Румунског Председника и његову пратњу дочекао је Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофило са оцима Светог Гроба. Патријарх је румунског Председника одликовао орденом Великог крста Витешког реда Светог Гроба због н еговања његовог побожног опхођења према Гробу Господњем, а даривао му је и лепу икону Богородице Јерусалимске.

Као израз захвалности и као представник румунског народа, који је се састоји од 90% православних верника, Председник је заузврат даривао Његовом Блаженству прелепу икону Рождества Христовог осликану у једном православном манастиру у Румунији.

У наставку су Председник Румуније и Патријарх јерусалимски обишли цркву Васкрсења Христовог да би се поклонили Светом Гробу, Католикону и ризници овог храма, где их је дочекао игуман и главни ризничар Светог Гроба, Архиепископ јеропољски Исидор.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

У прошлости би руски поклоници долазили у Свету земљу преко морске луке Јафе. Цркву је 20. јануара 1896. осветио Патријарх јерусалимски Герасим у част Светог апостола Павла, који се посебно поштује у Јафи.

Представници Руске амбасаде у Израелу и Руске црквене мисије у Јерусалиму, парохијски свештеници, грађани Израела и гости из Москве били су присутни на отварању ове изложбе.

Организатори изложбе су свештеник који руководи мисијом при цркви Свете Тавите у Јафи протојереј Игор Пчелинцев, и директор Културног центра Наталија Јакимчук.

Изложба обухвата историјске и савремене фотографије које се односе на историју, изградњу и украшавање цркве на парцели у Јафи где се налази гроб Тавите коју је васкрсао апостол Петар (Дела 9,36). Ова парцелу је 1896. купио архимандрит Антонин (Капустин, 1865-1894).

Такође су изложене савремене фотографије руске филијалне цркве и њене унутрашњости, које је снимио професионални фотограф Рувен Бренер. Такође се могу видети и неке старе фотографије које приказују Велике Војводе Сергија и Павла Александровича, као и Велику Војвоткињу Јелисавету Теодоровну, који су приказани како 1888. полажу камен темељац будуће цркве, заједно са портретима архимандрита Антонина (Капустина) и других личности које се везују за историју руске цркве у Јафи.

Ту су и фотографије које показују фазе изградње саме цркве и куће за поклонике.

Ова збирка садржи и фотографије које казују о посети Патријарха московског и све Русије Алексија II 1997. године, о позлаћивању звона, као и о садашњем стању цркве и филијале.

Данас се руски филијални плац у Јафи сматра једном од најлепших места у Тел Авиву.

Извор: Pravoslavie.ru , СПЦ

Серафим је заузео упражњено мјесто након смрти митрополита Натанаила који се упокојио 16. новембра 2013. године у 61 години.

У првом кругу гласања у епархијском сједишту Гоце Делчев, о. Серафим је добио 30 гласова од изборног тијела које се састоји од локалног свештенства и мирјана, што је било два гласа више у односу на другог кандидата у другом кругу, епископа Григорија Бранитског.

О. Серафим је добио шест гласова од чланова Светог синода, укључујући глас недавно изабраног митрополита Варне, Јована. Други који су му дали подршку били су Неофит, Јоаникије Сливенски, Јосиф из Сједињених Америчких Држава, Канаде и Аустралије, Галактион из Старе Загоре и Гаврило из Ловеча.

Они који су дали подршку Григорију били су митрополит Пловдива Николај, Калиник из Враца, Игњатије из Плевена, Григорије из Великог Трнова, Дометиан из Видина и Амвросије из Доростола.

Гласању није присуствовао митрополит Западне и Централне Европе, Антоније, а ранијом одлуком Светог синода гласање у одсутву се не прихвата.

У ранијим фазама избора новог митрополита појавиле су се многе контроверзе, а Свети синод је одбио захтјев групе локалних свештеника за понављање поступка гласања.

Епископ Серафим из Мелника, сада митрополит Неврокопски, рођен је 4. јула 1974. године у селу Зорница из области Бургас. Након завршетка Математичке гимназије у Јамболу 1992. године, дипломирао је пејзажну архитектуру на Шумарском универзитету у Софији 1997. године, и теологију на Универзитету у Софији 2011. године.

