Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о верској димензији украјинског сукоба. Код мене у гостима је главни уредник портала „Религија и медији“ Александар Шчипков. Помаже Бог, Александаре Владимировичу!

А. Шчипков: Добар дан, владико! У августу ове године објављена су, по мом мишљењу, два веома занимљива документа. То су два писма. Прво је писмо Његове Светости Патријарха Кирила упућено Васељенској патријаршији о догађајима у Украјини, и након пар дана — реакција на то писмо Архиепископа Свјатослава (Шевчука), поглавара гркокатоличке цркве у Украјини. Пошто постоји могућност да наши гледаоци нису читали то писмо, уз Вашу дозволу, желео бих да прочитам основне премисе тих писама. У писму Његове Светости Патријарха Кирила Васељенском Патријарху говори се о томе да је у Украјини веома тешка ситуација наше пастве и да су унијати позивали на отимање православних светиња. Говори се и о њиховим наступима на Мајдану, која су могла изазвати осећање мржње према Православној Цркви. Његова Светост Патријарх Кирил у свом писму истиче да, упркос тешкој ситуацији, Украјинска православна Црква Московске патријаршије улаже максималне напоре да остане изван политике. Наводи конкретне и веома застрашујуће примере убистава православних свештеника у источној Украјини, малтретирања, пребијања, понижења сваке врсте и тако даље. Прича о томе како Руска православна црква упућује хуманитарну помоћ и изражава бојазан да се, ако прогонитељи Цркве преузму власт у Украјини, прогони православних могу повећати. И на крају писма моли Васељенског Патријарха да подигне свој глас и молитву у заштиту православних у Украјини. Ето тако изгледа пастирско писмо.

Митрополит Иларион: Желео бих да појасним да то писмо није упућено само Васељенском Патријарху, већ поглаварима свих Помесних Цркава. Таква писма често се шаљу у циљу информисања, пошто поглавари Помесних Православних Цркава комуницирају међу собом, извештавајући један другог самим тим и о најзначајнијим и најтрагичнијим догађајима у животу својих Цркава. Наравно, Патријархово писмо испровоцирано је чињеницом да сукоб у Украјини има несумњиво одређену верску димензију. Ми знамо да је Украјина мултиконфесионална земља, где људи у различитим областима исповедају различите политичке теорије, и где једни нагињу ка Западу а други ка Истоку. Међутим, цела та слика разноликости политичких ставова и оријентација допуњава се и тиме што у Украјини вековима постоје различите хришћанске конфесије, па самим тим у западној Украјини важну улогу играју гркокатолици. Историја суживота гркокатолика и православаца на територији данашње Украјине (својевремено територији пољско-литванске кнежевине) је трагична, јер је унија била створена као специјалан пројекат Римокатоличке Цркве по питању преобраћања православаца у римокатолицизам. Идеја је била да се омогући православним да сачувају свој обред, али су они притом морали у потпуности да прихвате догмате Римокатоличке Цркве и да се потчине власти папе. Тамо где се то није дешавало, гркокатолици су прибегавали помоћи световних власти. Управо су се уз њихову помоћ остваривали прогони православних. Тако је било након 1596. године када је потписана Брест-Литовска унија, и почетком 90-тих када су унијати заузели православне храмове, користећи се подршком тадашњих украјинских власти. И, наравно, та димензија присутна је и у тренутном сукобу. Можда није случајно што се баш гркокатолички архиепископ одазвао први на то писмо, јер је осетио да су гркокатолици директно повезани са свим што се сада дешава у Украјини.

