Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Уснуо у Господу неуморни мисионар протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)

    Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања.

     

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    neki od njegovih tekstova....

     

    протојереј Димитрије Смирнов – ПРЕД ИСПОВЕШЋУ

    Исповест, покајање, јесте једна од црквених тајни. Када се исповедамо наглас пред свештеником, ту је невидљиво присутан сами Господ Исус Христос, Који прима ову исповест, и Који зна све наше грехове боље него ми сами, зато што ми, на жалост многе ствари и не примећујемо – у тој мери смо се навикли на грех, да нам се он чини сасвим обичним начином живота.

    Често уопште и не знамо да се исповедамо, а исповест се уопште и не може научити, јер је однос са Богом свакога од нас другачији. Бог је увек исти, Он се не мења, јер је Бог највеће могуће савршенство. Онакав какав је био пре хиљаду година, такав је био и пре милијарду година, а исти ће остати и за милион година. Човек се, пак, мења и сви су људи различити: разликујемо се карактером, васпитањем, условима живота, полом, здрављем, бојом очију. Ове различитости условљавају наш лични однос са Богом. Свако се моли другачије, свако осећа Бога другачије, свако се исповеда другачије. Постоје само одређене заједничке црте: као што сваки човек има одређену количину костију у телу, свако има главу, руке, ноге, што нам је свима заједничко, исто тако постоје и нека заједничка правила за исповест.

    Некада давно је покајање било јавно, пред читавом Црквом, али то данас једва да би ко могао да поднесе, и једва да би ко могао да саслуша спокојно, не саблазнивши се и не осудивши. Зато је овај обичај нестао и већ више од хиљаду и по година, људи се кају за своје грехове индивидуално, на исповести, у тајном међусобном разговору. Међутим, овај разговор често прелази у нешто друго и тајна покајања не остварује свој циљ, зато што не схватамо да се не исповедамо свештенику, већ стојимо пред Богом. Свештеник понекад постаје препрека за нас за време исповести, зато што нам сметају свакакве смућујуће мисли и ми заборављамо да смо пред самим Богом, а свештеник је ту само сведок, представник Цркве, кроз коју Господ раздаје благодат и мир.

    На исповести је неопходно да стојимо као на Страшном суду и зато се на налоњу постављају крст и Јеванђеље. Јеванђеље у себи има реч Божју, односно реч живота, а крст нас подсећа на ону жртву коју је за нас на Голготи принео Христос Спаситељ. Ова два символа означавају самога Христа, објављују да Он сам овде невидљиво стоји.

    Зашто се Господ не открива свакоме од нас? Зар му не би било лакше да нам покаже Свој лик? Да на пример стане поред налоња. Господ не чини ово јер виђење самога Бога нико не би могао да издржи. Када је на Таворској гори Господ показао ученицима своју славу, они су ничице пали, бацили се на разне стране од сијања божанства, што се и изображава на древним иконама. Човек је грешан и он не може видети славу Божју, он бежи од ње. Као што од упаљене свеће или лампе тама одмах бежи, тако и ми, грешни људи, не можемо созерцавати славу Божју.

    Ако би нам се Господ, који је невидљиво присутан, показао, не би смо могли да останемо на том месту, или би побегли или сагорели. Зато нам Он, по Својој милости, не објављује Себе, премда се неким подвижницима вере, побожности, људима духовно узвишеним, Господ понекад откривао на видљив начин. Ми знамо да се светом Серафиму Саровском Господ јавио на Светој Литургији – и преподобни Серафим, који је од детињства васпитан у вери и од младости живео у манастиру, извршавајући подвиге молитве и поста, видевши Христа Спаситеља, скаменио се, није могао да служи, увели су га у келију и након тога виђења он дуго није био у стању да говори. А шта би тек било са нама грешнима?

    Али, ако ми и не видимо Самога Господа, ипак су пред нама крст и Јеванђеље, икона Спаситеља или Богородице. А Њена икона је увек и Христова икона, јер Га Мајка Божија држи на рукама. На неким Њеним иконама, као на пример на Богољубској, Господ се не изображава, али свеједно Он увек невидљиво присуствује на њој, Својом светлошћу, која просвећује све. И икони Богородице се може обраћати исто као и Самоме Спаситељу, јер је она образ невидљивог Божјег присуства. Зато треба да смо у трепету када приступамо исповести, треба да осетимо страхопоштовање пред присуством Божјим, а не страх пред човеком. И уколико се научимо да увек осећамо Његово присуство, тада ће наша исповест да постане права, и више нас неће занимати коме се исповедамо и шта ће о нама да помисле – једино ћемо тежити да очистимо своју душу, да је очистимо пред Богом.

