Адресирано:

Ономе који незаконито држи трон

Архиепископије Охридске и

ономе који лажно води непостојећу Македонску Цркву

г. Стефану

Г. Стефане,

са изненађењем и болом, и без да га тражим, примио сам писмо којим се трудите да оправдате неоправдиво и нападате јединог канонског епископа охридског г. Јована.

Поврх свега, почињете са једном малом преваром. Пишете: „У прилог вам достављам информације о криминалним активностима…“.

Када сам вам г. Стефане послао писмо, па да журите да ми одговорите? Зашто бих послао писмо вама, када не признајем ваше црквено постојање и лажну цркву коју водите доживљавам као црквено непостојећу. Ко вам је рекао да вас сматрам валидним лицем да бих од вас затражио информације?

Покушавате овим преварантским начином да постигнете једно непосредно признање и да оставите простор да се схвати како ја или било који други архијереј Грчке Цркве разговара са вама. Ваш начин преварама изобилује.

Једини истински разлог за прогон охридског Јована је тај што је он јединствени канонски епископ, који је признат од свих Православних Цркава.

Дакле, трудите се уз садејство са државом да га уништите. Говорите о његовом рашчињењу. Зар може једна Црква која НИЈЕ Црква да изабира или да рашчињава? Црква није луткарско позориште.

Што се односи на оптужбе и пресуде, не заборавите да је сличним оптужбама суд безаконика осудио, затворио и разапео Господа.

Митрополит Јован не припада јурисдикцији једне непостојеће Цркве, већ Српској Патријаршији. Црквено, никакву власт немате над њим.

Ви се налазите у црквено неопредјељеном стању. Ви сте се на неканонски начин раздјелили од ваше мајке Цркве, Српске Патријаршије, и трудите се насилнички да постигнете признавање.

Покушавате силом државе и намјештеним, лажним суђењем да сломите митрополита Јована, али и оне који га слиједе на канонском путу, изричући пријетње њима у вашем писму. Јединствено, по вама, њихово безакоње се састоји у томе што вас не слиједе, поштујући теологију Цркве и њеног канонског поретка и предања.

Представљате се као архиепископ једне непостојеће цркве, али и у путиру пред којим „служите“ се не налази Крв Господња, већ крв вашег брата кога убијате и та крв ће вас заувијек раздвојити од Канонске Цркве.

Сви у свијету, који протествују против гоњења охридског Јована не очекују да од вас добију информације, који сте саучесник у његовом уништавању. У историји Цркве, понашање као што је ваше, је познато. То је понашање безаконика наспрам праведникâ. Ваш лажни облик, који називате „Македонска Црква“ је експозитура једне државе која је узурпирала истину и историју и нема никакве везе са Христовом Црквом.

Онолико колико ћете ви продужити са вашом безбожном тактиком и неканонским путем, онолико колико ћете истрајавати у цијепању Христовог хитона из свјетских разлога, колико ћете „благосиљати“ један фалсификат као доказ ваше „државне“ врлине, утолико ће ваша ријеч лутати у ваздуху, ваша „хришћанска“ вјера ће бити идеологија, а гоњење митрополита охридског Јована ће бити печат ваше нељудскости.

Дакле, ваше писмо јавно враћам као неприхватљиво.

Са болом,

Извор: Охридска архиепископија/romfea.gr

http://www.mitropolija.com/otvoreno-pismo-mitropolita-sisanijskog-i-sijatijskog-pavla-iz-grcke-pravoslavne-crkve-poglavaru-raskolnicke-makedonske-crkve-stefanu/

Плод човековог крштења требало би да буде то, да он престане живети само за себе и почне живети за Христа и друге људе, проналазећи у томе пуноћу живота – напомињу у Лаври.

Овом Тајном новокрштени се уводи у Цркву и постаје њен члан. Човек, који је постао хришћанин, треба одлучно да се изнова роди по речи Господњој, који је рекао: „Ако ме љубите, заповијести моје држите“ (Јн. 14, 15). И који је таквима обећао: „Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој“ (Јн. 15, 10).

Према ријечима Епископа Инокентија, у заједници има још око 2000 људи који желе да приме Свету тајна крштења и постану православни хришћани, али потребно је обезбиједити катихизацију, изградити цркву и поставити свештеника. Ђакон Максим биће рукоположен за њиховог свештеника 14. септембра.

Црква је посвећена свецу заштитнику Смирне и једина је грчка православна црква која није запаљена у Малоазијској катастрофи 1922. године. Црква Светог Вукола се налази у крају Басмане и град Смирна ју је недавно обновио.

После Катастрофе у Смирни црква је коришћена као магацин, концертна дворана за класичну музику и опере, археолошки музеј и простор за складиштење антиквитета, све до недавно, када је обновљена.