А. Шчипков: Ствар је у томе што писмо поглавара гркокатоличке Цркве у Украјини Свјатослава (Шевчука) није пастирско писмо. Искрено говорећи, када сам га ја пажљиво прочитао, прва мисао ми је била да га анализирам са својим студентима-политиколозима, због тога што је оно састављено по пропагандним политичким обрасцима. На пример, тамо постоји специјална оса око које се гради цело писмо. Та оса је малезијски Боинг, који је оборен на територији Украјине. Ова прича се понавља три пута: на почетку, у средини и на крају, завршавајући писмо пропагандним исказима и алудирајући на то да је Боинг оборила руска страна. Због тога ово писмо није пастирско, већ политичко. У њему се такође наводи да се на Криму верске заједнице подвргавају отвореном насиљу. Где? Какве заједнице? Никакви примери нити докази за то не постоје, већ само обичне неосноване оптужбе. Одакле се створила ова политизација? Где су њени корени? Који су јој узроци? Зашто баш унијати? Можда је суштина у неким разликама између унијата и православаца? Шта Ви мислите?

Митрополит Иларион: Ја мислим да је унија од самог почетка била политички пројекат. Није случајно што су гркокатолички лидери увек били исполитизовани људи, који заузимају одређене политичке позиције. Није случајно национализам у западној Украјини директно био повезан с делатношћу унијата. Нису случајно унијатски лидери сарађивали с фашистима за време Другог светског рата. Све су то карике једног истог ланца, и то је повезано са тим што, нажалост, Римокатоличка Црква у својим односима са нама наступа као својеврсни „дволични Јанус“. С једне стране, имамо цивилизовану Римокатоличку Цркву која кроз личност папе и Ватикана води дијалог са нама. Тај дијалог се не сме сматрати неуспешним, јер има одређене успехе. Ако пак говоримо о богословском дијалогу са Римокатоличком Црквом, онда је управо његов главни успех био доношење 1993. године, у јеку унијатских непочинстава у западној Украјини документа, који су у Баламанду потписале обе стране – и римокатолици и православци, а у којем се унија осуђује као неприхватљив метод за постизање јединства. То јест, по логици ствари, римокатолици су тад званично признали да је сама идеја уније, која није довела до зближавања православаца и римокатолика, била погрешна.

За тим је требало да уследе други кораци, због чега се у званичном православно-римокатоличком дијалогу припремао документ на тему „Пастирске и канонске последице уније“, а његов циљ је био да створи одређени кодекс понашања православних и гркокатолика на оним територијама, где они живе заједно. Међутим, није се дало да се тај документ потпише. Био сам члан Комисије која је заседала 2000. године у Балтимору у САД-у, када је требало да се потпише овај документ. Али пошто су римокатолици одбили да га потпишу, дијалог је прекинут на шест година, да би затим био настављен али на другу тему. Ипак, питање уније и даље остаје веома заоштрено, јер се ова тема појављује увек изнова. И оно што ми видимо – укључујући и такве исполитизоване изјаве гркокатоличких лидера – то је само врх леденог брега. Заиста, тај ледени брег има своју основу, тј. првобитно исполитизован правац, који је био унији дат захваљујући узајамном контакту унијатских лидера и световних власти.

А. Шчипков: Негде сам читао да је поглавар гркокатолика Свјатослав (Шевчук) — човек папе Франциска и да је управо он допринео његовом доласку на тај трон. Или је то празна прича?

Митрополит Иларион: Ја не бих желео да улазим у неку врсту унутрашње конфигурације Римокатоличке Цркве. Али постоји одређена нелагодност коју ми осећамо сваки пут кад се поведе прича о проблемима у вези са гркокатолицима. Говоре нам да они на њих не могу утицати због њиховог аутономног статуса. Међутим, сва њихова именовања утврђује Ватикан: именовање врховног епископа и свих других римокатоличких архијереја, стварање нових епархија — све то папа потврђује својим потписом. Стога, када нам говоре (безброј пута сам разговарао са својим колегама из Ватикана) да они немају утицаја, тада се поставља питање: а ко онда има? То није наш и ваш заједнички пројекат унијатства. То је ваш пројекат, који је својевремено био усмерен на преобраћање православних у римокатолицизам. Уколико тај пројекат у свакој следећој фази развоја ситуације ради стално онако како ради, то значи да нешто није у реду у самом пројекту. Можда ми са вама сада у богословском дијалогу не треба да се бавимо теоријским питањима, као што су примат и саборност у Цркви, већ да се вратимо на тему уније, како би се схватило зашто та рана све време крвари и због чега ми њу не можемо да санирамо и исцелимо.

