Траке ће бити раздељене широм московских намесништава и цркава, као и у образовним установама, болницама и сиротиштима под надзором Московске Патријаршије. Ове године траке ће бити раздељене у градовима Кемерово, Калуга и Ставропољ.

-Васкршња трака је једноставан и ненаметљив начин да се пошаље порука становницима метрополе о најважнијем хришћанском празнику. Људи нису увек спремни да разговарају са мисионаром или да узму информативни материјал, али сваки пролазник може да примети свилену траку и прочита речи васкршњег поздрава на њој. Можда ће ово бити нечији први корак ка упознавању православља - први корак ка сусретању с Христом, изјавили су организатори.

Као и претходних година, траке су штампане уз подршку штампарије Шамта, која је обезбедила део материјала на добротворној основи.

Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)

-Данас су египатски хришћани доживели још један циљани напад - бомбардовање цркве Светог Ђорђа у Танти током онога што је требало да буде радостан породични дан  - Цвети. Неколико сати касније дошло је до другог бомбашког напада у Александрији - убијање невиних људи, жена и деце док су на  Цвети присуствовали Литургији коју је служио Његова Светост Тавадрос II, папа Александријски и патријарх Столице Светог Марка.

Иако је још увек рано да се утврди одговорност, неспорно је да је само срамна и бездушна бруталност могла навести особу или особе да неселективно узму невине животе, нарочито кад су најнезаштићенији у време молитве.

Данас састрадавамо са нашим сестрама и браћом који су изгубили животе у Лондону, у Стокхолму, као и са онима који још увек свакодневно страдају широм Блиског истока. Молимо се за њих и њихове породице, како за време њиховог страдања, тако и док се боре као заједница.

Молимо се за Његову Светост Папу Тавадроса II и сво наше коптско свештенство у Египту, који се и даље пастирски верно и вредно старају о својој духовној деци, управо у времену кад су њихово руковођење и пастирско старање неопходни читавој нашој заједници. Молимо се за наше коптске православне сестре и браћу који се суочавају са садашњим и евентуалним нападима, а који не намеравају да реципрочно узвраћају.

Док данас славимо Цвети и улазак Христов у Јерусалим, такође обележавамо улазак данас побијених у Небески Јерусалим. И сад кад ступамо у Велику недељу страдања Господа нашег и Спаситеља, делимо бол и жалост њихових породица и свих оних који су погођени данашњим инциденатима. И кад будемо прославили празник славног Васкрсења, подсетићемо се да је наш живот овде на земљи путовање често испуњено болом,  а на чијем крају је обећан величанствени и вечни живот лишен таквих страдања и зла.

Избвор: ОСР (превод Информативна служба СПЦ)

У богослужењи и у литију учествоваће православна омладина из преко 20 земаља: Русије, Украјине, Немачке, САД, Шведске, Канаде, Индије, Пољске, Србије, Грчке, Сирије, Кине, Јужне Кореје и др. Молитве и богослужења читаће се на црквенословенском, сиријском, грчком, енглеском, хинду и арапском језику.

Светски дан православне омладине је установљен у јуну 1922. године, на 14. скупштини Светског православног омладинског покрета по благослову предстојатеља свих Православних Цркава. Последњих неколико година овај дан се у Петрограду традиционално обележава у Исакијевској саборној цркви.

Током одржавања скупштине, а настојањем Петроградске духовне академије и сарадника Музеја Исакијевског собора, приређују се нарочита богослужења за децу и младе, уз учешће хорова из неколико држава, који ће изводити песме у складу с њиховим традицијама и на њиховим језицима, а такође хорови који су изводили старинске песме према рукописима из 17-19. века из Руске националне библиотеке, Библиотеке Академије наука, Државног историјског музеја, Руске државне библиотеке.

Извор: Патриархиа.ру (превод Информативне службе СПЦ)

То је једна од најдинамичнијих области које се развијају с тачке гледишта нашег присуства у Западној Европи ... Ја настављам рад са нашим црквеним радом у Апенинима,“ који се протежу 1207 километара дуж Италије, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство је приметио да Руско подворје – парохија Светих Петра и Павла у Карловим Варима, у Чешкој Републици  - јесте „једна од најзначајнијих руских цркава у иностранству“.

