У групи су били и Епископ нарјанско-марски и мезенски Јаков, као и протојереј Всеволод Чаплин, директор Одељења за Цркву и односе с друштвом Московске Патријаршије.

Спомен-крст је постављен на Северном полу, а Епископ Јаков је узнео молитву.

Апел народима Хероја Русије и Совјетског Савеза прочитан је том приликом.

”Осудите ратове, све манифестације фашизма и тероризма, дрогу и убице Природе пре него што буде прекасно! Будите толерантни једни према другима, и опрезни, такође! Сачувајте свет и наш заједнички дом – Земљу, благословени дар Божији, посебно Артик и Антартик који су нежни као Мајка, крхки као лед, строги као Отац, али нису свепраштајући. Неповратни природни процеси могли би да се покрену, и неконтролисане социјалне, политичке, међунационалне и међуверске противречности могу се јавити и довести нас до свеопште катастрофе. Боже, спаси нас све!”, речено је у апелу.

Гости су такође посетили међународну поларну станицу Борнео.

Поред тога, уз одобрење турских власти, овде ће сада једном месечно, недељом, бити служена Света Литургија, саопштава Romfea.

Службу Великог петка са изношењем Плаштанице обавиће Митрополит Константије и Фамагусте Василије.

Храм Светог Георгија, који потиче из 15. века, налази се унутар средњовековних градских зидина.

„Веома смо срећни због тога“ – рекао је Митрополит Василије у интервјуу Атинској информативној агенцији, говорећи о томе да су сад у току највеће „припреме храма за богослужење, које ће бити обављено након полувековне паузе“.

„И не само то – додао је митрополит – у току су и преговори о одржавању литије са Плаштаницом, која би прошла улицама унутар градских зидина“.

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Први храм у који је света икона донесена био је храм Светих новомученика и исповедника руских у Бруклину, у држави Њујорк. Молебни канон са акатистом Пресветој Богородици „Умекшање злих срца“ предводио је отац Сергије, који је уједно и настојатељ храма, уз саслужење свештенства парохије и Њујоршког архијерејског намесништва.

Софринска икона почела је да мироточи 1998. године – истог дана када је прислоњена светим моштима новопрослављене блажене Матроне Московске. Од тог тренутка икона путује по читавом свету, пружајући утеху страдалницима, исцељујући болесне, помажући онима који траже опроштај, милост и помоћ од Христа Спаситеља и Пречисте Мајке Његове. Није први пут да мироточива икона долази у Америку.

Након певања акатиста, отац Сергије се обратио многобројним верницима који су се окупили у храму, подсећајући их на то да све нас свети лик учи, пре свега, како да не задржавамо злобу у својим срцима: „За нас је то тешко: људи нас нервирају и ми нервирамо њих. Тада задржавамо гнев у свом срцу и не можемо да опростимо брату или сестри. Царица Небеска поручује сваком од нас: ако желиш да Господ опрости теби, прво опрости ти свом ближњем. То није лако: потребно је прогутати своје ја и постићи смирење. Захваљујући смирењу Господ нам и даје опроштај, тј. кроз смирење се ми надамо да ћемо ући у Царство Небеско.“

Пратилац и чувар иконе Сергеј Фомин испричао је да у току Великог поста икона, по правилу, мало мироточи или сасвим престаје да точи миро. Међутим, ова година представља изузетак: стакло које покрива мироточиви лик у потпуности је прекривено капљицама миомирисног мира. То се дешава већ други пут од почетка мироточења иконе.

Касно увече икона је из Бруклина наставила свој пут до Покровског храма у граду Глен Коув (држ. Њујорк). Из државе Њујорк икона даље лети на Флориду, а затим ће посетити парохије и манастире држава Џорџије, Западне Вирџиније и Охаја. На велики Богородични празник Благовести верници ће моћи да се помоле и целивају мироточиву икону „Умекшање злих срца“ у саборном храму Светог Јована Крститеља у граду Вашингтону (округ Колумбија), а Светло Христово Васкрсење икона ће ове године по трећи пут дочекати у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу.

Извор: Pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

• Чудимо се што млади користе дрогу и одлазе с овог света. Зашто се не чудимо што цео виртуелни свет, који су створили одрасли, погодује томе да млади прекидају везу с реалношћу и одлазе с овог света?! - упитао је патријарх Кирил
  

ПАТРИЈАРХ московски и целе Руси Кирил позвао је руско друштво на посвећивање веће пажње васпитавању омладине.

„Данас се често старије генерације, укључујући наставнике у основним школама, професоре у средњим школама и на факултетима, жале да, ето, имамо такву ужасну омладину. Па, зар они не сносе одговорност за млађе нараштаје? Зар старије генерације нису узор млађим?“ - отворио је питање руски патријарх.

„Зар, угледајући се на старије, који крше закон, уништавају породице, моралне основе личног, породичног и друштвеног живота, омладина може бити другачија? Зар, гледајући филмове и телевизијске емисије које праве те исте старије генерације, рушећи моралну основу омладине, она може да буде другачија? Омладина ће бити као најгори јунаци тих филмова. Ето, тако се то догађа“ - констатовао је он.

По речима поглавара РПЦ, све старије генерације, у првом реду родитељи и они који утичу на умове - педагози, новинари, писци, продуценти филмова - „сносе одговорност за формирање млађих нараштаја“.

„Ми се чудимо насиљу међу младима. Па, како да не буду насилни, кад главни херој данас чини насиље? Ми се чудимо што млади користе дрогу и одлазе с овог света? Зашто се не чудимо што цео виртуелни свет, који су створили одрасли, погодује томе да млади прекидају своју везу с реалношћу и одлазе с овог света!“ - истакао је патријарх Кирил.

http://fakti.org/

Пажња целог православног света фокусирана је на трагичнe догађајe у Украјини. У Кијеву је проливена крв. Нереди су у целој земљи. Као одговор на ову критичну ситуацију и најаве насилног заузимања светих храмова и манастира Украјинске Православне Цркве, предстојатељи помесних Православних Цркава, који су од 6. до 9. марта били сабрани у Истанбулу, упутили су заједнички позив на мирно превазилажење грађанског сукоба и немешање политичких сила у црквене послове. Предстојатељи су такође потвдили и да се моле за обраћење оних који се данас налазе изван заједнице са светом Црквом.