Извор: OCP

• Вести из сестринских цркава
  

„У сваком историјском добу, нарочито у историјским прекретницама, Господ позива на највишу службу оне који треба да својим животима покажу верност Њему и Његовој Цркви. Данас не можемо а да се не присетимо како је 1992. године – у кључном моменту за Украјинску Православну Цркву када је испливала опасност по јединство Украјинског Православља услед евентуалног раскола - Архијерејски Сабор једногласно изабрао Митрополита Владимира за поглавара.

Данас смо сведоци његовог апостолског рада, обнове и раста Украјинске Цркве под његовим омофором. У последње време смо запажали како се он физички постепено гасио, док је притом очувао духовне дарове и интелектуалне способности, те је могао и даље управљати Црквом. Неколико пута, како се чинило, он је већ требало да оде са овога света, али га је Господ на чудесан начин васкрсавао. То потиче од тога што је Митрополит Владимир, чак и у својој физичкој исцрпљености, био потребан Цркви као симбол и јемац црквеног јединства. Кад је окончао свој овоземаљски пут, требало је изабрати новог поглавара. Вољом Божјом то је постао Митрополит Онуфрије.

И овај избор се збио управо у критичко време по Украјину, када је земља раздирана међусобним сукобљавањем, када се исток Украјине претворио у полигон за пробу оружја над живим људима, када сваки дан приноси нове жртве, када се лију крв и сузе мирних грађана. Жалосно је што се у оваквој компликованој ситуацији међу људима од којих зависи како ће се даље развијати стање ствари, не наилази на политичку вољу да се крене од непријатељстава ка миротворачким преговорима, од језика претњи - језику мира, еда би се обуставила ватра и село за преговарачки сто. Управо овде је стављена посебна одговорност на Цркву. Данас Црква може казати своју снажну помирљиву реч обраћајући се свима сукобљеним странама а да при том не буде ангажована у расправама око тога шта су узроци ратних сукоба, не делећи народ на исправне и неисправне. Ваистину, кад је сукоб у питању, свака укључена страна је крива у овој или оној мери. Мислим да ће првенствени задатак Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија бити трагање за миром, трагање за националним помирењем свих у украјинском народу.“

Извор: Московска Патријаршија (припремио Радомир Ракић)

• Вести из сестринских цркава
  

ИСИС су се претходно борили у Сирији, али пошто их је сиријски председник Башар Ел Асад делимично потиснуо, прешли су у Ирак, који је због своје рањивости био лака мета за напад. Од како је пао диктаторски режим Садама Хусеина, политички систем и војска Ирака су систематски уништавани, што је довело до политичког вакуума. Будући да је Ирак сломљен, ИСИС-у није требало много времена да заузме неколико градова и кључне положаје као што су бране и нафтоносна поља.

Над хришћанима је ИСИС починио неописиве злочине, посебно последњих неколико недеља. На домовима хришћана су исцртани графити арапског слова Н (нун), да би се тиме обележили такозвани ‘Назарећани’ (што је полупогрдан назив за хришћане). Куће и продавнице које су на овај начин обележене постале би мете пљачки, а људи у њима би били убијани. Хришћанима је прећено смрћу, а свуда наоколо су постављане слике на којима се види јавно одрубљивање главе и разапињање на крст. На њима убице поносно позирају док држе одрубљене главе, смејући се пред камерама, док још одсечених глава натакнутих на колчеве стоје у њиховој позадини. На једној недавно снимљеној фотографији се види збуњен мушкарац који држи тело четворогодишње девојчице, са лепом хаљиницом, али без главе. Особа у позадини изгледа као да је мање шокирана од овог човека (вероватно оца) који држи девојчицу, и који изгледа да не схвата да у ствари држи искасапљено тело своје ћерке. Жене се силују и/или убијају. Фотографије масовних гробница пуних обезглављених лешева са главама на стомацима се редовно деле на фејсбук страницама. Једна од најужаснијих прича која осликава грозоте у Ираку је о Ирачанину који је извршио самоубиство пошто је био присиљен да гледа како му припадници ИСИСа силују жену и ћерку.

Они су нечија деца. Нечији отац, син, брат. Нечија ћерка, мајка, сестра…

Једна од најболнијих чињеница је да је Мосул, други град по величини у Ираку, очишћен од хришћана. Помислите на други највећи град у вашој земљи. А сада га замислите без иједног хришћанина.

Хришћани који су били довољно „срећни“ да не буду обезглављени, пешице су напустили град без ичега, пошто им је ИСИС забранио да понесу било шта од својине. Емотиван и потресан интервју који је дао православни сиријски Aрхиепископ Никодим, предстојатељ Епархије мосулске, ирачке и курдистанске је показао сву патњу и очај, које су могли да осете хришћани широм света који су гледали тај интервју.

Његово Високопреосвештенство је рекао да су чак и од малих беба отимане златне минђуше тешке свега неколико грама. Хришћани су истерани, не поневши буквално ништа са собом. Црквена звона су утихнула, а крстови су скинути и замењени исламским заставама.