Епископ Антоније је разговарао са ТАСС-ом по доласку у Чешку да прослави десетогодишњицу оснивања руске парохије, истакавши интегралну улогу руских свештеника у Чешкој у националној православној духовности. Епископ Антоније је недавно изабран на ово место као руководилац страних парохија. Истакавши посебну важност руских цркава у Чешкој, „једна од мојих првих посета у улози руководиоца је била управо овде,“ рекао је он.

Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)

Црква је одлучила да организује сада марш пошто либералне струје у земљи већ дуго  раде на гашењу моралних вредности и очекује се да ускоро организују и референдум о промени начина како се породица дефинише у садашњем православном националном уставу. Наредна расправа у суду крајем марта  представља тренути случај једног Румуна који хоће  да његов „брак“ са Американцем буде законом признат.

Предлози везани за ово више пута су одбачени у Парламенту. Године 2015.  Патријарх румунски Данило затражио је од законодавних тела да одбаце такав предлог претходних година, поменувши да и румунски Устав (чл. 48) и Грађански законик (чл. 258) схватају брак као заједницу мушкарца и жене.

Године 2016. Коалиција за породицу сакупила је три милиона потписа за подршку уставном амандману који још строжије дефинише брак као заједницу искључиво између једног мушкарца и једне жене, што је била иницијатива коју је подржала Румунска Православна Црква.

Синод се такође бавио и проблемом деце остављене од родитеља док живе у дијаспори. „Деца пате посебно због недостатка физичког и емотивног присутва њихових родитеља,“ саопштио је Синод, и опомиње Румуне који раде у иностранству да поведу своју децу са собом или да се врате кући својој деци.

Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)

Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве.

Патријарх - Католикос све Грузије г. Илија II, у свету Ираклије Гхудушаури Шиолашвили, рођен је 4. јануара 1933. године у угледној породици у Владикавказу. Иако рођен у обезбоженом времену које се надвило над Грузијом, млади Ираклије бира Божји пут и одлази на школовање у Московску духовну академију, где завршава сва три степена високог богословског образовања. По Божјем промислу, након школовања, враћа се у своју отаџбину дајући се несебично на служење својој Цркви.

Крст који носи на трону најсветије Грузијске Цркве никада му није био лак. У Совјетском Савезу су ригидно спроводили акције против Цркве на тим просторима, као и удружене операције на дискредитацији црквеног живота и живота свештенослужитеља. Колико је биће и етос православног народа у древној Иверији у то вријеме уништаван данас свједоче бројке. Од 2455 цркава и манастира у Грузији, комунистички режим је девастирајући исте свео број богомоља на осамдесет. У једном таквом времену неопходан је био препород, поновни живот у Христу и са Христом. На своја плећа, по Божјем допуштењу, тај тежак подвиг на себе узима Илија II.

Као изузетно вредан и талентован млад човек, који ће током живота своје дарове умножавати, Ираклије у току студија у Москви прима монашки постриг. Добија име великог пророка Илије, што ће својом оданошћу Господу и оправдати. Поставши Митрополит, после смрти свог претходника Давида V, помјесни Сабор Грузијске Цркве га бира за свог деветог патријарха, „најмлађег и најдостојнијег“ (како је једномислено потврдио Сабор и сав грузијски народ). Избор је одржан 25. децембра 1977. године у граду Мцхету. Тог дана је и природа прославила ново духовно рођење Грузије. По изласку из храма после устоличења, на небу је са једне стране било рано сунце, а са друге још незалазни месец. Таква сунчана ноћ најбоље описује вријеме његовог патријарховања и тамошње историјске прилике.

