Угледна лекарка и епидемиолог у области исхране, др Антонија Трихопулу, о нашем времену каже: „Млади напуштају медитеранску исхрану. Напуштају вино и окрећу се жестоким алкохолним пићима, напуштају традиционалне напитке и прелазе на чајеве, а узимају и бројне додатке исхрани који им уопште нису потребни" (часопис Гастрономос). Њене речи показују да живимо у стварности исхране којом владају помодарство, стандардизација и подражавање, док смо напустили сопствену прехрамбену традицију. А та традиција не огледа се само у врсти хране коју једемо, већ и у заједничком обедовању, трпези, дружењу, у ономе што значи „делити хлеб" са другим, разговарати, посветити пажњу не само јелу већ и људима са којима седимо за истим столом.

Живимо у времену доставе. Чак нас и кафу мрзи да сами скувамо, већ је радије купујемо или наручујемо. Није проблем у недостатку времена, већ у томе што тражимо готово, а не труд. Не придајемо значај томе да с љубављу припремимо оно у чему ћемо уживати, већ радије трошимо новац, не осетивши радост која долази из самог чина стварања.

Није, дакле, ствар само у укусу. Ствар је у љубави. Припремајући храну, човек постаје бољи кувар. Али да би нешто припремио, мора најпре да осети потребу да то подели. Да дарује. Да схвати како време проведено у припремању оброка није изгубљено време, већ дар срца и љубави, начин да онима које сматра својима пружи нешто од себе. Тако смо заборавили и да кажемо „хвала". Често својим ученицима говорим: „Немојте размишљати да ли је јело које су вам спремили мајка, бака или отац било укусно и колико је било укусно. Размислите о томе да вас воле и да су вам га с љубављу припремили. Захвалите им и поједите макар мало, како бисте им указали поштовање." Не треба онда да се чудимо незадовољству младих људи данашњице. Када је достава постала правило, када се готова индустријска храна само извади из замрзивача да би се утолила глад, када се трпеза више не поставља и не доживљава као празник, када мобилни телефони остају укључени за време оброка, како онда да млади науче да цене природу, човека, труд и траг душе који је уткан у храну? Како да касније цене било шта што је створено с љубављу, када им је све доступно одмах, али безлично?

Грчка земља и даље је богата. Њено поврће, воће и производи животињског порекла могу да испуне нашу трпезу. Помодарства нашег времена намеће нам да једемо отмену храну,пијемо страна пића, бринемо опсесивно о фигури, понекад до саме анорексије, и тежимо свему што је необично и помодно. Али када у своју исхрану унесемо дух наше земље и традиције – драге мајке и очеви, баке и деке – тада схватамо да деца памте та јела. Не само због укуса, већ због лица онога ко их је с љубављу припремао. Ако се мало потрудимо, пронаћи ћемо дивне домаће производе – укусне, здраве и једноставне – који без претераности улепшавају нашу исхрану и постају повод да сваки оброк претворимо у празник.

Повежимо то са благодарношћу Богу за све што нам дарује и са лепотом заједничког дружења.

Породица треба да се окупља око заједничке трпезе, како би поново открила радост заједништва, даривања и љубави која се... једе!

Протопрезвитер др Темистокле Мурцанос

Извор: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Јонска острва изњедрила су многе светитеље наше Цркве. Један од њих био је новојављени светитељ, Свети Панагис Басјас из Ликсурија на Кефалонији.

Живио је у времену када су Јонска острва непрестано мијењала своје завојеваче, а наша Православна Црква уздисала под тешким притисцима папских јеретика, који су током читавих вјекова тијесно сарађивали са западним окупаторима настојећи да становништво однароде и потчине га римском папи.

Рођен је у Ликсурију 1801. године. Родитељи су му били Михаило Типалдос Басија и Регина, рођена Делапорта, побожни и имућни људи. Стекао је темељно образовање, а поред грчког језика одлично је познавао и италијански, француски и латински.

У почетку је био постављен за учитеља и извјесно вријеме обављао је учитељску службу. Међутим, убрзо су га надахнуле ревносне проповиједи Козме Фламијатоса и Јевсевија Панаса, великих црквених личности свога времена, који су неустрашиво бранили Грчку и православну вјеру, те им се и сам придружио.

Енглези, тадашњи господари Јонских острва, иако су се представљали као њихови заштитници, тиранисали су народ и настојали да поткопају његово православно опредјељење. Зато је напустио државну школу, која је служила као средство пропаганде енглеске власти, и почео да држи наставу по приватним кућама.

У двадесетој години живота, послије смрти свога оца, вођен склоношћу ка монашком животу и надахнут личношћу великог подвижника, заштитника Кефалоније, Светог Герасима, као и његовог сусједа, такође великог подвижника, Светог Антима, оставио је све и отишао на острвце Ксироскопело, у Доњој Ливатои, у манастир Влахерне, који је у то вријеме служио као мјесто прогонства свештенослужитеља од стране Енглеза.

Тамо је упознао и знаменитог закинтског клирика Николаја Кантуниса, који је такође био у изгнанству. Од њега је примио монашки постриг и добио монашко име Пајсије.

Међутим, није се дуго задржао тамо, јер је био принуђен да се врати у Ликсури како би заштитио своју остарјелу мајку и незаштићену сестру.

Иако је живио у свијету, читав његов живот био је непрекидан подвижнички подвиг и досљедно остваривање монашких идеала и начела. Године 1836. архиепископ кефалонијски Партеније Макрис рукоположио га је најприје у чин ђакона, а потом и у чин презвитера.

Од тога времена живио је искључиво за Цркву, за Христа и за своју вјерну браћу и сестре. Одбио је да буде постављен за пароха и настанио се у малом манастиру Светог Спиридона.

Током педесет година свакодневно је служио Свету Литургију и са пламеном ревношћу проповиједао Јеванђеље. Обилазио је домове својих суграђана, помажући им и материјално и духовно.

Проблем свакога човјека постајао је и његов сопствени проблем. Истакао се и као изузетан духовник и исповједник.

Мноштво напаћених и страдалних људи долазило је к њему да пронађе утјеху и олакша тешка бремена која су носили, прибјегавајући овом врлинском свештенику и монаху.

Својим личним очишћењем, подвижничким животом и светошћу удостојио се од Бога дара прозорљивости, те је пророчки откривао оно што ће се догодити појединцима, породицама и читавом друштву. Такође се удостојио да у име Христово твори и чудеса.

Истовремено је развио и изузетно значајну родољубиву дјелатност. Дочекао је са великом радошћу 21. мај 1864. године, дан уједињења Јонских острва са Мајком Грчком, за које се и сам, на свој особен и ненасилан начин, несебично залагао. Стојећи уз знамените јунаке покрета уједињења, доприносио је очувању и његовању православног предања у једном веома тешком политичком и друштвеном времену.

Године 1867, током разорних земљотреса који су погодили полуострво Палики, његова кућа била је срушена. Од тада је живио у дому свога рођака Јована Геруланоса, оца чувеног хирурга и академика Марина Геруланоса.

Био је човјек дубоке смирености. Није желио да људи говоре о њему, па је зато одлучио да се подвизава у древној и великој врлини јуродства Христа ради.

Правио се да је духовно неразвијен, како би други његове духовне дарове и врлине сматрали особинама човјека слабе памети, а не дјеловањем благодати Божије.

Ипак, уживао је велико поштовање готово свих становника, изузев сасвим малобројних појединаца. Чак га је и познати ликсуријски антиклерикални књижевник Андреас Ласкаратос цијенио и гајио према њему искрено поштовање.

Услијед многих страдања, оскудица и строгог подвижничког живота, његово здравље било је озбиљно нарушено, те је посљедњих пет година живота био прикован за постељу. У том периоду посјетио га је митрополит Кефалоније Герман Калигас, коме је отац Панагис прорекао да ће бити изабран за архиепископа атинског.

У миру се упокојио 7. јуна 1888. године, у осамдесет осмој години живота. Његова сахрана претворила се у свенародни испраћај. Од њега се опростио сав народ Кефалоније, на челу са архиепископом Германом Калигасом.

Успомена на њега никада није изблиједјела из сјећања побожних Кефалонаца. Најзад га је 1986. године наша Мајка Црква Православна свечано прибројала лику светих.

Пренос његових светих моштију био је велики духовни догађај, а благоухање које је из њих исходило послужило је као потврда његове светости.

Његов свети спомен прославља се 7. јуна, на дан његовог блаженог упокојења. Његове благодаћу испуњене свете мошти чувају се у храму Светог Спиридона у Ликсурију.

Од свих његових врлина нарочито се издвајала смиреност, она врлина која човјека узвисује и приводи га самом престолу Божијем.

Насупрот њој стоји гордост, која човјека сурвава у најдубље поноре пакла.

Гордост је неизљечиви коријен свакога зла у човјеку. Она га удаљава од освећујуће благодати Божије, док је смирење спасоносни лијек против погубног пута на који човјека води самољубље и егоизам.

Она је највећа препрека спасењу човјека. Та егоистична самодовољност, као тешко духовно обољење, спречава човјека да спозна сопствену грјеховност и лишава га расположења за искрено покајање, за љубав према Богу и бижњем.

Егоизам и покајање два су потпуно супротна и међусобно непомирљива појма. Гдје постоји једно, друго не може постојати.

Врата душе егоистичног човјека херметички су затворена за дејство Божије благодати. Зато, све док остаје затворен у тврђави свога самољубља, његово спасење је немогуће.

Свети Панагис Басија био је живо оваплоћење смиреноумља. Смирењу је више поучавао својим животом него својим ријечима.

У овим тешким и судбоносним временима у којима живимо, потребни су нам управо такви свештенослужитељи, какaв је био Свети Панагис Басјас.

Потресно чудо оца Панагиса (Пајсија) Басјаса

Када сам имао дванаест година, [свједочење Герасима Дракопулоса], једне вечери док сам сједио испред очеве златарске радње, која се налазила на главном тргу у Ликсурију (мјесто на Кефалонији), окупило се – као и сваке вечери – неколико његових пријатеља да разговарају. Сви су то били угледни људи, образовани и поштовани грађани града, већином у поодмаклим годинама.

Те вечери разговор се повео о светости и чудима оца  Панагиса[1] Басја (1801- 1888), а сваки од присутних имао је да исприча понеко чудо којем је био свједок или за које је поуздано знао. Тада је и мој блаженопочивши отац испричао једно задивљујуће чудо оца Панагиса, које је доживио мој дјед Василије Дракопулос, који је иначе био и појац и композитор многих црквених пјесама. Чудо се догодило овако:

У вријеме оца Панагиса у Аргостолију је живјела једна угледна и веома богата породица. Не сјећам се тачно њиховог презимена. Породицу су чинили супруг, супруга и два сина. Били су веома побожни и врлински људи, а нарочито домаћица, чији је читав живот био испуњен дјелима милосрђа и доброчинства.

