Драги учесници симпосиона,

Данашња тема Хришћанске вредности има посебан значај. Савремена секуларна свест сматра религијске вредности за секундарне у односу на превлађујуће либерално-демократске стандарде, чије тумачење бива све удаљеније од традиционалног хришћанског морала. Стога, дијалог о хришћанским вредностима представља најважније сведочанство о вери у савременом друштву које се одриче својих религијских корена.

Ниједна једина светска цивилизација није постојала без непроменљивих духовних и моралних максима, које називамо вредностима. Историја човечанства је познавала различите вредности, представе о достојном и недостојном понашању и о праведном уређењу друштва. Током векова ове вредности су проистицале из религијског сазнања, формиране су у оквиру схватања света верујућег човека. У овом предавању питање хришћанских вредности биће разматрано првенствено у европском контексту, с обзиром на то да се тичу непосредно нас данас.

Моралне и етичке вредности у историјској ретроспективи имају универзалан значај. Међутим, теза о универзалном људском моралу, услед чињенице што је одређен морални кодекс заједнички за све цивилизације присутан, инхерентан у свим људима и народима, не може да издржи критику.

Ми заиста можемо открити моралне норме изучавајући историју древних цивилизација. Па ипак, док је паганизам био доминантан у овим цивилизацијама, у њима је постојало и приношење људских жртава и канибализам, и полигамија и полиандрија, и многе друге ствари које је човечанство одбацило под утицајем монотеизма.

Древне паганске културе не можемо сматрати доказом универзалног схватања морала. Па ни Европа као таква пре свог просветљења вером у Христа не може се сврстати у концепцију универзалног људског морала. Ако, на пример, погледамо правне документе старих Словена, приметићемо да ко год би починио злочин, био би продат у ропство од стране својих саплеменика да би се добила што већа надокнада за оне коју су пропатили. Таква пракса не дозвољава нам да закључимо са постоји безусловна укорењеност морала у људској природи а да тај морал није просветљен вером у Христа.

Стари Завет нам показује како се живот Изабраног народа суштински променио након што је примио Откривење једнога Бога и који га се држао поштујући Десет Божјих заповести. Ових Десет заповести које је Бог дао људима преко Мојсија, постале су духовни и морални темељ на којем је израиљско друштво изграђено. Ово не значи да сви Израиљци без изузетка поштују свих Десет заповести. Библија је препуна примера непоштовања заповести, одбијања појединаца и читавог народа да поштују Божју истину. Па ипак, ова истина, ова морална основица постала је темељ на коме је израиљско друштво изграђено, духовна копча која држи уједињен сав народ и чини га јединственим организмом. Одбацивање ове истине доживљавано је као грех и сходно томе је кажњавано.

Исто то се догодило у историји европских народа кад су прихватили хришћанску веру. Са хришћанством европски народи су примили и Десет заповести Старога Завета и морал Новога Завета који је почивао на учењу Исуса Христа. Ово је у корену променило живот европских народа и уздигло их на нову степеницу духовног и моралног развоја.

Данас можемо често чути аргумент критичара религија који се питају: ако су наши преци били тако религиозни, зашто је наша прошлост била тако застрашујућа са толико много ратова, жртава и неправди? Одговор на ово питање је сасвим једноставан: људи су примили Десет Божјих заповести, али их нису поштовали. И заиста, у наше дане већина Европљана – хришћани, муслимани, Јевреји и чланови других религија – слажу се да су ових Десет Божјих заповести значајне, али ипак неки од њих не држе их се. У свом свакодневном животу људи занемарују ове вредности које сачињавају основицу наше цивилизације. Речено је: „Не убиј!“, па ипак људи убијају и чак оправдавају убијање. Речено је: „Не чини прељубе“, па ипак друштво је створило читаву индустрију разврата.

Данас се на европском континенту одвија свесна и доследна разградња система вредности на којима је вековима изграђиван живот наших предака. Ако погледамо не на јавно мнење и не на став верујућих, него у званичне документе Европске уније, наћи ћемо јасну потврду овога. У преамбули Повеље о основним правима Европске уније наводи се да су заједничке вредности: достојанство људске личности, слобода, равноправност и солидарност, демократија и владавина права. У овом списку, као и у другим фундаменталним документима Европске уније, не помињу се хришћанске вредности, нити допринос хришћанства у вишевековном процесу који је преобратио варварска племена насељена на територији Европе у високу цивилизацију.

Сећам се искрених, али неуспешних покушаја европских хришћанских заједница да васпоставе историјску и моралну правду у свом покушају да се сама реч хришћанство спомене у основним документима Европске уније. Творци европске будућности били су глуви на глас здравог разума када су указивали на то да помињање хришћанског наслеђа може вређати осећања представника других религија и атеиста. У самој ствари, секуларизам свакако није неутрално место за све религије. Напротив, он представља схватање света које подједнако одбацују све религије. Милитантни секуларизам је објавио рат религијском погледу на свет из разлога што полазе од поптуно различитих претпоставки и воде потпуно различитим резултатима.

Најважнији задатак Цркве је да помаже човеку у његовој борби против греха и страсти које уништавају личност и пустоше му душу. Секуларни поглед на свет полази од тога да појам греха нема право да постоји: нема ничег грешног по себи, за осуду је само огрешење једне личности о права и слободу друге личности. А што се тиче личног морала, ту је свака личност слободна да одреди скалу моралних вредности према којој може да се оријентише. Оно што је грешно и аморално за једну личност, друга личност може да правда и тога се држи. Најглавније је да свако живи у миру и хармонији.