По први пут у историји града, у њему нема хришћана, како би све било спремно за будућу исламску државу.

ИСИС је такође уништио многа древна поклоничка места од историјског значаја за хришћане, као што је гроб пророка Јоне.

Али као што знамо: “Онима који љубе Бога, Бог све уређује на добро“ (Римљанима 8:28). Хришћани широм света су се ујединили у молитви, знајући да су чланови једног тела, кад један од њих страда, онда сви страдају. Неке Цркве су увеле пост због хришћана у Ираку.

У исто време са молитвама и постом, неколико апела је послато од стране разних цркава и црквених група, поготову од стране Асирске Православне Цркве. Одржано је неколико демонстрација у већим градовима широм света у знак солидарности, како би се нашој браћи и сестрама у Ираку показало да нису заборављени. Покренуто је неколико петиција којим би се утицало на западне земље да ирачким хришћанима пруже азил и пошаљу хуманитарну помоћ. Позивамо људе да пишу својим посланицима у парламенту или законским представницима како би урадили исто то. Многи су људи такође променили слике на својим Твитер и Фејсбук профилима и ставили једну која личи на смајли са једним оком – арапско слово Н (нун), у циљу да се укаже на страдање ирачких хришћана и као солидарност са њима.

Остаје још много тога да се урадити, зато вас молимо да им посветите своје време и молитве како би браћа и сестре у Ираку престали да пате.

Извор: http://myocn.net/persecution-christians-know/

Превод, тим Поуке.орг: Слободан Петровић, Влада К, Иван Ивковић

Током прошле године је захваљујући приватним прилозима посадама подморница предато једанаест покретних храмова. Шест – подморницама Северне флоте и пет – подморницама Пацифичке. Кроз две недеље храм ће се појавити и на нафтној платформи „Арктичeскаја“, која је подигнута на „Звјоздачки“. Инсталација се сада налази у Балтичком мору и ускоро ће почети ископавање корисних минерала, саопштава РТВ Северодвинска.

Извор: Pravoslavie.eru

• Вести из сестринских цркава
  

По речима старешине храма, протојереја Александра Пеканова, у храму се стално налази око 400 људи, од тога је отприлике 50 деце.

Број људи се мења у зависности од интензитета паљбе и доба дана.

Богослужења у храму се одвијају свакодневно, као и раније.

Звоњава и свечана богослужења са посебним молебаном након Свете Литургије, који се данас служе по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, уприличени су 28. јула поводом празновања 1026-годишњице Крштења Русије.

http://www.mitropolija.com/talas-zvonjenja-crkvenih-zvona-na-dan-krstenja-rusije-28-jula-ujedinio-sve-hramove-i-manastire-ruske-pravoslavne-crkve-video/

Монашењем је чинодејствовао игуман Методије и јеромонах Доситеј, уз присуство васколиког братства Хиландара јер је монашење један од највећих и најрадоснијих чинова једног монашког братства. Отац Атанасије је добио име по Светом Атанасију Атонском, који се слави 18. јула, као зачетник и утемељитељ атонског – светогорског монаштва. Велико и славно име је награда али и велика обавеза за подвиг и молитву.

На празничној трпези, након Свете Литургије, игуман Методије је кроз житије Светог Атанасија, честитао и поучио младог монаха на крсни пут монашког и испосничког живота, на радост свих присутних. Пуног срца, цео страдални Обреновац, радује се Оцу Атанасију Хиландарцу и моли се за спасење његово у анђелском образу, јер смо добили оца и молитвеника за спасење свих нас.

Извор: http://crkvauobrenovcu.rs

• Вести из сестринских цркава
  

|

Ваше Свјатејшество, возљубљени сабрате и саслужитељу код Престола Божјег!

Срдачно Вас поздрављам уз жеље мира и благодатног укрепљења Ваших душевних и телесних сила. Са жаљењем сам сазнао о невољама које је поднела Ваша Богом спасајема паства услед катастрофалних поплава. Након извештаја средстава јавних информација, добио сам и писма Вашег Свјатејшества, испуњена болом и саосећањима за људе који су жртве стихије.

Без одлагања почело се са прикупљањем средстава и различитих видова помоћи за нашу браћу у невољи. Синодално одељење за црквено милосрђе и социјално служење Московске Патријаршије и Подворје Руске Православне Цркве у Београду добили су одговарајуће упутство. Од 19 до 21 маја 2014. године, кад је поплава била досегла свој врхунац, они су доставили прву испоруку помоћи у хигијенским средствима, храни и одећи за градове Шабац, Свилајнац и Лајковац.

У одговору на мој апел свима верним чедима наше Цркве проведено је прикупљање прилога ради подршке пострадалих у Србији. Прибављена средства у висини од више од 27 милиона рубаља биће уплаћена на специјални рачун Српске Православне Цркве.

