По речима старешине храма, протојереја Александра Пеканова, у храму се стално налази око 400 људи, од тога је отприлике 50 деце.

Број људи се мења у зависности од интензитета паљбе и доба дана.

Богослужења у храму се одвијају свакодневно, као и раније.

Звоњава и свечана богослужења са посебним молебаном након Свете Литургије, који се данас служе по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, уприличени су 28. јула поводом празновања 1026-годишњице Крштења Русије.

http://www.mitropolija.com/talas-zvonjenja-crkvenih-zvona-na-dan-krstenja-rusije-28-jula-ujedinio-sve-hramove-i-manastire-ruske-pravoslavne-crkve-video/

Монашењем је чинодејствовао игуман Методије и јеромонах Доситеј, уз присуство васколиког братства Хиландара јер је монашење један од највећих и најрадоснијих чинова једног монашког братства. Отац Атанасије је добио име по Светом Атанасију Атонском, који се слави 18. јула, као зачетник и утемељитељ атонског – светогорског монаштва. Велико и славно име је награда али и велика обавеза за подвиг и молитву.

На празничној трпези, након Свете Литургије, игуман Методије је кроз житије Светог Атанасија, честитао и поучио младог монаха на крсни пут монашког и испосничког живота, на радост свих присутних. Пуног срца, цео страдални Обреновац, радује се Оцу Атанасију Хиландарцу и моли се за спасење његово у анђелском образу, јер смо добили оца и молитвеника за спасење свих нас.

Извор: http://crkvauobrenovcu.rs

• Вести из сестринских цркава
  

|

Ваше Свјатејшество, возљубљени сабрате и саслужитељу код Престола Божјег!

Срдачно Вас поздрављам уз жеље мира и благодатног укрепљења Ваших душевних и телесних сила. Са жаљењем сам сазнао о невољама које је поднела Ваша Богом спасајема паства услед катастрофалних поплава. Након извештаја средстава јавних информација, добио сам и писма Вашег Свјатејшества, испуњена болом и саосећањима за људе који су жртве стихије.

Без одлагања почело се са прикупљањем средстава и различитих видова помоћи за нашу браћу у невољи. Синодално одељење за црквено милосрђе и социјално служење Московске Патријаршије и Подворје Руске Православне Цркве у Београду добили су одговарајуће упутство. Од 19 до 21 маја 2014. године, кад је поплава била досегла свој врхунац, они су доставили прву испоруку помоћи у хигијенским средствима, храни и одећи за градове Шабац, Свилајнац и Лајковац.

У одговору на мој апел свима верним чедима наше Цркве проведено је прикупљање прилога ради подршке пострадалих у Србији. Прибављена средства у висини од више од 27 милиона рубаља биће уплаћена на специјални рачун Српске Православне Цркве.

Благодарим Вашем Свјатејшеству на топлим речима о Руској Православној Цркви, израженим у Вашим писмима. Заједно са једноверним српским народом молимо се Цару мира и Спасу душа наших за покој душа жртава поплава и опоравак пострадалих, за оне који су остали без крова, за ниспослање озго утехе свима како би се утешили сви који су изгубили своје рођаке и ближње.

Наша помоћ представља израз солидарности са оним напорима које већ предузимате Ви, Ваша Светости, архипастири, пастири и верна чеда свете Српске Цркве. И сада се пројавило свету да је Црква Светога Саве била и остала нада духовног опстанка српског народа. На њој, као на неразоривом камену изграђен је њен карактер, који се одликује бодрошћу, чврстином, готовошћу на узајамно помагање. И у часу невоље, када удари дажд и надођоше воде, та кућа не паде, јер беше утемељена на камену (Матеј 7,25).

Господ наш Исус Христос, Извор и Дародавац сваког добра, нека ниспошље многострадалном српском народу снаге да надвлада последице стихије и успостави миран живот.

С братском љубављу у Господу,

(припремио Радомир Ракић)

• Вести из сестринских цркава
  

У име Његове Светости Патријарха московског Кирила и целе Русије и моје лично, желео бих да срдачно поздравим све учеснике Четвртог европског православно-католичког форума, који је ове године посвећен веома значајној теми верског и културног плурализма: изазови Хришћанским црквама у Европи.

Желео бих да са задовољством констатујем да су наши сусрети постали прилично редовни. Нацрт интеракције који је задат 2008. показао се корисним, јер нам омогућава да брзо реагујемо на догађаје који се дешавају у свету. Досадашње сесије су биле посвећене питањима као што су породица, Црква и држава, економска криза и сиромаштво.

У савременом свету, не постоји само интензиван дијалог између култура, него и саме културе комуницирају једне са другима. С једне стране, ови динамички процеси доприносе формирању једне униформисане светске заједнице, док са друге фаворизују нову свест о јединствености различитих култура.

Верификују се демографске промене које се одвијају у контексту масовних миграција и циљ изградње једног толерантног друштва често доводи до резултата који су супротни жељеном. Хришћански идентитет Европе је у опасности. Све више, ови проблеми су акутнији у свакодневном животу и захтевају озбиљну теоријску анализу.

Међутим, у садашњој ситуацији, не можемо да се ограничимо да разговарамо само о теоријским питањима. Морамо радити заједно на практичном нивоу.

