Његово преосвештенство Епископ будиљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г.Јоаникије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у уторак 8. децембра 2020. љета Господњег на Оданије Ваведења Пресвете Богородице.

Саслуживала су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и јеромонах Павле и јереј Ранко Радоњић.

На крају богослужења, Владика Јоаникије са саслужитељима је служио четрдесетодневни помен блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију.

Бејседећи по одслуженом помену, Преосвећени Владика је казао да је Господ Исус Христос вјечни Архијереј, Онај који невидљиво свршава све службе у Цркви, а да су архијереји на земљи, свештеници, ђакони и сви вјерни Његови саслужитељи.

– Он је глава Цркве, Он је темељ, основа и глава Цркве, а ми смо тијело Његово. Тога треба посебно да се сјетимо када имамо кризе у нашим животима, када помислимо да ми сами не можемо учинити ништа и то је донекле тачно. Ми сами смо немоћни и не можемо учинити ништа добро ако се не вежемо за Онога који је извор сваког добра. А кад се вежемо за Христа Господа који је извор свакога добра и извор живота, Божије благодати, Божије милости, онда и ми Његовом помоћу и Његовом благодаћу можемо учинити много. Свако од нас. Свако од нас треба да се радује што је призван у ту велику службу, да буде саслужитељ Христов – казао је Владика Јоаникије и додао да је сваки учесник Свете литургије призван да саслужује Христу и саслужује, уколико приступа Светој служби онако како треба.

То треба нарочито да поменемо у ове дане, када смо у свега десетак дана размака остали и без нашег Митрополита и без нашег Патријарха, нагласио је Владика Јоаникије.

– Догађају се убрзано неки губици, ево упокијо се и дивни калуђер о. Јован, дивни и велики молитвеник. Чули смо и да је убијен монах Стефан у манастру Глоговац. Страшне ствари, страшни догађаји. Молимо се за покој њихових душа, али не посустајемо. Зашто? Нијесмо сами, зато што је са нама Христос. Када Црква трпи најтежа искушења, тада је највише Бог и Спаситељ наш Исус Христос с њом. Када је Црква на Голготи што често бива, она није сама, она је са Христом на Голготи. И Господ Исус Христос нас на такав начин уводи у тајну Свога распећа, Своје смрти, живоносне смрти која уништава смрт. И уводи нас истовремено у тајну Свога Васкрсења – истакао је Владика Јоаникије и подсјетио на Његошеве стихове ”Васкрсења не бива без смрти”.

Преосвећени Епископ Јоаникије је бесједећи казао да је наш блаженопочивши Митрополит дубоко сагледао распоне, дубину и хришћанску основу Његошевог дјела и зато је он прославио Његоша као светитеља.

– Чудно је то да смо се стално позивали на Његоша и да смо говорили да је свака његова света, а да се нијесмо сјетили да славимо Његоша као светитеља. Али нека то потраје још, треба нам времена – рекао је Владика Јоаникије.

Он је нагласио да посебно треба времена да се приберемо и саберемо после упокојења нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који се не случајно придружио и Његошу и Светом Петру Цетињском, па ћемо три дана прослављати и сјећати се великих јерараха наше Цркве.

– Наравно, нема потребе ми ништа да журимо. Господ ће пројавити дјело и величину и заслуга и светост нашег Митрополита. У ове дане били смо у великој жалости. Видјели сте како је народ плакао на његовој сахрани, не само жене, дјеца и омладина, него и старији људи, сиједе главе, па су лили сузе на његовој сахрани растајући се са њим. То заправо значи да је Митрополит Амфилохије својом жртвом за Цркву и љубављу према свима ушао у душу нашег народа и да ћеостати са нама иако је од нас отишао на небо. Што кажу, земља тугује, али се небо радује и обогаћује се. Али то богатство са неба силази стално на земљу преко Његових светих, као што је Свети Василије Острошки увијек међу нама. Имамо толико примјера светости, свједочења вјере, да заправо морамо увијек да прекоримо себе када посустанемо. Морамо зато да гледамо на животе светих и да се укријепимо, јер су и они били људи од крви и меса као и ми, ни њима није било лако, као што ни нама није. Али, да видимо како су се они везивали за Господа, за Христа и како су са Христом побјеђивали сва искушења. Имамо примјере из ранијих покољења, али хвала Богу имамо примјер и из нашег покољења. Можемо слободно гледати и на живот нашег Митрополита посебно када је дошао у Црну Гору, а и раније – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Митрополит Амфилохије био борац од почетка до краја, без одмора, без узмака који је војевао од кад је дошао у Црну Гору до посљедњег свог издисаја.

