Према речима старешине овога храма протојереја Михаила Зазвонова, основни задатак после пуштања у етар пројекта јесте прибирање и анализирање података. „Одзив циљног аутодоријума помоћи ће нам да унесемо неопходне коректуре приликом снимања сваког новог видеосадржаја. Веома се надам да ћемо успети да у овој години обрадимо још 50-100 прилога.“ Центар за рад с глувим и наглувим лицима при храму Свих светих у земљи руској просијалих у Новокосину у граду Москви започео је свој рад у октобру 2015. године. У овом тренутку постоји друштво глувих и наглувих, њих 30 лица. Сваке недеље (у летње време недељом, а од јесени суботом) у храму се служи Литургија са сурдопреводом, после чега се организују радионице недељне школе за глуве. Периодично се изводе екскурзије и поклоничка путовања. Од фебруара до маја 2016.  у Центру су били организовани курсеви за изучавање гестовног руског језика.

Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)

Извор: Бугарска Патријаршија (превод Информативна служба СПЦ)

Причислење збору светих преподобог Јована Светогорца (Вишенског) савршено је 28. јула 2016. године на Божанској литургији служеној испред Успенске саборне цркве Кијево-печерске лавре. Богослужењем и прослављењем је началствовао предстојатељ Украјинске Православне Цркве Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Саслуживали су представници помесних Православних Цркава и монаси са Свете Горе.

Чин канонизације је обављен после Малог входа и последњег помена који Црква служи за праведника. Митрополит бориспољски и броварски Антоније је прочитао одлуку Свештеног Синода Украјинске Православне Цркве о причислењу монаха Јована Светогорца к лику светих, а Митрополит вишгородски и чернобилски Павле, намесник Успенског саборног храма Кијево-печерске лавре, прочитао је кратко житије овог подвижника.

Затим је хор отпевао топар и величаније Преподобном Јовану Светогорцу, а Блажењејши Митрополит Онуфрије је благословио верне изображеним ликом светога. По окончању чина канонизације Предстојатељ Цркве, архјијереји и верни целивали су икону преп. Јована.

Нови светитељ ће се празновати 29. јула (16. јула по ст. ст.). Преп. Јован је духовни писац, атонски старац, знаменити подижник; играо је важну улогу у борби против пољске римокатоличке експанзије и у препороду Православља у Украјини у 17. веку.

Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)

Истичемо да су претходно вече у Кијев дошли учесници Свеукрајинске литије са запада и истока ове земље. Десетине хиљада верника превалило је стотине километара. Од Светогорске лавре поклоници су кренули 3. јула, а из Почајевске лавре – 9. јула. Дана 27. јула молитвене литије су се сусреле на Европском тргу и окончали свој ход у Светоуспенској Кијево-печерској лаври. На Владимирско набрежје дошли су и становници Кијева и верници из свих епархија Украјинске Православне Цркве.

Рачуна се да је поводом празника Крштења Русије 27. јула 2016. у литији учествовало више од 80.000 људи. Литија је била дуга више од три километра, а широка не мање од 20 метара.

Многобројни учесници су ходили централним улицама Кијева. Код поклоничког крста на улици Грушевског Његово Блаженство је заједно са свештенством и народом произнео молитву за покој душа свих оних који су изгубили своје животе у трагичним догађањима у фебруару 2014. године.

Свеукрајинску литију пратиле су чудотворне иконе: главна светиња литије са истока била је Светогорска икона Пресвете Богородице, а литије са западне стране – Почејавски лик Матере Божје. Ове и друге иконе које се поштују на западу, северу, југу и истоку Украјине, донете су на Владимирско набрежје.

