МОСКВА – Икона Света Тројица руског сликара Андреја Рубљова враћена је Руској православној цркви. Како се наводи у саопштењу РПЦ, одлуку о враћању иконе донео је председник Русије Владимир Путин након бројних захтева православних верника. Икона ће годину дана бити изложена у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, након чега ће бити однета у Тројичну лавру Светог Сергеја, наводи Тас.

Рубљов је икону насликао у 15. веку и она је једна од најпознатијих ремек-дела руског иконописа за коју се верује да је руски сликар насликао баш за Тројичну лавру Светог Сергеја. Икона је премештена у Третјаковску галерију у Москви 1929. године да би била изложена на изложби. Међутим, изложба никада није одржана и икона се од тада чувала у тој московској галерији, преноси Танјуг.

Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе!

На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја?

Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар.

У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин  – молитвом, подржавши нашу браћу Србе.

Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери.

У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол.

У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ.

Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца.

Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године?

Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду.

Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко.

Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе.

Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије.

Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену?

Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава.

Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке.

При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере.

Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти.

Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи.

Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају  Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге.

На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се.

Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе.

Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање -  а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа?

Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство.

Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза.

Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима.

Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава.

То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве.

Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве?

О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина.

Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија.

Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“.

Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша.

Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима.

Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна  и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом.

А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега.

Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина.

Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови.

Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама.

Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу.    

При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим.

У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“.

Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата?

Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник.

И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме.

Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом.

Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику.  Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи.

Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци.

Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ.

Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће.

То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса.

Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма.

У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве  који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље?

Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење.

Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо.

Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике.

Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ.

Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима.

Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере.

Али да пређемо на пријатнију и важну тему.

Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки.

Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26).

Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер.

Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту.

Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно.

Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми.

На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан.

У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол.

Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине?

Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе.

Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства.

Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова.

Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква.

У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије.

22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године.  

У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса.

Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку:

1.      Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима.

2.      Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету.

3.      Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“.

4.      Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса.

5.      Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“.

6.      Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола.

У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду.

Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава.

Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља?

Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору.

Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере.

При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ.
Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи.

У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана.

Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је дао интервју за Телеграм канал "Прав блог" на српском језику, канал који извештава о стварном стању ствари у вези прогона канонске Украјинске Православне Цркве у Украјини. Владика је између осталог рекао да "ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама". Епископ Герасим је уз подсећање на Христове речи да се не треба бојати "оних који убијају тело", закључио: "Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца".

Текст овог интервјуа у наставку преносимо у целини:

1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине?

Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду.

Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда  тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85).

Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини.

Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац.

2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској?

Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела.

Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама.

Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима.

Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8).

3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени?

Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“

Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду.

Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година.

Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду!

4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије.

Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији.

Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова?

Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света.

И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову?

Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16).

Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени.

Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове.

5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња?

“Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна.

Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова?

Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају.

6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку?

Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква.

“Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани!

Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве.

Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви.
Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача.

7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква?

Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена.

Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3).

8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви?

Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије.

СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју.

Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама?

Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква.

9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније?

Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити.

Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима?

Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве.

10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине?

Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да  у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика.

Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36).

11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља?

Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама.

Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав.

Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења.

И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој.

Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22).

Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа.

Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца.

Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8).

Не бојте се,
…и само верујте!

Извор: Правблог Ср, Телеграм канал

Претходне ноћи, на западу Украјине у Черњивцима, непозната особа претукла је епископа Ивано-Франковског и Коломијског Никиту Сторожука, саопштила је канонска Украјинска православна црква (УПЦ).

"Јуче је близу улаза у Николајевску цркву УПЦ черњивцке епархијске управе непознати нападач претукао епископа Ивано-Франковског Никиту и малолетног сина војника Оружаних снага Украјине, чији су брат и отац сада на првој линији фронта. Има разлога да се верује да је напад на епископа био намеран", наводи се у саопштeњу.

Епархија Черњевaчка је саопштила да је напад на епископа био смишљен, и да полиција која је дошла на лице места није ухапсила нападача, нити је проверила да ли је у алкохолисаном стању или под дејством наркотика.