Послије неколико година умро је њен супруг, те је удовица остала сама са своја два сина. Тада се још више посветила њиховом хришћанском васпитању, а истовремено је још више проширила своју добротворну дјелатност. Помагала је свим сиромашнима и болеснима које је посјећивала у њиховим домовима, обилазила је болеснике у болници, као и затворенике, како би их укрепљивала

Када је њен старији син навршио двадесет и једну годину, једне вечери, док су након вечере сједили у трпезарији, изненада је осјетио снажан бол у глави и истог тренутка пао на под без свијести. Положили су га у постељу и одмах позвали љекара. Након прегледа, љекар је увидио да је болесниково стање крајње тешко и припремио је мајку на оно најгоре.

Када је чула љекареве ријечи, госпођа је отишла пред кућни иконостас, клекнула и читаву ноћ се усрдно молила Пресветој Богородици за спасење свога сина. Но, нажалост, ујутру је њен син преминуо.

Упркос дубокој жалости и великом болу због губитка дјетета, није престала са својим хришћанским животом и дјелима милосрђа. Међутим, годину дана касније, једне вечери, док је сједила у трпезарији са својим другим сином, изненада је чула како и он узвикује од бола и, баш као и његов старији брат, истог тренутка пада на под без свијести.

Одмах је позвала љекара, који је установио да је и код другог сина ријеч о истој болести као и код првог и да не постоји никаква нада за његово излечење. Очајна због несреће која ју је задесила по други пут, госпођа је поново, сва у сузама, прибјегла своме кућном иконостасу.

Читаву ноћ остала је тамо, клечећи и усрдно се молећи Пресветој Богородици и Светом Герасиму да јој спасу дијете, да јој се смилују ради њеног хришћанског живота и дјела милосрђа, и да њеном сину дарују потпуно оздрављење. Али, нажалост, када је сљедећег јутра љекар поново дошао, само је могао да констатује његову смрт.

Тада је ту несрећну мајку обузело страшно очајање. Потпуно се промијенила и постала као необуздана звијер. Престала је са свим својим дотадашњим доброчинствима, непрестано је хулила на Бога и светитеље, а више никога није примала у своју кућу.

Недуго потом дала је једном вјештом сликару двије фотографије својих синова и замолила га да им изради портрете у природној величини.

Када јој је сликар предао готове портрете, госпођа их је ставила у раскошне рамове. Затим је изнијела сав намјештај из свога салона, објесила портрете један наспрам другога и прекрила их танким велом. Испод сваког портрета поставила је и свијећњаке са свијећама, које је често палила, па је, гледајући ликове својих синова, разговарала с њима као да су живи.

Једнога дана отац Панагис кренуо је из Ликсурија редовном бродском линијом за Аргостоли. Када је сишао са брода, полако се, ослањајући се на свој штап, упутио према кући те госпође.

Стигавши пред кућу, покуцао је на врата, а госпођа се појавила на прозору. Чим је угледала оца Панагиса, иако га није познавала, силно се разјарила и почела да га обасипа најпогрднијим и најувредљивијим ријечима. Међутим, отац Панагис остао је потпуно миран и, кротко је три пута замолио да му отвори врата како би јој рекао нешто.

Она је, међутим, наставила да га још жешће вријеђа. Тада јој је отац Панагис мирно рекао:

– Хоћеш ли ми ти отворити, или да сам отворим?

Затим је својим штапом начинио знак Часнога Крста на вратима, која су се истога тренутка сама отворила. Отац Панагис је потом почео да се пење уз степенице. Када је госпођа то угледала, остала је нијема од запрепашћења и више није могла ни ријеч да изговори.

Отац Панагис је затим, као просвијетљен благодаћу Божијом, пошао право у салон и рекао госпођи да пође за њим.

Отворивши врата салона, рекао јој је:

– Сједни у онај угао и видјећеш нешто чему се ниси ни надала.

Пошто се отац Панагис помолио Богу, госпођа је угледала како се велови сами подижу са портрета њених синова. Истога часа видјела је своје синове који стадоше насред собе!

У том тренутку обојица истовремено извадише револвере и у исти мах пуцаше један на другога. Истога часа обојица падоше мртви на под.

Одмах потом портрети се поново нађоше на своме мјесту, као да се ништа није догодило.

Госпођа је, видјевши све то, остала ужаснута и нијема од запрепашћења.

Тада јој отац Панагис рече:

– Госпођо моја, Бог те је, управо зато што те воли, сачувао да не видиш оно чему си сада била свједок. Зато је и допустио да твоји синови умру природном смрћу. Обојица су завољела исту жену и било је одређено да један другога убију управо онако како си сада видјела.

Зато се покај, благодари Богу и настави свој некадашњи хришћански живот и дјела милосрђа.

И заиста, госпођа се искрено покајала и поново се, свом душом и свим својим бићем, посветила своме некадашњем хришћанском животу и добротворном служењу, али сада са још већом ревношћу, смирено и са љубављу и у далеко већој мјери него раније.

Одломак из књиге “Свети Панагис Басјас“ о. Константина Гелиса, секретара митроплита Прокопија Кефалонијског (митроплит Прокопије је замонашио и рукоположио нашег митроплита Амфилохија Радовића)

Написао и превео протопрезвитер Никола Гачевић

[1] Панагис је световно име оца Пајсија. Народ га је од милоште звао по његовом световном имену јер су га познавали и прије монашења.

„Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Ко сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе.

Човек није у стању да оцени свој допринос општој ствари. Скоро увек се испоставља да је огледало у којем се човек огледа криво. Час види себе као великана који је у стању да учини гигантске кораке и моћне поступке, час се сам себи чини као бува и склон је томе да сматра да су сви његови поступци као бувљи. И једно и друго је погрешно. И нећемо сами себе оцењивати на последњем испиту. Несумњива истина јесте то да без малог не постоји велико и премда „једна пахуља још не чини снег“, свака пахуља понаособ је неопходан потез сликара на платну које приказује зимски пејзаж.

Какве су наше молитве? Ништа ватрено, ништа чудотворно. Али ако се ове капи сакупе у прегршт, човек више неће умрети од жеђи. Ако долазиш у храм „због себе“, због својих потреба и са својим мислима, ризикујеш да не добијеш ништа и да ништа ни са ким не поделиш. Али ако долазиш у храм као на заједничку ствар, молећи се за болесне, путнике, паћенике, страдалнике, за власт и војску, смело можеш рачунати на то да ће се и други тебе сетити у својим молитвама и да ћеш бити помилован због туђе љубави. Свештеник који свакодневно слуша људске жалбе и молбе може и треба да их износи пред парохијане. „Данас вас, – свештеник може да каже, – молим да се помолите за Петра, мужа једне наше парохијанке који је тешко болестан и треба да се оперише.“ За будаласту децу која хоће да побегну од куће, за успешно запослење, за порођај који је почео и за стотине сличних потреба људи могу сазнати од свештеника како би се на богослужењу молили с њим за људе којима је потребна помоћ. „Мишица Господња није ослабила и Његова рука се није скратила, већ спасава,“ – тако су говорили пророци. Умољен једногласним молбама многих људи Господ и данас може да чини оно што је чинио у старе дане. У једном од великих прокимена изговарамо речи псалма: „Ти јеси Бог, творјај чудеса,“ („Ти си Бог Који чини чуда“), а затим кажемо: „Сказал јеси в људјех силу Твоју“ („Показао си силу Своју на људима“). Једини Чудотворац и данас може у нама, људима да каже, односно да испољи Своју силу, само ако се многе капи слију у потоке и ако се многи потоци слију у реке молитвених молби.

Не желим да умањим значај личне, тајне и појединачне молитве човека. Не сме се понижавати овај лични разговор чија је сласт многима позната. Али мислим да начин живота наших парохијана по нечему подсећа на устав отшелника. Шест дана недељно ови људи су живели далеко једни од других са својим питањима, болестима, вапајима и уздасима. Ко је шта јео, ко је колико спавао, ко се како молио – било је њихова и Божја тајна. Недељом су се окупљали у цркви како би се заједно помолили, причестили, затим поделили трпезу и заједнички разговор, па отишли на место своје осамљености. Тако и се ми шест дана копрцамо, врзмамо се, мучимо се, грешимо, нервирамо се. Онда допузимо на исповест, кајемо се, причешћујемо се и опет се размилимо до следеће недеље или празника. Режим наших одлазака у цркву формално личи на отшелнички. Само што је нама, који живимо у свету, то врло мало. Ми не смемо да живимо за себе, собом и у себи, окупљајући се само једном недељно. Треба да учимо да живимо за друге, с другима и ради других, и да чак и у заједничким молитвама пажљиво ослушкујемо туђе потребе и да се заступамо пред Богом за друге.

У поље пажње људи који се причешћују из истог Путира треба да доспевају и овоземаљске потребе других. Као што наше засебне молитве углавном представљају слаби шапат, а кад су сакупљене претварају се у дивну и пунозвучну Херувимску, тако су и наше копејке убачене у ковчежић, саме по себи мале и оскудне, али кад се сакупе могу бити довољне за многа добра дела. Свештеник понаособ или појединачни парохијанин ближњем могу да помогну врло ограничено. Снаге и могућности се устостручују кад се људи окупе ради заједничког доброг дела. Свака парохија може да помогне у лековима, или да новчано помогне школовање деце или за покривање комуналних дугова за некога од парохијана у случају велике потребе.

У суштини, свештеник парохију треба да претвори у породицу, у органско јединство људи који се моле једни за друге и учествују у међусобним потребама. „Коме треба помоћ?“, „За кога да се помолим?“ – треба да буду стална питања која се чују у храму међу парохијанима. И верујте, живот нам неће дати да проживимо ниједну недељу без конкретног одговора на ово питање.

Свако од нас сам долази у храм, у различито време, после различитих животних догађаја. Неко због прочитане књиге, неко због душевног бола, неко по савету друга, некога мама доведе за руку. Испочетка је црквени живот за нас „лична ствар“, мала тајна, нешто врло интимно што се не може поделити са сваким. Међутим, то је црквени живот у његовом тајном дубоко унутрашњем стању. Он је у зачетку. Већ постоји, али још не дише својим плућима. Так кад парохија постане породица, свештеник отац, а недељна литургија главни догађај у недељи, моћи ћемо да говоримо о својој уцрквљености као о рођеном детету.

Треба да раширимо своје срце и да примимо у њега потребе многих људи. Треба да постанемо брат и сестра за десетине браће и сестара који стоје поред нас, и за хиљаду браће и сестара које не видимо, али који захваљујући Цркви чине једну породицу. Предстоји нам да заслужимо и добијемо узвишено име – парохијанин. Оно није тако једноставно и неважно. Оно је подједнако славно као звање редова гарде за јаког сељака који је прошао цео рат и који звецка туцетом медаља док хода.

Протојереј Андреј Ткачов

извор

Милосрђе је увек било и остаје најважнија хришћанска врлина која нас подстиче на то да улажемо напоре тела и духа на добробит ближњих и људи који нам нису нарочито блиски како бисмо испуњавали заповест о љубави према Богу, да у сваком човеку видимо Његов лик, без обзира на статус, врлине и мане – како своје, тако и онога коме је помоћ потребна.