Сабравши се данас на седници Светог Синода, ми се изнова обраћамо нама драгој Украјини и сведочимо да је Украјинска Православна Црква доследно позивала и позива на мир и молитву, не поистовећујући се (за разлику од низа других верских организација) ни са једном, ни са другом страном политичког сукоба. Њена верна чеда живе у свим областима Украјине, која представља највећу верску заједницу у земљи и живи један живот са својим народом, налазећи се уз њега у тешким тренуцима и болу. У томе се и огледа специфичност њеног јавног служења, јер у Украјини живе људи који припадају различитим етничким, језичким и културним заједницама, различитих политичких опредељења. Неки се брину о максималној интеграцији у политичке структуре, које су створиле западноевропске земље. Други, супротно, настоје да развију односе са народима историјске Русије и да сачувају своју изворну културу.

Супротстављене друштвене тенденције, које наизменично односе превагу једна над другом, поларизују украјинско друштво. Црква, која се издиже изнад тих несугласица, не може себе да поистовећује само са једним од поменутих гледишта. Напротив, канонска Православна Црква, која чува заједништво са целим Православљем, представља јединствену силу која може у циљу очувања грађанског мира да помири и обједини људе дијаметрално супротних ставова.

Мисија Цркве и света дужност свих њених чеда јесте да теже ка миру у земљи народа Свете Русије и да позивају на одрицање од говора мржње и непријатељства. Шта год се дешавало у области међудржавних односа и без обзира на то како се развијао политички сукоб – јединство вере и братство међу људима који су изашли из једне крстионице не сме да се избрише из заједничке прошлости. Верујемо да га неће избрисати ни из наше заједничке будућности у којој братски белоруски, руски, украјински и други народи треба да живе у миру, љубави и солидарности.

Руска Православна Црква је у више наврата апеловала да се избегну насиље, крвопролиће и братоубилачки сукоб у украјинској земљи. Нажалост, није могло да прође без трагичних догађаја: изгинули су људи, а многи су повређени. Због тога данас опет и опет апелујемо на све оне којима су украјински народ и мир у Украјини свети: насиље не сме да се понови.

Границе Цркве се не одређују политичким опредељењима, етничким разликама, па чак ни државним границама. Црква чува своје јединство упркос свим променљивим околностима. При томе, за њу је принципијелно важно да ли ће народи историјске Русије моћи да заштите оне вредности на којима почива хришћанска цивилизација и које су нам омогућиле да изградимо славну прошлост а, верујемо, да ће нам омогућити и пристојну будућност.

Важно је остати веран темељу вредности, положеном у Христовом Јеванђељу, и остварити вечни Божији закон не само у свом приватном животу него и у животима наших народа, као и у њиховим односима који би требало да остану братски чак и у временима тешких искушења. Нека би суд Божији, који не мимоилази ниједног човека ни народ у историји, учинио сваког од нас достојним послеником винограда Христовог, верним Његовој истини и чињењу дела Његове љубави.

Узносећи једним устима молитве Господу, призвани смо да поступамо по речима апостола Павла: „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4,1-3).

Извор: pravoslaie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Чинило се да Света Литургија траје дуже него иначе. У ваздуху се осећала посебна молитва; иста је као што смо је толико пута чули, знамо је напамет, а чини нам се да је данас нешто посебна.

Српски народ је прошао тешко страдање на Косову и Метохију. 17. марта се навршава десет година од страшног погрома и уништавања српских светиња и убиства људи; међутим, на томе се није стало. Отварају се нова поља из Пандорине кутије. Данас руски народ на Криму, делу територије који је кроз историју припадао Русији, доживљава сличну судбину...

Три су се путира за Свето Причешће у свештеничким рукама налазила пред олтаром. Причестили су се готово сви који су присуствовали литургијском сабрању. Деца, у неколико редова, мушкарци за њима и жене - промицало се у реду и поретку, у тишини, уз молитвене песме хора ове цркве.

И ових дана се много говори о два братска народа, две сестринске Цркве, Руској и Српској, а молитве се узајамно преплићу и уздижу пут божанског трона.

По благослову старешине руске цркве протојереја Виталија Тарасјева, духовну беседу о јеванђељском догађају и потреби за појачаном молитвом казивао је архимандрит манастира Јовање (Епархија ваљевска) игуман Михаило:

"...Из данашње јеванђељске приче о четворици пријатеља која помажу духовно одузетом човеку јасно је шта се дешава! Пријатељи поред нас, када више ништа не можемо да учинимо, одвуку нас до Господа. Не престају и не посустају пред препрекама, и ако не могу редовним путем, наћи ће споредни пут: склониће цреп са крова, приближиће нас Господу. Благодарећи вери ових пријатеља, четворици пријатеља, Господ се удивио њиховој вери и делу ... Ова четири пријатеља која помажу одузетом, могу бити и четири врлине ... Највеће три врлине су: Вера, Нада и Љубав и мати им Софија - Премудурост. Ово су четири врлине директно воде до Господа, и ако има препрека, са овим врлинама се препреке заобилазе...

У овом контексту помињемо данашњег светитеља кога прослављамо, Григорија Паламу, који се борио и изборио за обновљење подвига Исусове молитве. И пре и после светог Григорија Паламе писали су свети Оци о потреби ове молитве: овом молитвом бруји Света Гора, бруји Света Земља ... тако данас Света Русија одише молитвом Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!"

Обраћање игумана Михаила је измамило сузе, јер где год је православни хришћанин и православна душа, срце његово препознаће истинску веру и снагу молитве. Зато је игуман Михаило и позвао све вернике да се усрдно моле да руски народ не страда у Украјини.

Да подсетимо: поводом храмовне славе (Духовски понедељак, 24. јун 2013) руске цркве Свете Тројице, руски монаси са Свете Горе послали су икону Достојно јест да буде Србима заштитница у невољи.

Док се ми Срби молимо у својим манастирима, дотле се Руси моле за све нас. Тако то чини и архимандрит Сретењског манастира у Москви Тихон (Шевкунов), који се у јануару ове године обратио својим парохијанима за помоћ Србима (извор Православље.ру):

"По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, хтео бих да вам се обратим посебним словом. Сви ви знате да се, ево, већ две деценије на српској земљи дешава трагедија. Православне житеље Косова и Метохије протерали су са њихове рођене земље. Многи су убијени, да не говоримо о имовини. Храмови су разрушени, многи манастири попаљени. Све се то дешава не само уз допуштање, него и уз хушкање многих страних лидера. То безакоње се наставља и данас...

У неколико манастира и храмова на Косову и Метохији и даље се служи. Монаси који живе у тим древним манастирима, не могу чак изаћи ван зидова своје обитељи. Прети им смрт и насиље. Да би купили оно што им је буквално најнужније за живот, да би испекли хлеб, они морају под конвојем међународних војних снага да путују у Србију. Међутим, они настављају да живе тамо ... Они остају тамо где их је Господ поставио. Многа њихова браћа монаси и сестре монахиње живе бољи живот. А они су новомученици, исти као они новомученици чији спомен ми данас празнујемо.