Telegram: Contact @cu_ua

T.ME

---

‼️Беспредел! Епископа Ивано-Франковского и Коломыйского Никиту вчера вечером избили. В Украине уже начали бить священников на улице, при этом власть...

Према информацијама Савеза православних новинара (СПН), црвена "мазда" је лагано прошла поред владике, који се са два ипођакона враћао у епархијску управу.

Насилник је препознао владику, зауставио ауто, изашао из њега и најпре ударио владику Никиту у лице, а онда и ипођакона чији је отац војник Оружаних снага и тренутно је на фронту, саопштио је СПН.

Нападач се није уплашио полиције, јер је желео славу и хвалио се да зна све у Служби безбедности Украјине, преноси СПН и додаје да је насилник, док су чекали полицију, скинуо регистарске таблице са аутомобила и сакрио их у гепек.

Крајем марта присталице расколничке Православне цркве Украјине (ПЦУ) заузеле су цркву канонске УПЦ у Ивано-Франковску. Ушли су кроз бочна врата, отворили главни улаз и изгурали парохијане, притом су користили и сузавац. Полиција ни тада није интервенисала.

УПЦ је саопштила да је секретар Ивано-Франковске епархије протојереј Василиј Ромањук због последица које је задобио приликом напада хоспитализован.

Парохијан који је у јучерашњем нападу бранио овај храм задобио је повреде лица.

Telegram: Contact @cu_ua

T.ME

---

#Каменец-Подольский. Состояние лица защитника собора после дикого нападения одного из "верующих" ПЦУ. Простите за кавычки, тут без них никак...

 

То није био једини храм који су верници голим рукама штити од нападача.

Око 200 парохијана канонске УПЦ јуче је формирало ланац око улаза у Саборну цркву Александра Невског у граду Каменец-Подољски како присталице расколничке ПЦУ не би ушле у храм и отеле га, као што се десило са многобројним црквама у тој области.

Telegram: Contact @cu_ua

T.ME

---

#Каменец-Подольский. Человек, который принимает самое активное участие в провокациях. Призывает к применению силы по отношению к верующим.

Једна од жена која протестује против УПЦ претила је верницима да ће сутра узети оружје и стрељати их све.

Није искључено да би ова претња могла да се обистини. С обзиром на реакцију украјинске власти и ћутање Запада који је, како је рекла Марија Захарова слеп и глув на прогон УПЦ, морамо да се запитамо да ли вернике чека јеванђељско "распни га, распни".

Telegram: Contact @cu_ua

T.ME

---

#Каменец-Подольский. Женщина угрожает верующим, что завтра возьмет оружие и всех расстреляет. 🔞На видео присутствует ненормативная лексика.

 

Један број мушкараца и жена предао је своје животе Христу и монаштву у протеклих неколико дана у епархијама Румунске православне цркве у земљи и иностранству, јавља новинска агенција Басилика.

У Минхену је Његово високопреосвештенство Митрополит немачки и средњо- северноевропски Серафим одслужио први обред пострига за нови светогорски манастир Светог Силуана. Нова монахиња добила је име Јелисавета.

У Сибију, две расофорне монахиње сестре Нектарија и Ксенија, пострижене су у схиму у суботу у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Нокриху од Његовог високопреосвештенства Митрополита Трансилваније Ларуентија.

У Васлују, осам монаха расфора је пострижено у схиму у манастиру Бујорени од стране Његовог преосвештенства Епископа Хусија Игњатија.

„Браћа која су примила дар анђеоске схиме позвана су да буду као анђели. Није једноставно”, рекао је Епископ Игњатије.

„Врло је тешко бити монах, у правом смислу те речи. Али, милошћу Христовом, Његовим милосрђем према нашим слабостима, сви ћемо успети да будемо оно што Бог жели да будемо“, нагласио је архијереј.

А у понедељак је Његово преосвештенство Епископ карансебешки Лукијан постригао расофорну монахињу Параскеву у манастиру Светог пророка Илије-Васиова у округу Караш-Северин.

