После дуже и теже болести у 64. години земаљског живота упокојио се архиепископ берлински и немачки Московске патријаршије, широм православља, а нарочито у немачкој дијаспори, омиљени архијереј Теофан.

Теофан (Галински) рођен је 8. јула 1954. године у Украјини, у Белој Цркви (Кијевска област). Завршио је као један од најбољих ђака тадашњу Лењинградску духовну семинарију и Лењинградску духовну академију, на којој је касније био шеф катедре за литургику.

Занонашен је 1976. од митрополита Никодима (Ротова), а у свештенички чин рукоположен годину дана касније, од тада митрополита Кирила (садашњег руског патријарха).

Усавршавао се у Источно-црквеном високошколском институту у Регенсбургу (1977-79).

Од 1985. године по црквеној заповести, своје просветно служење заменио је испуњавањем дужности заменика председника Одељења спољашњих црквених послова РПЦ. Као такав изабран је и хиротонисан почетком 1987. у викарног епископа московског патријарха, са титулом "каширски". Одиграо је значајну улогу у припреми обележавања Хиљадугодишњице крштења Руси 1988. године, која је најавила обнову православља у до тада званично атеистичкој земљи.

У деликатном периоду, након уједињења Немачке, па и обједињавања три дотадашње епархије Московске патријаршије на њеном тлу у епархију "берлинску и немачку", изабран је за њеног првог епархијског архијереја 1992. године. Било је то време у коме је велики број православних из земаља бившег СССРа емигрирао у Хемачку. Њиховом пастирском окромљавању нарочито се посветио архијереј Теофан, који је уведен у сан архиепископа 1995. године.

За 25 година архијерејске службе рукоположио је више десетина свештеника, основао са епархиотима преко стотину парохија широм Немачке, најзад дочекао и канонско саслуживање са раније раздвојеном браћом из Руске заграничне цркве. О њему топло сведочи архиепископ берлински и западноевропски господин Марко из Руске заграничне цркве, који је ових дана у поклоничкој посети светињама у Црној Гори.

Блаженоупокојени архиепископ Теофан спада у најзаслужније људе за високи углед Православља у савременом немачком друштву. Господ да му подари Царство Небеско!

Заупокојена литургија и опело архиепископа Теофана биће 14. септембра у Васкрсенској саборној цркви Берлина, а сахрана, по његовој жељи, на руском гробљу у Тегели.

Поводом предстојећег 1. септембра, који се обележава као Дан заштите твари, Његова Све-Светост Патријарх васељенски Вартоломеј обкјавио је поруку којом позива „све људе добре воље да се упосле у борби на заштити природне околине и успостављања солидарности.“

У својој поруци Васељенски Патријарх је изјавио да је прошло 28 година откад је Свети  и Свештени сабор Васељенске Патријаршије установио празник „Заштите животне средине“ када су у Православном центру узнете молитве „за сву твар“. Историјска Патријархова посланица од 1. септембра 1989. позвала је све православне и инославне вернике „да узносе молитве благодарности Творцу на свима великим даровима Творевине“ и да се моле усрдно за њено очување.

Васељенски Патријарх је истакао улогу Светог и Великог Сабора одржаног у јуну 2016. године, који је „нагласио и даље наглашава еко-позитивну динамику наше православне вере где се Евхаристија истиче у центру, и који позива вернике да буду `свештеници` твари док је непрестано приносе Творцу свега, као и начело вођења аскетског живота као савремени начин изражавања благодарности. И заиста, поштовање твари спада у саму срж нашег православног предања“, пише он.

Размишљајући о савременим претњама Божјој творевини, Васељенски патријарх је изразио забринутост због чињенице „да еколошка криза непрекидно напредује у име финансијског раста и технолошког развоја, док човечанство заборавља апеле за радикалном променом у нашем понашању према твари“.

„Краткорочне користи које диктира пораст животног стандарда у неким деловима света, просто прикривају рационалност злоупотребе и поробљивање твари“, додао је он.