Војевао је против зла, против неправде, против подјела, војевао оружјем истине, правде и љубави Божије, јеванђељским оружјем које увијек побјеђује, казао је Владика Јоаникије и напоменуо да ће се о томе тек много причати.

– Надамо се и чврсто вјерујемо да ће њега Господ примити у Његово живоносно и вјечно наручје и да ће му дати слободу да се за нас моли и да нас заступа својим светим молитвама – закључио је Преосвећени владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом 40 дана од упокојења блаженопочившег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, данас, 8. децембра, на празник Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења Пресвете Богородице, служена је Света заупокојена литургија са четрдесетодневним поменом у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици.

Светом литургијом је началстововао архимандрит Бенедикт, игуман манастира Светога Архангела Михаила на Михољској превлаци, уз саслужење свештенства и монаштава, и молитвено учешће Пресвећеног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.

По прочитаном јеванђељском зачалу сабранима се обратио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, који је истакао да ми, савременици блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, без обзира што смо дубоко свјесни, нисмо кадри да до краја сагледамо његову величину те да ће о томе да пишу генерације које долазе за нама.

“Слава и величина нашега Митрополита, и пред људима и пред Богом, како вријеме буде пролазило биваће све већа. Оно што можемо сви заједно данас казати и изнијети из дубине свога срца, јесте искрена и дубока благодарност Богу што нам је подарио таквог архијереја, којим се сви поносимо, не само ми у Црној Гори, него цијела Црква васељенска се поноси са таквим човјеком, који је био истински прави наследник светих апостола, који је своју дубоку вјеру свједочио свакога дана, свакога трена.”

На крају Свете литургије Епископ Кирило је са свештенством и монаштвом на гробу блаженопочившег Митрополита Амфилохија одслужио помен.

Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светог трона пећког Амфилохије (Радовић) мирно се упокојио у Господу уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског, 30. октобра, у 8.22 часова, послије примања Свете тајне причешћа у Клиничком центру Црне Горе, а сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Бесједа оца Слободана Зековића:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Преосвећени владико,

Часни оци, сестре монахиње,

Драга браћо и сестре, драга дјецо,

Прије два смо по благослову Преосвећеног владике Јоаникија, администратора наше Митрополије, а на имендан нашега Митрополита, на празник Светог Амфилохија Иконијског, сви саборно и овдје у овоме светом храму крај гроба нашега Светог Митрополита, али у свим храмовима и манастирима широм наше Митрополије и широм свих епархија Светосавске цркве православне, служили четрдесетодневни помен нашем Митрополиту, оцу и духовнику. А љубав његова нас је сабрала и данас у овај свети храм када се навршава пуних 40 дана од његовог упокојења, да још једном сви заједно принесемо молитве Христу Богу нашем за покој свете чисте невине душе нашега Светог Владике.

Откако се владика упокојио свакога дана смо слушали дивне бесједе, читали лијепе текстове, које су писали људи чијега се срца дотакла љубав нашега Митрополита, а нема никога од нас, нема ни једнога човјека који се макар једном са њим срео па да ту љубав, велику и искрену, није осјетио у дубини свога бића. И могао би свако од нас о томе да говори и да прича, али да се не понављамо. Оно што је сигурно је да ми његови савременици без обзира колико смо дубоко свјесни његове величине, опет нисмо, чини ми се, кадри да до краја то сагледамо и о томе ће тек да пишу генерације које долазе за нама. Али оно што смо сигурни, да ће слава и величина нашега Митрополита, и пред људима и пред Богом, како вријеме буде пролазило бивати све већа. Оно што можемо сви заједно данас казати и изнијети из дубине свога срца, јесте искрена и дубока благодарност Богу што нам је подарио таквог архијереја, којим се сви поносимо, и не само ми овдје у Црној Гори, него цијела Црква васељенска се поноси са таквим човјеком, који је био истински прави наследник светих апостола, који је своју дубоку вјеру свједочио свакога дана, свакога трена.