Укупно је протеклих дана пострижено 12 мушкараца и жена.

https://mitropolija.com/2023/03/31/vise-monaskih-postriga-u-rumunskoj-pravoslavnoj-crkvi/

По благослову Његове светости и католикоса – Патријарха грузијског г. Илије II, јерођакон Мадаj Маамди (Madai Maamdi) рукоположен је за свештеника руком Епископа Саве из Северноамеричке епархије Грузијске Цркве. Рукоположење оца Мадаja извршено је у Манастиру Свете Нине, у држави Мериленд у САД. Ово је један од најблиставијих дана у животу савремених Курда хришћана, будући да по први пут у својој новооснованој православној заједници имају свештеника који има благослов да служи на курдском језику.

Епископ Сава је у интервјуу Курдском телевизијском каналу Rudaw казао следеће: ”Данас је посебан дан, дан који показује да ниједна нација у православној цркви не предњачи у односу на остале, јер се у Светом писму каже да нема разлике између Јевреја, Грка, Римљана и других народа. Сви смо једно у Богу. Ово је важан, историјски дан, зато што Курди сада имају свог првог клирика, јеромонаха који вредно ради на ширењу Јеванђеља Господа Исуса Христа. О. Мадај је превео и објавио прве хришћанске текстове на курдском језику (курманџи и сорани). Честитам му и желим да благодат и милост Божија буду са њим да би чинио још више за курдске хришћане, и не само за њих. Да буде пример доброг пастира своме народу, проповедник хришћанске вере међу Курдима и њихов предводник у Цркви Христовој.”

Јеромонах Мадај је рођен у Тбилисију, у породици Гезиди. Са породицом се преселио у Москву 2002. године, где је и пригрлио хришћанство и, пратећи зов свога срца, кренуо у мисионарску школу Свештеномученика Данила Сисојева (+2009). Након мученичке смрти свога духовника, потоњи јеромонах Мадај, упознао је старца Дионисија Каламбока, Грка који му је касније постао духовни отац и непрестано надахнуће у животу.

Исте године уписао је Атински универзитет на коме је и дипломирао са одличним успехом 2019. године.

2022. у Тбилисију су објављени први његови преводи православне литературе на два курдска дијалекта.

Јеромонах Мадај се тренутно налази на постдипломским студијама на Атинском универзитету и наставља да преводи православне литургијске и богословске текстове.

[1] Етногенеза Курда сеже од времена старог персијског царства Ахеменида (640-330. пре Христа). У то доба је Персијско царство обухватало данашњи Курдистан (делове данашњих држава Ирана, Ирака, Сирије и Турске). Становништво ових области било је индоевропског порекла и говорило индоиранским језиком – једним од дијалеката староиранског језика. Староирански језик је заједнички корен савремених курдских дијалеката. Савремени истраживачи верују да Курди потичу делом од старих Гутија и Кардуха, а највећим делом од Међана. Све они су староирански народи. Курди су некада, као и сви ирански народи, веровали у зороастризам. У каснијем периоду, познати су неки појединачни примери примања хришћанске вере, али после принудне исламизације (VII-X века), курдски народ је пригрлио ислам, чак и поједине радикалне муслиманске покрете као што су језидизам, алевизам и други суфитски редови. Почетком XXI века Курди (нарочито курдска дијаспора) се масовно обраћају у хришћанство и овај феномен се наставља.

https://mitropolija.com/2023/02/20/rukopolozen-prvi-pravoslavni-svestenik-kurdskog-porekla/

Антиохијска патријаршија након два разорна земљотреса која су у понедељак потресла Турску и Сирију, кренула је у акцију пружања помоћи преко своје хуманитарне организације ГОПА-ДЕРД, која је одмах приступила идентификацији потреба, прикупљању и дистрибуцији одеће, постељине и других потрепштина.

Објављен је и извешај о благословеном раду Патријаршијске хуманитарне организације ГОПА-ДЕРД:

У наставку напора за реаговање у ванредним ситуацијама, преузимајући улогу помоћи и друштвену одговорност, и уз блиско праћење Његовог блаженства Јована, Патријарха антиохијског и целог Истока, ГОПА-ДЕРД наставља да ради на терену на смањењу ефеката катастрофе земљотреса. У Хами тим је извршио теренску посету склоништу у сали ‘Иут Јунион’, реагујући брзо на потребе погођених породица тако што је поделио комплете хране и обезбедио пелене и млеко за бебе.