Експлозивна комбинација необуздане трговине и науке – тј. безгранично поверење у моћ науке и технологије – само увећава ризике које прете интегритету твари и људског рода, каже се у посланици.

За Васељенског патријарха Вартоломеја решење кризе са којим се суочава људска култура и човекова средина, захтева свестрану мобилизацију и заједнички подухват.

„Не може се много урадити на решењу овог проблема, као и других суштинских проблема поготово када је у питању међуповезаност еколошке и друштвене кризе, без међухришћанске и међуверске сарадње.“

„Дијалог постаје плодно тле за неговање постојећих еко-позитивних и друштвених традиција како би се стимулисао разговор о природној средини и друштвеној заједници, при чему се започиње и конструктивна критика прогреса схваћеног искључиво као технолошки и економски напредак на штету твари и цивилизације“, истиче Патријарх који завршава поруку којом понавља „неодвојивост поштовања твари и људског рода“.

Извор: Васељенска Патријаршија

Архиепископ Макариос III, Архиепископ Православне Цркве Кипра (1950–1977) и председник Републике Кипар (1960–1977)

Архиепископ Макариос III је вероватно у комунистичкој Југославији био међу најпрепознатљивијим личностима из окриља Православне Цркве. За то је свакако заслужно његово несебично ангажовање у Покрету несврстаних, за који је сматрао да је врло важан за очување независности бројним унутрашњим проблемима раздиране Републике Кипар чији је председник био седамнаест година. Дуга и тешка политичка борба за независност Кипра довела је и до његове преране смрти 3. августа 1977. године.

Рођен је 13. августа 1913. године као Михаил Христодулос Мускос у селу Панајиа на Кипру. Основну школу је завршио у манастиру Кико, у коме се у шеснаестој години и замонашио. Потом је завршио Панкипарску гиманзију у Никозији, док је студије богословља и права у Атини похађао између 1938. и 1942. године, тј. и у време немачке окупације током које је био учесник покрета отпора. На кратко је био свештеник у Пиреју (1946), да би отишао на студије богословља и социологије у Бостону у САД које није довршио, јер је већ 1948. године мимо његове воље изабран за Епископа Китијума на Кипру.

Убрзо потом је изабран за првог човека Православне Цркве Кипра (1950) под именом Макариос III, а истовремено постаје и етнарх, национални вођа грчке кипарске заједнице. Као гласноговорник борбе за независност временом стиче изузетну популарност међу члановима заједнице. На овом положају наставио је да се залаже за ослобођење Кипра од британских колонијалних власти и уједињење са Грчком – Енозис.

Његово учешће на конференцији у Бандунгу 1955. године, на скупу са јасним антиколонијалистичким ставом, додатно је узнемирило британске власти на Кипру. Почетком 1956. године, у јеку јачања нових политичких тензија, оне су га због његове делатности интернирале на Сејшеле. Ово хапшење изазвало је забринутост српског Патријарха Викентија који је изразио наду да ће „праведна ствар победити“. Архиепископ Макариос је у прогонству провео годину дана али му је након пуштања на слободу био забрањен повратак на Кипар, те је своје политичко деловање наставио из Атине. Борба је уродила плодом и Кипар је након споразума у Цириху и Лондону добио право на независност. Самосталност је проглашена 16. августа 1960. године када је и Архиепископ Макариос, након убедљиве изборне победе за председника, ступио на дужност.

Након добијања независности узео је активно учешће у политици несврставања и присуствовао је на свим конференцијама ванблоковских земаља: у Београду (1961), Каиру (1964), Лусаки (1970), Алжиру (1973) и Коломбу (1976). Он је своје боравке у Београду користио да и као архипастир Православне Цркве Кипра посети и сестринску „цркву Југославије”, како је тада назвао Српску Православну Цркву, као и да нагласи своју и жељу Његове Светoсти Господина Патријарха Германа, да се везе између њих још више јачају и учвршћују. Архиепископ Макариос је приликом првог сусрета у Београду 1961. године истакао да су принципи на којима се заснива политика ванблоковских земаља, принципи слободе и правде, хришћански идеали.