Искушеник је постао 1997., одслуживши војни рок од јануара до септембра 1999. године, замонашивши се новембра 2000. године. Напредујући у монашким чиновима, о. Серафим је постао игуман Роженског манастира 2008. године. Епископ Мелника постао је децембра 2011. године.

Прошле године виђене су многе промјене у руководству Бугарске православне цркве.

Русенски митрополит Неофит изабран је за патријарха 24. фебруара 2013, наслиједивши Максима који се упокојио у новембру. Неофит је наставио да руководи русенском епархијом и још увијек није јасно када ће бити изабран нови митрополит.

Јуна прошле године, митрополит Западне и Централне Европе, о. Симеон, поднио је оставку на основу слабог здравља, а наслиједио га је о. Антоније 27. октобра.

Деветог јула пронађен је мртав митрополит Варне, Кирил, а за његовог насљедника изабран је о. Јован 22. децембра.

Извор: http://www.pravmir.com/bulgarian-orthodox-church-elects-new-nevrokop-metropolitan/ ;

Манастир Лепавина

Премијер је топло дочекао Митрополита Илариона, 16. јануара, рекавши да је његова посета догађај важан за руско-мексичке односе. Разговарало се о тренутном положају Мексико Ситија и о смерницама у социјалној и економској политици његове Владе, посебно истичући позитивне промене у неколико сфера живота ове земље. Он је истакао и да је свеобухватна консолидација односа са Русијом била једна од приоритета спољне политике Мексика данас.

Митрополит Иларион је, са своје стране, изразио задовољство због своје посете Мексику на позив Архиепископа Антонија, Митрополита Мексика, Централне Америке, Венецуеле и Кариба (Антиохијска Патријаршија). Он је казивао и о спољној служби Московске Патријаршије и о пастирском раду који обавља Руска Православна Црква у Мексику.

Митрополит волоколамски се истог дана сусрео и са поглаваром Католичке Цркве у Мексику, Надбискупом мексичким Норбертом Ривером Карером у његовој резиденцији.

Митрополит и Кардинал Карера су разговарали о различитим питањима који се тичу православно-католичких односа, као и о стању хришћана на Блиском истоку. Председник Оделења за спољне црквене односе изложио је напоре које улаже Московска Патријаршија у одбрани хришћанског становништва на Блиском истоку, које и даље проживљава дискриминацију и насиље.

Митрополит Иларион се истог дана сусрео са архијерејима Антиохијске Патријаршије који служе у земљама Латинске Америке.

Међу учесницима на састанку били су Митрополит мексички, централноамерички, венецуелански и Карипских острва Антоније, Митрополит Сантјага и Чилеа Сергије, Митрополит Сан Паула и Бразила Дамаскин, Епископ кесаријски Игњатије, викар Митрополије мексичке; Епископ едески Роман, викар Митрополије бразилске. На састанку је присуствовао и Архиепископ нарофомински Јустинијан, администратор Патријаршијских парохија у САД.

Током разговора причало се о главним темама међуправославног дијалога, сарадњи између различитих православних јурисдикција у Латинској Америци и о припремама за Свеправославни сабор. Посебна пажња је била посвећена ситуацији са хришћанима на Блиском истоку.

После Божанске Литургије, 17. јануара, уследио је пријем којем је присуствовало 1800 званица, међу којима бискупи Католичке цркве у Мексику, званичници Владе, гувернери федералних држава, амбасадори Русије, Украјине, Бугарске и Кипра. У свом поздравном обраћању Митрополит Иларон је указао на огроман допринос који је дао Митрополит Антоније за развој односа између Антиохијске и Руске Православне Цркве.

Том приликом Митрополиту волоколамском Илариону је уручен мексички орден Легије части, један од највиших одликовања које Председник Мексика уручује Мексиканцима и странцима за значајна достигнућа у различитим областима јавног живота. Легију части је добио Митрополит Иларион „као признање за његова изванредна достигнућа на челу Оделења за спољне црквене односе Московске Патријаршије“.

