Свечасни архипастири и пастири, драга браћо и сестре – децо Цркве! Са болом, узнемиреношћу и забринутошћу пратио сам и пратим догађаје у Кијеву и у другим градовима Украјине. Кијев је родно место велике православне цивилизације, која обједињује народе Свете Русије. Кијев је место заједничке крстионице, чију смо 1025-годишњицу недавно прославили заједно са свим помесним Православним Црквама. За мене је Кијев посебан и мио град, град који волим, добро познајем и чији сам чест гост. Неподношљиво ми је болно да слушам вести о бројним жртвама у овом светом месту, о стотинама рањених и немирима у различитим деловима Украјине.Сва наша вишенационална Црква узноси непрестане молитве за мир у Украјини и престанак грађанског сукоба. Наша браћа и сестре у Украјини суочавају се сада са једним од најдраматичнијих тренутака у својој историји. Од онога што ће се десити зависи даља судбина украјинског народа. Засада је, хвала Богу, сценарио грађанског рата заустављен. Међутим, такав сценарио још увек има простора да буде реализован. До тога ће доћи уколико Господ допусти људима да одступе од моралних заповести које нам је Бог оставио и од хришћанског наслеђа Украјине, односно ако се житељи Украјине одрекну поштовања према себи, једних према другима и закона.

Желео бих да се захвалим члановима украјинског епископства и свештенства, који су – у мору прозивања и слогана најразличитије врсте – смогли снаге да доследно позивају зараћене стране на мир и братску љубав. Такође желим да се захвалим и онима који се чврсто боре за права Украјинаца да живе у складу са својом вером и побожношћу и за очување традиционалних, моралних и верских вредности Украјине, чији извор представља Кијевска крстионица која је одредила цивилизацијски развој народа Свете Русије.

Горко оплакујући пострадале, састрадавајући са њиховим ближњима и сапатећи са рањенима, молим пастире и духовну децу Руске Православне Цркве да узносе за њих молитве Господу Исусу Христу и Његовој Пречистој Мајци. Помолимо се за упокојење пострадале браће и сестара, за исцељење рањених и болесних, за смирење раздражених срдаца, за престанак раздора и нереда у Украјини, и за то да Господ свима нама ниспошље дух љубави, мира, праштања и братске љубави у Христу!

+ Кирил

Патријарх московски и све Русије

У свим храмовима Руске Цркве биће узношене молитве за мир у Украјини и упокојење пострадалих

По благослову Његове Светости Патријарха Кирила у свим храмовима Руске Православне Цркве биће узношене молитве за мир у Украјини и упокојење пострадалих. Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Г. Кирил објавио је посланицу коју је упутио архипастирима, клиру, монасима и мирјанима Руске Православне Цркви поводом догађаја у Украјини.

Посланица Његове Светости биће прочитана на Светој Литургији 23. фебруара 2014. г. у свим храмовима Руске Православне Цркве.

Такође ће по благослову Његове Светости на Литургији 23. фебруара, у оквиру сугубе јектеније, бити узношене посебне молитве за мир, а биће убачена и заупокојена јектенија са молитвом за упокојење пострадалих у сукобима у Украјини.

Током ноћи, 20. фебруара, на дан када је у целој Украјини објављен Дан жалости због настрадалих у демонстрацијама на Мајдану, у Спасо-Преображенском катедралном храму одлужена је Литургија.

Архијереји, свештенство и верни народ Православне Цркве молили су се за оне који су настрадали у овим бурним данима.

„Молили смо се такође да Господ умири нашу земљу и да подари братску љубав нашем народу“ – рекао је Епископ обуховски Јона.

„На Литургији су поименце поменути они који су настрадали у овим трагичним данима. Молили смо се и за оне који су били на Мајдану, и за оне који су били на супротној страни. Сви погинули су наша браћа и сестре, односно наши ближњи. Света Православна Црква људе не дели по политичком принципу и њена је дужност да се моли за њих.

Наша Црква се са великом тугом моли за све, и за хришћане наше земље и за оне људе који су сада у жалости, обузети узнемиреношћу, душевним болом и гневом.

Молимо се Господу да умири нашу земљу и да се у нашој богоспасаваној држави поново зацаре мир и љубав“ – прокоментарисао је ситуацију за портал „Православие в Украине“ владика Јона ујутру 20. фебруара, након парастоса у Успенском сабору Кијево- печерске лавре.

Извор: pravoslavie.ru

Вести из сестринских цркавa

Уочи поласка, у штабу Руског географског друштва, Епископ нарјан-марски и мезенски Јаков служио је за учеснике експедиције молебан пред пут. 2011. године он је освештао Сјеверни пол, а у септембру прошле године Сјеверни поморски пут. Сада јерерху предстоји да освешта храм на шестом континенту. Црква свете Тројице подигнута је на острву Кинг-Џорџ (група Јужних шатландских острва)поред антарктичке станице Белингхаузен 15. фебруара 2014. То је једини стално активни храм на шестом континенту. Овдје долазе сарадници не само из руских, него и из других антарктичких станица. Управо овдје се помињу 64 руска поларника, који су погинули приликом изучавања Антарктика, саопштава се на сајту Друштва.

„Окупили смо се овдје да измолимо од Бога помоћ за ово значајно дјело у историји Русије, Руске православне цркве и Руског географског друштва које повезује двије епохе: откриће Антарктика од стране руских морепловаца 19. јануара 1820. године и подизање руског православног храма на шестом континенту за сва времена“, рекао је владика у свом слову. Молебану су присуствовали учесници експедиције, члан енергетског холдинга „РусГидро“ Михаил Мантров, извршни директор Руског географског друштва Генадије Олејник, руководилац експедиционог центра Друштва Александар Орлов и други. „Тадеј Белингхаузен који је открио Анктарктик зједно са Михаилом Лазаревим један је од оснивача Руског географског друштва“, истакао је Генадиј Олејник, „а Руска Православна Црква је благословила многе експедиције, које је спровело друштво“. Навече су путници одлетјели у један од најјужијих градова на Земљи – чилеански Пунта-Аренас и одатле кренули за Антарктик.

Извор: pravoslaive.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Када сам први пут срео Његово Високопреосвештенство Господина Амфилохија на мом острву Вануа Леву у граду Савусаву, било је то недјељног јутра 18. јуна 2010. године. Посјетио ме у мојој радњи, стајавши близу врата. Мислио сам да се ради о обичном човјеку, али сам убрзо спазио да је на грудима носио крст са нашим Господом Исусом Христом. Увео сам га у радњу. Био сам изузетно сретан и сузе су се почеле слијевати низ моје лице док сам се руковао са њим. Са осмијехом на лицу позвао ме да изађемо ван и водили смо пријатан разговор.

Успио сам опет да га сретнем и наредне недјеље. Био је то једини пут када сам се молио са светим човјеком, ја, који сам до тада био изузетно одлучан Хиндус и који нисам желио постати Хришћанином. Једне вечери сам га позвао у мој дом на вечеру и да упозна моју фамилију. Кроз свој живот Хиндуса нико никад није посјетио моју фамилију. Али оно што је Његово Високопреосвештенство учинило својом посјетом, и поред тога што нисам био Хришћанин, за мене је био јако емотиван моменат који ме оставио без ријечи. Нешто смо разговарали и он ме послије упитао да ли желим да промијеним своју вјеру и постанем православни Хришћанин. Оно што је било лако за запазити јесте да је то био човјек препун љубави и истинске вјере.

Након тога одвео је мене и моју породицу у Грчку, гдје сам рукоположен за ђакона у манастиру Пресвете Богородице на Родосу. Упознали смо шта је Православље. То је истинита вјера и данас сам поносан што сам православни Хришћанин. Када видим цркве и манастире, крену ми сузе на очи и захваљујем нашем Господу и Спаситељу, Исусу Христу, који је преокренуо наше животе у Православље.

Седмицу дана након тога рукоположен сам у свештеника у цркви св. Григорија Паламе у Солуну. Био је то велики дан за моју породицу као и за становнике мог острва Вануа Леву. Никада у свом животу нисам ни помислио да бих могао постати православни свештеник, али сам тако поносан и желим да на томе стално захваљујем нашем Господу Исусу Христу.

Увјеравам вас да ћу уз Божију помоћ и благослов Његовог Високопреосвештенства Амфилохија многе на мом острву привести православном Хришћанству, у цркви св. Атанасија и св. Николе на Вануа Леви. Нека благослов нашега Бога и Његова безгранична милост буду са свима вама.

Желим да се захвалим Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Амфилохију што ме рукоположио у ђакона, и захваљујем се монахињама и оцима манастира на Родосу. Поред тога желим да се од срца захвалим становницима Родоса за бригу и љубав коју су показали током нашег боравка на овом острву.

Коначно, желим да се захвалим свим људима православне заједнице у Солуну на њиховој несебичној подршци током мог рукоположења и мог цјелокупног боравка.

Написао о. Варнава Наир

http://www.johnsanidopoulos.com/2013/06/how-hindu-from-fiji-became-orthodox.html ;

– Ваше Високопреосвештенство, крајем прошле године Атинска новинска агенција објавила је интервју са јерархом Цариградске патријаршије и Митрополитом халкидонским Атанасијем, у којем он, између осталог, оптужује Московску патријаршију да саботира Свеправославни сабор. Други јерарх исте цркве, Митрополит пруски Елпидофор, у недавно објављеном чланку „Први без једнаких“, тврди да је Руска Црква „по ко зна који пут изабрала изолацију... од општења Православних Цркава“. Како коментаришете ове оптужбе?