Нажалост, наш Форум се одржава на фону тужних догађаја у Украјини. Људи умиру током ове политичке пат позиције, док се једнако чују пуцњи на улицама и по трговима. Народ остаје и даље дубоко подељен, не само по политичкој линији, него и из верских разлога. Нажалост, грко-католици су одиграли веома деструктивну улогу у развоју ове ситуације. Изјаве њиховог врховног архиепископа, епископа и свештенства, и једна изузетно политизована позиција довели су до поларизације друштва и погоршања сукоба, која је већ резултирао многобројним жртвама.

За разлику од канонске украјинске православне цркве, која је у овим тешким месецима била у стању да уједини људе различитих политичких уверења, укључујући и оне који се налазе са обе стране барикада, унијати се солидаришу само са једом од зараћених снага. Агресивне изјаве унијата, акције усмерене на подривању канонске православне цркве, активни контакти са православним расколницима и напори да поделе једну мултинационалну Руску православну цркву: све ове ствари су изазвале озбиљну штету не само по Украјину и њено становништво, него и по православно-католички дијалог. Све ово нас је далеко одгурнуло, подсећајући нас на време када су се православни и католици гледали не као пријатељи, него као ривали.

Данас, још једанпут је све јасније то што су православна већ знали – да је Унија била и, нажалост, и даље остаје један посебан пројекат католичке цркве усмерене на подривање канонског Православља. СрамотнаБрестовска унија, која се склопила овде у Белорусији године 1596, је догађај који је довео до неописиве патње православном становништву ових области.

Дозволите ми да искористим овај подијум да позовем све наше партнере у православно-католичком дијалогу, да уради све што је могуће да се охлади „вруће главе“ међу унијатима, да се зауставе акције грко-католика које су усмерене ка погоршавању кризе у Украјини.

Данас, један део Католичке цркве користи сву своју снагу, таленат и ресурсе за јачање комуникације између православних и католика, док један други (чак иако ужива аутономни статус) чини све што може, као у тужној прошлости, да убаци клин неповерења и непријатељства између православаца и католика.

Наш форум, који укључује како православне тако и католичке теологе, је важна арена за истраживање питања од заједничког интереса и за постизање већег узајамног разумевања између наших Цркава.

Волео бих да наши напори припомогну смиривању мржње и јачању сарадње између католика и православних наспрам нових изазова са којима се имамо суочити.

Желим вам свима успеха у предстојећем раду!

Са блога нашег сабрата, оца Амброзија из Руске православне цркве у Торину

Pubblicato da Padre Giovanni Capparelli (Firmozioti), 6. 6. 2014

http://arberiaortodossa.blogspot.it/2014/06/metropolita-ilarion-le-azioni-degli.html?spref=fb

Изворник: Стање ствари

Превод са италијанског: презвитер Зоран Ђуровић

фОТОГРАФИЈЕ

http://www.svetigora.com/audio/download/14922/01.06.2014_Patrijarh_Vraka_Skadar.mp3

У суботу 31. маја. 2014. године, по први пут у историји један српски патријарх посјетио је Србе и Црногорце у Враки код Скадра. Велики број вјерног народа испред цркве Свете Тројице у Враки дочекао је свог патријарха, уз пратњу Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија и Митрополита из Бератског г. Игнатија из Албанске православне цркве.

По уласку у храм Његову Светост Патријарха Српског г. Иринеја, поздравио је Митрополит из Берата г. Игнатије, у име свештеног Синода Албанске православне цркве и Његовог блаженства архиепископа Тиранског г. Анастасија, који је заблагодарио патријарху српском на доласку у Албанију и на учешћу у духовним слављима у Враки и у Тирани.

Након ријечи добродошлице сабраном вјерном народ овом приликом архипасторском бесједом поздравио је патријарх Иринеј, који је између осталог рекао: „Ово је за мене велики дар и благодат Божија, да посетим ове дивне крајеве, да посетим ову дивну цркву, и вас браћо и сестре који припадате Светој Цркви православној, великој породици православних народа. Ја долазим у име наше Свете Српске православне цркве да вас поздравим и да вам пренесем поздраве наше Цркве и нашега народа, вама који живите овде на овим просторима. Ми смо једна велика породица хришћанска, православна, и ма у којим државама да живимо ми смо породица духовна, и нама је циљ да се зближимо и сјединимо са Господом нашим. А када смо са Богом сједињени онда смо блиски и једни другима. Ви живите у овој благословеној земљи, овде живе православни, римокатолици и браћа муслимани, иако припадамо различитим верама, ми смо народ Божији. Све нас је Господ створио и сви смо дужни и позвани да славимо Господа на начин како нас то вера учи.

Чувајте Свету веру православну, овде је на овим просторима била некада врло присутна наша српска црква. Овом земљом је некада владао велики светитељ из нашег рода Свети Јован Владимир, а и многи српски краљеви после њега. Ето и од тада па до данас, а надамо се и убудуће да ће овде постојати наша света црква, да ће благовестити истину Светог јеванђеља, и да ће нас учити Богу да се молимо, и да једни друге поштујемо и уважавамо онако како то Господ жели.

Желим вам свако добро и благослов Божији, преко овог дивног светог храма, да се излива на ваше породице и вашу децу и на све вас који у свети храм са вером и љубављу Богу прилазите. Благослов Божији нека вас прати у све дане ваших живота. Амин Боже дај", поручио је у својој бесједи Његова Светост Патријарх Иринеј.

