Високопреосвећени је истакао да Украјина пролази кроз најдраматичније периоде своје недавне историје и да је, отуда, крајње важно осећати подршку и помоћ браће и сестара у Хроисту. Свети Синод Украјинске Православне Цркве је и са своје стране заблагодарио свима који су финансијски помогли пострадалима услед ратних збивања у Украјини, избеглицама и њиховим породицама.

Извор: ОЦП (Р.Ракић)

• Вести из сестринских цркава
  

У пратњи Његове Светости су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Хризостом и жички Јустин, протојереј Гајо Гајић и ђакон Игор Давидовић. Домаћин, Митрополит неапољски г. Варнава, дочекао је првојерарха Српске Првославне Цркве на аеродрому и отпратио до Саборног храма Светог Јована на Неапољу, где је приређен величанствен дочек.

У присуству многобројног верног народа, представника Владе Републике Грчке, локалних и политичких власти, Војске, омладине и ученика оближњих школа служено је славословље.

Патријарха српског Иринеја су поздравили министар Македоније и Тракије г. Орфанос, потом градоначелник Неапоља и Митрополит неапољски г. Варнава, који је истакао историјску везу српског и јелинског народа, посведочену нарочито у последњим искушењима кроз која смо пролазили. Он је подсетио на речи чувеног јелинског сликара и иконописца: “Љубав која не прође страдање, није љубав”. Подсетио је, потом, да је српска принцеза Јелена Драгаш била мајка последњег византијског цара, позваши све да чувају историјске и братске свезе љубави и пријатељства.

Свечаној доксологији присуствовао је и архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара.

Српски Патријарх је благословио присутни народ и отпоздравио речима захвалности у име свег српског народа и пуноће Српске Православне Цркве, на чијем се челу налази.

Данашњи програм посете предвиђа парастос на српском војничком гробљу на Зејтинлику, а потом и у Хортјатису, месту изнад Панораме код Солуна, где су немачки војници и њихови помагачи спалили живе становнике тог места на челу са њиховим свештеником.

Патријарх српски ће у недељу началствовати на светој Литургији, коју ће у присуству верника служити архијереји и свештенство двеју сестринских Цркава.

У понедељак је предвиђена посета Светој Гори, Свештеној општини у Кареји и манастиру Хиландару. Биће то прва посета једног српског Патријарха манастиру Хиландару после 50 година.

Важне вести

Међутим, наставио је он, чак и ако информација о Сатанизму родитеље - нису тачне, дјетету је дата могућност да када постане старије и не сложи се са тамним вјерским избором направљеним за њега, да приђе Христу и идентификује себе са свијетлим именом који је носио Свети Исповједник Луцифер Калабријски ". Отац Димитриј је рекао да име Луцифера Калабријског није имало никакве везе са отпалим Божјим анђелом. То је било уобичајено име у Римском царству, а значи "свјетлоносилац", Свој живот је посветио теолошкој контроверзи са аријевцима, који је негирао да је Христос Син Божији.

Владика Луцифер подржаво светог Атанасија Александријског, који је 325. године на Првом васељенском сабору бранио догму да је Бог Син једносуштан Богу Оцу.

Родитељи дјечака су Сатанисти. Супружански пар дао је име дјетету Луцифер, рекла је шеф Кировског одјела ЗАГС-а, у којем је регистровано дијете, Татјана Тужилин. "Дјечак је рођен 11. септембра, и његови родитељи одлучили да га назову Луцифер, а одговарајуће увјерење смо им издали 25. септембра. Ми смо обавили разговор са њима, рекавши им да дијете може да има непријатности са тим именом у савременом друштву, али су родитељи инсистирали. Поред забране регистрације дјеце са истим именом, немамо никаквог другог законског основа, "- рекла је Тужилин.

Иначе, најпопуларнија имена беба у Москви су Софија и Александар .

Итар Тасс, руска новинска агенција, објавила је да је овај пројекат представљен на 700. годишњицу рођења преподобног Сергија Радоњешког у Тројице-Сергијевој лаври.