Исто тако из дубине свога срца износимо и исповиједамо велику благодарност њему, нашем оцу, духовнику пастиру, нашем ђеду, како смо га из милоште звали, дубоку благодарност за све што је урадио  за Цркву, за све што је урадио за нас, за све што је урадио за Црну Гору. Хвала ти, Свети Владико, за сваку препорођену душу, за свако покајањем умивено срце, а само је у Богу знано колико је душа и срдаца људских препорођено твојом молитвом, твојом поуком, твојим савјетима. Хвала ти, Свети Владико, за обновљену живу Цркву у Црној Гори, за обновљене храмове, обновљене манастире, за подигнуте нове храмове, за два прелијепа бисера којима може читаво православље да се поноси – Храмом васкрсења Христовога у Подгорици и Храмом Светог Јована Владимира у Бару. Хвала ти, Свети Владико, за обновљено свештенство, за обновљено монаштво, за обновљену вјеру у души овога народа, која је била дуго времена сакривена и није се видјела, и личила је Црна Гора на опустоштену земљи, у духовном смислу. Сада је видимо обновљену и васкрслу и то су све, Свети Владико, плодови твоје вјере, твога трпљења, твоје наде, твоје љубави.

Хвала ти, Свети Владико, на свему! Опрости нам свима ако смо те ожалостили било када и на било који начин, а јесмо сигурно. Хвала ти на свему и моли се за нас, а знамо и осјећамо да ти је Господ дао велику слободу и да си пред престолом Његовим заједно са Светим Савом, Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским и осталим светитељима из рода нашега.

Богу нашем нека је слава и хвала на свему, Њему који је диван у светима својим, који је предиван и у нашем Светом Митрополиту. Амин!”

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На позив домаћина, Његовог Преосвештенства владике тимочког г. Илариона, Његово Преосвештенство владика пакрачко-славонски г. Јован боравио је 3. и 4. децембра ове године у богочуваној сестринској Епархији тимочкој.

На предлог Епископа г. Илариона, преосвештене владике су у петак 4. децембра на Ваведење Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом са сестринством свештене обитељи манастира Вратна, уз саслужење ђакона Милана Јовића, молитвено прославили овај велики празник.

Након прочитаних одељака из Светог писма, архипастирском беседом окупљене је поздравио Преосвештени владика г. Јован.

Током ове посете владика Јован је за верске потребе Епархије тимочке, а у знак сестринске љубави и блиске повезаности наше две Епископије, њеном архипастиру и оцу Илариону даровао мошти Светих новомученика Јасеновачких и велики дрвени крст израђен од јасеновачког дрвета.

Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У понедјељак 30.11.2020. године, на дан успомене Светог Григорија Чудотворца, Светог Никона Радоњешког и Светог Максима патријарха цариградског, уснуо је у Господу професор Љубинко Видаковић.