– Готово да нема помесне Православне Цркве која одржава толико интензивну комуникацију са другим помесним Црквама, као Руска. Патријарх московски и све Русије Г. Кирил је само прошле године богослужио и водио братске дијалоге са предстојатељима 13 помесних Православних Цркава (тј. са свима, осим са једним), а са некима од њих и у више наврата. Долази до врло активне размене делегација на нивоу јерараха, теолога, свештенства и мирјана.

Ако, пак, говоримо о општеправославним контактима, онда се Свеправославни Сабор припрема већ више од 50 година, а Руска Православна Црква од самог почетка па до данас узима активно учешће у припремним радњама. Штавише, Московска патријаршија управо придајући предстојећем Сабору велики значај, темељно проучава све теме које ће бити изнесене на њему. Друга је ствар што су се припремне методе које су коришћене на свеправославном нивоу досад показале као недовољно ефектне, због чега се то толико и одужило. Мишљења сам да је за активацију предсаборног процеса, пре свега, потребно основати један ефикасан свеправославни орган, који ће бити у стању да ову иницијативу доведе до краја. Ако имамо пред собом такав важан циљ, онда је неопходно окупљати се због припремних радњи не једном у неколико година већ, рецимо, на месечном нивоу.

– Разматра ли се тема Свеправославног Сабора међу највишим црквеним великодостојницима?

– Тема Сабора се редовно налази међу питањима којих се Његова Светост Патријарх Кирил дотиче у својим дијалозима са предстојатељима Православних Цркава свих ових година. О њој се нарочито расправљало на сусретима Предстојатеља током прославе 1025-годишњице Крштења Русије крајем јула 2013. године. У разговорима Његове Светости Патријарха васељенског Г. Вартоломеја и Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, који су одржани у Црној Гори почетком октобра, било је такође посвећено доста пажње питању припрема за Свеправославни Сабор. Иначе, та тема је била једна од централних у разговорима Предстојатеља Руске Православне Цркве са Његовим блаженством Патријархом антиохијским Г. Јованом приликом његове друге посете Московској патријаршији.

Недавно је Предстојатељима помесних Православних Цркава био послат позив Његове Светости Патријарха Вартоломеја на сабрање (синаксис) Предстојатеља, чија је једна од главних тема требало да буде припрема Свеправославног Сабора.

– Како коментаришете оптужбе Митрополита Атанасија на рачун Московске патријаршије за њене „хегемонистичке тенденције уз подршку државних власти и подаништво (Чешке, Пољске итд.)“?

– Ову изјаву је тешко коментарисати, јер није поткрепљена никаквим аргументима. Односи Руске Православне Цркве са државним структурама Русије, Украјине, Белорусије и других земаља чија је она духовна хранитељка, остварују се у областима друштвеног, културног и религиозног васпитања младих нараштаја, пастирској бризи о војницима и затвореницима, очувању историјских споменика и сл. Ми смо традиционалну сарадњу између Цркве и државе, тј. тежњу за симфонијом између црквених и државних власти, наследили од Византије.

Што се тиче односа са братским помесним Православним Цркавама, Руска Црква у потпуности подржава њихову самосталност, доследно бранећи право сваке аутокефалне цркве, без обзира на њену величину, на потпуно самостално унутрашње управљање.

Овоме треба још додати и то, да терминологија при оцени међуправославних односа коју владика Атанасије неосновано употребљава, у потпуности припада политичком речнику епохе „хладног рата“. Међутим, и у политичком свету је дошло до озбиљних промена: унија Варшавског пакта, као и расцепљеност Европе на два супротстављена табора, увелико више не постоје.

– Колико је правична митрополитова оцена православног административног система као „склоног протестантизму“?

– Зашто морамо да размишљамо искључиво у оквирима бинарне опозиције „римокатолицизам-протестантизам“? Постојећи систем административног управљања Православне Цркве одговара православној еклисиологији и пружа могућност да се избегну крајности како римокатоличког (папизам), тако и протестантског система.

По мом мишљењу, не би требало да размишљамо о систему управљања у световним аспектима Православља, већ о томе шта би требало да буде наш заједнички одговор на насушне проблеме: у првом реду, на претњу хришћанском присуству у Сирији и у Блискоисточном региону и на потребу да се консолидују напори у борби за јеванђелске моралне норме. Аутономија у управљању Аутокефалних Цркава томе не представља ни најмању препреку.

– Како коментаришете закључак Митрополита Елпидофора у истом чланку, да први међу Предстојатељима помесних Цркава има искључиву моћ која га чини „првим без једнаких“ (primus sine paribus), да се Црква увек „ипостазира у личности“ и да првојерарх своје првенство не добија од неког, већ се сам јавља његовим извориштем?

– Овај став, по мом мишљењу, представља одступање од многовековне православне традиције, јер пренебрегава резултате готово хиљадугодишње полемике с латинским Западом и максимално се приближава папском еклисиолошком моделу.

Без помињања великих проблема који могу довести до сличних закључака у међуправославним односима, истакао бих да такве изјаве стварају озбиљне препреке за даљи развој православно-римокатоличког дијалога: јер на тај начин изнети став православне стране Митрополита пруског, ствара утисак као да међу православним и римокатоличким учењем готово и нема разлике. Надам се да је ово само лично мишљење Преосвећеног Елпидофора, а не општи став свештеноначалништва Цариградске Цркве.

Са руског Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

Патријарх московски и све Русије Кирил стигао је 3. фебруара 2014. године у Волгоград. Поглавар Руске Цркве је донео ковчег са даровима Мудраца за духовни подршку и благослов становницима града који је преживео низ терористичких напада.

На аеродром Гумрак Његову Светост су дочекали гувернер Волгоградске области С.А. Бозхенов и Митрополит волгоградски и камишински г. Герман, одакле су отишли у Казанску катедралну цркву.

На капијама Саборног храма госте је дочекао протојереј Вјаћеслав Зебелев и свештенство. Његова Светост Патријарх положили су ковчег са даровима Маудраца у средишњи део Саборног храма.

Затим је Његова Светост служио молебен са посебним додатком за умножавање љубави и искорењивање мржње и злобе, као и успешно лечење жртава терористичких напада.

Током службе певао је хор Казанске катедрала, под диригентском палицом Н.И. Фоменка.

Међу верницима су били и поврећени у терористичким нападима и чланови породица жртава. После службе Патријарха је поздравио митрополит Херман.

у својој беседи Патријарх је нагласио да руски грађани треба да покажу солидарност у доба велике опасности од међународног тероризма и похвалио храброст и жртву спасилиачких јединица. Овом прилико Патријарх је уручио црквене награде рођацима полицајаца и железничара погинулух док су покушавали да спрече терористички напад на станицу Волгоград.

Полицијски наредник Д.А. Маковкин постхумно је одликован орденом Светог кнеза Димитрија Донског (награда уручена његовј мајци Маковкин Т.В. ). Инспектор за праћење протока путника станице Волгоград С.В. Наливајко постхумно је одликован орденом Светог кнеза Димитрија Донског (награда је дата његовој Ј.У. Наливјико). Инспектор за праћење протока путника станице Волгоград Д.И. Андрејев постхумно је одликован орденом Светог кнеза Димитрија Донског (награда уручена његовој супрузи О. Андрејева).

Рођацима пострадалиј уручене су иконе Светог Николе са Патријарховим благословом, а сви сабрани икона Мајке Божје Казанске.

Извор: Московска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

У пратњи почасног потпредседник Руског олимпијског комитета В.А. Васина, Патријарх је посетио Центар "Санке", где је посматрао тренинг спортиста који се припремају за наступ на Олимпијским играма. Патријарх Кирил је посетио и комплекс "Руске горе" и стадион.

На једном од спортских објеката у интервјуу за РИА "Новости" патријарх Кирил је рекао: "Верујем да спорт донеси велику корист човеку. Вежба и, што је најважније, психолошки тренинг који прати особу која се бави спортом, има веома позитиван утицај на формирање карактера. Стичу се изузетни квалитети: храбарост и способност да се преузме ризик. А када су у питању тимски спортови, најважнија је узајамна подршка, тимски дух, солидарност и поверење.

Према Његовој Светости, спортом треба да се баве сви, без обзира на професију. - Спорт ствара дивне људске квалитете који су потребни у животу свих људи који се њиме баве, без обзира да ли је у питању лекар, инжењер, бизнисмен, политичар или свештеник, рекао је Патријарх .

Одговарајући на питања ТВ канала "Русија-24", поглавар Руске Цркве је похвалио квалитет олимпијских објеката, рад њихових дизајнера и градитеља, али и напоменуо да ће присуство такве инфраструктуре много значити за напредак спорта у будућности. - Желим успех спортистима на Олипијади, као и да Олимпијада буде успешна за нас, рекао је Патријарх.

За данас је планирано да Патријарх московски и све Русије г. Кирил разгледа спортске објекате у приобалном делу Олимпијског парка и служи молитву у храму Светог Нерукотворног Лика Спаситеља у Сочију, којој ће присуствовали представници Олимпијских тимова Белорусије, Молдавије, Русије, Украјине и других православних земаља.

Данас ће се Његова Светост састати са волонтерима, коју су упућени на Олимпијаду од стране црквених организација.

Свечано отварање Зимских олимпијских игара у Сочију заказано је за 7. фебруар 2014. године.

Извор: Московска патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

Наиме, године 2011. установљен је овај спомен као Дан сећања на жртве комунистичког терора, и то на предлог двојице тадашњих потпредседника бугарске владе. Ове године се навршава 69 година од погубљења, на основу пресуде „Народног суда“ по хитном поступку, регента, 17 министара, депутата, свештеника, интелектуалаца.

Са благослову Његове Светости Патријарха Неофита, парастос је служио митрополит тивериопољски Тихон у митрополитској катедрали Свете Недеље свима жртвама погубљеним после 9. септембра 1944. године.

