Свети Сабор Румунске Цркве недавно је донео одлуку да два лица приброји броју светих Румунске Цркве

Митрополит Јосиф (Нањеску) канонизован је под именом Свети Јосиф Милостиви, Митрополит молдавски, и светковаће се 26. јануара по новом календару, а Ђорђе Лазар Подвижник под именом Свети Ђорђе Поклоник светковаће се 7. августа.

Митрополит Јосиф је рођен 1820. године и на крштењу је добио име Јован; васпитала га је мајка Теодосија. Године 1831. отишао је у Јаши у манастир Светог Спиридона. Завршио је богословију у Бужају. Године 1872. хиротонисан је за Епископа, а наредне године постављен за Епископа Арђеса, док је 1875. г. изабран за Митрополита молдавског са седиштем у Јашију. Овде је архипастирствовао до 1902. године.

Ђорђе Лазар је рођен 1865; био је ожењен и имао петоро деце. Водио је частан хришћански живот у молитви, посту и давању милостиње. Посетио је Гроб Господњи 1884. и остајао је у манастирима Јорданске и Синајске пустиње годину дана. После годину и по дана проведених на Светој гори вратио се у своју отаџбину. Извевши своју децу на пут, почео је да обилази као поклоник молдавске манастире 1890. г. Најзад се настанио у Њамецу, где је проводио дане као прави отшелник. Боравио је у звонику Стефана Великог усред самог града током 26 година, све до своје смрти. Овде се подвизавао сам у посту и молитви, лети и зими, без ватре, без кревета, без капута и без ципела, живећи у Божијој милости. Упокојио се 15. августа 1916. и био погребен у градском гробљу. У лето 1934. остаци су му пренети у манастир Варатец у североисточној Румунији. Међу верницима је познат као „Деда Ђорђе“. Његове мошти похрањене у крипти главне манастирске цркве одишу миомирисом.

Извор: базилика.ро

О закону који су усвојили грчки посланици у својој проповеди је говорио и Фиотидски митрополит Николај, преноси портал Agionoros.ru.

„Да ли сте видели до које мере су пали грчки православни посланици? На срећу, још увек нису сви. Они су изговорили хулу против људског тела. Изгласали су закон по којем сваки човек напунивши петнаест година може да поднесе писани захтев и да промени пол. То је безумље за сваког разумног човека и сатанска ствар с тачке гледишта закона Божијег. Али неки људи желе да нашу државу претворе у државу греха.

Први председник наше земље Јован Каподистрија је заједно с посланицима увео грчки устав који се базира на уважавању и поштовању Бога. И данас наш главни закон почиње речима „У име Свете Тројице“ и садржи одредбе у којима се говори о поштовању према људској личности. Ово нам даје основе да захтевамо поштовање устава и да громогласно протестујемо.

Данас нам неки кажу да Бог није створио мушкарца и жену излуђујући самим тим нашу децу. Сваки мушкарац лако може да постане жена, а жена мушкарац. Да ли знате зашто то чине? Желе да по сваку цену издејствују да хомосексуалци могу да усвајају децу.

Молим политичаре који су гласали за закон да престану да долазе у цркву и да нас варају како би добили гласове на изборима. Шта ће нам они?“

Извор: Православие.ру

Света Гора отказала гостопримство Ципрасу

Администрација Свете Горе одбила je да у званичну посету прими премијера Грчке Алексиса Ципраса који је у среду тамо требало да разговара сa руководством Свете Горе, посети манастире и састане се са Васељенским патријархом Вартоломејом, пише конзервативни атински лист "Катимерини" и помиње да су у доношењу те одлуке учествовали и српски монаси.

"Света заједница" – врховно управно тело Свете Горе, на бурном састанку одлучила је у понедељак да не прими Ципраса у званичну посету и да му не укаже протоколом предвиђене почасти као премијеру, већ му је поручила да на Атос може доћи само као "приватно лице", као обичан ходочасник, пише Катимерини.

Алексис Ципрас (архивска фотографија)

Разлог за ту одлуку је мишљење свештеника Свете Горе да не могу примити премијера који је "прогласио да је атеиста" и који доноси законе и спроводи политику која "погађа православље".