    Долазећи на исповест, треба да имамо на уму да не долазимо ради разговора са свештеником о својим животним проблемима и бригама, већ приступамо страшној тајни: присуствујемо на Страшном Суду. Господ зна све наше грехове, немоћи, лукавство, сумњу, малодушност, многобрижност, себељубље, сентименталност, лењост за молитву, лењост за добра дела. Господ зна како нам се не чита Свето Писмо, како нам је тешко да стојимо у Цркви; зна да ми врло често ништа не схватмо у богослужењима, зна да нас уопште не занима духовни живот, заповести Божје; да се чак и у породици уједамо попут паса; непрекидно осуђујемо једни друге, ако не речима, онда свакако у мислима; завидимо, говоримо лоше једни о другима. Господ зна да смо ми непрекидно незадовољни нашим животом – ништа није онако како би смо желели да је – и да користимо добра која нам Он шаље, као да нам она по праву припадају, премда нисмо заслужили ни сунце ни небо, ни дрвеће нити икакву природну лепоту. Достојни смо једино казне, а желимо да са нама поступају са уважавањем. Све то Господ зна.

    Неко ће рећи: Ако Господ све то зна, зашто се онда исповедамо? Да, Богу свакако то није потребно, али је потребно нама. Исто тако је и Црква потребна само нама, Господ ју је основао ради нас, да би нас спасавала. Христа тако и зову: Спаситељ. Од чега Господ спасава? Зашто је уопште и дошао на земљу? Господ није дошао да нас спасе од разних неповољних околности, тешкоћа или болести, већ од греха. И уколико ми не долазимо у Цркву да би смо изменили свој греховни живот, већ из других разлога, онда уопште и нисмо хришћани и не припадамо Цркви. Црква постоји једино због тога да би нас спасла од греха.

    Ово се спасење савршава најпре у светом Крштењу. Када је човек поверовао у Бога и жели да напусти свој пређашњи живот, у знак тога он се погружава у бању крштења и тада му се опраштају сви греси. Човек тада постаје као дете и може почети нови живот. Аи ни оне који су давно крштени и од тада до сада ко зна где ходили и ко зна шта радили (ово је непознато људима, али Богу и ономе који је грешио је познато), Господ не одбацује. Ради њих је дато покајање, које је уствари као друго крштење. На исповести човек, као и на Крштењу, може започети нови живот. Доћи и рећи: „Госпде, све знам; живео сам сам неразумно, глупо, губио сам се, губио сам душу. Од сада ћу живети по Твојим заповестима. Кајем се за свој прошли живот.“ Кајући се за е и те конкретне ствари.

    Због чега је неопходно именовати учињене грехе? Зато што ако неко долази на исповест и говори: „Грешан сам у свему.“, то је исто као да је рекао: „Нисам ништа сагрешио.“. Уколико свештеник пита таквога човека: „А шта си ти то «све» сагрешио?“, он одговара: „Не знам.“ Као, грешан је у свему, а у ствари, није ни у чему. Човек ни не схвата шта је то грех у његовом животу, и зато не зна ни како да се поправи. Овде је јако важно да се схвати, шта је то уопште грех. Ми обично мислимо да је грех, ако некоме нешто напакостимо. Свакако, и то је грех. Али грех не мора бити само одређени поступак – и рђава мисао и лоша осећања такође могу бити грех. Грех такође може бити и одсуство одређених поступака. Човек, например, говори: „Ништа лоше нисам учинио.“, али то никако није довољно да би се спасао.

    Наш главни грех није у томе што чинимо рђава дела, већ то што наш живот протиче потпуно одвојено од Бога; у томе што између Њега и нас нема никаквих узајамних односа. Краће речено: то што је наш живот безбожан, што у њему нема места за Бога. Постојимо сами за себе: моја жена, моја деца, мој стан, посао, ето мог веша, пекаре – то је видокруг нашег битисања. А где је ту Бог? Понекад неко од нас, једном недељно долази у цркву и тада се опомиње Бога, покушава да се моли; или отвори неку духовну књигу или Свето Писмо; или се помоли ујутро и увече: пет минута ујутро, десет увече. И то је све, у томе се састоји наш духовни живот. А све остало? Све остало јесте – грех. Без обзира на то да ли сабирамо поштанске марке, пијемо водку или једноставно шетамо кроз шуму. Уколико шетајући шумом заборавимо на Бога, онда је то већ грех.