Рођен сам и одрастао у земљи где су власти насилно искорењивале религију и наметале безбожништво. У целом Совјетском Савезу је постојао чудовишни покушај, експеримент уништења религије као такве. Идеја о грађењу једног новог универзалног човека, грађанина света, лишеног верских предрасуда, за народе Совјетског Савеза било је право историјско искуство. Скупо смо платили за ову идеологију која је коштала живота милиона оних људи који се нису уклапали у марксистичко-лењинистичке представе о светлој будућности.

Експеримент демонтаже религијских вредности показао се као експеримент о правој природи човека. То се огледало и у руској књижевности. Тако је писац Михаил Булгаков у својој приповести Срце једног пса на алегоријски начин осликао изграђивање нове личности од једног пса пресађивањем псећег срца у човека. Овај експеримент је довео до стварања човеколике животиње која није познавала моралне норме. Писац је искористио овакву гротескну слику да би изразио идеју о бесмислености људског постојања ако у човеку не постоји људска душа, ако је сав његов живот мотивисан искључиво инстинктима и страстима, ако је лишен савести.

Потпуно сам свестан да међу неверујућима има људи који воде високоморалан начин живот, као што има и грешника и преступника међу верницима. Религиозност није свеопшти лек за моралну распуштеност, као што ни атеизам не води обавезно у порочни начин живота. Међутим, постоји темељита разлика између верујућег човека и савременог носиоца секуларног погледа на свет. Када онај први почини злочин, свестан је грешности свога поступка, док овај други не верује да је грех грех и уздиже порок на ниво норме, то оправдавајући на основу за ово посебно устројених идеолошких парадигми. И сад се ове парадигме полажу у темеље новог моралног кодекса који се радикално разилази од религијске традиције и усмерава се на стварање новог типа личности лишеног апсолутних моралних оријентира.

Хуманизам који је савремена посветовњачена Европа уздигла на престо, показује се као надградња на хришћанском темељу. Међутим, либерални мислиоци избегавају да примете ово. Почев с добом Просветитељства политичка и философска мисао је кренула путем кидања својих хришћанских корена. Извукавши из хришћанског предања учење о слободи, просветитељи су поставили вектор развоја који је довео до данашњег укидања хришћанског морала као таквог. Брига за хришћанско достојанство, разумљива у доба апсолутизма и тираније, довела је током векова до стварања правних и друштвених механизама који воде подстицају грешног начина живота.

Мислиоци у доба Просветитељства борили су се против доминирајуће идеологије свога времена за коју су сматрали да је догматска и застарела. Међутим, савремена историја је на основу њиховог учења изградила управо догматизовани систем политичких стандарда који су нетрпељиви и чак су агресивни према религији. А ми хришћани већ осећамо на себи ову нетрпељивост и агресивно понашање које нас подсећа на прогон хришћана од стране многобожаца у древна времена, као и на и прогон религије од стране безбожника у блиској прошлости. Када се хришћанима забрањује да отворено исповедају своју веру, када се хришћански симболи уклањају са јавних места, па се ношење крста око врата може тумачити као кршење јавног реда, слике недавне прошлости поново се јављају у нашим сећањима. Добро се сећам како је у совјетској атеистичкој школи наставница отргла крст са мог врата пошто је случајно приметила ланчић о моме врату. А данас можемо чути како је у демократској Европи радница једне авио компаније морала да скине крст, наводно, у име толеранције, мира и слоге у друштву.

Изнећу вам конкретне примере размимоилажења између хришћанског и секуларног морала. И хришћанска и либерална традиција говори о достојанству човека, о вредности људског живота. Међутим, ова вредност се схвата другачије. Хришћанска традиција тврди да је људски живот неприкосновен од тренутка зачећа, полазећи од чињенице да ће свако зачето дете кроз девет месеци постати нечији син или ћерка. Међутим, секуларна свест је склона да у ембриону види масу хромозома и матичних ћелија које се могу користити за подмлађивање и продужавање живота других људи уништавањем самог ембриона. Манипулисање ембрионом може се правдати разним добрим, корисним мотивима, али не смемо заборавити да су експерименти на људима у нацистичким логорима смрти такође били од користи науци. Питање је да ли нама треба таква корист, да ли смо спремни да користимо благодети које су коштале нечији људски живот?

Из овога произлази да се у савременом демократском друштву декларисани појам достојанства људске личности и вредности људског живота односи само на одређене категорије људи. То не важи за нерођену децу која се могу усмртити без икакве гриже савести. То се не односи на озбиљно болесне људе којима се нуди могућност „да оду достојанствено“ применом еутаназије – легализованим убиством старих, смртно болесно одраслих и чак деце у једном броју земаља.

Када говоримо о достојанству, свесни смо и чињенице да човек може да загуби или да чак изгуби своје достојанство. Са хришћанског гледишта, достојанство личности је директно зависно од моралног избора те личности, његове опредељености за врлину или грех. „Употреба слободе на зло неминовно повлачи за собом умањење сопственог достојанства човека“, наводи се у Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и правима човека. Секуларна идеологија одбацује ту повезаност између достојанства и моралности, али осим те повезаности, теоријско схватање достојанства људске личности далеко је од тога да се може остварити, тако да остаје само декларисана апстрактна вредност.

Шта је слобода? Овај појам има кључно значење у хришћанском предању. „Браћо, на слободу сте позвани“, каже ап. Павле (Гал 5,13). Међутим, он не мисли на слободу као на моралну разузданост, него на ослобађање људског бића од власти грехâ, страсти и инстинката; то је унутарња слобода која почива на испуњавању Божјих заповести. С хришћанске тачке гледишта, слобода човекова је неодвојива од моралне одговорности. Човекова слобода поседује огромну моћ, јер уподобљава човека Богу, мада садржи и експлозиван потенцијал у случају да се човек супротставља Богу. Слобода се може упоредити са нуклеарном реакцијом која је корисна само кад је активна у нуклеарној електроцентрали, а не и када се претвори у разорну силу оружја. Морална одговорност је систем духовне безбедности која чува човека од распада под утицајем сила његове сопствене слободе.