На Богојављање, 19. јануара 2014. године, Митрополит Иларион је служио свету архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија Антиохијске Православне Цркве у Мексико Ситију. Митрополиту Илариону су саслуживали Архиепископ Сан Франциска и Западне Америке (Руска Загранична Црква) Кирил, Архиепископ нарофомински Јустинијан, администратор Патријаршијских парохија у САД; Архиепископ мексички Алексије (Православна Црква у Америци), Епископ кесаријски Игњатије, викар Митрополије мексичке Антиохијске Патријаршије, као и свештенство Антиохијске и Руске Православне Цркве.

После Литургије Митрополит Иларион је, уз саслужење архијереја, служио чин великог водоосвећења.

Извор: Московска Патријаршија , СПЦ

У Божићној посланици објављеној у уторак Патријарх Јован је рекао да ”неће ћутати у вези са отмицама наших јерараха Јована Ибрахима и Павла Јазигија… Устаћемо против оних који су заточили глас нашег мира, а ту мислим на монахиње и сирочад Малуле.”

”Наши корени су зашли дубоко у историју и географију овог региона … и докле год смо ми амбасадори љубави и мира, нећемо бити врећа за ударање”, казао је, тврдећи притом да ће звона наставити да звоне у Сирији, па шта буде.

Патријарх Јазиги је нагласио да волети Бога и друге значи да се не сме злоупотребити јединство због личних разлога, рекавши да је Бог тамо где спокој превладава и у срцима пуним љубави, и позива на решавање проблема кроз љубав и слогу, што је и логика Библије.

Он се молио за Сиријце у домовини и у иностранству, такође се молио да сузе ожалошћених буду убрисане, да се бескућници утеше, да упокојени пронађу покој, а да отети буду пуштени на с Грчка православни Патријарх антиохијски и свег Истока Јован Х Јазиги је истакао да неће имати удела са онима који чине светогрђе над светињама, нити ће ћутати о отмицама епископа, свештеника и невиних људи.

У Божићној посланици објављеној у уторак Патријарх Јован је рекао да ”неће ћутати у вези са отмицама наших јерараха Јована Ибрахима и Павла Јазигија… Устаћемо против оних који су заточили глас нашег мира, а ту мислим на монахиње и сирочад Малуле.”

”Наши корени су зашли дубоко у историју и географију овог региона … и докле год смо ми амбасадори љубави и мира, нећемо бити врећа за ударање”, казао је, тврдећи притом да ће звона наставити да звоне у Сирији, па шта буде.

Патријарх Јазиги је нагласио да волети Бога и друге значи да се не сме злоупотребити јединство због личних разлога, рекавши да је Бог тамо где спокој превладава и у срцима пуним љубави, и позива на решавање проблема кроз љубав и слогу, што је и логика Библије.

Он се молио за Сиријце у домовини и у иностранству, такође се молио да сузе ожалошћених буду убрисане, да се бескућници утеше, да упокојени пронађу покој, а да отети буду пуштени на слободу. Завршио јер молитвом да Господ заштити Сирију, Либан, Блиски исток и сав свет.

Извор: OCP , СПЦ

У богослужењу су учествовали представници дипломатских мисија и парохијани, њих преко две стотине, из Руске Федерације, Украјине, Белорусије, Румуније, Молдавије, Етиопије, Француске, САД, Канаде, Србије, Грчке, Немачке и из других земаља, на раду у овом граду. После службе за све присутне је уприличена трпеза љубави.

Извор: OCP Cognate Page , СПЦ

Суд је објавио да је писање Ваксеваниса у часописуЕпикера и на интернету садржало лажне информације и представља увреду достојанства светогорског манастира и његовог игумана. Штавише, новинар је добро знао да користи лажне информације.

Судска пресуда обавезује Ваксеваниса да објави деманти и уплати 10 000 евра на рачун манастира због нанијете моралне штете.

Манастир Ватопед је саопштио да ће уплаћени новац донирати народним кухињама Атинске архиепископије.