Стране принцезе – руске подвижнице

Царица Александра Фјодоровна и њене кћерке су три године, од самог почетка рата све док нису биле ухапшене, служиле у војним болницама као обичне милосрдне сестре. Да ли у светској историји постоји још неки пример да су супруга и деца владара годинама лично неговали рањене војнике? Царица и њена рођена сестра су биле принцезе енглеске крви из протестантске Немачке и имале су родбину у целој Европи, али су једине свој живот и све своје снаге у потпуности посветиле делима милосрђа.

Оне су примиле свето православље и постале велике подвижнице које су својим животом и својом смрћу доказале оданост Богу. Доброчинство или, како се оно називало у Русији – труд милосрђа – било је традиционално у царским домовима. Обичај пружања помоћи сиромасима поштовао се у току целе историје рода Романова, али је врхунац достигао у периоду владавине Николаја II.

Царица је за војну болницу дала просторије свог дворца у Царском Селу где је породица стално живела, а Јелисавета Фјодоровна је за сличне потребе дала зграду коју је подигла за Строгановску школу у Москви и где се данас налази Московски архитектонски факултет. И, наравно, сви добро знају за обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је велика кнегиња такође основала недуго пред почетак рата.

Царско дело

Александра Фјодоровна је већи део свог живота у зрелим годинама патила од хроничне неуралгије фацијалног нерва и исцрпљујуће срчане болести. И поред тога се није нимало штедела. Још пре Првог светског рата који се пре доласка бољшевика на власт (који су га на крају изгубили и због тога су променили њен назив) звао Велики или Други отаџбински рат, заједно с породицом је непрестано чинила дела милосрђа отварајући мноштво фондова и комитета. На пример, основала је „Друштво за заштиту мајчинства и новорођенчади“. Под старатељством царице била су породилишта у којима су лекари давали савете трудницама. Царица је отварала јаслице за бебе и дечје вртиће. Прва школа дадиља и гувернанти у Русији такође је отворена захваљујући царичином труду. Премда је обично била стидљива, постајала је смела и одлучна кад се радило о побољшавању живота деце.

Николај Александрович и Александра Фјодоровна су давали огромна средства у добротворне сврхе, редовно смањујући сопствене трошкове који су ионако били мали, посебно ако се пореде с трошковима европских монарха. Легендарни „Бели цвет“ такође је организовала царица: за борбу против туберкулозе на сајмовима је успевала да заради огроман новац продајући заједно с децом на улици ручне радове који увек били направљени с изузетним укусом.

Свакодневица у рату

Одмах после почетка рата царска породица је отпутовала за Москву у Успењски храм у којем се још Александар I молио пре почетка рата с Наполеоном. По повратку у Петербург спартански начин живота породице је постао још једноставнији. Цар је лично захтевао да због отежаног снабдевања намирницама трпеза постане скромнија. Ако су чланови породице и шили неку одећу за себе, то је била само униформа милосрдних сестара, а и иначе су све три године за време рада у болници царица и деца носила исту одећу – закрпљене хаљине и изношену обућу. Сва средства су се трошила на доброчинство. Цар се налазио или у Главом штабу или на фронту.

Царица се о првих дана рата посветила рањеницима и ангажовала је за то своје старије кћерке. Кад је избио рат, 1914. године, Олга Николајевна је имала око 19, а Татјана Николајевна је тек напунила 17 година. Александра Фјодоровна, Олга и Татјана су почеле да похађају курсеве за милосрдне сестре пажљиво слушајући сва предавања и усрдно се припремајући за испите из практичног дела како би имале право да раде равноправно с осталим медицинским сестрама. Часове су похађале код познате следбенице чувеног хирурга Пирогова Вере Гедројц, која је увек цитирала свог учитеља: „Главни циљ хируршког и административног рада на попришту ратних дејстава не треба да буду операције које се обављају на брзину, већ правилно организована нега рањеника и конзервативно лечење у најширим размерама.“

Након успешно положених испита сваки дан су проводиле негујући рањенике који су евакуисани у Царско Село, доносећи чак и самим својим присуством радост и утеху. Царица се потпуно посветила болничком раду. У њега је улагала све своје снаге са жаром и страшћу који су за њу били карактеристични, и премда је њено здравље било знатно нарушено, испољавала је запањујућу издржљивост. Господ и захвалност рањеника давали су јој снагу да увек и изнова чини свој подвиг.

На личну молбу Александре Фјодоровне у земљи је отворено 70 војних болница, опремљени су санитетски возови, прилагођени за превоз рањеника у позадину на посебан начин – кретали су се споро, али безбедно за тешке рањенике. Организован је магацин Њеног Императорског Величанства који је армију снабдевао рубљем и завојима. Царица је, осећајући својим танкоћутним срцем колико је за многе рањене војнике који нису могли да се крећу важно да се помоле у црквеној атмосфери на коју су навикли од детињства, од својих средстава опремила мобилну цркву која се превозила по војним болницама.

Такође, царица је оснивала комитете за помоћ избеглицама и породицама чији су хранитељи били мобилисани за рат. Одговорност за њихов рад поверила је старијим кћеркама. Ови комитети су имали одељења у многим градовима у Русији и били су врло популарни. Треба истаћи да су се на пример Александре Фјодоровне угледале многе мецене из Руског царства. Приватна иницијатива се никад пре тога није испољавала с таквим полетом и милосрђем.

Три сестре

Оне су обављале најтежи и најпрљавији посао, а притом је свака од њих имала своје таленте. Александра Фјодоровна је радила и у операционој сали помажући у тешким операцијама. Царица се држала храбро и увек је налазила речи утехе за рањенике. А захтевни доктори су увек истицали да су ретко имали прилике да сретну тако сталожену, вешту и способну хируршку сестру као што је Татјана Николајевна. Велика кнегиња Олга Николајевна чији су здравље и нерви били слабији није могла дуго да остане да ради као хируршка сестра, али се зато у потпуности посветила животу војне болнице, чистећи за болесницима равноправно с другима.

Једном се десило кад је уочи вечерњег парастоса за официра који се упокојио у војној болници на којем је због великог броја окупљених било тесно и загушљиво, друг покојника изашао из гробљанске цркве на ваздух, где га је потресао призор који је угледао. Изненада се код ограде зауставио аутомобил из којег је изашла дама у црнини која није одмах отишла у храм, већ је прво обишла један гроб, затим други и тако све док није обишла све и молила се пред сваким крстом. Кад је дошла до официра он је у њој препознао царицу која се сама, усред ноћи, молила за душе оних који су их положили за своје другове.

Мале старатељке

Млађе велике кнегиње због свог младог узраста нису могле да раде као милосрдне сестре (Марија је напунила тек 15 година, а Анастасија 13), али су свакодневно долазиле у војну болницу при царској цркви Светог Теодора (војна болница за официре и ниже чинове у име великих кнегиња Марије и Анастасије), а дању су заједно са старијим сестрама обилазиле остале. Понекад је у овим обиласцима учествовао и десетогодишњи Алексеј Николајевич који је волео да општи с рањеницима који су се веома радовали разговорима с њим.

Млађа деца су шила рубље за војнике и њихове породице и припремала су завоје. И обе мале принцезе су веома жалиле због тога што због година нису могле да постану праве милосрдне сестре као њихове старије сестре Олга и Татјана. Међутим, у њихове обавезе је спадало свакодневно општење с рањеним војницима, што су веома заволеле поставши праве дадиље-старатељке за војнике који су лечени у болници. Марија и Анастасија су сваког знале поименце. Играле су се с рањеницима који су се опорављали или су се једноставно распитивале о њиховом животу и породицама како би им скренуле пажњу са тешких болова и бриге.

Захваљујући таквом свакодневном труду и бескрајном милосрђу рањеници су Александру Фјодоровну називали царица-мајчица, а њене кћерке су им постале као рођене сестре. Све су умеле да утеше и укрепе војнике и официре с подједнаком љубављу као рођена мајка.

Динара Грачева

https://mitropolija.com/2026/07/16/blazeni-milostivi-2/

Од најранијег детињства непрестано сам слушао како се о будућности говори у суперлативима: најбоље, најбоље могуће и слично. Постојала је неизречена претпоставка да сваки човек има посебан дар за нешто и да, ако открије шта је то и посвети му се, може постати најбољи у нечему. Неки од мојих раних успеха били су везани за клавир. Уз мало труда успевао сам да надмашим свог старијег брата (који је био пет година старији од мене). Држао сам корак и са другим ученицима мог професора, мада сам примећивао да нисам увек био најбољи. А онда сам кренуо у више разреде.

Тамо је у мом разреду био један јеврејски дечак (први Јеврејин кога сам икада упознао). Током године указала му се прилика да нам свира клавир. Имали смо тринаест година, а тај мршави момак је сео за клавир и са лакоћом одсвирао један Рахмањиновљев прелудијум. Никада раније нисам видео – у стварности – да неко тако свира. Такође сам знао да ја никада нећу свирати на тај начин. Можда је он пронашао своју јединствену ствар.

Како је мој свет настављао да се креће ка одраслом добу и како се ширио круг мојих познанстава, изнова сам откривао да нисам најоштрији нож у фиоци. Иако сам имао извесног дара за понешто, у најбољем случају био сам тек нешто изнад просека. Илузија да је свако од нас „нарочито надарен за нешто“ показала се као охрабрујућа прича, али не и као истина о нашем постојању.

Живимо у култури охрабрујућих парола, било да су оне упућене нама или не. Гледати следећег невероватно талентованог тинејџера у емисији „Америка има таленат“ може бити задивљујућа забава, али и подсећање да већина нас није таква. Наша просечност била би лош телевизијски програм. Изузетност је у великој мери мит, и то болан мит за многе. Она је истовремено и одвраћање пажње од онога што је истински изузетно у сваком човеку и у свему што постоји.

Савремени култ изузетности у великој мери одређује наша потрошачка економија. Изузетност се продаје. Увек нам се шаље порука да би, када бисмо открили оно по чему смо јединствени, то нашло и своје јединствено место на тржишту. Били бисмо продуктивни, људи би нам за то плаћали, волели би нас и били бисмо срећни. То углавном није истина. Већина људи открије да, без обзира на свој дар или таленат, оно што непрестано раде – јесте посао. Понекад волимо свој посао, а понекад не. Чак и Пикасо може да заврши слику и сматра је безвредном, па чак и да је баци. Пикасо у смећу!

Иако су изузетност велика ствар и лепота разлог за дивљење, ми не живимо исправно када свој живот претварамо у део некакве маркетиншке стратегије. Унутар тржишта готово сви бивамо сведени на публику, купце улазница, навијаче за веште преваранте. То није мудар начин живљења.

Понекад сам замишљао један обичан дан нечијег живота, снимљен у високој резолуцији, пажљиво монтиран и приређен уз задивљени наратив сера Дејвида Атенбороа. Колико год то звучало забавно, оно што чини садржај серијала Плава планета и сличних остварења једнако је свакодневно као и обичан дан у животу једне хоботнице. Али филмско умеће успева да са стрпљивим дивљењем обрати пажњу на оно што би иначе прошло непримећено.