На Космету је недавно отворена богословија. То је прави подвиг српскога народа. Послали су оно најдраже што имају, своју децу, дечаке од петнаест-шеснаест година, у мало утврђење, богословију, која се налази унутар муслиманског света ... Они цео семестар живе на том простору. Све неопходно доносе им, али они одважно остају тамо. То су деца. Њихова Богословија и остале зграде - све је запаљено. Успели су да обнове само једну просторију у којој бораве и уче, и у којој се одвија наставни процес.

Све то нам је врло блиско. Ми смо овде својим рукама препорађали разрушене храмове и манастире Руске цркве. Нама је то добро познато. Како смо, по благослову нашег Патријарха, пре неколико година сакупљали помоћ за Чеченију, за нашу браће и сестре у Грозном, тако да кренемо сакупљати помоћ за Богословију у Призрену и за манастире и храмове на Косову.

Братија Сретењског манастира ће приложити део манастирских средстава, наше издавачке куће, нашег домаћинства, и вас такође позивамо да учествујете у овом делу, да помогнемо овим православним хришћанима који храбро чувају Православље у својој земљи. Средства ће отићи на обнову здања Богословије на Косову и за помоћ предавачима и самим ученицима.

Уз Божју помоћ, треба да помогнемо и манастирима на Косову, који су такође у тешкој ситуацији, обичним људима који живе на Косову, Србима који не напуштају своју земљу, иако је велики део Срба, њих 250 хиљада, већ напустио Косово. Људи који тамо остају православни су, верујући и, на првом месту, знају да су они дужни да тамо сачувају Православље, у крајње непријатељском окружењу. А шта су они молили од нас? Да отворимо за њих неколико народних кухиња где се могу хранити, јер они немају никакве друге могућности да добију храну.

Ми ћемо сабирати средства преко манастира. Пружићемо сву помоћ коју могу да дају наши парохијани. У храму смо поставили кутију са натписом „За прилоге манастирима и храмовима на Косову и Метохији“.

И после Великог поста, даће Бог, наша братија и богословци отићи ћемо на Косово, по благослову Његове Светости Патријарха Кирила, да приложимо све што смо сабрали, не само да би они тамо нешто обновили, него да осете да се и ми у Русији, који смо такође преживели прогоне, не само молимо за њих, него да им заиста помажемо.

Да би Господ дао, да и ми својом малом лептом духовно подржимо нашу браћу и сестре и не дозволимо да се угаси свећа Православља на косовској земљи."

Зорица Зец

Драги учесници симпосиона,

Данашња тема Хришћанске вредности има посебан значај. Савремена секуларна свест сматра религијске вредности за секундарне у односу на превлађујуће либерално-демократске стандарде, чије тумачење бива све удаљеније од традиционалног хришћанског морала. Стога, дијалог о хришћанским вредностима представља најважније сведочанство о вери у савременом друштву које се одриче својих религијских корена.

Ниједна једина светска цивилизација није постојала без непроменљивих духовних и моралних максима, које називамо вредностима. Историја човечанства је познавала различите вредности, представе о достојном и недостојном понашању и о праведном уређењу друштва. Током векова ове вредности су проистицале из религијског сазнања, формиране су у оквиру схватања света верујућег човека. У овом предавању питање хришћанских вредности биће разматрано првенствено у европском контексту, с обзиром на то да се тичу непосредно нас данас.

Моралне и етичке вредности у историјској ретроспективи имају универзалан значај. Међутим, теза о универзалном људском моралу, услед чињенице што је одређен морални кодекс заједнички за све цивилизације присутан, инхерентан у свим људима и народима, не може да издржи критику.

Ми заиста можемо открити моралне норме изучавајући историју древних цивилизација. Па ипак, док је паганизам био доминантан у овим цивилизацијама, у њима је постојало и приношење људских жртава и канибализам, и полигамија и полиандрија, и многе друге ствари које је човечанство одбацило под утицајем монотеизма.

Древне паганске културе не можемо сматрати доказом универзалног схватања морала. Па ни Европа као таква пре свог просветљења вером у Христа не може се сврстати у концепцију универзалног људског морала. Ако, на пример, погледамо правне документе старих Словена, приметићемо да ко год би починио злочин, био би продат у ропство од стране својих саплеменика да би се добила што већа надокнада за оне коју су пропатили. Таква пракса не дозвољава нам да закључимо са постоји безусловна укорењеност морала у људској природи а да тај морал није просветљен вером у Христа.

Стари Завет нам показује како се живот Изабраног народа суштински променио након што је примио Откривење једнога Бога и који га се држао поштујући Десет Божјих заповести. Ових Десет заповести које је Бог дао људима преко Мојсија, постале су духовни и морални темељ на којем је израиљско друштво изграђено. Ово не значи да сви Израиљци без изузетка поштују свих Десет заповести. Библија је препуна примера непоштовања заповести, одбијања појединаца и читавог народа да поштују Божју истину. Па ипак, ова истина, ова морална основица постала је темељ на коме је израиљско друштво изграђено, духовна копча која држи уједињен сав народ и чини га јединственим организмом. Одбацивање ове истине доживљавано је као грех и сходно томе је кажњавано.

Исто то се догодило у историји европских народа кад су прихватили хришћанску веру. Са хришћанством европски народи су примили и Десет заповести Старога Завета и морал Новога Завета који је почивао на учењу Исуса Христа. Ово је у корену променило живот европских народа и уздигло их на нову степеницу духовног и моралног развоја.

Данас можемо често чути аргумент критичара религија који се питају: ако су наши преци били тако религиозни, зашто је наша прошлост била тако застрашујућа са толико много ратова, жртава и неправди? Одговор на ово питање је сасвим једноставан: људи су примили Десет Божјих заповести, али их нису поштовали. И заиста, у наше дане већина Европљана – хришћани, муслимани, Јевреји и чланови других религија – слажу се да су ових Десет Божјих заповести значајне, али ипак неки од њих не држе их се. У свом свакодневном животу људи занемарују ове вредности које сачињавају основицу наше цивилизације. Речено је: „Не убиј!“, па ипак људи убијају и чак оправдавају убијање. Речено је: „Не чини прељубе“, па ипак друштво је створило читаву индустрију разврата.

Данас се на европском континенту одвија свесна и доследна разградња система вредности на којима је вековима изграђиван живот наших предака. Ако погледамо не на јавно мнење и не на став верујућих, него у званичне документе Европске уније, наћи ћемо јасну потврду овога. У преамбули Повеље о основним правима Европске уније наводи се да су заједничке вредности: достојанство људске личности, слобода, равноправност и солидарност, демократија и владавина права. У овом списку, као и у другим фундаменталним документима Европске уније, не помињу се хришћанске вредности, нити допринос хришћанства у вишевековном процесу који је преобратио варварска племена насељена на територији Европе у високу цивилизацију.