У ноћи између 1. и 2. фебруара 1945. године изведена је смртна пресуда „Народног фронта“ над принцом регентом Кирилом Преславским Сакскобургготским, Богданом Филовим, председником владе, као и над још 17 министара. На смрт је осуђено и 2.618 душа. Сматра се да је убијено још 12.000 људи. Од комунистичког режима је страдало више од 250 православних свештеника, од којих су многи убијени и без суђења.

Извор: Бугарска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

Многонапаћена Епархија далматинска смогла је снаге да светлост дана поново угледа књига која је од велике користи ученицима наших Богословија и студентима Богословских факултета Српске Православне Цркве, желећи тиме да пружи свој скромни допринос настојањима свих добронамерних људи да се са делом протојереја Александра Шмемана упознају и савремени читаоци. Господин Слободан Продић, посведочени трудољубац који је својим преводима и ауторским радовима у многоме приближио литургичко богословље и историју Цркве обичном верујућем човеку, превео је ово дело оца Александра Шмемана управо у нади да ће информације које су садржане у њему пружити прилику читаоцима да заиста стекну она основна знања која су нужна у процесу нашег упознавања са лепотом православног богослужења.

Као и сва претходна, тако је и овај наслов објављен у оквиру издавачке делатности Епархије далматинске, на сваки начин приступачан онима којима је и намењен. Оно што остаје на нама, обичним читаоцима, јесте да се упознамо са садржајем ове књиге и да нам то буде својеврсни иницијатор узрастања у пријатном процесу упознавања са литургиком као науком.

• Нове књиге
  

Обе Цркве се слажу у следећем:

1. Важна мисија Цркве у друштву јесте да речима и делима сведочи о љубави Божијој према сваком човеку, независно од његове верске или националне припадности. Следећи Христове речи: «Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати» (Мт. 5, 9) – ми проповедамо мир и поштовање према достојанству и правима човека. Божанско милосрђе се излива на сваку људску личност; због љубави Божије Логос се оваплотио, а Дух Свети делује међу нама. Ова истина надахњује наше сестринске Цркве на делатност, служење и сарадњу.

2.​ Верници обеју Цркава тугују због догађаја у Сирији у којој не јењавају убиства, насиље и окрутност. Категорички осуђујемо лишавање живота мирног становништва, отмице и насилна прогонства.

Наше Цркве сматрају да се само путем отвореног и поштеног дијалога могу гарантовати стварни мир у Сирији, њена независност и територијални интегритет и да се могу обезбедити једнака права и могућности њеним грађанима. Обраћамо се међународној зједници с апелом да појача напоре усмерене на успостављање мира у Сирији, подржавајући процес који је започет у Женеви. Мирна Сирија у којој национална и верска разноврсност ужива поштовање, представљаће важан фактор у мировном процесу на целом Блиском истоку.

Обе Цркве такође изражавају наду у то да ће се сви политички проблеми у Либану, Ираку, и другим земљама Блиског истока решавати у духу мира, а не посредством примене насиља и под притиском екстремистичких група и деловања терориста.

Истичемо да су хришћани Антиохијске Патријаршије двадесет векова били староседеоци на Блиском истоку и да чине саставни део локалног друштва као његови пуноправни грађани. Данас је крајње важно да се помогне у стварању услова у којима ће Црква древне Антиохије успешно наставити спасоносно служење свом народу.

Поново изјављујемо да је неопходно предузети ефикасне радње у циљу хитног ослобађања свих отетих лица у Сирији, између осталог, наше вољене браће митрополита Павла Алепског и Јована, свештеника монахиња и сирочади из манастира у Малули.

3. У току разговора делегација двеју Цркава показало се да постоје многе области за сарадњу на обострану корист. Међу њима нису само приоритетна дејства као што је хуманитарна помоћ коју је руски народ послао својој браћи и сестрама у Сирији као израз своје љубави – већ је то и јачање веза између наших верника посредством ходочашћа, размене делегација и студената.

4. Наше Цркве потврђују да треба предузети све могуће за јачање православног сведочења у савременом свету. Православље је позвано да свету донесе богатство своје духовности које се, између осталог, испољава у приступу решавању друштвених и људских проблема и у помоћи човечанству да спозна радост коју је донео наш Спаситељ. Важан услов за његов успех представља јачање православног јединства. Због тога сусрети на свеправославном нивоу треба да буду темељно припремљени у специјалним комисијама уз учествовање свих Православних Црква. Од Православних Цркава се захтева заједнички рад у духу љубави и отворености ради савлдавања свих проблема на које наилазе.

5. Посета је такође омогућила размену мисли о стању међухришћанских односа. Наше Цркве ће координирати своје напоре за развој дијалога усмереног на остваривање задатака Цркве у савременом свету.

6. И Антиохијска, и Руска Црква имају искуство саживота с исламом. Туђ нам је сваки екстремизам и језик мржње. Обраћамо се хришћанима и муслиманима позивајући их да раде заједно на добробит наших земаља.

7. Ради заједничког сведочења у духу љубави и наставка разматрања тема покренутих у току посете, основали смо специјалну комисију за развој сарадње наших Цркава.

Антиохијска и Московска Патријаршија основале су заједничку комисију у саставу: у име Антиохијске Православне Цркве – представник Патријарха Антиохијског при Патријарху Московском и целе Русије – архиепископ Филипољски Нифон, епископ Селеукијски Јефрем, архимандрит Партеније (Алати) и потпредседник Баламандског универзитета Жорж Нахас; у име Руске Православне Цркве – председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион, председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење епископ Орехово-Зујевски Пантелејмон, заменик председника ОСЦВ протојереј Николај Балашов, представник Патријарха Московског и целе Русије при Патријарху Велике Антиохије и целог Истока игуман Арсеније (Соколов).

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Поштовани оче Александре, видимо како је тежак животни ритам Његове Светости: служи практично сваког дана, рукополаже клирике, среће се с мноштвом људи и притом успева да одржи изванредне проповеди. Вероватно чита још масу званичних докумената. Молимо вас да кажете нешто о томе како изгледа његов дан.

Да, заиста, распоред Патријарха је такав да човек налазећи се поред њега не може да схвати како може све то да прими и да издржи.

Али, с друге стране, ако се налази поред њега, види да Свјатејши своје снаге пре свега црпи из личног, веома дубоког духовног живота и да управо према њему мери све остало. Свој живот гради на духовној основи. Пада ми на памет позната јеванђељска истина: «Оно што је немогуће људима, могуће је Богу» (Лк. 18, 27). Овде се на првом месту налази молитва.

Његов дан почиње молитвом, као и дан сваког православца. Патријарх свакодневно обавља правила и богослужења, скривено од људских очију, у храму своје резиденције у Переделкину. Овде, у Даниловом манастиру Свјатејши пре почетка радног дана и по његовом завршетку долази у храм, целива иконе и светиње.

Али, чак је и ова страна – спољашња. А унутра је потпуна свест о томе да је Патријарх у Божијим рукама. Као што је Његова Светост више пута говорио, Бог не даје крст који премашује људске снаге и ако се живот поглавара Руске Цркве одвија на овакав начин, у томе се несумњиво огледа Промисао Божији, како о њему, тако разуме се, и о целој нашој Помесној Цркви. Вероватно је сад, у данашњим условима, једноставно немогућ миран и уједначен живот поглавара, седокосог старца, који посао усклађује с временом које је неопходно за одмор.

Ипак, нашим читаоцима би било занимљиво и корисно да сазнају, да се упознају с тим у колико сати Свјатејши устаје, колико спава. Људи који се налазе на прилично високом положају одлично знају да се без устаљеног распореда тешко нешто може постићи, чак и поред молитве за помоћ упућене Богу.

Јасно вам је да могу да говорим само о оним стварима које сам видим.

Патријарх устаје рано ујутру и после молитвеног правила и доручка одлази у Даниловску резиденцију. Ако треба да служи, а то се дешава прилично често, устаје још раније.

Пре подне Његова Светост прегледа документа и среће се са сарадницима из Патријаршије. Поподне почињу званични сусрети и преговори. Код Патријарха често долазе разни гости: и свештенослужитељи, и представници Помесних Православних Цркава, и представници других хришћанских конфесија, других верских заједница, различити друштвени и политички радници. Много је људи који желе да се сретну с њим, који чекају на ове сусрете. Зато је често дан Његове Светости распоређен по минутима и колико видим, Патријарху практично не преостаје слободног времена.

Овакви сусрети обично трају до шест сати увече, после чега Патријарх поново ради с документима, вечера и у седам, осам, а понекад и девет сати увече и одлази кући. Ту се наставља рад с документима и радни дан се завршава скоро у поноћ.

Што се тиче одмора... С једне стране, Патријарх не иде сваког дана у Даниловску резиденцију: има дана кад ради код куће, у Переделкину. С друге стране, то се не може назвати ни одмором, јер понесе читаве кофере докумената. Његова Светост сваког дана треба да прочита око 300 страница различитих текстова. А да не рачунамо састанке, богослужења, проповеди и припрему за њих.

Потребан је огроман интелектуални и емоционални напор да би се издржао такав график.

А како човек може да прочита 300 страница текста дневно и да пред крај ових 300 страница схвата шта је ту написано? Па то није роман, није лепа књижевност.

Да, то није роман. У питању су текстови различитог садржаја, документа на различитим нивоима, различитих праваца и размера и на сваки од њих треба реаговати различито, треба се врло брзо пребацивати из једног круга у други.

Мислим да је то нормална појава, да је то природна последица гигантског рада који се сад одвија у Цркви под руководством Његове Светости Патријарха.