А. Шчипков: Зар Вам се не чини да је циљ гркокатолика у Украјини — да замене садашње Православље његовим сурогатом? Јер нападима на Украјинску православну цркву, на канонско Православље, они истовремено подржавају расколнике – филаретовску структуру.

Митрополит Иларион: У писму, које сте Ви цитирали, Московска патријаршија се оптужује да се с непоштовањем односи према светој православној цркви Кијевске патријаршије. Иако ми имамо са Римокатоличком Црквом давнашњи дугогодишњи узајамни споразум да не признајемо расколничке структуре једни других, испоставља се да они не желе да се придржавају тог споразума.

А. Шчипков: То јест, као што ми не признајемо расколничке структуре Римокатоличке цркве, тако ни они не морају да признају оне који су се одвојили од православља?

Митрополит Иларион: Да.

А. Шчипков: Гркокатолици су врло тесно повезани са националистичким организацијама. Једна је ствар имати неку врсту убеђења, макар она била и националистичка, ипак су они потомци Бандере, а сасвим је друго имати везу с конкретним организацијама. Јер пре или касније ће се за те везе морати правно одговарати. Та чињеница, да је овај рат етничке природе, већ је призната од стране свих, па чак и Запада. Али колико је могуће тај рат назвати верским?

Митрополит Иларион: Не мислим да је ово верски рат или, као што је недавно било написано у једним новинама, „храмовни рат“, имајући у виду да храмови такође постају мете разарања. На храмове падају бомбе, гину људи, свештеници, парохијани — све је то, наравно, огромна трагедија. Али ово није верски рат, иако он има верску димензију — оних верских група које стоје иза конкретних политичких сила и следе конкретне политичке циљеве.

Ми смо више пута скретали пажњу на то да у актуелном украјинском сукобу постоји само једна Црква која не заузима ниједну политичку позицију, а то је Украјинска православна црква Московске патријаршије. Она обједињује људе са различитим политичким ставовима и не дели вернике на добре и лоше, праве и неправе. У исто време су гркокатолици заузели веома јасан политички став и поистоветили се са једном од сила, које су међу собом супротстављене у данашњем сукобу. Исто је учинила и тзв. Кијевска патријаршија. Из уста њеног лидера чују се крајње исполитизоване изјаве, усмерене на распиривање мржње међу људима.

Само је канонска Украјинска православна црква сада способна да обједињује људе. Задатак Цркве и јесте у томе да људе обједињује, а не да их дели по политичкој линији. Најважнија ствар је духовно јединство које се чува, и ја верујем да ће се оно заувек сачувати између руског и украјинског народа. Због тога што је наше народе крстио у истој крстионици Свети равноапостолни велики кнез Владимир, који је Русији оставио завештање да иде путем источног Православља. Управо то јединство, којем је већ више од хиљаду година, ми ћемо наставити да штитимо и да се за њега боримо, упркос свим политичким околностима нашег времена и без обзира на напоре расколника и политичких лидера у разбијању тог једнственог духовног простора, који ми називамо Света Русија.

Са руског Наташа Јефтић

Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев)

Патриархия.ru

19 / 09 / 2014

У светој служби учествовало је бројно свештенство из племена Нади, али и из других крајева Кеније, уз присуство великог броја вјерних. Митрополит Макарије је у бесједи говорио о својим духовним везама са светим Порфиријем од како се, као студент, исповиједао код њега. Преподобни је, по његовим ријечима, још тада предсказао његову црквену службу, посебно мисију у Африци.

Митрополит Макарије је, од свог постављења 1992, освештао 115 цркава у Митрополији кенијској.

http://www.mitropolija.com/u-keniji-osvestana-prva-crkva-posvecena-svetom-porfiriju-kavsokalivitu/

Лепота цркве, као и сама импозантна појава, привлаче пажњу возача и пролазника, који имају прилику да виде грчку православну цркву први пут у својим животима. На истом поседу је сиротиште чија изградња је већ завршена, док је сада у току његово опремање намештајем и прибором. Када Митрополит буде дошао на Фиџи, извршиће освећење.