Сећам се искрених, али неуспешних покушаја европских хришћанских заједница да васпоставе историјску и моралну правду у свом покушају да се сама реч хришћанство спомене у основним документима Европске уније. Творци европске будућности били су глуви на глас здравог разума када су указивали на то да помињање хришћанског наслеђа може вређати осећања представника других религија и атеиста. У самој ствари, секуларизам свакако није неутрално место за све религије. Напротив, он представља схватање света које подједнако одбацују све религије. Милитантни секуларизам је објавио рат религијском погледу на свет из разлога што полазе од поптуно различитих претпоставки и воде потпуно различитим резултатима.

Најважнији задатак Цркве је да помаже човеку у његовој борби против греха и страсти које уништавају личност и пустоше му душу. Секуларни поглед на свет полази од тога да појам греха нема право да постоји: нема ничег грешног по себи, за осуду је само огрешење једне личности о права и слободу друге личности. А што се тиче личног морала, ту је свака личност слободна да одреди скалу моралних вредности према којој може да се оријентише. Оно што је грешно и аморално за једну личност, друга личност може да правда и тога се држи. Најглавније је да свако живи у миру и хармонији.

Рођен сам и одрастао у земљи где су власти насилно искорењивале религију и наметале безбожништво. У целом Совјетском Савезу је постојао чудовишни покушај, експеримент уништења религије као такве. Идеја о грађењу једног новог универзалног човека, грађанина света, лишеног верских предрасуда, за народе Совјетског Савеза било је право историјско искуство. Скупо смо платили за ову идеологију која је коштала живота милиона оних људи који се нису уклапали у марксистичко-лењинистичке представе о светлој будућности.

Експеримент демонтаже религијских вредности показао се као експеримент о правој природи човека. То се огледало и у руској књижевности. Тако је писац Михаил Булгаков у својој приповести Срце једног пса на алегоријски начин осликао изграђивање нове личности од једног пса пресађивањем псећег срца у човека. Овај експеримент је довео до стварања човеколике животиње која није познавала моралне норме. Писац је искористио овакву гротескну слику да би изразио идеју о бесмислености људског постојања ако у човеку не постоји људска душа, ако је сав његов живот мотивисан искључиво инстинктима и страстима, ако је лишен савести.

Потпуно сам свестан да међу неверујућима има људи који воде високоморалан начин живот, као што има и грешника и преступника међу верницима. Религиозност није свеопшти лек за моралну распуштеност, као што ни атеизам не води обавезно у порочни начин живота. Међутим, постоји темељита разлика између верујућег човека и савременог носиоца секуларног погледа на свет. Када онај први почини злочин, свестан је грешности свога поступка, док овај други не верује да је грех грех и уздиже порок на ниво норме, то оправдавајући на основу за ово посебно устројених идеолошких парадигми. И сад се ове парадигме полажу у темеље новог моралног кодекса који се радикално разилази од религијске традиције и усмерава се на стварање новог типа личности лишеног апсолутних моралних оријентира.

Хуманизам који је савремена посветовњачена Европа уздигла на престо, показује се као надградња на хришћанском темељу. Међутим, либерални мислиоци избегавају да примете ово. Почев с добом Просветитељства политичка и философска мисао је кренула путем кидања својих хришћанских корена. Извукавши из хришћанског предања учење о слободи, просветитељи су поставили вектор развоја који је довео до данашњег укидања хришћанског морала као таквог. Брига за хришћанско достојанство, разумљива у доба апсолутизма и тираније, довела је током векова до стварања правних и друштвених механизама који воде подстицају грешног начина живота.

Мислиоци у доба Просветитељства борили су се против доминирајуће идеологије свога времена за коју су сматрали да је догматска и застарела. Међутим, савремена историја је на основу њиховог учења изградила управо догматизовани систем политичких стандарда који су нетрпељиви и чак су агресивни према религији. А ми хришћани већ осећамо на себи ову нетрпељивост и агресивно понашање које нас подсећа на прогон хришћана од стране многобожаца у древна времена, као и на и прогон религије од стране безбожника у блиској прошлости. Када се хришћанима забрањује да отворено исповедају своју веру, када се хришћански симболи уклањају са јавних места, па се ношење крста око врата може тумачити као кршење јавног реда, слике недавне прошлости поново се јављају у нашим сећањима. Добро се сећам како је у совјетској атеистичкој школи наставница отргла крст са мог врата пошто је случајно приметила ланчић о моме врату. А данас можемо чути како је у демократској Европи радница једне авио компаније морала да скине крст, наводно, у име толеранције, мира и слоге у друштву.

Изнећу вам конкретне примере размимоилажења између хришћанског и секуларног морала. И хришћанска и либерална традиција говори о достојанству човека, о вредности људског живота. Међутим, ова вредност се схвата другачије. Хришћанска традиција тврди да је људски живот неприкосновен од тренутка зачећа, полазећи од чињенице да ће свако зачето дете кроз девет месеци постати нечији син или ћерка. Међутим, секуларна свест је склона да у ембриону види масу хромозома и матичних ћелија које се могу користити за подмлађивање и продужавање живота других људи уништавањем самог ембриона. Манипулисање ембрионом може се правдати разним добрим, корисним мотивима, али не смемо заборавити да су експерименти на људима у нацистичким логорима смрти такође били од користи науци. Питање је да ли нама треба таква корист, да ли смо спремни да користимо благодети које су коштале нечији људски живот?

Из овога произлази да се у савременом демократском друштву декларисани појам достојанства људске личности и вредности људског живота односи само на одређене категорије људи. То не важи за нерођену децу која се могу усмртити без икакве гриже савести. То се не односи на озбиљно болесне људе којима се нуди могућност „да оду достојанствено“ применом еутаназије – легализованим убиством старих, смртно болесно одраслих и чак деце у једном броју земаља.

Када говоримо о достојанству, свесни смо и чињенице да човек може да загуби или да чак изгуби своје достојанство. Са хришћанског гледишта, достојанство личности је директно зависно од моралног избора те личности, његове опредељености за врлину или грех. „Употреба слободе на зло неминовно повлачи за собом умањење сопственог достојанства човека“, наводи се у Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и правима човека. Секуларна идеологија одбацује ту повезаност између достојанства и моралности, али осим те повезаности, теоријско схватање достојанства људске личности далеко је од тога да се може остварити, тако да остаје само декларисана апстрактна вредност.