Тим ГОПА-ДЕРД-а је такође посетио Националну болницу у Сукајлабији и обезбедио погођеним особама лекове како би се задовољиле растуће потребе након земљотреса. Такође је извршио и инспекцијски обилазак оштећених домова из којих су власници евакуисани, како би им се што пре пружила неопходна помоћ.

Као одговор на тренутне околности, ГОПА-ДЕРД-ов тим се окупио у области Вади ал-Насара заједно са неким од породица, како би прикупио помоћ у потрепштинама за обе стране о свом трошку. Прикупљено је више од 1.500 пакета, који су укључивали душеке, чаршаве и ћебад, као и одећу и обућу, сортирану према старости и полу. Ти пакети ће бити подељени угроженима о којима брине тим у Хами.

У Латакији, ГОПА-ДЕРД тим је поред оброка подељених породицама у џамији Јоуд, дистрибуирао прехрамбене артикле, лекове, детерџенте, батерије и лед светла, како би задовољио потребе погођених породица у центру за склониште у Баснади.

Тим је такође поделио комплете хране у две болнице и обезбедио штаке и инвалидска колица за специфичне случајеве.

Више помоћи је обезбеђено за погођене породице које се налазе у „спортском граду“ и одмаралишту на плажи у области која је примила те породице. Дистрибуција је укључивала воду и средства за хигијену, поред поделе готових оброка за породице окупљене на једном од градских кружних токова и у клубу „Хитин“, као и за раднике Ватрогасне бригаде Латакија. Тим је такође припремао храну и делио породицама у склоништима у области Хафе, као и пелене.

У Алепу, ГОПА-ДЕРД-ов тим је наставио да обезбеђује основне залихе за погођене породице које су стигле у просторије цркве Светог Илије, као и да дели оброке и породичне комплете онима у склоништима у областима Бустан Ал-Басха, Ал -Халак и Сулејман Ал-Халаби.

Инжењерски тим ГОПА-ДЕРД-а у Алепу наставља теренски обилазак оштећених кућа, како би помогао у поправци и санирању пукотина узрокованих земљотресом.

О начину како да се укључите у акцију и донирате помоћ Оrtochristian је раније извештавао, што можете да прочитате овде и овде .

Извор: Оrthochristian

https://mitropolija.com/2023/02/10/pomoc-antiohijske-patrijarsije-zrtvama-zemljotresa/

Свети синод Руске православне цркве је 25. августа додао још три имена Синаксару новомученика и исповедника, међу којима је и свештено исповедник Михаил Сојузов (+1922).

Његове свете мошти откривене су 22. децембра на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу, преноси Митрополија санкт петербуршка.

Пре откривања молебен је служио протојереј Јевгениј Шогенов. Обретење је обављено уз учешће Његовог преосвештенства Епископа кронштатског Назарија и Његовог преосвештенства Епископа петерхофског Силуана.

У откопаним остацима налазили су се сада већ увелико распаднути благословни крст и Свето јеванђеље, који се стављају у руке свештеницима приликом сахране. Пронађени су и фрагменти одежди.

Свете мошти су пренете у Саборни храм Васкрсења да се оперу и полажу у реликвијар.

***

Свештено-исповедник Михаил Сојузов рођен је 12. маја 1869. године у породици свештеника у Новгородској губернији. Завршио је Новгородску богословију, а касније и Петербуршку богословску академију.

На молбу самог Светог Јована Кронштатског, Михаил је постављен за чтеца у Катедрали Светог Андреја у Кронштату. Рукоположен је у ђаконат 10. октобра 1893. године, а у свештенство 28. априла 1895. године и упућен је на служење у Цркву Светог Александра Невског у 2. кадетском корпусу, поново по препоруци Св. Јована.

Током Првог светског рата, отворени су Михаиловим трудом, амбуланта за рањене војнике и прихватилиште за децу рањених и погинулих официра. Његова супруга је такође служила као медицинска сестра помажући рањеним војницима.

о. Михаил је први пут ухапшен недељу дана након проглашења „црвеног терора“ 13. септембра 1918, без оптужнице. Отпуштен је месец дана касније. Поново је ухапшен 20. маја 1922, након што су неки од његових парохијана покушали да спрече власти да заплене црквене драгоцености. Сведочи да ни он ни Митрополит Венијамин нису подстицали народ да изазива немире. Напротив, о. Михаил је позвао своје стадо да покаже „љубав, мир, кротост и доброту“.