Рођен је 20.4.1936. године у Бијелом Брду (општина Рудо, БиХ), од оца Лазара и мајке Марте (рођ. Шљука). Основну школу завршио је у Бијелом Брду, а школовање наставља у Нижој гимназији у Вишеграду. Богословију Св. Саве у Београду, завршио је 1958. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету СПЦ у Београду, 20. јуна 1963. године. Дужност професора обављао је у богословији у манастиру Крки пуне три деценије (од 1.9.1965. до 1.8.1995. год.). Пошто је Богословија „Света Три Јерарха” у манастиру Крка, усљед ратних дешавања била принуђена да се привремено исели, и професор Љубинко је, иконизујући вјерног пастира, пошао са својом паством пут Дивчибара, код Ваљева. Ту је дјеловао од 1. 8. 1995. до 1. 9. 1996. године, тј. до момента кад за богословију почиње нова епоха - рад на велечевском комплексу. У фочанској богословији, професор Љубинко предавао је од 1996. до 2008. године. Овдје ђацима усађиваше знање из историје СПЦ са народном, Психологије и Историје философије. Дуг период, вршио је и функцију главног васпитача, нерјетко се жртвујући за напредак школе у сваком погледу. Његове колеге данас, с поносом причају о сусретима, дружењима и анегдотама. Кажу да им је част била познавати и сарађивати са оваквим човјеком, који је своје име окитио епитетима поноса, јунаштва, величине и људства.           

Св. Петар Зимоњић, митрополит сарајевски, говораше да је потребно творити дјела која ће вјечно живјети, кроз која ћемо и ми вјечно живјети. Са сигурношћу можемо казати да је професор Љубинко један од извршилаца ове ријечи, он, који је својим радом оставио непоколебљиви печат у историји наших богословија и наше Цркве.           

Данас, примивши ову тужну вјест, плејаде његових ђака који су у међувремену постали угледни људи, свештеници, игумани, епископи, али не само они, већ и сви они који га кроз приче његових дичних ђака упознаше, моле Бога Свевишњег, да га прими у свој загрљај. Њега, ком нек је вјечни покој, слава и хвала за све.

Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи

У саборном храму Васкерсења Христовог у Подгорици, данас, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служена је заупокојена архијерејска Литургија са четрдесетодневним поменом блаженопочившем Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Чинодејствовали су Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом.

Након читања Јеванђеља бесједио је Епископ Атанасије:

Данас је празник вишеструки. Празник Васкрсења, празник четрдесетодневни, великог архијереја Амфилохија Иконијскога.

Свети Амфилохије Иконијски приводи престолу Господњем нашег оца, брата и саслужитеља Амфилохија Митрополита цетињског, црногорско-приморског и свеправославнога. Излази пред Господњи престо и приводи га његов велики имењак Свети Амфилохије Иконијски.

Кад је требало млади Ристо да се монаши, питао је оца Јустина које име да узме, а ава Јустин је одговорио: „Ових дана сам превео житије Светог Амфилохија Иконијског, да узмеш то име, Амфилохије, њега су анђели рукоположили.“ Приђем тада ави Јустину, био сам близу њега, па кажем: „Он је анђео Цркве, епископи су анђели Цркве, они су га приводили.“ Он одговори: „Ух ви историчари, па то је истина. Светог Амфилохија су рукоположили епископи на челу са Светим Василијем Великим, била су то бурна времена, 4. век, кад су се појавили јеретици, њега је привео Свети Василије Велики и био је славни његов ученик и њему је Свети Василије упутио своје капитално дело О Духу Светоме.“

Тако је наш брат, отац и саслужитељ Митрополит Амфилохије, приведен је Светим Амфилохијем и анђелима Цркве данас Престолу Божијем, у четрдесети дан отишао је пред Господа. Сигурни смо да се на њега односи ово Јеванђеље које се данас чита јерарсима, Светом Николи и другима, у чему су они свеблажени, јер су ишли са Христом и увек су се осећали сиромашни духом иако су већ почели да задобијају пуноћу Духа Светога. И онда, како су говорили за Христа, тако су за њих говорили ружне речи лажући.

Наш отац, брат и саслужитељ Митрополит Амфилохије, прошао је тај пут и зато је светла образа изашао пре 40 дана са овога света и душа из тела и пристао престолу Христовоме. Данас га приводи престолу врховнога Бога Оца, вечнога родитеља Сина и вечнога исходитеља Духа Светога, и Оца свију нас. Запамтите то, кад год читамо Оче наш, уз Вјерују то су наше најважније молитве и најважнији текстови исповедања, зато пред причешће читамо Оче наш и тиме постајемо синови васкрслог и распетог за нас Христом. Чин причешћа у Литургији је чин Васкрсења. Цела Литургија је оприсутњење вечног живота, целе икономије Христове и домостроја Христова, од Богојављења Богородици, па до рођења у витлејемској пећини, па до крштења на Јордану, па до Преображења на гори Тавор, па вођења у Гетсиманском врту, ухваћенога и вођенога на суд Пилату, и осуда јеврејских старешина, па онда вођење и распеће на Голготи. Знате ли да је Голгота изван ондашњих јерусалимских зидина? Изван, зато што је Господ дошао да спасе све, а није ограничено само зидовима јерусалимским или јеврејским наслеђем.