Ступивши на трон Патријараха Грузије, где хришћанство пребива од првог века (прва светитељка Грузије је Света Сидонија која је повјеровала у Господа још у вријеме Његовог овоземаљског живота. Њен брат рабин Елиоз је био на Голготи у време Страдања, купио хитон Господњи од војника коме је припао по жребу и пренео га у Мцхет. Сидонија је са њиме била сахрањена.), добија тежак равноапостолни задатак, да поновно успостави црквени живот на највишем нивоу. Народ је на његово устоличење хрлио као река са свих страна, тако да су тадашње власти морале затворити многе улице и прилазе. Осетила се глад и жеђ, одјекивао је покајнички глас Богу од његовог народа за правим духовним вођом, што су и препознали у патријарху Илији. Тиме је грузијски народ своју вољу препустио Божјој, а свој духовни живот у руке Његовог слуге - патријарха Илије.

Ако би се неким дивним чудом човек запутио у Грузију, њену престоницу Тбилиси и почео редом питати тамошњи народ ко је најбрижнија, најпоузданија, најпознатија и најсвјетлија личност њихове садашњице, добио би један те исти одговор од свих - Католикос - Патријарх Илија II. То није случајно. Благодат Божја, из које у сваком свом животном делу црпи енергију, водила је и усмеравала патријарха Илију од малена. Када је био мали, његов отац је уснио сан. На ушћу река Сносцкали и Терек, стајао је отац са својом породицом у сред гомиле људи. Том приликом су људи вичући клицали: „Други долазак, Други долазак!“. Тада је гомила одступила и појавио се Господ Христос. Он је корачао право према њиховој породици и обратио се маленом Ираклију, будућем патријарху: „Ти си дужан да обратиш народ свој у хришћанство“. Ступивши на патријаршијски престо он неуморним радом, богослужењима и молебнима отпочиње рад на Њиви Господњој.

Духовна снага Патријарха била је јача од свих искушења, пакосника и сплеткароша режима, који су покушавали да му упрљају образ и углед у народу. Међутим, осећања и реакције верног народа су били супротни. Небројено мноштво, нарочито младих душа, прилази Цркви. Наступио је есенцијални процват живота. По његовом избору за Патријарха, у Грузијској Цркви је постојао је само један манастир у ком су биле већ старе и изнемогле монахиње. Захваљујући Патријарху својственим даровима, широкогрудом непосредношћу и свакодневним дискурсом са омладином, данас активно Богу служи преко тридесет манастира. Цркве се брзо подижу и обнављају, звона звоне на преко пет стотина храмова, а 1988. године у Тбилисију је отворена прва Духовна академија. Сав тај рад је крунисао добијањем аутокефалије од стране Руске Православне Цркве 1990. године у чијем саставу је Ђурђијанска Црква била од ступања у границе руске царевине 1811. године. У Женеви бива председник Светског Савета Цркава, раме уз раме предано радећи са Архиепископом смоленским Кирилом, данашњим Патријархом московским и све Русије. И као што је народ у сну његовог оца клицао Господу, тако је Илија II удостојен исте радости. Упркос тешкој ситуацији, глади и сиромаштву, на Патријархов позив на зидање саборног храма Свете Тројице у Тбилисију, одазвао се сав народ. Огроман пројекат треће цркве по величини у Европи, чинио се као да никада неће бити завршен. Када је све било готово, Патријарх је благодарно рекао: „У овој цркви морамо сачекати Други Христов долазак“.

Када је 9. априла 1989. г.одине наступила криза поводом демонстрација за отцјепљење Грузије од СССР-а, патријарх Илија је слично српском патријарху Павлу, изашао на трг и позвао народ да уђе у цркве и да се заједно помоле за мир, тиме избегавајући крвопролиће и смрт. На ово се већина оглушила и тог дана је било на десетине мртвих и стотине рањених. Свој живот је тада ризиковао и сам Патријарх, око кога је група младића направила обруч и заштитила га. Да је неуморан у задобијању Господњег обећања Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати, потврђује и у сукобима Грузије и Русије 2008. године. Тада је први од свих у својој земљи устао, подигао свој глас и отпочео дијалог. Успео је у миротворачкој мисији, указујући на бесмисленост сукоба између два православна народа. Тиме је спречио најгоре исходе, помиривши својом личношћу лица братских народа. Колико је страдању свог брата пиступао као сопственом, сведочи и велика икона Мајке Божје у цркви Светог Марка у Београду, коју је патријарх Илија поклонио као знак дубоког саосећања и молитвеног јединства са народом српским, у страдању и погромимâ на Косову и Метохији. Како ни то није случајно, знамо по томе што је управо грузијску земљу жребом за проповед добила сама Пресвета Богородица, која је по вољи Божјој остала у Јерусалиму, а на мисију благословила и упутила апостола Андреја.