Међутим, пре две године, августа 2014. године, Ципрас је на Светој Гори био топло прихваћен, тада као вођа опозиције, и без посебних почасти, те је чак затражио и добио "благослов" монаха.

Од тада се много шта променило, пише Катимерини и наводи да је Ципрасова влада "отворила фронтове са црквом" којој се од самог почетка његовог мандата није свидео, јер су и премијер и посланици његове коалиције СИРИЗА одбили да се закуну на Јеванђеље и "пред богом" – што је уобичајена форма у Грчкој.

Са друге стране, Ципрасови посланици су Свету Гору ослободили пореза за некретнине ван Атоса, али то није одобровољило свештенство.

Влада је очито знала каква ће бити одлука Управе Свете Горе, те је неколико сати пре њене одлуке неформално обавестила медије да је Ципрасова посета "одложена због обима посла", износи Катимерини.

Међутим, црквени сајт је на то убрзо објавио да је "посету премијера отказала сама Света Гора, те до тога није дошло због обима његовог програма како се говори".

Уз то су у једном манастиру на Атосу – Манастиру Дохијариос, поводом посете Ципраса окачене црне заставе и транспаренти "против антихриста".

Црквени извори грчког листа коментаришу да су то "невиђене ствари за Свету Гору", "без преседана" у њеној историји и да забрана премијеру да уђе на део грчке територије, на Свету Гору, не само што је несхватљива и правно неодржива, већ представља и "свету непристојност", без обзира на политичке ставове.

Катимерини наводи да су међу представницима манастира који су се успротивили посети Ципраса петнаест од укупно двадесет на Светој Гори, "била и три у којима су монаси руског, српског и бугарског порекла".

"Мирнији и пажљивији посматрачи светогорских прилика сматрају да је став 'Свете заједнице' последица атмосфере конзервативизма, понекад са карактеристикама православног фундаментализма који нагло осваја терен на Светој Гори", закључује атински лист.

Новопрестављени Митрополит видински Дометиан, сахрањен је данас у Видину. Опелом је предстојао Његова Светост Патријарх бугарски Неофит уз саслужење мноштва Архијереја и свештенства Бугарске Православне Цркве и других помесних Цркава. На опелу и сахрани почившег Митрополита Дометиана саслуживао је и Његово Преосвештанство Епископ тимочки Иларион (Српска Православна Црква).  Опширније можете прочитати на интернет страници видинске митрополије.

Фото: Видинска митрополија

Данас, 18. септембра 2017. лета Господњег, упокојио се у Господу Његово Високопреосвештенство Митрополит видински ДОМЕТИАН (бугарска Православна Црква), саопштила је видинска митрополија

Високопреосвећени владика родио се 1932, а монашки постриг примио је 1959. године. У архијерејски сан хиротонисан је 1974., да би од 1987. године, дакле пуне три деценије био на челу Видинске митрополије, једне од највећих у Бугарској православној цркви.

Као епархијски архијереј знатно је унапредио црквени живот и уживао поштовање поверене му пастве.

Био је искрени пријатељ Српске православне цркве и народа.