Наши животи вођени су лажним претпоставкама, због којих сами себи постајемо највећа разочарања, док се истовремено дивимо изузетности других. Истина је да у нашим животима недостаје истинско чуђење и дивљење. Не посвећујемо пажњу ономе што нам је најнепосредније пред очима. Оно што је свакоме од нас истински својствено није наша тржишно употребљива вештина, него само наше постојање. То што не умемо правилно да сагледамо сопствено постојање значи да не умемо правилно да сагледамо ни постојање других. Постајемо попут публике у биоскопу у којем сви стварни људи седе у мраку, несвесни једни других, док дигиталне слике играју на платну као средиште нашег пролазног света.

Отац Томас Хопко у својих чувених 55 правила више пута помиње потребу да човек „буде мали“, или речима сличног значења. Ја бих то донекле преобликовао и рекао: „Научи да будеш задовољан.“ У нашој тежњи ка изузетности или непрестаном усавршавању никада не научимо умеће да будемо задовољни било чиме. Познавао сам људе који су били потпуно посвећени успону на лествици каријере и нису имали појма шта да раде када су стигли до врха. Научили су све, осим како да живе.

Свети апостол Павле сматра задовољство и унутрашњу довољност једним од нормалних циљева духовног живота:

„А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесосмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, којем неки предавши се застранише са пута вере и навукоше на себе муке многе.“ (1 Тим. 6, 6–10)

Реч задовољство (αὐτάρκεια) има значење „имати довољност у самоме себи“, односно унутрашњу довољност и мир. На другом месту Свети Павле говори о сопственом искуству:

„Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати.“ (Флп. 4, 11–12)

Задовољство нам омогућава да останемо пажљиви према ономе где се налазимо (и према ономе што јесмо). Стремљење наше културе непрестано нас омета и усмерава нашу пажњу на оно где нисмо и где бисмо желели да будемо. Оно ствара узнемиреност и чини да нам садашњи живот постане споредна ствар. Садашњост је чудесно место. Она је и место срца.

Само срце је мали сасуд, али у њему су змајеви, и ту су лавови; ту су отровне звери и све ризнице зла. Али ту су и Бог, и анђели, и живот и Царство, и светлост и апостоли, и небески градови и ризнице благодати – све је тамо. Свети Макарије Велики (Омилија 43, 7)

Тиме би требало да будемо задовољни.

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

еванђелска епизода о путовању двојице апостола у Емаус (Лк. 24,13–35) један је од најупечатљивијих јеванђелских извештаја о томе како настаје криза вере и на који начин се она превазилази.

           Затичемо апостола Клеопу и његовог неименованог сапутника (црквено предање га поистовећује са апостолом Луком) на путу из Јерусалима у оближње село Емаус, куда су се упутили убрзо после распећа свога Учитеља. Обојица су разочарана. Њихова вера доживела је слом. Зашто? Одговор се крије у речима које изговарају док приповедају о Христовом хапшењу и смрти: „А ми смо се надали..." (Лк. 24,21). Њихова нада није се испунила. Слика света у којој њихов Месија збацује римску власт, ослобађа Израиљ и обнавља његову некадашњу славу, срушила се. Уместо тога, видели су пораз, распеће и смрт. Управо због несагласја између очекивања и стварности њихова вера запада у кризу.

           Овај тренутак често остаје непримећен, а веома је важан. Човек неретко мисли да је његова вера уздрмана због неког догађаја. На пример, сазна за недостојне поступке појединих свештенослужитеља и због тога напусти Цркву. У стварности, међутим, та вест само је била повод за његов одлазак. Прави разлог лежи у томе што више није могао да оно што се догодило уклопи у своју дотадашњу представу, по којој су свештенослужитељи, по самом свом позиву, свети људи. А ако нису свети, каква је онда то Црква и какав је то Бог који тако нешто допушта?

Криза вере настаје онда када се распадне уобичајени начин на који тумачимо стварност. А тај начин тумачења најчешће није заснован на самој стварности, већ на човековим сопственим представама, које са стварношћу немају много додирних тачака. Слика Месије коју су апостоли носили у својој свести била је плод њихових очекивања. Она није имала ништа заједничко са стварним Христом и била је у потпуном нескладу са старозаветним пророчанствима о Спаситељу.

           Ипак, апостоли се не затварају у своје представе. Путем „разговараху међу собом о свима овим догађајима... и расправљаху" (Лк. 24,14–15). Зар то није покушај да разумеју оно што се догодило, да га промисле и, можда, сагледају из другачије перспективе? Путници не скривају своју недоумицу. Управо у том тренутку придружује им се Христос, али га... не препознају. То је један од најупечатљивијих и најдубљих детаља читавог јеванђелског извештаја. Бог је поред њих, разговара са њима, али остаје непрепознат. Та појединост веома прецизно осликава стање кризе вере: Бог не нестаје и не удаљава се од човека; човек једноставно губи способност да Га препозна. Он наставља да живи, говори и размишља, али више не примећује Онога који је све време поред њега.

Христос указује апостолима на њихову заблуду и почиње да им тумачи Писмо, повезујући расута месијанска пророчанства у једну нову слику – овога пута истиниту, стварну и засновану на потпуном сагласју између пророчких текстова и догађаја који су се збили. То је кључни тренутак.

Смисао се не враћа тако што се пориче догађај који је постао повод за кризу вере, већ његовим новим разумевањем. Сам догађај остаје исти, али се мења начин на који га човек сагледава.

           Да бисмо боље разумели о чему је реч, вратимо се на претходно наведени хипотетички пример човека који је напустио Цркву због недостојног понашања свештенства и подсетимо се једне од првих новела „Декамерона". („Декамерон" је збирка од сто новела коју је Ђовани Бокачо написао око 1350-их година и сматра се једним од најзначајнијих дела ране ренесансе). У тој новели говори се о јеврејском трговцу из Париза по имену Аврам. Његов пријатељ, хришћанин Ђаното, дуго га је убеђивао да прими хришћанство. Најзад му је Аврам рекао да пре тога жели да отпутује у Рим и сопственим очима види како живе папа и римско свештенство. У Риму је затекао разврат, похлепу, симонију, пијанство и потпуно морално расуло. По повратку је, на опште изненађење, изјавио да је спреман да се крсти. Ђаното је био запрепашћен, јер је Аврам видео управо оно што је, по свему судећи, требало да га одврати од Цркве. Али Аврам му је отприлике овако одговорио: ако хришћанска вера, упркос таквом свештенству, не само што није пропала него се проширила по читавом свету, онда је очигледно не одржава људска сила, него Сам Бог. После тога примио је свето крштење.

           Повратак истинског смисла захтева време и стрпљив, истрајан унутрашњи труд. При томе, интелектуални процес, уколико почива на искреној жељи да се разуме и проникне у суштину, неизоставно покреће и процес духовне промене и препознавања. Касније ће ученици рећи: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?" (Лк. 24,32).

Њихови покушаји да разумеју и изнова осмисле оно што се догодило, праћени унутрашњим духовним одзивом, на крају доводе до препознавања Христа. То се дешава за време заједничке трпезе, када Господ ломи хлеб. Апостоли тако улазе у простор живог искуства, повезаног са конкретним чином. Из тога видимо да интелектуално промишљање и духовни покрет неизоставно подразумевају и животну праксу заједништва са Богом. Позната је коучинг формула: „Ако желиш да будеш богат, мисли, осећај и понашај се као богат човек." Иако је такав приступ у много чему споран, уз извесну резерву може се применити и на нашу тему.

Превазилажење кризе вере подразумева да човек буде потпуно укључен у тај процес, не само умом и срцем, већ и својим животом и делима. То значи учешће у богослужењу, пост, помоћ ближњима и друге подвиге који се остварују кроз конкретне поступке.

           Приповест се завршава тако што ученици, који су били напустили Јерусалим, окрећу се и враћају у град – управо на место где је њихова вера доживела слом. Догађај који је изазвао кризу није поништен нити избрисан. Променио се само њихов однос према њему, а са том променом постепено се мења и њихов живот. Повратак вере увек је пут и процес у коме човек учествује целим својим бићем – умом, срцем и својим животом. Само тако човек може поново, или први пут, стећи способност да препозна Бога који корача поред њега истим тим путем.

Свештеник Јевгениј Мурзин

Извор: foma.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Вера бива од проповедu u проповед – од речи Божије (уп. са Рим 10,17), каже Света књига. Вера бива од речи. Наша вера у Бога долази и јача у нама од свештеникове проповеди у цркви, од поука стараца, од читања светих књига и особито од речи и учења која слушамо и читамо свакодневно из Светог Јеванђеља.

Али у Светом Писму слушамо да су неки Светитељи из Старог и Новог Завета посумњали у вери.

Тако је посумњао Авраам. Јер када му је Господ рекао: Ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејског да ти дам земљу ову да је наследиш…, рекао је Авраам: Владико, Господе, по чему ћу познати да ћу је наследити?… Тада је Господ рекао Аврааму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, где ће те поробити и понижавати четири стотине година (Постање, 15, 7, 13). И провели су у ропству 430 година. Зато је упитао Мојсије: Зашто, Господе? Прошло је 400 година, испуниле су се године. И рекао је Господ: Године су се испуниле, али казна за грехе народа није. Дакле, уместо 400 година дао им је епитимију да буду у ропству 430 година.

Због чега Мојсије није умро у земљи обећаној, него је умро на гори Нававу? Јер Мојсије, који је водио тај народ, беше најкроткији човек на земљи, како се каже у Бројевима: А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи (Бројеви 12,3). Због једне грешке није ушао у земљу обећану. Због једне грешке казнио га је Бог да не пређе Јордан: зато што је посумњао код Рафидинске стене. Јер Бог му је рекао: Узми штап, и сазови збор, ти и Арон брат твој, и проговорите стени пред њима, те ће вам дати воду; и извешћете воду из стене и напојићете збор и стоку његову.

Дакле, узео је Мојсије штап пред Господом, како беше заповедио Господ. И сазвао је Мојсије, и Арон, збор код стене и рекао је збору: Слушајте одметници, хоћемо ли вам из ове стене извести воду? Затим је подигао Мојсије своју руку и ударио о стену својим штапом двапут, и изиђе вода многа, и пио је збор и стока његова. Тада је Господ рекао Мојсију и Арону: Што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам им дао (Бројеви 20,8-12). Због те сумње Мојсије није видео земљу обећану.

Зашто је патио Свети старац Симеон 283 године, колико је протекло од фараона Птоломеја Филаделфијског до Христа? Зато што је посумњао. Није веровао да се Христос може родити од деве. И дао му је Бог епитимију да живи још 283 године, да би видео Рођенога од Дјеве.

Тако је посумњао и Тома при Христовом Васкрсењу и требало је да га Христос некако прекори: Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше (уп. са Јн 20,29). Христос је тако поставио десето блаженство по Васкрсењу, да би укрепио веру оних који не виде али верују, као што смо ми и као што треба да буду сви хришћани до краја. Шта каже апостол Јаков? Двоједушан човек непостојан је у свима путевима својим (Јак 1,8). Двоједушан човек који вели: „Постоји ли Бог или не? Постоји ли пакао или не?“ јесте као облак који сатана вода како жели, јер он не верује одлучно, чврсто, у постојање Божије. Због тога га сатана одводи било где.