Разуме се, слобода је непроменљива вредност, па ипак у било којем верском предању она постоји у моралном и етичком, националном и културном или неком другом контексту. Чак у земљама са већинским хришћанским становништвом могу постојати различита схватања о распонима слободе. Универзална вредност слободе као такве не може се сматрати отвореном картом за чињење било каквих преступа.

Дужни смо да обратимо пажњу на велику кризу слободе као вредности, проузроковану, између осталог, неслагањем између декларисане, проглашене слободе и стварног односа према слободи људске личности. Стога, не би требало да верујемо да су многобројни документи о слободи човека решили проблем ропства. Према Human Rights Watch, годишњи обим трговине људима као робљем може захватити и до 900.000 лица. Широм света је огроман број људи увучен у криминалне мреже чији је циљ трговина људима, промет дрогом, проституција и прибављање сексуалних услуга.

Данас је у једном броју европских земаља проституција легализована. Њено присуство је идеолошки оправдано правом човека да изабере свог сексуалног партнера по својој жељи и правом друге особе да на било који начин зарађује за живот. Ја сам ово споменуо не да бих осудио те жене које продају своја тела. Ако би се оне вратиле Цркви у покајању, као што је то било са св. Маријом Египћанком, која се од блуднице преобратила у велику светитељку, Црква би прихватила њихово кајање и опростила грех. Но, Црква се никад не може сагласити с тиме да њихов начин живота буде уздигнут на ниво норме или да се понашање оних људи који користе њихове услуге препозна као нормално.

Када је жена ухваћена у прељуби била доведена Христу, рекао је онима који су тражили да буде каменована: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу“. Он не само да није осудио ту жену, него ју је и спасао од погубљења. Па ипак јој је казао: "Иди, и ода сада више не греши!“ (Јн 8,2-11). Ако бисмо се држали оваквих секуларних схватања о слободном избору и људском достојанству, онда Спаситељ света није требало да изрекне ове речи, него да препозна њено понашање као нормално и да каже: „Иди и настави да чиниш то исто“.

У следећем Христовом примеру Црква осуђује грех, а при томе указује милосрђе грешнику. Захваљујући посредовању патријарха руског Алексија I, 2006. г. у Шарџи у Уједињеним Арапским Емиратима указано је милосрђе једној Украјинци којој је запрећено кривично гоњење уз смртну казну због почињеног абортуса. У Патријарховом писму властима у Емиратима истакнуто је да Црква не оправдава абортус, јер верује да је то грех, али истовремено позива да се укаже милосрђе према тој жени.

Солидарност је, опет, још једна категорија на списку вредности Повеље о људским правима Европске уније. Па ипак, у контексту потрошачког друштва веома је тешко разговарати о истинској солидарности и братству, о појмовима које се развило хришћанско учење о моралу. Солидарност је немогућа без осврта на свог ближњег, без љубави према ближњем, како нам је Бог заповедио, и повремено уз саможртвовање које природно ограничава слободан избор човека и његову тежњу за самозадовољењем. Солидарност је немогућа тамо где је једино ограничење слободе људског бића - слобода других и њихови легитимни интереси.

Друштвено јединство природно претпоставља љубав према ближњем. Међутим, у условима кризе идентитета многи људи се одричу својих чврсто укорењених националних, културних и верских веза тиме што се у међусобном општењу руководе принципом супермаркета, где свако бира партнера који му одговара највише у даном тренутку. Као по правилу, овај приступ доводи до атомизације, разградње друштва. Када се породичне вредности распадају, односи солидарности су у дубокој кризи, и то чак на нивоу родитељ-дете.

Очигледан пример разградње природних веза између нараштаја у име погрешно схваћене солидарности и слободе имамо онда када држава подстиче мешање у породични живот, што је познато као малолетничко законодавство. Овај феномен се опажа у стављању родитеља у положај унајмљених радника којима је друштво поверило гарантовање права и слобода деце о којима, иначе, воде бригу државне снаге реда и закона. Не морамо наглашавати да овај приступ, који се правда као заштита дечјих права и слобода, поништава породицу. Друштвена солидарност са децом која, наводно, пате од породичног злостављања, у многим случајевима прераста у тешко кршење основних права и деце и родитеља и породице као целине, када је пријава суседа довољна да се деца уклоне из породице у дечју кућу.

У условима секуларизма солидарност и братство губе своју моралну подршку. Наравно да сâмо њихово декларисање и даље има своју важност, али је немогуће изградити братство у сагласју са односима трговинске размене, који су постали свакодневица међуљудске заједнице. О томе сведочи светска економска криза, која је показала разградњу друштва, чији су чланови, у нада да ће згрнути лично богатство, били спремни да угрозе минималну добробит милиона сиромашних широм света.

Овај кратак преглед европских вредности, које се негују у глобалистичком свету, доводи нас до следећег закључка. Ове вредности се насилно истржу, често против жеље многих, из њиховог моралног контекста који се вековима изграђивао у хришћанској цивилизацији. Вредности треба да допринесу изградњи праведног света, али је немогуће да се овај свет изгради на основама идеологије која види свет без Бога и без вере. Свет без Бога, без апсолутних моралних вредности укорењених у божанском Откривењу, неповратно се претвара у царство у коме влада поробљавање и безакоње.

Руска Црква, која је милионима живота платила безбожнички совјетски експеримент, може и мора да сведочи присталицама милитантног секуларизма чињеницу да друштво истргнуто из својих духовних корена и вере нема будућност.

Извор: Московска Патријаршија

Превод: Информативна служба (Р. Ракић, С. Јовановић)

• Вести из сестринских цркава
  
• Наука
  

„Благодаримо Богу свагда за све вас, помињући вас у молитвама својим, сећајући се непрестано вашег дела вере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Христа” (I Сол. 1, 2 – 3).