Такође и свете иконе „Благослов Свете Горе Атонске“ и преподобног Антонија Печерског, које је у Украјину донела званична делегација Украјинске Православне Цркве с њеним Предстојатељем и с братијом Свете Горе поводом празновања 1000-годишњег јубилеја присуства руског монаштва на Атону.

http://www.mitropolija.com/povodom-praznika-krstenja-rusije-27-jula-u-litiji-u-kijevu-ucestvovalo-vise-od-80-000-ljudi/

Гост отац Бобан Димитријевић, доктор теологије и професор призренске богословије Светих Кирила и Методија са седиштем у Нишу. У емисији се говори о Сабору на Криту и одговара, између осталог, на питања: Какав је коначни резултат саборског рада? Каква је била реакција Цариградске Патријаршије на недолазак појединих помесних Цркава на сабор? Каква је била улога СПЦ на сабору? Какав је богословски значај Сабора на Криту?

Водитељ и аутор емисије: Владимир Вељковић.

https://hearthis.at/970403/

Izvor

У изворном хришћанском духу братске љубави и међусобног поверења, призивањем благодати Духа Светог за просветљење у бављењу темама са којима се живот Православне Цркве најозбиљније суочава у савремено доба, Сабор је данашњим заседањем наставио и завршио јучерашњу дискусију о садржини документа о православној дијаспори као једном од кључних животних аспеката Православља у савременом свету, при чему су такође разматрана још два документа: о црквеној аутономији и начинима њеног проглашавања, као и акт оважности поста и његовог држања данас. Иако су сва три документа темељно припремана током дужег периода, и овога пута су се под сводовима простране дворане Православне академије одвијале опсежне конструктивне дискусије са предлозима за побољшање њихове садржине.

Тако, на пример, документ о православној дијаспори ‒  који је, с обзиром на чињеницу да велики део православног света живи у земљама које испрва нису биле обухваћене територијама древних патријаршија, те да на тим просторима данас истовремено егзистира више епископа различитих помесних Цркава, са озбиљним разлогом уврштен у саборска акта и за заседање коначно спремљен током Четврте предсаборске конференције у Шамбезију јуна месеца 2009. године ‒ сада прецизније излистава области у којима живот православне дијаспоре треба да буде регулисан; то би, дакле, биле: 1) Канада, 2) Сједињене Америчке Државе, 3) Латинска Америка, 4) Аустралија, Нови Зеланд и Океанија, 5) Велика Британија и Ирска, 6) Француска 7) Белгија, Холандија и Луксембург, 8) Аустрија, 9) Италија и Малта, 10) Швајцарска и Лихтенштајн, 11) Немачка, 12) Скандинавске земље (изузев Финске) и 13) Шпанија и Португалија. Сагласно еклисиологији и предању Православне Цркве, али и са жељом да буду уважени историјски и пастирски разлози због којих у овим областима није могуће одмах и потпуно применити изворну православну праксу постојања једног епископа у једном месту, одлучено је да до стицања одговарајућих услова на тим просторима буде примењено прелазно решење у виду епископских сабрања свих канонски признатих епископа, који укључивањем у ову институцију неће престати да припадају својим канонским јурисдикцијама, нити ће престати да делују у оквиру њих.

Сагласно духу саборске критике (мада не и званичне осуде) етнофилетизма, и то не само као начина организовања црквеног живота у националним оквирима, него и као могућности за опасност од заснивања хришћанског идентитета на превасходно националној припадности, задатак и одговорност епископских сабрања требало би да буде превасходно усмерен на пројаву јединства Православља, што значи на развијање заједничког деловања православних ради њихових пастирских потреба, заједничког наступа спрам инославних и других, заједничког неговања богословске науке, црквеног образовања и другог. Како је документом предвиђено, детаљи рада епископског сабрања биће регулисан посебним правилником. 

Непосредно за дискутовањем садржине документа о православној дијаспори, рад Светог и Великог Сабора је настављен читањем и разматрањем докумената о црквеној аутономији и држању поста. Тако су, на основу акта који је донет на Петој припремној конференцији у Шамбезију децембра месеца 2009. године, најпре истакнути еклисиолошки, канонски и пастирски аспекти установе аутономије, да би непосредно потом, на путу ка једногласној формулацији јединственог православног става о овој теми, на уобичајен начин били изнети и важни предлози. У ишчекивању усвајања овог документа, чије је дискутовање покренуло низ значајних теолошких увида на темељне теме значења, садржине и различитих облика установе аутономије, као и на комплексније аспекте односâ аутономне према матичној аутокефалној Цркви и другим аутокефалним Црквама, поготово на процедуру остваривања аутономије у конкретним животним околностима, поменути су важни примери из (новије) историје Православне Цркве, међу којима је посебна пажња председавајућег и присутних обраћена на случај Православне Охридске Архиепископије, односно раскола који већ деценијама постоји на просторима Републике Македоније и због тога вишегодишњег, неправедног утамничења Његовог Високопреосвештенства Архиепископа охридског Јована.