Да вам дам пример. Дошао је ту скоро неки старац и рекао:
– Оче, на дан Светог Василија видео сам у кафани много света. Да ли ће сви они отићи у пакао? Ја верујем да неће отићи сви.

Одговорио сам му:
– Ти не верујеш, али Дух Свети нам казује у псалмима устима Светога пророка Давида: Јер ти ниси Бог који жели безакоње, ко је лукав неће се настанити код тебе; преступници закона неће се одржати пред твојим очима, омрзнуо си све који чине безакоње (Пс 5,4-5). Зар ти не верујеш да Бог није сарадник у нашим безакоњима? Шта каже Свето Писмо? – Што примаш мој завет устима својим, а ти си омрзнуо науку и моје речи бацио иза леђа? (Пс 49,17-18). И још каже у псалмима Поставићу твоје безакоње пред тебе и укорећу те.

Христос је рекао: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14).
Дакле, не чуди се што многи одлазе на игранку или што је мало оних који иду ка добру на тесном путу. Свака добра ствар је ретка. Дакле, не двоумите се у погледу Спаситељевих речи. Не буди у сумњи када је реч о испуњавању заповести Христове и уклањању од грехова.

Ако Бог није поштедео Авраама и Мојсија због сумње, ако није поштедео Тому и друге који су сумњали, неће поштедети ни нас. Они су били Свети, и Бог их је казнио у овом животу, како се не би мучили у вечности.
Колико данашњих хришћана сумња у Бога? Колико њих тражи доказа и каже: „Не верујем док не видим!“ Колико њих не тражи да опипа Спаситељеве ране и ребро, тражећи доказе Божијег постојања. Вера долази од слушања, а не од пипања и гледања.

Колико крштених хришћана не каже: „Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!“ И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду.

Ваистину велика је вера у Бога праћена добрим делима! А који пребивају у сумњи отпадају од праве апостолске вере у сваковрсне религијске секте и групације. Многи од сумњичавих саблажњавају се о Цркву коју је основао сам Христос; саблажњавају се о Богомајку, о Свети Крст, о Свете иконе и о свештенике; саблажњавају се о Светитеље и о поштовање које се овима указује. Саблажњавају се о Тајне које је установио Христос, о учења Светог Писма, које изврћу по своме уму, на своју осуду и обману многих.

Стојмо, дакле, непоколебани у правој вери и радујмо се што смо синови двехиљадугодишње Цркве Христове. Неверници се одричу и ишту да виде Бога телесним очима; који су у сумњи желе да опипају ране Господње; слаби у вери траже чудеса; секте напуштају Цркву, изврћу верске догме и објављују друго Јеванђеље; поробљени страстима одлажу покајање; а ми, синови Васкрсења и синови Божији по благодати, останимо верни Њему до краја, знајући да ће се ко буде претрпео до краја спасти.
Амин.

Извор: svetosavlje.org

Човек је сличан, на пример, дрвету. Треба да доноси плод, јер ће га иначе – посећи. Или – свећи. Треба од рођења до краја живота на земљи горети пред Богом једнаком ватром без дима. А човек је сличан још и авиону. Да, да – авиону, који „не испраћају тек тако, као возове“, и под чијим крилом „о нечему пева зелено море тајге“ и сл.

Ево зашто.

У лету ваздушне лађе је најважније – полетање и слетање. То су најопасније и најодговорније фазе. На достигнутој висини такође може доћи до неочекиваних ситуација: на пример, може да улети птица у турбину, да се поквари техника или електроника, може и горива да понестане, а ту је опет и турбуленција, итд. Али је ипак најважније и најтеже – полетети и приземљити се. У човековом животу је све исто тако.

Човеково зачеће и први месеци његовог живота проведени у телу мајке, могу се упоредити једино са настанком новог универзума. Сва остала поређења нису адекватна. Израстајући у утроби од једне живе ћелијице до целог и пуновредног човека, ми гигантским корацима тамо, у мраку, пролазимо, тј. прелећемо, велике фазе развоја. То је – међузвездани лет. Све што нас чека напољу, по степену важности, није нам близу. Назовимо то паљењем мотора и узлетањем.

Затим се најважније фазе проживљавају у првим годинама живота. Никакво студирање ни ни факултет се не могу упоредити по важности добијања информације и навика са тим првим годинама, када се човечуљак учи да хода, говори и оријентише се у непрегледном свету. После се интензитет стицања навика смањује, иако се нама баш чини супротно, тј. да се живот пуни снагом. Образовање, избор професије, проналажење свог места – то је достизање висине. Живот се постепено успорава и настају промене, више квантитативне него квалитативне. На крају се достиже плафон изнад којег се не лети, и човек се креће у оквирима задате висине. То је оно што ми зовемо зрели живот.

Код неког је лет домаћег карактера: од Харкова до Симферопоља. Пред њим је лет мало дужи од сат времена. Код неког је он наглији: рецимо, Њу Делхи–Њујорк. Ту су и висина и брзина веће. Али то су детаљи. Свеједно, циљ лета није сами лет, већ слетање и испорука робе и путника. На тај начин, уколико нас упоредимо с авионима, најважније фазе код нас, одраслих људи, су већ за нама. Неко никада није напустио хангар, неко се срушио при узлетању, неком је у унутрашњости авиона у ваздуху био терориста или је из неког разлога убрзо понестало горива. А код нас је – све у реду. Полетели смо и постигли брзину и висину. Летимо. Најважнија ствар је сада – пред нама. Најважније је – слетети и не срушити се. Схватам шта значи: крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Суду Христовом.

Нема о чему више да машташ. Лети, гледај око себе, уживај у погледу кроз округли авионски прозорчић, а пилот нека контролише уређаје. Циљ са сваким сатом постаје све ближи.

Када се приземљимо (дај Боже да се то деси), треба проћи кроз пасошке контроле. Аеродроми су такође веома симболична места.

* * *

То је читав систем врата и пролаза, тј. слојевита, организована заштита, која не дозвољава да се ко било укрца у авион. Дословно, као својеврсна митарства.

Тада, молим лепо, ствари на преглед. Ту будите љубазни, скините копче, сатове, каиш и повадите ситнину из џепова. Понекад се морају и изути ципеле или чак скинути одећа. Затим „станите овде, руке увис, а сада опет“.

Након тога „покажите свој пасош и карту“. Документа морају бити исправни, а формулари правилно попуњени. Ако се испостави да вама није дозвољен излаз из земље или да сте бегунац, вас одмах „купе“ ту на пасошкој контроли и одводе за беле ручице где треба. Постоји ту још један појам као што је виза, тј. регистрација. И чак када је све прођено, не би требало одмах да седате у фотељу. Треба да чекате. Понекад и дуго.

Међутим, постоји и категорија путника – VIP. Такви стижу на аеродром пет минута пре полетања, када су мотори већ загрејани. Прескачући све формалности, они у пратњи стјуардеса седају на своја места и – само напред. Очигледно њима у духовном свету одговарају светитељи. Они се без митарстава, застоја, нервозе и чекања одмах у пратњи анђела упућују ка циљу. Међутим, велика већина људи прекраћује време лутајући по дјути-фри шоповима, зевајући, гледајући кроз прозор на писту или на семафор са распоредом полазака.

* * *

Један мој пријатељ је уснио сан, како хитно мора да одлети. Аеродром је огроман, стотине врата и прозора – лако се може изгубити. И њега нигде не пуштају. Чак не желе ни да разговарају са њим, спуштајући главу и не узимајући му пасош. Са десне и леве стране људи пролазе контролу и иду даље, а он – не. Дословно исто као са Маријом Египћанком: нека рука га зауставља и не пушта на укрцавање. А већ најављују да ускоро узлећу! Он у паници трчи дуж небројених врата и прозора и одједном открива да је изгубио карту. На семафору почиње да светлуца информација да се укрцавање завршава. Човек схвата да остаје ту где је. И поред тога схвата још и то, да ствар није у авиону, већ у томе да га не примају у други, прави живот. Он тамо није потребан, и више ништа не може променити ни кориговати. Буди се ужаснут.

Какав би то он био, реците ми, ако не био одмах након буђења отрчао у храм Божији на исповест?

* * *

Цео наш живот је школа симбола, поука и загонетки. Неко је некад рекао да се може учити чак и на примеру телефона. Шта? Ево шта: рекао сам „овде“, а чули су „тамо“. Зар то није облик молитве?

И не само да се може учити на примеру телефона, већ и авиона, и аеродрома ...

Протојереј Андреј Ткачов

https://srpska.pravoslavie.ru/52893.html

У име Оца, и Сина, и Светога Духа.

Данашње Јеванђеље је необично важно за сваког од нас и за одређивање нашег личног пута у овом животу. Сетимо се шта у Јеванђељу претходи одломку који смо данас чули. Ноћна бура на Генисаретском језеру. Апостоли су у чамцу. Бура је изузетно јака, таква да апостоли Спаситељу Који спава на крми кажу: Господе, спаси нас, изгибосмо! (Мт. 8: 25) Обузео их је страх. И Христос буру кроти једном речју. Зашто се десио овај ризик? Зашто су се усред ноћи нашли насред разбеснелог језера? У суштини, ово плитко језеро је по својој жестини налик на право и страшно море. Зашто су се уопште некуда упутили ноћу? Зашто се испољила оваква сила над стихијом? Зашто је уследила појава силе над гергесинским ђавоиманим човеком? Шта је то тако важно Христос намеравао да уради на другој обали?

Он је учинио нешто необично важно, што се тиче сваког човека. Ради њега је кренуо на путовање у паганску земљу у Декапољ. Људи тамо нису само приносили жртве идолима, већ су приносили и људске крваве жртве. То је био епицентар страшног идолопоклонства, тачније речено поклоњења ђаволу. Управо зато се у ђавоиманом човеку налазио легион демона. Чим је Спаситељ учинио ово дело није имао више шта да ради у овој паганској земљи. Одмах је сео у чамац и отпловио је, како се у Јеванђељу каже, у Свој град, у Капернаум. Он је ово путовање предузео ради једног човека.

Ко је то био? Ужасан, прљав и одвратан човек који је од главе до пете био пун демона, од којег су главу окретали чак и љути пагани – сурови људи који су приносили жртве ђаволу. Легион демона је истеран и несрећник, сад већ исцељен, седи покрај ногу Господа Исуса Христа. Прва његова жеља је да буде с Њим (Мк: 5: 18). Наизглед, шта би Спаситељ требало да уради? Да каже као богатом младићу: иди продај све што имаш... па хајде за Мном (Мт. 19: 21) или као што је рекао апостолима: ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде (16: 24)... Овде се дешава нешто потпуно супротно. На искрену жељу човека да крене за Христом оставивши све, Спаситељ каже: „Не!“ Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао (Мк. 5: 19).