У име Друштва Светог Јована Владимира из Скадра, овом приликом Његову Светост Патријарха Иринеја поздравио је предсједник г. Симо Ајковић, који је између осталог рекао:

„Ваша Светости! Добро нам дошли у Скадар. Ево дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Дана кога генерације Срба у Албанији чекају вјековима. Ваш долазак на огњиште предака, за гробове њихове и за нас, њихове потомке је велики благослов. Ви најбоље знате, Ваша Светости, кроз каква страдања је прошла наша света Српска православна црква на овим просторима. Храмови су били порушени, свештеници прогоњени и убијени, а звона замукла. Гонећи Христа Господа, безбожно доба је било и вријеме страдања његовог вјерног народа. Кад нам се учинило да нема краја нашем забораву, откривањем моштију Светог Јована Владимира, зетског краља и мученика и поновним успостављањем православне цркве у Албанији, на челу са Његовим Блаженством архиепископом Анастасијем, и доласком Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија на Цетиње, почетком деведестих година, његовом сталном бригом за судбину остатака нашег народа у Албанији, ствари су почеле да се мијењају на боље.

Вратили смо се у живот достојан људи и хришћана. Знак тог нашег повратка вјери предака је и овај храм Свете Тројице у Враки, који је заједничким трудом Архиепископа Албанског Анастасија и Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија саграђен.

Нема свечаније прилике и бољег повода од овог да, користећи ваш долазак у Албанију, у договору са Његовим Блаженством г. Анастасијем, приликом вашег следећег доласка, заједно освештате и овај свети храм.

Ваш долазак је велики благослов за ову земљу и за овај народ, и велики мост мира, љубави и разумијевања.

Добро нам дошли и на многаја љета", завршио је поздрав г. Симо Ајковић.

Потом је услиједио програм рецитација пјесама који су извели полазници курса српског језика при удружењу „Морача-Розафа", предвођени својим професором Светозаром Ћираковићем и теологом Александром Вујовићем.

У програму су наступили и чланови КУД „Обилић" из Скадра, који су одиграли народне игре из Србије и Црне Горе, док су Гордана и Сања Ајковић и Нимет Лекић, отпјевали неколико традиционалних пјесама из Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије.

У току програма Његову Светост Патријарха Иринеја, испред Срба и Црногораца из Скадра, поздравио је предсједник удружења „Морача-Розафа", г. Павле Брајовић, који је рекао: „Ваша Светости! Користим изутетну прилику да Вас у име Срба и Црногораца у Албанији најсрдачније поздравим.

Ваш долазак у ову земљу од великог је значаја за живот наше заједнице. Сигурни смо да ће нам Ваше присуство овде улити нову снагу у даљој борби за очување идентитета нашег народа, који је деценијама уназад био тешко обесправљен. Удружење „Морача-Розафа" постоји више од двије деценије и окупља Србе и Црногорце, како би могли да сачувамо језик, вјеру, обичаје и културу нашег народа. Првих десет година нисмо имали никакву помоћ од оних који су законски били обавезни да нам је пруже. Напротов, ми смо од њих били тешко гоњени. Последњих десет година, захваљујући бризи митрополита Амфилохија и труду Митрополије црногорско-приморске, ми смо имали духовну и материјану помоћ. Благодарећи томе, ми смо не само опстали, већ и развили своје активности. Имали смо и подршку Републике Србије, која нам је преко Министарства за дијаспору и Министарства Културе увијек излазила у сусрет. Та помоћ је прије свега усмјерена на стварање услова за учење српског језика и културе. До сада смо реализовали око тридесет пројеката у тој области. Али, има доста ставри које нијесу ријешене, а које су за нас од животне важности. Очекујемо од Републике Србије да пружи дугорочну и стабилну подршку нашим новим прегнућима. Обзиром да Србија благовремено решава питање држављанства српске мањине у државама региона, очекујемо да и питање добијања српског држављанства и за нашу мањину у Албанији буде ријешено. Молимо Вас, Ваша Светости, да нам у томе помогнете.

Ваш данашњи долазак и сваки будући, за Србе и Црногорце у Албанији биће ново охрабрење да истрајемо у времену које долази.

Благодаримо Господу и Светом Јовану Владимиру, српском краљу и мученику, што сте нас удостојили свога присуства и благослова, и што је управо наше покољење удостојено да дочека по први пут у историји српског патријарха у Враку и Скадар. Добро нам увијек долазили!",рекао је г. Павле Брајовић-Јакоја.

Свечаном дочеку патријарха српског Иринеја у Враку и Скадар, присуствовали су и свештеници Митрополије црногорско-приморске и Албанске православне цркве, амбасадор Републике Србије у Тирани г. Мирољуб Зарић, Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницима у Влади Републике Србије г. др Милета Радојевић са сарадницима, као и бројни вјерници из Враке, Скадра и околине и Црне Горе. Међу сабраним је било како православаца, и римокатолика и мухамеданаца, који су сви саборно дошли да дочекају и поздраве српског патријарха. Овој свечаности посебну радост дала су и српска дјечица у Враки и Скадру, која су уз част овог историјског доласка пјевала и рецитовала српске пјесме.