Ако се говори о томе где је Патријарх све то научио, ту се огледа и дугогодишње искуство рада у Одељењу за спољашње црквене везе (Његова Светост је учествовао у практично свим кључним догађајима из црквеног живота за последњих 40 година), али наравно, и огромно духовно и животно искуство.

У хришћанима се сад развија млакост: многи мирјани не одлазе на бденија, пропуштају чак и литургију недељом. У овом смислу Свјатејши, наравно, свима нама може да послужи као пример. Колико често служи?

Патријарх служи сваке недеље, плус једно-два богослужења радним данима – у просеку, то су два-три богослужења недељно. Парохијски свештеник вероватно служи чешће, али је за Патријарха с обзиром на његову заузетост и послове – то веома много. У протеклој години је обавио 237 богослужења, то је скоро осам месеци свакодневних служби. А што је још веома важно – треба имати у виду да се многа од ових богослужења не одвијају у Москви, већ у току сложених путовања. Уобичајени распоред путовања је следећи: лет, долазак, вечерње богослужење и беседа упућена људима који дочекују Патријарха. Затим вечера с епископатом и представницима локалних власти – то је такође проповед, пошто Патријарх неформалне сусрете такве врсте опет користи за отворен разговор о Цркви, о пастирском служењу. Ту никад нема неких празних прича о времену или о локалним обичајима. Ујутру је Литургија, проповед, благосиљање верника, кратка пауза, обилазак храмова и неки други елементи из програма посете, поново авион, лет. То није баш лак посао, али су у његовом центру увек – богослужење и проповед.

И кад човек себи постави питање – одакле му снага за све то, треба имати на уму да је свако богослужење које обавља Патријарх (пре свега, наравно, Литургија) – огроман духовни догађај за њега лично. Ја се увек молим у олтару кад Његова Светост служи Евхаристију, и ниједном нисам видео да је обавља уморно, равнодушно, или како се каже «на устаљени начин». Увек црпи снагу из самог богослужења, лако му је на служби.

Патријарх увек наглас чита молитве Евхаристијског канона, тајне и свештеничке молитве. То је давнашња петроградска традиција. Она помаже људима који се налазе на богослужењу да схвате и да постану свесни, с једне стране, самог богослужења, а с друге стране – интензитета Патријархове погружености у молитву. Човек је и сам у том тренутку принуђен – јер му једноставно ништа друго не преостаје – да се дубоко моли. И то је, наравно, драгоцено!

Сваки пут, чак и ако литургију у извесном периоду служи свакодневно, Патријарх служи као први пут. С веома снажним осећањима. И то, наравно, представља јак подстицај за људе који се моле заједно с њим.

Али, и за време Великог поста, у току дана кад литургија није предвиђена Уставом, Његова Светост често служи?

Да, у току прве и Страсне седмице Великог поста Патријарх обавља свакодневна богослужења ујутру и увече.

Ова богослужења су тако дугачка да млади људи – ипођакони Свјатејшег и сарадници из Патријаршије који се налазе поред њега – до средине службе већ буквално падају с ногу од умора. То се заиста дешавало неколико пута.

А Патријарху ове главне седмице у црквеној години дају изузетно јак духовни набој за целу годину.

Прво, у току прве године његовог служења као Патријарха мислили смо да ће следећег дана служба бити отказана, а затим, наредног дана...

Онда сте мислили да ће то бити следеће године...

Да, прве године смо баш тако мислили: «Лепо је било време, службе сваки дан, али следеће године је готово.» Али, не: и следеће године, и две године касније Његова Светост је служио и служиће свакодневно у току ових седмица.

Притом он сам чита сва чинопоследовања. И чак ако не служи лично на јутарњим богослужењима у току Великог поста, обавезно им присуствује, моли се, не дозвољава да се пропусти било шта из уставног богослужбеног круга.

Односно, у присуству Свјатејшег се читају три катизме на јутрењу?

Да. Ако у то време служи у манастирима, све се чита у потпуности. Кад се човек нађе у тој богослужбеној стихији у току целе седмице – од недеље до недеље, на себе и на свет око себе почиње да гледа потпуно другим очима.

Православни људи често питају: «Како да сазнамо нешто о Патријарху?» У одговор све позивам да иду на богослужења кад он служи – у Москви или у регионима кад допутује у њих. Све остало је секундарно у поређењу с то с каквим духовним интензитетом служи и какву снагу човек добија после овог богослужења.

Другим речима, окосницу духовног живота Патријарха чини богослужење?

Да, као и сваког свештенослужитеља. Наравно, сви клирици су различити: једнима је важна друштвена делатност, други више воле да се баве богословљем или другим црквеним наукама. Није да више воле, него су неким људима одређене ствари природније, и вероватно у томе нема ничег неправилног.

Али за Патријарха главно у животу остаје богослужење, а посебно Евхаристија. Он увек с огромном радошћу служи Литургију.

Да ли Свјатејши има нека омиљена места за молитвено осамљивање, места на којима се осећа као код куће?

Патријарх веома воли да дође на Соловке. Сад се тамо постепено, између осталог, и захваљујући његовој бризи и старању, обнавља скитски живот. Свјатејши веома воли Валаам, исто као што је и покојни патријарх Алексије волео ово острво.

Мислим да посебно место у његовој души заузимају Смоленск и Калињинград.

Његова Светост веома поштује Смоленску икону Мајке Божије, која се налази у смоленској саборној цркви. Више пута је говорио да је то била прва светиња на коју је наишао по доласку у Смоленск из Санк-Петербурга, тадашњег Лењинграда.

И наравно, Калињинград је веома драг његовом срцу.

Да, толико година на катедри...

Чак се не ради о томе колико је година Свјатејши провео на овој катедри.

Калињинградска епархија је дословно створена његовим рукама, јер пре него што је он постављен на ту катедру тамо уопште није било ниједног православног храма. Ниједног! То је била потпуно атеистичка област Совјетског Савеза, духовно спаљена земља.

Кад је архиепископ Кирил допутовао тамо и кад је дошао код овлашћеног лица за питања религије како би епархији било предато срушено здање храма речено му је: «Да, дајемо вам овај храм,» а иза леђа је чуо: «Четрдесет година вам нисмо дали овај храм, сад ћете га још четрдесет година обнављати».

А данас видимо потпуно невероватну слику: епархијски живот ври, храмови, деца, омладина – чини се да је увек било тако, док се све то стварало рукама архиепископа, а затим митрополита Кирила за 25 година његовог боравка на Смоленској катедри. Наравно, то оставља веома снажан утисак.

Да, мало је оних који могу остати равнодушни видећи делатност Патријарха. Притом су људи који очигледно не гаје симпатије према Цркви за објекат своје критике изабрали Свјатејшег. И у овој тешкој ситуацији Патријарх остаје бодар, пун снаге и енергије. Како успева да подноси ударце?

Свјатејшем заиста није лако. Међутим, прва ствар која му, по мом мишљењу, дозвољава да поднесе ударце јесте то што не испитује циљеве ових удараца.

Патријарх се не бави свакодневном анализом свих напада који се обрушавају на Цркву и на њега лично. «Рефлексија» овим поводом уопште није његова брига, није његов стил живота. Наравно, дешавају се непријатне ствари, нешто човека може да повреди, али све је то секундарно у односу на оно што је основно у његовом животу – на крст поглавара Руске Православне Цркве.

Његова Светост је више пута говорио да Руска Црква коју он води, као што је говорила људима о јеванђељској истини, тако ће и говорити о њој – без сваких пропуста и попуста. Како је називала грех грехом, тако ће га и називати. И никаквих заобилазних путева, никаквог попуштања овде није било и неће бити.

Став Патријарха је следећи: Црква обавља своје велико дело – служи спасењу људи, а он као поглавар Помесне Руске Цркве, чини све како би народ који му је Бог поверио, стекао спасење и како би до сваког човека допрле речи јеванђељске проповеди. А све остало што долази споља – не треба ни за тренутак да поколеба нашу увереност у то да Црква обавља своје спасоносно дело.

«Ради шта треба и нека буде што ће бити»?

Вероватно да. Притом, наравно, треба имати на уму да Руска Православна Црква – посебно на територији Русије – данас живи у изузетно повољним условима, каквих (ако се све споји и анализира) вероватно није било од момента њеног рођења на обалама Дњепра.

Умесно би било упоредити наш црквени живот с јеванђељском причом о талентима, кад Господ даје таленат човеку, а затим тражи одговор од њега. Ево, и сад Господ нашој Цркви пружа огромне могућности за проповед Јеванђеља. И јасно је да смо у тако погодним условима сви ми као чланови Цркве, дужни да умножимо таленте које нам је Бог дао.

Биће нетачно ако се каже да смо ето «доживели такве и такве ударце, ти и ти су нас вређали – лично или целу Цркву, - и зато нешто нисмо могли да учинимо». Не, наравно. Црква се труди да оствари све могућности и таленте које Јој Господ сад, у нашој савременој Русији дарује. И наравно, сва она дела која данас у Цркви остварује лично Патријарх или која се одвијају под његовим вођством – све су то напори за умножавање могућности које нам Господ даје.

Притом Његова Светост има иза себе још и изузетно богато животно искуство у совјетском уређењу, а да не говоримо о томе да су му отац и деда били свештеници.

Несумњиво, у вођењу црквеног брода Патријарху помаже његово огромно лично духовно искуство које је, са своје стране, укорењено у изванредној црквеној традицији Санкт-Петербурга (ако хоћете, Лењинграда из совјетског времена). Од малих ногу Свјатејши је доспео у плодну средину лењинградских пастира с којима се дружио у току многих година свог живота, црпећи од њих све оно што је корисно и неопходно, а што му је касније добро дошло у његовом високом служењу.

