Пише: Петрос Д. Дамијанос, доктор философије

Постоје тренуци у животу када умор није само телесни. То је једна дубља исцрпљеност, осећање да смо се много трудили, да смо очекивали више од себе, од људи око нас, можда и од самог живота. Обавезе се настављају, времена за одмор је све мање, а у нама се гомилају мисли, жалбе и разочарања. Као да непрекидна бука испуњава ум и не допушта нам ни на тренутак да предахнемо.

У тим тренуцима човек често тражи нешто што му свет не може лако пружити: истинско олакшање. Тражи прихватање, разумевање, потврду да вреди, да његов труд има смисла. Међутим, одговори које очекује често не долазе оданде одакле их очекује. Погледи других можда не показују поштовање које би желео, циљеви се можда не остварују онако како их је замишљао, и тада разочарање постаје још теже.

За човека вере постоји пут повратка том унутрашњем миру: исповест. Она није тек поступак набрајања грешака нити тренутак самокритике. Она је сусрет са Богом, тренутак у којем човек одлаже терет који носи и признаје да не може сам да се избори са свим. У једноставности тог чина може се догодити нешто што је тешко објаснити само речима: срце се умирује.

И тада се рађа једно необично осећање. Оно што је толико дуго изгледало огромно, оно што је испуњавало сваку мисао и крало сваки тренутак радости, одједном изгледа другачије. То не значи да су проблеми нестали или да су се животне околности неким чудом промениле. Значи, међутим, да се променио начин на који човек на њих гледа. Њихов терет више није исти, јер је душа поново пронашла ослонац.

Можда је то једна од највећих тајни духовног живота: да нам често није потребно да се најпре промени свет око нас, већ да се нешто промени у нама. Да се сетимо да нисмо сами, да постоји Бог који познаје људску слабост, нашу борбу и нашу стрепњу.

Човек често заборавља Бога у буци свакодневице. Заборавља Га када јури за успехом, када стрепи хоће ли га други прихватити, када настоји да одговори на сваки захтев. Па ипак, повратак Њему може постати тренутак у којем човек поново проналази себе.

Тишина после исповести није одсуство тешкоћа. Она је присуство једног дубљег поверења. То је тренутак у којем се човек присећа да, изван неуспеха, очекивања и судова других људи, постоји љубав која његову вредност не мери људским мерилима.

И можда, на крају, највеће чудо није у томе што су проблеми нестали. Већ у томе што је душа поново пронашла свој пут ка светлости.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Читајући, прокрчио сам себи пут ка Православљу. Стога, иако сам изнео нека упозорења у вези са читањем („Учити читати“), тиме не желим да умањим његову корист. Напротив, важно је да током година живота научимо како да читамо. Добро питање (можда чак и суштинско) јесте: „Зашто ово читам?“ Постоји нешто попут начела да памтимо само оне ствари које представљају одговоре на наша питања. Пука информација нема за шта да се „закачи“ у мозгу. Она уђе и истече, често за онолико времена колико је потребно да се положи испит из тог предмета. У таквом сусрету не може бити никаквог „овладавања“ знањем. Међутим, када читамо тражећи одговор (и пронађемо га!), у извесној мери постајемо књига коју смо прочитали или, у најмању руку, она постаје део нас. Ви сте одговор на своја питања. Ако нас одговори које пронађемо не промене, онда они имају мало или нимало удела у нама.

Имајући на уму такав критеријум, лако је увидети да смо на тај начин заправо прочитали веома мало књига. Заиста, велики је благослов ако икада пронађемо такву књигу.

Теофил свете успомене, епископ александријски, дошао је једном у Скит, а братија, окупивши се, рече ави Памву: „Кажи једну или две речи епископу, да би се његова душа назидала на овом месту.“ Старац одговори: „Ако га моје ћутање не назида, нема наде да ће га назидати моје речи.“

Реч Божија се образује и уобличава (у нама) у нашем ћутању. Наше ћутање је огњиште у којем се Крст утискује у душу. Оно је туга покајања и тишина унутрашњег стида (оног здравог). Ћутање у присуству Божијем јесте звук питања које је у потпуности уобличено. Христос нас упућује да иштемо, тражимо и куцамо — да чујемо питање у самом средишту нашег бића.

У веома маштовитом опису стварања, Свети Дионисије Ареопагит описује како ништавило на почетку ускаче у биће посредством ероса, своје жудње, док созерцава лепоту и доброту Божију. Наравно, нема логичког смисла описивати прелазак из ништавила у биће, али његов опис снажно наглашава моћ жудње, питања и чежње саме творевине.

На известан начин, истинско питање нашег срца има веома сличну улогу. Ми увек иштемо, тражимо и куцамо, али шта иштемо, кога тражимо и пред чијим вратима стојимо? Ако можемо да одговоримо на то питање, то је већ дело благодати.

Постоји и други облик читања, вероватно најчешћи. Читамо ради друштва. Постоје књиге којима се изнова и изнова враћамо. То је веома речита појава. На известан начин, допада нам се како се осећамо док читамо такву књигу (ако под осећањем подразумевамо прилично широк распон емоција). То је више од забаве — то је својеврсно дружење — књига као пријатељ. Ако погледате које сте књиге прочитали више од два пута (осим ако сте још сасвим млади), онда можете видети нешто о томе какве пријатеље највише волите. А то вам, исто тако, говори нешто о вама самима. То би нас сасвим могло упутити на природу питања наше душе.

Када сам имао 15 година, мој старији брат ми је поклонио књигу есеја Лава Толстоја (О грађанској непослушности и ненасиљу). Био је то читалачки поклон усредсређен на питање рата (он је одлазио у Вијетнам). За мене је неочекивани исход био сусрет са неким ко је Исуса заиста схватао озбиљно и држао Га за реч. Нисам сигуран да сам икада чуо некога да проповеда о Беседи на гори (што много говори). Чини се да је Толстој сматрао да су пето и наредна поглавља Јеванђеља по Матеју само срце Светог писма. Замислите некога ко мисли да заиста треба да волите свога непријатеља! То ме је навело да први пут читам Свето писмо — и то са питањем: „Господе, шта треба да чиним?“

Друга књига коју сам добио на поклон била је Мистично богословље Источне цркве Владимира Лоског. Већину онога што сам читао нисам разумео. Било је то, пре свега, једноставно искуство читања књиге озбиљног (православног) богословља, за коју ми се чинило да се мање бави идејама, а више дубином самог писца. Није било толико важно шта је књига говорила, колико оно што је представљала: увод у „душу“ Православља. Ово последње искуство тешко је описати. О њему размишљам као о тренутку у којем „бездан дозива бездан“ и у којем је моје срце једноставно било освојено Православљем као местом на којем ћу пронаћи оно за чим је моје срце чезнуло. Вреди напоменути да се то догодило више од двадесет година пре него што сам био примљен у Цркву.