ПОСЈЕТА СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА ПО ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ НА ТЕМЕЉИМА СРПСКЕ ДРЖАВЕ НА ГРОБОВИМА ВОЈИСЛАВЉЕВИЋА

После кратког послужења патријарх Иринеј, Митрополити Игнатије и Амфилохије, са свештенством и делегацијама српске и албанске православне цркве, посјетили су и остатке древног манастира Светог Сергија и Вакха из 9. вијека, поред ријеке Бојане, у којима су сахрањени српски краљеви из славне династије Војислављевића. Ово је по први пут у историји да један српки патријарх посјети и ово мјесто. Ријечима добродошлице код ове старе светиње српског патријарха поздравио је г. Павле Брајовић-Јакоја, рекавши:„Ваша Светости, дошли сте на гробове гдје почивају српски краљеви из славне династије Војислављевића, Бодин, Михаило и Војислав! Ви сте данас на темељима српске цркве и државе! Ваше присуство овдје је благослов за цијели српски род. Радују се њихови потомци који су опстали на овим просторима. Ово је најдубљи српски темељ. Ви сте данас ваша Светости на огњишту српског народа и историје!"

Испод остатака овог манастира налазе се и гробови српских краљева Војислављевића. До 1423. године, то је вријеме после Ђурђа Бранковића, односно кратко вријеме после Деспота Стефана Лазаревића, и до тада овај простор припадао је српској држави, и наравно Српској православној цркви под чијом су се јуриздикцијом налазили ови простори. Град Скадар су 1423. године заузели Млечићи, одупирући се Турцима који су надирали са истока. И Млечићи и Венеција је ове просторе задржала све до краја 16. вијека. Један број православног живља је примио римокатоличку вјеру да би после 16. вијека један дио почео и да се турчи. На овим просторима последња српска краљица која је оставила трагове била је Јелена Анжујска, која је и живјела на овим просторима, чак постоји предање да се и она упокојила у овом древном манастиру. На овим просторима, у Скадру је рођен и цар Душан. Стефан Дечански је био млади српски краљ и он је владао овим просторима, и многи други српски краљеви су уградили себе у темеље српске државности. Управо овај древни манастир Светих Сергија и Вакха, свједочи о темељима српског народног памћења на овим просторима. По свједочанству митрополита Амфилохија када је прије двадесетак година посјетио ову светињу, тада му је један стари албанац рекао „Што сте ви Срби заборавили ову вашу светињу?!" Ето свједочанства да и Албанац који памти и не заборавља коме је светиња манастира Светог Сергија и Вакха припадала кроз вјекове.

Поклонивши се остацима манастира, Његова Светост Патријарх Иринеј се помолио Богу за покој душа српских краљева рекавши: „Нека Господ прости душе онима који почивају овде, а нас да благослови да наставимо и историју и живот, како би га предали онима који долазе иза нас".

После обиласка Враке, Скадра, древног манастира Светог Сергија и Вакха делегација Српске православне цркве отишла је у Тирану, како би учестовала у освећењу новоподигнутог Саборног Храма Христовог Васкрсења, коју је освештао Његова Свесветост Патријарх васељенски г. Вартоломеј, уз саслужење више поглавара помјесних православних цркава.

Долазак Патријарха Српског г. Иринеја биће уписан златним словима у мученички љетопис цркве српског народа у Албанији, дајући снагу будућим покољењима да остају и опстају на овим просторима, непоколебљиво чувајући своју вјеру, обичаје, језик, и све оно свето и честито што наш народ носи у свом бићу.

А.В.

(Званични сајт о посети васељенског патријарха Јерусалиму, 25. 5. 2014)

2. Наш братски сусрет данас је нови и неопходан корак на путу ка јединству коме само Свети Дух може да нам подари заједништво у легитимној различитости. Призивамо у сећање, са дубоком захвалношћу, кораке које нам је Господ већ омогућио да предузмемо. Загрљај размењен између папе Павла VI и патријарха Атинагоре овде у Јерусалиму, после много векова ћутања, утро је пут значајном гесту, уклањање из меморије цркве дела узајамне екскомуникације из 1054. године. Овоме је уследила размена посета између одговарајућих лица Рима и Цариграда, редовне преписке и, касније, одлуком коју су најавили папа Јована Павла II и патријарх Димитрије, блажене успомене обоје, да се покрене дијалог теолошке истине између католика и православних. Током ових година, Бог, извор свег мира и љубави, нас је научио да посматрамо једни друге као чланове исте породице хришћанске, под једним Господом и Спаситељем, Исусом Христом, и да љубимо једни друге, тако да можемо да исповедамо нашу веру у исто Јеванђеље Христово, примљену од апостола и изражену и пренету нама од Васељенских сабора и Светих Отаца. Иако потпуно свесни да нисмо стигли до циља пуног јединства, данас смо потврдили нашу посвећеност да наставимо пут заједно ка јединству за које је Христос наш Господ молио Оцу, тако „да све буде Једно“ (Јн. 17:21 ).

3. Свесни да манифестујемо јединство у љубави према Богу и љубави према ближњима, радујемо се очекујући жељен дан у коме ћемо коначно учествовати заједно у евхаристијском слављу. Као хришћани, позвани смо да се припремо да примимо овај дар евхаристијског општења, по учењу Светог Иринеја Лиона [2], кроз исповедање једне вере, истрајаном молитвом, унутрашњим метанојом и братским дијалогом. Постизањем овог циља надамо се, манифестоваћемо свету љубав Божију према којој се препознајемо као истински ученици Исуса Христа (уп. Јн 13:35).