Извор: OCP

• Вести из сестринских цркава
  

Игуман манастира благословио је рониоце пред иконом Богородице Казанске, и предао ју је вођи експедиције Дмитрију Шилеру, након што ју је придодао ватиканском списку чуда.

Казанска Богородица прати ову експедицију током јако сложеног и опасног путовања.

После окончања експедиције икона је предата капели на Полу хладноће. За становнике Ојмјакона ово је заиста важан догађај. Постоји велика нада да ће казанска икона значити обнову духовног живота у овом селу.

Извор: Правмир

• Вести из сестринских цркава
  

Књига је припремљена у сарадњи „Фонда светог Јована Шангајског и Санфранцисканског“ из Твера и православне издавачке куће „Руски пастир“ из Сан Франциска.Публикација садржи кратко житије великог светитеља 20. вијека, одломке из његових проповједи, ријетке фотографије и три есеја протојереја Петра Перекрестова, који је учествовао у обретењу светих моштију архиепископа Јована 1993, његовом прослављењу 1994. и пресвлачењу моштију 2011. Предговоре књизи написали су Митрополит тверски и кишињски Виктор и предстојатељ Руске заграничне цркве, Митрополит источноамерички и њујоршки Иларион.

Извор: Православие.ру

• Вести из сестринских цркава
  

Архимандрит Нектарије, игуман Гетсиманске капеле, предводио је литију носећи икону Успења, у присуству верских великодостојника, старијег генералног секретара, секретара Светог Синода и Архипископа јопског Дамаскина.

Светогробни јеромонаси и монахиње, као и велика гомила локалних суграђана и поклоника из Грчке, Русије, Украјине, Кипра и Румуније учествовали су у литији.

Литија је ишла Путем суза (Виа Долороса), дакле, обратним путем од правца вођења Господњег на место распећа, тј. од Голготе до Преторијума. Молебни су служени на три места, испред Преторијума, испред манастира Светих Јоакима и Ане и испред манастира Светог Стефана првомученика.

Литија је завршена код Успенске цркве у Гетсиманији, где је икона постављена на надгробну плочу иза Гроба Дјеве Марије а испред иконе Пресвете Богородице „Знамење“.

Након литије служено је јутрење и Божанска Литургија. Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ јопски Дамаскин.

Извор: Јерусалимска Патријаршија

• Вести из сестринских цркава
  

|

Руска делегација је посетила Амбасаду РФ, где ју је примио амбасадор Л. С. Џагарјан. Архиепископ Теофилакт је изложио програм предстојећег дијалога са иранском страном, а уз то, упознао г. амбасадора са ставом Руске Цркве по актуелним питањима која се тичу међурелигијског дијалога са земљама исламског света. Гости су у наставку посетили историјску дворану у самој Амбасади где је одржана Техеранска конференција 1943. г. уз учешће Јосифа Стаљина, Теодора Рузвелта и Винстона Черчила.

Истога дана чланови делегације су одслужили Божанску литургију у цркви св. Николе у Техерану. Богослужењем је обележена 70-годишњица освећења темеља овога храма. Служби Божјој су присуствовали службеници при Амбасади, као и стални парохијани из броја потомака руске емиграције. Архиепископ Теофилакт је подарио цркви два комплетна свештеничка одјејања и два комплета богослужбених утвари.

У Персији је 1917. г. било више од 50 руских православних храмова. После револуције 1917. у руке совјетске власти прешла су сва имања Руске императорске мисије са свима зградама које су се налазиле на тим поседима, а међу њима и православни храмови при амбасадама и конзулатима, које су затворили. Руска заједница у Персији је знатно порасла од тог времена услед многих емиграција из совјетске Русије.

Тридесетих година прошлога века у Техерану је устројен храм при једној кући посвећен св. Николају, но он није могао примити све парохијане, нарочито не о великим празницима.