Форпост (Тврђава) - филм о човјеку који се побринуо да сирота и напуштена дјеца имају довољно љубави, пажње, радости и топлине. Ријеч је о свештенику, оцу Михаилу који је са женом, поред својих троје дјеце, одлучио да усвоји још троје из прихватилишта. Када је бирао дјецу гледао је да буду здрава, па тако да није одлучио усвојити једну дјевојчицу која је била много болесна. Након неког времена она му се јавила у сну и рекла: „Све си узео, а мене ниси. Мене нико неће.“ Поразговарао је са супругом и одлучили су и њу усвојити иако је болест била тешка, а већ нису имали довољно средстава да уздржавају толику дјецу. Послије неколико дана док је служио литургију у својој парохији у селу Бојани десило се чудо- Проплакала је икона Пресвете Богородице која се налазила на иконостасу. Отац Михаил се обрадовао подржци Пресвете Богородице и био је сасвим сигуран да му Она даје благослов на велико дјело. Више га ништа није могло зауставити да помаже сирочићима. Да би се потпуно посветио бризи о дјеци одлучио је да се замонаши. Његова жена постала је монахиња и отишла у један оближњи манастир. Он је постао јеромонах и одмах је на једној великој пољани у мјесту Бенчени,( 7 км од румунске границе- черновицка област) почео са изградњом дјечијег прихватилишта и манастирских конака. У почетку од својих средстава, са још четири брата, живећи и једући куване коприве и кромпир. А послије, када је било збринуто преко 50-оро дјеце и кад су сви видјели да је то озбиљно, укључила се држава и црква да помогну. Прихватилиште је посјетио и свјатјејшиј патријарх руски Кирил и подстакао да се помогне манастиру. Ту је за кратко вријеме поникла цијела лавра- манастир Светог Вазнесења. Данас је то најсавременије прихватилиште за дјецу на територији Украјине. Са црквама, школама, пољима за игру, зоолошким вртовима, базенима... Отац Михаил је послије постао владика Лонгин и носи чин Архиепископа, а некада је и сам остао без родитеља и на својој кожи осјетио шта значи бити сироче.

100.000 верника у литији у част Светог Александра Невског са чудотворном иконом Панагије Сумеле

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“

У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“  тадашњем Лењинграду.

Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу.

Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена.

Монашки постриг примио је 1960.

И од тада је – Кирил.

Не скрива да је у школу ишао као на Голготу.

Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“

Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је  завршио 1969!

У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије.

Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције.

Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир.

Његово монашко-патријаршијско столовање  одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог.

Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара.

Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове.

Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом.

Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине.

На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“

До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим.

Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част.

И јутрос зовем мајку.

Она сама, она тамо у Бродареву.

Пита:-где си и кад ћеш доћи?“

-У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха!

-Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли!

Лазовић:

 О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу?

Патријарх Кирил: 

О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије.

Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи.

Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу.

Лазовић:

Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби?

Патријарх Кирил:

Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације.

Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа.

Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига.

Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и  власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени.

Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима.

У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама.

Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи.

Лазовић:

Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима?

Патријарх Кирил:

Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву.

Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу.

Лазовић:

Шта Црква може да учини?

Патријарх Кирил:

Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама.

Лазовић:

Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље?

Патријарх Кирил:

Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека.

Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева.

Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити.

Узмимо, рецимо, друштвене мреже.

Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу.

Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине.

Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о  људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло».

Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал  неограничена слобода.

Рећи ћу вам отворено: овај концепт  негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа  је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција.

Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде.

Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света.

Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове.

Лазовић:

Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући?

Патријарх Кирил:

Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе.

Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и  нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди!

Лазовић:

Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још!

Шта нам је чинити?

Патријарх Кирил:

Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека.

На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих.

Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама  заменити  мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести.

Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине.

Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање.

Лазовић:

Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао?

Патријарх Кирил:

Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18).

Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити.

Лазовић:

Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести?

Патријарх Кирил:

Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди.
Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе.

Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење.

Лазовић:

Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање.

Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ?

Патријарх Кирил:

На монаштву је у свим временима била огромна одговорност.

Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна.

Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући.

Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва.

Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију.

Лазовић:

Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости?

Патријарх Кирил:

Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав.

Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње.

Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи  који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага.

Лазовић:

Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите?

Патријарх Кирил:

Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи.

У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности.

Лазовић:

Шта бисте поручили братском српском народу?

Патријарх Кирил:

Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе.

Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово!

Нека је благослов Божији уз српски народ.

Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује!

Горан Лазовић

(Превод са руског Дејана Кокотовић)

После дуже и теже болести у 64. години земаљског живота упокојио се архиепископ берлински и немачки Московске патријаршије, широм православља, а нарочито у немачкој дијаспори, омиљени архијереј Теофан.

Теофан (Галински) рођен је 8. јула 1954. године у Украјини, у Белој Цркви (Кијевска област). Завршио је као један од најбољих ђака тадашњу Лењинградску духовну семинарију и Лењинградску духовну академију, на којој је касније био шеф катедре за литургику.

Занонашен је 1976. од митрополита Никодима (Ротова), а у свештенички чин рукоположен годину дана касније, од тада митрополита Кирила (садашњег руског патријарха).