Сви смо ми призвани да будемо апостоли, али нисмо сви послани у далеке земље. Сви смо призвани да будемо апостоли, али на другу службу. Треба да будете благовесници Царства Небеског на оном месту где живите – на прагу своје куће. Постоји уврежена заблуда да човек да би истински служио Богу треба да учини нешто грандиозно – да иде да благовести у друге земље; да чини велике подвиге; а у најмању руку треба да постане монах или свештеник.

Али, код Бога је другачије. Христос каже да је твоја мисија за коју ти је благослов дао Сам Господ Исус Христос – твој свакодневни живот. Мисија за коју ти је Бог дао конкретан благослов је велика апостолска мисија за коју ћеш одговарати на Страшном Христовом суду. Где је твоје апостолство? То су твоја породица, твој посао, пријатељи, комшије и деца. Никуда не треба да путујеш. Већ се налазиш на свом мисионарском пољу.

Христос је узбуркане воде препловио ради једног човека. Значи, људи које свакодневно срећеш заслужују да примениш свој апостолски труд на њих. Заправо, најтеже је проповедати ближњима, зато што нас ближњи врло добро познају; знају наше слабости и наше демоне – оног легиона који и дан-данас диже главу у нама. Међутим, управо зато се испоставља да је наше сведочанство најјаче. Ако ми, сревши Христа и сјединивши свој живот с Њим постајемо другачији, то значи да се десило нешто стварно.

Управо то је главно у нашој апостолској проповеди. Она се не састоји у речима – то је другостепено, па чак бих рекао и трећеразредно. Она се састоји у промени сопственог живота. Придике и поуке често изазивају само љутњу – вероватно сте то и сами осетили код својих ближњих и другова. Наша сила се састоји у нечем другом. Кад уместо наше раздражљивости долази трпљење, кад уместо спољашње оштрине долази мир, а уместо увредљивости доброта и пажња, управо то, а не речи постају доказ за снагу наше вере. Један исти човек у породици може да промени целу кућу ако схвати да то није просто једнократна вежба, већ подвиг за цео живот. Управо на такав апостолски подвиг смо призвани.

...Иди кући својој к својима (Мк: 5: 19), – рекао је Спаситељ. Донеси мир тамо где су свађе и где влада гордост. Донеси тишину тамо где је страх. Донеси трпљење тамо где је љутња. Донеси храбру одбрану истине тамо где су кукавичлук и удвориштво. Сведочи о миру Божјем својим животом, као што се то десило у Декапољу где су некадашњем ђавоиманом људи почели да се чуде и он је заиста постао апостол у страшној паганској земљи где су се приносиле жртве идолима.

Ако се променимо на тај начин, људи ће почети да се диве. Кад виде да смо се променили, узнеће свој ум ка Ономе Ко је учинио промену. И тада ће то бити дело Божје у промени људи, на томе да се окрену вери. Међутим, то неће бити само дело Божје, већ ће бити дело које ће постати наша најјача лична проповед.

Нека би вас Господ спасио због ваше храбрости и чврстине, због вашег искреног уздања у Промисао Божји и препуштања себе у руке нашег Учитеља Господа Исуса Христа, у руке Оца Небеског Који бескрајно воли и на бригу Светога Духа.

У природи постоје и дивља и питома маслина. Дивљу маслину сечемо због њене дивље природе и зато што не доноси плод, док питому негујемо и обрађујемо што је могуће више, како би донела обилан и добар род. То је једна слика из природе.

           Свети апостол Павле користи управо ту слику у Посланици Римљанима, у једанаестој глави, када жели да говори, с једне стране, о неверју, непослушности и непокорности Богу и Његовим заповестима, а са друге стране о вери, страху Божјем и побожности. Израиљце упоређује са питомом маслином, чије су неке гране, због свога неверја, одсечене од доброг стабла, одвојене и одбачене. Затим незнабошце, који нису познавали истинитога Бога, упоређује са дивљом маслином. Али, када су они познали Једнога и истинитога Бога, били су накалемљени на место одсечених грана, сјединили су се са питомом маслином и донели добре плодове. Апостол наглашава да увек постоји могућност калемљења, односно могућност повратка из неверја у веру; могућност да дивља маслина постане питома, да престане дивљина греха и да завлада питомост врлине. Бог, због богатства Своје мудрости и знања, има безброј начина да човека који је скренуо са правога пута поново врати на пут спасења. Ово поглавље Свети апостол Павле завршава дивним речима, истичући: „Јер ко познаде ум Господњи? Или ко Му би саветник?... Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све" (Рим. 11,34–36).

           У овим тешким временима, посматрано из духовне перспективе, у којима живимо под утицајем погубних идеологија и разузданих људских страсти, осећамо да постоје и дивља и питома маслина. То је стварност – сурова стварност. Посматрамо како се духовни живот гаси, како се бесчасне страсти намећу као нешто прихватљиво, како преовладава телесно мудровање, како се настоји укинути духовни закон, а мржња замењује љубав. Кривичне пријаве нижу се једна за другом. Сваковрсна поквареност избија у први план, док се стид потискује на маргину. Завист долази као неугасиви огањ, а лакрдија и неозбиљност као велико зло. И човек све више постаје лажов. Али, истовремено, видимо да неминовно долази и страдање као природна последица свега тога, јер, како каже Свети апостол Павле: „Плата за грех је смрт" (Рим. 6,23).

           Тако смо у наше време свакодневно сведоци све веће напетости, смућености, нервозе, узнемирености и несигурности, унутрашњег немира и неповерења међу људима. Нестаје поздрав, ишчезава „добар дан", губи се отменост, а нестаје и култура душе. И, наравно, јављају се бројни психолошки проблеми. Таква је стварност. Када Бога прогнамо у изгнанство и одбацимо Његове заповести, шта друго можемо очекивати? Сваковрсно безакоње избиће у први план, чак и међу децом и младима. Када се светлост Христова, односно Његово божанско учење, не поставља „на свећњак", него се скрива, када допуштамо да се та благодатна светлост постепено угаси и не желимо да обасјава наш лични живот, породицу, школу и јавни живот, тада наш живот с правом постаје неподношљив, бременит проблемима – налик дивљој маслини. Тада већ говоримо о духовном пропадању, о десакрализацији живота, о безбожности и забораву Бога. А такво стање неизбежно доноси горчину и тугу.

           Ипак, Господ је унапред рекао: „У свету ћете имати жалост" (Јн. 16,33). Али је истовремено објавио и утешну реч која улива наду: „Али не бојте се, ја сам победио свет" (Јн. 16,33) и „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11,28). Управо усред наших душевних страдања неопходно је да сачувамо благодатни дар духовног јединства са Њим. Тај дар откривамо и доживљавамо у окриљу Цркве, у тајни Цркве, у „Божјој њиви" (1. Кор. 3,6–9), у „винограду" (Мт. 20,1–16), у „гостионици" (Лк. 10,34), у „Дому Божјем" (Јевр. 3,5–6) и на „Великој вечери" (Лк. 14,16–24).

Реч Цркве није анахрона, нити мрачњачка, нити нетрпељива. Она је реч истине, љубави и наде. Уосталом, није важно говорити оно што прија, него оно што доноси духовну корист. 

И док је Црква недвосмислено христоцентрична, она је истовремено и истински човекоцентрична. Она сагледава целокупног човека, суочава се са безумљем греха и трагичношћу онтолошки пале и пропадљиве људске природе и нуди пуноћу живота. Зато Црква, доследна своме послању, преображава и спасава људе.

           Пре свега, међутим, не смемо заборавити да је Глава Цркве, Христос, после Свога Васкрсења мироносицама код празног гроба рекао: „Радујте се!" (Мт. 28,9); ученицима у горњој одаји: „Мир вам!" (Јн. 20,19); апостолу Петру на Тиверијадском мору: „Ти хајде за мном" (Јн. 21,22). А изнад свега, у Галилеји је обећао: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин" (Мт. 28,20). 

Ова четири места – празан гроб, горња одаја, Тиверијада и Галилеја – откривају истинско богопознање, светлост која разгони таму, разорење ада, победу над смрћу и живо присуство Христа.

           Зато су, у светлу свега што је речено, посебно значајне пророчке речи: „Господе, у невољи те се сетих" (Ис. 26,16), „Господ је мени помоћник и нећу се бојати" (Пс. 117,6) и, најзад: „Благословен је човек који се узда у Господа" (Јер. 17,7). Управо тада остајемо „свети корен", односно питома маслина.

Митрополит мански Хризостом (Папатанасију)

Извор и фото: pemptousia.gr

Са грчког превела: редакција портала "Живот Цркве"

Постоји концепт који се зове „кредит“. Пола света живи на кредит: људи, предузећа, па чак и државе.
Али данас не желим да говорим о макроекономији или финансијским „мехурима од сапунице“. Желим да разговарамо о нечем много важнијем: да ли враћамо дугове које правимо?
Дугови који се не могу измерити новцем
Постоје дугови који су неотплативи. На пример, дуг према мајци и оцу, према ономе ко вас је научио вери, ко вас је спасао када сте били болесни или ко вас је излечио од болести.
То су ствари које се не могу мерити новцем. Оне нас чине вечно дужнима.
Апостол Павле пише:
„Никоме не дугујте ништа осим да волите једни друге.“
Ако правимо дугове и не враћамо их, они висе над нама и изнад нас, вукући се за нама попут мрачне сенке и исцрпљујући нашу животну снагу.
Терет неплаћених дугова
Многи од нас су толико неозбиљни да узимају, а затим имају проблем са враћањем.
Тако, нагомилавши различите дугове, живимо са њима и онда се питамо:
– Зашто је живот тако тежак?
– Зашто нема радости у животу?
– Зашто ми недостаје ово или оно?
Али треба да се запитамо: да ли имамо неплаћене дугове?
Они могу бити свих врста – велики и мали.
Дуг као препрека Божјем благослову
Неплаћени дуг човека спутава. Он може постати препрека и материјалном напретку и унутрашњем миру.
Човек не може, поштено и са Божјим благословом, да живи задовољно ако нешто узме, не врати и на то заборави. Или ако се тога сећа, али намерно не враћа, измишљајући лажне изговоре:
„Ма хајде, није то ништа.“
„Узео сам то од богаташа.“
Или неки други сличан изговор.
Преиспитивање сопственог живота
Свако од нас треба да преиспита свој живот.
Да ли у себи носим огорченост према некоме?
Да ли сам завидан?
Да ли сам поносан?
Да ли верујем или не верујем?
Да ли се молим или не?
И коначно – да ли имам неплаћене дугове?
Почети од онога што се може вратити
Најбоље је почети од финансијских дугова.
Постоје, наравно, и они много дубљи дугови: према првом учитељу, према духовном ментору, према људима који су вас спасили од пропасти и усмерили на прави пут. То су дугови који се не могу у потпуности вратити.
Али треба почети од онога што је могуће вратити – од материјалних дугова, од онога што је дато из руке у руку.
Слобода која долази након враћања дуга
Зато се данас сетимо:
Коме шта дугујем?
Шта треба да вратим?
Враћањем дугова човек стиче слободу и отвара врата Божјем благослову.
Невраћањем дугова ложи се ватра која може прогутати имовину, таленте и успехе, чинећи многе животне напоре бесплодним.