Драги хришћани, драге сестре, драга децо, има један честити и верујући Јевреј, Џејмс Бестин, који је као верујући Јевреј, знао Свето писмо и своје предање, знао је историју свог народа па га је мучило зашто је јеврејски народ тако страдао. Упутио се у Америку и тамо сусрео разне групације, разговарао са ученим људима, а на крају, сам Господ га изненади. Јави му се чудесно и каже му: „ја сам уствари први прави Јеврејин, испред свог народа и за свој народ сам страдао. Немојте се чудити што и ви страдате, идете мојим путем.“ Свети оци су говорили да сваки хришћанин треба да прође све стадије Христовог живота и онда да се уподоби са Христом. Циљ је да постанемо као што смо створењем постали христолики, да постанемо још више, христоподобни, христоистоветни, и да у њему будемо усиновљени као деца Божија и брата Христова. То је достојанство наше и то данас прослављамо.

Наш отац, сабрат и заједничар у свему, и у овој Литургији, он је данас брат Христов, син Бога Оца, и зато је наш отац и учитељ. Како рече један млади и умни владика: „Ако смо изгубили оца и учитеља, добили смо свеца.“ Светогорци су већ написали скоро целу службу, можемо доле на његовом гробу да певамо. Већ је велики светогорски песник, Атанасије симонопетритски, који је признат од Цариградске Патријаршије, за великог химнографа, који је написао службе Светом Николају жичком и Светом Јустину Ћелијском, почео је да пише и службе нашем оцу и сабрату Амфилохију новоме. Ако Бог да, доћи ће тај дан да ћемо ту службу певати, а после ћемо сићи доле на његов гроб да отпевамо. А овде сада, по древном предању, благословићемо жито које је символ живота, зато је наш данашњи празник у Храму Васкрсења символ, догађај оприсутњења Васкрсења на нама, а пре свега на оцу, брату и саслужитељу нашем Амфилохију.

Њему царско насеље и небеска заштита са његовим вођом и имењаком Светим Амфилохијем Иконијским. Будимо радосни што имамо таквога предстојатеља пред престолом Божијим. Он нам је оставио овај величанствени Храм, да нам остане стално у срцу, у оку, у уму, у целом нашем бићу, да је ово уствари рај на земљи. Рекли су да је ово нова Света Софија, и више од тога, ово је ново небо на земљи, благодарећи мајци Божијој. Она је сама постала Храм и ухрамила Христа да нас ухрами њеним руководством и пратњом у храм вечни Оца, Сина и Духа Светога.

Након литургије служен је парастос а онда је бесједио Владика Јоаникије:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо архијереји,

часни оци свештеници, монаси и сестре монахиње,

честита родбино блаженопочившег Митрополита,

браћо и сестре,

Сабрао нас је блаженопочивши Митрополит Амфилохије у овај недјељни дан, нас дан свога небеског покровитеља Амфилохија Иконијскога. Јесте овај сабор данас овдје прожет тугом, али је прожет и великом радошћу зато што имамо таквога свједока који је пред нама, који нас је водио, свједока Христовога, апостола Христовога који нас је сабирао у вријеме своје свете архијерејске службе овдје у Црној Гори. Он нас и данас сабира, и убудуће ће нас сабирати.

Увјерени смо да ће му Бог дати такву смјелост пред Његовим престолом да нас заступа својим светим молитвама и својим небеским покровитељством. Али, то остављамо будућим временима и будућим покољењима. Али, кога смо имали међу нама? Апостола Христовога. Човјека у коме су се Божјом милошћу сабрали огромни, велики дарови Божји и засијали његовом вјером, његовом молитвом, његовом жртвом и трпљењем. Његово лице је већ овдје сијало, овдје нама на земљи, као лице анђела Божјега. А сада ће нам сијати са неба. И то је она његова икона која ће се пројавити. И није чудо што хришћани благочестиви, монаси и монахиње, већ сликају његове иконе.

Нема потребе ништа да усиљавамо и да форсирамо. То ће само да иде. А његов свијетли лик, као што рекосмо, засијао је многим даровима. Он је био стваралац. Био је пјесник. Био је мислилац. Алуи, најважније је што је био прави муж Цркве, који је имао велики ауторитет, велики углед, не само овдје у Црној Гори и у Српској Цркви, него и у цијелој православној и шире – цијелој хришћанској васељени.. Дакле – човјек великих распона. Не знамо да ли је била дубља његова мисао или финије његово осјећање, или јача његова воља, или јачи стваралачки замах, иливећи дар као духовнога оца – све је било велико. Све је било код њега монументалчно. 

Било је код њега много тишине, много неке тајанствености. И нијесмо могли никада да ту тајанственост исцрпимо. Колико је био отворен и приступачан, толико је био тајанствен, понекад нама и нератзумљив у својим потезима и одлукама. Јер, њега није водила логика овога свијета него га је водила вјера. 

О његовоме дјелу ми не можемо, све и да хоћемо, сада да кажемо све што треба. То је просто немогуће. Ја ћу данас овдје да кажем једну ствар. Митрополит Амфилохије је за свога живота остварио једну велику епоху, насрочито у Црној Гори. И посебан је његов однос према Црној Гори коју је много волио, али је и много пропатио због њених раскола и нсрећа, због нечовјештва које се појавило код појединих људи. Међутим, треба прије свега видјети његову љубав. Он је обожавао Црну Гору. Знао је њене хришћанске коријене још од апостолских времена до прије Немањића, па од времена Немањића, Балшића и Црнојевића до Петровића, и све до преподобног старца Симеона Дајбабског и до нових свједока и мученика – до свештеномученика Јоаникија Липовца. И он је ту свијетлу Црну Гору светиња и великих личности, великих светитеља Божјих, Црну Гору Светога Василија Острошкога, Петра Цетињскога, Стефана Пиперскога, Марка Миљанова, Његоша носио у себи и борио се за њено лице. И када је обнављао светиње по Црној Гори, говори се о преко 750 храмова, цркава и манастира и осталих црквених здања. То је оно што се види! И љепота овога храма и храма у Бару. То је израз његове душе. Али оно што се не види и што је вјероватно претежно: он је обнављао и освећивао душе вјерујућег народа у Црној Гори.

Нарочито је велику пажњу поклањао дјеци и омладини. Какви су само били они сабори на Превлаци и у Цетињском манастиру. Како га је било лијепо видјети међу дјецом. Он, старац од осамдесет година, знао је да се поистовјети са дјецом. И шпоказао је да је сачувао дјетињу безазленост и чистоту душе до краја свога живота. А његова душа је била напаћена. Он је боловао због свакога гријеха који људи учине, због сваке псовке, због сваке ружне ријечи. А колико је претрпио увреда и псовки, и клевета и пљувања, и медијских линчовања у својој Црној Гори… То је само његова велика душа могла да претрпи и нико други – да никада не заропће и да никада не подијели свој народ! Једина подјелаза коју је он знао, а и њу је хтио да превазиђе кад би се људи поправили, јесте подјела између човјека и нечовјека. Бољела га је нечовјечност које је било много у његовом времену. Али је он нашао људе у Црној Гори, нашао је оно запретано огњиште вјере о коме је говорио митрополит Данило, распалио га и око њега сабрао чио честити народ Црне Горе. То смо видјели одавно, посебно у задњих годину дана и литије које су превазишле подјеле у Црној Гори. И многе који су били далеко од Цркве и од светиње су сабрале око наших светиња. И остало што се догодило, све је дјело нашег Митрополита и, наравно, његовога свештенства и монаштва. То свијетло лице народа, које смо гледали – то је оно лице Црне Горе које је убијелио и освијетлио, и показао наш Митрополит. Бог ће га сигурно наградити за његове велике трудове, за његову доброту, за његову очинску љубав и за трпљење.