Шта је слобода? Овај појам има кључно значење у хришћанском предању. „Браћо, на слободу сте позвани“, каже ап. Павле (Гал 5,13). Међутим, он не мисли на слободу као на моралну разузданост, него на ослобађање људског бића од власти грехâ, страсти и инстинката; то је унутарња слобода која почива на испуњавању Божјих заповести. С хришћанске тачке гледишта, слобода човекова је неодвојива од моралне одговорности. Човекова слобода поседује огромну моћ, јер уподобљава човека Богу, мада садржи и експлозиван потенцијал у случају да се човек супротставља Богу. Слобода се може упоредити са нуклеарном реакцијом која је корисна само кад је активна у нуклеарној електроцентрали, а не и када се претвори у разорну силу оружја. Морална одговорност је систем духовне безбедности која чува човека од распада под утицајем сила његове сопствене слободе.

Разуме се, слобода је непроменљива вредност, па ипак у било којем верском предању она постоји у моралном и етичком, националном и културном или неком другом контексту. Чак у земљама са већинским хришћанским становништвом могу постојати различита схватања о распонима слободе. Универзална вредност слободе као такве не може се сматрати отвореном картом за чињење било каквих преступа.

Дужни смо да обратимо пажњу на велику кризу слободе као вредности, проузроковану, између осталог, неслагањем између декларисане, проглашене слободе и стварног односа према слободи људске личности. Стога, не би требало да верујемо да су многобројни документи о слободи човека решили проблем ропства. Према Human Rights Watch, годишњи обим трговине људима као робљем може захватити и до 900.000 лица. Широм света је огроман број људи увучен у криминалне мреже чији је циљ трговина људима, промет дрогом, проституција и прибављање сексуалних услуга.

Данас је у једном броју европских земаља проституција легализована. Њено присуство је идеолошки оправдано правом човека да изабере свог сексуалног партнера по својој жељи и правом друге особе да на било који начин зарађује за живот. Ја сам ово споменуо не да бих осудио те жене које продају своја тела. Ако би се оне вратиле Цркви у покајању, као што је то било са св. Маријом Египћанком, која се од блуднице преобратила у велику светитељку, Црква би прихватила њихово кајање и опростила грех. Но, Црква се никад не може сагласити с тиме да њихов начин живота буде уздигнут на ниво норме или да се понашање оних људи који користе њихове услуге препозна као нормално.

Када је жена ухваћена у прељуби била доведена Христу, рекао је онима који су тражили да буде каменована: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу“. Он не само да није осудио ту жену, него ју је и спасао од погубљења. Па ипак јој је казао: "Иди, и ода сада више не греши!“ (Јн 8,2-11). Ако бисмо се држали оваквих секуларних схватања о слободном избору и људском достојанству, онда Спаситељ света није требало да изрекне ове речи, него да препозна њено понашање као нормално и да каже: „Иди и настави да чиниш то исто“.

У следећем Христовом примеру Црква осуђује грех, а при томе указује милосрђе грешнику. Захваљујући посредовању патријарха руског Алексија I, 2006. г. у Шарџи у Уједињеним Арапским Емиратима указано је милосрђе једној Украјинци којој је запрећено кривично гоњење уз смртну казну због почињеног абортуса. У Патријарховом писму властима у Емиратима истакнуто је да Црква не оправдава абортус, јер верује да је то грех, али истовремено позива да се укаже милосрђе према тој жени.

Солидарност је, опет, још једна категорија на списку вредности Повеље о људским правима Европске уније. Па ипак, у контексту потрошачког друштва веома је тешко разговарати о истинској солидарности и братству, о појмовима које се развило хришћанско учење о моралу. Солидарност је немогућа без осврта на свог ближњег, без љубави према ближњем, како нам је Бог заповедио, и повремено уз саможртвовање које природно ограничава слободан избор човека и његову тежњу за самозадовољењем. Солидарност је немогућа тамо где је једино ограничење слободе људског бића - слобода других и њихови легитимни интереси.

Друштвено јединство природно претпоставља љубав према ближњем. Међутим, у условима кризе идентитета многи људи се одричу својих чврсто укорењених националних, културних и верских веза тиме што се у међусобном општењу руководе принципом супермаркета, где свако бира партнера који му одговара највише у даном тренутку. Као по правилу, овај приступ доводи до атомизације, разградње друштва. Када се породичне вредности распадају, односи солидарности су у дубокој кризи, и то чак на нивоу родитељ-дете.

Очигледан пример разградње природних веза између нараштаја у име погрешно схваћене солидарности и слободе имамо онда када држава подстиче мешање у породични живот, што је познато као малолетничко законодавство. Овај феномен се опажа у стављању родитеља у положај унајмљених радника којима је друштво поверило гарантовање права и слобода деце о којима, иначе, воде бригу државне снаге реда и закона. Не морамо наглашавати да овај приступ, који се правда као заштита дечјих права и слобода, поништава породицу. Друштвена солидарност са децом која, наводно, пате од породичног злостављања, у многим случајевима прераста у тешко кршење основних права и деце и родитеља и породице као целине, када је пријава суседа довољна да се деца уклоне из породице у дечју кућу.

У условима секуларизма солидарност и братство губе своју моралну подршку. Наравно да сâмо њихово декларисање и даље има своју важност, али је немогуће изградити братство у сагласју са односима трговинске размене, који су постали свакодневица међуљудске заједнице. О томе сведочи светска економска криза, која је показала разградњу друштва, чији су чланови, у нада да ће згрнути лично богатство, били спремни да угрозе минималну добробит милиона сиромашних широм света.

Овај кратак преглед европских вредности, које се негују у глобалистичком свету, доводи нас до следећег закључка. Ове вредности се насилно истржу, често против жеље многих, из њиховог моралног контекста који се вековима изграђивао у хришћанској цивилизацији. Вредности треба да допринесу изградњи праведног света, али је немогуће да се овај свет изгради на основама идеологије која види свет без Бога и без вере. Свет без Бога, без апсолутних моралних вредности укорењених у божанском Откривењу, неповратно се претвара у царство у коме влада поробљавање и безакоње.

Руска Црква, која је милионима живота платила безбожнички совјетски експеримент, може и мора да сведочи присталицама милитантног секуларизма чињеницу да друштво истргнуто из својих духовних корена и вере нема будућност.

Извор: Московска Патријаршија

Превод: Информативна служба (Р. Ракић, С. Јовановић)

• Вести из сестринских цркава
  
• Наука
  

„Благодаримо Богу свагда за све вас, помињући вас у молитвама својим, сећајући се непрестано вашег дела вере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Христа” (I Сол. 1, 2 – 3).