Ових дана углавном читам ради друштва — књигу уз коју ћу заспати, књигу ради забаве, књигу коју ме је неко замолио да прочитам. Књига коју сам прочитао више пута него било коју другу јесте Казивања једног боготражитеља. У њој за мене нема никаквих нових информација. Једноставно волим да проводим време на путу са боготражитељем.

Сећам се само малог дела свега што сам прочитао, што много говори о томе колико сам током година површно читао. Читати површно није исто што и читати лоше. Мало тога што сам прочитао нанело ми је штету — можда зато што никада нисам оклевао да престанем да читам нешто што ми се чини проблематичним. У најмању руку, то ме је сачувало од сваког искушења да изучавам философију.

Пошто сам читањем прокрчио себи пут ка Православљу, могу да кажем да ме је читање углавном довело до његовог прага. Православна вера се не налази у књигама. Више од свега, она се налази у песми. Читајући књигу, ми не сједињујемо свој ум, срце и тело. Појање је, међутим, устројено управо тако да то чини. Химнографија и текстови Православља представљају непревазиђену ризницу. Већина богослова Цркве били су такође песници и химнографи. Потребно је да појемо у присуству Божијем (Онога који и Сам пева нама — Соф. 3, 17). Појање је заједница ума, душе и тела, дар који нам је дат ради истинске целовитости нашег бића.

Свети Августин је написао: „Певање припада ономе ко воли.“ Прочитао сам то негде, али знам то напамет.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

„Бити млад у Цркви прије свега значи имати жељу и храброст да свједочимо вјечне хришћанске вриједности у свијету који је опчињен пролазним моделима и вриједностима“, поручио је румунски патријарх Данило на отварању Међународног сусрета православне омладине (ITO 2026), који се од 31. августа до 3. септембра одржава у Букурешту.

Овогодишњи сусрет посвећен је теми „Млади, породица и живот у Христу“, а одржава се у оквиру Године посвећене пастирској бризи о хришћанској породици и Године посвећене светим женама из календара Румунске православне Цркве – мироносицама, мученицама, монахињама, супругама и мајкама.

Поздрављајући учеснике, патријарх Данило истакао је да сусрет православне омладине представља прилику за заједништво и хришћанску радост, свједочење православног братства, али и за јачање мисије младих у животу Цркве.

Говорећи о породици, патријарх је нагласио да, у друштву које се убрзано секуларизује, Црква поново потврђује истину да је хришћанска породица жива ћелија Тијела Христовог и икона Христове љубави према Цркви. Брак, како је истакао, није само административни и друштвени догађај, већ Света Тајна љубави Божије према човјечанству.

„Дјеца и млади су дарови Божији породици, Цркви и народу“, поручио је патријарх, додајући да кроз хришћанско васпитање они могу постати не само добри грађани земаљске отаџбине већ и грађани небеске отаџбине, односно светитељи Цркве.

Као примјер навео је осам светитеља из породице Светог Василија Великог.

Патријарх Данило говорио је и о младости као времену у којем Бог у човјека посебно усађује жељу за идеалом, светом љубављу и вјечним животом. Као примјер навео је богатог младића из Јеванђеља, који је схватио да потпуна срећа не произлази из пролазних материјалних добара, већ из вјечне љубави Божије.

Подсјетио је да је Христос благосиљао дјецу и да су сва три васкрсења из мртвих која је учинио током свог земаљског живота била васкрсења младих људи – сина удовице из Наина, Јаирове кћери и Лазара из Витаније.

„Христос их је васкрсао из милостиве љубави према њиховим породицама, али и зато што је хтио да покаже да је младост симбол љепоте вјечног живота у Царству небеском“, рекао је патријарх.

Он је подсјетио и да су многи Христови ученици били млади, као и неки од ученика и духовних синова Светог апостола Павла – Тихик, Трофим, Терције, Тимотеј и Тит. Тимотеј и Тит постали су епископи, у Ефесу и на Криту.

Цитирајући Светог апостола Павла, који је свом ученику Тимотеју поручио да нико не презире његову младост, патријарх је позвао младе да својим ријечима, животом, љубављу, вјером и чистотом буду примјер другима.

Навео је и ријечи Светог апостола и јеванђелисте Јована упућене младима да су снажни, да ријеч Божија пребива у њима и да су побиједили лукавога, подсјећајући да „свијет пролази и похота његова, а онај који твори вољу Божију остаје довијека“.

Говорећи о животу младих у Цркви данас, патријарх Данило истакао је да се Христова љубав према њима пројављује и кроз њихово учешће у литургијском животу Цркве. На тај начин млади примају смирену и свету љубав Пресвете Тројице и преносе је у породични, црквени и друштвени живот.

„Млади православни хришћанин је благослов за своју породицу, примјер другим младима и мисионар у животу Цркве“, поручио је патријарх.

Посебно је нагласио да бити млад у Цркви значи имати жељу и храброст да се свједоче вјечне хришћанске вриједности у свијету који је привучен пролазним узорима и вриједностима.

„Млади православни хришћанин који воли Бога и ближње открива и свједочи да Христос распети и васкрсли дарује људима своју смирену и милостиву љубав, која ослобађа од себичности и доноси мир и радост у породици, пријатељству и заједници“, истакао је патријарх Данило.

Према његовим ријечима, Румунска православна Црква посебну пажњу посвећује хришћанском васпитању дјеце и младих и развија бројне програме и пројекте на локалном и националном нивоу, као и међународне сусрете православне омладине.

Такви сусрети помажу младима да схвате да Црква није само институција, већ „велика породица љубави Пресвете Тројице према људима“ и жива заједница у којој је сваки њен члан позван да своје дарове стави у службу ближњих и читаве заједнице.

Поздрављајући учеснике, патријарх Данило пожелио им је добродошлицу у Букурешт, подсјећајући на симболично значење имена главног града Румуније као „града радости“.