Благодарим Вашем Свјатејшеству на топлим речима о Руској Православној Цркви, израженим у Вашим писмима. Заједно са једноверним српским народом молимо се Цару мира и Спасу душа наших за покој душа жртава поплава и опоравак пострадалих, за оне који су остали без крова, за ниспослање озго утехе свима како би се утешили сви који су изгубили своје рођаке и ближње.

Наша помоћ представља израз солидарности са оним напорима које већ предузимате Ви, Ваша Светости, архипастири, пастири и верна чеда свете Српске Цркве. И сада се пројавило свету да је Црква Светога Саве била и остала нада духовног опстанка српског народа. На њој, као на неразоривом камену изграђен је њен карактер, који се одликује бодрошћу, чврстином, готовошћу на узајамно помагање. И у часу невоље, када удари дажд и надођоше воде, та кућа не паде, јер беше утемељена на камену (Матеј 7,25).

Господ наш Исус Христос, Извор и Дародавац сваког добра, нека ниспошље многострадалном српском народу снаге да надвлада последице стихије и успостави миран живот.

С братском љубављу у Господу,

(припремио Радомир Ракић)

• Вести из сестринских цркава
  

У име Његове Светости Патријарха московског Кирила и целе Русије и моје лично, желео бих да срдачно поздравим све учеснике Четвртог европског православно-католичког форума, који је ове године посвећен веома значајној теми верског и културног плурализма: изазови Хришћанским црквама у Европи.

Желео бих да са задовољством констатујем да су наши сусрети постали прилично редовни. Нацрт интеракције који је задат 2008. показао се корисним, јер нам омогућава да брзо реагујемо на догађаје који се дешавају у свету. Досадашње сесије су биле посвећене питањима као што су породица, Црква и држава, економска криза и сиромаштво.

У савременом свету, не постоји само интензиван дијалог између култура, него и саме културе комуницирају једне са другима. С једне стране, ови динамички процеси доприносе формирању једне униформисане светске заједнице, док са друге фаворизују нову свест о јединствености различитих култура.

Верификују се демографске промене које се одвијају у контексту масовних миграција и циљ изградње једног толерантног друштва често доводи до резултата који су супротни жељеном. Хришћански идентитет Европе је у опасности. Све више, ови проблеми су акутнији у свакодневном животу и захтевају озбиљну теоријску анализу.

Међутим, у садашњој ситуацији, не можемо да се ограничимо да разговарамо само о теоријским питањима. Морамо радити заједно на практичном нивоу.

Нажалост, наш Форум се одржава на фону тужних догађаја у Украјини. Људи умиру током ове политичке пат позиције, док се једнако чују пуцњи на улицама и по трговима. Народ остаје и даље дубоко подељен, не само по политичкој линији, него и из верских разлога. Нажалост, грко-католици су одиграли веома деструктивну улогу у развоју ове ситуације. Изјаве њиховог врховног архиепископа, епископа и свештенства, и једна изузетно политизована позиција довели су до поларизације друштва и погоршања сукоба, која је већ резултирао многобројним жртвама.

За разлику од канонске украјинске православне цркве, која је у овим тешким месецима била у стању да уједини људе различитих политичких уверења, укључујући и оне који се налазе са обе стране барикада, унијати се солидаришу само са једом од зараћених снага. Агресивне изјаве унијата, акције усмерене на подривању канонске православне цркве, активни контакти са православним расколницима и напори да поделе једну мултинационалну Руску православну цркву: све ове ствари су изазвале озбиљну штету не само по Украјину и њено становништво, него и по православно-католички дијалог. Све ово нас је далеко одгурнуло, подсећајући нас на време када су се православни и католици гледали не као пријатељи, него као ривали.

Данас, још једанпут је све јасније то што су православна већ знали – да је Унија била и, нажалост, и даље остаје један посебан пројекат католичке цркве усмерене на подривање канонског Православља. СрамотнаБрестовска унија, која се склопила овде у Белорусији године 1596, је догађај који је довео до неописиве патње православном становништву ових области.

Дозволите ми да искористим овај подијум да позовем све наше партнере у православно-католичком дијалогу, да уради све што је могуће да се охлади „вруће главе“ међу унијатима, да се зауставе акције грко-католика које су усмерене ка погоршавању кризе у Украјини.

Данас, један део Католичке цркве користи сву своју снагу, таленат и ресурсе за јачање комуникације између православних и католика, док један други (чак иако ужива аутономни статус) чини све што може, као у тужној прошлости, да убаци клин неповерења и непријатељства између православаца и католика.

Наш форум, који укључује како православне тако и католичке теологе, је важна арена за истраживање питања од заједничког интереса и за постизање већег узајамног разумевања између наших Цркава.

Волео бих да наши напори припомогну смиривању мржње и јачању сарадње између католика и православних наспрам нових изазова са којима се имамо суочити.