Стицање независности није решило међунационална политичка трвења између кипарских Грка и Турака која су 1964. године довела до крвавих сукоба, након чега су Уједињење нације, на захтев кипарске владе, послале војнике (UNFICYP) ради одржавања мира. Међутим, највећи проблеми Архиепископу Макариосу су долазили из грчких редова. На њега су изведена четири неуспела атентата: јануара и октобра 1969, марта 1970. и октобра 1973. године. Чак је покушана његова смена са места Архиепископа (1972-73). Врхунац делатности против њега био је државни удар који је извршен 15. јула 1974. године од стране снага подржаних од грчке „Војне хунте“. Тада је проглашен и мртвим. Овај удар је пет дана касније изазвао инвазију турске војске, да би након додатног напада половином августа Турска заузела близу 40% територије острва због чега је оно остало подељено све до данас. Након пет месеци прогонства Архиепископ Макариос се вратио на Кипар и наставио да води пређашњу политику остајући веран идејама антиимперијализма, деколонизације, пацифизма и несврставања уз политичке блокове.

Беспоштедна политичка борба за ослобођење и независност Кипра – покушаји убиства, државни удар и турска инвазија, веома је нарушила његово здравље. У пролеће 1977. године преживљава први срчани удар, да би други, почетком августа исте године, био кобан. Умире 3. августа у 64-ој години. На Кипру је тим поводом проглашена четрдесетодневна жалост.

Вест о смрти Архиепископа Макариоса снажно је одјекнула у међународној јавности. Био је уважен и поштован међу бројним државницима, па је тако у Египту проглашена петнодневна жалост, док су у престоници Велике Британије на државним зградама заставе спуштене на пола копља. Реакције југословенског државног врха и јавности показале су дубоко поштовање које је гајено према овом важном сараднику у покрету несврстаних.

Његова тестаментарна порука „Кипар је мој живот“, коме се посветио и као црквени и као народни поглавар, најбоље је сажела његов животни пут. Према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Кико на планини Тронис Тис Панајиас, одакле се види цео Кипар. Избор тог места је писца некролога у „Православљу“ 1977. године, с правом навело да направи поређење са Његошем и Ловћеном.

Критике : Након стицања независности Архиепископ Макариос је трпео велике критике од политичара и медија у САД и Великој Британији због политике несврставања, па је погрдно називан и „Кастро Медитерана“. Временом је због епископске одежде у британској штампи добио уравнотеженији надимак, „Црни Мак“ („Black Mak“).

Несумњиво је да је у свом политичком деловању Макариос имао и пропусте. Замерке на рад и ставове Архиепскопа Макариоса су долазиле са различитих страна. Из грчких редова замерано му је што је одустао од уједињења са Грчком, упркос томе што је његову одлуку да напусти ту политику, подржала велика већина кипарских Грка. То је и коришћено као оправдање за нападе на њега, па и за државни удар. Са турске стране, критикован је да се није искрено залагао за права и интеграцију кипарских Турака, као и да није хтео да се разрачуна са грчким екстремистима. То је искоришћено као изговор за повлачење турских представника из власти 1963, а према неким мишљењима, и као оправдање за инвазију и окупацију северног дела Кипра 1974. године од стране турске војске, упркос званичном ставу Републике Турске да се то чини као гаранција за спровођење споразума из 1960. године. Како је на све те критике  гледао Архиепископ Макариос, остаје нејасно, јер иза њега нису остале никакве дневничке белешке или мемоари.