Извор

У посланици се каже:

С великом хришћанском тугом смо примили вест о терористичким актовима у Волгограду који су однели животе преко тридесет људи и у којима су многи рањени. У име јерарха, клирика и верујућих мирјана Румунске Православне Цркве упућујемо своје саучешће породицама погинулих, које је однела изненадна смрт, и њиховим ближњима и молимо се Богу за упокојење душа преминулих.

Извор: православие.ру, СПЦ

«Терористичка дејства у Волгограду и другим местима Русије у којима су погинули и настрадали невини грађани изазивају у нама најозбиљнија осећања отпора и достојна су осуде. У нормалном, мирном друштву не може бити места за зверска дејства. Она завређују строгу осуду, а њихови починиоци – строгу казну,» - истиче се у посланици. У име пуноће Пољске Православне Цркве митрополит Сава је изразио саучешће свим настрадалима и њиховим ближњима.

Извор: православие.ру, СПЦ

Архимандрит Атанасије има два послушања у Цркви: он је игуман познатог манастира св. Онуфрије у Јаблецни, и старјешина је свих православних манастира у Пољској. Иако је тамо број православних манастира мали, Пољска православна црква има чиме да се поноси. "Манастири у Пољској су доказ да је наша Црква жива," истиче о. Атанасије. "Иако имамо свега стотињак монаха, а не хиљаду, ми се поносимо растом нашег монаштва."

Манастир св. Онуфрија Великог у Јаблецни је једини православни манастир у Пољској који има ставропигијални статус (православни манастир који дјелује независно од мјесне епархијске власти и непосредно је потчињен патријарху или синоду, оп. пр.). Прва ствар коју посјетилац овдје уочи јесте натпис над манастирском капијом који каже да је овај манастир очувао истинску православну вјеру још од 15. стољећа. Оче Атанасије, како је настао овај манастир?

Предање нам говори како је настао овај манастир. Оно каже да је икона св. Онуфрија Великог, покровитеља нашег манастира, плутала дуж ријеке Буг. Чак и прије тога се св. Онуфрије јављао неким рибарима предсказавши им да ће његово име бити прослављено на том мјесту. Након тога је прошло одређено вријеме, а исти рибари су пронашли икону светитеља прихвативши то као испуњење његовог пророчанства. Према предању, ови рибари су постали први монаси. Ово се збило на почетку 15. стољећа, а можда чак и раније, јер је тачан датум остао непознат. Историја самог манастира почиње 1498. године када су становници града Брест прихватили рад манастира и та се година наводи као година оснивања. Пошто нема других писаних докумената, ми смо прихватили 1498. годину као годину почетка историјата манастира.

Затим су се десили догађаји који су увелико утицали на судбину манастира. На његовој територији налазе се споменици посвећени њима: православним жртвама Брестовске уније, и крст у знак сјећања на операцију Висла. Шта су ови историјски догађаји значили православним хришћанима који су овдје живјели?

Брестовска унија, нарочито на овом подручју, била је трагедија за Православље. Зашто? Чак од самог почетка жеља за уједињењем двије Цркве - Источне и Западне - можда јесте била добра, али је сам начин уједињења урађен на погрешан начин. Био је насилан. Радило се о потпуној делегализацији Православне цркве на територији пољско-литванске уније. Православље је престало да постоји као Црква, као вјероисповијест. Било је на хиљаде жртава којима смо подигли споменик на 400-ту годишњицу Уније.

Један од главних бранилаца Православља у то вријеме био је св. Атанасије Брестовски. Он је био игуман манастира у Бресту, који је више пута ишао у Варшаву да апелује на владу, не тражећи да брани Православље, већ је једноставно подсјећајући да пољско-литванска унија није земља само Католика, већ и милиона Православаца. Управо због тога је био убијен од стране језуита; његова смрт свједочи како су православни хришћани били прогањани.

Оче, да ли сте Ви добили име у част св. Атанасија Брестовског приликом Вашег монашког пострига?

Да. У манастир сам дошао у тачно у вријеме 400-те годишњице Уније и добио сам име Атанасије, у част овог светитеља из Бреста.