Желим вам свима успеха у предстојећем раду!

Са блога нашег сабрата, оца Амброзија из Руске православне цркве у Торину

Pubblicato da Padre Giovanni Capparelli (Firmozioti), 6. 6. 2014

http://arberiaortodossa.blogspot.it/2014/06/metropolita-ilarion-le-azioni-degli.html?spref=fb

Изворник: Стање ствари

Превод са италијанског: презвитер Зоран Ђуровић

фОТОГРАФИЈЕ

http://www.svetigora.com/audio/download/14922/01.06.2014_Patrijarh_Vraka_Skadar.mp3

У суботу 31. маја. 2014. године, по први пут у историји један српски патријарх посјетио је Србе и Црногорце у Враки код Скадра. Велики број вјерног народа испред цркве Свете Тројице у Враки дочекао је свог патријарха, уз пратњу Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија и Митрополита из Бератског г. Игнатија из Албанске православне цркве.

По уласку у храм Његову Светост Патријарха Српског г. Иринеја, поздравио је Митрополит из Берата г. Игнатије, у име свештеног Синода Албанске православне цркве и Његовог блаженства архиепископа Тиранског г. Анастасија, који је заблагодарио патријарху српском на доласку у Албанију и на учешћу у духовним слављима у Враки и у Тирани.

Након ријечи добродошлице сабраном вјерном народ овом приликом архипасторском бесједом поздравио је патријарх Иринеј, који је између осталог рекао: „Ово је за мене велики дар и благодат Божија, да посетим ове дивне крајеве, да посетим ову дивну цркву, и вас браћо и сестре који припадате Светој Цркви православној, великој породици православних народа. Ја долазим у име наше Свете Српске православне цркве да вас поздравим и да вам пренесем поздраве наше Цркве и нашега народа, вама који живите овде на овим просторима. Ми смо једна велика породица хришћанска, православна, и ма у којим државама да живимо ми смо породица духовна, и нама је циљ да се зближимо и сјединимо са Господом нашим. А када смо са Богом сједињени онда смо блиски и једни другима. Ви живите у овој благословеној земљи, овде живе православни, римокатолици и браћа муслимани, иако припадамо различитим верама, ми смо народ Божији. Све нас је Господ створио и сви смо дужни и позвани да славимо Господа на начин како нас то вера учи.

Чувајте Свету веру православну, овде је на овим просторима била некада врло присутна наша српска црква. Овом земљом је некада владао велики светитељ из нашег рода Свети Јован Владимир, а и многи српски краљеви после њега. Ето и од тада па до данас, а надамо се и убудуће да ће овде постојати наша света црква, да ће благовестити истину Светог јеванђеља, и да ће нас учити Богу да се молимо, и да једни друге поштујемо и уважавамо онако како то Господ жели.

Желим вам свако добро и благослов Божији, преко овог дивног светог храма, да се излива на ваше породице и вашу децу и на све вас који у свети храм са вером и љубављу Богу прилазите. Благослов Божији нека вас прати у све дане ваших живота. Амин Боже дај", поручио је у својој бесједи Његова Светост Патријарх Иринеј.

У име Друштва Светог Јована Владимира из Скадра, овом приликом Његову Светост Патријарха Иринеја поздравио је предсједник г. Симо Ајковић, који је између осталог рекао:

„Ваша Светости! Добро нам дошли у Скадар. Ево дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Дана кога генерације Срба у Албанији чекају вјековима. Ваш долазак на огњиште предака, за гробове њихове и за нас, њихове потомке је велики благослов. Ви најбоље знате, Ваша Светости, кроз каква страдања је прошла наша света Српска православна црква на овим просторима. Храмови су били порушени, свештеници прогоњени и убијени, а звона замукла. Гонећи Христа Господа, безбожно доба је било и вријеме страдања његовог вјерног народа. Кад нам се учинило да нема краја нашем забораву, откривањем моштију Светог Јована Владимира, зетског краља и мученика и поновним успостављањем православне цркве у Албанији, на челу са Његовим Блаженством архиепископом Анастасијем, и доласком Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија на Цетиње, почетком деведестих година, његовом сталном бригом за судбину остатака нашег народа у Албанији, ствари су почеле да се мијењају на боље.

Вратили смо се у живот достојан људи и хришћана. Знак тог нашег повратка вјери предака је и овај храм Свете Тројице у Враки, који је заједничким трудом Архиепископа Албанског Анастасија и Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија саграђен.

Нема свечаније прилике и бољег повода од овог да, користећи ваш долазак у Албанију, у договору са Његовим Блаженством г. Анастасијем, приликом вашег следећег доласка, заједно освештате и овај свети храм.

Ваш долазак је велики благослов за ову земљу и за овај народ, и велики мост мира, љубави и разумијевања.

Добро нам дошли и на многаја љета", завршио је поздрав г. Симо Ајковић.