Поподневном сесијом, током које је дискутована тема поста, односно његова актуалност у савременој православној егзистенцији, завршен је данашњи рад Светог и Великог Сабора.  Као и када су претходно разматрани документи у питању, то су и овога пута изнети снажни аргументи у прилог теме која је релевантна у животу православних хришћана, међу којима су посебну пажњу привукли предлози делегације Српске Православне Цркве, предвођене Патријархом српским Иринејем. Промишљања Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија и Епископа бачког др Иринеја као истакнутих сарадника Његове Светости, затим Епископа браничевског др Игњатија, Епископа захумско-херцеговачког др Григорија и Владике западноамеричког др Максима, нарочито су допринели квалитету саборске дискусије на тему поста, посебно о нијансама његове разноликости у погледу дужине, садржине и повезаности са литургијским животом Цркве. Заједно са документима о дијаспори и аутономији, очекује се да до краја заседања Светог и Великог Сабора буде усвојен и саборски акт о важности поста, који је претходно усаглашен на Петој предсаборској конференцији у Шамбезију децембра месеца 2015. године.

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_irinej_nachalstvovao_liturgijom_na_svetog_kirila_aleksandrijskog

Митрополит Александар нигеријски, портпарол делегације Александријске патријаршије, рекао је јуче и да је православна црква Африке задовољна овим документом, али да је он могао бити написан и са више храбрости и динамичности.

– Ми треба да укажемо где лежи зло. Треба да говоримо о светској економији, концепту либерализма, да спроводимо дискусије. Афричке нације шездесетих година прошлог века освајају независности, али су и дан-данас у потчињеном положају. Сви ресурси нације су под контролом великих компанија. То је колонијализам под другим именом. Локалне цркве треба да спроведу расправе о томе шта треба учинити да би ствари дошле на своје и биле исправне – рекао је митрополит Александар.

Другог дана заседања Сабора, јуче, на дневном реду био је документ који се бави питањем православне дијаспоре. Како је указао Јован Хрисавигис, који је портпарол делегације Васељенске патријаршије, канонска абнормалија је у организацији православне цркве у дијаспори.

– Има много православних верника ван  православне земље, у САД, Аустралији, Азији. И ту постоји једна канонска неправилност. У Србији, постоји само једна православна црква, у Грчкој, такође, а у Америци можете имати у једном граду или региону присутних и свих 14 аутокефалних цркава. Све патријаршије би се сложиле да то није нормална ситуација и овај Сабор се труди да нађе конструктивно решење за то – рекао је Јован Хрисавигис.

Архиепископ Јов је одговарао на питања о православним црквама које не присуствују заседању Сабора (Фото: Душко Филиповић)

Архиепископ Јов  је и јуче одговарао на питања  о православним црквама које су одлучиле да не присуствују заседању Сабора, који је требало да буде свеправославни. Говорио је о Антиохијској патријаршији, уз грузијску, јединој православној цркви која није потписала свих шест предсаборских докумената. Њихов потпис не налази се испод Правилника о раду Сабора и нацрта који се бави светом тајном брачне заједнице.

– Представници Антиохијске патријаршије нису их потписали не зато што се не слажу са текстом, већ у знак протеста јер питање канонске јурисдикције над Катаром, о којем се споре са Јерусалимском патријаршијом, није решено. Међутим, током дискусија о заказивању Сабора на Криту у јуну, Антиохијска патријаршија није имала замерке на његово одржавање. После јануара ове године, кад је утврђен датум и простор одржавања Сабора, она је наставила да учествује у припремним састанцима. Тражили су да документа буду преведена на арапски, обезбедили су и преводиоца и она су окачена на званични сајт Сабора. Чак су послали и комплетну листу делегата за Сабор – рекао је архиепископ Јов.