1. Сабравши се, благодаћу Сведоброга Бога, на позив Архиепископа Константиновога Града и Васељенског Патријарха Вартоломеја, у Фанару, од 6. до 9. марта 2014. године, у братској љубави смо размотрили питања која данас заокупљају нашу најветију Цркву. Саборно служећи свету Литургију и саслужујући Господу у свечасном патријарашком храму Светога Георгија у ову славну и великоимениту Недељу Православља, упућујемо вам реч љубави, мира и утехе.

Наша Једна, Света, Саборна и Апостолска Православна Црква, пребивајући у свету, и сама доживљава изазове сваке епохе. Верна Свештеном Предању, Црква Христова води трајни дијалог са сваком епохом, састрадава људима и дели са њима њихове муке и невоље. „Исус Христос је исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8).

Искушења и изазови историје особито су снажни у наше дане, те ми, православни хришћани, не можемо стајати по страни или бити равнодушни према њима. Из тог разлога смо једнодушно сабрани (ср. Дела ап. 2, 1) како бисмо се мислима и осећањима удубили у искушења и проблеме са којима се данас суочава човечанство. „Споља борбе, изнутра страховања” (IIКор. 7, 5) – ове Апостолове речи важе и данас.

2. Посматрајући људску патњу широм света, изражавамо своја састрадална осећања пред мучеништвом и своје дивљење пред сведочењем вере хришћанâ на Блиском Истоку, у Африци и у другим деловима света. На уму нам је њихово двојако мучеништво – једно за своју веру, а друго за очување свог историјског односа са људима других верских уверења. Подижемо оптужујући глас против немирâ и нестабилности који наводе хришћане на нежељену одлуку да напусте земљу у којој се родио Господ наш Исус Христос и одакле се Јеванђеље раширило по васцеломе свету.

Саосећамо са свим жртвама трагедије у Сирији. Осуђујемо сваки облик тероризма и верске мржње. Отмица митрополитâ Павла и Јована, других свештенослужитеља и монахињâ из манастира Свете Текле у Маалули остаје отворена рана и ми тражимо њихово неодложно ослобађање.

Упућујемо апел свима умешанима у сукоб да сместа обуставе војне операције, ослободе заробљенике и успоставе мир у региону путем преговорâ. Хришћани Блиског Истока јесу квасац мира. Мир за све људе значи такође мир за хришћане. Подржавамо Антиохијску Патријаршију у њеном духовном и хуманитарном служењу, као и у њеним напорима да дође до обнове разореног региона и повратка избеглица.

3. Усрдно се молимо за благополучан ток и исход преговорâ о миру и за молитвено помирење ради изласка из кризе која и даље траје у Украјини. Осуђујемо претње којима се најављује насилно заузимање светих манастира и храмова и молимо се за обраћење наше браће која се данас налазе изван заједнице са светом Црквом.

4. Светска економска криза представља основну претњу правди и миру и на локалном и на глобалном нивоу. Њене последице су очигледне у свим слојевима друштва, где се запажа одсуство духовних вредности као што су достојанство личности, братска солидарност и правдољубивост. Узроци ове кризе нису често економски него су и духовно-моралне природе. Насупрот саображавању планетарним идолима моћи, похлепе и хедонизма, ми истичемо своју мисију да радимо на преображају света примењујући начела правде, мира и љубави.

Услед егоизма и злоупотребе власти многи људи потцењују свештени карактер људске личности и равнодушно одбијају да разазнају лице Божје у оним најмањима међу нашом браћом и сестрама (ср. Мат. 25, 40 и 45), а многи остају равнодушни и пред феноменом сиромаштва, патње и насиља што муче човечанство.

5. Црква је позвана да артикулише своју пророчку реч. Изражавамо своју искрену забринутост због локалних и глобалних тенденција које обезвређују и разједају начела вере, достојанство људске личности, институцију брака и дар стварања.

Наглашавамо неоспориви свештени карактер човечјег живота, од зачећа до физичке смрти. Признајемо брак као заједницу мушкарца и жене која одсликава јединство Христа и Цркве Његове. Наше је послање да очувамо животну средину као они који одговорно управљају њоме, а не као њени власници. У овом периоду Свете и Велике Четрдесетнице желимо да подстакнемо наше свештенство и верни народ да покажу дух покајања и да живе у чистоти срца, смирењу и праштању, сведочећи у друштву о свагда актуелном учењу Господа нашег Исуса Христа.

6. Ово Сабрање предстојатељâ представља за нас благословену прилику да кроз општење и сарадњу поново потврдимо своје јединство. Потврђујемо своју приврженост начелу саборности или синодалности као начелу од врхунског значаја за јединство Цркве. Пажљиво ослушкујемо глас светог Јована Златоуста, архиепископа константинопољског, који каже да „име Цркве није име поделе него име јединства и сагласја”. Наша срца су окренута ка одавно очекиваном Светом и Великом Сабору Православне Цркве како бисмо посведочили њено јединство, као и њену одговорност за савремени свет и њену љубав према њему.

Учесници Сабрања су сагласни да треба интензивирати рад на припреми Сабора. Специјална Међуправославна комисија почеће да ради на томе од септембра 2014. године, а свој посао ће привести крају до свете Пасхе – Васкрса – 2015. године. Уследиће, у првој половини 2015. године, Предсаборска свеправославна конференција. Све одлуке, како на самом Сабору тако и у његовим припремним етапама, доносиће се консензусом. Свети и Велики Сабор Православне Цркве сазваће Васељенски Патријарх у Константинопољу (Цариграду) 2016. године, уколико не искрсне нешто непредвиђено. Сабором ће председавати Васељенски Патријарх. Његова браћа, предстојатељи осталих Православних аутокефалних Цркава, седеће са његове десне и леве стране.

7. Са јединством Цркве нераскидиво је повезана њена мисионарска делатност. Црква не живи за себе него је дужна да сведочи и да дарове Божје дели са онима који су близу и са онима који су далеко. Учествујући у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, призвани смо да и после свете Литургије наставимо Литургију и да са читавим човечанством поделимо дарове истине и љубави, сагласно последњој заповести Господњој и обећању Његовом: „Идите и научите све народе... И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 19 – 20).

8. Живимо у свету у којем мултикултуралност и плурализам представљају неизбежну стварност, подложну сталним променама. Свесни смо чињенице да ниједно питање нашега времена не може бити размотрено или решено ван глобалног контекста, као и чињенице да било каква поларизација између локалног и глобалног на крају доводи до искривљавања православног начина мишљења.