Потом је услиједио програм рецитација пјесама који су извели полазници курса српског језика при удружењу „Морача-Розафа", предвођени својим професором Светозаром Ћираковићем и теологом Александром Вујовићем.

У програму су наступили и чланови КУД „Обилић" из Скадра, који су одиграли народне игре из Србије и Црне Горе, док су Гордана и Сања Ајковић и Нимет Лекић, отпјевали неколико традиционалних пјесама из Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије.

У току програма Његову Светост Патријарха Иринеја, испред Срба и Црногораца из Скадра, поздравио је предсједник удружења „Морача-Розафа", г. Павле Брајовић, који је рекао: „Ваша Светости! Користим изутетну прилику да Вас у име Срба и Црногораца у Албанији најсрдачније поздравим.

Ваш долазак у ову земљу од великог је значаја за живот наше заједнице. Сигурни смо да ће нам Ваше присуство овде улити нову снагу у даљој борби за очување идентитета нашег народа, који је деценијама уназад био тешко обесправљен. Удружење „Морача-Розафа" постоји више од двије деценије и окупља Србе и Црногорце, како би могли да сачувамо језик, вјеру, обичаје и културу нашег народа. Првих десет година нисмо имали никакву помоћ од оних који су законски били обавезни да нам је пруже. Напротов, ми смо од њих били тешко гоњени. Последњих десет година, захваљујући бризи митрополита Амфилохија и труду Митрополије црногорско-приморске, ми смо имали духовну и материјану помоћ. Благодарећи томе, ми смо не само опстали, већ и развили своје активности. Имали смо и подршку Републике Србије, која нам је преко Министарства за дијаспору и Министарства Културе увијек излазила у сусрет. Та помоћ је прије свега усмјерена на стварање услова за учење српског језика и културе. До сада смо реализовали око тридесет пројеката у тој области. Али, има доста ставри које нијесу ријешене, а које су за нас од животне важности. Очекујемо од Републике Србије да пружи дугорочну и стабилну подршку нашим новим прегнућима. Обзиром да Србија благовремено решава питање држављанства српске мањине у државама региона, очекујемо да и питање добијања српског држављанства и за нашу мањину у Албанији буде ријешено. Молимо Вас, Ваша Светости, да нам у томе помогнете.

Ваш данашњи долазак и сваки будући, за Србе и Црногорце у Албанији биће ново охрабрење да истрајемо у времену које долази.

Благодаримо Господу и Светом Јовану Владимиру, српском краљу и мученику, што сте нас удостојили свога присуства и благослова, и што је управо наше покољење удостојено да дочека по први пут у историји српског патријарха у Враку и Скадар. Добро нам увијек долазили!",рекао је г. Павле Брајовић-Јакоја.

Свечаном дочеку патријарха српског Иринеја у Враку и Скадар, присуствовали су и свештеници Митрополије црногорско-приморске и Албанске православне цркве, амбасадор Републике Србије у Тирани г. Мирољуб Зарић, Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницима у Влади Републике Србије г. др Милета Радојевић са сарадницима, као и бројни вјерници из Враке, Скадра и околине и Црне Горе. Међу сабраним је било како православаца, и римокатолика и мухамеданаца, који су сви саборно дошли да дочекају и поздраве српског патријарха. Овој свечаности посебну радост дала су и српска дјечица у Враки и Скадру, која су уз част овог историјског доласка пјевала и рецитовала српске пјесме.

ПОСЈЕТА СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА ПО ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ НА ТЕМЕЉИМА СРПСКЕ ДРЖАВЕ НА ГРОБОВИМА ВОЈИСЛАВЉЕВИЋА

После кратког послужења патријарх Иринеј, Митрополити Игнатије и Амфилохије, са свештенством и делегацијама српске и албанске православне цркве, посјетили су и остатке древног манастира Светог Сергија и Вакха из 9. вијека, поред ријеке Бојане, у којима су сахрањени српски краљеви из славне династије Војислављевића. Ово је по први пут у историји да један српки патријарх посјети и ово мјесто. Ријечима добродошлице код ове старе светиње српског патријарха поздравио је г. Павле Брајовић-Јакоја, рекавши:„Ваша Светости, дошли сте на гробове гдје почивају српски краљеви из славне династије Војислављевића, Бодин, Михаило и Војислав! Ви сте данас на темељима српске цркве и државе! Ваше присуство овдје је благослов за цијели српски род. Радују се њихови потомци који су опстали на овим просторима. Ово је најдубљи српски темељ. Ви сте данас ваша Светости на огњишту српског народа и историје!"