Посебно је истакао да су млади дочекани са великом радошћу у Саборном храму у Букурешту, гдје их окружују мноштво светитеља представљених у византијским мозаицима, као и епископи, свештеници, ђакони и млади Румунске православне Цркве.

„Желимо да заједно његујете молитву, дијалог и пријатељство и тако јачате братску православну заједницу међу народима“, поручио је патријарх Данило.

Он је на крају упутио молитву Господу Исусу Христу да благослови све учеснике Међународног сусрета православне омладине.

Патријарх румунски Данило

https://mitropolija.com/2026/09/02/patrijarh-rumunski-danilo-biti-mlad-u-crkvi-znaci-imati-zelju-i-hrabrost-da-svjedocimo-vjecne-hriscanske-vrijednosti/

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Међу верницима се у последње време шири став да пост није обавезан нити представља дужност. Сходно томе, верник може да га занемари или да пости када и како жели.

Пост је неопходна и обавезујућа врлина. Ако су заповести Господње у Његовом Светом Јеванђељу обавезујуће, онда је и пост неопходан и обавезујући. Сам Господ је од нас тражио да постимо: „А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 21; Мк 9, 29); „А кад постите, не будите суморни као лицемери“ (Мт 6, 16); „Тада постивши и помоливши се Богу, положише руке на њих“ (Дап 13, 3). Најјаснији пример верницима јесте сам Исус и Његов пост. Он је постио четрдесет дана. Ако је постио Он, Који је без греха, колико је тек нама, људима, потребан пост, нарочито када знамо да се Он оваплотио и живео међу нама како би нам показао путеве спасења који су нам потребни, да бисмо подражавали оно што је Он чинио?

Приврженост верних хришћана учењу и усмерењу Цркве проистиче из наше оданости и припадности њој, а самим тим и из тежње да остваримо свој хришћански циљ, заједно са својом браћом у црквеној породици. Насупрот томе, бирање према личном расположењу и склоностима извор је самоугађања, које спречава ослобађање од земаљских окова, јер је повезано са расположењем којим управљају страсти. Тако човек постаје неспособан да свој живот уздигне ка његовом главном циљу. То је уједно и начин да се човек одвоји од јединства заједнице.

Током историје Црква, која је живо Тело Христово, опитно је спознала значај поста. Она је установила његову структуру, поредак, облик и трајање на основу искуства освећења које је прати у присуству Духа Светога, Који у њој дејствује у свако време.

Ово разматрање доводи нас до питања места и улоге поста на путу спасења човека и заједнице. Према православном схватању, пост није циљ сам по себи, као што то нису ни молитва ни друге врлине, већ неопходно средство за достизање главног и великог циља — нашег сједињења са Богом и живота у све већој близини Његовој — онога што је Свети Серафим Саровски назвао „стицањем Духа Светога“. Свети Серафим о томе каже: „Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању Светога Духа Божијег. А пост, бдење, молитва, милостиња и свако добро дело учињено Христа ради само су средства за стицање Светога Духа Божијег.“

Будући да је пост средство за достизање крајњег циља, у његовој примени може постојати извесна прилагодљивост. Црква у том погледу захтева лично руковођење духовног оца, управо из бриге да верника заштити од самоугађања и немара — двеју слабости у које људи веома лако падају, нарочито у наше време.

Када позивамо пријатеље, не постављамо им трпезу као за болеснике, него као за здраве људе. Постављамо богату трпезу са разноврсном храном, а сваки гост бира оно што одговара његовом здравственом стању. Тако се и пост, онако како га је Црква установила, захтева од сваког верника. Онај, пак, коме здравље, околности или животна ситуација не дозвољавају да пости онако како је Црква одредила, тражи руковођење духовног оца како би добио оно што је за њега лично корисно. Он треба тога да се придржава — тог руковођења које је дато управо њему — а не да га шири као опште правило. Тако треба да поступа све док не дође у стање у којем ће моћи у потпуности да следи пост.

Аскетизам у Православној цркви има један неизоставни циљ, а то је ослобођење. Стога пост није уздржавање од хране зато што је презиремо, нити ради мучења тела или умртвљивања чула укуса. Он је практично вежбање душе и тела како би се ослободили сваке везаности која нас може држати прикованим за земљу. Можда следеће речи оца Александра Јељчанинова (+1935) најбоље показују практичну корист поста. Он каже: „Пост ремети и нарушава физиолошку лагодност, тако да човек постаје пријемчивији за духовни свет и лакше прима оно што из њега долази.“

Ево неких видова прилагодљивости у начину живљења поста у Православној цркви:

Опште правило поста гласи да пост постаје строжи што је празник значајнији. Зато се пасхални пост назива Великим постом, током којег се уздржавамо од хране и пића до поднева, поред уздржавања од намирница животињског порекла током читавог поста. Божићни пост, пак, нагласак ставља на уздржавање од одређених врста хране, а не на потпуно уздржавање од сваке хране током одређених периода.

Током Великог поста уздржавамо се од рибе, док се током Божићног поста од ње не уздржавамо, осим у последње две недеље пред празник.

У земљама Блиског истока, где је поврће доступно и током зиме, током Великог поста уздржавамо се од рибе, док је у хладним северним земљама, попут Русије и скандинавских земаља, дозвољено јести рибу. У нашим земљама у приобалним крајевима дозвољено је јести шкољке, као и лигње и хоботнице, због њихове доступности и некадашње ниске цене.

Такође је дозвољено јести рибу на неке велике празнике, као што су Благовести и Цвети, који падају у време овог светог периода. Онима који се уздржавају од уља дозвољена је његова употреба, као и употреба вина, суботом и недељом током Великог поста, као и на празнике великих помесних светитеља (в. Часослов).

Ове одредбе у правилима поста показују да је пост средство којим се, с једне стране, доживљава радост ослобађања од сваке пожуде која господари човеком, а с друге стране радост коришћења земаљских добара са благодарношћу и захвалношћу. А ко чита молитве великопосних богослужења из светог Триода, увидеће колико се у њима често понављају речи које говоре о радости, весељу и духовној наслади.