Протојереј Андреј Ткачов
 

Припремила редакција Компас инфо

Велик је однос између Бога и човека. Од тренутка нашег крштења ступамо у велики брак. На Божјој страни је све: утеха, уништење смрти, отварање Раја, вечност... На нашој страни су оклевања: сада Те желим, сада Те не желим. Бог је ту са Својом изазовном љубављу и жури да те загрли, али ти се окрећеш од Њега и бежиш...

Бог је свуда, али га не видите, јер су вам духовне очи замагљене грехом. Он је ту и чека... Он чека да одете к Њему, попут апостола Петра на морским таласима, али са вером и поверењем, и својом руком је спреман да вас држи ако почнете да тонете. Он чека, не жели да се меша у вашу слободу ако га не желите. Много пута се крије тамо где и не замишљате. Није да морате било шта да урадите да бисте га пронашли. Он вам се открива, али га не видите јер не желите. Он нам говори кроз тишину и на различите начине: „дах тихог ветра (и Господ је ту)“ (1. Царевима 19:11-12).

Тражи Га и наћи ћеш Га, не одбацуј Га. Што се више удаљаваш од Њега, то се Он више удаљава од тебе из љубави. Не разумеш Његову љубав јер ниси схватио да је Он на Крсту за тебе. Чак и да си једина особа на земљи, Он би учинио исто, јер Његова љубав досеже вечност.

Престани да вичеш на Њега, престани да Га јуриш док куца на твоја врата, престани да трчиш. Он чека... Направи мало простора, дозволи Му да постави део слагалице твог живота на његово право место. Дај Му простора и времена да то учини. Ова предаја се назива поверење чак и ако долази из беспомоћности. „Господе, верујем, помози моме неверју“ (Марко 9:24).

Да би се све ово догодило, морате Га чути када вам говори, Он вам говори стално, годинама. Чујте Га. Али зашто Га ми не чујемо? Зато што се много пута подесимо на погрешан начин...

Грешимо. Много пута покушавамо да споља изгледамо „свети“, али изнутра, у срцима, нисмо људи. Као да идемо из основне школе на универзитет. Како ћемо стати пред икону Господа или Пресвете Богородице током Акатиста, када не можемо да слушамо своје дете или да исправимо себе, борећи се са својим грешкама? Не покушавајмо да споља демонстрирамо светост, већ је освајајмо болом, борбом и аскетизмом, како би се „биће“ развијало у нама. Тада ћемо говорити о истинској трансформацији. Покајање није маска коју стављате када вам је згодно, већ трансформација личности кроз благодат Божију.

Духовна особа се не открива неким заданим стањима, већ малим, свакодневним, једноставним и спонтаним. Народ је мудро рекао да се добар капетан открива у олуји, ратник у рату, а спортиста на такмичењу. То је очигледно из „дијагноза“ које деца и унуци постављају понашању својих мајки и бака ван цркве. „Оче, можеш видети моју мајку сваке недеље у цркви, можеш је видети како се клања и прилаже, али мораш видети њено понашање код куће.“ Деца су најбоље судије јер имају чист и откривајући поглед љубави. Деца нам суде и судиће свету јер имају Рај у себи и желе да виде ову слику отелотворену у сваком од нас.

Мислимо да је са нама све у реду због наших спољашњих манира, али то је огромна грешка. Са нашом жељом да нас друштво прихвати, са познатим „Шта ће људи рећи?“ не постижемо ништа, то је као да копамо рупу у мору. Изгубљена срећа, изгубљено време. Као да смо градили на песку.

Спољашњи резултат ће бити или исцељење или демонски преокрет у зависности од унутрашњег извора. Прљава вода која тече из славине је последица загађеног извора. Ако је срце инертно и нечисто, то ће се манифестовати свуда: у мислима, у жељама, али и у делима.

Немојмо мислити да наше унутрашње биће, мисли, жеље не заслужују пажњу зато што их не испољавамо или их кријемо. Потребна је пажња. Трезвеност, молитва и аскетизам. У свим сферама! На онтолошком нивоу. Често одлазимо на исповест и сваки пут копајмо дубље да бисмо стигли до дна свог срца и свог бића. Тек тада ћемо очистити мутне воде да бисмо угледали Женика...

о. Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас се Света Црква сећа великог светилника нашег века — светитеља Јована Шангајског и Санфранциског. Његове стопе газиле су по истом асфалту, његова плућа удисала су исти онај прагматизмом затровани ваздух двадесетог века. Ипак, усред апостасијске буке, његов живот је постао прозирна посуда кроз коју се у таму света изливала Незалазна Светлост.

           На овај дан чујемо речи апостола Павла: „нећу се усудити да говорим нешто што Христос није учинио кроза ме...” (Рим. 15:18). То није пуки гест смиреноумља, већ онтолошко разоткривање духа. Апостол овде чини радикално самоодрицање: у његовим речима, знамењима и делима нема ни капље егоизма — само дах Духа Светога. Хришћани који су достигли савршенство из својих уста износе само оно што им Господ открива.

           Да ли је могуће да ми, ослепљени сјајем екрана, оглувели буком вести и вревом мегаполиса, чујемо овај позив? Јесмо ли способни да постанемо преносиоци Божанског Логоса? Апостол је ћутао тамо где би говорио његов људски разум, али није скривао оно што му је Бог говорио. Истинско сведочење се не рађа из самопотврђивања, већ из искрености пред Богом: „Не нама, Господе, не нама, него имену Своме дај славу”.

           Али како покидати окове савременог нарцисизма, у коме је жудња да се „буде саслушан” и „прослављен” уздигнута на ниво култа? Постоји само један пут, проверен вековима — потпуно растварање сопствене воље у вољи Божијој. Сетите се како је Дух Свети суверено мењао маршуте апостолских путовања: одвраћао их је од путева на којима су сами желели да проповедају и усмеравао их тамо где су их чекали само окови и невоље. Превазилазећи своје „ја”, они су постајали живо оружје Промисла Божијег.

           Управо таквом послушношћу живео је владика Јован. На просторима од Шангаја до Сан Франциска, људи нису сретали администратора у мантији, па чак ни само обичног доброг учитеља, већ човека који је постао продужетак Јеванђеља. Он није тежио томе да постане ауторитет другима. Проводећи ноћи у бдењу, корачајући босим ногама по хладним плочницима, он је грејао сирочад и сахрањивао умируће, једноставно и смирено вршећи своју службу Богу. И Бог је кроз његово сиромаштво духом чинио чудеса.

           По ком критеријуму можемо препознати да ли кроз човека говори Бог или он говори сам од себе? Бог говори кроз нечије смирење и кроз онога ко своје речи потврђује делима. Реч је чисто исповедање, док иза ње стоји дело — јеванђелски живот који то исповедање потврђује крвљу и знојем. Речи без дела су знак духовне лажи.

Шта се од нас тражи да бисмо чули глас Божији? Пре свега — непрестана молитва. Не механичко ишчитавање правила, већ молитвени дах душе. 

За светитеља Јована, ноћна молитва није била трагање за мистичним екстазама, већ сам кисеоник постојања. Управо се у тој молитвеној тишини рађа слух за Божије заповести. Затим — синовска послушност. Поверење у Промисао без икаквог расуђивања. Храброст да се прихвати божанско „не” за своје најпобожније планове и да се чује „остани” у тренуцима најдубљег разочарања и немоћи. Неопходна је и бескомпромисна борба против прикривеног отрова сујете, која настоји да затрује дела милосрђа ради људске похвале.

Све док наше „ја” захтева аплаузе, Небо ће ћутати.

Најзад, потребна је спремност на промену. Светитељи никада нису били таоци сопствених концепата. Они су увек били спремни да промене ток свог живота, ако је тако Богу угодно.

           У овом делу нема места ни безумној гордости, ни кукавичком неделовању. Истинска покорност Богу је трезвена, делатна спремност да се устане и оде тамо куда Господ заповеди, одбацивши личне страхове. Узнесимо зато своја срца светитељу Јовану, да би његовим заступништвом Господ исцелио нашу расејаност и малодушност, чинећи од наших немоћних живота оруђе Своје вечне љубави и благодати. Амин.

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Попадија Габријела Луга, мајка двоје деце и супруга пароха при храму Светог Јована Златоустог у Амстердаму, у Холандији, говори о радостима и изазовима живота у дијаспори, о сусретима са људима који искрено траже Бога, као и о породици, мајчинству и ненаметљивој, али важној улози попадије у црквеној заједници.

Интервју је дат у оквиру рубрике #vinereapentruviață (#ПетакЗаЖивот).

Александра Надане: Како данас видите улогу попадије у односу према породици, црквеној заједници и стварности која нас окружује?

Габријела Луга: У данашњим заједницама које су мање традиционалне и мање компактне, нарочито у дијаспори, улога попадије је можда мање видљива, али није постала ништа мање важна.

Чини ми се да је ненаметљивост прозор кроз који човек може да служи другима. Ако сам икада учинила нешто добро, Бог познаје скривене побуде сваког поступка. Само Он зна да ли је неко дело било израз чисте љубави или тек маска мога сопственог поноса. За мене данас улога попадије више није у томе да буде веома видљива и гласна, посебно у дијаспори. Разлика се прави у личним сусретима и у мањим групама, а одатле се њихов утицај преноси на читаву заједницу.

Каква је улога попадије код куће? Помало у шали, а помало озбиљно, често се каже да је улога попадије у дому да чезне за свештеником. Обоје радимо током недеље, а често увече отац држи веронауку, или обилази болесне и породице са новорођенчадима. Викендом је готово увек у цркви. Заједнички оброци су за нас прави догађај, толико да се деца радују и кажу: „Сада једемо као права породица!" Мислим да је то слика готово сваке свештеничке породице.

Зато сам често приморана да преузмем и неке његове обавезе у кући. У почетку ми је то тешко падало, чак до мере да сам осећала огорчење, али сам онда почела да се молим: „Господе, помози ми да више не осећам толико тежину свега!" Молила сам се и Господ ми је услишио молитву. Али такве молитве не треба изговорити само једном, већ свакога дана. У супротном, то је као када човек не доврши прописану терапију па се болест поново врати. Зато треба да молимо Бога да Он буде кормилар сваког нашег дана, како би нам даровао олакшање и још више хришћанског расуђивања.

^{Мајчинство као школа духовног сазревања}

Мајка сте двоје деце. Како доживљавате искуство мајчинства?

– Искуство мајчинства је, пре свега, искуство мог сопственог преображаја. Први велики дар који сам примила од Бога, после дара сопственог живота, јесте мој супруг. Кроз њега као да су ми се отворила врата Раја на земљи, и то и данас говорим са дубоким осећањем, јер сам преко њега спознала шта значи свакодневно живети у благодарности, шта значи да је „Бог љубав", шта значи не осећати се осуђиваном или критикованом и шта значи да те неко воли „упркос свему".

Поред њега учим шта значи остати недотакнут туђим реакцијама и увек чувати мисли усмерене ка Богу. Схватам и да искуство мајчинства не бих могла да носим са истом лакоћом и свесношћу да није било искуства очинства које живи мој супруг.