Виртуелни обилсаци и изложбе су укључени у Гугл Глобал мапама (Google Global Maps)

Тродимензионални обилазак омогућава посјетиоцима да иду на излете по цијелом манастиру, погледају унутар цркава, укључена је и најстарија Саборна црква Свете Тројице (1420-1423) , погледају сребрни кивот са светим моштима Светог Сергија и погледају иконе које је нацртао Андреј Рубљов.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Извор: Правмир.ру

Нови храм је један од највећих у Њујорку, мањи је само од Саборне цркве Светог Николе на Менхетну (Московска Патријаршија). Вероватно би једино црква Светих новомученика и исповедника руских на 18. авенији (прва од четири православне цркве које су активне у њујоршком округу) могла да се пореди са новоосвештаном црквом.

Нова црква Светог Јована Крститеља налази се у згради бивше Методистичке цркве; једна мала лепа купола и карактеристичан крст изнад улаза указују да је ово православна црква. Свештенство новог храма и других њујоршких храмова, као и свештеници и ђакони парохија Источноамеричке епархије, саслуживали су Митрополиту источноамеричком и њујоршком Илариону током Божанске Литургије и освећења цркве.

Извор: Православие.ру

• Вести из сестринских цркава
  

Упркос свима опасностима, хришћани смеју живети у Ираку, једино под условом ако уплате глобу. Сви који су могли побећи, побегли су. Хришћани су избегли и из других ирачких крајева немајући поверење у своју безбедност. Према канонику Вајту, остали су једино они сиромашни, јер нису имали могућности да побегну, а ни да плате глобу. Уколико Исламска држава опстане, ови људи ће морати бирати између мучеништва и преласка у ислам.

Није само каноник Вајт песимиста кад је у питању будућност хришћана у Ираку. Неки свештеник који себе назива „Отац Навар“, изјављује да је „с хришћанством у Ираку свршено“. Казао је да тамо хришћани умиру услед недостатка хране и намирница, и да је несташица утрошена на 200.000 расељених хришћана.

Избеглице се налазе и међу другим народностима настањеним у Ираку, који такође напуштају Исламску државу. Већина их је избегла на курдску територију, а други напустили земљу. Неки срећници су успели домаћи се Европе и других земаља у свету, док је њих већина у јадном стању, живећи углавном у градовима какав је Киркук.

Они расељени у курдским областима, у потпуности зависе од помоћи са стране. Били су присиљени да избегну, оставивши све за собом, па и новац и драгоцености. Укључене су међународне добротворне организације, па и појединци. У сваком слуичају, та помоћ је минимална, ма како добродошла.

Извор: ОЦ

• Вести из сестринских цркава
  

Године 2004. митрополит Макарије освештао је, у част Св Јована Крститеља, први храм у овој области, у селу Иласит . Нови храм гради се на граници између Кеније и Танзаније.

Митрополит Макарије захвалио је свима који раде за добробит Православне Цркве у региону, посебно свештеницима, који су били ученици Патријаршијске школе.

Непосредно прије његовог повратка у Најроби, Кенијски Митрополит положио је први камен у темељ још једног новог храма, који ће бити посвећен у част Светог Јована Златоустог.

Обраћајући се представницима два локална племена, Кикују и Масаи, Митрополит Макарије је нагласио да је Православље - безвремена природа вјере која превазилази границе међу племенима и језицима.

Митрополит је подсјетио на своју прву посјету овој области, од које се навршило тридесет година.

Прије напуштања Килиманџара, митрополит александријске Патријаршије посјетио је кућу, гдје борави стари и болесни свештеник Роман, којем је митрополит Макарије пожелио брз опоравак, јавља агенција "Ромфеја."

превод:vjeronauka.net

Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о верској димензији украјинског сукоба. Код мене у гостима је главни уредник портала „Религија и медији“ Александар Шчипков. Помаже Бог, Александаре Владимировичу!