Приступимо, дакле, посту у овом духу, како би он постао истинско уздизање, а не само дијета.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Свакодневно примећујем да млади људи не траже, на основу духовних и озбиљних критеријума, особу са којом ће заједно наставити живот. Обично су критеријуми површни, или често преовладава логика: „Хајде да пробамо, па ако не буде ишло — развешћемо се.“

Дошло је до потпуног изједначавања и обезвређивања свега. Озбиљне изборе у свом животу смо потценили, а онда нам је за све крив Бог.

Нажалост, многе жене, гледајући како године пролазе и под притиском породичног окружења, кажу: „Удаћу се за тог и тог да бих постала мајка, а ако на крају не буде ишло — развешћу се.“

Нажалост, када ступамо у однос са другим човеком, не тражимо га духовно, не покушавамо да га упознамо на дубљем нивоу.

Слушамо људе — и мушкарце и жене — како говоре о неуспешним браковима: „У почетку није био такав, касније се показало нешто друго.“

То није тако. А и ако се догоди, веома је ретко. Такав је био од самог почетка, осим ако се изненада није појавио неки психијатријски проблем. Такав је био од почетка, само што ниси желео да то видиш, или ниси тражио да то видиш.

Задовољио си се површним стварима и ушао у брак који је на крају завршио у провалији.

Нарочито ако не постоји заједнички духовни темељ, ствари постају тешке. Ако Христос није темељ брака, онда ћемо пливати у плитким водама, са нашим егоизмима као ајкулама.

Одговори на једноставна питања:

Зашто желиш да се ожениш или удаш?

Зашто желиш да се ожениш или удаш баш за тог човека?

Да ли га волиш толико да желиш да за њега даш и свој живот?

Зашто желиш да имаш децу?

Који је дубљи разлог?

Само да би постала мајка?

Да би имао некога ко ће се бринути о теби у старости?

Да би се поносио оним што си створио?

Шта је то за чим дубље жудиш?

Можда желиш да се ожениш или удаш само да би пронашао некога ко ће попунити празнину твоје усамљености — и ништа више?

Да ли само желиш да попуниш једну празнину?

А шта ћеш ти учинити?

Да ли ћеш нешто дати?

Да ли ћеш бити онај који се даје и жртвује, или желиш некога ко ће само хранити твоје потребе и испуњавати оно што теби недостаје?

Да ли си спреман да останеш у браку када се појави оно што није добро?

У болести, у банкроту, када се роди болесно дете, у неплодности, у великој породици и бројној деци — или желиш само да попуниш оне кућице које си још као дете замислио да треба да попуниш?

Где су духовни критеријуми?

Где су дубљи разлози?

Немам намеру да одговорим на ова питања. Нисам ја неко ко треба то да учини, нити за тим постоји потреба.

Најбоље је да свако одговори сам за себе.

протојереј Спиридон Скутис 

(фејсбук страница)

Свечани чин званичног потписивања Патријаршијских и Саборних аката о уписивању у диптихе Светих шесторице Преподобних светогорских отаца – јеромонаха Тихона, духовника Преподобног старца Пајсија Светогорца, монаха Георгија, прозваног Хаџи – Георгије, јеромонаха Нифона, монаха Нектарија Протопсалта, јеромонаха Дионисија и јеромонаха Петронија уприличен је 29. августа 2026. године у Патријаршијском храму Светог великомученика и победоносца Георгија у Фанару.
Преподобни јеромонах Тихон рођен је 1884. године у Русији. По доласку на Свету Гору првобитно се придружио братству хиландарске келије Светог Николаја Мирликијског назване „Буразери“. Као велики љубитељ пустиње, монашки живот наставио је у неприступачним пределима Каруље, а затим се коначно настанио у келији Животворног крста Господњег под управом манастира Ставрониките у области Капсале. Савременици Преподобног јеромонаха Тихона, међу њима и Преподобни старац Пајсије Светогорац, називали су га очигледним саслужитељем Светих анђела.
Преподобни монах Георгије рођен је 1809. године у Кападокији. Ревносно се подвизавао у пећини Преподобног Нифона Атонског и скиту Пресвете Тројице под управом манастира Велике Лавре у области Кавсокаливије.
Боравио је једно време и у хиландарској келији Благовештења Пресвете Богородице, данашњој манастирској антипросопији у Кареји. О њему је такође писао Преподобни старац Пајсије Светогорац.
Преподобни оци – јеромонах Нифон, монах Нектарије Протопсалт и јеромонах Петроније, пореклом Румуни, монаховали су у скиту Светог Јована Претече под управом манастира Велике Лавре. Преподобни јеромонах Дионисије, такође пореклом Румун, служио је у ватопедској келији Светог великомученика и победоносца Георгија у области Колицу.

Извор: Хиландар

Једну ствар, људи, заиста не могу да поднесем - беду духа...

Ту сталну човекову потребу да пронађе нешто на шта ће се пожалити. Да каже како путовање није било онакво каквим га је замишљао, соба није била довољно добра, време није било онакво какво је очекивао, живот му није донео оно што је желео. Увек, дакле, гледамо оно што недостаје. Оно што је пошло наопако. Оно што није било савршено. Увек неко или нешто мора да буде криво!

А ипак… живот није сиромашан радостима.

Ми често осиромашимо свој поглед.

Ми смо шкрти у души и срцу!

Немојмо бити такви људи…!

Јер постоји и онај други човек.

Човек племенитог срца.

Онај који ће, чак и усред тешкоће, пронаћи разлог да се насмеши. Који ће гледати оно што има, а не само оно што му недостаје. Који ће се обрадовати лепом јутру, доброј речи, трпези са вољеним људима, путовању које можда није било савршено, али је имало тренутке који су били вредни.

Тај човек уме да каже: „Хвала.“

А захвалност је један од најлепших начина да корачаш кроз живот.

Јер беда духа, на крају, није само гунђање. То је начин да заборавиш дарове које већ држиш у својим рукама. А онда, а да тога ниси ни свестан, постајеш незахвалан према животу који ти је, упркос свим својим тешкоћама, подарио толико тога.

Ја се радујем људима који се радују!

Који виде добро.

Који га увећавају.

Који су благодарни.

Који проналазе светлост чак и тамо где други виде само облаке.

Желим ту племенитост душе:

да ти не треба савршен живот да би био срећан;

да имаш срце довољно отворено да препознаш колико је леп живот који већ живиш и да настојиш да га учиниш још лепшим!

Желим… да будем такав човек.

Јер такав човек показује да има Бога у свом животу. Човек који је незадовољан, ма колико био „чист“, не живи у радости Благодати!