Шта се дешавало са манастиром за вријеме Уније?

Манастир св. Онуфрија Великог у Јаблецни био је једини манастир на овом подручју, које је у то вријеме било погранична област, а који је задржао истинско свето Православље. Чак и тако велики манастири као што су Почаевска лавра, Супралскаја манастир а да и не спомињемо мање манастире и парохије, прихватили су Унију. Манастир Јаблецна остао је једини манастир који је очувао православну вјеру.

На манастирској територији постоји крст који је подигнут у знак сјећања на операцију "Висла".

Овај догађај десио се доста касније. Крст је подигнут у знак сјећања на све оне православце који су одавдје исељени, иако су прогнани укључивали и украјинске Унијате, Лемке (који се још зову и Русини) из субкарпатског подручја и области око Санока, Жешова и Пшемисла.

За нас православце ово је био варварски чин - варваризам двадесетог стољећа! Рат је био тек завршен, и сви су жељели миран и нормалан живот. Међутим, изненада али очекивано почело се са депортовањем на хиљаде Украјинаца који су у овој области највећим дијелом били православци. Слали су их на сјевер или запад Пољске, "на повратничку земљу" (земља која је стечена од Њемачке по завршетку рата). Њихове куће и имовина били су конфисковани, а имали су свега два сата да скупе нешто од својих ствари за пут. Морали су из почетка почети свој живот у потпуно другом дијелу земље. Ти људи су чак били лишени права да дођу у посјету на десет година. Године 1956, дошло је до "отопљавања" тако да им је било дозвољено да се врате, а многи су се вратили. У нашој манастирској парохији готово сви су се вратили. Њихове домове, међутим, су населили други људи тако да су они морали или да их откупе или да саграде нове. Ово је била истинска трагедија. Крст је подигнут у нашем манастиру на шездесету годишњицу од тог догађаја.

Такође је трагична била судбина светитеља чије мошти се налазе у Вашем манастиру - мученика Игњатија од Јаблецна?

Ово се десило током Другог свјетског рата. Мученик Игњатије је овдје био монах. Током рата, у љето 1942. године, група нациста је напала манастир и без икаквог разлога одлучише да га опљачкају и спале. Доста је било спаљено: зграда у којој су се налазиле монашке келије и црквена трпезарија, библиотека, архив и игуманове просторије. Једино звоник, главна црква и зграда за госте су остали сачувани. А они су били сачувани захваљујући монаху Игњатију. Његово монашко послушање било је да звони за молитву. Када је видио да се пљачка и пали, он се, ризикујући свој живот, попео на звоник и почео да звони како би упозорио људе да дођу и да гасе пожар. Нацисти су га брутално убили. Ово су посвједочила дјеца која су током распуста дошли у манастир из Варшаве. Када се прикупљала документација за његову канонизацију неколико дјеце је било живо и описали су како је окрутно убијен. Св. Игњатије канонизован је као мученик за православну вјеру заједно са мученицима Хелма и Подлашја, 2003. године.

Данас манастир прелијепо изгледа, и нема трагова разарања. Манастир је обновљен, а ту су и изузетне фреске на зидовима цркве. Цвијеће се налази посвуда, док су стазе добро одржаване.

Захваљујемо се нашем Господу, св. Онуфрију и свим добрим људима који су нам помогли да обновимо манастир. Овдје се налази неколицина монаха, свега десет, али ми са радошћу испуњавамо сва послушања на која смо позвани.

Какав је живот у манастиру?

Врло једноставно ћу вам одговорити: ми живимо монашким животом. То значи да устајемо у 5:30 сваког јутра, држимо молебан који почиње у 6:00, затим јутрење, часови и Божанска литургија. У 18:00 је вечерња молитва и акатист Пресветој Богородици, док се сваког петка још чита и акатист св. Онуфрију. То је наш дневни распоред. Наравно, сваки монах има своје послушање - ми имамо и воћњак, доста пчелињих друштава, правимо свијеће и мед, и примамо ходочаснике и туристе.

Ко долази у манастир?