Усавршавао се у Источно-црквеном високошколском институту у Регенсбургу (1977-79).

Од 1985. године по црквеној заповести, своје просветно служење заменио је испуњавањем дужности заменика председника Одељења спољашњих црквених послова РПЦ. Као такав изабран је и хиротонисан почетком 1987. у викарног епископа московског патријарха, са титулом "каширски". Одиграо је значајну улогу у припреми обележавања Хиљадугодишњице крштења Руси 1988. године, која је најавила обнову православља у до тада званично атеистичкој земљи.

У деликатном периоду, након уједињења Немачке, па и обједињавања три дотадашње епархије Московске патријаршије на њеном тлу у епархију "берлинску и немачку", изабран је за њеног првог епархијског архијереја 1992. године. Било је то време у коме је велики број православних из земаља бившег СССРа емигрирао у Хемачку. Њиховом пастирском окромљавању нарочито се посветио архијереј Теофан, који је уведен у сан архиепископа 1995. године.

За 25 година архијерејске службе рукоположио је више десетина свештеника, основао са епархиотима преко стотину парохија широм Немачке, најзад дочекао и канонско саслуживање са раније раздвојеном браћом из Руске заграничне цркве. О њему топло сведочи архиепископ берлински и западноевропски господин Марко из Руске заграничне цркве, који је ових дана у поклоничкој посети светињама у Црној Гори.

Блаженоупокојени архиепископ Теофан спада у најзаслужније људе за високи углед Православља у савременом немачком друштву. Господ да му подари Царство Небеско!

Заупокојена литургија и опело архиепископа Теофана биће 14. септембра у Васкрсенској саборној цркви Берлина, а сахрана, по његовој жељи, на руском гробљу у Тегели.

Поводом предстојећег 1. септембра, који се обележава као Дан заштите твари, Његова Све-Светост Патријарх васељенски Вартоломеј обкјавио је поруку којом позива „све људе добре воље да се упосле у борби на заштити природне околине и успостављања солидарности.“

У својој поруци Васељенски Патријарх је изјавио да је прошло 28 година откад је Свети  и Свештени сабор Васељенске Патријаршије установио празник „Заштите животне средине“ када су у Православном центру узнете молитве „за сву твар“. Историјска Патријархова посланица од 1. септембра 1989. позвала је све православне и инославне вернике „да узносе молитве благодарности Творцу на свима великим даровима Творевине“ и да се моле усрдно за њено очување.

Васељенски Патријарх је истакао улогу Светог и Великог Сабора одржаног у јуну 2016. године, који је „нагласио и даље наглашава еко-позитивну динамику наше православне вере где се Евхаристија истиче у центру, и који позива вернике да буду `свештеници` твари док је непрестано приносе Творцу свега, као и начело вођења аскетског живота као савремени начин изражавања благодарности. И заиста, поштовање твари спада у саму срж нашег православног предања“, пише он.

Размишљајући о савременим претњама Божјој творевини, Васељенски патријарх је изразио забринутост због чињенице „да еколошка криза непрекидно напредује у име финансијског раста и технолошког развоја, док човечанство заборавља апеле за радикалном променом у нашем понашању према твари“.

„Краткорочне користи које диктира пораст животног стандарда у неким деловима света, просто прикривају рационалност злоупотребе и поробљивање твари“, додао је он.

Експлозивна комбинација необуздане трговине и науке – тј. безгранично поверење у моћ науке и технологије – само увећава ризике које прете интегритету твари и људског рода, каже се у посланици.

За Васељенског патријарха Вартоломеја решење кризе са којим се суочава људска култура и човекова средина, захтева свестрану мобилизацију и заједнички подухват.

„Не може се много урадити на решењу овог проблема, као и других суштинских проблема поготово када је у питању међуповезаност еколошке и друштвене кризе, без међухришћанске и међуверске сарадње.“

„Дијалог постаје плодно тле за неговање постојећих еко-позитивних и друштвених традиција како би се стимулисао разговор о природној средини и друштвеној заједници, при чему се започиње и конструктивна критика прогреса схваћеног искључиво као технолошки и економски напредак на штету твари и цивилизације“, истиче Патријарх који завршава поруку којом понавља „неодвојивост поштовања твари и људског рода“.