    Грех није обавезно када некоме нанесемо зло; то је одвојеност човека од Бога. А на који се начин човек одваја од Бога, да ли уз помоћ ракије или играјући карте или другачије, то већ није тако важно. Није најважније ради ког преступа човек седи у затвору, најважније је да је у затвору, да је одвојен од света. И нас сваки грех одваја од Бога. Шта је дакле циљ хришћанског живота? Ради чега је Господ основао Цркву? Због тога да би ми кроз Цркву читаво свој живот привели Њему. Да би све што чинимо, или мислимо или говоримо било у Богу. Управо ће таква усмереност нашег живота бити пут у Царство Небеско.

    А ми на жалост, само искориштавамо Бога. Неко нам је умро, значи треба да га опојемо; неко се родио, значи треба га крстити; разболели смо се – треба читати молебан; имендан ми је – треба се причестити. А зашто тек за имендан, зашто не већ у следећу недељу? Зашто је једна Литургија лошија од друге?

    Наш се духовни живот одвија од случаја до случаја, од догађаја до догађаја, с времена на време. Такав наш однос према Богу јесте грех, јавна срамота. Замислимо шта би било када би Господ нама давао сунце тек с времена на време. Ето, допустимо да се угасило на недељу дана и да почне да светли тек у наредну недељу. Након таквог гашења сунца не би остало ничег: ни воде, ни земље ни птица ни звери. А Господ је неуморан у Својој бризи о нама, без престанка управља свима процесима који се дешавају на земљи и захваљујући томе, ми живимо. Наш живот у целости зависи од Бога, а наш однос према њему је ружан, јер не умемо ништа да ценимо, умишљамо да се све подразумева само по себи.

    Та наша одвојеност од Бога јесте грех, како би смо рекли, на општем плану. Постоје и појединачни греси, јер сваки пут када начинимо неки грех, ми се тиме одвајамо од Бога. Зато, да би смо довели наш живот у какву-такву нормалу, треба непрекидно стражити над душом, непрекидно држати чисту савест. Ако осетимо да нас савест прекорева за нешто, треба се кајати пред Богом и молити опроштај. Али не због тога да би смо исто то чинили већ следећег дана. Ако човек схвати да чини нешто лоше, ако, читајући Свето Писмо, увиди да су му дела супротна са Божјим заповестима, треба молити Господа да нам да снаге да више не понављамо грех.

    Схватио си да је оно што чиниш грешно, дакле треба прекинути са тим. Или, ако си схватио да је то што не чиниш грех, треба почети чинити то. На пример: долази човек и каже: „Ретко идем у цркву“. Да, то што не идеш стално, сваке недеље, у цркву, јесте грех. Али уколико излазећи са исповести, не донесеш одлуку да од тог дана почнеш да редовно идеш у цркву – у том случају није дошло до покајања. Буде да је човек свестан да греши, али ипак наставља да чини то исто. Тако он постаје противник Божји.

    Да се и са нама не би догодило исто, потребна нам је редовна исповест. Потребно је да са сваком исповешћу начинимо корак на путу ка Царству Небеском. Ако наш живот протиче у овом духу, онда постепено, из године у годину, живот ће почети да се исправља, пут да се усмерава и тако ћемо, на крају живота, достићи Царство Небеско.

    Помози нам Господе

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    ВЕРА ЈЕ ДАР, НЕ ЗАНЕМАРУЈМО ГА

    Господ говори: „Не молим се за сав свет, него за оне које си ми дао“. У Москви само има 10 милиона људи. А колико њих је Господ обдарио вером? Тек неколико хиљада од 10 милиона. Ето и нама је Господ дао ту највећу драгоценост, коју би остали људи желели да имају, али је немају. Јуче ми је долазио човек, некадашњи војник, и говорио: „Ја бих желео да верујем, али вере нема… Нема је…“ А нама је вера дата на дар. Зашто? Да није можда зато што смо ми сами тако добри? Не. Ми смо још гори него многи који не верују. Али из несхватљивих разлога, који су познати једино Богу, Господ нам је даровао веру. Зашто? Зар да би смо били као украшени гробови? Зар да би смо распињали Христа као што су Га фарисеји распињали? А зар су фарисеји били атеисти? Не. они су били дубоко верујући. Господ се нама обраћа. Докле ћемо распињати Христа? Када ће нам се коначно пробудити савест? Када ћемо почети да живимо као хришћани?

    Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.

    Заиста показујемо да нисмо способни ни за шта, ничим се не разликујемо од неверника. Испашће да нам је вера дарована узалуд, да је она за нас бисер који смо бацили пред свиње. Ми не само да другима, већ ни сами себи не можемо указати на хришћански начин живота. И зато, док још није касно, док нас још ноге служе, док нам је ум још увек, хвала Богу, бистар, потрудимо се да стекнемо истинску духовну ризницу, а сам Господ ће нам у томе помоћи. Треба се уздати у Господа, трудити се да не упадамо у малодушност, јер ако нам је Господ даровао веру, онда ће нам даровати и све остало. Помози Господе. Амин.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Свако од нас, не само да може да чује то што нам Христос данас говори, не само што душом може осетити његову близину, већ се чак може коснути Христа, додирнути га. Можемо окусити његово пречисто тело и његову часну крв, то јест, сјединити се са Христом, и то не као она крвоточива жена која се дотакла краја одежди његових, већ имамо могућност читавог Христа примити у себе.
    Али нису сви који су дошли обучени у свадбено рухо. Свадбено рухо добијамо на исповести. У храм долазимо од главе до пете замотани и покривени својим гресима, а Господ нас пита, често устима свештеника: „Какве грехове имаш на савести?“ А човек ћути или одговара нешто, уопште немајући никакав однос према исповести. У том случају човек не задобија свадбено рухо, а са исповести одлази исто онако прљав какав је и дошао. До очишћења не долази, јер нема покајања. Покајања, пак, нема, зато што човек не примећује да је сав блатњав; сматра да није ничим сагрешио. Неки чак и говоре тако: Нисам грешан. Може се рећи да онолико колико се човек навикао на своју прљаву одећу, утолико му се чини да је она чиста.

    Сама жеља за причешћем јесте свештена жеља. Чак и то што је човек на свадбену гозбу пошао у нечистој одећи, још увек није грех, јер је стремљење за причешћем од Бога. Ђаво не може човеку да нашапће такву мисао, јер је то за ђавола неподношљиво. Насупрот томе, он милом или силом покушава да нас одврати од причешћа. Уколико то не може да учини под привидним изговором, онда на сваки начин покушава да устроји ствари тако да нас одведе што даље од причешћа. И увек треба имати на уму да оно или онај ко нас одводи од причешћа јесте замка или непосредни слуга ђавољи.

    Нажалост, ми често, следећи за, како нам се чини, својим мислима (а уствари то су наговори самог сатане), под разним изговорима избегавамо да се причестимо. А Господ нас призива. Он говори: „Пијте од ње сви“, све, читав свет призван је ка чаши, ка сједињењу с Богом. А једини услови тога сједињења јесу (крштење) и покајање, јер смо ми сви пришли Богу са гресима.

    Због тога, причешћујући се тим хлебом, ми се причешћујемо самим Христом. Ох, како само ми треба да стремимо томе!? Требали би да жудимо за тим сваки дан! Зато нам је Господ и дао такву молитву: Када су га ученици питали: научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје он је рекао: добро, слушајте, понављајте за мном: „Хлеб наш насушни дај нам данас“, да би у њихову свест урезао потребу за хлебом насушним, који је изнад сваке суштине, који је Тело Христово, да би човек желео да га се причешћује свакога дана и да би то постао центар његовог духовног живота.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

     

    Када човек уђе у храм, он одмах, наравно ако му душа није мртва, осећа да је ушао на неко нарочито место. И сви верујући људи треба да се потчињавају правилима понашања у храму. Али, пошто смо ми људи у основи дивљи, и тек се учимо и побожности и исправном понашању у храму, још увек много тога не долази до наше свести.

    На пример, долази одрастао човек са дететом. Дете је још мало и још не схвата величанственост онога што се овде дешава. Зато дете може да почне да нешто говори или да плаче. Тада га треба одмах извести из храма, да би му се у тишини објаснило да се не сме тако понашати. А ако не успева да се одмах умири, треба значи прошетати са њим пар минута. Умирио се, утишао – сада га можемо опет увести у храм. У овоме нема ничега страшног.

    Свакако да би свако желео да буде на служби, али ради свога детета и да оно не би нарушавало побожну атмосферу храма, да не би сметало осталима, треба принети себе на жртву. Када се човек на овај начин приноси на жртву, тада премда он и излази са службе, овиме чини и истинско хришћанско дело, јер се одриче себе ради свих осталих ближњих.

    Шта је најважније што човек треба да понесе из свога детињства? Ето, ми учимо децу многоме: учимо их да читају и пишу и остало… То је све јако важно, али има нешто много важније, а то је – послушање. Послушање је почетна хришћанска врлина. Ко не уме да слуша, тај се никада ничему неће научити. Немогуће је. Зато у манастирима почињу да подучавају хришћанском животу обавезно од послушања. Човеку дају неки задатак, благослов, и он безусловно треба да га испуни. А зашто је послушање тако важно? Зато што је због непослушања Адам отпао од Бога. Господ му је заповедао да не једе плодове са дрвета познања добра и зла, а он није послушао. Због тога људски род, а и ми у том броју, страда све до сада: од непослушања увек настаје страдање.

    И ево Христос Спаситељ, дошавши на земљу, дао нам је пример послушања. Ове седмице чита се Јеванђеље које претходи Христовим страдањима. Самим тим нас Црква припрема за Велики Пост, да би се замислили над тиме, коликом смо ценом искупљени. Господ Исус Христос, „отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше и ученици његови. А кад би на мјесту рече им: Молите се да не паднете у искушење“ (Лк. 22, 39, 40). Да не би пали у искушење, треба да се молимо. Ако би стално живели са молитвом, избегли би много тога, а пошто заборављамо Бога, ђаво бива са нама.

    „И сам одступи од њих колико се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се: Говорећи: Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!“ (Лк. 22, 41 – 42). Господ је знао да му предстоји поћи на страдања, да ће Га један од ученика Његових издати. Он је то знао, уплашио се тога и свакако да је срце Његово трепетало. Али без обзира што Га је очекивало нешто страшно, Он се ипак молио: нека буде воља Твоја, а не Моја. Пошто га је Отац Небески послао на земљу, Он је испунио Своје послушање до краја, до крви, до смрти. Ето колико је ово важно. Зато, уколико желимо да будемо верујући, да будемо хришћани и ми треба да се трудимо да будемо послушни до краја.

    Зашто је Господ устројио тако да када се човек роди, он најпре бива мален, а потом дуго, дуго расте док сасвим не порасте? Зашто Господ није устројио тако да се човек већ рађа одрастао, одмах иде на посао или на институт или се бави нечим другим? Зашто човек тако дуго треба да буде дете и да се учи, учи – пре свега послушању? Зато што уколико се не научи послушању, не може да уђе у царство небеско. И сам Господ Исус Христос нам је открио тај пут кроз послушање.

    Свакако, није лако послушати и не може свако одмах да се научи томе. Реално је потребно неколико година. Али уколико дете не буде губило време узалуд, већ се буде марљиво трудило, онда може да успе још док је младо, а када одрасте већ ће бити научено да буде послушно. Тада ће се научити и молитви, тада ће се научити и осталим хришћанским врлинама. Јер је најлакше учити се у детињству.

    Послушање је свакако неопходно и одраслима. На жалост, у нашем животу смо већ много тога пропустили и многи одрасли такође не умеју да буду послушни: жене не умеју да буду послушне мужевима, а овамо хоће да деца њих слушају. Ово је немогуће, јер ако жена не слуша мужа, дете нема пример послушања. А многе породице су уопште и непотпуне. Како се овде поставити? Ево данас је спомен на света три Јерарха. Мајка Јована Златоустог је остала удовица са деветнаест година. Била је млада, лепа и богата, али није желела да се удаје други пут, премда је било пуно просаца, већ је сав свој живот посветила сину и васпитала Цркви великог светитеља. Премда је без оца и тешко, али показује се да је могуће уколико се придода велики труд.

    Стога, није циљ васпитања просто нахранити, оденути, обући дете, већ најпре мислити све време о његовој души, непрекидно. Да не буде ни једне речи противне души; да не буде ничега са страшћу, већ све са разумом; да све време мислимо хоће ли ово што чинимо бити на корист или на штету душе? Главни циљ васпитања се састоји у томе да се дете научи смирењу и послушању. Ово је веома важно. Ово је та благодатна подлога на којој може израсти хришћанин. А ми радимо скроз другачије. Ми децу упорно пропуштамо напред, дајемо им најбоље парче… а после се чудимо кад израсту у егоисте. Не. Дете треба да добије последње, обавезно. Ово свакако треба чинити с љубављу и без зла, али увек да буде последњи и никада не први.

    Увек ме дубоко изненади када одрастао човек, нарочито старији, уступа место детету, гура га испред себе. У пракси децу у цркви најпре причешћују, али само бебе, због тога што ако заплачу, могу се „неутрализовати“, а не због тога што ова деца заслужују причешће више него одрасли. У поретку треба причешћивати од најстаријих до најмлађих. То би било најправилније васпитање. У супротном деца се привикавају на то да су они најважнији људи на земљи. А то уопште није истина, она то нису заслужила. Свакако по природи су њихове душе мање искварене него душе одраслих. Али и одрасли су за свога живота савршили многе подвиге и трпљења и напоре, а многи су преживели и глад и смрт ближњих и, не дај Боже, разводе и свакакве страшне ствари.

    Стога, ето у чему треба да се састоји васпитање. И уколико би заиста отац био глава породице, уколико би он био први у породици, уколико би он руководио, а не деца, онда би и деца могла на то да гледају и да то упијају. Тако се може васпитати и будућа добра жена и будући добри муж и отац. И ово ће постати она благодатна средина која ће омогућити узрастање хришћана. Циљ васпитања у породици јесте васпитање чеда Цркве. Уколико држимо у глави ову спасоносну мисао, процес васпитања ће се одвијати далеко лакше. Наравно, потребно је дете и редовно причешћивати, да би имало помоћ Божју. Уколико ово не чинимо, наши ће трудови бити узалудни.

    У свим земљама постоје огромне јавне институције које се баве васпитањем деце. И увек је то потпун неуспех, почевши од Гренланда, па све до Африке, Јапана и Канаде. Узрок је у томе што је пропуштено оно најважније: схватање таквих важних ствари какве су смирење, трпљење и послушање. Понегде још се назире по неки траг хришћанства, али у основи тих трагова више нема. И зато деца увек измичу контроли, покоравању, постају преступници. Кривица за то је управо наша. Уколико само замислите шта би се десило када би одједном сви родитељи на земљи постали хришћани, када би поверовали у Христа, поверовали у то да је Јеванђеље истина. Нека су они и грешни, да још увек сами себе не могу извести на прави пут, али би почели да своју децу васпитавају онако како треба. И већ након педесет година људски род би постао сасвим другачији. Замишљате?

    У самој ствари ми то можемо, то чудо преображаја читавог човечанства је уствари веома просто. Ето, сви би, као по команди, укинули телевизоре, укинули лоше књиге. Уместо да бацају малишана у игру судбине, свако би се сам занимао својим дететом. Почео би да чита Јеванђеље, Житја светих, почео би да се моли и све би чинио са љубављу, са трпљењем, а не би тежио томе да се што боље обуче и попије, већ би скувао једино кашу и било би довољно. Зато што је дете могуће научити било чему. Може се научити и да спава на тврдом: ето, простри му танко ћебе на дасци и он ће тако спавати. Он неће никада у животу ни помислити да се може спавати на меком. Храни га једино кашом од хељде и навикнуће на њу и заволети је и никада неће сазнати да постоје некакве банане и ананаси. И неће се притом десити ништа страшно.

    Многи људи старијег поколења немају потребу за неком нарочитом одећом, навикли су на скроман, једноставан живот и не страдају од комплекса ниже вредности због тога што немају нешто од коже или крзна. То јест, све зависи од тога како је човек васпитан у детињству. То је веома важно, зато треба да се потрудимо. И уколико устројимо модел хришћанске породице онда ће и наша деца то да прихвате. Овај задатак је свакако веома сложен и тежак, а траје читавог живота, али у сваком случају, слава Богу, то је могуће. Помози нам у томе, Господе! Амин.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...