Долазе нам људи из цијелог свијета, и то не само ходочасници. Ходочасницима зовем све оне људе који долазе како би добили одређену духовну помоћ. Остале зовем туристима. Долазе нам разни људи - православци, католици, атеисти - како из Пољске тако и из иностранства.

Шта је то што све те различите људе привлачи овом мјесту? За чим они трагају?

Неки људи долазе зато што је ово манастир, мјесто за молитву. Неки су изненађени да постоје оваква мјеста на земљи, гдје је вријеме заустављено и гдје људи живе на други начин. Они не могу замислити да монах у својој келији нема телевизор, да млади човјек свој живот може посветити молитви, остати неожењен, немати породицу и потпуно се предати Господу.

Међутим, ја ипак мислим да они прије свега траже емотивни мир - макар само на који минут. Вјероватно га и добију зато што се неки од њих враћају у манастир. Имамо и кућу за госте гдје ходочасници могу остати. Постоје људи који нам долазе сваке године и остају неколико дана како би са нама живјели и молили се.

Манастир се налази на граници са Бјелорусијом и неких је 40 километара удаљен од украјинске границе. Да ли долазе ходочасници и из ових земаља? Да ли имате контакт са другим манастирима?

Наравно. Долазе нам многи ходочасници из Бјелорусије и Украјине. Имамо веома близак контакт са женским манастиром св. Николе у Городоку, Украјина. Често се међусобно посјећујемо. Долазе нам свештеници из Украјине, Бјелорусије па чак и Русије, иако је то много даље. Тамо се налазе на стотине манастира, али и поред тога, манастир Јаблецна је познат чак и православним вјерницима из Русије. Као доказ за ово на нашу 500-ту годишњицу његова светост патријарх Алексеј II нам је поклонио покров за олтар и полијелеј. То је био дар Руске православне цркве нашем манастиру.

Многи архијереји локалних цркава долазе нам у посјету. Не тако давно, патријарх јерусалимски Теофил III нас је посјетио током нашег највећег празника, слављења св. Онуфрија Великог. Васељенски патријарх Вартоломеј посјетио је наш манастир два или три пута. Поред тога, угостили смо румунског патријарха, синајског архиепископа и многе друге архијереје разних локалних цркава.

Оче Атанасије, Ви сте такође настојник свих православних манастира у Пољској. Који су то манастири и колико их има?

Од мушких манастира свакако је најзначајнији наш манастир Јаблецна; затим је ту манастир Благовијести у Супраśлу, потом манастир св. Кирила и Методија у Ујковици, недалеко од Пшемисла, и манастир св. Димитрија Солунског у Сакију. Ту су и два скита: св. Серафима Саровског у Костенблуту и Покрова Пресвете Богородице у Висова Здрују. Од женских манастира ту су манастир у Грабарки, манастир Рођења Пресвете Богородице у Зверки, манастир Успенија Пресевете Богородице у Војнову, манастир у Турковици и скит у Залесани. Дакле, постоји шест мушких и пет женских манастира.

Ако погледате мапу Пољске видјећете да су сви манастири смјештени у близини источне границе. Чак и када бисте избрисали ту границу остали би манастири који би је формирали. Који је разлог томе?

То је зато што већина пољског православног народа живи ту. Било је настојања да се оснује манастир у западном дијелу Пољске, али безуспјешно - напросто није било довољно народа који би му приступио.

Данас већина манастирских цркава су наставак наслијеђа које је постојало од раније. Они представљају оживљавање предања оних манастира који су некада постојали а више их нема, или су основани на мјестима гдје се одређени светитељ посебно празнује.

Многи од ових манастира основани су 1990-тих година или чак касније. Можете ли нам рећи нешто више о напорима за обновом православне монашке традиције у Пољској?

Да, наравно. Монашки живот се може обновити када постоје људи који желе да живе монашким животом. Без ових младих људи не би ни било манастира. Само зато што је епископ или савјет епископа основао манастир не значи да ће манастир наставити са својим животом. Неопходни су људи који желе да живе монашким животом.