4. У том циљу, теолошки дијалог предузет од Мешовите комисије нуди суштински допринос трагању за пуним општењем између католика и православаца. Током каснијих времена папе Јована Павла II и Бенедикта XVI и патријарха Димитрија, напредак наших теолошких сусрета био је знатан. Данас изражавамо искрену захвалност за достигнућа до данас, као и за текуће подухвате. Ово није само теоријска вежба, већ вежба у истини и љубави које захтева све дубље познавање једне од друге традиције како би их разумели и учили од њих. Тако ми потврђујемо још једном да теолошки дијалог не тражи теолошки најмањи заједнички именитељ на коме може да се постигне компромис, већ је пре продубљивања разумевања целе истине коју је Христос дао у својој Цркви, а те истине никада не престају да се разумеју боље него кад пратимо Светога Духа тражећи додатна појашњења. Дакле, ми потврђујемо да наша заједнички верност Господу захтева братски сусрет и прави дијалог. Таква заједничка тежња нас не води даље од Истине; а, кроз размену дарова, вођством Светог Духа, то ће нас одвести у пуну Истину (уп. Јн 16:13 ).

5. Ипак, чак и када прелазимо тај пут ка пуном заједништву, већ имамо обавезу да понудимо заједничко сведочење Божије љубави за све људе, радећи заједно у служби човечанства, посебно у одбрани достојанство људске личности у свакој фази живота и светости породице на основу брака, у промовисању мира и општег добра, а у одговору на патњу која наставља да муче наш свет. Морамо признати да мора глади, сиромаштва, неписмености, неправедне расподеле ресурса стално треба решавати. То је наша дужност у настојању да се изгради заједничко праведно и хумано друштво у којем се нико не осећа искљученим или одбаченим.

6. Наше дубоко уверење јесте да будућност људске заједнице зависи и од тога како је штитимо – како разборито и саосећајно, правично и поштено – чувајући дар стварања који нам је наш Творац поверио. Дакле, ми смо призвани покајању за погрешно третирање наше планете, што је равно греху пред очима Бога. Ми потврђујемо нашу одговорност и обавезу да подстакнемо осећај понизности и умерености, тако да сви могу да се осећају потребу да се поштују и да стварање чувамо са пажњом. Заједно, ми залажемо нашу посвећеност подизању свести о стварању; апелујемо на све људе добре воље да размотре начине живљења, мање расипничког и скромног, манифестујући мање похлепе и више великодушност за заштиту Божјег света и корист свог народа.

7. Исто тако постоји хитна потреба за ефикасном сарадњом хришћана у циљу очувања права на јавно изражавање нечије вере и да се третира поштено промовисање оног што хришћанство наставља да нуди савременом друштву и култури. У том смислу, позивамо све хришћане да промовише аутентични дијалог са јудаизмом, исламом и осталим верским традицијама. Равнодушност и узајамна незнање може довести само до неповерења и нажалост, чак сукоба.

8. Из овог светог града Јерусалима, изражавамо нашу заједничку дубоку забринутост због ситуације хришћана на Блиском Истоку и залажемо се за њихово право да остану пуноправни грађани своје домовине. У поверењу ми се окрећемо свемоћне и милостивом Богу у молитви за мир у Светој земљи и на Блиском истоку у целини. Посебно се молимо за цркве у Египту, Сирији, Ираку, које су претрпеле највише боли због недавних догађаја. Охрабрујемо све стране, без обзира на њихова верска убеђења, да наставе да раде за помирење и за само признавање права народа. Ми смо убеђени да се то не постиже оружјем, већ дијалогом, помирењем и праштањем који су једини могући начин да се постигне мир.

9. У историјском контексту обележеном насиљем, равнодушношћу и егоизмом, многи мушкарци и жене данас осећају да су изгубили своје упориште. Управо кроз нашу заједничку службу сведока добре вести Јеванђеља могли бисмо да помогнемо људима нашег времена да поново открију пут који води до истине, правде и мира. Уједињени у нашим намерама, и подсећајући на пример, од пре педесет година овде у Јерусалиму, од папе Павла VI и патријарха Атинагоре, позивамо све хришћане, заједно са верницима сваке верске традиције и све људе добре воље, да препознају хитност која нас приморава да тражимо помирење и јединство људске заједнице, уз пуно поштовање легитимних разлика, за добробит целог човечанства и будућих генерација.

10. При преузимању овог заједничког ходочашћа на месту где је био наш један исти Господ Исус Христос распет, сахрањен и васкрсао, ми понизно захваљујемо посредовању Пресвете и Приснодјеве Марије нашим будућим корацима на путу ка пуноћи јединства, поверавајући Божјој бесконачној љубави целу људску заједницу.

„Нека Господње лице сија на тебе, и да буде милостив према вама! Господ ће погледати на вас љубазно и дати вам мир!“ ( Пс. 6:25-26 ).

Римски папа [потписан] Франциско

Васељенски патријарх [потписан] Вартоломеј Цариградски

[1] Заједнички коминике папе Павла VI и патријарха Атинагоре, објављен после њиховог састанка од 6. јануара 1964.