Изузетно богато искуство опстанка Цркве у совјетском периоду дало је Патријарху поимање о томе да је Христова Црква – и он често говори о томе одговарајући на оптужбе о преплитању Цркве и државе – живела и опстајала у свим условима и у свим односима власти и људи на власти према њој. Сад је тај однос сасвим позитиван и повољан, у позним совјетским годинама је био тежак и понижавајући, у време после револуције се граничио са жељом да се Црква потпуно уништи.

Дакле, без обзира на то, Црква је жива. Мењају се људи на власти, али се Црква не плаши ових промена, то је, као што је већ било речи о томе, «промена политичке климе» у земљи.

Црква је живела, живи и живеће не захваљујући помоћи власти и не упркос препрекама које јој неки постављају, већ зато што је у њој жив Христос.

Оставимо политику по страни и рецимо нешто о томе да је Његова Светост, осим што је поглавар Помесне Цркве, још и монах. Да ли у пуној мери успева да пронађе време за монашко правило?

Патријарх се придржава монашког правила. И сам се према томе врло ревносно односи и друге монахе (нарочито оне који живе у манастирима) позива на врло строго поштовање молитвеног правила. Тешко да могу да кажем нешто више пошто се ради о личном духовном животу Свјатејшег.

Често имамо прилике да чујемо да практично више нема стараца, да се може живети и «по својој памети». Притом знамо да је сам Свјатејши за свог духовника изабрао оптинског старца Илију – практично свог вршњака с којим је заједно похађао лењинградску Академију. Какав значај Патријарх придаје духовном руководству?

Очигледно је да ако нема много стараца, они не могу да руководе редовно свим православним хришћанима. Важнија је друга ствар. Његова Светост је више пута понављао и монасима, и клирицима, и мирјанима да је изузетно важно сачувати духовну традицију која постоји у Цркви: традицију исповести, причешћивања и духовног општења човека са свештеником. Пре свега, традицију редовне исповести.

У тајни покајања, у тајни промене ума (како се ова реч преводи с грчког) састоји се веома дубока духовна компонента. Патријарх је више пута говорио да је исповест најважнији инструмент за правилно уређење људског живота. И човек треба да прибегава исповести онолико често колико то захтева душа, а нипошто не једном или четири пута годишње у току постова.

Наравно, врло је важно то што духовник Патријарха, схиархимандрит Илија, живи с њим у резиденцији у Переделкину. Отац Илија тамо прима људе, тамо служи с Патријархом сваки пут кад он служи у домаћем храму. Узгред речено, веома је важно и то да је отац Илија носилац атонске духовне традиције: он је преко десет година био духовник братије манастира Светог Пантелејмона. Тачно сте запазили да се духовник Патријарха практично школовао заједно с њим у лењинградским духовним школама. И мера духовног поверења у оца Илију је таква да Патријарх повија своју главу пред школским другом. То нам даје пример како се треба односити према духовнику. Истовремено, пружа људима могућност да стекну слику о духовном животу Његове Светости.

А да ли се дешава да Патријарх подигне крајичак завесе изнад свог духовног живота, да на пример, исприча неке душевно корисне догађаје из живота?

Да, Свјатејши нам понекад говори о догађајима из свог живота или из живота своје породице.

Веома ми се свиђа прича о врећи брашна. Деда Његове Светости, Василије Степанович, је око тридесет година провео у затворима и логорима због борбе против обновљенчества. Први пут је ухапшен двадесетих година. Жена је остала сама са седморо деце и преплашено је упитала Василија пре него што је одведен у затвор: «С ким нас остављаш? Сви ћемо помрети! Глад је!» А он је одговорио да иде да страда за Христа и зато породици ништа неће бити – Господ ће све уредити. То су биле прилично одговорне речи, јер су живели у Поволжју, а тамо је харала глад.

И у извесном тренутку у кући није остало ништа – чак ни прегршт брашна. Увече су испечене последње лепињице за седморо деце и Параскева Ивановна је рекла: «Децо, немамо шта да једемо сутра – сутра ћемо почети да умиремо.» У току ноћи се десило чудо: зачуло се куцање на прозору, а поред врата се налазила врећа брашна... И ова врећа је спасила породицу потоњег Патријарха.

То је наизглед ситан догађај (узгред речено, сад се сазнало ко је био ноћни гост) који показује с каквим страхопоштовањем се Патријарх односи према свом деди-исповеднику којег сматра примером за углед.

Пре неколико месеци отворили смо на сајту Православије.Ru недељну рубрику „Реч Патријарха“. На нашу радост, и морамо признати, изненађење, она је постала необично популарна – иако наши читаоци обичне „званичне информације“ не воле нешто нарочито. Међутим, Његова Светост веома лепо говори. Може да изађе на амвон и да кристално јасно, брусећи сваку реч, одржи проповед као да је написана. Одакле Патријарху тако јединствен дар говора? Или је то потпуно необјашњиво?

Па не, све се то може објаснити.

И одмах треба рећи, како се ниједан свештенослужитељ не би преварио кад види проповеднички дар Његове Светости, да и сам може тек тако, без припреме, да изађе и да одржи проповед: ето, има дар Божији – и то је довољно!

Патријарх несумњиво поседује дар проповедништва ако се говори са световне тачке гледишта, његови ораторски дарови су изузетни за данашње време. Међутим, то не потире чињеницу да се веома и веома брижљиво припрема за сваки свој јави говор – наравно, пре свега за проповед. Пре него што је одржи он пажљиво чита зачала из Јеванђеља и Апостола (као што знате, скоро увек држи проповеди на основу њих) и њихово тумачење, чита светоотачку литературу и много тога другог. Сигурно знам да велики део живота Његова Светост посвећује припреми за проповед.

Значи, и овде је, без обзира на таленат, обавезан рад?

Наравно. Патријарх се увек труди да се усредсреди на бар пет минута пре почетка проповед. Он моли да му на извесно време после причешћа у олтару људи не прилазе за благослов, увек моли да се људи према томе односе с разумевањем. Извесно време седи, размишља о проповеди, концентрише се, нешто формулише. Скоро увек има при себи лист папира на којем код куће нешто прибележи руком. Понавља то у себи, односно ради се о суштинском интелектуалном припремном раду. Зато не треба мисити да је Патријарх тек тако изашао и да је одржао беседу expromt.

А да ли Његова Светост има омиљену тему проповеди, којој се стално враћа?

У својим проповедима Патријарх с најразличитијих страна води верујућег човека ка томе да постане свестан да главни у његовом животу треба да буде Христос – а не породица, посао или неке друге компоненте, чак и ако су веома важне.

Божанска димензија живота треба да буде главна. И ако буде таква, цео човеков остали живот ће се градити правилно, како с духовне, тако и с људске тачке гледишта.

Све је то дубоко укорењено у Јеванђељу, јер нас и Господ позива: «Иштите најпре Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати» (Мт. 6, 33).

С ђаконом Александром Волковом разговарао Антон Поспелов

Са руског превела Марина Тодић

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Првог дана фебруара ове године навршено је пет година од интронизације Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. Српска Православна Црква са Његовом Светошћу Патријархом Иринејем на челу искрено и сверадосно честита поглавару сестринске Руске Цркве петогодишњицу устоличења, молећи се за његово долгоденствије и изобилну помоћ Божју у ношењу тешког бремена управљања највећом помесном Православном Црквом на свету.

Свечаном архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење протојереја-ставрофора Виталија Тарасјева, старешине Подворја Руске Православне Цркве у Београду, и више свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке (протојереј-ставрофор Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка, јереј Небојша Тополић и протођакони Стеван Рапајић и Владимир Руменић и ђакон Александар Секулић).

Литургији је присуствовао директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, генерални директор Поште Србије г. Милан Кркобабић, високи представници Амбасаде Руске Федерације у Србији и представници Руског трговинског центра.

Старешина храма Свете Тројице, подворја Московске Патријаршије, протојереј Виталије Тарасјев изразио је молитвену благодарност Патријарху српском Иринеју што је на данашњи дан, васкршњи и празнични, на дан када се обележава пет година од устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, служио Божанску Литургију уз приношење бескрвне жртве за здравље и спасење Патријарха руског Кирила и свих присутних на богослужењу, за руски и српски народ и сву нашу православну браћу широм васељене.

- Током последњих пет година духовне везе између Руске и Српске Православне Цркве су се изузетно продубљивале, посебно посетом Патријарха српског г. Иринеја Русији поводом 1025-годишњице Крштења Русије (јул 2013.), као и током прославе 1700-годишњице Миланског едикта (октобар 2013) када је Патријарх руски Кирил из Београда, Ниша и Подгорице, где је био на освећењу храма Васкрсења Христовог, понео дубоке духовне утиске, истакао је протојереј Виталије.

- Духовне везе наших народа и Цркава наставиће се и ове године обележавањем значајних годишњица: 100 година од почетка Првог светског рата и 700 година од рођења великог подвижника руског народа, Руске Цркве и руске државе - великог светитеља, преподобног Сергија Радоњешког, казивао је у поздравном слову отац Виталије.

Заједничким молитвама светитеља Саве и Сергија Радоњешког нека нас Господ Бог обдари љубављу, миром, духовном чврстином, а на здравље и спасење свих чеда православних, порука је данашњег литургијског сабрања!

Руска Православна Црква са Патријархом Кирилом на челу одликовала је г. Милана Кркобабића, генералног директора ЈП ПТТ Србија, повељом и орденом Светог Серафима Саровског за велики допринос у обнови Руског некропоља на Новом гробљу у Београду. У својству заменика градоначелника г. Милан Кркобабић и тадашњи амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Конузин потписали су Протокол о сарадњи на обнови меморијалног комплекса Руског некропоља (у обнови) на Новом гробљу.