Стога смо одлучни – и тада, штавише, када смо суочени са несугласицама, издвајањима и поделама – да објављујемо поруку Православља. Признајемо да је дијалог увек бољи од сукоба. Одустајање и изолација никада нису добар избор. Поново потврђујемо своју обавезу да водимо дијалог са другим – са другим људима и са другим културама, као и са другим хришћанима и са људима другачијих верских убеђења.

9. Упркос наведеним изазовима, проповедамо Јеванђеље – Благу Вест – Бога „Који тако заволе свет” да се „настани међу нама”. На тај начин ми православни остајемо људи пуни наде. Упркос тешкоћама, ипак се усуђујемо да полажемо своју наду на Бога „Који јесте, Који беше и Који долази”, Који је Сведржитељ (Откр. 1, 8). Стога и памтимо да последња реч – реч радости, љубави и живота – припада Њему, Којему приличи свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

У Фанару, 9. марта 2014.

• Вести из сестринских цркава
  
• Саопштења
  

Процес размене је у овом тренутку почео под контролом посредника шефа обавештајних служби Катара и Либана – Ханема ал Кубејсија и Абаса Ибрахима, саопштава РТ позивајући се на ИТАР-ТАСС. Ослобођене монахиње на челу са игуманијом Пелагијом већ су стигле у либански погранични град Ерсал, одакле ће наставити свој пут преко контролног пункта Џедејда до Дамаска.

Подсетимо, 2. децембра прошле године, током напада побуњеника на древни манастир у Малули, 55 км северно од Дамаска, 12 монахиња и искушеница на челу са игуманијом Пелагијом допало је шака наоружаним екстремистима. Судбина монахиња је била у жижи интересовања регионалних и светских медија.

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Драга браћо и сестре! Поштовани Кримљани!

У овим тешким данима политичких превирања и подела за све нас на адресу Архијереја Епархије симферопољске и кримске и свештенства велики број питања стиже од пастве. Они се питају како се владати у новонасталој ситуацији и коју позицију заузети у вези са постављеним питањем о државној компоненти Кримске Аутономије.

Света Православна Црква је током многих векова сарађивала и сарађује са државом у пословима који су од важности за саму Цркву, човека и друштво, а самим тим и у питањима државног уређења нашег друштва. Црква не спречава православног грађанина да изрази своју вољу по било ком питању, како то прописује и грађанско право. Али данас, у светлу различитих политичких превирања и отворених изазова грађанског друштва, апеловао бих на све вас да, без обзира на ваша различита социјална опредељења, из својих јавних активности искључите свако насиље, мржњу и дискриминацију на етничкој или верској основи.

Желим посебно да се обратим и свештенству симферопољске и кримске Епархије. Запамтите, без обзира на све световне размирице, главна мисија Цркве је Божија заповест да радимо на спасењу људи у свакој ситуацији и у свим околностима:Царство моје није од овога света (Јн. 18, 36). Не смемо заборављати да је Црква тело Христово (1 Кор. 12, 7), стуб и тврђава истине (1 Тим. 3,15) и да је Христос све и у свему (Кол. 3, 11), а свештенослужитељ, по речима ап. Павла, свима... све да било кога придобије за Јеванђеље (1 Кор. 9, 22).

Љубљена у Господу браћо и сестре! Сви смо ми дужни да имамо на уму и то, да је хришћанин-политичар или државник обавезан да схвати следеће: у историјској реалности а поготово у данашњем подељеном друштву, већина одлука и акција које се доносе у корист једних, истовремено може да ограничи или повреди интересе и жеље других. Због тога се сада од свих нас захтева посебна духовна и морална осетљивост и свест о томе да су хришћанима земаљска права потребна, пре свега, да бисмо могли на најбољи могући начин остварити свој узвишени позив да се уподобимо и испунимо свој дуг према Богу и Цркви.

Драги моји суграђани, апелујем на вас: покажите братску љубав једни према другима, сачувајте мир и спокој и запамтите да треба сви заједно да живимо у нашем заједничком кримском дому, како бисмо сачували Богом даровани мир у нашој благодатној земљи древне Тавриде – колевке Православља за Свету Русију.

Благослов Божији нека буде на свима вама!

Према информацијама ових портала, из сваке помјесне Цркве ће на Великом Сабору учествовати по 20 јерараха, сваки ће имати један глас, а одлуке ће се доносити консензусом и једногласно.

У међувремену, биће основана припремна комисија ради припреме свих детаља одржавања Великог сабора.

Жеља је и намјера да се Велики сабор одржи у цркви Свете Ирине, у којој је одржан и Други васељенски сабор 381. године.

Извор

Свјатејши је изразио добродошлицу и захвалио поглаварима Цркава на подвигу љубави којом су се одазвали на његов позив.

„Приносимо славу и хвалу Богу нашем, обожаваном у Светој Тројици, што нас је учинио достојним да сазовемо још једном на истом месту ово Сабрање и позовемо вас, којима је поверена Његова благодат и милост, као и одговорност руковођења помесним аутокефалним Православним Црквама. Ово је такав шести скуп од кад смо започели оваква сабрања 1992. године, ускоро после нашег уздизања на цариградски престо. Речима псалмопојца и ми кличемо: `Како је добро и дивно када браћа живе заједно!` Наше срце је испуњено радошћу и задовољством што смо примили и целивали свакога од вас искреном љубављу, дубоким поштовањем и позитивним ишчекивањем нашег сусрета.

И ваистину, можемо рећи да је овај сусрет велики догађај и благословен и историјски. Дисање Светог Духа окупило нас је, а очи оних и у Цркви и ван Цркве брижно су уперене на ово Сабрање (synaxis) у ишчекивању назидатељне и утешне речи која је потребна нашем свету.

Ово све више повећава и појачава нашу одговорност, чинећи нашу обавезу озбиљнијом, тако да ватреном молитвом можемо потражити помоћ Одозго у предстојећем раду; наиме, без ове Божанске помоћи не можемо чинити ништа (Јован 15,5). Ово је разлог зашто смирено молимо од Господа, оснивача Цркве, да изобилно благослови наш рад и да уз помоћ Светога Духа усмери наша срца, мисли и одлуке на испуњење Његове свете воље, на јачање и печаћење нашег јединства, као и на славу Пресветог и Тројичног Бога.

Сећајући се претходних сабрања првојерархâ Православних Цркава, који су сви благодаћу Божјом крунисани потпуним успехом, имамо на уму, у благодарности, оне који су учествовали у овим скуповима а који су се већ преставили и почивају у блаженству: патријарси Партеније и Петар александријски, Игњатије антиохијски, Диодор јерусалимски, Алексије московски, Павле српски, Теоктист румунски, Максим бугарски, као и архиепископи Хризостом кипарски, Серафим Христодул атински, Василије пољски и Доротеј Чешких земаља и Словачке, чији допринос и успех ових скупова био је веома надзидатељан... Вјечнаја им памјат!