[2] Против јереси, ИВ, 18, 5 ( ПГ 7, 1028 )

Са енглеског посрбио: А. Ж.

Напомена преводиоца: Није реч се о Декларацији о уједињењу хришћана као што су пренели неки наши медији, већ заједничкој декларацији римског папе и цариградског патријарха.

Изворник: http://stanjestvari.com/2014/05/26/%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%BFe-%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%81%D0%BA/

Владико, да ли Ви сматрате да је усвајање овог закона благовремено?

Сматрам да јесте. Језик је огледало културе народа. У њему се огледа стање савременог друштва. Коришћење псовки у свакодневном говору постало је практично опште место, и то у свим слојевима друштва – међу мушкарцима и женама, младима и старима.

Неко се и шали на тај рачун: „Ми не псујемо, ми псовкама разговарамо“...

Тешко да се тај феномен може назвати разлогом за шалу, јер се у већини култура постојеће забране и ограничења, које су позване да заштите интимну сферу људског живота од срамоћења, не изричу тек тако, и губљење преставе о томе шта се сме а шта не сме, сведочи о болести друштва.

Важно је да се псовање не може чути не само на радију, сцени или са биоскопског платна, већ и на јавним местима. Такође, исправно би било примењивати новчане санкције и над онима, који себи дозвољавају непристојно изражавање у ресторанима, на улици, а посебно у присуству деце.

Често говоре да је псовка саставни део руског језика...

Увођење непристојних израза у разговорни стил квари језик, тј. својину читавог нашег народа и хиљадугодишњу ризницу коју су нам оставили наши преци. Али, што је најважније, стално претресање интимних тема, још тако гадних израза, негативно утиче на човекову душу.

Наш говор је у директној вези са нашим унутрашњим душевним миром и духовним устројством: онај који живи духовним животом себи неће дозволити употребу псовки. Ето зашто је псовање посебно непристојно ако долази из уста људи „светих професија“, као и од оних који се баве васпитавањем будућих генерација, били то свештенослужитељи, универзитетски професори, школски наставници или васпитачи у обданишту. Богохулно је кад одрасли псују пред децом.

Непристојне речи чине да се чак и леп човек у очима околине приказује као ружан. Зар је ико у стању да види унутрашњу, духовну лепоту, на пример, неке девојке која на улици испија пиво и псује на сав глас?

Дешава се да употребу непристојних речи оправдавају чињеницом, да тако друштво налаже. Али шта нас онда спречава да се томе супротставимо и покажемо другима добар пример?

Ја сам 80-их година служио у совјетској армији, где је псовање било свакодневица. За две године службе нисам изговорио ни једну једину псовку. У почетку су ме исмевали због тога, а затим су почели да ме уважавају. Пред крај служења моји другови су се сами трудили да у мом присуству не користе непристојне изразе.

Извор: pravoslaie.ru

• Вести из сестринских цркава
  

У ноћи 9. маја надомак Славјанска убијен је свештеник Украјинске православне цркве (Московске патријаршије), протојереј Павле Жученко, који је служио у цркви светог Димитрија Донског у граду Дружовка у Доњецкој области. Оконости његове смрти су још увијек непознате.

http://www.mitropolija.com/u-ukrajini-ubijen-svestenik/

— Владико, да ли Ви сматрате да је усвајање овог закона благовремено? — Сматрам да јесте. Језик је огледало културе народа. У њему се огледа стање савременог друштва. Коришћење псовки у свакодневном говору постало је практично опште место, и то у свим слојевима друштва – међу мушкарцима и женама, младима и старима. — Неко се и шали на тај рачун: „Ми не псујемо, ми псовкама разговарамо“... — Тешко да се тај феномен може назвати разлогом за шалу, јер се у већини култура постојеће забране и ограничења, које су позване да заштите интимну сферу људског живота од срамоћења, не изричу тек тако, и губљење преставе о томе шта се сме а шта не сме, сведочи о болести друштва. Важно је да се псовање не може чути не само на радију, сцени или са биоскопског платна, већ и на јавним местима. Такође, исправно би било примењивати новчане санкције и над онима, који себи дозвољавају непристојно изражавање у ресторанима, на улици, а посебно у присуству деце

. — Често говоре да је псовка саставни део руског језика... — Увођење непристојних израза у разговорни стил квари језик, тј. својину читавог нашег народа и хиљадугодишњу ризницу коју су нам оставили наши преци. Али, што је најважније, стално претресање интимних тема, још тако гадних израза, негативно утиче на човекову душу. Наш говор је у директној вези са нашим унутрашњим душевним миром и духовним устројством: онај који живи духовним животом себи неће дозволити употребу псовки. Ето зашто је псовање посебно непристојно ако долази из уста људи „светих професија“, као и од оних који се баве васпитавањем будућих генерација, били то свештенослужитељи, универзитетски професори, школски наставници или васпитачи у обданишту. Богохулно је кад одрасли псују пред децом. Непристојне речи чине да се чак и леп човек у очима околине приказује као ружан. Зар је ико у стању да види унутрашњу, духовну лепоту, на пример, неке девојке која на улици испија пиво и псује на сав глас?