Испод остатака овог манастира налазе се и гробови српских краљева Војислављевића. До 1423. године, то је вријеме после Ђурђа Бранковића, односно кратко вријеме после Деспота Стефана Лазаревића, и до тада овај простор припадао је српској држави, и наравно Српској православној цркви под чијом су се јуриздикцијом налазили ови простори. Град Скадар су 1423. године заузели Млечићи, одупирући се Турцима који су надирали са истока. И Млечићи и Венеција је ове просторе задржала све до краја 16. вијека. Један број православног живља је примио римокатоличку вјеру да би после 16. вијека један дио почео и да се турчи. На овим просторима последња српска краљица која је оставила трагове била је Јелена Анжујска, која је и живјела на овим просторима, чак постоји предање да се и она упокојила у овом древном манастиру. На овим просторима, у Скадру је рођен и цар Душан. Стефан Дечански је био млади српски краљ и он је владао овим просторима, и многи други српски краљеви су уградили себе у темеље српске државности. Управо овај древни манастир Светих Сергија и Вакха, свједочи о темељима српског народног памћења на овим просторима. По свједочанству митрополита Амфилохија када је прије двадесетак година посјетио ову светињу, тада му је један стари албанац рекао „Што сте ви Срби заборавили ову вашу светињу?!" Ето свједочанства да и Албанац који памти и не заборавља коме је светиња манастира Светог Сергија и Вакха припадала кроз вјекове.

Поклонивши се остацима манастира, Његова Светост Патријарх Иринеј се помолио Богу за покој душа српских краљева рекавши: „Нека Господ прости душе онима који почивају овде, а нас да благослови да наставимо и историју и живот, како би га предали онима који долазе иза нас".

После обиласка Враке, Скадра, древног манастира Светог Сергија и Вакха делегација Српске православне цркве отишла је у Тирану, како би учестовала у освећењу новоподигнутог Саборног Храма Христовог Васкрсења, коју је освештао Његова Свесветост Патријарх васељенски г. Вартоломеј, уз саслужење више поглавара помјесних православних цркава.

Долазак Патријарха Српског г. Иринеја биће уписан златним словима у мученички љетопис цркве српског народа у Албанији, дајући снагу будућим покољењима да остају и опстају на овим просторима, непоколебљиво чувајући своју вјеру, обичаје, језик, и све оно свето и честито што наш народ носи у свом бићу.

А.В.

(Званични сајт о посети васељенског патријарха Јерусалиму, 25. 5. 2014)

2. Наш братски сусрет данас је нови и неопходан корак на путу ка јединству коме само Свети Дух може да нам подари заједништво у легитимној различитости. Призивамо у сећање, са дубоком захвалношћу, кораке које нам је Господ већ омогућио да предузмемо. Загрљај размењен између папе Павла VI и патријарха Атинагоре овде у Јерусалиму, после много векова ћутања, утро је пут значајном гесту, уклањање из меморије цркве дела узајамне екскомуникације из 1054. године. Овоме је уследила размена посета између одговарајућих лица Рима и Цариграда, редовне преписке и, касније, одлуком коју су најавили папа Јована Павла II и патријарх Димитрије, блажене успомене обоје, да се покрене дијалог теолошке истине између католика и православних. Током ових година, Бог, извор свег мира и љубави, нас је научио да посматрамо једни друге као чланове исте породице хришћанске, под једним Господом и Спаситељем, Исусом Христом, и да љубимо једни друге, тако да можемо да исповедамо нашу веру у исто Јеванђеље Христово, примљену од апостола и изражену и пренету нама од Васељенских сабора и Светих Отаца. Иако потпуно свесни да нисмо стигли до циља пуног јединства, данас смо потврдили нашу посвећеност да наставимо пут заједно ка јединству за које је Христос наш Господ молио Оцу, тако „да све буде Једно“ (Јн. 17:21 ).

3. Свесни да манифестујемо јединство у љубави према Богу и љубави према ближњима, радујемо се очекујући жељен дан у коме ћемо коначно учествовати заједно у евхаристијском слављу. Као хришћани, позвани смо да се припремо да примимо овај дар евхаристијског општења, по учењу Светог Иринеја Лиона [2], кроз исповедање једне вере, истрајаном молитвом, унутрашњим метанојом и братским дијалогом. Постизањем овог циља надамо се, манифестоваћемо свету љубав Божију према којој се препознајемо као истински ученици Исуса Христа (уп. Јн 13:35).

4. У том циљу, теолошки дијалог предузет од Мешовите комисије нуди суштински допринос трагању за пуним општењем између католика и православаца. Током каснијих времена папе Јована Павла II и Бенедикта XVI и патријарха Димитрија, напредак наших теолошких сусрета био је знатан. Данас изражавамо искрену захвалност за достигнућа до данас, као и за текуће подухвате. Ово није само теоријска вежба, већ вежба у истини и љубави које захтева све дубље познавање једне од друге традиције како би их разумели и учили од њих. Тако ми потврђујемо још једном да теолошки дијалог не тражи теолошки најмањи заједнички именитељ на коме може да се постигне компромис, већ је пре продубљивања разумевања целе истине коју је Христос дао у својој Цркви, а те истине никада не престају да се разумеју боље него кад пратимо Светога Духа тражећи додатна појашњења. Дакле, ми потврђујемо да наша заједнички верност Господу захтева братски сусрет и прави дијалог. Таква заједничка тежња нас не води даље од Истине; а, кроз размену дарова, вођством Светог Духа, то ће нас одвести у пуну Истину (уп. Јн 16:13 ).