Руско некропоље је део београдског Новог гробља од 1929. године. На четири парцеле (80, 80а, 90, 90а) има 755 гробних места, а у њима су посмртни остаци око 3.000 људи. Ту се налазе и Иверска капела и меморијални споменик Руске Славе. Капела је подигнута залагањем кнегиње М.А. Свјатополк-Мирске.

Ово значајно одликовање је Патријарх српски Иринеј, у име Патријарха Кирила, уручио г. Кркобабићу.

Захваљујући на одликовању, које са собом носи одговорност и обавезу даљег добродетељства и доброчињења на корист руског народа (доказаног јединог и искреног пријатеља) и на добробит српског народа, г. Кркобабић је истакао: - Пројекат на коме су заједнички радиле Градска управа и представници руске државе и Руске Цркве, има велики значај. Политике и владе се мењају, али је пријатељство између руског и српског народа константно, што потврђује и изградња овог меморијалног комплекса...

Захваљујући Господу на овом дивном поводу за приношење бескрвне жртве, Патријарх српски Иринеј се обратио вернима у препуном храму Свете Тројице:

- Нека је слава и хвала Господу на данашњем дану, светом и благословеном, у којем смо се сабрали у овом дивном храму Руске Православне Цркве. Сваки храм у овоме свету, или овде, или код нас, у Русији или у Грчкој, или било где под Сунцем, припада и свима нама, јер смо крштењем и другим светим тајнама укључени у Тело Цркве којој је Глава сам Господ наш и Спаситељ Исус Христос.

Говорећи о великој и светој Русији, светом руском народу, Патријарх српски је, сећајући се времена од пре неколико деценија када није било дозвољено подизање нових храмова, истакао да је градња на стотине и стотине нових храмова широм простране Московске Патријаршије, уз пуну активност Руске Православне Цркве, истински показатељ пута којим треба ићи како би се учврстила православна вера. - Враћајући се својој вери, Русија се вратила себи, додао је Свјатејши Иринеј.

- Сваки повратак Богу, браћо и сестре, представља повратак себи, како је Господ напоменуо у причи о блудноме сину, који, размишљајући о томе где се налази, каже: Дођох себи. И дође блудни син себи и донесе одлуку да се врати оцу своме. Руски народ се вратио себи, и тај народ има данас, као што је и раније имао великане, на трону своје свете Цркве достојног Патријарха Кирила. Зато је то и наша радост и наша нада, утеха. Господ нам је дао да припадамо православном народу, словенском народу и великој словенској породици. У тој породици руски народ је највећи и најбројнији, а, Богу хвала, дао је оно што многи немају: да може чинити дела не само за свој народ и своју Цркву, него и за друге народе и Цркве. Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу желимо да дуго буде на свештеном московском трону и да долгоденствује на Христовом путу апостолског служења, ускликнуо је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

На крају свечаног чина, Патријарх српски Иринеј је са свештенослужитељима Руске и Српске Православне Цркве и верним народом савршио благодарење и молепствије поводом пете године интронизације Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила.

Храм Свете Тројице, подворје Московске Патријаршије у Београду, једина је руска црква у Србији. Духовну утеху у њој нашли су многобројни руски емигранти из времена руске Бољшевичке револуције 1917. године. Храм Свете Тројице је саграђен на Старом ташмајданском гробљу 1924. године. Цркву је подигла руска емиграција, а знатна новчана средства одвојили су и Влада Србије, Никола Пашић, породица Карађорђевића...

Са осталим емигрантима, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је и Виталије Тарасјев, који је 1950. године постао старешина храма Свете Тројице. Од тада до данас настојатељи руске цркве су из ове породице. Виталија је у служби наследио син Василије, а данас је старешина храма протојереј Виталије Тарасјев, Василијев син, који носи дедино име. Он је једини свештеник у Свето-тројичкој цркви у престоници. Његову паству данас сачињавају потомци „беле емиграције”, породице руских дипломата, супружници из мешовитих руско-српских бракова, а после пада комунизма на богослужењу се могу видети чланови дипломатског кора из Руске Федерације, Украјине, Белорусије, док на Литургијама увек има и Срба који радо долазе у ову светињу (посебно на празник Свете Ксеније Петроградске).

Од 1946. године храм има статус подворја Руске Православне Цркве у Београду. Први руски патријарх који је служио свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице, и у Београду уопште, био је Патријарх московски и све Русије Алексије Први. Било је то 1957. године. Овај храм, који се налази иза цркве Светог Марка, посетио је садашњи Патријарх московски и све Русије Кирил, тада у својству председника Одељења спољних веза Московске Патријаршије, када учествовао у освећењу обновљеног храма 2007. године.

Када је 1999. године у бомбардована зграда РТС-а, руска црква, чији се олтар налази на 60 метара раздаљине ваздушном линијом, знатно је оштећена. Страдао је кров, статика храма је нарушена, прозори су избијени. Почетком 2000. године започело је велико обнављање, а храм је освештан седам година касније уз учешће данашњег руског патријарха (као Митрополита) и Патријарха српског Павла.

У обновљеном храму, испред иконостаса који је израдио кнез Михаил Сергејевич Путјатин, чувају се вредне иконе које су даровали верници, док су пред Богородичним иконама мошти светих.

У октобру 2013. годдине, у оквиру прославе 1700 година Миланског едикта, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил служио је молебан у храму Свете Тројице.

• Вести из сестринских цркава
  

Намесник, братија и парохијани Сретенског ставропигијалног манастира, студенти Сретенске богословске школе, и наравно, редакција портала Православије.Ru са свим својим многобројним читаоцима свим срцем честитају поглавару Руске Цркве петогодишњицу устоличења, желе му дуг живот и свесилну помоћ Божију у ношењу изузетно тешког крста управљања највећом Помесном Православном Црквом на свету.

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил

Уочи овог празничног дана замолили смо руководиоца Патријаршијске службе за штампу, ђакона Александра Волкова, да исприча нешто о Његовој Светости Патријарху са стране која је мало позната широкој публици – као о пастиру, монаху и проповеднику у чијем животу се очигледно осећа деловање Божанског Промисла.

— Поштовани оче Александре, видимо како је тежак животни ритам Његове Светости: служи практично сваког дана, рукополаже клирике, среће се с мноштвом људи и притом успева да одржи изванредне проповеди. Вероватно чита још масу званичних докумената. Молимо вас да кажете нешто о томе како изгледа његов дан.

— Да, заиста, распоред Патријарха је такав да човек налазећи се поред њега не може да схвати како може све то да прими и да издржи.

Али, с друге стране, ако се налази поред њега, види да Свјатејши своје снаге пре свега црпи из личног, веома дубоког духовног живота и да управо према њему мери све остало. Свој живот гради на духовној основи. Пада ми на памет позната јеванђељска истина: «Оно што је немогуће људима, могуће је Богу» (Лк. 18, 27). Овде се на првом месту налази молитва.

Његов дан почиње молитвом, као и дан сваког православца. Патријарх свакодневно обавља правила и богослужења, скривено од људских очију, у храму своје резиденције у Переделкину. Овде, у Даниловом манастиру Свјатејши пре почетка радног дана и по његовом завршетку долази у храм, целива иконе и светиње.

Његова Светост пред Престолом

Али, чак је и ова страна – спољашња. А унутра је потпуна свест о томе да је Патријарх у Божијим рукама. Као што је Његова Светост више пута говорио, Бог не даје крст који премашује људске снаге и ако се живот поглавара Руске Цркве одвија на овакав начин, у томе се несумњиво огледа Промисао Божији, како о њему, тако разуме се, и о целој нашој Помесној Цркви. Вероватно је сад, у данашњим условима, једноставно немогућ миран и уједначен живот поглавара, седокосог старца, који посао усклађује с временом које је неопходно за одмор.

— Ипак, нашим читаоцима би било занимљиво и корисно да сазнају, да се упознају с тим у колико сати Свјатејши устаје, колико спава. Људи који се налазе на прилично високом положају одлично знају да се без устаљеног распореда тешко нешто може постићи, чак и поред молитве за помоћ упућене Богу.

— Јасно вам је да могу да говорим само о оним стварима које сам видим.

Патријарх устаје рано ујутру и после молитвеног правила и доручка одлази у Даниловску резиденцију. Ако треба да служи, а то се дешава прилично често, устаје још раније.

Пре подне Његова Светост прегледа документа и среће се са сарадницима из Патријаршије. Поподне почињу званични сусрети и преговори. Код Патријарха често долазе разни гости: и свештенослужитељи, и представници Помесних Православних Цркава, и представници других хришћанских конфесија, других верских заједница, различити друштвени и политички радници. Много је људи који желе да се сретну с њим, који чекају на ове сусрете. Зато је често дан Његове Светости распоређен по минутима и колико видим, Патријарху практично не преостаје слободног времена.

Овакви сусрети обично трају до шест сати увече, после чега Патријарх поново ради с документима, вечера и у седам, осам, а понекад и девет сати увече и одлази кући. Ту се наставља рад с документима и радни дан се завршава скоро у поноћ.

Што се тиче одмора... С једне стране, Патријарх не иде сваког дана у Даниловску резиденцију: има дана кад ради код куће, у Переделкину. С друге стране, то се не може назвати ни одмором, јер понесе читаве кофере докумената. Његова Светост сваког дана треба да прочита око 300 страница различитих текстова. А да не рачунамо састанке, богослужења, проповеди и припрему за њих.

Потребан је огроман интелектуални и емоционални напор да би се издржао такав график.