А. Шчипков: Добар дан, владико! У августу ове године објављена су, по мом мишљењу, два веома занимљива документа. То су два писма. Прво је писмо Његове Светости Патријарха Кирила упућено Васељенској патријаршији о догађајима у Украјини, и након пар дана — реакција на то писмо Архиепископа Свјатослава (Шевчука), поглавара гркокатоличке цркве у Украјини. Пошто постоји могућност да наши гледаоци нису читали то писмо, уз Вашу дозволу, желео бих да прочитам основне премисе тих писама. У писму Његове Светости Патријарха Кирила Васељенском Патријарху говори се о томе да је у Украјини веома тешка ситуација наше пастве и да су унијати позивали на отимање православних светиња. Говори се и о њиховим наступима на Мајдану, која су могла изазвати осећање мржње према Православној Цркви. Његова Светост Патријарх Кирил у свом писму истиче да, упркос тешкој ситуацији, Украјинска православна Црква Московске патријаршије улаже максималне напоре да остане изван политике. Наводи конкретне и веома застрашујуће примере убистава православних свештеника у источној Украјини, малтретирања, пребијања, понижења сваке врсте и тако даље. Прича о томе како Руска православна црква упућује хуманитарну помоћ и изражава бојазан да се, ако прогонитељи Цркве преузму власт у Украјини, прогони православних могу повећати. И на крају писма моли Васељенског Патријарха да подигне свој глас и молитву у заштиту православних у Украјини. Ето тако изгледа пастирско писмо.

Митрополит Иларион: Желео бих да појасним да то писмо није упућено само Васељенском Патријарху, већ поглаварима свих Помесних Цркава. Таква писма често се шаљу у циљу информисања, пошто поглавари Помесних Православних Цркава комуницирају међу собом, извештавајући један другог самим тим и о најзначајнијим и најтрагичнијим догађајима у животу својих Цркава. Наравно, Патријархово писмо испровоцирано је чињеницом да сукоб у Украјини има несумњиво одређену верску димензију. Ми знамо да је Украјина мултиконфесионална земља, где људи у различитим областима исповедају различите политичке теорије, и где једни нагињу ка Западу а други ка Истоку. Међутим, цела та слика разноликости политичких ставова и оријентација допуњава се и тиме што у Украјини вековима постоје различите хришћанске конфесије, па самим тим у западној Украјини важну улогу играју гркокатолици. Историја суживота гркокатолика и православаца на територији данашње Украјине (својевремено територији пољско-литванске кнежевине) је трагична, јер је унија била створена као специјалан пројекат Римокатоличке Цркве по питању преобраћања православаца у римокатолицизам. Идеја је била да се омогући православним да сачувају свој обред, али су они притом морали у потпуности да прихвате догмате Римокатоличке Цркве и да се потчине власти папе. Тамо где се то није дешавало, гркокатолици су прибегавали помоћи световних власти. Управо су се уз њихову помоћ остваривали прогони православних. Тако је било након 1596. године када је потписана Брест-Литовска унија, и почетком 90-тих када су унијати заузели православне храмове, користећи се подршком тадашњих украјинских власти. И, наравно, та димензија присутна је и у тренутном сукобу. Можда није случајно што се баш гркокатолички архиепископ одазвао први на то писмо, јер је осетио да су гркокатолици директно повезани са свим што се сада дешава у Украјини.

А. Шчипков: Ствар је у томе што писмо поглавара гркокатоличке Цркве у Украјини Свјатослава (Шевчука) није пастирско писмо. Искрено говорећи, када сам га ја пажљиво прочитао, прва мисао ми је била да га анализирам са својим студентима-политиколозима, због тога што је оно састављено по пропагандним политичким обрасцима. На пример, тамо постоји специјална оса око које се гради цело писмо. Та оса је малезијски Боинг, који је оборен на територији Украјине. Ова прича се понавља три пута: на почетку, у средини и на крају, завршавајући писмо пропагандним исказима и алудирајући на то да је Боинг оборила руска страна. Због тога ово писмо није пастирско, већ политичко. У њему се такође наводи да се на Криму верске заједнице подвргавају отвореном насиљу. Где? Какве заједнице? Никакви примери нити докази за то не постоје, већ само обичне неосноване оптужбе. Одакле се створила ова политизација? Где су њени корени? Који су јој узроци? Зашто баш унијати? Можда је суштина у неким разликама између унијата и православаца? Шта Ви мислите?