Да је истински духовни отац и пастир свог народа, потврдио је свим претходним, а посебан одек у свету оставља његова мајеутичко-неонатална иницијатива. Она долази у кључном периоду, када се народ суочио са огромним падом наталитета. Патријарх Илија, будући најомиљенији у свом народу, разгласио је да ће лично крстити и постати кум деци породица које роде троје и више деце. Како такву привилегију многи родитељи нису могли одбити, процењује се да Патријарх грузијски Илија данас има преко 14 хиљда кумчади. Својеврсан је и упечатљив у Грузији и дан његовог рођења - 4. јануар. Тог дана се сви радују као да је рођендан свих, што је несвакидашњи пример да народ дан рођења свог Патријарха слави на нивоу неког од државних празника.

Патријарх Илија је познати умјетник, вајар и композитор. Надалеко су чувени и познати његови иконописи и композиције црквене музике попут Богородице Дјево и Кирије елеисон.

Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Његов траг у животу Цркве Божје и народа у Грузији занавек ће бити као со земљи и светлост свету, духовни бастион и светионик, пример младим нараштајима како су православни оци и патријарси бирали и ходили узаним путем Живота, којим се налази спасење. Личност Патријарха грузијског Илије свима нама савременим хришћанима служи као пример преданости целог живота Богу. Руководећи се поуком апостола народа Павла у посланици Јеврејима: Сјећајте се својих старешина који су вам проповедали реч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру њихову, тако и ми пред собом поставимо Боголики примјер ове свете личности.

Извор: pravoslavie.ru

Пред ковчегом, који је у Преображењски саборни храм Одесе донет из Светогорског манастира Светог Павла, савршавана су богослужења, редовно су узношене молитве за мир у Украјини. Неколико пута ову светињу су уносили у болнице где су се болесници могли поклонити овом Божјем угодику и помолити се за исцељење од болести и добити иконицу освећену на његовим часним моштима.

Пре поласка у Грчку делегација светогорских монаха која је пратила ову светињу, донела је мошти Светог великомученика Пантелејмона у 411. Централну војну болницу која је у саставу Министарства одбране Украјине.

Овде је ковчежић проношен кроз болничке собе где су лежали рањени војници. Одслужен је и молебан.

По завршетку свог боравка у Одеси грчки монаси су изразили дивљење вери житеља града Одесе и све Украјине који су свакодневно на десетине хиљада боравили у овој саборној цркви да би се помолили моштима Светог Пантелејмона.

Светогорци су истакли да ће се по повратку у Свету Гору још усрдније умолити за богољубиви украјински народ и за мир многострадалне украјинске земље.

Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)

Лабораторијска хемијска анализа грунда показала је да је слика настала крајем XVIII или на самом почетку XIX века.
-- Скидајући пажљиво слојеве слике, остављао сам трагове различитих времена, зато што су сами по себи интересантни. Такође, платно је остало неравно. Када посматрате ово дело, ви видите да оно има своју историју. Види се да је портрет био поштован и чуван. У слоју боје било је много чађи и места ухваћених пламеном, што значи да је испред слике паљена свећа или уљано кандило. Пре доласка у музеј плато је више пута чишћено од патине, освежавано новим бојама, па чак и мењано -- рекао је рестауратор Николај Малиновски.
Испоставило се да је неко накнадно продужио изрез беле кошуље, изменио рамена и додао женственију фризуру, зато што се на најстаријем слоју види контура краће косе. Приликом чишћења слике показале су се проседе власи. Интересантно је да је лице осликано конкретно, а позадина, груди са крстом и кошуља условније.