Извор: Васељенска Патријаршија

Архиепископ Макариос III, Архиепископ Православне Цркве Кипра (1950–1977) и председник Републике Кипар (1960–1977)

Архиепископ Макариос III је вероватно у комунистичкој Југославији био међу најпрепознатљивијим личностима из окриља Православне Цркве. За то је свакако заслужно његово несебично ангажовање у Покрету несврстаних, за који је сматрао да је врло важан за очување независности бројним унутрашњим проблемима раздиране Републике Кипар чији је председник био седамнаест година. Дуга и тешка политичка борба за независност Кипра довела је и до његове преране смрти 3. августа 1977. године.

Рођен је 13. августа 1913. године као Михаил Христодулос Мускос у селу Панајиа на Кипру. Основну школу је завршио у манастиру Кико, у коме се у шеснаестој години и замонашио. Потом је завршио Панкипарску гиманзију у Никозији, док је студије богословља и права у Атини похађао између 1938. и 1942. године, тј. и у време немачке окупације током које је био учесник покрета отпора. На кратко је био свештеник у Пиреју (1946), да би отишао на студије богословља и социологије у Бостону у САД које није довршио, јер је већ 1948. године мимо његове воље изабран за Епископа Китијума на Кипру.

Убрзо потом је изабран за првог човека Православне Цркве Кипра (1950) под именом Макариос III, а истовремено постаје и етнарх, национални вођа грчке кипарске заједнице. Као гласноговорник борбе за независност временом стиче изузетну популарност међу члановима заједнице. На овом положају наставио је да се залаже за ослобођење Кипра од британских колонијалних власти и уједињење са Грчком – Енозис.

Његово учешће на конференцији у Бандунгу 1955. године, на скупу са јасним антиколонијалистичким ставом, додатно је узнемирило британске власти на Кипру. Почетком 1956. године, у јеку јачања нових политичких тензија, оне су га због његове делатности интернирале на Сејшеле. Ово хапшење изазвало је забринутост српског Патријарха Викентија који је изразио наду да ће „праведна ствар победити“. Архиепископ Макариос је у прогонству провео годину дана али му је након пуштања на слободу био забрањен повратак на Кипар, те је своје политичко деловање наставио из Атине. Борба је уродила плодом и Кипар је након споразума у Цириху и Лондону добио право на независност. Самосталност је проглашена 16. августа 1960. године када је и Архиепископ Макариос, након убедљиве изборне победе за председника, ступио на дужност.

Након добијања независности узео је активно учешће у политици несврставања и присуствовао је на свим конференцијама ванблоковских земаља: у Београду (1961), Каиру (1964), Лусаки (1970), Алжиру (1973) и Коломбу (1976). Он је своје боравке у Београду користио да и као архипастир Православне Цркве Кипра посети и сестринску „цркву Југославије”, како је тада назвао Српску Православну Цркву, као и да нагласи своју и жељу Његове Светoсти Господина Патријарха Германа, да се везе између њих још више јачају и учвршћују. Архиепископ Макариос је приликом првог сусрета у Београду 1961. године истакао да су принципи на којима се заснива политика ванблоковских земаља, принципи слободе и правде, хришћански идеали.

Стицање независности није решило међунационална политичка трвења између кипарских Грка и Турака која су 1964. године довела до крвавих сукоба, након чега су Уједињење нације, на захтев кипарске владе, послале војнике (UNFICYP) ради одржавања мира. Међутим, највећи проблеми Архиепископу Макариосу су долазили из грчких редова. На њега су изведена четири неуспела атентата: јануара и октобра 1969, марта 1970. и октобра 1973. године. Чак је покушана његова смена са места Архиепископа (1972-73). Врхунац делатности против њега био је државни удар који је извршен 15. јула 1974. године од стране снага подржаних од грчке „Војне хунте“. Тада је проглашен и мртвим. Овај удар је пет дана касније изазвао инвазију турске војске, да би након додатног напада половином августа Турска заузела близу 40% територије острва због чега је оно остало подељено све до данас. Након пет месеци прогонства Архиепископ Макариос се вратио на Кипар и наставио да води пређашњу политику остајући веран идејама антиимперијализма, деколонизације, пацифизма и несврставања уз политичке блокове.