Митрополит Иларион: Ја мислим да је унија од самог почетка била политички пројекат. Није случајно што су гркокатолички лидери увек били исполитизовани људи, који заузимају одређене политичке позиције. Није случајно национализам у западној Украјини директно био повезан с делатношћу унијата. Нису случајно унијатски лидери сарађивали с фашистима за време Другог светског рата. Све су то карике једног истог ланца, и то је повезано са тим што, нажалост, Римокатоличка Црква у својим односима са нама наступа као својеврсни „дволични Јанус“. С једне стране, имамо цивилизовану Римокатоличку Цркву која кроз личност папе и Ватикана води дијалог са нама. Тај дијалог се не сме сматрати неуспешним, јер има одређене успехе. Ако пак говоримо о богословском дијалогу са Римокатоличком Црквом, онда је управо његов главни успех био доношење 1993. године, у јеку унијатских непочинстава у западној Украјини документа, који су у Баламанду потписале обе стране – и римокатолици и православци, а у којем се унија осуђује као неприхватљив метод за постизање јединства. То јест, по логици ствари, римокатолици су тад званично признали да је сама идеја уније, која није довела до зближавања православаца и римокатолика, била погрешна.

За тим је требало да уследе други кораци, због чега се у званичном православно-римокатоличком дијалогу припремао документ на тему „Пастирске и канонске последице уније“, а његов циљ је био да створи одређени кодекс понашања православних и гркокатолика на оним територијама, где они живе заједно. Међутим, није се дало да се тај документ потпише. Био сам члан Комисије која је заседала 2000. године у Балтимору у САД-у, када је требало да се потпише овај документ. Али пошто су римокатолици одбили да га потпишу, дијалог је прекинут на шест година, да би затим био настављен али на другу тему. Ипак, питање уније и даље остаје веома заоштрено, јер се ова тема појављује увек изнова. И оно што ми видимо – укључујући и такве исполитизоване изјаве гркокатоличких лидера – то је само врх леденог брега. Заиста, тај ледени брег има своју основу, тј. првобитно исполитизован правац, који је био унији дат захваљујући узајамном контакту унијатских лидера и световних власти.

А. Шчипков: Негде сам читао да је поглавар гркокатолика Свјатослав (Шевчук) — човек папе Франциска и да је управо он допринео његовом доласку на тај трон. Или је то празна прича?

Митрополит Иларион: Ја не бих желео да улазим у неку врсту унутрашње конфигурације Римокатоличке Цркве. Али постоји одређена нелагодност коју ми осећамо сваки пут кад се поведе прича о проблемима у вези са гркокатолицима. Говоре нам да они на њих не могу утицати због њиховог аутономног статуса. Међутим, сва њихова именовања утврђује Ватикан: именовање врховног епископа и свих других римокатоличких архијереја, стварање нових епархија — све то папа потврђује својим потписом. Стога, када нам говоре (безброј пута сам разговарао са својим колегама из Ватикана) да они немају утицаја, тада се поставља питање: а ко онда има? То није наш и ваш заједнички пројекат унијатства. То је ваш пројекат, који је својевремено био усмерен на преобраћање православних у римокатолицизам. Уколико тај пројекат у свакој следећој фази развоја ситуације ради стално онако како ради, то значи да нешто није у реду у самом пројекту. Можда ми са вама сада у богословском дијалогу не треба да се бавимо теоријским питањима, као што су примат и саборност у Цркви, већ да се вратимо на тему уније, како би се схватило зашто та рана све време крвари и због чега ми њу не можемо да санирамо и исцелимо.

А. Шчипков: Зар Вам се не чини да је циљ гркокатолика у Украјини — да замене садашње Православље његовим сурогатом? Јер нападима на Украјинску православну цркву, на канонско Православље, они истовремено подржавају расколнике – филаретовску структуру.