-- Портрет је насликан спонтано, брзо и сигурно, у једном даху. Сликар је основне контуре вероватно скицирао док је Ксенија седела. У сваком случају, портрет је крајње индивидуалан. Очи сликара су засигурно виделе насликану особу -- сматра Малиновски.
Иако је, како истраживачи претпостављају, био аматер, аутор портрета је успео да дочара и мудру сигурост у погледу, и дувоу усредсређеност, па чак и унутарњу светлост којом зрачи средовечна жена, погледа упућеног испред себе. Портрет је, свакако, лице, а не симболички лик.
У томе и јесте разлог сензационалности. Блажена Ксенија је канонизована релативно недавно, 1988. године (у Руској заграничој Цркви десет година раније). Тек тада посвећена јој је иконографска пажња. А с обзиром на то да је аутор портрета највероватије видео блажену Ксенију, ово је, у извесном смислу, карика која повезује сакралу фигуру и реалну особу из XVIII века.
Блажена Ксенија Петроградска била је супруга дворског појца царице Јелисавете Петровне. Са 26 година остаје удовица и узима на себе подвиг јуродства: имање дели сиромашнима, почиње да се представља мужевљевим именом, носи његову одећу, лута Петроградом. Умире са 71 годином. Тача датум рођења и смрти се не зна. Лик јуродиве Ксеније саткан је од прича које су се сачувале у народу. Црква је прославља 6. фебруара.

Извор оргинала: http://izvestia.ru/news/662558

За Поуке.орг превели Иван и Јелена Недић

Матушка Јулијана је рођена у Баден-Бадену, у породици руске беле емиграције. Одрасла је и стекла образовање у Француској (College Sainte Marie de Neuilly, Sorbonne - Agrégation de Lettres Classiques). Цео радни век провела је као наставник француског и руског језика у школама у Њујорку (Spence School, Brearley School). Француска влада јој је доделила Сребрну палму за достигнућа у служби француске културе. Након одласка у пензију написала је две књиге - мемоаре "Мој пут са оцем Александром" и "Радост служења", о изазовима православног хришћанина у савременом свету. Надживело ју је троје деце, деветоро унучића, двадесет двоје праунучића и четворо чукунунучића.
Детаљније (на енглеском): https://oca.org/in-memoriam/matushka-juliana-ossorguine-schmemann

Сада је Бугарска Православна Црква номинована други пут за Нобелову награду за мир.

Како извештава сајт Бугарске Патријаршије, номинација је званично послана Нобеловом одбору раније у јануару на иницијативу бившег израелског министра здравља и генерала др Ефраима Снека, професора права на Универзитету у Хаифи Моше Кешета и адвоката Моше Алонија, уз потписе преко 200 преживелих бугарских Јевреја.

Пуно појединаца је ризиковало своје животе да херојски сачувају Јевреје од смрти и прогона током Другог светског рата, али је Бугарска Православна Црква била једина верска установа на територијама које су биле под нацистичког влашћу која је званично објавика став у смислу подршке јеврејском становништву.

Бугарска Православна Црква је била номинована претходно, 2013. године, на седамдесетогодишњицу спасавања бугарских Јевреја, а номинацију су поднели Лачезар Тошев, заменик председника сталне делегације Народног сабрања у Парламентарној скупштини Савета Европе.

Добитник овогодишње Нобелове награде за мир биће саопштен у октобру.

Извор: ОСР (превод -  Информативна служба СПЦ)

Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)

И на крају се испоставља да је човек изгубио саму способност да воли другог истинском љубављу и да нема снаге да живи заједно с другим делећи радости и савладавајући тешкоће. Нема снаге ни за васпитавање деце, ни за то да се даје жени и деци, због тога што се формира слика живота само ради себе. Тако данас поступају и мушкарци и жене и ствара се утисак да је породица нека застарела институција која у данашњим условима више не функционише. Ако све ове лажне, опасне и греховне идеје заиста униште породицу, будућност људског рода ће постати непредвидива, зато што се у породици гради морални темељ човека, формирају се идеали, стиче се прво искуство љубави према ближњима, прво искуство пожртвованости и самоограничења, без којих нема љубави, истакао је поглавар Руске Православне Цркве.