Фебруара месеца 1941. у северном предграђу Техерана, наспрам Мисије САД, руска заједница је купила плац за храм. 21. августа 1941. одржан је свечани чин полагања камена темељца за нови храм. Године 1944. ова црквена општина је прешла у јурисдикцију Московске Патријаршије, а 1955. јеромонах Александар, сада архимандрит, постављен је за старешину храма.

Извор: Московска Патријаршија

(приредио Радомир Ракић)

• Вести из сестринских цркава
  

|

Адресирано:

Ономе који незаконито држи трон

Архиепископије Охридске и

ономе који лажно води непостојећу Македонску Цркву

г. Стефану

Г. Стефане,

са изненађењем и болом, и без да га тражим, примио сам писмо којим се трудите да оправдате неоправдиво и нападате јединог канонског епископа охридског г. Јована.

Поврх свега, почињете са једном малом преваром. Пишете: „У прилог вам достављам информације о криминалним активностима…“.

Када сам вам г. Стефане послао писмо, па да журите да ми одговорите? Зашто бих послао писмо вама, када не признајем ваше црквено постојање и лажну цркву коју водите доживљавам као црквено непостојећу. Ко вам је рекао да вас сматрам валидним лицем да бих од вас затражио информације?

Покушавате овим преварантским начином да постигнете једно непосредно признање и да оставите простор да се схвати како ја или било који други архијереј Грчке Цркве разговара са вама. Ваш начин преварама изобилује.

Једини истински разлог за прогон охридског Јована је тај што је он јединствени канонски епископ, који је признат од свих Православних Цркава.

Дакле, трудите се уз садејство са државом да га уништите. Говорите о његовом рашчињењу. Зар може једна Црква која НИЈЕ Црква да изабира или да рашчињава? Црква није луткарско позориште.

Што се односи на оптужбе и пресуде, не заборавите да је сличним оптужбама суд безаконика осудио, затворио и разапео Господа.

Митрополит Јован не припада јурисдикцији једне непостојеће Цркве, већ Српској Патријаршији. Црквено, никакву власт немате над њим.

Ви се налазите у црквено неопредјељеном стању. Ви сте се на неканонски начин раздјелили од ваше мајке Цркве, Српске Патријаршије, и трудите се насилнички да постигнете признавање.

Покушавате силом државе и намјештеним, лажним суђењем да сломите митрополита Јована, али и оне који га слиједе на канонском путу, изричући пријетње њима у вашем писму. Јединствено, по вама, њихово безакоње се састоји у томе што вас не слиједе, поштујући теологију Цркве и њеног канонског поретка и предања.

Представљате се као архиепископ једне непостојеће цркве, али и у путиру пред којим „служите“ се не налази Крв Господња, већ крв вашег брата кога убијате и та крв ће вас заувијек раздвојити од Канонске Цркве.

Сви у свијету, који протествују против гоњења охридског Јована не очекују да од вас добију информације, који сте саучесник у његовом уништавању. У историји Цркве, понашање као што је ваше, је познато. То је понашање безаконика наспрам праведникâ. Ваш лажни облик, који називате „Македонска Црква“ је експозитура једне државе која је узурпирала истину и историју и нема никакве везе са Христовом Црквом.

Онолико колико ћете ви продужити са вашом безбожном тактиком и неканонским путем, онолико колико ћете истрајавати у цијепању Христовог хитона из свјетских разлога, колико ћете „благосиљати“ један фалсификат као доказ ваше „државне“ врлине, утолико ће ваша ријеч лутати у ваздуху, ваша „хришћанска“ вјера ће бити идеологија, а гоњење митрополита охридског Јована ће бити печат ваше нељудскости.

Дакле, ваше писмо јавно враћам као неприхватљиво.

Са болом,

Извор: Охридска архиепископија/romfea.gr

http://www.mitropolija.com/otvoreno-pismo-mitropolita-sisanijskog-i-sijatijskog-pavla-iz-grcke-pravoslavne-crkve-poglavaru-raskolnicke-makedonske-crkve-stefanu/

Плод човековог крштења требало би да буде то, да он престане живети само за себе и почне живети за Христа и друге људе, проналазећи у томе пуноћу живота – напомињу у Лаври.