Зато - пробуди се и насмеши се!

Не зато што „живиш у свом свету“.

Већ зато што бираш да гледаш свет са добром намером, добрим расположењем, надом, вером и оптимизмом!

архимандрит Павлос Пападопулос

(фејсбук страница)

Како реагујемо

Сваки пут када у Цркви прослављамо неки празник, ми заправо прослављамо тајну нашег спасења. Циљ сваког празника јесте да прославимо Бога због Његовог бескрајног милосрђа, доброте и бриге коју показује према нама.

На сваком празнику ту Његову љубав сагледавамо из другог угла и у другој перспективи. Сви празници, међутим, имају један исти циљ: да отворе наш ум и наше срце како бисмо правилно разумели велику тајну побожности и тајну нашег спасења.

Основна порука коју данас прослављамо садржи нешто што нас, на неки начин, може раздражити и наљутити. Зашто?

Зато што ми обично немамо довољно стрпљења и спремности да покажемо разумевање када чујемо нешто што се супротставља нашем мишљењу, нашој вољи или нашем погледу на свет. А да и не говоримо о љубави, доброти и милосрђу.

Данас прослављамо светог, славног и свехвалног апостола Тому.

После Христовог Васкрсења, Тома је имао један став који је, чини се, доводио апостоле до крајњег стрпљења. Толико да су му, можда, у неком тренутку говорили:

– Доста више! Не можемо више да те слушамо! Остави нас на миру!

Данима су му говорили: – Видели смо Христа!

А Тома би одговорио: – Не верујем вам.

– Зар бисмо те лагали?

– Не верујем.

– Видели смо Га васкрслог!

– Ако не видим ране на Његовим рукама и не ставим свој прст у Његове ране, нећу поверовати. Јесте ли Га добро видели? Јесте ли Га пажљиво погледали? Је ли то заиста Он? Говорите ли ми истину или ми причате некакве приче?

Добро је што су Петар и остали апостоли били кротки људи и што их је Томино неверовање пре свега растуживало.

Јер, да су били као ми, Тома вероватно не би избегао понеку „васпитну меру“.

Како нас Бог води

Али Христос је и према Томи показао велико милосрђе и велико разумевање.

Исто оно милосрђе и разумевање које показује и према нама када се нађемо у сличној ситуацији.

Ми, међутим, често немамо такво милосрђе, разумевање и љубав према другима када се нађу у сличном стању.

Погледајмо зато кроз тропаре овог празника како наша Црква – како ми православни хришћани – прослављајући Христа, благодаримо Богу и славимо Његов однос према нама онда када се и сами понашамо попут апостола Томе.

Зар Тома није веровао? Није веровао!

И када о томе размислимо, морамо се запитати: Коме он није веровао? Колико је чуда видео? Колико је речи чуо? Колико је времена провео са Христом? А ипак – није веровао!

Али тропар нам каже: не смућујте се због тога! Томино неверовање било је на корист. Чак је и из онога што је изгледало као супротност произашла велика корист.

Само треба имати исправан ум и отворене очи да бисмо то видели.

А какво је добро могло да произиђе из Томине „невере“? Произишла је чврста вера.

Вера која више није била само реч, већ вера која је постала опипљива, непосредна, лична. Вера на коју човек може још чвршће да се ослони.

Зато један други тропар, не осуђујући Тому, говори о „доброј Томиној невери“.

Какво је благо било оно што је Тома тада тражио!

Каква је корист произашла из његовог питања!

Какво је доброчинство апостол Тома учинио целој Цркви!

И колико пута треба да прославимо Христа зато што је и апостол Тома био међу Његовим ученицима, како би се кроз овај догађај открила још већа корист за све нас!

Разумевање и различитост

Али зашто имамо толико користи? Зато што смо ми људи различити.

Разликујемо се по висини, грађи, изгледу и цртама лица. Али се исто тако разликујемо и по начину размишљања, по карактеру и по менталитету.

Начин размишљања једног човека није нужно бољи од начина размишљања другога.

Сви смо створени од Бога и свако од нас има своју личност и свој пут којим треба да иде ка Богу. Тај пут није исти за све. Свако иде на свој начин, али циљ је исти – приближити се Богу.

Не можемо променити своју природу, нити треба да оспоравамо дарове које нам је преблаги Отац, Бог и Творац, дао – били они већи или мањи.

Тома је говорио: „Ако не видим, нећу поверовати.“

Он није желео да слуша само речи. Желео је да види. „Хоћу да видим Његове ране.“

Хтео је да види ране на рукама, ногама и ребрима. А зашто? Не зато што је имао злу намеру. Он је желео да открије истину. Јер куда човек може да иде ако не зна истину?

Ако не тражимо истину, лако можемо поверовати у било шта.

Прошло је осам дана. Апостоли су из дана у дан покушавали да Томи објасне и помогну му да схвати. Али он није прихватао њихове речи. Чему нас то учи? Имамо човека који не жели да слуша. Али то не значи да треба да га ударимо. То значи да му требају разумевање, савет, усмеравање и помоћ. Каква помоћ? Пре свега – разумевање.

Али и стално подсећање да истину треба тражити искрено и без предрасуда. Истина се мора тражити позитивно, отвореног срца и без немара. Није исправно да човек буде равнодушан према питању: Ко је Христос?

Онај који каже: „Не занима ме. Не тражим. Остави ме на миру.“– очигледно не користи свој разум како треба.

Али као што не тучемо дете када поступи неразумно, већ га саветујемо, поучавамо и усмеравамо, тако треба да поступамо и са одраслима.

Не треба да их ударамо рукама, већ да их речима усмеравамо и да се молимо Богу да Он учини оно што ми не можемо.

„Господ мој и Бог мој“

Очигледно је да су се апостоли молили за Тому.

И једнога дана Христос је поново дошао.

Стао је међу њих и рекао Томи: – Томо, пружи свој прст и стави га у Моја ребра.

Тома је пружио руку. Видео је Христове ране на Његовом Телу.

И те ране ћемо једнога дана сви видети – у дан Другог и славног Доласка Христовог.

Видеће их и они који верују и они који не верују. Видеће их и пријатељи и непријатељи.

Видеће их и анђели и демони. Сви ћемо видети ране Христове.

А када их је видео, Тома је почео да богословствује. Шта значи богословствовати?