— А како човек може да прочита 300 страница текста дневно и да пред крај ових 300 страница схвата шта је ту написано? Па то није роман, није лепа књижевност.

— Да, то није роман. У питању су текстови различитог садржаја, документа на различитим нивоима, различитих праваца и размера и на сваки од њих треба реаговати различито, треба се врло брзо пребацивати из једног круга у други.

Мислим да је то нормална појава, да је то природна последица гигантског рада који се сад одвија у Цркви под руководством Његове Светости Патријарха.

Ако се говори о томе где је Патријарх све то научио, ту се огледа и дугогодишње искуство рада у Одељењу за спољашње црквене везе (Његова Светост је учествовао у практично свим кључним догађајима из црквеног живота за последњих 40 година), али наравно, и огромно духовно и животно искуство.

— У хришћанима се сад развија млакост: многи мирјани не одлазе на бденија, пропуштају чак и литургију недељом. У овом смислу Свјатејши, наравно, свима нама може да послужи као пример. Колико често служи?

— Патријарх служи сваке недеље, плус једно-два богослужења радним данима – у просеку, то су два-три богослужења недељно. Парохијски свештеник вероватно служи чешће, али је за Патријарха с обзиром на његову заузетост и послове – то веома много. У протеклој години је обавио 237 богослужења, то је скоро осам месеци свакодневних служби. А што је још веома важно – треба имати у виду да се многа од ових богослужења не одвијају у Москви, већ у току сложених путовања. Уобичајени распоред путовања је следећи: лет, долазак, вечерње богослужење и беседа упућена људима који дочекују Патријарха. Затим вечера с епископатом и представницима локалних власти – то је такође проповед, пошто Патријарх неформалне сусрете такве врсте опет користи за отворен разговор о Цркви, о пастирском служењу. Ту никад нема неких празних прича о времену или о локалним обичајима. Ујутру је Литургија, проповед, благосиљање верника, кратка пауза, обилазак храмова и неки други елементи из програма посете, поново авион, лет. То није баш лак посао, али су у његовом центру увек – богослужење и проповед.

И кад човек себи постави питање – одакле му снага за све то, треба имати на уму да је свако богослужење које обавља Патријарх (пре свега, наравно, Литургија) – огроман духовни догађај за њега лично. Ја се увек молим у олтару кад Његова Светост служи Евхаристију, и ниједном нисам видео да је обавља уморно, равнодушно, или како се каже «на устаљени начин». Увек црпи снагу из самог богослужења, лако му је на служби.

Патријарх увек наглас чита молитве Евхаристијског канона, тајне и свештеничке молитве. То је давнашња петроградска традиција. Она помаже људима који се налазе на богослужењу да схвате и да постану свесни, с једне стране, самог богослужења, а с друге стране – интензитета Патријархове погружености у молитву. Човек је и сам у том тренутку принуђен – јер му једноставно ништа друго не преостаје – да се дубоко моли. И то је, наравно, драгоцено!

Сваки пут, чак и ако литургију у извесном периоду служи свакодневно, Патријарх служи као први пут. С веома снажним осећањима. И то, наравно, представља јак подстицај за људе који се моле заједно с њим.

— Али, и за време Великог поста, у току дана кад литургија није предвиђена Уставом, Његова Светост често служи?

— Да, у току прве и Страсне седмице Великог поста Патријарх обавља свакодневна богослужења ујутру и увече.

Великопосна служба Његове Светости Патријарха Кирила

Ова богослужења су тако дугачка да млади људи – ипођакони Свјатејшег и сарадници из Патријаршије који се налазе поред њега – до средине службе већ буквално падају с ногу од умора. То се заиста дешавало неколико пута.

А Патријарху ове главне седмице у црквеној години дају изузетно јак духовни набој за целу годину.

Прво, у току прве године његовог служења као Патријарха мислили смо да ће следећег дана служба бити отказана, а затим, наредног дана...

— Онда сте мислили да ће то бити следеће године...

— Да, прве године смо баш тако мислили: «Лепо је било време, службе сваки дан, али следеће године је готово.» Али, не: и следеће године, и две године касније Његова Светост је служио и служиће свакодневно у току ових седмица.

Притом он сам чита сва чинопоследовања. И чак ако не служи лично на јутарњим богослужењима у току Великог поста, обавезно им присуствује, моли се, не дозвољава да се пропусти било шта из уставног богослужбеног круга.

— Односно, у присуству Свјатејшег се читају три катизме на јутрењу?

— Да. Ако у то време служи у манастирима, све се чита у потпуности. Кад се човек нађе у тој богослужбеној стихији у току целе седмице – од недеље до недеље, на себе и на свет око себе почиње да гледа потпуно другим очима.

Православни људи често питају: «Како да сазнамо нешто о Патријарху?» У одговор све позивам да иду на богослужења кад он служи – у Москви или у регионима кад допутује у њих. Све остало је секундарно у поређењу с то с каквим духовним интензитетом служи и какву снагу човек добија после овог богослужења.

— Другим речима, окосницу духовног живота Патријарха чини богослужење?

— Да, као и сваког свештенослужитеља. Наравно, сви клирици су различити: једнима је важна друштвена делатност, други више воле да се баве богословљем или другим црквеним наукама. Није да више воле, него су неким људима одређене ствари природније, и вероватно у томе нема ничег неправилног.

Али за Патријарха главно у животу остаје богослужење, а посебно Евхаристија. Он увек с огромном радошћу служи Литургију.

— Да ли Свјатејши има нека омиљена места за молитвено осамљивање, места на којима се осећа као код куће?

— Патријарх веома воли да дође на Соловке. Сад се тамо постепено, између осталог, и захваљујући његовој бризи и старању, обнавља скитски живот. Свјатејши веома воли Валаам, исто као што је и покојни патријарх Алексије волео ово острво.

С братијом Соловјецког манастира. Фото. С.Веретељников / Православије.Ru

Мислим да посебно место у његовој души заузимају Смоленск и Калињинград.

Његова Светост веома поштује Смоленску икону Мајке Божије, која се налази у смоленској саборној цркви. Више пута је говорио да је то била прва светиња на коју је наишао по доласку у Смоленск из Санк-Петербурга, тадашњег Лењинграда.

И наравно, Калињинград је веома драг његовом срцу.

— Да, толико година на катедри...

— Чак се не ради о томе колико је година Свјатејши провео на овој катедри.

Калињинградска епархија је дословно створена његовим рукама, јер пре него што је он постављен на ту катедру тамо уопште није било ниједног православног храма. Ниједног! То је била потпуно атеистичка област Совјетског Савеза, духовно спаљена земља.

Кад је архиепископ Кирил допутовао тамо и кад је дошао код овлашћеног лица за питања религије како би епархији било предато срушено здање храма речено му је: «Да, дајемо вам овај храм,» а иза леђа је чуо: «Четрдесет година вам нисмо дали овај храм, сад ћете га још четрдесет година обнављати».

А данас видимо потпуно невероватну слику: епархијски живот ври, храмови, деца, омладина – чини се да је увек било тако, док се све то стварало рукама архиепископа, а затим митрополита Кирила за 25 година његовог боравка на Смоленској катедри. Наравно, то оставља веома снажан утисак.

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил

— Да, мало је оних који могу остати равнодушни видећи делатност Патријарха. Притом су људи који очигледно не гаје симпатије према Цркви за објекат своје критике изабрали Свјатејшег. И у овој тешкој ситуацији Патријарх остаје бодар, пун снаге и енергије. Како успева да подноси ударце?

— Свјатејшем заиста није лако. Међутим, прва ствар која му, по мом мишљењу, дозвољава да поднесе ударце јесте то што не испитује циљеве ових удараца.

Патријарх се не бави свакодневном анализом свих напада који се обрушавају на Цркву и на њега лично. «Рефлексија» овим поводом уопште није његова брига, није његов стил живота. Наравно, дешавају се непријатне ствари, нешто човека може да повреди, али све је то секундарно у односу на оно што је основно у његовом животу – на крст поглавара Руске Православне Цркве.

Његова Светост је више пута говорио да Руска Црква коју он води, као што је говорила људима о јеванђељској истини, тако ће и говорити о њој – без сваких пропуста и попуста. Како је називала грех грехом, тако ће га и називати. И никаквих заобилазних путева, никаквог попуштања овде није било и неће бити.

Став Патријарха је следећи: Црква обавља своје велико дело – служи спасењу људи, а он као поглавар Помесне Руске Цркве, чини све како би народ који му је Бог поверио, стекао спасење и како би до сваког човека допрле речи јеванђељске проповеди. А све остало што долази споља – не треба ни за тренутак да поколеба нашу увереност у то да Црква обавља своје спасоносно дело.

— «Ради шта треба и нека буде што ће бити»?

— Вероватно да. Притом, наравно, треба имати на уму да Руска Православна Црква – посебно на територији Русије – данас живи у изузетно повољним условима, каквих (ако се све споји и анализира) вероватно није било од момента њеног рођења на обалама Дњепра.

Умесно би било упоредити наш црквени живот с јеванђељском причом о талентима, кад Господ даје таленат човеку, а затим тражи одговор од њега. Ево, и сад Господ нашој Цркви пружа огромне могућности за проповед Јеванђеља. И јасно је да смо у тако погодним условима сви ми као чланови Цркве, дужни да умножимо таленте које нам је Бог дао.

Биће нетачно ако се каже да смо ето «доживели такве и такве ударце, ти и ти су нас вређали – лично или целу Цркву, - и зато нешто нисмо могли да учинимо». Не, наравно. Црква се труди да оствари све могућности и таленте које Јој Господ сад, у нашој савременој Русији дарује. И наравно, сва она дела која данас у Цркви остварује лично Патријарх или која се одвијају под његовим вођством – све су то напори за умножавање могућности које нам Господ даје.