Потом су дошли наши дивни дарови – наша деца – и поставили су ме на једну врсту ваге. На једном тасу налазе се љубав, нежност, задивљеност док откривам њихове мале душе, мајчинска интуиција, нада у Божије старање и радост што их видим срећне и здраве. На другом тасу су страхови, умор, питања, несигурност у то да ли их правилно васпитавам и да ли добро управљам њиховим и својим емоцијама. Често се молим: „Господе, Ти си ми га даровао савршеног, а како да га ја одгајим за Тебе?"

И даље упознајем саму себе кроз свакодневне доживљаје са њима, поготово зато што су то двоје деце са два потпуно различита „упутства за употребу". Свако зна да управо наша сопствена деца умеју да дотакну најосетљивије струне у нама. Начин на који мислимо и реагујемо према њима показује где још треба да се исцелимо или да духовно узрастемо. А тражити помоћ, па и стручну, није некаква савремена помодарска појава, већ знак искрене жеље и потребе да добро буде и теби и твојој породици.

Рај на земљи треба да почне у породици! Деца треба да окусе љубав између родитеља, љубав родитеља према њима, сигурност дома, осећај да су виђена, прихваћена и потврђена од својих родитеља, како би касније могла здраво да граде сопствени животни пут, без тражења онога што им недостаје на погрешним местима. Али изнад породичног дома, важно је да знају да су код куће у свакој цркви – у једном заједничком дому свих који траже Бога; да где год се налазили у свету и ма какву грешку учинили, Бог их воли и увек их очекује.

После свега овога, на ум ми долази мати Силуана – за коју сам уверена да ју је Бог примио на једно веома лепо место у Рају – са својом молитвом: „Господе, исцели у мом детету оно што сам ја ранила." Полазећи од те наизглед кратке и једноставне молитве, а тако испуњене љубављу и смирењем, и сама се молим за своју децу, предајући их Богу, Пресветој Богородици и њиховим анђелима чуварима сваки пут када их остављам у школи, када их доводим кући и слушам њихове приче, понекад и тужне, или када их увече успављујем.

Управо ме је мати Силуана научила како да се молим и како да сваку болну ситуацију претворим у простор личне молитве. Имам још много тога да научим, можда читавог живота, јер они неће заувек остати деца. Одрастаће и једног дана одлетети из породичног гнезда, а важно је да њихов лет буде испуњен одговорношћу и поверењем.

Које су биле радости и изазови које сте проживели током година откако живите у Холандији?

– Могла бих да почнем једним запажањем, а то је да многе радости долазе тек након што прођемо кроз изазове или их успешно савладамо. Једна од првих радости била је наше уклапање у овдашње друштво. Иако није било једноставно, интеграција се одвијала природним током. Холандско друштво је отворено и гостољубиво и нисмо осетили дискриминацију, о којој се међу исељеницима толико говори.

Деца овде имају бројне активности које подстичу укључивање у заједницу и њихов правилан развој, и тако је било у сваком граду у којем смо живели. Дете се посматра као целовита личност, подстичу се његове иницијативе и према њему се односи са поштовањем, док се истовремено од њега очекује да и само показује поштовање према другима. Тако деца постају одговорна и од најранијег узраста уче да преузимају одговорност за своје изборе.

У првим годинама школовања многе активности организоване су око речи „заједно": samenleren (учимо заједно), samenspelen (играмо се заједно), samendoen (радимо заједно), sameneten (једемо заједно), samengaan (идемо заједно), samenwerken (сарађујемо), samenopruimen (заједно распремамо). За Холанђане свако има своје место у друштву и охрабрује се да га пронађе. Мало је оних који се осећају неугодно или сувишно, а ниједно занимање се не сматра мање вредним.

Велику радост представљали су и сусрети са људима који су долазили у цркву тражећи Бога искрено и аутентично, а не из навике или неких споредних интереса. Радост ми доносе и сусрети са људима од којих желим да научим врлине. Ту су и радост заједничке молитве у храму, радост светих богослужења, дивна заједница која се временом формирала, као и радост што видимо колико људи трага за Богом, нарочито откако је отац пронашао храм са већим простором за богослужења.

Постоје и оне једноставне радости: дивно пролећно време када је све у цвећу (истина, много пада киша, али шта бисмо без ње?), дружења на којима учим да везем, читалачки клуб који се састаје једном месечно, као и омладинско удружење „Непсис", у чијем раду учествујем.

Један од изазова био је веома дигитализован систем, на који сам се теже навикла. Међутим, временом сам и сама схватила да је он успостављен како би одговорио потребама људи у свету који живи све бржим темпом.

Ту је и здравствени систем, на који се жале и сами Холанђани, јер лекари опште праксе за многе тегобе углавном преписују парацетамол, док се упут за специјалисту добија тек после више поновљених захтева.

Такав приступ ме је у многим случајевима подстакао да тражим природне начине лечења, за које се данас све чешће налазе и научна образложења.

Начин на који се овде схвата појам слободе такође је веома занимљив. Слобода се сматра једним од темеља националног идентитета, истовремено као друштвени идеал и лична одговорност. Она подразумева личну независност, толеранцију и равнотежу између индивидуалних права и друштвене кохезије.

Холандија је широм света позната по својим прогресивним политикама у етичким и друштвеним питањима, као што су права ЛГБТ особа, контролисана употреба лаких дрога и еутаназија. Управо то нас подстиче да својој деци, на њима разумљив начин, из хришћанске перспективе објаснимо шта је морално.

Иако су у друштвеним односима веома отворени, Холанђани су истовремено и веома повучени када је реч о приватном животу. Нарушавање личног простора сматра се непоштовањем. Они веома цене право сваког човека да мисли, говори и поступа онако како жели, све док тиме не нарушава права и слободе других.

Религија се углавном сматра приватном ствари и не очекује се да има пресудан утицај на политику или јавни живот. Друштво је постало све секуларније, а нагласак је стављен на заједничке грађанске вредности и хуманизам.

Упркос свим слободама које постоје, овде важе и веома строга друштвена правила, као и снажна одбојност према ароганцији и разметљивости. Холандска изрека „doe maar normaal, dan doe je al gek genoeg" („Понашај се нормално – и то је већ довољно необично") одражава морал који почива на скромности, једнакости и здравом разуму.

Али, ако бих једном реченицом описала основни изазов живота у овој земљи, онда бих навела оно што сам прочитала у једној туристичкој брошури: „Холандија је земља која вас изазива да се сами снађете." И заиста је тако. Услуга и могућности има много, али је на сваком појединцу да их сам потражи како би могао да их користи.

^{Поновно откривање Православља кроз лица новокрштених}

Откако живите у Холандији, да ли сте доживели нешто што Вас је посебно дирнуло и што бисте желели да поделите?

– Мене највише дирну људи који траже Бога све док не дођу до православне цркве. Неки долазе код оца зато што држи недељне катихезе на холандском, енглеском или румунском језику, неки дођу у храм након што прочитају новински чланак, а неки из радозналости, у пратњи пријатеља. Али тренутак њиховог крштења они проживљавају са толиком радошћу и заразном дубином осећања да тада кажем себи: „Ето, морала сам да дођем у ову земљу да бих видела како Православље, са ведрином и светлошћу на лицу, живе они који су до јуче били странци Православној Цркви."

Наравно, свуда се могу срести и врлински људи и они који то нису; све зависи од тога шта човек тражи и шта жели да види. Али могу да кажем да од људи из земље која нас је примила можемо много тога вредног да научимо, толико да понекад саму себе затекнем како размишљам да су већи хришћани од мене.

Иако је процес секуларизације довео до опадања верске праксе – а овде пре свега мислим на протестантске, а нарочито римокатоличке цркве, које остају све празније – у понашању многих људи ипак препознајем трагове „првобитне лепоте". За мене је то знак да је Бог у душу сваког човека усадио чежњу за лепотом и складом, односно чежњу за Самим Собом.

^{„Буди оно што јеси, у живом односу са Богом"}

Шта бисте поручили једној попадији која је тек на почетку свог пута?

– Ни у најсмелијим мислима нисам могла да замислим живот који данас живим. Сећам се колико су ме питања обузимала када сам сазнала да ће мој супруг бити рукоположен. Имала сам толико брига, јер сам око себе виђала попадије које су увек биле у првом плану – певале за певницом, водиле административне послове у парохији, бринуле о храмовној слави, организовале активности са децом и још много тога.

По природи сам више повучена. Тада сам добила савет који ме је умирио: „Буди оно што јеси." А ја бих томе додала: „Буди оно што јеси, у живом односу са Богом." Схватила сам да Бог не жели од мене да будем неко други, да копирам нечији пример или да се претварам да сам другачија него што јесам.

Временом сам открила на који начин могу да служим у парохији, пре свега кроз образовне и културне активности. Кад год ми се роди нека идеја, најпре питам оца како благосиља да поступим, а његова реч ми увек доноси мир. Било ми је потребно неколико година да донекле схватим која је моја улога као попадије, али не улога попадије уопште, већ управо моја.

Имамо и холандске кумове, па када ме понекад замоле да им објасним нешто из богослужења или црквених обреда, деси се да морам искрено да признам да не знам. Они се тада зачуде и кажу: „Како не знаш, па ти си свештеникова жена!" У почетку сам се осећала као да нисам дорасла тој улози, али сада сигурно знам да није моје послушање да знам и радим баш све.

Наравно, упутим их оцу, али се истовремено и молим да им Бог открије оно што ја не умем да им објасним. И сваки пут када ме савладају умор, безнађе или недоумица, молим Бога да Он учини оно што ја не могу. Не једном сам осетила како се све запетљане нити расплићу онда када све препустим Њему.

Још један савет који сам добила, а који сам у потпуности разумела тек после једног непријатног, али поучног искуства, јесте да попадија не може свакоме да повери оно што је мучи, па чак ни особи коју доживљава као рођену сестру. Велика помоћ може бити друга, искуснија попадија, која ће је упутити и посаветовати у различитим животним околностима.

Попадија која тек ступа на овај пут не треба да гради никаква очекивања нити да унапред ствара читав животни план само на основу супруговог рукоположења, јер то лако може довести до многих разочарања. На међународним сусретима попадија, које организује група Света Нона, имам радост да упознајем приче о складним породицама које ме надахњују, али и тугу да чујем сведочанства попадија које су, служећи својим мужевима, изгубиле саме себе. Зато са пуним уверењем могу да кажем да равнотежу у свештеничкој породици не обезбеђује попадија, већ свештеник, јер је добар управитељ парохије пре свега добар управитељ сопствене породице.

Попадија ће чути и похвале, али и речи осуде. Веома волим поуку из Патерика која нас учи да останемо као камен и пред лепим и пред ружним речима. Треба примати похвале без гордости, а осуде без узнемирења. Ако ми је први део било лакше да прихватим, други је сличан заповести о љубави према непријатељима. Као што нас учи и Свети Силуан, треба да се молимо: „Господе, опрости му и приведи га покајању." Таква молитва, међутим, могућа је једино благодаћу Божијом.

Извор и фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"