То значи ући у дубину тајне вере.

Тома је у том тренутку изговорио: „Господ мој и Бог мој!“

Другим речима: „Ово је Творац света. Ово је мој Бог.“

Онај исти Који је био са нама, Који нас је учио, а ми смо имали тако малу представу о Њему – много мању него што је требало да имамо.

Када започнемо свој пут трагања за Христом, обично имамо само малу представу о ономе што нам говори Јеванђеље.

На почетку га доживљавамо као лепу књигу, пуну прекрасних речи. Али то је премало.

Јеванђеље није само приручник за морални живот. У њему су „речи вечнога живота“.

Зато у Јеванђељу треба да тражимо одговор на питања:

Шта значи Христова смрт?

Шта значи Његово Васкрсење?

Шта значи Тајна Божанствене Евхаристије коју нам је Христос предао на Тајној вечери?

Шта значе Његово пречисто Тело и Његова Крв?

Зашто нам Дарови којима се причешћујемо дају живот вечни?

Свештеник, причешћујући верне, говори: „Причешћује се слуга Божији драгоценим и светим Телом и Крвљу Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни.“

У овом спасоносном трагању није довољно само да имамо добру вољу.

Морамо се трудити са усрђем, ревношћу и осећањем одговорности – пре свега према себи – јер је реч о вечном животу.

Најважнија питања која човек може да постави јесу:

Како ћу победити смрт?

Како ћу живети вечно?

Како ћу заувек бити са Богом?

Какав ће бити мој вечни крај?

Хоћу ли бити у Царству Божијем или негде другде?

А где другде?

Боље је да ту реч и не изговарамо, јер је страшна.

Пошто је апостол Тома имао искрену жељу да пронађе истину, један други тропар нам говори да се његова „тешка убеђеност“ на крају претворила у послушност.

То, међутим, не значи да је Тома постао лакомислен или лаковеран. Није постао човек којим може да управља свако ко пожели. Напротив. Он је стекао праву веру и добро духовно расположење. Постао је другачији човек – бољи и благословенији него што је био пре тога.

„Дошао сам да се прилагодим твојој мери“

Сваки празник је празновање Божијег милосрђа.

То је прослава Његове доброте, љубави и бриге за нас.

Прослава Његове бриге за наше спасење и за наше добро – овде и у вечности.

Када се Христос јавио Томи, као да му је рекао:

„Ради како желиш, Тома. Нећу те приморати да верујеш без трагања. Ако желиш да видиш – види. Ако желиш да додирнеш – додирни. Ја сам дошао због тебе. Нисам дошао због Себе. Дошао сам да се прилагодим вашој мери и да помогнем свима.“

То је велико и бескрајно смирење Бога Славе.

Бог се „спустио“ до наше мере. Постао је човек. Ушао је у наш живот. Узео нас је за руку да би нас повео путем спасења.

Зато каже: „Ако желиш – дотакни Ме.“

Ако желиш да тражиш – тражи. Стави руку у ране. Испитуј колико желиш. Ал после тога – упознај Ме и разуми. Ево шта Христос жели од нас.

Зато је овај велики и дивни празник наша Црква установила непосредно после Пасхе.

Да би нам рекла: Тражи!

Не остај само на месту на које си навикао.

Немој говорити: „Такав сам ја. Не могу да се променим.“

Човек треба свакога дана да се мења набоље. Као што телесно расте и развија се током живота, тако, још више и још брже, треба да духовно сазрева. Свакога дана треба да усмерава свој живот ка добру.

Како се молимо?

Како користимо здравље које нам је Бог дао?

Како управљамо својим средствима?

Како водимо свој дом?

Како управљамо пословима и свим оним што нам је поверено?

Потрудимо се да све то увек буде на наше добро.

На исти начин треба да усмеравамо ка светој Божијој вољи и свој разум, своје срце, своју вољу, своје жеље, своје трагање и своје одлуке. Све треба да буде усмерено ка спасењу и ка разумевању Божијег милосрђа. А то, на крају, значи да разумемо целу тајну Божанске икономије (Θείας Οικονομίας). Да разумемо да је Христос, Бог Славе, дошао у свет ради нас.

Постао је човек. 

Смирио се.

Послужио нам.

Отворио нам очи.

Предао је Себе за нас да би нас Својом силом, благодаћу и милосрђем приближио Себи.

Да би нас увео у Своје Царство.

Нека нам зато овај велики празник буде повод да још више тражимо Христа, да Га још дубље упознајемо и да Га још снажније заволимо.

И да са апостолом Томом, из дубине свога срца, кажемо:

„Господ мој и Бог мој!“

Амин.

Аутор: Умировљени митрополит Никопољско-превезке Мелетије

извор

Уморио си ме, а и ја сам тебе уморио.

Постоји један умор који не долази од онога што нам се догађа, већ од онога што носимо у себи.

Добро то знам.

Од детињства се борим са тескобом, страхом и стрепњом. Прошле су године, терапије, молитве, тренуци снажне вере, али и тренуци дубоког разочарања.

И данас, са 51 годином, има дана када се питам:

„Толики сам пут прешао… а још увек сам овде?“

Човек не успева лако да превазиђе самога себе.

Свој карактер.
Своју нарав.
Старе одбрамбене механизме.
Онај дубоко укорењени начин на који је научио да се плаши живота.

Можда је управо то најтежи крст — свакодневно живети са оним у себи што се не мења онолико колико бисмо желели.

А вера?

Моја, барем, никада није била без пукотина.

Много пута је напукла.

Било је тренутака када је Бог био толико близу да је све било испуњено светлошћу.

А било је и тренутака када је Његово ћутање деловало готово застрашујуће.

Али сам временом схватио нешто важно.

Христос ми није обећао да ће ме ослободити сваке слабости.

Обећао ми је да ме неће оставити самог у њој.

И зато се и даље борим.

И даље се плашим.

И даље се умарам.

Али се и даље надам.

Не зато што сам победио себе.

Већ зато што сам почео да верујем да ме Бог не напушта онда када не успевам да постанем човек какав бих желео да будем.

Можда вера и није у томе да више никада не паднемо.

Можда је вера у томе да, и када паднемо, знамо да нисмо сами.

о. Ливиос

(фејсбук страница)

Питање: "Шта је Христос мислио када је рекао: 'Нека мртви сахрањују своје мртве'?"