Манастири у Пољској су доказ да је наша Црква жива. Иако немамо на хиљаде монаха већ свега стотињак, ипак можемо рећи да долази до раста тог броја. Након Другог свјетског рата остало је свега пет или шест монаха на територији Пољске, а сада имамо преко стотину монаха и монахиња. Чак иако наша Црква има мали број вјерника, монашки живот се сам обновио. Црква живи, она не умире јер су манастири сачували оно што је најважније у Цркви. Напослијетку, гдје се то, осим у манастиру, може сачувати чистоћа вјере?

Видјели сте монашки живот у разним земљама широм свијета. Да ли се манастири у Пољској разликују од осталих на било који начин?

Не мислим да постоје разлике. Наравно, свако мјесто има свој властити карактер, јер на крају крајева, и људи су другачији. Међутим, манастирска правила су иста у Русији, Грчкој, Пољској као и Сједињеним Америчким Државама. Само је један циљ монашког живота - спасење душе. Као што је св. Серафим Саровски рекао: "Спаси себе, и хиљаде људи око тебе биће спасено!"

У Пољској је специфичан карактер повезан са језиком. Наш литургијски језик је црквенословенски, али ми проповиједамо на руском језику, док једни са другима разговарамо на пољском језику зато што смо грађани Пољске. Поред тога треба имати на уму да су већина становништва у Пољској католици. Као монаси, ми увијек носимо мантију, чак и када путујемо. Никада не ходамо у свјетовној одјећи. Понекад је то људима зачуђујуће из разлога што пољски католички свештеници данас ријетко носе мантије.

Шта је задатак манастира и монаха у савременом свијету, који се знатно промијенио?

Још једном ћу поновити: наш циљ је увијек спасење. Свијет се јесте промијенио, али православна вјера није. Ми не треба да се прилагођавамо свијету, свијет се треба прилагодити вјери. Животне околности се могу промијенити, али стремљење људске душе остаје завијек непромијењено. Човјек може да тежи само једној ствари - пуноћи која је у Исусу Христу. Ово је најважнија ствар у животу сваког човјека који је вјерујући, а не само монаха.

Као настојник манастира у Пољској шта је Ваша највећа брига али и нада?

Открићу вам мој вјековни сан. Желио бих да има више манастира и монаха. Постојање манастира је веома важно за сваку локалну Цркву - то представља пуноћу вјерског живота. Од самог почетка манастири су били мјеста гдје су људи јачали своју вјеру, добијали духовну утјеху и помоћ (кроз разговор и молитву), и проналазили мир. Данашњи свијет није наклоњен духовном животу - живи се површно, у физичком свијету. Данас је свијет заузет са култом личности, унапређењем живота али у физичкој димензији, не духовној. Али, Бог је љубав! У немиру савременог свијета љубав је заборављена. Превише је мржње и зависти, али нема љубави. Мислим да манастири представљају наду да ова љубав неће умријети.

Разговор водила: Магдалена Славинскаја

Извор: http://www.pravoslav...glish/49723.htm

Митрополит керкирски Нектарије саопштио је, на посебној церемонији одржаној у црквеном комплексу светог Спиридона, да ће помоћ породицама са више дјеце бити дата током 2014. године. Свакој породици биће уручено по 1800 евра, а 36000 евра биће додијељено за свеукупне добротворне потребе.

Према ријечима митрополита Нектарија, Црква се неће окренути од проблема своје пастве и даће све од себе да подржи своје суграђане суочене са проблемима изазваним економском кризом. Финансијске могућности су ограничене, али „вјера у Христа је неодвојиво повезана са пружањем активне помоћи ближњима. Црква ће радити оно што је дужна да ради“.

Треба истаћи да се добротворне акривности Митрополије керкирске не ограничавају на пружање помоћи многодјетним породицама. У оквиру епархије отворене су двије социјалне продавнице за потребите и три народне кухиње.

Митрополија

Дамаск, 25 декабря 2013 г., праздничная Литургия

«Боже мира, Оче милости, послао си нам Твог Анђела великог савета, Који даје мир: кроз Њега смо научени светлости Божанског разума, у ноћи бдијући, узносимо Ти славословље, Човекољупче!»