— Дешава се да употребу непристојних речи оправдавају чињеницом, да тако друштво налаже. Али шта нас онда спречава да се томе супротставимо и покажемо другима добар пример? — Ја сам 80-их година служио у совјетској армији, где је псовање било свакодневица. За две године службе нисам изговорио ни једну једину псовку. У почетку су ме исмевали због тога, а затим су почели да ме уважавају. Пред крај служења моји другови су се сами трудили да у мом присуству не користе непристојне изразе. Са руског Наташа Јефтић Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев) Патриархия.ru 08 / 05 / 2014

Source: http://www.pravoslavie.ru/srpska/70545.htm

© Pravoslavie.Ru

Према ријечима неименованог јерарха Константинопољске патријаршије, који је дао интервју грчком порталу Аgioritikovima.gr, присталица канонизација јесте и васељенски Патријарх Вартоломеј. Такође је неименовани архијереј оповргао претпоставке које циркулишу у грчким медијима, сагласно којима је одложена канонизација старца Пајсија из разлога његовог оштрог става „поводом турског питања“.

„Проширене гласине немају никакве везе са истином, којој служи наша Православна црква.“ Према подацима грчких медија, Константинопољска патријаршија ће прибројати лику светих старца Пајсија у предстојећим мјесецима.

Извор: Православие.Ру

http://www.mitropolija.com/uskoro-ce-biti-kanonizovani-cetvorica-svetogoraca/

Заједно са одредом Ваздушно-десантне војске, из Иљушина ИЛ-76, падобраном је скочио и протојереј Сава Шербина – саопштава «Гласник војног и поморског свештенства».

Након слетања на лед, одред је спровео километарски марш преко «брежуљака» – нагомиланих комада леда. Потом су војници савладали «реку» - замрзнуту воду у пукотини између санти, да би марш довршили у псећим запрегама и моторним санкама. Стигавши на циљ, поставили су шаторе.

Одмах по приземљењу свештеник је савршио молебан благодарења и камп покропио освећеном водом. Следеће јутро, за време Божанствене Литургије, падобранци су се исповедили и причестили Светим Даровима. Један од војника примио је Свету Тајну Крштења.

Извор: Православие.ру

• Вести из сестринских цркава
  

Савремена опрема високог квалитета, као и стручно и предано медицинско особље јесу гарант за успех хируршких подухвата.

Извор: Orthodox Cognate Page

• Вести из сестринских цркава
  

|

«С дубоком тугом и у црнини приморани само да дочекамо нове дане светлог васкршњег времена. Наше душе и срца, који су тако радосно и искрено клицали речи поздрава васкрслом Спаситељу, сад су пуни суза и негодовања због страшног братоубиства, у којем се пролила крв на нашу мирољубиву земљу. Улице нашег богатог града, које обилато обасјава сунце и које су украшене пролећном свечаном одећом, данас су покривене гарежју и унакажене хаосом. Насилна смрт десетина погинулих и патње стотина рањених људи приморавају наша хришћанска срца да се стежу од бола и сажаљења. Уочи празника Жена-мироносица, које су на Христов гроб донеле своју љубав и драгоцено миро, ми уместо чисте радости, треба да принесемо Господу своје сузе и молитве за оне који су пали као жртве безумних сукоба. Божански дар живота је оно свето начело које све нас спаја у јединствену породицу деце Божје.

Небески Отац, који је сваког од нас благословио да будемо у овом свету, пред сваким је открио сву пуноћу Своје љубави и благодати, позивајући све на савршенство у добру и светости: «Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески» (Мт. 5, 48). Љубав према Њему и према својој браћи и сестрама од увек је важила за највиши степен човековог развоја, док грехови према ближњем чине већи део десет библијских заповести: «Поштуј оца и мајку своју... Не убиј... Не укради... Не сведочи лажно... Не пожели туђе...» Ове заповести су урезане у свест сваког од нас од малих ногу и представљају наш оријентир на животном путу. Шта онда приморава човека, као носиоца божанског образа и подобија да преступа ове законе живота? Први грех непријатеља људског рода, противника Бога и деце Божије – ђавоља гордост, то је оно што уништава свети лик Оца Небског у људском роду. И изгубивши овај лик, човек престаје да буде човек претварајући се у страшно и светогрдно биће Прве странице књиге Постања говоре нам о страшној последици такве гордости: «И кад су били на пољу, устаде Каин на Авеља, брата свог, и уби га» (1 Мојс. 4, 8).

Међутим, ово убиство није донело радост и мир првом убици, напротив, проливена крв се је била проклетство и његова казна је било изгнање у земљи која га је раније обилато хранила. Данас, видећи да се у нашем светом граду Одеси десила страшна трагедија попут овог старог и првог убиства, пажљиво се загледајмо у дубину својих срца: да није уништен у нама образ Божји? Да се није у срцу уместо божанске љубви зацарила демонска гордост? И ако видимо макар и најмање изданке овог трулежног отрова, похитајмо скрушеног срца и са смирењем у загрљај Оца Небеског, омијмо сузама и покајањем почетак оног греха, чији завршетак је представљало страшно безакоње, које је преплавило мирне улице нашег вољеног града.