Ове речи су записане у Јеванђељима по Матеју и Луки:

• „А други од ученика Његових рече Му: Господе, допусти ми најпре да одем и сахраним оца свога. А Исус му рече: Хајде за Мном, и остави мртвима да сахрањују своје мртве.“ (Мт. 8:21-22)
• „А другоме рече: Хајде за Мном. А он рече: Господе, допусти ми најпре да одем и сахраним оца свога. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве; а ти иди и објављуј Царство Божије.“ (Лк. 9:59-60)

Блажени Теофилакт даје језгровито објашњење:

„Он каже: ‘Нека твоји мртви сродници,’ то јест они који не верују, ‘брину о твом неверујућем оцу до његове смрти.’ Сахранити овде значи бринути се о њему све до гроба. Јер и у обичном говору кажемо: ‘Тај и тај је сахранио свога оца,’ што не значи само да га је после смрти положио у земљу, него и да је за њега учинио све друго што је било потребно, старајући се о њему до његовог краја, па и око сахране. Зато, нека мртви сахрањују своје мртве; то јест, нека они који не верују у Бога брину о твоме неверујућем оцу, а ти, пошто си поверовао, треба, као Мој ученик, да проповедаш Јеванђеље. Господ ово није рекао да би нам забранио да се бринемо о родитељима, већ да би нас научио да побожност мора да ставимо изнад захтева неверујућих родитеља. Не смемо дозволити да нас ишта спречи да чинимо добро и морамо презрети чак и саму природу кад нам се испречи на путу.“ (Тумачење светог Јеванђеља по Луки, о. Кристофер Стад, прев., Chrysostom Press, 1997, стр. 106.)

Кад се од нас тражи потпуна посвећеност Господу, често смо у искушењу да тражимо изговоре и обично покушавамо да ови изговори изгледају што племенитије. Господ, Који нам заповеда да поштујемо оца и мајку, не забрањује нам да се на одговарајући начин бринемо о својим родитељима нити да их сахранимо. Међутим, право које Господ има на наше време, имовину, рад и посвећеност увек мора имати првенство. Чак ни љубав према родитељима, супружнику или деци не може бити изнад наше послушности Господу.

протојереј Џон Вајтфорд

Извор: fatherjohn.blogspot.com

За портал "Живот Цркве" са енглеског превела: Марина Тодић

Нешто чему нас савремена цивилизација не учи јесте како „изгубити, а не изгубити себе“.

Сасвим је јасно да су се односи између мушкарца и жене дубоко променили. Жена је постала слободнија и самосталнија.

Питање је: да ли је мушкарац постао унутрашње слободнији?

Вековима је знао ко је кроз своју улогу: снажан, заштитник, онај који одлучује.

Данас тога више нема. И он осећа као да се све руши.

Када изнутра не знаш ко си, хваташ се за спољашње улоге.

Имаш потребу да изгледаш снажно онда када се изнутра осећаш слабим.

Тако данашњи мушкарац, суочен са све већом присутношћу жене у различитим улогама и просторима друштва, губи своје сигурне ослонце. Долазе анксиозност, страх, бес.

Сада, када се улога мења, шта остаје?

Ко сам ја када више не могу да одређујем тебе?

Ко сам ја када ти можеш да живиш и без мене?

Немам намеру да оправдавам жене.

Само покушавам да дам једно тумачење појаве која је све учесталија и која има везе са такозваним „злочинима из страсти“.

Немојмо никога проглашавати свецем. И мушкарци и жене издају, обмањују и повређују. А издаја може да те сломи.

То је потпуно људски и имаш право да патиш, да се љутиш, да плачеш.

Али немаш право да свој бол претвориш у оружје које ће убити и одузети животе.

То што си ме повредио објашњава мој бол. Али не оправдава оно што ћу ја учинити са својим болом.

Можда нас управо томе нису научили: да губимо, а да се не изгубимо.

Да прихватимо да стварност није дужна да се повинује нашој жељи.

Зрелост је када не захтеваш да се свет уништи зато што се срушио твој свет.

Христос је био издан, напуштен и повређен.

Па ипак, Он није постао оно што су Му други учинили.

Не постај нож зато што су те некада уболи ножем.

У томе је велики изазов: да своју рану претвориш у самоспознају која ће у твој живот унети више светлости, а не у оружје смрти које ће донети таму друштву.

 о. Ливиос

(Facebook)

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Опасност гордости је у томе што је она змија са много глава. Сваки пут када се једна глава одсече, израсте друга. Гордост је болест која се неприметно увлачи у све, као што сунчева светлост тихо продире свуда. Ако постим, хвалићу се својим постом. Ако учиним добро дело, хвалићу самога себе и причаћу другима шта сам учинио како бих добио похвалу. Понекад могу да ћутим током разговора, не из смирења или да бих пажљиво слушао, већ да бих скренуо пажњу на себе, са жељом да ме други подстакну да говорим!

Комплекси ниже вредности потхрањују гордост. Људи којима су потребни пажња, наклоност и брига траже их на погрешним местима. Они настоје да се докажу и на све могуће начине истакну своје присуство. Та тежња може ићи чак и против прихваћених норми и мерила, само да би привукли пажњу. Зар „трендови“ у моди, улепшавању и мењању сопственог изгледа – како би се постигао одређени „имиџ“ или привукли погледи – нису начини потврђивања сопственог постојања и скривени вапај који говори: „Ја сам овде“? Зар неки људи не унаказују свој изглед како би привукли пажњу, макар и на негативан начин? Чему служи она наказност коју понекад виђамо у моди?

Гордост почиње онда када потпуна надменост прерасте у презир према ближњем, док се човек истовремено дрско размеће и хвали самим собом. Она избегава сваку критику или прекор и одбија да чује било шта што јој не годи. Свој врхунац достиже одбацивањем Бога и Његове помоћи, када човек сматра да су му довољни он сам и његове способности, чиме подражава демонима.

Што се гордост дубље укорењује у нама, то наше духовне и душевне болести постају теже. Наша потреба за утехом и миром постаје све већа.

Против гордости и надмености боримо се сећањем на сопствене грехе, недостатке и мане. Свакодневно испитуј своју савест како би постао свестан сопствене несавршености. Прихватај примедбе оних који те воле и преиспитај себе када од блиских људи добијеш оштру критику или прекор. Ништа толико не потхрањује нашу гордост као заборављање сопствених недостатака и грехова.