Митрополит Иларион: У писму, које сте Ви цитирали, Московска патријаршија се оптужује да се с непоштовањем односи према светој православној цркви Кијевске патријаршије. Иако ми имамо са Римокатоличком Црквом давнашњи дугогодишњи узајамни споразум да не признајемо расколничке структуре једни других, испоставља се да они не желе да се придржавају тог споразума.

А. Шчипков: То јест, као што ми не признајемо расколничке структуре Римокатоличке цркве, тако ни они не морају да признају оне који су се одвојили од православља?

Митрополит Иларион: Да.

А. Шчипков: Гркокатолици су врло тесно повезани са националистичким организацијама. Једна је ствар имати неку врсту убеђења, макар она била и националистичка, ипак су они потомци Бандере, а сасвим је друго имати везу с конкретним организацијама. Јер пре или касније ће се за те везе морати правно одговарати. Та чињеница, да је овај рат етничке природе, већ је призната од стране свих, па чак и Запада. Али колико је могуће тај рат назвати верским?

Митрополит Иларион: Не мислим да је ово верски рат или, као што је недавно било написано у једним новинама, „храмовни рат“, имајући у виду да храмови такође постају мете разарања. На храмове падају бомбе, гину људи, свештеници, парохијани — све је то, наравно, огромна трагедија. Али ово није верски рат, иако он има верску димензију — оних верских група које стоје иза конкретних политичких сила и следе конкретне политичке циљеве.

Ми смо више пута скретали пажњу на то да у актуелном украјинском сукобу постоји само једна Црква која не заузима ниједну политичку позицију, а то је Украјинска православна црква Московске патријаршије. Она обједињује људе са различитим политичким ставовима и не дели вернике на добре и лоше, праве и неправе. У исто време су гркокатолици заузели веома јасан политички став и поистоветили се са једном од сила, које су међу собом супротстављене у данашњем сукобу. Исто је учинила и тзв. Кијевска патријаршија. Из уста њеног лидера чују се крајње исполитизоване изјаве, усмерене на распиривање мржње међу људима.

Само је канонска Украјинска православна црква сада способна да обједињује људе. Задатак Цркве и јесте у томе да људе обједињује, а не да их дели по политичкој линији. Најважнија ствар је духовно јединство које се чува, и ја верујем да ће се оно заувек сачувати између руског и украјинског народа. Због тога што је наше народе крстио у истој крстионици Свети равноапостолни велики кнез Владимир, који је Русији оставио завештање да иде путем источног Православља. Управо то јединство, којем је већ више од хиљаду година, ми ћемо наставити да штитимо и да се за њега боримо, упркос свим политичким околностима нашег времена и без обзира на напоре расколника и политичких лидера у разбијању тог једнственог духовног простора, који ми називамо Света Русија.

Са руског Наташа Јефтић

Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев)

Патриархия.ru

19 / 09 / 2014

У светој служби учествовало је бројно свештенство из племена Нади, али и из других крајева Кеније, уз присуство великог броја вјерних. Митрополит Макарије је у бесједи говорио о својим духовним везама са светим Порфиријем од како се, као студент, исповиједао код њега. Преподобни је, по његовим ријечима, још тада предсказао његову црквену службу, посебно мисију у Африци.

Митрополит Макарије је, од свог постављења 1992, освештао 115 цркава у Митрополији кенијској.

http://www.mitropolija.com/u-keniji-osvestana-prva-crkva-posvecena-svetom-porfiriju-kavsokalivitu/

Лепота цркве, као и сама импозантна појава, привлаче пажњу возача и пролазника, који имају прилику да виде грчку православну цркву први пут у својим животима. На истом поседу је сиротиште чија изградња је већ завршена, док је сада у току његово опремање намештајем и прибором. Када Митрополит буде дошао на Фиџи, извршиће освећење.

Извор: OCP

• Вести из сестринских цркава
  

Игуман манастира благословио је рониоце пред иконом Богородице Казанске, и предао ју је вођи експедиције Дмитрију Шилеру, након што ју је придодао ватиканском списку чуда.