1. Сабравши се, благодаћу Сведоброга Бога, на позив Архиепископа Константиновога Града и Васељенског Патријарха Вартоломеја, у Фанару, од 6. до 9. марта 2014. године, у братској љубави смо размотрили питања која данас заокупљају нашу најветију Цркву. Саборно служећи свету Литургију и саслужујући Господу у свечасном патријарашком храму Светога Георгија у ову славну и великоимениту Недељу Православља, упућујемо вам реч љубави, мира и утехе.

Наша Једна, Света, Саборна и Апостолска Православна Црква, пребивајући у свету, и сама доживљава изазове сваке епохе. Верна Свештеном Предању, Црква Христова води трајни дијалог са сваком епохом, састрадава људима и дели са њима њихове муке и невоље. „Исус Христос је исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8).

Искушења и изазови историје особито су снажни у наше дане, те ми, православни хришћани, не можемо стајати по страни или бити равнодушни према њима. Из тог разлога смо једнодушно сабрани (ср. Дела ап. 2, 1) како бисмо се мислима и осећањима удубили у искушења и проблеме са којима се данас суочава човечанство. „Споља борбе, изнутра страховања” (IIКор. 7, 5) – ове Апостолове речи важе и данас.

2. Посматрајући људску патњу широм света, изражавамо своја састрадална осећања пред мучеништвом и своје дивљење пред сведочењем вере хришћанâ на Блиском Истоку, у Африци и у другим деловима света. На уму нам је њихово двојако мучеништво – једно за своју веру, а друго за очување свог историјског односа са људима других верских уверења. Подижемо оптужујући глас против немирâ и нестабилности који наводе хришћане на нежељену одлуку да напусте земљу у којој се родио Господ наш Исус Христос и одакле се Јеванђеље раширило по васцеломе свету.

Саосећамо са свим жртвама трагедије у Сирији. Осуђујемо сваки облик тероризма и верске мржње. Отмица митрополитâ Павла и Јована, других свештенослужитеља и монахињâ из манастира Свете Текле у Маалули остаје отворена рана и ми тражимо њихово неодложно ослобађање.

Упућујемо апел свима умешанима у сукоб да сместа обуставе војне операције, ослободе заробљенике и успоставе мир у региону путем преговорâ. Хришћани Блиског Истока јесу квасац мира. Мир за све људе значи такође мир за хришћане. Подржавамо Антиохијску Патријаршију у њеном духовном и хуманитарном служењу, као и у њеним напорима да дође до обнове разореног региона и повратка избеглица.

3. Усрдно се молимо за благополучан ток и исход преговорâ о миру и за молитвено помирење ради изласка из кризе која и даље траје у Украјини. Осуђујемо претње којима се најављује насилно заузимање светих манастира и храмова и молимо се за обраћење наше браће која се данас налазе изван заједнице са светом Црквом.

4. Светска економска криза представља основну претњу правди и миру и на локалном и на глобалном нивоу. Њене последице су очигледне у свим слојевима друштва, где се запажа одсуство духовних вредности као што су достојанство личности, братска солидарност и правдољубивост. Узроци ове кризе нису често економски него су и духовно-моралне природе. Насупрот саображавању планетарним идолима моћи, похлепе и хедонизма, ми истичемо своју мисију да радимо на преображају света примењујући начела правде, мира и љубави.

Услед егоизма и злоупотребе власти многи људи потцењују свештени карактер људске личности и равнодушно одбијају да разазнају лице Божје у оним најмањима међу нашом браћом и сестрама (ср. Мат. 25, 40 и 45), а многи остају равнодушни и пред феноменом сиромаштва, патње и насиља што муче човечанство.

5. Црква је позвана да артикулише своју пророчку реч. Изражавамо своју искрену забринутост због локалних и глобалних тенденција које обезвређују и разједају начела вере, достојанство људске личности, институцију брака и дар стварања.

Наглашавамо неоспориви свештени карактер човечјег живота, од зачећа до физичке смрти. Признајемо брак као заједницу мушкарца и жене која одсликава јединство Христа и Цркве Његове. Наше је послање да очувамо животну средину као они који одговорно управљају њоме, а не као њени власници. У овом периоду Свете и Велике Четрдесетнице желимо да подстакнемо наше свештенство и верни народ да покажу дух покајања и да живе у чистоти срца, смирењу и праштању, сведочећи у друштву о свагда актуелном учењу Господа нашег Исуса Христа.

6. Ово Сабрање предстојатељâ представља за нас благословену прилику да кроз општење и сарадњу поново потврдимо своје јединство. Потврђујемо своју приврженост начелу саборности или синодалности као начелу од врхунског значаја за јединство Цркве. Пажљиво ослушкујемо глас светог Јована Златоуста, архиепископа константинопољског, који каже да „име Цркве није име поделе него име јединства и сагласја”. Наша срца су окренута ка одавно очекиваном Светом и Великом Сабору Православне Цркве како бисмо посведочили њено јединство, као и њену одговорност за савремени свет и њену љубав према њему.

Учесници Сабрања су сагласни да треба интензивирати рад на припреми Сабора. Специјална Међуправославна комисија почеће да ради на томе од септембра 2014. године, а свој посао ће привести крају до свете Пасхе – Васкрса – 2015. године. Уследиће, у првој половини 2015. године, Предсаборска свеправославна конференција. Све одлуке, како на самом Сабору тако и у његовим припремним етапама, доносиће се консензусом. Свети и Велики Сабор Православне Цркве сазваће Васељенски Патријарх у Константинопољу (Цариграду) 2016. године, уколико не искрсне нешто непредвиђено. Сабором ће председавати Васељенски Патријарх. Његова браћа, предстојатељи осталих Православних аутокефалних Цркава, седеће са његове десне и леве стране.