Упоређуј себе са онима који су бољи од тебе или са онима који су пре тебе прошли путем врлине. Дружи се са светитељима како би схватио да је пут који је пред тобом још дуг. Обрати пажњу на гнев као на јасан знак гордости. Потврђуј себе делима љубави, а не гордошћу и надменошћу.

Учи од природе. Дрвеће богато плодовима повија се према земљи, док се бесплодна стабла уздижу према небу. Ниска земља прима реке и потоке, постаје плодна и доноси обилан род.

Умножавај врлине и добра дела како би искоренио комплекс ниже вредности у себи. Упознај себе и признај своје мане како би могао мирно да приступиш њиховом исправљању. Помири се са својом прошлошћу како би могао јасно да сагледаш ствари у светлости стварности и да напредујеш као човек и у духовном животу. Ослобађај се својих комплекса чинећи дела љубави. С времена на време упореди свој положај са положајем оних који су мање срећни од тебе, како би се научио благодарности и задовољству оним што имаш.

Живи по Јеванђељу и испитуј себе у светлости његових заповести. Тада ћеш открити колико се порока гнезди у теби.

Позивај себе на одговорност и нека ти Христос буде узор. Тада ћеш моћи да се ослободиш гордости, да уместо ње заволиш смирење и пронађеш мир за којим трагаш.

Извор: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Колико филтера је потребно да бисмо се сакрили од самих себе?

Зашто толики страх од времена које пролази преко нашег тела?
Зашто толика стрепња због бора, промена и његових трагова?
И зашто толика кривица због грешака и ожиљака на нашој души?

Можда зато што се не плашимо само тога да старимо.
Плашимо се да постајемо видљиви онакви какви заиста јесмо.

Зато стварамо слике. Исправљамо лица, скривамо године, бришемо несавршености. И не радимо то само на фотографијама. Радимо то и у свом животу.

Стварамо верзију себе која је другима прихватљивија и понекад на крају почнемо да служимо својој слици, уместо да живимо свој живот.

Али самоспознаја не значи да откријеш неког дивног себе скривеног у теби. Она значи да смогнеш снаге да се сусретнеш са стварним собом.

Са телом које стари.
Са изборима који се не могу исправити.
Са слабостима са којима се још увек бориш.
Са ожиљцима који нису нестали.

Потребно је толико бола и искушења да бисмо схватили да тек онда када прихватимо стварност, можемо да је и преобразимо.

На крају, духовна зрелост је управо то: да немаш потребу да избришеш оно што си проживео да би могао да заволиш оно што јеси.

Бог не воли нашу улепшану, обрађену верзију.

Он воли истинског човека, а тај човек има слабости, страсти, грешке, недостатке и пукотине.

Бог воли оно што смо били, оно што јесмо и оно што можемо постати.

 о. Ливиос 

(фејсбук страница)

Ама Сара је рекла: „Добро је да човек чини милостињу и ради очију људи. Јер и од човекоугађања на крају долази до богоугађања“ (из „Старечника“).

Ми људи у својој души имамо једну жељу која постаје мерило наших поступака у животу: „да се допаднемо“. Тако чинимо ствари да би нас други прихватали. Прија нам да будемо у средишту њихове пажње. Често чујемо родитеље како за нешто кажу да „није ред да то учиниш“, да није допуштено, јер „шта ће свет рећи?“. И тако, ако већ не можемо да задобијемо похвалу, бар смо позвани да пазимо да не изазовемо осуду.

Као да у овом свету постоји неко око које надзире моралност, а управљање њиме данас су преузеле друштвене мреже, где се, не без задњих намера оних који подижу буку, неки осуђују, према некима влада равнодушност, а неки, све ређе, бивају награђени похвалом. Обично је управо осуда покретач који изазива буку. Тако у наше време преовлађује начело: „да изгледам као да јесам, иако нисам“.

Али и у породичном животу и стварности многа деца одрастају настојећи да за све што чине задобију похвалу својих родитеља. Не бирају зато што се сама осећају добро са својим изборима, већ зато да не би разочарала родитеље. А има и родитеља који никада нису у стању да похвале своје дете, јер као да никада нису задовољни или имају тако високо мишљење о себи да не могу ни да замисле да би их њихова деца могла надмашити. Тако настају душевне ране. Млађи себи поставља за животни циљ да покаже старијем да нешто вреди. А када га овај не примећује или његове успехе не сматра нарочито значајним, разочарање се нагомилава. Понекад оно може прерасти и у деструктивно понашање. Можда је насиље међу младима један од показатеља да им родитељи нису посвећивали онолико пажње колико је било потребно. Не признају им њихову вредност, а понекад чак ни то да постоје.

У аскетском предању наше Цркве истиче се да људска похвала није увек лоша, али је непотпуна. Када старица пустињакиња препоручује милостињу, макар она била учињена и ради очију људи, она разуме да је људској души, будући да није савршена, потребно одобравање. Довољно је да човек у себи има свест да је наш призив да угађамо Богу. А Богу је угодна љубав. Он нам на њу узвраћа. Укрепљује нас како бисмо престали да чинимо добро само ради тога да бисмо добили похвалу и како би чињење добра постало наша воља и начин живота. Јер ако останемо само на човекоугађању, онда сами себе прослављамо, непрестано размишљамо о сопственој користи и посматрамо живот из перспективе онога што ћемо добити, управо онако како функционише наша култура. Тако лако остајемо при осуђивању других, уместо да према њима поступамо са љубављу.

Ми родитељи треба да похваљујемо своју децу са мером, да их охрабрујемо, али да их не уздижемо у небеса. Треба да им помогнемо да изграде такав етос у којем ће се мишљење света, када он здраво расуђује о мислима и поступцима, узимати у обзир, али без допуштања да световно мерило постане препрека живљењу у истини. Припадамо свету, али се са њим не поистовећујемо. Оно што је добро прихватамо. Али са злом не правимо компромис само зато што тако поступа већина и да бисмо били похваљени.

И још нешто. Немојмо дозволити да наша деца одрасту са жалбом да им нисмо посвећивали пажњу или да смо их усмеравали у одређеном правцу само зато што ми, старији, наводно знамо шта је најбоље. Тешко је пронаћи равнотежу, јер смо позвани да се боримо и са оним што се нама самима допада. Али немојмо заборавити слободу младог човека.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"