Неспорно је да је време Макариосовог председниковања обележила модернизација која је омогућила знатни пораст животног стандарда становништва. Ипак, када се оцењује његова политичка делатност, мора се имати у виду ограничен маневарски простор због међународних политичких околности. У тренутку када су актуелни преговори о уједињењу Кипра пропали, процене историјског учинка Архиепископа Макариоса остају и даље предмет полемика, а тим више и изазов непристрасним истраживачима за даља проучавања.

Данко Страхинић

Објављено у листу Српске Патријаршије „Православље“, 1–15. август 2017. г. — 1209–1210.

Свеноћно бденије поводом Преображења служено је претходне ноћи, а након тога и парастос за преп. Пафнутија (белешка Уредништва: уочи проглашења некога светим служи се бденије и онда се последњи пут одслужи парастос за покој његове душе, а од од Литугије сутрадан молимо се том светом!).

Митрополит трансилванијски Лаврентије началствовао је Литургијом, а њему су саслуживали Архијереји Румунске Цркве: Архиепископ аргешко-мускелски Калиник, у чијој се епархији одржава прослава, Архиепископ доњодунавски Касијан, Епископ александријско-телеормански Галактион, и Епископ мађарски Силуан.

Саборски томос о канонизацији Светог Пафнутија прочитао је Епископ Силуан, после чега је икона светога представљена и отпојан његов тропар. Томос је донет на заседању Светог Сабора 4. и 5. јула 2017, када је донета одлука да се блажени иконописац причесли светима.

Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)

По благослову Свјатејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, од 15. до 31. јула 2017. године ковчег са честицама Покрова и Ризе Пресвете Богородице из придворног храма Руског православног универзитета боравиће у Пловдивској митрополији Бугарске Православне Цркве. Ово је уследило на молбу Пловдивског митрополита Николаја упућену Предстојатељу Руске Православне Цркве. Приспеће ковчега са светињама уређено је за дан светковања Свете мученице Марине којој је посвећен Саборни храм града Пловдива.

Светињу ће пратити братија Високо-Петровског ставропигијалног манастира из Москве, ректор Руског православног универзитета игуман Петар Еремејев и монаси. Специјални ковчег израдили су мајстори уметничко-производног завода Софрино.

Честице Покрова и Ризе Пресвете Богородице похрањене су, по благослову патријарха Кирила почев од 2012. године, у московског храму Светог апостола Јована Богослова под Вјазом, придворном храму Руског православног универзитета. Раније се у комплексу храма налазио Музеј историје Москве. Пренос светиња у храм Светог Јована Богослова означио је препород овдашњег богослужбеног живота након 85-годишњег потискивања. Данас овај храм није само духовни центар Православног универзитета, већ и поклоничко место.

Поред честица Ризе и Покрова Пресвете Богородице, овде је похрањен и ковчежић са честицом главе Светог великомученика Георгија Победноносца, а ту су и честице моштију Светих Петра и Февроније Мурмонских, покровитеља породице.

Извор: Патријархиа.ру (превод – Информативна служба СПЦ)

Још једно масовно крштење одржано је на Филипинима. Према објави на друштвеној мрежи Вконтакте, 19 Филипинаца се сјединило са Христом у светој Православној Цркви у суботу, 1. јула 2017. године.

„Крштење 19 Филипинаца је обављено на планинској реци поред Аракана после дуже верске наставе,“ пише отац Георгије. Сви просветљени су из оближњег села Макалангот у провинцији Котабато, где се налази православна заједница од 2015. године. Претходно су били чланови филипинске независне „Аглипајан“ Католичке Цркве.

239 Филипинаца је крштено 21. августа 2015. године када је отац Георгије Максимов такође учествовао у крштењу, укључујући неколико бивших свештеника Аглипајан цркве.

У недељу, 2. јула 2017. године, на празник Светог Јована Максимовича Шангајског, новокрштени су присуствовали Божанској Литургији у Аракану, где је било још 250 верника.

При сусрету Архиепископа солнечногорског Сергија и министра иностраних послова Републике Филипини Алана Каетана 19. јуна 2017. године, министар је обећао помоћ неколицини руских православних заједница широм земље како би се помогло оживљавању руске православног присуства у тој земљи.

Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)

Том приликом, васељенски Патријарх је произвео професора Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну, Теодора Јангуа у чин Архондаса Мајке Цркве свих Цркава. Многи светогорски игумани који лично познају професора Теодора Јангуа за њега кажу да је лаик(цивил) који ходи учењем и путевима светих отаца. Професор Јангу је један од ретких данас савремених познавалаца микро филмова библиотеке свештеног манастира Влатадона(микро филмови обухватају садржај свих библиотека свих светогорских манастира). Свештенички је син који је избегао са Кипра у доба Турске инвазије. Од његових дванаесторо браће и сестара , две сестре су монахиње на Пелопонезу,  један брат му је протопрезвитер у Солуну, а други брат му је угледни духовник и проповедник Варнава Јангу игуман манастира св.Теодоре у Солуну. Са својом супругом Теофанијом има шесторо деце. У Србији је гостовао неколико пута, држећи предавања на Богословском факултету у Београду. Као декан горе поменутог факултета био је присутан на освећењу храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Трудом његовог ученика, архимандрита Евстатија Аздејковића, на српски језик преведено је једно од његових дела ''Канони и Богослужење''.

Професор Тедор Јангу је члан уставне комисије Васељенске Патријаршије и члан уставне комисије Јерусалимске Патријаршије и један од чланова организационог одбора за оснивање Свеправославног сабора.

Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре!

Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског.

Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму.

Током  готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига.

Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас.

Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља.

Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију.

Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима.

Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин."

+КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ

Портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј изјавио је жаљење због тога што Константинопољски патријарх прима представнике расколничког Дионисенковог "Кијевског патријархата". Како преноси православие. ру, позивајући се на сајт Запорожке епархије Украјинске православне цркве (https://hram.zp.ua/newsitem/sostoyalas-bratskaya-beseda-ierarkhov)

у разговору са митрополитом запорошким г. Луком, епископ бачки г. Иринеј је рекао:

"Рекао сам патријаху Вартоломеју, ако подржите Дионисенка, изазваћете нови раскол, овај пут не између Запада и Истока, већ на самом Истоку. То никоме није нужно и никоме није појмљиво. Иза тога стоје силе које немају ништа заједничко са хришћанством."

Даље је владика бачки нагласио да је то васељенском патријарху рекао лицем у лице. Нажалост, на Фанару настављају да примају представнике украјинских расколника, чак и украјинске државнике који нису хришћани, а желе да решавају црквени проблем.

Наравно, они у томе виде свој државни интерес. Такав проблем имамо и ми у Црној Гори. Они желе да ЦрквУ подреде својим интересима, а не њеној мисији. "Не мислим да ће патријарх Вартоломеј учинити никакве уступке сепаратистима", подвукао је епископ бачки.

Рат на истоку Украјине потпирују антиправославне снаге, које желе да Православну Цркву претворе у политичко оруђе којим руководи Дионисенко. То раде људи без морала, подвукао је епископ Иринеј.

ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/103485.html

Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом».

Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ.

Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације.

Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда.

По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну.

http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/

Траке ће бити раздељене широм московских намесништава и цркава, као и у образовним установама, болницама и сиротиштима под надзором Московске Патријаршије. Ове године траке ће бити раздељене у градовима Кемерово, Калуга и Ставропољ.

-Васкршња трака је једноставан и ненаметљив начин да се пошаље порука становницима метрополе о најважнијем хришћанском празнику. Људи нису увек спремни да разговарају са мисионаром или да узму информативни материјал, али сваки пролазник може да примети свилену траку и прочита речи васкршњег поздрава на њој. Можда ће ово бити нечији први корак ка упознавању православља - први корак ка сусретању с Христом, изјавили су организатори.

Као и претходних година, траке су штампане уз подршку штампарије Шамта, која је обезбедила део материјала на добротворној основи.

Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)