7. Са јединством Цркве нераскидиво је повезана њена мисионарска делатност. Црква не живи за себе него је дужна да сведочи и да дарове Божје дели са онима који су близу и са онима који су далеко. Учествујући у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, призвани смо да и после свете Литургије наставимо Литургију и да са читавим човечанством поделимо дарове истине и љубави, сагласно последњој заповести Господњој и обећању Његовом: „Идите и научите све народе... И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 19 – 20).

8. Живимо у свету у којем мултикултуралност и плурализам представљају неизбежну стварност, подложну сталним променама. Свесни смо чињенице да ниједно питање нашега времена не може бити размотрено или решено ван глобалног контекста, као и чињенице да било каква поларизација између локалног и глобалног на крају доводи до искривљавања православног начина мишљења.

Стога смо одлучни – и тада, штавише, када смо суочени са несугласицама, издвајањима и поделама – да објављујемо поруку Православља. Признајемо да је дијалог увек бољи од сукоба. Одустајање и изолација никада нису добар избор. Поново потврђујемо своју обавезу да водимо дијалог са другим – са другим људима и са другим културама, као и са другим хришћанима и са људима другачијих верских убеђења.

9. Упркос наведеним изазовима, проповедамо Јеванђеље – Благу Вест – Бога „Који тако заволе свет” да се „настани међу нама”. На тај начин ми православни остајемо људи пуни наде. Упркос тешкоћама, ипак се усуђујемо да полажемо своју наду на Бога „Који јесте, Који беше и Који долази”, Који је Сведржитељ (Откр. 1, 8). Стога и памтимо да последња реч – реч радости, љубави и живота – припада Њему, Којему приличи свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

У Фанару, 9. марта 2014.

• Вести из сестринских цркава
  
• Саопштења
  

Процес размене је у овом тренутку почео под контролом посредника шефа обавештајних служби Катара и Либана – Ханема ал Кубејсија и Абаса Ибрахима, саопштава РТ позивајући се на ИТАР-ТАСС. Ослобођене монахиње на челу са игуманијом Пелагијом већ су стигле у либански погранични град Ерсал, одакле ће наставити свој пут преко контролног пункта Џедејда до Дамаска.

Подсетимо, 2. децембра прошле године, током напада побуњеника на древни манастир у Малули, 55 км северно од Дамаска, 12 монахиња и искушеница на челу са игуманијом Пелагијом допало је шака наоружаним екстремистима. Судбина монахиња је била у жижи интересовања регионалних и светских медија.

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

Драга браћо и сестре! Поштовани Кримљани!

У овим тешким данима политичких превирања и подела за све нас на адресу Архијереја Епархије симферопољске и кримске и свештенства велики број питања стиже од пастве. Они се питају како се владати у новонасталој ситуацији и коју позицију заузети у вези са постављеним питањем о државној компоненти Кримске Аутономије.

Света Православна Црква је током многих векова сарађивала и сарађује са државом у пословима који су од важности за саму Цркву, човека и друштво, а самим тим и у питањима државног уређења нашег друштва. Црква не спречава православног грађанина да изрази своју вољу по било ком питању, како то прописује и грађанско право. Али данас, у светлу различитих политичких превирања и отворених изазова грађанског друштва, апеловао бих на све вас да, без обзира на ваша различита социјална опредељења, из својих јавних активности искључите свако насиље, мржњу и дискриминацију на етничкој или верској основи.

Желим посебно да се обратим и свештенству симферопољске и кримске Епархије. Запамтите, без обзира на све световне размирице, главна мисија Цркве је Божија заповест да радимо на спасењу људи у свакој ситуацији и у свим околностима:Царство моје није од овога света (Јн. 18, 36). Не смемо заборављати да је Црква тело Христово (1 Кор. 12, 7), стуб и тврђава истине (1 Тим. 3,15) и да је Христос све и у свему (Кол. 3, 11), а свештенослужитељ, по речима ап. Павла, свима... све да било кога придобије за Јеванђеље (1 Кор. 9, 22).

Љубљена у Господу браћо и сестре! Сви смо ми дужни да имамо на уму и то, да је хришћанин-политичар или државник обавезан да схвати следеће: у историјској реалности а поготово у данашњем подељеном друштву, већина одлука и акција које се доносе у корист једних, истовремено може да ограничи или повреди интересе и жеље других. Због тога се сада од свих нас захтева посебна духовна и морална осетљивост и свест о томе да су хришћанима земаљска права потребна, пре свега, да бисмо могли на најбољи могући начин остварити свој узвишени позив да се уподобимо и испунимо свој дуг према Богу и Цркви.

Драги моји суграђани, апелујем на вас: покажите братску љубав једни према другима, сачувајте мир и спокој и запамтите да треба сви заједно да живимо у нашем заједничком кримском дому, како бисмо сачували Богом даровани мир у нашој благодатној земљи древне Тавриде – колевке Православља за Свету Русију.

Благослов Божији нека буде на свима вама!

Према информацијама ових портала, из сваке помјесне Цркве ће на Великом Сабору учествовати по 20 јерараха, сваки ће имати један глас, а одлуке ће се доносити консензусом и једногласно.

У међувремену, биће основана припремна комисија ради припреме свих детаља одржавања Великог сабора.

Жеља је и намјера да се Велики сабор одржи у цркви Свете Ирине, у којој је одржан и Други васељенски сабор 381. године.

Извор

Свјатејши је изразио добродошлицу и захвалио поглаварима Цркава на подвигу љубави којом су се одазвали на његов позив.

„Приносимо славу и хвалу Богу нашем, обожаваном у Светој Тројици, што нас је учинио достојним да сазовемо још једном на истом месту ово Сабрање и позовемо вас, којима је поверена Његова благодат и милост, као и одговорност руковођења помесним аутокефалним Православним Црквама. Ово је такав шести скуп од кад смо започели оваква сабрања 1992. године, ускоро после нашег уздизања на цариградски престо. Речима псалмопојца и ми кличемо: `Како је добро и дивно када браћа живе заједно!` Наше срце је испуњено радошћу и задовољством што смо примили и целивали свакога од вас искреном љубављу, дубоким поштовањем и позитивним ишчекивањем нашег сусрета.

И ваистину, можемо рећи да је овај сусрет велики догађај и благословен и историјски. Дисање Светог Духа окупило нас је, а очи оних и у Цркви и ван Цркве брижно су уперене на ово Сабрање (synaxis) у ишчекивању назидатељне и утешне речи која је потребна нашем свету.

Ово све више повећава и појачава нашу одговорност, чинећи нашу обавезу озбиљнијом, тако да ватреном молитвом можемо потражити помоћ Одозго у предстојећем раду; наиме, без ове Божанске помоћи не можемо чинити ништа (Јован 15,5). Ово је разлог зашто смирено молимо од Господа, оснивача Цркве, да изобилно благослови наш рад и да уз помоћ Светога Духа усмери наша срца, мисли и одлуке на испуњење Његове свете воље, на јачање и печаћење нашег јединства, као и на славу Пресветог и Тројичног Бога.

Сећајући се претходних сабрања првојерархâ Православних Цркава, који су сви благодаћу Божјом крунисани потпуним успехом, имамо на уму, у благодарности, оне који су учествовали у овим скуповима а који су се већ преставили и почивају у блаженству: патријарси Партеније и Петар александријски, Игњатије антиохијски, Диодор јерусалимски, Алексије московски, Павле српски, Теоктист румунски, Максим бугарски, као и архиепископи Хризостом кипарски, Серафим Христодул атински, Василије пољски и Доротеј Чешких земаља и Словачке, чији допринос и успех ових скупова био је веома надзидатељан... Вјечнаја им памјат!

Разлози који су нас подстакли да преузмемо иницијативу сазивања овог сабрања већ су вам добро познати из мог позивног писма упућеног вама. Имајући на уму речи Светог Апостола, написали смо вам: `Борба је унутра и борба је вани` (2 Коринћанима 7,6).

За све време свога постојања у овом свету наша Црква је подносила и подноси метеж историјских трзавица што је понекад било веома болно. У овим критичним временима кроз која пролазимо овај метеж се посебно добро осећа у оним географским подручјима где је хришћанска Црква настала, развијала се и цветала наиме - у древним Патријаршијама најсветије Православне Цркве, где, често у име религије, насиље превладава и прети свима верујућима у Христа, без обзира на њихов конфесионални идентитет. С великом жалошћу и зебњом пратимо прогоне хришћана, разарање и скврнављење свештених храмова, отимање и погубљење свештенства и монаштва, чак и архијереја, као што су одавно отети Митрополит Алепа Павле из древне Антиохијске Патријаршије, и Јован Ибрахим из Сиријске Јаковитске Цркве чија боравишта су остала непозната. Пред овим феноменом, који прети самом опстанку Православних Цркава, позвани смо да дигнемо глас протеста, не као изоловани појединци или Цркве, него као једна, сједињена Православна Црква васцелог света.

Међутим, прогон хришћанске вере у наше доба није ограничен на наведене облике провокативног угњетавања. Исто толико је велика опасност, која настаје услед рапидне секуларизације некада хришћанских друштава, где је Христова Црква маргинализована из јавног живота, док су основна духовна и морална начела Јеванђеља прогнана из живота људи. Наравно, Православна Црква никада није заступала насилно наметање јеванђељских начела на људе, већ је стављала слободу људског бића изнад објективних правила и вредности. Присиљавање било које врсте не припада природи и етосу Православља. Питања која се тичу моралног живота људи Православна Црква сматра личним питањима, и њима сваки појединац слободно руководи у свом личном односу и договору са својим духовним оцем, а не мачем закона. Па ипак, ово никако не разрешава Цркву њене дужности да негује и шири јеванђељска начела савременом свету, па и кад она долазе у сукоб са превлађујућим схватањима у друштву.

Нашу Свету Православну Цркву карактерише њено ослушкивање предања из прошлости и она је у обавези да ово чини за сва времена, јер `Исус Христос је исти јуче, данас и за сва времена` (Јеврејима 13,8). Па ипак, историја иде својим ходом, јер од Цркве се захтева да ослушне и проблеме са којима се суочавају људи у свако доба.

Предањска Црква не значи окамењена Црква; то није Црква која не мари за текуће изазове у друштву. Такви изазови су посебно актуелни у наше доба. И ми их морамо ослушнути...

Извор: Васељенска Патријаршија, СПЦ

Патријарх Вартоломеј је казао да разуме како се осећа московска паства с обзиром на одсуство свога духовног оца, а истовремено је истакао да ће предстојећи састанак Поглавара помесних православних Цркава допринети јединству Цркве. Током братског састанка Патријарси су водили разговоре о појединим темама.

Према православним уредбама које се тичу Часног поста, Патријарси Вартоломеј и Кирил замолили су један другог за праштање и за молитве.

Састанку су присуствовали Митрополит волоколамски Иларион, Епископ солнечногорски Сергије, Митрополит пергамски Јован, Митрополит Француске Емануил и Архиепископ Вартоломеј Самарас.

Извор: Московска Патријаршија, СПЦ

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил мјестобљуститељу кијевског митрополитског трона Митрополиту черновицком и буковинском Онуфрију, архипастирима, пастирима и свим верним чедима Украјинске Православне Цркве у вези са ситуацијом у Украјини, саопштава Патриархия.ru:

Ваше Високопреосвештенство, вољени у Господу Владико Онуфрије, мјестобљуститељу кијевског митрополитског трона! Преосвештени архипастири и пастири! Драга браћо и сестре!

С тугом, узнемиреношћу и болом пратим оно што се дешава у Украјини.

Политичка превирања доводе до конфронтације и подела међу свим људима, па самим тим и међу онима које повезује иста вера. Угрожено је постојање Украјине као јединствене државе. Ови догађаји су резултат унутрашње политичке кризе и неспособности различитих социјално-политичких снага да ненасилним путем реше постојеће проблеме у друштву.

Чеда наше Цркве чине људи различитих политичких опредељења и уверења, укључујући и оне који сада стоје с оне стране барикада. Црква не заузима ову или ону страну у политичкој борби. Међутим, дужност Цркве је да тугује са онима који су изложени насиљу, којима је потребна заштита и чији се живот налази у опасности.

Одговарајући на Ваше обраћање, драги Владико, уверавам и Вас и нашу украјинску паству, да ћу учинити све што је могуће како бих убедио све оне у чијим се рукама налази власт, да не смеју допустити страдање недужних људи у мени драгој Украјини.

Крв наше сабраће, која је проливена у Кијеву и у другим градовима Украјине, плод је мржње коју су чланови сукобљених страна дозволили непријатељу људског рода да посеје у њиховим срцима. Нека Господ заустави сваку руку која је подигнута у намери да проузрокује бол и патњу, и благослови оне који се залажу за мир. Да Свемилостиви Отац наш не дозволи да брат иде на брата свога, да заустави насиље и излагање светиња скрнављењу. Да не буде више жртава на украјинском тлу. У то име узнесимо заједно усрдну молитву.

Нико од оних који сада живе у Украјини не треба да се осећа као странац у сопственој кући, без обзира на то којим језиком говорио. Не смемо дозволити даљу поларизацију друштва и ескалацију насиља над недужним грађанима. Неопходно је свим становницима гарантовати остварење њихових права и слобода, укључујући и право на учешће у доношењу кључних одлука. Они у чијим је рукама власт су обавезни да спрече насиље и безакоње. Украјински народ треба сам, без спољних утицаја, да одреди своју будућност.

Братство руског, украјинског и белоруског народа је стварност која је кроз историју прошла многа тешка искушења и коју су искусиле многе генерације наших предака. То је стварност која живи у нашим срцима и која треба да одреди нашу будућност, због чега не сме бити жртвована зарад краткорочних интереса.

Данас, на Недељу Праштања, обраћам се свој браћи и сестрама у Христу позивајући их из свег срца да опросте једни другима и да пронађу заједнички језик. Апелујем на све оне који су на власти, да спрече насиље над недужним грађанима!

Господе, благослови народ Твој и сачувај од сваког зла све оне који живе на тлу Украјине!

Повод ове посете је сусрет свих поглавара канонских помесних Православних Цркава ради саборног саветовања по питању актуелних тема у Цркви и друштву. У пратњи Патријарха српског биће Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј, као и протојереј Гајо Гајић.

• Вести из сестринских цркава
  

До сада је братство српског манастира на Светој Гори обновило нешто више од половине изгорелих објеката а у обнову је уложено више од 12 милиона евра, реч је, већим делом, о средствима Републике Србије, као и о прилозима грађана, односно верника Српске Православне Цркве. Један сат после поноћи 3. на 4. март 2004. ватра је планула у једном од димњака северозападног конака, односно Игуменарије, и убрзо је захватила и потпуно уништила читав северни део манастирског комплекса.

Пожар је уништио три конака, од којих је један грађен 1640. године, а друга два крајем двадесетих година 19. века. Потпуно су изгорели и монументална улазна капија с предворјем и Стари и Бели конак на североисточном делу, с параклисом, грађеним 1598. године, чија је обнова била управо завршена.

Нетакнуте су остале манастирска ризница, библиотека и архив и манастирска црква Ваведења Богородице коју су у 12. веку зидали светитељи Сава и Симеон Мироточиви, а надградили краљ Милутин и касније српски кнез Лазар, чије је дело и припрата цркве.

Обнова је почела 2006. године, до када су рашчишћени изгорели објекти и припремљена потребна пројектна документација.

Најпре је обновљен конак из 1814. године, а после тога почела је обнова највећег од свих изгорелих конака, из 1821. године.

У програму обнове Хиландара до прошле године је утрошено око 11, 5 милиона евра, а у зависности од добијених средстава, биће потребно још најмање пет година да се обнове сви објекти манастирског комплекса.

Од 2004. године Република Србија је просечно годишње улагала око милион евра, што је и највећи извор прихода. Од грађана је сакупљено, преко Српске православне цркве, око два милиона евра, а преко Задужбине Хиландар око 700.000 евра.

Пре четири године у Галерији САНУ у Београду приређена је изложба посвећена обнови Хиландара. На њој су били изложени и предмети који су оштећени у пожару или су спашени у последњем тренутку. Међу њима су биле изложене и иконе из 17. века, царске двери, као и део улазне капије.

Извор: Танјуг

• Вести из сестринских цркава
  

„Данас у земљи има много проблема економског карактера, финансијског карактера и верског карактера. Али, ако не завлада мир међу људима, ако се људи не смире, ниједан проблем се неће решити.

Само бих желео да Вас замолим као председника Врховне раде, као вршиоца дужности председника државе, да помогнете да престану гласине и изјаве које се чују. Не знам које су од њих истините, а које нису, али гласине се шире. Данас су неки људи звали у наше храмове у Кијеву и питали: „Којој патријаршији припадате?“ То се не сме радити. То су већ извесне репресије. Ако политички рат постане верски, то ће бити много страшније за нашу државу и то може довести једноставно до краха Украјине.

„Не дај Боже да се то деси, то ће бити почетак краја, а ове провокације могу да изазову таква дејства. Зато Вас веома молим да учините све што је могуће да не дође до верског насиља,“ истакао је местобљуститељ.

Што се тиче онога што се десило у нашој држави, став наше Цркве је следећи: осуђујемо убиство и грех, посебно ако се убијају невини људи. Али, не можемо да дамо било какву оцену, јер није у нашој надлежности да откривамо ко је то радио. За то су надлежни судови, сад постоје друштвени судови. Али, знамо да човек који је убијао невине људе неће избећи суд Божији, чак и ако му пође за руком да избегне друштвени суд. То је наш став о тренутној ситуацији.

Упућујемо саучешће настрадалим породицама и молимо се за оне који су погинули на тргу. Нека нас све Господ чува!“

Извор: pravoslavie.ru

По завршетку богослужења од Свето-Владимирског храма кренуо је аутобус са свештенством и мирјанима. Дуж читавог пута читали су се акатисти Пресветој Богородици и приносиле молитве за измирење завађених и даровање мира.

На сваком контролном пункту, који су постављени на улазу у град, служени су молебани и читано је Јеванђеље. Свештенослужитељи су дежурне на пункту покропили светом водом и благословили иконом Анђела Чувара. Свим заинтересованим подељене су мале пластифициране иконе.

„Молимо све неравнодушне да подрже ову литију са Ченстоховском иконом Богородице, која има за циљ духовну заштиту Севастопоља. Литија аутомобилима се организује са благословом архијерејског намесника Севастопољског округа протојереја Сергеја Хаљуте. Потребна су нам превозна средства, бензин, ваше лично учешће и молитва.“ - наводи се у саопштењу .

Извор: pravoslavie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

У последњих неколико дана били смо сведоци нескривених претњи светињама Украјине, које поштују православни верници широм света и које су под законском јурисдикцијом канонске Православне Цркве. Кијево-печерска и Почајевска лавра постале су предмет провокација радикала. Претњама силом било је изложено и Сумско епархијско надлештво.

Апелујемо на све православне хришћане у Украјини, без обзира на њихова политичка опредељења, да не допусте нападе на светиње. Изражавамо захвалност онима који су стали у заштиту храмова и манастира, не дозволивши да буду изложени порузи и изопштени из окриља истинске Цркве.

Узносећи молитве за престанак сукоба међу братским украјинским народом, подсећамо вас да пут ка грађанском миру у Украјини искључује сукобе на религиозној основи и уношење раздора унутар храмова и манастира.

Синодско информативно одељење Московске патријаршије

Извор: pravoslaie.ru, http://www.spc.rs/sr/iz_sinodskog_informativnog_odeljenja_moskovske_patrijarshije

Имајући у виду медицински оправдану спреченост Високопреосвећеног Митрополита кијевског и све Украјине да обавља дужности Поглавара Украјинске Православне Цркве, у шта су се чланови Синода и лично уверили посетивши Његово Високопреосвештенство у болници, Синод је донео одлуку да је неопходно изабрати мјестобљуститеља кијевског митрополитског трона. У складу са прописима Статута Украјинске Православне Цркве, тајним гласањем на дужност мјестобљуститеља изабран је Митрополит черновицки и буковински Онуфрије.

Биографија Митрополита черновицког и буковинског Онуфрија

Стални члан Светог Синода УПЦ, Митрополит черновицки и буковински Онуфрије (Березовски Орест Владимирович) рођен је 5. новембра 1944. г. у селу Коритном Вашковског рејона Черновицке области Украјине у свештеничкој породици.

Године 1964. завршио је черновицку Техничку школу, радио у грађевинској организацији, а 1966. г. уписао Општетехнички факултет на Черновицком државном универзитету. Године 1969. напустио је универзитет и уписао Московску духовну академију.

Године 1970. је примљен у братство Тројице-Сергијеве лавре, 18. марта 1971. г. замонашен, 20. јуна рукоположен у јерођакона, а 29. маја 1972. г. у чин јеромонаха. Године 1980. произведен је у чин игумана, а 28. августа 1984. г. постављен на место настојатеља Преображенског храма Светогорског подворја у селу Лукино Московске области. 28. јуна 1985. г. постао је благочини Тројице-Сергијеве лавре, а 15. децембра 1986. рукопроизведен је у чин архимандрита. Године 1988. је завршио МДА са звањем доктора богословских наука. 20. јула 1988. именован је за намесника Успенско-Почајевске лавре.

9. децембра 1990. г. у Владимирској саборној цркви у Кијеву хиротонисан је у чин Епископа черновицког и буковинског.

22. јануара 1992. одбио је да потпише обраћање архијерејског сабора УПЦ Његовој Светости Патријарху Алексију II о давању аутокефалности Цркви у Украјини, након чега га је митрополит Филарет (Денисенко, касније анатемисани) пребацио на Иваново-Франковски трон. 7. априла 1992. је рехабилитован на Черновицки трон. 28. јула 1994. г. произведен је у чин архиепископа и именован за сталног члана Светог Синода УПЦ. 22. новембра 2000. г. унапређен је у чин митрополита, а 23. новембра 2013. г. од стране

Високопреосвећеног Митрополита кијевског и све Украјине Владимира удостојен права ношења друге панагије.

24. фебруара 2014. г. на заседању Светог Синода УПЦ изабран је за мјестобљуститеља кијевског митрополитског трона.

Извор: pravoslavie.ru, http://www.spc.rs/sr/mitropolit_chernovicki_bukovinski_onufrije_mjestobljustitelja_kijevskog_mitropolitskog_trona