— Притом Његова Светост има иза себе још и изузетно богато животно искуство у совјетском уређењу, а да не говоримо о томе да су му отац и деда били свештеници.

— Несумњиво, у вођењу црквеног брода Патријарху помаже његово огромно лично духовно искуство које је, са своје стране, укорењено у изванредној црквеној традицији Санкт-Петербурга (ако хоћете, Лењинграда из совјетског времена). Од малих ногу Свјатејши је доспео у плодну средину лењинградских пастира с којима се дружио у току многих година свог живота, црпећи од њих све оно што је корисно и неопходно, а што му је касније добро дошло у његовом високом служењу.

Изузетно богато искуство опстанка Цркве у совјетском периоду дало је Патријарху поимање о томе да је Христова Црква – и он често говори о томе одговарајући на оптужбе о преплитању Цркве и државе – живела и опстајала у свим условима и у свим односима власти и људи на власти према њој. Сад је тај однос сасвим позитиван и повољан, у позним совјетским годинама је био тежак и понижавајући, у време после револуције се граничио са жељом да се Црква потпуно уништи.

Дакле, без обзира на то, Црква је жива. Мењају се људи на власти, али се Црква не плаши ових промена, то је, као што је већ било речи о томе, «промена политичке климе» у земљи.

Црква је живела, живи и живеће не захваљујући помоћи власти и не упркос препрекама које јој неки постављају, већ зато што је у њој жив Христос.

У келији преп. Серафима Саровског. Фото: В. Ходаков / Expo.Pravoslavie.Ru

— Оставимо политику по страни и рецимо нешто о томе да је Његова Светост, осим што је поглавар Помесне Цркве, још и монах. Да ли у пуној мери успева да пронађе време за монашко правило?

— Патријарх се придржава монашког правила. И сам се према томе врло ревносно односи и друге монахе (нарочито оне који живе у манастирима) позива на врло строго поштовање молитвеног правила. Тешко да могу да кажем нешто више пошто се ради о личном духовном животу Свјатејшег.

— Често имамо прилике да чујемо да практично више нема стараца, да се може живети и «по својој памети». Притом знамо да је сам Свјатејши за свог духовника изабрао оптинског старца Илију – практично свог вршњака с којим је заједно похађао лењинградску Академију. Какав значај Патријарх придаје духовном руководству?

— Очигледно је да ако нема много стараца, они не могу да руководе редовно свим православним хришћанима. Важнија је друга ствар. Његова Светост је више пута понављао и монасима, и клирицима, и мирјанима да је изузетно важно сачувати духовну традицију која постоји у Цркви: традицију исповести, причешћивања и духовног општења човека са свештеником. Пре свега, традицију редовне исповести.

У тајни покајања, у тајни промене ума (како се ова реч преводи с грчког) састоји се веома дубока духовна компонента. Патријарх је више пута говорио да је исповест најважнији инструмент за правилно уређење људског живота. И човек треба да прибегава исповести онолико често колико то захтева душа, а нипошто не једном или четири пута годишње у току постова.

Са схиархимандритом Илијом

Наравно, врло је важно то што духовник Патријарха, схиархимандрит Илија, живи с њим у резиденцији у Переделкину. Отац Илија тамо прима људе, тамо служи с Патријархом сваки пут кад он служи у домаћем храму. Узгред речено, веома је важно и то да је отац Илија носилац атонске духовне традиције: он је преко десет година био духовник братије манастира Светог Пантелејмона. Тачно сте запазили да се духовник Патријарха практично школовао заједно с њим у лењинградским духовним школама. И мера духовног поверења у оца Илију је таква да Патријарх повија своју главу пред школским другом. То нам даје пример како се треба односити према духовнику. Истовремено, пружа људима могућност да стекну слику о духовном животу Његове Светости.

— А да ли се дешава да Патријарх подигне крајичак завесе изнад свог духовног живота, да на пример, исприча неке душевно корисне догађаје из живота?

— Да, Свјатејши нам понекад говори о догађајима из свог живота или из живота своје породице.

Веома ми се свиђа прича о врећи брашна. Деда Његове Светости, Василије Степанович, је око тридесет година провео у затворима и логорима због борбе против обновљенчества. Први пут је ухапшен двадесетих година. Жена је остала сама са седморо деце и преплашено је упитала Василија пре него што је одведен у затвор: «С ким нас остављаш? Сви ћемо помрети! Глад је!» А он је одговорио да иде да страда за Христа и зато породици ништа неће бити – Господ ће све уредити. То су биле прилично одговорне речи, јер су живели у Поволжју, а тамо је харала глад.

И у извесном тренутку у кући није остало ништа – чак ни прегршт брашна. Увече су испечене последње лепињице за седморо деце и Параскева Ивановна је рекла: «Децо, немамо шта да једемо сутра – сутра ћемо почети да умиремо.» У току ноћи се десило чудо: зачуло се куцање на прозору, а поред врата се налазила врећа брашна... И ова врећа је спасила породицу потоњег Патријарха.

То је наизглед ситан догађај (узгред речено, сад се сазнало ко је био ноћни гост) који показује с каквим страхопоштовањем се Патријарх односи према свом деди-исповеднику којег сматра примером за углед.

Његова Светост Паријарх Московски и целе Русије Кирил. Фото: А.Поспелов / Православије.Ru

— Пре неколико месеци отворили смо на сајту Православије.Ru недељну рубрику „Реч Патријарха“. На нашу радост, и морамо признати, изненађење, она је постала необично популарна – иако наши читаоци обичне „званичне информације“ не воле нешто нарочито. Међутим, Његова Светост веома лепо говори. Може да изађе на амвон и да кристално јасно, брусећи сваку реч, одржи проповед као да је написана. Одакле Патријарху тако јединствен дар говора? Или је то потпуно необјашњиво?

— Па не, све се то може објаснити.

И одмах треба рећи, како се ниједан свештенослужитељ не би преварио кад види проповеднички дар Његове Светости, да и сам може тек тако, без припреме, да изађе и да одржи проповед: ето, има дар Божији – и то је довољно!

Патријарх несумњиво поседује дар проповедништва ако се говори са световне тачке гледишта, његови ораторски дарови су изузетни за данашње време. Међутим, то не потире чињеницу да се веома и веома брижљиво припрема за сваки свој јави говор – наравно, пре свега за проповед. Пре него што је одржи он пажљиво чита зачала из Јеванђеља и Апостола (као што знате, скоро увек држи проповеди на основу њих) и њихово тумачење, чита светоотачку литературу и много тога другог. Сигурно знам да велики део живота Његова Светост посвећује припреми за проповед.

— Значи, и овде је, без обзира на таленат, обавезан рад?

— Наравно. Патријарх се увек труди да се усредсреди на бар пет минута пре почетка проповед. Он моли да му на извесно време после причешћа у олтару људи не прилазе за благослов, увек моли да се људи према томе односе с разумевањем. Извесно време седи, размишља о проповеди, концентрише се, нешто формулише. Скоро увек има при себи лист папира на којем код куће нешто прибележи руком. Понавља то у себи, односно ради се о суштинском интелектуалном припремном раду. Зато не треба мисити да је Патријарх тек тако изашао и да је одржао беседу expromt.

— А да ли Његова Светост има омиљену тему проповеди, којој се стално враћа?

— У својим проповедима Патријарх с најразличитијих страна води верујућег човека ка томе да постане свестан да главни у његовом животу треба да буде Христос – а не породица, посао или неке друге компоненте, чак и ако су веома важне.

Божанска димензија живота треба да буде главна. И ако буде таква, цео човеков остали живот ће се градити правилно, како с духовне, тако и с људске тачке гледишта.

Све је то дубоко укорењено у Јеванђељу, јер нас и Господ позива: «Иштите најпре Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати» (Мт. 6, 33).

С ђаконом Александром Волковом

разговарао је Антон Поспелов

Са руског Марина Тодић

31 / 01 / 2014

Извор: Православие.ру

Како сведоче житија овог светитеља, Преподобни Сергије је свим својим делима сведочио у својој средини да је могуће градити живот само добром и љубављу, јер одговарајући злом на зло, човек порађа ново зло. Стекавши велику благодат Светога Духа, овај преподобни и данас помаже свима онима који му притичу ради помоћи заступништва. Преподобни Сергије Радоњешки је пример жртвеног служења Цркви Христовој и Отачаству.

Живео је у 14. веку, који се сматра почетком „златног века руског монаштва“.

Извор: Московска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

Храм Успења Пресвете Богородице је саграђен 2001. године на месту једне од неколико масовних гробница из рата. На једном делу његових зидова постављено је 8.000 цигала на којима је град Петроград (Лењинград) уписао имена палих жртава ради вечног помена. У цркви се налази спомен-књига у коју су уписана имена свих погинулих.

Међу присутним верницима било је и неколико старијих жена – ветерана, као и преживели становници града под опсадом, којима је уручено цвеће.

После парастоса Митрополит Владимир се обратио присутнима у храму.

Уочи 26. јануара делегација Петроградске епархије учествовала је у званичној церемонији полагања венаца на спомен-гробљу Пискаревско у част 70-годишњице ослобођења Лењинграда од нацистичке блокаде.

Највећу заједничку гробницу из Другог светског рата посетило је 50 свештеника са Епископом царскоселским Маркелом на челу. У име Митрополита Владимира, Епископ Маркел је положио венац на споменик Матери-Отаџбини, која је символ свих ожалошћених матера. Поред гранитног споменика с натписом "Нико није заборављен, ништа се не заборавља" одслужен је парастос за умрле од „рана, глада и мраза".

Извор: Московска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава