Сви ми живимо један Васељенски Сабор. Нисмо сви епископи које је сазвао цар, нити смо велики Оци Цркве сабрани да би изрекли најдубљу мудрост. Ипак, живимо  Васељенски сабор – сваког минута свакога дана – и исти испит који је увек стајао пред светилницима Цркве стоји и пред нама.

Тај испит јесте борба за љубав. Васељенски сабори у историји Цркве нису сазивани да би показали своју ученост и бриљантност. Такви сабори представљају неуспех љубави и одговор Цркве на тај неуспех. Када се јаве јереси, оне настају као плод недостатка љубави. Не чујемо, не слушамо, не препознајемо истину у наручју Цркве. Раздор рађа окорелост срца. Срца која не успевају да љубе постају утроба раскола (и нечег још горег).

Колико год да с правом прослављамо велике саборе Цркве, толико бисмо морали и да жалимо због њихове нужности. Заповеђено нам је да „љубимо једни друге“, а исто тако нам је речено да онај који не љуби брата свога, не познаје Бога (1Јн 4, 7–8). Када љубав ишчезне, истина почиње да нам измиче.

Иако не седимо у дворанама моћних и не расправљамо о питањима озбиљне догматике, свакога тренутка суочавамо се са изазовом љубави, са потребом да „превазиђемо раздор“ који угрожава сваки људски однос. Ако те не љубим, не могу те ни познати. Ако не могу да те познам, онда је и моје познање Бога утолико умањено.

Ти си мој Васељенски сабор. Свет (икумена) почива у твом и мом срцу док се сусрећемо, боримо и тражимо истину. У Цркви говоримо: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву.“

Без љубави, мој најдражи Васељенски саборе, ниједно од нас не може истински исповедати Символ вере. Оно што су нам Оци сачували јесте љубав – љубав која исцељује срце и која нас оспособљава да загрлимо једни друге и Васкрсењем све опростимо.

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Не плачите за Христом. Он је Господ, Бесмртни, Дивни, Вечни, Непогрешиви, Истинити, Љубљени.
Када Га видите како се пење на Голготу, док Га видите како пружа своје непорочне руке на Крсту, док Га видите како се уздиже на Дрвету као злочинац... не плачите за Њим.
————————————-
Плачите за вас и за мене који одбијамо да се променимо, који издајемо Његову Љубав, који истрајавамо у свом греху и својој себичности.
Не плачите за Христом, јер Христос не жели да Га сажаљевате, већ жели да Му погледате у лице и покајете се. Христос не жели наше саосећање за Његове патње, већ сузе нашег личног покајања.
———————————-
Без обзира колико смо дирнути Његовим Крстом, ако се не покајемо, ако се не смиримо, ако не уђемо у процес послушног живота у Његовој Цркви, онда је наша емоција узалудна, наше сузе су стерилне, наше покајање је празно.
————————————-
Христос не жели нашу тугу. Он се пење на крст не зато што жели да привуче пажњу, већ зато што воли без обзира на то шта Га то кошта.
И Бог умире. Бог мртав на крсту.
Колико страшно?
Његова љубав је толико велика да се предаје нашој злоби, нашем отпадништву, нашој мржњи. Он се предаје смрти и сада даје спасење мртвима, даје живот аду, даје светлост тами, даје наду ћорсокаку греха.
————————————-
Не плачите за Христом.
Плачите за собом и за мном. Плачите и будите сломљени што својој вери у Христа приступате лакомислено, плитко и површно.
————————————-
Не плачите за Христом који се пење на крст.
Оно што Он чини је наш понос. Он, Распети, је наш понос, али и пример нашег живота.
————————————-
Док се клањате Распетом, плачите над собом, плачите пред Његовим ногама и оставите своје грешке и грехе тамо, затражите милост и просветљење и започните живот покајања и тајне. Набавите снагу да одете код некога духовног и тамо да положите своју таму како бисте сада могли бити испуњени светлошћу Христовом.
————————————-
Док се клањате Распетом, не пољубите Га као што је Јуда учинио, већ као што би Га пољубио Свети Разбојник, са покајањем и скрушеношћу, са надом и вером, са једноставношћу срца и љубављу.

Архимандрит отац Павлос Пападопулос 

извор

Данас је дан неописиве радости — празник Свете Животворне Тројице, или Света Педесетница. На овај дан посебно славимо Тројединог Бога и сећамо се силаска Светог Духа на апостоле. Управо је тај догађај, који се догодио педесетог дана после Васкрсења Господњег, означио почетак Цркве Христове.

Свети Дух је сишао на апостоле у облику огњених језика. Спаситељево обећање се испунило: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља, да остане с вама довека – Духа истине, кога свет не може примити, јер га не види нити га познаје…“ (Јован 14:16–17). И Свети Дух је осветио земљу и водио људе путем спасења.

Господњи ученици су примили снагу и дарове да шире веру и успоставе Свето Јеванђеље широм земље, водећи свет Христу. Од тада, Свети Дух силази на све који су достојни да Га приме, који не одступају од јеванђељских заповести, из Цркве коју је Господ створио својом Крвљу. Бог није основао организацију; него нам је оставио Тело Христово, Самог Себе.

Данашњи празник нам открива Бога — Једног по природи, а ипак Тројичног у Личностима. Једно и Недељиво Тројство увек остаје Тројство: Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Слично томе, Црква Христова је једна и недељива. То је Једно Тело Христово, свесавршено и недељиво: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4:5). Друге псеудо-цркве су људске институције, неодрживе, пале, увенуле гране које су изгубиле благодат и виталност Богочовечанског Тела.

Стога је изузетно важно сачувати чистоту вере: Свети Дух се даје само Богочовечанској Цркви и не даје се ван истинске Цркве. Света Педесетница је доказ за то. А Свети Дух је живот, благодат, спасење.

Једини који поседује и чува Истину кроз Свето Писмо, Свето Предање и апостолско прејемство јесте Једна Света Католичанска Православна Црква. Апостолско Предање је сам Господ Исус Христос. Он о томе говори својим ученицима када их шаље да проповедају: „Ко вас слуша, мене слуша, а ко вас одбацује, мене одбацује…“ (Лука 10:16).

После светих апостола, епископи су постали легитимни наследници. Свети Игњатије Богоносац је писао: „Где је епископ, онде нека буде и сва мноштва верних, као што је где је Исус Христос, онде је и Католичанска Црква.“ Апостолско прејемство нам преноси самог Богочовека Исуса Христа, који нас уверава: „...И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28,20).

Славећи Тројичину недељу, морамо јасно разумети у кога верујемо, коме служимо и како живимо. Саборни црквени живот је изградња Тела Христовог од стране целе Цркве: свих светих, подвижника, праведника, мртвих и живих. Свако ко не постане члан Цркве — Тела Христовог — расипа себе и недостаје му љубави. Речено је: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Матеј 12:30). Сабирање сопствене личности могуће је само у Христу, у сједињењу са Њим у једно тело, један лик, једну суштину.

„Саборно јединство вере и знања је једини лек да 'више не будете деца, љуљана и заношена сваким ветром науке, лукавим људским лукавством, преварним сплеткама обмане'“, учио је Свети Јустин (Поповић). Лукави људи и речи могу завести на странпутицу и довести до раскола, који је раван уништењу. Раскол је страшна катастрофа. Хиљаде душа настављају да гину у његовом огњеном бездану. Спасење је могуће само у истинској Цркви и у покајању.

И иако се ере, времена, генерације и изглед цивилизације мењају, истина је увек иста, она је вечна: „Исус Христос је исти јуче, данас и заувек“ (Јевр. 13:8), као што је и Његова Црква.

митрополит Антоније Паканич

извор

Његова Светост патријарх румунски Данило упутио је у четвртак поруку поводом Међународног дана детета, који се обележава 1. јуна и који се ове године поклапа са празником Пресвете Тројице.

„У свету који је духовно равнодушан или збуњен, породица се суочава са бројним изазовима: демографском кризом, несигурношћу сутрашњице, нарушавањем веза међу генерацијама, индивидуалним егоизмом, изопачавањем ауторитета, као и утицајем технологије и медија на васпитање“, истакао је патријарх Данило.

Његова Светост нагласио је да је хришћанска породица позвана „да поново открије узоре светог живота у бројним светим породицама из историје Цркве, у којима су се училе и упражњавале хришћанске врлине: истрајна молитва, трпљење, праштање, помагање онима који су у невољи, расуђивање и жртвена љубав“.

Патријарх Данило је у својој поруци подсетио да је хришћанска породица „икона љубави Пресвете Тројице“, позвавши родитеље и децу да негују заједништво, веру и међусобну љубав као темељ истинског хришћанског живота.

Поруку преносимо у целини:

Хришћанска породица – икона љубави Пресвете Тројице

Ове године Међународни дан детета поклапа се са празником Пресвете Тројице, док се Недеља родитеља и деце — прва недеља после 1. јуна, установљена одлуком Светог Синода Румунске православне цркве бр. 629 од 12. марта 2009. године — поклапа са Недељом свих светих.

Првосвештеничка молитва Господа Исуса Христа показује да је Пресвета Тројица извор и савршени образац Цркве: „Али не молим само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у Мене, да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свет верује да си Ме Ти послао“ (Јован 17, 20–21). Створен по образу вечне Заједнице (Постање 1, 26) — Оца, Сина и Светога Духа — човек је позван да уђе у вечну љубав Пресвете Тројице: „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1. Јованова 4, 16).

Свети Дух потврђује очинство Оца у односу према Сину и синовство Сина у односу према Оцу. Свети Дух дарује љубав Пресвете Тројице онима који верују у Господа Исуса Христа. Зато благодаћу Светога Духа у Тајни Крштења задобијамо достојанство духовних синова и кћери, а у Тајни Свештенства примамо духовно очинство; и једно и друго представљају одраз делатног присуства Пресвете Тројице у животу Цркве.

Између тајне Цркве и тајне породице постоји дубока веза (уп. Ефесцима 5, 32). Породица је „домаћа црква“, по изразу блаженог Августина[1], прва школа вере у којој дете почиње да разуме тајну очинске љубави Божије према свим људима и у којој учи синовску и братску љубав у Христу.

У свету који је духовно равнодушан или збуњен, породица се суочава са бројним изазовима: демографском кризом, несигурношћу сутрашњице, нарушавањем веза међу генерацијама, индивидуалним егоизмом, изопачењем ауторитета, као и утицајем технологије и медија на васпитање.

Година 2026, коју је Свети Синод Румунске православне цркве прогласио Годином посвећеном пастирској бризи о хришћанској породици, позива нас на дубоко размишљање о начину на који светост може да узраста у окриљу породичног дома, претварајући дом сваког верника у простор вере и дарежљиве љубави. Хришћанска породица позвана је да поново открије узоре светог живота у бројним светим породицама из историје Цркве, у којима су се училе и упражњавале хришћанске врлине: истрајна молитва, трпљење, праштање, помагање онима који су у невољи, расуђивање и жртвена љубав.

Црква има мисију да пружи пастирско руковођење и духовну подршку — нарочито кроз Свете Тајне — у свим етапама породичног живота: у јачању веза љубави међу члановима породице, рађању и васпитању деце, као и припреми младих за брак. Истовремено, Црква потврђује достојанство породице у друштву, развија програме саветовања и духовне и материјалне помоћи породицама које се налазе у тешкоћама, те пружа одговарајуће верско образовање деци и младима.

Молимо се Пресветој Тројици, Извору живота и вечне љубави, да излије своје богате дарове на родитеље и децу, како би неговали трајне вредности хришћанске породице која сведочи веру!

Са великом љубављу и очинским благословом,

† Данило
Патријарх Румунске православне цркве

[1] Блажени Августин, О светом девству; О добру удовиштва, прев. Anca Meiroșu, Издавачка кућа Библијског и мисионарског института, Букурешт, 2019, стр. 155.

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

Његова Светост католикос-патријарх све Грузије Шио III истакао је централни значај молитве у духовном животу хришћана током беседе на празник Светог Давида Гареџијског, прослављен 28. маја 2026. године у манастиру Давида.

Обраћајући се верном народу, свештенству и монашком братству сабраном у овој древној обитељи, грузијски патријарх говорио је о духовном наслеђу Светог Давида Гареџијског и оснивачима грузијског монаштва, назвавши Светог Давида „једним од великих светилника“ православног света, који је кроз смирење и молитву задобио велику благодат пред Богом.

Патријарх Шио III подсетио је на библијске речи да се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“, нагласивши да су смирење, уздржавање од осуђивања других и свест о сопственим гресима најкраћи пут ка стицању благодати Светога Духа.

Истовремено је нагласио да се такве духовне врлине не могу задобити без молитве.

„Молитва је најважније дело, без којег ниједно друго дело у нашем животу не може правилно напредовати. Молитва је најмоћнија сила на овој земљи“, поручио је патријарх.

Позивајући се на Светог Јована Златоустог, патријарх је истакао да се ништа не може упоредити са снагом молитве, јер кроз њу ишчезавају туга и жалост, демони беже, страсти се умирују, а човек стаје пред Небеског Оца.

Осврћући се на јеванђелско читање дана, патријарх Шио III подсетио је на Христове речи ученицима: „Иштите и добићете, да радост ваша буде потпуна“, позвавши верне да Богу приступају са простотом и дечјим поверењем.

„Наша молитва треба да буде веома једноставна, са простим срцем, без извештачености и напетости — као што деца нешто траже од својих родитеља“, казао је он.

Грузијски патријарх је такође нагласио да истинска духовна смелост у молитви долази кроз веру у Христа, љубав према Њему и живот у складу са Његовим заповестима.

Закључујући беседу, патријарх Шио III призвао је молитвено заступништво Светог Давида Гареџелија за укрепљење манастира, Цркве и читавог грузијског народа.

„Нека Господ молитвама Светог Давида Гареџијског благослови, укрепи, уједини и спасе сву Грузију“, поручио је патријарх Шио III.

Извор, фото: orthodoxtimes.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

На ванредном засједању Светог синода Кипарске православне цркве, одржаном у уторак, 26. маја 2026. године, под предсједавањем Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и свег Кипра г. Георгија, окончан је поступак попуњавања упражњеног трона Пафоса (након смјене митрополита Тихика), избором архимандрита Григорија Јоанидиса (Γρηγόριος Ιωαννίδης) за новог митрополита. Према званичном саопштењу генералног секретара Светог синода Георгија Христодулуа, новоизабрани јерарх добио је 11 позитивних гласова на тајном гласању, док су регистрована 4 празна листића и један глас у корист монаха Софронија Стасиноса. Преузимање дужности заказано је за 11. јун, када ће бити обављено устоличење у митрополитском храму Храм Светог Теодора. 
Нови митрополит посједује богато академско образовање. Дипломирао је на Богословском факултету Националног и каподистријског универзитета у Атини, а потом је завршио постдипломске и докторске студије из области Литургике на Понтификалном оријенталном институту у Риму (Pontificio Istituto Orientale). Истовремено је био постдокторски истраживач у центру за византијске студије на Дамбартон Оукс-у (енгл. Dumbarton Oaks) при Универзитет Харвард, гдје се бавио византијским литургијским предањем Кипра кроз проучавање рукописа.
Његов научноистраживачки рад усмјерен је на историју и теологију хришћанског богослужења. Активан је члан међународних и локалних научних друштава, а значајно је допринио евидентирању и обнови црквеног насљеђа Митрополије тримитунтске.

Припрема вјеронаука.нет

Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас, на спомен светитеља Николаја, Црква нам предлаже да се загледамо у застрашујући, а истовремено величанствени парадокс духовног света. Навикли смо да људски живот меримо категоријама земаљског успеха. Архитекта се оправдава лепотом зграда које подигне, лекар – спасеним животима, а војсковођа – сјајем победа. Међутим,

у координатном систему Христове Цркве делује другачији и страшан закон обрнуте одговорности. Пастир не одговара за своје видљиве тријумфе, већ за туђе падове уколико су се догодили његовом кривицом.

           Бог на Страшном суду свештеника неће питати колико је храмова саградио, о висини звоника или злата на куполама. Може се испоставити да је све ово само спољашња историјска бука. Господ ће тражити одговор за сваку изгубљену, сломљену и саблажњену душу која је склизнула у бездан због пастирског немара, безосећајности или слепила. Свештенство је управо због овога најопасније занимање на свету.

Пастир се налази на првој борбеној линији онтолошког рата где цена грешке нису финансијски губици, него човекова вечна погибељ. Он је водич по минском пољу греховног света.

Ако се водич успавао, ако су га обузели таштина или земаљска испразност, они који су ишли за њим корак по корак, бивају разнети нагазивши на мине искушења. И Бог ће, по речима пророка Језекиља, одговор за крв ових људи тражити од самог пастира.

           Страхота овог служења продубљује се још и због тога што се у рукама свештеника налази туђа слобода – дар према којем се Сам Творац опходи с апсолутним и свештеним трепетом. Духовно руковођење није тоталитарно потчињавање, већ јувелирско неговање јединствене Божје замисли о човеку. Кад пастир уместо кротког вођства испољава духовни деспотизам ломећи туђу вољу тако да је подређује себи и намећући личне амбиције, он чини сакрални злочин. Наметнута „слепа покорност“ се претвара у духовну катастрофу: човек се или сломи и одлази заувек или се претвара у лицемера. Мораће да положи страшан одговор зато што је егоизам пастира заклонио живи лик Христа.

           Светитељ Јован Златоусти је говорио да „свештеник своју главу ставља у ватру“. Обичан човек носи чвор сопствених грехова, а пастир распетљава или затеже хиљаде туђих чворова. Он на исповести саучествује у судбини човека који се каје. Ако је испољио хладноћу, ако је отаљао ствар дежурном фразом – може се десити да човек оде преставши да верује у Божје милосрђе.

           Заборавност по овом питању јесте почетак краја. Пастир који је престао да осећа огњене размере одговорности, претвара се у најамника. Наизглед све може бити беспрекорно, али у олтару се рађа професионални цинизам – навикавање на светињу. Благодат Божја се повлачи од онога ко је користи као параван за егоизам, остављајући човека незаштићеним пред демонским силама.

           Најстрашније финале га очекује кад прекорачи праг вечности. Лењи пастир ће на Суду морати да се суочи лицем у лице с онима које је погубио равнодушношћу. Пророк Језекиљ је изговорио страшне речи: „Ево Ме на те пастире, и искаћу стадо Своје из њихових руку“ (Јез. 34: 10). Златоусти је свештенике позивао да се не варају тиме што имају чин: он на дну пакла не штити, већ само повећава муке. Онај ко је требало да буде светлост, али је постао узрок таме, биће подвргнут већој осуди. Слуга који је знао вољу господара, а није је испунио „биће много бивен“ (Лк. 12: 47). Управо зато су велики свеци у страху бежали од рукополагања. Међутим, у овом трепету се крије и величина пастирског крста. Свест о дужности захтева непрестано трезвење.

Задржати човекову душу од пада и брижљиво је донети до Христа јесте највеће чудо које превазилази стварање света. Молимо се за наше пастире како би им Господ даровао снагу, смирење и неугасиви страх Божји на овом огњеном путу.

Митрополит запорошко-мелитопољски Лука

Извор: t.me/lekarzpmluka, са руског за портал "Живот Цркве" превела: Марина Тодић

Православно хришћанство често делује као суштински конзервативно. Непоколебиво место које Предање заузима у његовом животу изгледа као створено да буде конзервативни бедем против света који је сувише спреман да заборави све што је добро и лепо. Међутим, постоје суптилне, али важне разлике које овакво разумевање Православља чине варљивим и које могу довести до изопачења вере и готово обрнуте слике нашег истинског спасења. Православно хришћанство не настоји да сачува нешто што је сада прошло — оно није вера заробљена у историји. Напротив, оно исповеда да оно што је једном дато у одређеном тренутку историје није ништа друго до оно што ће се открити на крају свега. Стога се вера исправно живи само онда када је радикално усмерена ка ономе што долази. Царство Божије никада није ништа друго до крај и испуњење свега, оно ради чега је и сама творевина приведена у постојање.

„Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“, говори Господ, „Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ“ (Откр. 1, 8).

Разумети истинску природу „краја свих ствари“, или, богословским језиком речено, „есхатологије“, у почетку је тежак задатак. То нарушава многа правила простора и времена (да, љубитељи „Доктора Хуа“, заиста је тако) и захтева извесну промену перспективе. Један пример таквог преображаја перспективе може се видети у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог, где свештеник узноси молитву:

„Ово чините у мој спомен! Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: Крста, Гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на небеса, седења са десне стране и Другог и славног доласка.“

Свештеник говори о Другом доласку у прошлом времену. То не представља некакво чудно учење по коме се сматра да се Други долазак већ догодио у историји. Напротив, реч је о препознавању да Света литургија стоји у једном мистичном простору из кога је исправно говорити о Другом доласку на тај начин. Јер Света литургија заиста јесте „последња“ Вечера, трпеза на крају свих ствари.

Свети Оци су сматрали да се истина поистовећује са крајем. И Свети Максим Исповедник на Истоку и Свети Амвросије на Западу писали су о тростепеном поретку у којем је Стари Завет „сенка“, Нови Завет „икона“, док је „истина“ — будући век. Овакво разумевање има више аспеката.

Пре свега, истина било чега не налази се у садашњости, него у његовом телосу, у његовом крају и испуњењу. Семе се не познаје док не постане дрво. Али, што је најважније, ово остварење истине не посматра се као постепени развој, као некакво уздизање ка истини. Такав приступ би подразумевао да истина „још није дошла“. Међутим, истина већ јесте и већ је присутна. Можемо рећи да истина, која већ постоји у будућем веку, привлачи све ка себи. Или да се истина, која већ постоји у будућем веку, пројављује у времену већ сада — онима који имају очи да виде.

Наш најчешћи начин посматрања света даје првенство историји, полазећи од претпоставке да је прошлост непроменљива и да је узрок свега што постоји у садашњости. Тиме себе чинимо творцима света, писцима приче васионе. То је веома примамљиво, иако у себи носи семе стрепње и рата. Али Бог није тако устројио творевину да она сама буде творац сопствене судбине и господар свога удела.

Приликом стварања, Бог посматра Своје дело и говори: „И гле, добро беше веома.“ То није само запажање о ономе што је учинио, него објава саме природе творевине. Њена природа открива се у њеном крају. Крај призива творевину, непрестано је усмеравајући ка ономе ради чега је створена. Свети апостол Павле овако говори:

„Обзнанивши нам тајну воље Своје, по благовољењу Своме које унапред одреди у Њему. За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (Еф. 1, 9–10).

Овај стих треба читати заједно са речима Светог апостола Павла из Посланице Римљанима:

„А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери“ (Рим. 8, 28).

То је оно „добро“ или „веома добро“ ради којега је све створено. Међутим, то добро је истовремено и скривено. Оно нам ни на који начин није очигледно, осим уколико не гледамо самога Христа.

Замислимо свет око 1000. године пре Христа. Један потпуно безначајан народ, тек нешто више од скупа племена, води борбу око комада земље који је готово безвредан по својој плодности и безначајан по положају и величини. У истом том подручју, међутим, уздижу се и цветају моћна царства и цивилизације, стварајући богатство, силу и нова достигнућа. Њихови споменици стајаће хиљадама година. Али на том незнатном месту један младић изаћи ће на двобој са дивом и победити га. По мерилима васионе, то је готово ништа, без икаквог значаја. Али то је прича о Давиду и Голијату, а тај Давид постаће предак оваплоћеног Бога, Који је Сам „добро“ света.

У овом тренутку ми не можемо правилно судити нити измерити „добро“ у свету, као што не можемо измерити ни укупност зла. Ништа не добија свој пуни смисао док не буде сагледано у светлости краја свих ствари. Давид добија значај тек из перспективе онога што долази после њега. Његово потомство је оно што му даје смисао и значај. И више од тога — морамо разумети да је „узрок“ Давидове славе већ привлачио све ка себи. Христос као Дете већ је узроковао уздизање Давида и утврђивао његово царство.

На исти начин и наши сопствени животи „узроковани“ су крајем ради којег су створени. Зато Свети апостол Павле каже:

„Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је иза мном заборављам, стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небеског призвања Божијега у Христу Исусу“ (Фил. 3, 13–14).

Ми не градимо на прошлости нити настојимо да сачувамо прошлост. Темељи Царства Божијег нису у овоме свету нити су од овога света. Они су, по речима Светога Писма, „непоколебиви“. Оно што Црква назива „Предањем“ није бледо историјско сећање, него непрестано обнављани живот Духа који је „једном за свагда предат светима“. Континуитет Предања не зависи од памћења. Оно је увек исто и свуда исто, јер је то једном дарована стварност која постоји пре свих векова и ка којој смо непрестано привлачени.

Оваква перспектива већини људи делује необично и супротна је чисто људском схватању конзервативизма. Посматрачу са стране Православље може изгледати као нешто конзервативно, али ако се оно што се чува одржава само на историјски начин, онда то више није живот нити истина Предања. Од нас се захтева да живимо у непрестаном самоиспражњењу и да примамо живот који нам се дарује. Исус Христос је исти „јуче и данас и у векове“. И управо то јесте садржај Предања. Ја Га данас не познајем зато што сам Га познавао јуче. Могу Га познавати само сада.

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"
 

Истинита прича из 1944. године

Ову причу ми је испричао мој деда, непосредни учесник догађаја о ком ћу писати.

Мој деда Фјодор Сидорович је отишао на фронт 1941. године. Распоредили су га у 282. пешадијски пук, 19. дивизије. Борбе на Западном фронту су биле веома жестоке у првим месецима рата, и већ у августу 1941. године он је био тешко рањен у главу, обе ноге и десну руку. Након што је прездравио ране, био је послат на Балтички фронт. Радосну вест о Победи деда је чуо у болници, јер је мало раније, у фебруару 1945. године, био по други пут рањен гелером од мине у извиђачкој акцији у рејону Либаве у данашњој Летонији. За ратне заслуге Фјодор Сидорович је био одликован орденом Црвене Звезде и другим ордењем и одличјима. Он није пуно волео да се присећа ратних година и на питања ближњих је само мрко ћутао. Међутим, деда је с лакоћом причао о једном, њему врло драгом, догађају из рата. Он је себе сматрао верником, иако никад није свима показивао своја верска убеђења. Пламен вере, који је он пронео кроз Голготу светског рата, потицао је од његових родитеља. И присећајући се своје мајке, деда је са сузама у очима причао о следећем чуду.

Била је 1944. година. У ваздуху је провејавала победа, али и смрт није тако лако одступала. Бојно поље, обавијено димом и мирисом гарежи, било је засејано неексплодираним гранатама. Гробну тишину је с времена на време прекидао покоји рафал. У једном од ровова седела су три руска војника – Сидор, Василије и Фјодор. Ћутке су пушили, заокупљени својим мислима.

Сидор је био са села. Рано је остао без оца и мајке, те је навикао да часно подноси животне невоље. Научио је да управља вршалицом и постао један од највреднијих тежака свог родног колхоза.

У сређен и срећан Василијев живот, рат је упао, као изненадни камен кроз прозор. Код куће је оставио љубљену жену и шесторо деце.

Фјодор, мој деда, је у том тренутку мислио на своју мајку. Рат ју је затекао тешко болесну, а он се бринуо о њој. Болесној мајци је била потребна нега. Нико од рођака није остао на овом свету, али је Мајци Русији њен син био потребнији. Фјодор се често сећао тренутка растанка, када га је мајка пољубила у чело и широко осенила крстом. Рекла му је: «Нека те чува Господ, синко!».

У том тренутку, када су њих тројица били заузети својим мислима, у ров се спустио старац. Добрих очију, са залиском, у платненој кошуљи. Чинило им се да су га већ негде видели, али нису могли тачно да се сете где. Толики су пут пребили, толико чизама истрошили... Никоме није пало на памет да га упита откуда се он ту створио, иако је то било сасвим чудно, да један чича пређе преко минског поља, под звиждуцима лутајућих метака.

Чуда у рату не задивљују. Сама чињеница да си жив, већ је сама по себи чудо.

И ту се Сидор досетио, да је он видео тог старца – у свом дому. Тамо у источном ћошку сељачке куће, стајала је икона Светог Николе. Његова покојна мајка је често пред њом узносила своје молитве Господу.

— Чича, када ће се завршити овај проклети рат? — срамежљиво га је упитао Фјодор.

— Ускоро, ускоро, децо! — одговорио је добродушни старац и тајанствено наставио: — Али овај рат неће бити последњи, још ће се тући четири коња и победиће – црвени коњ!

Раговор је прекинула рика непријатељског авиона. Одзвањала је наредба официра: «Оружје на готовс!». Старац се тихо усправио и успео се из рова.

Фјодор је хтео да довикне непознатом деди да у рову сачека да прође непријатељски напад, али од њега већ није било ни трага. Тада је он схватио да их је управо посетио Свети Никола. Било му је жао што је сусрет био тако кратак, – Фјодор је пожело да пита како је његовој мајци. И истог часа је схватио да Свети Никола није тек тако био са њима, значи да се неко баш у то време усрдно молио пред иконом Светитеља, и не само за свог сина, већ и за сваког руског војника – живог и мртвог, који је положио живот за своје другове на пољу боја.

Монах Варсонуфије (Кузњецов)

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Многи људи не разумеју исправно оно што читају. Читање има своја правила и своју дисциплину, а ако их читалац не поштује, лако може залутати у разумевању текста који је пред њим.

Једно од најосновнијих правила јесте да се чита смирено и пажљиво. Површно и ужурбано читање оставља мало простора за истинско разумевање, за схватање садржаја, промишљање, анализу и долажење до смисла који је писац желео да пренесе.

Исто тако, занемаривање знакова интерпункције — тачака, зареза, наводника и сличног — као и одсуство паузе тамо где је потребна, може читаоца довести до закључака које писац никада није имао на уму. Тада се значења мешају и постају нејасна. Такво читање често рађа погрешне закључке и понекад доводи чак и до супротног разумевања од онога што је аутор заиста желео да каже. Читалац тако оптерећује текст значењима која у њему не постоје и приписује писцу мисли које му никада нису ни пале на памет.

Избегавај да читаш из унапред формираног става, као онда када се припремиш да нападнеш оно што претпостављаш да је ауторово мишљење само зато што се разликује од твог. У том случају читаш само да би расправљао и противречио, а не да би чуо шта сам текст говори. На текст пројектујеш сопствене претходне ставове и уверења, тумачиш га по сопственој вољи или делимично и искривљено. Такво читање је дубоко погрешно, јер те спречава у трагању за истином.

И твој претходни став према писцу игра негативну, а често и несвесну улогу у разумевању текста. Одбацујеш га или га унапред дисквалификујеш само зато што долази од одређене личности коју не волиш, са којом се не слажеш или којој се противиш.

Такав став те удаљава од истинског разумевања другога онако како он сам себе представља и одређује. Остајеш затворен у сопственој тврђави, бацајући оптужбе на оне које лично одбацујеш или чије ставове не прихваташ. Тако се човек укрућује у својој интелектуалној љуштури, умире у сопственој изолованости и не доприноси ничим добрим друштву.

Исправно читање заснива се на настојању да се текст разуме онакав какав заиста јесте, без наметања сопствених претпоставки и умишљених значења која заправо постоје у нама самима — било услед пристрасности, намере или затворености духа. Тек када разумеш ауторово становиште, можеш слободно да га критикујеш, одбациш, разматраш или оспораваш.

Приповетка се не чита на исти начин као поезија. Научна књига не чита се као духовна или богословска. Свака област има свој књижевни стил и своју терминологију, чија се значења разликују од дисциплине до дисциплине. Корисно је и неопходно познавати особине различитих књижевних форми, а то се стиче управо кроз саму праксу читања. Читање сваког текста — а нарочито духовног — захтева и чистоту ума; то јест, да читању приступаш са духом који тражи истину, а не са духом осуђивања и напада. Најпре читај да би разумео шта текст жели да каже, а тек потом можеш да га вреднујеш у складу са својим ставом и уверењима.

Немој се задржавати само на појединим пасусима, занемарујући остале. Читај читав текст и подвлачи реченице које ти привуку пажњу како би их сачувао или запамтио. Селективно читање води ка погрешном и искривљеном разумевању.

Читање је очишћујући чин, јер те приморава да слушаш оно што читаш или слушаш, да упознаш мишљења других и уђеш у њихов свет.

Читање ти помаже да прихватиш другога онаквим какав јесте и да га разумеш, иако ниси дужан да прихватиш његове ставове. Оно те обогаћује кроз сусрет са мишљењима других, омогућавајући ти да се окористиш оним до чега су они дошли.

Читање је неисцрпан рудник знања, а пут читања води ка непрестаном сазревању. Сети се речи апостола Павла своме ученику Тимотеју у Првој посланици, и наћи ћеш велику корист у њима:

„Пази на читање“ (1Тим 4, 13)
„А поганих и бабских прича клони се“ (1Тим 4, 7)
„...него болује од запиткивања и препирања, од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења. Празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка“ (1Тим 6, 4–5).

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Христос васкрсе, драги моји читаоци!

           У данашњем* Јеванђењу чујемо речи: „И Jа им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке Mоје“ (Јн. 10: 28), које представљају највиши степен утехе за људску душу. Господ говори о Својим овцама – о оним људима који су чули Његов позив и кренули за Њим. Он им не обећава само привремено благостање, него вечни живот.

           Блажени Августин Ипонијски нас подсећа на то да је овај живот „добра ливада“, на којој се „не суши никаква трава, све се зелени и цвета“. То је оно стање блаженства према којем тежи свако срце уморно од „угњетавања садашњег живота“. Међутим, најважнији стражар овог блаженства је обећање Господа: „нико их неће отети из руке Моје“.

           Кад Христос говори о Својој руци Он нема у виду део тела. Како нас уче светитељи Јован Златоусти и Кирило Александријски, рука је символ свемогуће власти и непобедиве силе. Не само то, Господ истиче Своје јединство с Оцем: „Отац Мој који Ми их је дао већи је од свију: и нико их не можe отeти из руке Оца Мојега“ (Јн. 10: 29).

Светитељ Јован Златоусти објашњава: Спаситељ говори тако да бисмо схватили да су Његова рука и Очева рука једна иста рука. У васељени нема силе – ни међу људима, ни међу палим анђелима, која би могла бити већа од моћи Творца и која би могла насилно да отме човека од Његовог старања. 

           Светитељ Кирило Александријски отворено каже: „Ђаво не може да ‘отме’ вернике.“ Никаква спољашња туга, никакве „десетине хиљада непријатеља“ које помиње свети Теодор Мопсуестијски, нису у стању да нас одвоје од Бога. Непријатељ може да напада, свет може да искушава, али су немоћни пред печатом Божје својине на нашој души. Међутим, овде се крије важна истина на коју нас Ориген упозорава: „Није написано да ако нико не отме, нико неће ни отпасти.“

Како се може „отпасти“ из руку Божјих? У томе се крије тајна наше људске слободе. Рука Божја није тамница, она је уточиште. Бог нас не држи насилно. Не можемо бити отети споља, али можемо отпасти по сопственој вољи.

           Како се то дешава? Због немара. Ориген истиче: из руку Господа испадамо због сопствене лењости и недостатка пажње према свом духовном животу. Због тога што одбијамо да идемо за Пастиром. Блажени Теофилакт Охридски наводи страшан пример Јуде. Да ли је он био у рукама Божјим? Да, био је изабрани апостол. Међутим, „отпао је управо по свом избору“. Ако овца сама одлучи да оде из стада она добровољно напушта простор заштите. Због покварене воље. Светитељ Филарет (Гумиљевски) запажа да Јудејци нису слушали Христа, зато што су њихова срца била обузета „земаљским комфором“ и лукавством. Кад човек свесно бира грех и кад је упоран у њему, сам раздваја дланове који га држе.

Како се задржати у рукама Господа? Задржати се значи испољавати ревност.

Блажени Теофилакт каже да се обећање да „никад неће изгинути“ односи на истинске следбенике. То није статично осигурање које је издато једном и заувек, већ је жива веза. Треба слушати Његов глас. У вреви света треба издвајати време за тишину и молитву и за Свето Писмо. Не треба стајати у месту, зато што је вера пут. Идење за Христом у делима милосрђа и покајања је најбољи начин да се човек не оклизне у провалију. Треба учествовати у тајнама. Свети Кирило Александријски подсећа да Вечни Живот у нас се утква кроз Евхаристију – причешћивање Господњим Телом и Крвљу. То су оне „везе“ које нас физички и духовно повезују с Богом. 

           Драги моји! Налазимо се на најсигурнијем месту у васељени – у десници Сведржитеља. Не заборавимо: ни вук, ни разбојник, ни сам сатана не могу да нас лише спасења док сами не одлучимо да се окренемо од ње. Чувајмо то као драгоценост негујући у себи кротост Христових оваца како бисмо прошавши кроз капију земаљског пута стекли вечно зелену ливаду коју нам је обећао верни Пастир.

Ваистину васкрсе Христос!

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

_{*) Беседа је од 16. маја 2026 године, извор: t.me/lekarzpmluka}

_{Насловна фото: митрополит запорожки Лука проповеда у Почајевској лаври, извор: hramzp.ua}

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Парохија Светог Јована Санфранциског у Анијеру организује предавање посвећено животу и делу Светог Јустина Ћелијског (Јустина Поповића, 1894–1979), архимандрита и богослова Српске православне цркве, молитвеног заступника и пророка нашег времена, канонизованог 2010. године. Предавање ће одржати Бошко Бојовић, универзитетски професор (EHESS, Париз, Београд), у среду, 20. маја 2026. године у 19 часова, у просторијама парохије Светог Маврикија у Бекону.

Развој култа Светог Јустина „Новог Философа“ и оснивање српске епархије у Паризу

Рађање култа Светог Јустина Ћелијског везано је управо за Француску. Све почиње убрзо након његовог упокојења 1979. године, када у Паризу настаје Српско православно братство „Отац Јустин Поповић“, окупљено око групе православних верника. У том контексту Францускиња Емили ван Так осликава прву икону Светог Јустина, чиме започиње духовно ширење његовог поштовања, које убрзо превазилази границе Француске и Југославије.

Током наредне две деценије, захваљујући преданом раду личности као што су Босиљка Аврамовић и Владимир Продановић, Братство претвара Париз у живо мисионарско и интелектуално средиште. Организовањем великих духовних сабрања у центру у Монжерону, као и превођењем значајних богословских дела у издавачкој кући L’Âge d’Homme, заслугом Жан-Луја Палијерна, успело је да око светле личности Аве Јустина окупи стотине верника, свештеника и интелектуалаца.

Поред духовног полета, овај покрет верног народа постао је и покретач институционалног организовања. Управо на тим евхаристијским сабрањима у Паризу настале су прве петиције упућене Светом архијерејском синоду са захтевом за оснивање епархије Српске православне цркве са седиштем у Паризу. Истовремено, Братство је било активно и на друштвеном плану, бранећи част блаженопочившег патријарха Павле и Српске православне цркве од медијских напада тога времена.

Подсећање на тих двадесет година деловања открива како је дубока духовна визија, ношена вером и пожртвованошћу верника, уз молитвено покровитељство њиховог светог заштитника, довела до настанка данашње епархијске структуре Српске православне цркве у Западној Европи.

Извор, фото: orthodoxie.com

Превод са француског: редакција портала "Живот Цркве"

Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве, јуче, 14. маја, канонизована су два нова светитеља ХХ века.

Свети синод је, након разматрања извештаја Синодалне комисије за канонизацију, прибројао Сабору новомученика и исповедника Русије преподобномученика Владимира (Јелизарова) и исповедника Атанасија Сајка, назвавши их „новопрослављеним“ светитељима.

Свети Владимир пострадао је 20. фебруара 1930. године, јер се активно супротстављао планираном затварању Храма Вазнесења Господњег, у којем је служио као црквењак. За дан његовог празновања одређен је дан његовог мученичког страдања.

Свети Атанасије, Христа ради јуродиви, током совјетских прогона претрпео је вишеструка хапшења, заточеништво у концентрационим логорима и више од осамнаест година проведених у психијатријским болницама због своје вере и црквеног деловања. И поред свих страдања, наставио је да духовно служи верујућима. Његов спомен установљен је 22. априла / 5. маја, на дан његовог упокојења.

За оба светитеља Свети синод је одредио да, уколико њихове мошти буду пронађене, буду поштоване и чествоване као свете мошти.

Такође је наложено да се, „у складу са одлуком Седмог васељенског сабора, израде иконе новопрослављених светитеља ради њиховог поштовања“.

Свети Владимир је, поред тога, прибројан и Сабору јекатеринбуршких и пермских светих, док је Свети Атанасије уврштен и у Сабор орловских светих.

***

Свети Владимир рођен је 1877. године у селу Биково, у Новгородској губернији, у сељачкој породици. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1904–1905. године. Од 1907. године радио је као послушник у Соловецком манастиру, а 1911. прешао је у Светониколајевски Белогорски манастир Пермске епархије, где је ступио у искушеништво.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1917. године, био је мобилисан у војску. По повратку у манастир, 1. јуна 1919. године замонашен је у расу са именом Владимир.

У Белогорском Светониколајевском манастиру остао је све до његовог затварања 1923. године. Исте године био је ухапшен, али је послије готово седам мјесеци проведених у затвору, 15. октобра пуштен на слободу, уз обавезу да не напушта место боравка.

Након затварања манастира радио је као црквењак у Храму Вазнесења Господњег у Михајловском Заводу (данашњи Михајловск у Свердловској области). Активно се супротстављао намерама власти да затворе храм, због чега је поново ухапшен у јануару 1930. године.

Током истраге држао се храбро и непоколебиво. Одлуком Тројке опуномоћеног представништва Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) за Урал, 16. фебруара 1930. године осуђен је на смрт. Стрељан је 20. фебруара исте године. Верује се да је сахрањен у заједничкој гробници у околини Јекатеринбурга, на територији некадашњег стрелишта ОГПУ-а.

***

Свети Атанасије рођен је 1887. године у селу Даничево, у Волинској губернији, у породици државног чиновника. Од 1905. до 1908. године служио је у војсци.

У јулу 1920. године био је ухапшен и заточен у концентрационом логору број 1 у граду Орлу, где је остао до новембра исте године. Након ослобађања настанио се у звонику Богојављенског саборног храма у Орлу и од тада започиње његов подвиг Христа ради јуродивог.

Почетком двадесетих година, након што је исцељен од тешке болести, са благословом свог духовног оца ступио је у манастир. Од 1926. до 1931. године појао је у хору Храма Васкрсења Христовог на некадашњем манастирском гробљу у Орлу.

Поново је ухапшен у априлу 1931. године, под оптужбом да „међу верујућим масама води агитацију против мера совјетске власти и партије на селу“. Током испитивања Свети Атанасије је потврдио да је људима одговарао негативно када су га питали о колхозима, али је одбацио остале оптужбе. Кривични поступак против њега и других оптужених обустављен је 28. октобра 1931. године услед недостатка доказа.

Године 1932. смештен је у психијатријску болницу у Орлу, где је провео девет година. И у болници су му долазили бројни верници тражећи савет и утеху. Од 1941. до 1948. године живео је у Орлу, појао у црквеном хору и помагао грађанима у свакодневним пословима. Током ратних година укрепљивао је народ, давао духовне савете, упозоравао на невоље и говорио о судбинама војника и заробљеника.

Од 1948. године више пута је хапшен и поново смештан у психијатријске установе, у којима је провео још седам година. У медицинским извештајима лекари су непрестано бележили његову побожност, смиреност, дружељубивост и благост. И током боравка у болницама људи су му настављали долазити по помоћ и духовни савет.

Свети Атанасије упокојио се у Господу 5. маја 1967. године, у 81. години живота. Сахрањен је на Крститељском гробљу у Орлу.

Његов пример хришћанских врлина — кротости, благости, трпљења и смирења — био је на поуку свима који су му долазили. Поштовање исповедника започело је још за његовог живота и траје до данас, више од педесет пет година после његове смрти. Сачувана су и сведочанства о његовој чудотворној помоћи, укључујући и случајеве потврђене медицинском документацијом.

Преузето са: Живот Цркве