Он је подсетио и на начин гласања на заседању које је окупило десет  православних цркава. Одлуке се доносе једногласно, концензусом, како је и утврђено Правилником рада Сабора. О предлогу поглавара Албанске православне цркве Анастасија да се одлуке усвајају већином гласова, према речима архиепископа Јова, неће се расправљати. Иначе, цркве које не учествују на заседању, руска, бугарска, грузијска и антиохијска, осим на документ који се бави односом православне цркве са осталим хришћанским светом, највише примедби имале су управо на документ „Мисија православне цркве у савременом свету“.

http://www.mitropolija.com/sveti-i-veliki-sabor-pravoslavna-crkva-ne-smije-da-ostane-van-diskusija-o-vaznim-pitanjima-savremenog-covjecanstva/

– Када смо доносили своју одлуку, примили смо к знању позицију СПЦ, која је позвала да се сабор одложи и која је изјавила да осећа тешкоћу да присуствује на њему. Ми смо били спремни до последњег часа да учествујемо, али је за нас обавезан услов био присуство свих православних цркава. Не можемо да замислимо свеправославни сабор без макар једне цркве. Када је Бугарска православна црква прва изјавила да неће учествовати, ми смо одмах сазвали ванредно заседање нашег Светог синода и изнели предлог патријарху Вартоломеју да се одржи ванредно предсаборно саветовање, како би се разрешили настали проблеми. Наш предлог био је, на жалост, одбијен.

У међувремену су се још две цркве огласиле са изјавом да неће учествовати на сабору?

Антиохијска, а затим Грузијска патријаршија, док је Српска предложила да се сабор одложи. Морали смо да сазовемо још једно ванредно заседање Светог синода и да на њему донесемо одлуку да не можемо да учествујемо на сабору, ако датум одржавања не буде померен.

Каква спорна питања су настала у организацији сабора, због чега су три цркве одбиле да учествују?

Антиохијска црква је раскинула евхаристијску комуникацију са Јерусалимском патријаршијом. Разлог је био спор око црквене јурисдикције над Катаром и Арабијским полуострвом у целини. Због овог спора, Антиохијска патријаршија у јануару ове године, на скупу поглавара православних цркава, није потписала одлуку о сазивању сабора на Криту. У пословнику о раду свепарвославног сабора, наводи се да га васељенски патријарх сазива уз сагласност поглавара свих помесних цркава. Сада видимо да такве сагласности нема. То значи да сабор не може да буде легитиман. Грузијска и бугарска црква изразиле је забринутост због недовољне припремљености свепаравославног сабора. Свака од поменутих цркава, укључујући и руску, предложила је амандмане на документе који је требало да буду усвојени, али њих нико није желео да узме у обзир. Константинопољски патријарх је рекао да се они могу разматрати на самом сабору.

Да ли ова ситуација прети да изазове раскол у православном свету?

Мислим да ако, без обзира на молбе пет православних цркава које смо чули, о померању датума сабора, тај сабор ипак буде одржан, он ће наравно допринети подели унутар православне цркве. Његове одлуке неће бити прихваћене у свој пуноћи православне цркве и то је веома опасно за свеправославно јединство.

Како оцењујете позицију српске цркве и шта бисте могли да поручите српској браћи?

Ми веома позитивно оцењујемо позицију СПЦ, како је она изложена у писму патријарха Иринеја патријарху Вартоломеју. Мислим да је у садашњој ситуацији то једина правилна позиција. Сабор треба да постане фактор јединства, а не разједињења.

http://www.politika.rs/scc/clanak/357206/Pravoslavnom-svetu-preti-podela

Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је. И оздрави жена од онога часа“ – Матеј 9,22

Познати светац у породици? А шта кажете о светом и праведном православном владару као рођаку? За оне који имају северно европско или кетско порекло могућност не захтева велику машту или измишљање митова. Породична стабла трију кћери православног Запада су јасна као и њихова озображења на иконама.