Казанска Богородица прати ову експедицију током јако сложеног и опасног путовања.

После окончања експедиције икона је предата капели на Полу хладноће. За становнике Ојмјакона ово је заиста важан догађај. Постоји велика нада да ће казанска икона значити обнову духовног живота у овом селу.

Извор: Правмир

• Вести из сестринских цркава
  

Књига је припремљена у сарадњи „Фонда светог Јована Шангајског и Санфранцисканског“ из Твера и православне издавачке куће „Руски пастир“ из Сан Франциска.Публикација садржи кратко житије великог светитеља 20. вијека, одломке из његових проповједи, ријетке фотографије и три есеја протојереја Петра Перекрестова, који је учествовао у обретењу светих моштију архиепископа Јована 1993, његовом прослављењу 1994. и пресвлачењу моштију 2011. Предговоре књизи написали су Митрополит тверски и кишињски Виктор и предстојатељ Руске заграничне цркве, Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион.

Извор: Православие.ру

• Вести из сестринских цркава
  

Архимандрит Нектарије, игуман Гетсиманске капеле, предводио је литију носећи икону Успења, у присуству верских великодостојника, старијег генералног секретара, секретара Светог Синода и Архипископа јопског Дамаскина.

Светогробни јеромонаси и монахиње, као и велика гомила локалних суграђана и поклоника из Грчке, Русије, Украјине, Кипра и Румуније учествовали су у литији.

Литија је ишла Путем суза (Виа Долороса), дакле, обратним путем од правца вођења Господњег на место распећа, тј. од Голготе до Преторијума. Молебни су служени на три места, испред Преторијума, испред манастира Светих Јоакима и Ане и испред манастира Светог Стефана првомученика.

Литија је завршена код Успенске цркве у Гетсиманији, где је икона постављена на надгробну плочу иза Гроба Дјеве Марије а испред иконе Пресвете Богородице „Знамење“.

Након литије служено је јутрење и Божанска Литургија. Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ јопски Дамаскин.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

|

Руска делегација је посетила Амбасаду РФ, где ју је примио амбасадор Л. С. Џагарјан. Архиепископ Теофилакт је изложио програм предстојећег дијалога са иранском страном, а уз то, упознао г. амбасадора са ставом Руске Цркве по актуелним питањима која се тичу међурелигијског дијалога са земљама исламског света. Гости су у наставку посетили историјску дворану у самој Амбасади где је одржана Техеранска конференција 1943. г. уз учешће Јосифа Стаљина, Теодора Рузвелта и Винстона Черчила.

Истога дана чланови делегације су одслужили Божанску литургију у цркви св. Николе у Техерану. Богослужењем је обележена 70-годишњица освећења темеља овога храма. Служби Божјој су присуствовали службеници при Амбасади, као и стални парохијани из броја потомака руске емиграције. Архиепископ Теофилакт је подарио цркви два комплетна свештеничка одјејања и два комплета богослужбених утвари.

У Персији је 1917. г. било више од 50 руских православних храмова. После револуције 1917. у руке совјетске власти прешла су сва имања Руске императорске мисије са свима зградама које су се налазиле на тим поседима, а међу њима и православни храмови при амбасадама и конзулатима, које су затворили. Руска заједница у Персији је знатно порасла од тог времена услед многих емиграција из совјетске Русије.

Тридесетих година прошлога века у Техерану је устројен храм при једној кући посвећен св. Николају, но он није могао примити све парохијане, нарочито не о великим празницима.

Фебруара месеца 1941. у северном предграђу Техерана, наспрам Мисије САД, руска заједница је купила плац за храм. 21. августа 1941. одржан је свечани чин полагања камена темељца за нови храм. Године 1944. ова црквена општина је прешла у јурисдикцију Московске Патријаршије, а 1955. јеромонах Александар, сада архимандрит, постављен је за старешину храма.

Извор: Московска Патријаршија

(приредио Радомир Ракић)

• Вести из сестринских цркава
  

|