Делећи у срцу бол због ненадокнадивог губитка упућујем дубоко саучешће породицама, родбини и ближњима оних који су погинули у страшној трагедији. Молимо се за упокојење њихових душа. Нека им је вјечна памјат. Са свом пастирском одговорношћу позивам све вас, браћо и сестре, без разлике у погледима на свет и политичким убеђењима, да напором воље успоставимо мир и поредак у нашем заједничком дому. Не мржњом и осветом, већ љубављу и самилошћу излечимо страшну рану на телу нашег друштва. По мом благослову, у свим заједницама и храмовима Одесе и епархије већ се врши хитно прикупљање средстава за настрадале, за оне којима је потребно лечење, као и за помоћ породицама становника Одесе који су погинули 2. маја.

Све вас позивам на молитву за мир и једномисленост, за помирење непријатеља, за искорењивање гордости и злобе, за јачање у срцима свих нас љубави и слоге, јер је наша снага у јединству. Благодат и мир нека се умноже у нашим срцима.

С тугом.

Извор: www.pravoslavie.ru

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил дао је изјаву поводом новог заоштравања грађанских сукоба у Украјини. У Украјини се поново пролива крв. Сукоби у Доњецкој области и трагични догађаји у Одеси изазвали су погибију десетина људи и даљу дестабиизацију ситуације у земљи. Многи људи су очајни, плаше се за свој живот и за животе ближњих. У ово изузетно тешко време моје срце је с Украјином, са сваким њеним сином и кћери, који осећају бол, тугу, недоумицу, негодовање и очај. Молим се за упокојење свих жртава крвопролића, за спасење живота настрадалих, за што брже оздрављење рањених. Ватрене молитве узносим и за исцељење земље, за прекид непријатељства, за то да се више не пролива крв и да насиље заувек престане. За оно што се сад дешава пре свега су одговорни они који уместо дијалогу прибегавају насиљу. Изузетну забринутост изазива примена тешке војне технике у грађанским сукобима. Узрок примене силе често бива приврженост политичком радикализму и негирање права грађана да изражавају своја убеђења. У условима савремене Украјине не може се прогласити једино могућим и општеобавезним само један од политичких ставова. То је погубно по земљу. Уверен сам да се покушаја наметања своје тачке гледишта силом треба одрећи једном и заувек. Апелујем на све стране да се уздрже од примене оружја и да сва питања решавају путем преговора. У краткорочној перспективи Украјини је потребно макар примирје, а у дугорочној – чврст и непобитан мир. Украјина се може исцелити и може ићи путем грађења достојног живота својих грађана само ако буде заједнички дом за људе с различитим политичким убеђењима, који су у многоме међусобно разликују. Дијалог нема алтернативу. Потребно је да људи, док још увек постоји таква могућност, чују једни друге и да се потруде не само да реше постојеће противречности, већ и да обнове верност хришћанским духовним и моралним вредностима, које су формирале народ Украјине, које су га обогатиле мудрошћу и истинољубивошћу. Верујем: управо ове вредности ће помоћи да се данас пронађе пут ка миру и праведности без којих је незамислива достојна будућност земље. Боже, велики и једини! Чувај Русију-Украјину!

Source: http://www.pravoslavie.ru/srpska/70400.htm

© Pravoslavie.Ru

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил дао је изјаву поводом новог заоштравања грађанских сукоба у Украјини. У Украјини се поново пролива крв. Сукоби у Доњецкој области и трагични догађаји у Одеси изазвали су погибију десетина људи и даљу дестабиизацију ситуације у земљи. Многи људи су очајни, плаше се за свој живот и за животе ближњих. У ово изузетно тешко време моје срце је с Украјином, са сваким њеним сином и кћери, који осећају бол, тугу, недоумицу, негодовање и очај. Молим се за упокојење свих жртава крвопролића, за спасење живота настрадалих, за што брже оздрављење рањених. Ватрене молитве узносим и за исцељење земље, за прекид непријатељства, за то да се више не пролива крв и да насиље заувек престане. За оно што се сад дешава пре свега су одговорни они који уместо дијалогу прибегавају насиљу. Изузетну забринутост изазива примена тешке војне технике у грађанским сукобима. Узрок примене силе често бива приврженост политичком радикализму и негирање права грађана да изражавају своја убеђења. У условима савремене Украјине не може се прогласити једино могућим и општеобавезним само један од политичких ставова. То је погубно по земљу. Уверен сам да се покушаја наметања своје тачке гледишта силом треба одрећи једном и заувек. Апелујем на све стране да се уздрже од примене оружја и да сва питања решавају путем преговора. У краткорочној перспективи Украјини је потребно макар примирје, а у дугорочној – чврст и непобитан мир. Украјина се може исцелити и може ићи путем грађења достојног живота својих грађана само ако буде заједнички дом за људе с различитим политичким убеђењима, који су у многоме међусобно разликују. Дијалог нема алтернативу. Потребно је да људи, док још увек постоји таква могућност, чују једни друге и да се потруде не само да реше постојеће противречности, већ и да обнове верност хришћанским духовним и моралним вредностима, које су формирале народ Украјине, које су га обогатиле мудрошћу и истинољубивошћу. Верујем: управо ове вредности ће помоћи да се данас пронађе пут ка миру и праведности без којих је незамислива достојна будућност земље. Боже, велики и једини! Чувај Русију-Украјину!

Source: http://www.pravoslavie.ru/srpska/70400.htm

© Pravoslavie.Ru

• Вести из сестринских цркава