Разлози који су нас подстакли да преузмемо иницијативу сазивања овог сабрања већ су вам добро познати из мог позивног писма упућеног вама. Имајући на уму речи Светог Апостола, написали смо вам: `Борба је унутра и борба је вани` (2 Коринћанима 7,6).

За све време свога постојања у овом свету наша Црква је подносила и подноси метеж историјских трзавица што је понекад било веома болно. У овим критичним временима кроз која пролазимо овај метеж се посебно добро осећа у оним географским подручјима где је хришћанска Црква настала, развијала се и цветала наиме - у древним Патријаршијама најсветије Православне Цркве, где, често у име религије, насиље превладава и прети свима верујућима у Христа, без обзира на њихов конфесионални идентитет. С великом жалошћу и зебњом пратимо прогоне хришћана, разарање и скврнављење свештених храмова, отимање и погубљење свештенства и монаштва, чак и архијереја, као што су одавно отети Митрополит Алепа Павле из древне Антиохијске Патријаршије, и Јован Ибрахим из Сиријске Јаковитске Цркве чија боравишта су остала непозната. Пред овим феноменом, који прети самом опстанку Православних Цркава, позвани смо да дигнемо глас протеста, не као изоловани појединци или Цркве, него као једна, сједињена Православна Црква васцелог света.

Међутим, прогон хришћанске вере у наше доба није ограничен на наведене облике провокативног угњетавања. Исто толико је велика опасност, која настаје услед рапидне секуларизације некада хришћанских друштава, где је Христова Црква маргинализована из јавног живота, док су основна духовна и морална начела Јеванђеља прогнана из живота људи. Наравно, Православна Црква никада није заступала насилно наметање јеванђељских начела на људе, већ је стављала слободу људског бића изнад објективних правила и вредности. Присиљавање било које врсте не припада природи и етосу Православља. Питања која се тичу моралног живота људи Православна Црква сматра личним питањима, и њима сваки појединац слободно руководи у свом личном односу и договору са својим духовним оцем, а не мачем закона. Па ипак, ово никако не разрешава Цркву њене дужности да негује и шири јеванђељска начела савременом свету, па и кад она долазе у сукоб са превлађујућим схватањима у друштву.

Нашу Свету Православну Цркву карактерише њено ослушкивање предања из прошлости и она је у обавези да ово чини за сва времена, јер `Исус Христос је исти јуче, данас и за сва времена` (Јеврејима 13,8). Па ипак, историја иде својим ходом, јер од Цркве се захтева да ослушне и проблеме са којима се суочавају људи у свако доба.

Предањска Црква не значи окамењена Црква; то није Црква која не мари за текуће изазове у друштву. Такви изазови су посебно актуелни у наше доба. И ми их морамо ослушнути...

Извор: Васељенска Патријаршија, СПЦ

Патријарх Вартоломеј је казао да разуме како се осећа московска паства с обзиром на одсуство свога духовног оца, а истовремено је истакао да ће предстојећи састанак Поглавара помесних православних Цркава допринети јединству Цркве. Током братског састанка Патријарси су водили разговоре о појединим темама.

Према православним уредбама које се тичу Часног поста, Патријарси Вартоломеј и Кирил замолили су један другог за праштање и за молитве.

Састанку су присуствовали Митрополит волоколамски Иларион, Епископ солнечногорски Сергије, Митрополит пергамски Јован, Митрополит Француске Емануил и Архиепископ Вартоломеј Самарас.

Извор: Московска Патријаршија, СПЦ

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил мјестобљуститељу кијевског митрополитског трона Митрополиту черновицком и буковинском Онуфрију, архипастирима, пастирима и свим верним чедима Украјинске Православне Цркве у вези са ситуацијом у Украјини, саопштава Патриархия.ru:

Ваше Високопреосвештенство, вољени у Господу Владико Онуфрије, мјестобљуститељу кијевског митрополитског трона! Преосвештени архипастири и пастири! Драга браћо и сестре!

С тугом, узнемиреношћу и болом пратим оно што се дешава у Украјини.

Политичка превирања доводе до конфронтације и подела међу свим људима, па самим тим и међу онима које повезује иста вера. Угрожено је постојање Украјине као јединствене државе. Ови догађаји су резултат унутрашње политичке кризе и неспособности различитих социјално-политичких снага да ненасилним путем реше постојеће проблеме у друштву.

Чеда наше Цркве чине људи различитих политичких опредељења и уверења, укључујући и оне који сада стоје с оне стране барикада. Црква не заузима ову или ону страну у политичкој борби. Међутим, дужност Цркве је да тугује са онима који су изложени насиљу, којима је потребна заштита и чији се живот налази у опасности.

Одговарајући на Ваше обраћање, драги Владико, уверавам и Вас и нашу украјинску паству, да ћу учинити све што је могуће како бих убедио све оне у чијим се рукама налази власт, да не смеју допустити страдање недужних људи у мени драгој Украјини.

Крв наше сабраће, која је проливена у Кијеву и у другим градовима Украјине, плод је мржње коју су чланови сукобљених страна дозволили непријатељу људског рода да посеје у њиховим срцима. Нека Господ заустави сваку руку која је подигнута у намери да проузрокује бол и патњу, и благослови оне који се залажу за мир. Да Свемилостиви Отац наш не дозволи да брат иде на брата свога, да заустави насиље и излагање светиња скрнављењу. Да не буде више жртава на украјинском тлу. У то име узнесимо заједно усрдну молитву.

Нико од оних који сада живе у Украјини не треба да се осећа као странац у сопственој кући, без обзира на то којим језиком говорио. Не смемо дозволити даљу поларизацију друштва и ескалацију насиља над недужним грађанима. Неопходно је свим становницима гарантовати остварење њихових права и слобода, укључујући и право на учешће у доношењу кључних одлука. Они у чијим је рукама власт су обавезни да спрече насиље и безакоње. Украјински народ треба сам, без спољних утицаја, да одреди своју будућност.

Братство руског, украјинског и белоруског народа је стварност која је кроз историју прошла многа тешка искушења и коју су искусиле многе генерације наших предака. То је стварност која живи у нашим срцима и која треба да одреди нашу будућност, због чега не сме бити жртвована зарад краткорочних интереса.

Данас, на Недељу Праштања, обраћам се свој браћи и сестрама у Христу позивајући их из свег срца да опросте једни другима и да пронађу заједнички језик. Апелујем на све оне који су на власти, да спрече насиље над недужним грађанима!

Господе, благослови народ Твој и сачувај од сваког зла све оне који живе на тлу Украјине!