5. јула 1922. године о. Михаил је осуђен на три године строге изолације. Умро је у затворској болници 19. октобра 1922. Сахрањен је на Смоленском гробљу, недалеко од капеле Свете Ксеније Петроградске.

Празнује се 6/19 октобра.

https://mitropolija.com/2022/12/30/otkrivene-mosti-novoproslavljenog-ispovednika-u-sankt-peterburgu/

Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског.

Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије.

По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована.

Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године.

После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља.

Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода.

У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама.

Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода.

Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“

https://mitropolija.com/2022/12/24/mitropolit-pafoski-georgije-novi-kiparski-arhiepiskop/

Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис), генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве,

Бесједа на Јеванђеље по Луки (12, 16-21)

Похлепа, извор гријеха и идололатрије (идолопоклонства)

Повод за параболу (причу) о похлепи била је свађа између два брата око питања наслеђа. Господар је знао да су и један и други подлегли похлепи. Зато је одбио да им буде судија или дјелилац њихових материјалних добара.Преобилна везаност човека за материјална добра је: а) привлачна сваком човјеку, посебно нашег данашњег доба и б) одбојна, јер не желе сви да чују о опасностима материјалних добара и богатсва.

У причи Христос не говори о богатству, већ о похлепи, која га је на крају учинила безумним. Похлепа је извор греха, који човека чини идолопоклоником и неслободним. Човек је створен да буде владар и управитељ материјалних добара.

Зависност од материјалних добара

Ако човјек одвоји своје постојање од Бога, онда његов живот зависи од материјалних добара. Човеков грех је болест његове воље, која на крају квари и уништава њега самога и та иста добра творевине.

Похлепа не даје човеку осећај довољности, пуноће, већ сиромаштва, недостатка. Богаташ из приче имао је толико добара, али је био немиран и узнемирен. Лаком човјек мисли да је задовољан својом имовином. Али у стварности је немиран, пун страха, агоније и стреса.

Похлепа методично, односно демонски, покушава да нас убеди да искључиво стицањем материјалних добара себи обезбеђујемо благостање и уживање. Овде се људски живот идентификује са биолошком рециклажом у преживљавању животиња. «Једи, пиј, весели се». Св. Василије Велики подвлачи: «Да си свиња, шта би боље рекао својој души?»

Превазилажење смрти

У наставку приче Господ нас чува од ове илузије у току нашег постојња овдје на земљи. Човек не побјеђује, не превазилази смрт новцем и материјалним добрима, јер све то носи у себи сјеме смрти.

Стицање материјалних добара значи да се она заснивају на њиховом физичком стању. То јест, у семену пропадања и смрти. Зато човек када умре, ни тијело не носи са собом. Повјерава га земљи до Другог Доласка и васкрсења мртвих.

Господ нам открива наше право благо. То нисмо ми као посебна јединка, нити материјална добра, већ богатство по Богу. Односно љубав и доброчинство. Хајде да томе тежимо!

https://mitropolija.com/2022/12/12/mitropolit-agatangel-gospod-nam-otkriva-nase-pravo-blago/

Градска влада Буенос Аиреса организовала је 3. децембра манифестацију „Ноћ храмова“ у којој храмови учесници (различитих религија) отварају своја врата од 20:00 до 00:00 да прими посетиоце и одговори на њихова питања о вери и храму. Ове године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Кирила, учествовао је Саборни храм Рођења Пресвете Богородице, док манастир Светог Саве није могао учествовати због реновирања.