Извор: православие.ру

Водитељ програма био је г. Стефан Поповић, а главни део истог чинио је концерт музичког ансамбла "Ања и Златна", који су се представили феноменалним вокалима уз извођење одабраних песама са простора Балкана, као и из Русије. Сигурно би се многи у публици сложили ако бисмо истакли да је на слушаоце посебно значење имало извођење песме Лепе Лукић „Ој Месече, звездо сјајна" .

Етно група Прело наступила је са пар песама посебно одабраних за ову прилику

Публика је била дирнута сећајући се свог родног завичаја који, упркос огромној удаљености од Аустралије, никада није заборављен, а то су сви присутни и показали желећи да помогну свом народу у далекој отаџбини. Одлично одабран репертоар, примерен теми и поводу окупљања, многе присутне је расплакао, али то су оне емоције које сви ми гајимо за нашим народом.

Дивним песмама подршку су дале даме из групе Прело, као и феноменални црквени хор Стеван Мокрањац. У току вечери био је приказан филм о хуманитарним кухињама на Косову и Метохији Мајка девет Југовића. Поставка фотографија Постојање у времену фотографа Зорана Пургер и Ђорђа Бојовића била је део хуманитарне вечери, па су посетиоци могли да виде уметност фотографије у презентовању реалног живота људи којима је помоћ потребна.

Иако доста далеко од земље свог порекла, никада не заборављамо наш народ и захваљујући организаторима као и извођачима те вечери, подсетили смо се наше историје, порекла и реалног стања у појединим пределима, посебно на Косову и Метохији. Ово вече је била добра мотивација и емотивно буђење, да наше мало некоме може драстично променити живот на боље.

И на крају, организатори поручују да је током Хуманитарне вечери за кухиње на Косову и Метохији у Брансвику прикупљено 6.807 аустралијских долара, али да се прикупљање помоћи још није завршило.

Татјана Михајловић, фото: Немања Михајловић, srpskiglas.com.au

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландкса

Преосвећени г. Атанасије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки, посетио је од 26. до 30. новембра 2016. године источну Словачку.

Као духовно чедо Преподобног Јустина Ћелијског, који је 1929/30 године био на мисији у овим пределима, владика Атанасије је обилазио светиње где је и Свети Јустин боравио и упознао се са овдашњим верним народом. Главни повод Владикине посете била је прослава 90-годишњице повратка становника села Осадне у православље после 200 година трајеће Ужгородске уније са Римом. Тамо је владика Атанасије служио свету Литургију са поглаваром Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, Блажењејшим митрополитом г. Растиславом.

Песмом на српском језику поздравио га мали Јустин, који носи име по Светом Јустину Ћелијском, пошто се родио по молитви његових родитеља на Авином гробу. Испод цркве у костурници Владика је служио мали помен за 1025 војника пострадалих у Првом светском рату. Владика Атанасије је посетио и многе цркве у којима је проповедао и поклонио се словачким светињама. Посетио је скит покојног игумана Игнатија (Чокине) који се вероватно лично знао и са Преподобним Јустином, пошто је неко време боравио у манастиру Преподобног Јова Почајевског у Ладомировој, који Свети Јустин помиње у својим записима са путовања овим пределима. И игуман Игнатије је живео светим животом и поштовање у народу ће ускоро и њега унети у календар светитеља Православне Цркве. Владика Атанасије се наравно поклонио и у цркви овог бившег манастира, где је у то време радила штампарија за сав руски загранични свет. Одавде су после Другог светског рата отишли монаси у садашњи манастир у Џорданвилу у Америци и у Минхену у Немачкој. Недалеко се родио и бивши првојерарх Руске Заграничне Цркве митрополит Лавр.

Владика је служио свету Литургију у капели Светог Јована Богослова у семинару (интернату) за студенте Православног богословског факултета у Прешову, где је одржао предавање о Светом ави Јустину. На факултету је 30. новембра 2016. године одржао предавање на тему Христос - земља живих.

прот. Петер Сорока

СПЦ