Овом Тајном новокрштени се уводи у Цркву и постаје њен члан. Човек, који је постао хришћанин, треба одлучно да се изнова роди по речи Господњој, који је рекао: „Ако ме љубите, заповијести моје држите“ (Јн. 14, 15). И који је таквима обећао: „Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој“ (Јн. 15, 10).

Према ријечима Епископа Инокентија, у заједници има још око 2000 људи који желе да приме Свету тајна крштења и постану православни хришћани, али потребно је обезбиједити катихизацију, изградити цркву и поставити свештеника. Ђакон Максим биће рукоположен за њиховог свештеника 14. септембра.

Црква је посвећена свецу заштитнику Смирне и једина је грчка православна црква која није запаљена у Малоазијској катастрофи 1922. године. Црква Светог Вукола се налази у крају Басмане и град Смирна ју је недавно обновио.

После Катастрофе у Смирни црква је коришћена као магацин, концертна дворана за класичну музику и опере, археолошки музеј и простор за складиштење антиквитета, све до недавно, када је обновљена.

Извор: OCP

• Вести из сестринских цркава
  

„У сваком историјском добу, нарочито у историјским прекретницама, Господ позива на највишу службу оне који треба да својим животима покажу верност Њему и Његовој Цркви. Данас не можемо а да се не присетимо како је 1992. године – у кључном моменту за Украјинску Православну Цркву када је испливала опасност по јединство Украјинског Православља услед евентуалног раскола - Архијерејски Сабор једногласно изабрао Митрополита Владимира за поглавара.

Данас смо сведоци његовог апостолског рада, обнове и раста Украјинске Цркве под његовим омофором. У последње време смо запажали како се он физички постепено гасио, док је притом очувао духовне дарове и интелектуалне способности, те је могао и даље управљати Црквом. Неколико пута, како се чинило, он је већ требало да оде са овога света, али га је Господ на чудесан начин васкрсавао. То потиче од тога што је Митрополит Владимир, чак и у својој физичкој исцрпљености, био потребан Цркви као симбол и јемац црквеног јединства. Кад је окончао свој овоземаљски пут, требало је изабрати новог поглавара. Вољом Божјом то је постао Митрополит Онуфрије.

И овај избор се збио управо у критичко време по Украјину, када је земља раздирана међусобним сукобљавањем, када се исток Украјине претворио у полигон за пробу оружја над живим људима, када сваки дан приноси нове жртве, када се лију крв и сузе мирних грађана. Жалосно је што се у оваквој компликованој ситуацији међу људима од којих зависи како ће се даље развијати стање ствари, не наилази на политичку вољу да се крене од непријатељстава ка миротворачким преговорима, од језика претњи - језику мира, еда би се обуставила ватра и село за преговарачки сто. Управо овде је стављена посебна одговорност на Цркву. Данас Црква може казати своју снажну помирљиву реч обраћајући се свима сукобљеним странама а да при том не буде ангажована у расправама око тога шта су узроци ратних сукоба, не делећи народ на исправне и неисправне. Ваистину, кад је сукоб у питању, свака укључена страна је крива у овој или оној мери. Мислим да ће првенствени задатак Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија бити трагање за миром, трагање за националним помирењем свих у украјинском народу.“

Извор: Московска Патријаршија (припремио Радомир Ракић)

• Вести из сестринских цркава
  

ИСИС су се претходно борили у Сирији, али пошто их је сиријски председник Башар Ел Асад делимично потиснуо, прешли су у Ирак, који је због своје рањивости био лака мета за напад. Од како је пао диктаторски режим Садама Хусеина, политички систем и војска Ирака су систематски уништавани, што је довело до политичког вакуума. Будући да је Ирак сломљен, ИСИС-у није требало много времена да заузме неколико градова и кључне положаје као што су бране и нафтоносна поља.