Најранија црквена традиција приповеда о раном животу Свете Јелене, мајке светог Константина Великог, првог цара хришћанског Рима. Света Јелена је била Келткиња, рођена у Колчестеру, која је отпутовала у Византију да би дошла на двор цара за кога је требало да се уда. Њена каснија путовања у Свету Земљу и њен проналазак Часног Крста добро су позната. Оно што је мање познато јесте у којој мери се она борила за признање њеног сина као наследника Царства, и њено крштење у њеној келтској отаџбини и која је одхранила свог сина Константина млеком Христовим од његових најранијих година – вера која је цветала у његовом зрелом добу, а која је захватила цело његово Царство.

Биле су то Викингшке земље које су дале другу православну владарку, у светом лику Свете Хелге, која је била позната као Олга међу словенским народима код којих је нашла свој дом. Била је бака православног кнеза Светог Владимира, и њени напори да христијанизује Владимировог оца били су безуспешни, мада су се њене свете молитве показале нетрулежним. Више година касније варварски паганин Владимир тражио је религију да уједини народ Руса и пронашао ју је преко својих изасланика у Цариграду, у православном хришћанству своје баке, Свете Хелге (Олге).

Скоро хиљаду година касније, кнез исте руске земље оженио се немачком лутеранском принцезом која ће бити позната као СветаЈелисаватеа Романова. Као обраћеник у Православну Цркву (ретка пракса племића и племићкиња који никад нису приморавани да промене веру да би се венчали), Света Јелисавета је поднела смрт свога мужа, и током рата радила је као медицинска сестра на линијама фронта Православног Царства. Након што је узела монашки завет, монахиња Јелисавета је ухваћена од стране комуниста, па је најзад постала мученица, јер је бачена у бунар. Њене очуване и чудотворне мошти касније су похрањене у руској цркви у Светом граду Јерусалиму, недалеко од места где је њена сестра у Христу, Света Јелена, једном пронашла Животворни Крст.

Православни верници, посебно младе Канађанке са коренима у келтским, скандинавским и немачким земљама, могу сматрати ове свете жене своје покровитељке, кнегиње у правом и Вечном Царству.

Извор: ОСР (превод – Информативна служба СПЦ)

Свечаности у част 1000-годишњег руског монаштва на Светој Гори у Свето-пантелејмоновском манастиру одвијаће се од 27. до 29. маја 2016. године. Очекује се да ће се 28. маја 2016. године овим светковинама придружити и прПедседник Руске Федерације Владимир Путин, који се ових дана налази у званичној посети Грчкој. Заједно с њим на Атос ће допутовати и председник Грчке Прокопије Павлопулос и друга висока званична лица.

Година 2016. узета је као година светковања 1000-годишњег јубилеја присуства руских монаха на Светој Гори. Наиме, први писмени спомен древноруског манастира на Атосу – обитељи Ксилургу који је основао Свети равноапостолни кнез Владимир Кијевски и где се подвизавао „отац руског монаштва“ преподобни Антоније Печерски - датира из 1016. године када се на једном светогорском документу јавља потпис игумана древноруског манастира „Ксилургу“, мада се претпоставља да је овде и раније било монаха из Русије.

Из разлога што се манастир Ксилургу, који је имао статус светогорске лавре, брзо разрастао, године 1169. руским светогорцима је предан још и манастир у част Светог великомученика Пантелејмона (сада познат као Стари или Горњи Русик). Истовремено је манастир Ксилургу остао руски манастир и у данашње време има статус скита манастира Светог Пантелејмона. Године 1747. на Светој Гори је основан и скит „Черниј Вир“, 1757. – Илински скит, а 1841. године – Андрејевски скит.

До процвата руског монаштва на Атосу дошло је у другој половини 19. века. Почетком 20. века у Светој Гори се подвизавало око 5.000 монаха из разних крајева Руског Царства, који су обитавали у манастиру Светог Пантелејмона, у скитовима Илињском и Андрејевском, као и у 92 испоснице и келије.