5. Ипак, чак и када прелазимо тај пут ка пуном заједништву, већ имамо обавезу да понудимо заједничко сведочење Божије љубави за све људе, радећи заједно у служби човечанства, посебно у одбрани достојанство људске личности у свакој фази живота и светости породице на основу брака, у промовисању мира и општег добра, а у одговору на патњу која наставља да муче наш свет. Морамо признати да мора глади, сиромаштва, неписмености, неправедне расподеле ресурса стално треба решавати. То је наша дужност у настојању да се изгради заједничко праведно и хумано друштво у којем се нико не осећа искљученим или одбаченим.

6. Наше дубоко уверење јесте да будућност људске заједнице зависи и од тога како је штитимо – како разборито и саосећајно, правично и поштено – чувајући дар стварања који нам је наш Творац поверио. Дакле, ми смо призвани покајању за погрешно третирање наше планете, што је равно греху пред очима Бога. Ми потврђујемо нашу одговорност и обавезу да подстакнемо осећај понизности и умерености, тако да сви могу да се осећају потребу да се поштују и да стварање чувамо са пажњом. Заједно, ми залажемо нашу посвећеност подизању свести о стварању; апелујемо на све људе добре воље да размотре начине живљења, мање расипничког и скромног, манифестујући мање похлепе и више великодушност за заштиту Божјег света и корист свог народа.

7. Исто тако постоји хитна потреба за ефикасном сарадњом хришћана у циљу очувања права на јавно изражавање нечије вере и да се третира поштено промовисање оног што хришћанство наставља да нуди савременом друштву и култури. У том смислу, позивамо све хришћане да промовише аутентични дијалог са јудаизмом, исламом и осталим верским традицијама. Равнодушност и узајамна незнање може довести само до неповерења и нажалост, чак сукоба.

8. Из овог светог града Јерусалима, изражавамо нашу заједничку дубоку забринутост због ситуације хришћана на Блиском Истоку и залажемо се за њихово право да остану пуноправни грађани своје домовине. У поверењу ми се окрећемо свемоћне и милостивом Богу у молитви за мир у Светој земљи и на Блиском истоку у целини. Посебно се молимо за цркве у Египту, Сирији, Ираку, које су претрпеле највише боли због недавних догађаја. Охрабрујемо све стране, без обзира на њихова верска убеђења, да наставе да раде за помирење и за само признавање права народа. Ми смо убеђени да се то не постиже оружјем, већ дијалогом, помирењем и праштањем који су једини могући начин да се постигне мир.

9. У историјском контексту обележеном насиљем, равнодушношћу и егоизмом, многи мушкарци и жене данас осећају да су изгубили своје упориште. Управо кроз нашу заједничку службу сведока добре вести Јеванђеља могли бисмо да помогнемо људима нашег времена да поново открију пут који води до истине, правде и мира. Уједињени у нашим намерама, и подсећајући на пример, од пре педесет година овде у Јерусалиму, од папе Павла VI и патријарха Атинагоре, позивамо све хришћане, заједно са верницима сваке верске традиције и све људе добре воље, да препознају хитност која нас приморава да тражимо помирење и јединство људске заједнице, уз пуно поштовање легитимних разлика, за добробит целог човечанства и будућих генерација.

10. При преузимању овог заједничког ходочашћа на месту где је био наш један исти Господ Исус Христос распет, сахрањен и васкрсао, ми понизно захваљујемо посредовању Пресвете и Приснодјеве Марије нашим будућим корацима на путу ка пуноћи јединства, поверавајући Божјој бесконачној љубави целу људску заједницу.

„Нека Господње лице сија на тебе, и да буде милостив према вама! Господ ће погледати на вас љубазно и дати вам мир!“ ( Пс. 6:25-26 ).

Римски папа [потписан] Франциско

Васељенски патријарх [потписан] Вартоломеј Цариградски

[1] Заједнички коминике папе Павла VI и патријарха Атинагоре, објављен после њиховог састанка од 6. јануара 1964.

[2] Против јереси, ИВ, 18, 5 ( ПГ 7, 1028 )

Са енглеског посрбио: А. Ж.

Напомена преводиоца: Није реч се о Декларацији о уједињењу хришћана као што су пренели неки наши медији, већ заједничкој декларацији римског папе и цариградског патријарха.

Изворник: http://stanjestvari.com/2014/05/26/%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%BFe-%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%81%D0%BA/