Око 100 људи посетило је Саборну цркву постављајући између осталог питања о: православној вери, иконама, структури православних храмова, историји Саборног храма и слично. Посетиоце је примио презвитер Естебан Јовановић уз помоћ неколико парохијана. Такође су имали прилику да слушају литургијске песме, купе књиге у издању Епархије као и да узму брошуре о православној вери, о Саборном храму, а такође и о смислу поста у Православној Цркви, користећи чињеницу да је у току Божићни пост.

https://mitropolija.com/2022/12/07/noc-hramova-u-buenos-airesu/

Обраћање Његове Светости Патријарха бугарског г. Неофита поводом празника Ваведења Пресвете Богородице – Дана православне хришћанске омладине и породице, преносимо у наставку благодарећи Информативној служби СПЦ:

Празник Ваведења Пресвете Богородице у храм је слава најчистије и скривене радости. Пред нама је лик младе трогодишње Марије, коју су родитељи припремили за посвећење Богу, која се без помоћи пење степеницама јерусалимског храма како би тамо остала по завету праведних Јоакима и Ане.

Пред нама је и лик првосвештеника Захарије, који чека и са очинском љубављу прима младу девојку да би је увео не само у храм, него у његово срце: Светињу над светињама, крај Ковчега Завета, у који је до тада имао право да уђе само првосвештеник јерусалимски, и то једном годишње након посебног претходног чишћења. И у то пресвето место, где је био присутан и настањен Сам Бог, ушла је Она која је изабрана да постане и Његово свето обиталиште, нудећи људски удео у откривању тајне Богочовечанства.

Овај дирљиви тренутак у животу Богородице био је толико значајан и дубоко символичан да је заувек остао у сећању и предању свете Цркве због онога што нам се у њему открило. Пре свега, он јасно сведочи о Божјој бризи за људски род, о томе да, без обзира на пад, човек није био напуштен од Бога, већ напротив – у личности Пресвете Дјеве Бог је видео Ону која је била достојна да сарађује у делу Богооваплоћења, у спасењу које је Он обећао прародитељима од окова греха и безнађа смрти. Друго, посвећење Богу и увођење Пречисте Дјеве у храм подсећа на централно место Бога и Његовог дома у човековом животу. Какво год добро жели да учини, човеку је потребна припрема, а природно место за то је храм, где се посебно осећа присуство Божје, где се  на најбољи начин припремају ум и срце за заједницу са Богом, за истинско уважавање наших вредности и блага које сакупљамо (Мт. 6, 21), и чија су врата увек широм отворена за сваког од нас. Треће, овај догађај из живота Пресвете Богородице нам говори да ова припрема за нашу сарадњу са Богом почиње још од детињства. Изабрана да постане Мајка Божја и да буде небеска заступница рода људског, почела је да се припрема за ову своју мисију и службу не у зрелом добу, не када је постала пунолетна, већ са само три године – у доба највеће чистоте и невиности, када ум, срце и душа човека још нису покварени никаквим искушењима, гресима или пороцима. Уосталом, и сам Господ је у данима своје земаљске службе осећао тако велику бригу управо за децу, за „ове мале“ (Мт. 18, 6, 10, 14), упозоравајући да ће сваки покушај против њихове чистоте и беспрекорности бити најстроже кажњен од Оца нашег Небеског.

Све ово, сва ова разматрања дала су потребне разлоге да Свети Синод Бугарске Православне Цркве празник Ваведење Богородице прогласи националним Даном православне омладине и породице. На данашњи дан наше мисли и молитве су са децом православне Бугарске и са сваком малом кућном црквом у којој љубазни родитељи одгајају своју вољену децу у љубави према Богу и ближњима, у чистоти и побожности и у свим хришћанским вредностима и врлинама. Завештао нам је Христос Спаситељ у светом Јеванђељу да је чистота дечјег срца непроменљиви идеал коме ми – одрасли – морамо тежити, јер, како каже Господ „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18: 3). Трудимо се за ову савршену чистоту и поштење, учимо се из детиње невиности и чувајмо не само своју децу, већ и себе од сваког искушења и грешне помисли којом нас непријатељ људског спасења заплете у своје мреже. Са јасном свешћу о великој одговорности коју носимо, нас и своју децу васпитајмо као добре хришћане, као децу достојну оних који су нас за веру родили, као децу достојну предака и учитеља (Јев. 13, 7), јер деца су наша будућност и у њиховим рукама је кључ пребивања у спасоносној вери православној. Нека су са свима нама молитве и материнско небеско заступништво Пресвете Госпођице и Пресвете Богородице!

Патријарх бугарски Неофит

Извор: Информативна служба СПЦ