према Православие.ру, протођакон Р. Ракић

„Празник Васкрса је прослава ускрснућа Исуса Христа који нам је донео победу добра над злом, живота над смрћу. Ове ноћи, славећи ускрског Спаситеља, ми осећамо ту божанску и небеску истину“, рекао је патријарх Кирил, пренео је Тас.

„Господ дотакне сваког ко се на овај дан његовог васкрсења сретне са вером. Желео бих да вам свима честитам. Нека вас Бог благослови, читаву нашу нацију и земљу“, додао је Кирил.

У Храм Христа Спаситеља је претходно донет Благодатни огањ из Јерусалима.

Раша тудеј наводи да су Васкрс прославили и руски војници у Сирији где је литургија одржана у једном од импровизованих верских храмова у близини руске ваздухопловне базе Хмеимим.
Ово је био први пут да се звоно Руске православне цркве зачуло на сиријском тлу како би прославило васкрсење Исуса Христа.

Поред тога, РТ наводи и да су православци славили уз благодатни огањ и у либанској престоници Бејруту, да су у јерусалимском Старом граду етиопски хришћански ходочасници палили свеће у цркви Дир ал Султан, док су у Володимирској катедрали у Кијеву Васкрс славили украјински православци.

Извор: РТС

http://www.mitropolija.com/proslava-vaskrsa-u-svijetu/

Овај догађај је организован на иницијативу удружења „Студенти за живот“. Учесници су се окупили у Парку јединства у Букурешту и прошетали до Омладинског парка. Међу подржаваоцима живота било је више од 15 удружења и хришћанских и невладиних организација. Марш је окончан у Омладинском парку, где је приређен концерт под називом „Живи за живот“ уз учешће познатих румунских певача.
Извор: Basilica.ro (превод - Информативна служба СПЦ)

• Вести из сестринских цркава
  

Очекује се да ће рестаурација, која је поверена грчком тиму стручњака, бити завршена почетком 2017. године, а само свето место у међувремену биће отворено за посетиоце.
Светилиште, које је неколико метара високо и широко и које стоји испод куполе цркве, већ деценијама је држао метални оквир. Његове мермерне плоче су ослабљење, делом и због свакодневних посета хиљада поклоника и туриста. Оне ће бити мукотрпно демонтиране и обновљене током осмомесечних радова на обнови, изјавила је Кустодија Свете земље.
Поломљени или крхки делови биће замењени, док мермерне плоче које се могу сачувати, биће очишћене, а структуре које их придржавају, ојачане.
Радове ће финансирати три главне хришћанске вероисповести – грчка православна, римокатоличка фрањевачка и јерменска, као и друштвени и приватни прилози.
Само светилиште је саграђено почетком 19. века на месту где је Господ Исус био погребен.
Извор: Pravoslavie.ru (превод: Информативна служба СПЦ)

• Вести из сестринских цркава
  

Храм је грађен десет година – од 1903. до 1913. г. – према пројекту Василија Косјакова. У спомен свима чиновима руске флоте на спомен-таблама исписана су имена 12.000 погинулих морнара, за које се у цркви свакодневно узносе молитве. Храм није имао себи премца међу саборним храмовима свога времена. Спољни зидови се обложени гранитом и теракотним орнаментима, фризовима и мозаиком.
До 1927. г. овде су савршаване службе, да би затим храм био затворен и у њему уређен биоскоп „Максим Горки“, услед чега су ову грађевину називали „Максимком“.
Године 1956. у овој саборној цркви је отворен клуб Кронштатске тврђаве и концертна сала с позоришном сценом, а 1974. г. филијала Централног војно-поморског музеја.
Почетком 2009.г. примећени су знаци оштећења здања, и после темељног испитивања на државном нивоу донета је одлука о рестаурацији храма. Током неколико година рада на рестаурацији утрошено је око 1,3 милијарде рубаља.
Маја 28, 2013, Патријарх Кирил је осветио Поморску саборну цркву св. Николаја после њене обнове.
Извор: Православие.ру (Р.Р.)

• Вести из сестринских цркава