Овим речима, о вољени, описало је перо подвижника највећи Догађај – Рођење Христово; управо овим словима је рука Козме Песмопојца – сина целог Истока – савладала времена и векове, како би нам говорила о ономе што је опевао овај верни син Свете Земље на Дан Рођења Господа нашег, како је славио посланика милости Божије, Који нам је донео мир и неизрециву радост.

Ових дана Агнец благовести свакој живој души, срећући нас само да би нам рекао: «О, човече, оптерећен бригама и невољама света! Хајде са Мном и Витлејемску пећину, где ћеш моћи да спустиш свој терет покрај Мојих ногу, нашавши мир и олакшање!» Да – Витлејемска пећина је слика нашег срца, наше душе, наше суштине: јер ми, попут ње, осењујући се смирењем, укрепљујући се трпљењем, спуштамо у себе Божанског Младенца како би Он обитавао у нама, освећујући наш живот.

У ове благословене дане радује се сва творевина! Исус – наш мир, балсам за ране човека с овог Истока – позива нас да у Његовом Рођењу сахранимо жалости протекле године и да се у нади на Њега припремимо за путеве године која долази. Он нам дарује мир – сваком од нас, нашој Цркви, нашој земљи.

О, верни наш народе, који живиш на овој земљи: ми смо изасланици мира, изасланици љубави, али смо истовремено коренови који сежу у дубину историје наше отаџбине. Наше оружје и наше пролеће су сусрет с нашом судбином, њено прихватање, уздизање с њом изнад жалости света. Да, ми смо посланици мира – и не можемо да преломимо трску; али можемо да се наоружамо уздањем у Господа – Који је исти као и наше браће, која су такође предала свој живот вољи Творца Неба и Земље. Ваистину, звона наших цркава, подигнута у дубокој старини, снажно ће звонити и даље, без обзира на невоље времена, показујући свету пулс наше љубави према далеком суседу, према ближњем; њихова звоњава, коју не може угушити безакоње, објавиће свету да се ова земља сећа корака апостола и да ћемо данас ми, њихови наследници, као и они, бити апостоли љубави, непоколебљиви темељ Цркве, која је више пута показала Светлост свету кроз своје велике светитеље и мученике. Ми и даље усходимо на жртвеник, који је једнако примио светог Јована Дамаскина и Јосифа Дамаског.

Али, посланица мира није посланица о капитулацији. Не, нећемо се предати онима који скрнаве наше светиње, нећемо се покорити отмичарима невиних људи! Овде смо позвани да повисимо свој глас – јер, украден нам је главни глас, који објављује примирје – глас наших сестара-монахиња и сирочади у Малули. Оне нису имале ништа осим свећа које су гореле за свет – и да ли се свет може упоредити с овим свећама, с овом великом посланицом?...

Твој мир, Господе јесте основа наше Православне Антиохијске Цркве, која је позвана да се укрепи – и код клира и код мирјана – духом љубави и милости. Наша Црква има оно што ће утешити свако срце, ожалошћено ранама Христовог Тела – то је Божанска благодат, у коју се уздамо и надамо да ће следећа година бити украшена повратком наше отете браће.

Нека сачува Бог Сирију, Либан, цео Исток и цео свет, благословивши нас за миран саживот испуњен љубављу, и просветивши нас у ове благословене дане сјајем вишње добробити.

Са руског Марина Тодић

26 / 12 / 2013

Извор: Православие.ру

Свету архијерејску Литиругију у препуном храму, поред два епсикопа, служила су и два свештеника Руске Заграничне Цркве и пет ђакона, међу којима и ђакон Епархије канадске Стефан Икономовски.

СПЦ

Његова Светост Патријарх бугарски и софијски Неофит служио је Божанску Литургију уз саслужење епископа Бугарске Цркве на дан пре Божића у катедралном храму Светог Александра Невског у Софији. Света Литургија почела је у 18 часова по локалном времену уз присуство највиших представника државног врха и градских власти и великог броја благочестивог народа.

Извор: OCP Orthodox Cognate Page, СПЦ