Беспоштедна политичка борба за ослобођење и независност Кипра – покушаји убиства, државни удар и турска инвазија, веома је нарушила његово здравље. У пролеће 1977. године преживљава први срчани удар, да би други, почетком августа исте године, био кобан. Умире 3. августа у 64-ој години. На Кипру је тим поводом проглашена четрдесетодневна жалост.

Вест о смрти Архиепископа Макариоса снажно је одјекнула у међународној јавности. Био је уважен и поштован међу бројним државницима, па је тако у Египту проглашена петнодневна жалост, док су у престоници Велике Британије на државним зградама заставе спуштене на пола копља. Реакције југословенског државног врха и јавности показале су дубоко поштовање које је гајено према овом важном сараднику у покрету несврстаних.

Његова тестаментарна порука „Кипар је мој живот“, коме се посветио и као црквени и као народни поглавар, најбоље је сажела његов животни пут. Према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Кико на планини Тронис Тис Панајиас, одакле се види цео Кипар. Избор тог места је писца некролога у „Православљу“ 1977. године, с правом навело да направи поређење са Његошем и Ловћеном.

Критике : Након стицања независности Архиепископ Макариос је трпео велике критике од политичара и медија у САД и Великој Британији због политике несврставања, па је погрдно називан и „Кастро Медитерана“. Временом је због епископске одежде у британској штампи добио уравнотеженији надимак, „Црни Мак“ („Black Mak“).

Несумњиво је да је у свом политичком деловању Макариос имао и пропусте. Замерке на рад и ставове Архиепскопа Макариоса су долазиле са различитих страна. Из грчких редова замерано му је што је одустао од уједињења са Грчком, упркос томе што је његову одлуку да напусти ту политику, подржала велика већина кипарских Грка. То је и коришћено као оправдање за нападе на њега, па и за државни удар. Са турске стране, критикован је да се није искрено залагао за права и интеграцију кипарских Турака, као и да није хтео да се разрачуна са грчким екстремистима. То је искоришћено као изговор за повлачење турских представника из власти 1963, а према неким мишљењима, и као оправдање за инвазију и окупацију северног дела Кипра 1974. године од стране турске војске, упркос званичном ставу Републике Турске да се то чини као гаранција за спровођење споразума из 1960. године. Како је на све те критике  гледао Архиепископ Макариос, остаје нејасно, јер иза њега нису остале никакве дневничке белешке или мемоари.

Неспорно је да је време Макариосовог председниковања обележила модернизација која је омогућила знатни пораст животног стандарда становништва. Ипак, када се оцењује његова политичка делатност, мора се имати у виду ограничен маневарски простор због међународних политичких околности. У тренутку када су актуелни преговори о уједињењу Кипра пропали, процене историјског учинка Архиепископа Макариоса остају и даље предмет полемика, а тим више и изазов непристрасним истраживачима за даља проучавања.

Данко Страхинић

Објављено у листу Српске Патријаршије „Православље“, 1–15. август 2017. г. — 1209–1210.

Свеноћно бденије поводом Преображења служено је претходне ноћи, а након тога и парастос за преп. Пафнутија (белешка Уредништва: уочи проглашења некога светим служи се бденије и онда се последњи пут одслужи парастос за покој његове душе, а од од Литугије сутрадан молимо се том светом!).

Митрополит трансилванијски Лаврентије началствовао је Литургијом, а њему су саслуживали Архијереји Румунске Цркве: Архиепископ аргешко-мускелски Калиник, у чијој се епархији одржава прослава, Архиепископ доњодунавски Касијан, Епископ александријско-телеормански Галактион, и Епископ мађарски Силуан.

Саборски томос о канонизацији Светог Пафнутија прочитао је Епископ Силуан, после чега је икона светога представљена и отпојан његов тропар. Томос је донет на заседању Светог Сабора 4. и 5. јула 2017, када је донета одлука да се блажени иконописац причесли светима.

Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)