Над хришћанима је ИСИС починио неописиве злочине, посебно последњих неколико недеља. На домовима хришћана су исцртани графити арапског слова Н (нун), да би се тиме обележили такозвани ‘Назарећани’ (што је полупогрдан назив за хришћане). Куће и продавнице које су на овај начин обележене постале би мете пљачки, а људи у њима би били убијани. Хришћанима је прећено смрћу, а свуда наоколо су постављане слике на којима се види јавно одрубљивање главе и разапињање на крст. На њима убице поносно позирају док држе одрубљене главе, смејући се пред камерама, док још одсечених глава натакнутих на колчеве стоје у њиховој позадини. На једној недавно снимљеној фотографији се види збуњен мушкарац који држи тело четворогодишње девојчице, са лепом хаљиницом, али без главе. Особа у позадини изгледа као да је мање шокирана од овог човека (вероватно оца) који држи девојчицу, и који изгледа да не схвата да у ствари држи искасапљено тело своје ћерке. Жене се силују и/или убијају. Фотографије масовних гробница пуних обезглављених лешева са главама на стомацима се редовно деле на фејсбук страницама. Једна од најужаснијих прича која осликава грозоте у Ираку је о Ирачанину који је извршио самоубиство пошто је био присиљен да гледа како му припадници ИСИСа силују жену и ћерку.

Они су нечија деца. Нечији отац, син, брат. Нечија ћерка, мајка, сестра…

Једна од најболнијих чињеница је да је Мосул, други град по величини у Ираку, очишћен од хришћана. Помислите на други највећи град у вашој земљи. А сада га замислите без иједног хришћанина.

Хришћани који су били довољно „срећни“ да не буду обезглављени, пешице су напустили град без ичега, пошто им је ИСИС забранио да понесу било шта од својине. Емотиван и потресан интервју који је дао православни сиријски Aрхиепископ Никодим, предстојатељ Епархије мосулске, ирачке и курдистанске је показао сву патњу и очај, које су могли да осете хришћани широм света који су гледали тај интервју.

Његово Високопреосвештенство је рекао да су чак и од малих беба отимане златне минђуше тешке свега неколико грама. Хришћани су истерани, не поневши буквално ништа са собом. Црквена звона су утихнула, а крстови су скинути и замењени исламским заставама.

По први пут у историји града, у њему нема хришћана, како би све било спремно за будућу исламску државу.

ИСИС је такође уништио многа древна поклоничка места од историјског значаја за хришћане, као што је гроб пророка Јоне.

Али као што знамо: “Онима који љубе Бога, Бог све уређује на добро“ (Римљанима 8:28). Хришћани широм света су се ујединили у молитви, знајући да су чланови једног тела, кад један од њих страда, онда сви страдају. Неке Цркве су увеле пост због хришћана у Ираку.

У исто време са молитвама и постом, неколико апела је послато од стране разних цркава и црквених група, поготову од стране Асирске Православне Цркве. Одржано је неколико демонстрација у већим градовима широм света у знак солидарности, како би се нашој браћи и сестрама у Ираку показало да нису заборављени. Покренуто је неколико петиција којим би се утицало на западне земље да ирачким хришћанима пруже азил и пошаљу хуманитарну помоћ. Позивамо људе да пишу својим посланицима у парламенту или законским представницима како би урадили исто то. Многи су људи такође променили слике на својим Твитер и Фејсбук профилима и ставили једну која личи на смајли са једним оком – арапско слово Н (нун), у циљу да се укаже на страдање ирачких хришћана и као солидарност са њима.

Остаје још много тога да се урадити, зато вас молимо да им посветите своје време и молитве како би браћа и сестре у Ираку престали да пате.

Извор: http://myocn.net/persecution-christians-know/

Превод, тим Поуке.орг: Слободан Петровић, Влада К, Иван Ивковић

Током прошле године је захваљујући приватним прилозима посадама подморница предато једанаест покретних храмова. Шест – подморницама Северне флоте и пет – подморницама Пацифичке. Кроз две недеље храм ће се појавити и на нафтној платформи „Арктичeскаја“, која је подигнута на „Звјоздачки“. Инсталација се сада налази у Балтичком мору и ускоро ће почети ископавање корисних минерала, саопштава РТВ Северодвинска.

Извор: Pravoslavie.eru

• Вести из сестринских цркава