Овдје су данас само монаси и монахиње који су у овим условима могли да дођу. У свим манастирима и храмовима у Црној Гори данас се држе помени, па смо зато и рекли због ових мјера да људи који могу да дођу, а сви који не мкгу да врше помене по својим храмовима нашем Митрополиту. Али, треба видјети манастире како данас изгледају по Црној Гори, који су пропјевали. А треба се сјетити какви су били када је он дошао: већина од њих запуштени, без кровова, представљали су мерзност запустјенија. Он је све то очистио, обновио и уз помоћ монаха и монахиња све изнова саградио и уљепшао. И што је најважније, наше светиње су пропојале. Пропојала је душа Црне Горе. Он је био тај који нас је у ту пјесму привукао, који нас је научио тој пјесми. И ту пјесму не треба да заборавимо. То је пјесма вјере, молитве, пјесма заједничког и саборног славословља Богу, пјесма љубави Божјој, пјесма нашем заједништву.

Митрополит је био велики проповједник ријечи Божје, био је и пјесник. То је једна дивна особина код њега. Треба видјети монаштво, духовну дјецу Митрополита Амфилохија. Све снажне и одговорне личности. Није правио калупе, није имао шему него је све призивао Христу и у слободу Христову. Оне који су имали снаге, свакога је бацио у ватру да се очеличи, да још буде бољи постављајући пред њега велике захтјеве. А оне који су били слаби миловао је, трпио, тјешио и показивао безмјерну љубав према свима. И према једнима и према другима. Све је љубио Христовом љубављу. И посебно морам да нагласим, он се уздигао до те љубави да је љубио и благосиљао, и молио се за оне који га куну и клеветају, који га мрзе. И отишао је, бојим се, са једном раном – што није испунио завјет који је себи поставио, да измири Црну Гору. Али је много на томе дјелу учинио. Вратио је већински дио Црне Горе самој себи. Вратио је Његошу, Светом Василију, Светом Петру Цетињскоме. Вратио је Црну Гору њеним коријенима, чојству и јунаштву… То је његово велико дјело.

И на крају да истакнем: утом великом подвигу, у тој великој борби, војујући стално са злом, он је, откад је дошао па до свога  издисаја, војевао на том бојном пољу, не оружјем које убија него Божјим оружјем које обнавља, чисти и сједињује и спасава – Божјом истином, Божјом правдом, Божјом милошћу и великим трпљењем.

Као Црну Гору једино је волио Косово. И никада не треба заборавити деведесет и девету годину, када је Митрополит послије одласка војске са Косова и Метохије отишао и купио српске лешеве по Мтохији. И са њиме заједно овдје присутни Владика Атанасије. Овдје присутни отац Радомир Никчевић, кад се послије мјесец дана вратио – био је са тамо њиме – морао је да оде у болницу, да одлежи, јер се разболио гледајући ужасне слике ратних страхота и њихових последица по Метохији, а Митрополит, ако дијамант, није се на њему видјело да је претрпио никакву муку него је имао осјећај благослова Божјег што је цјеливао ране свога народа, косовске ране. И његово срце је стално крварило том косовском раном до краја његовога живота. Он је прави и истински Његошев наследник.

Интересантно, њега су Светогорци доживљавали и прихватали као свога. Био је он мало на Светој гори, имао је тамо свога старца, великога оца Пајсија који је већ светитељ, али не због тога него што је он примио огањ вјере који његују Светогорци. И он је као Свети Григорије Палама стално понављао ријеч Христову како је Он дошао да баци огањ на земљу и жели да се тај огањ што прије распали. У том распаљивању огња вјере и благодати Духа Светога и милости Божје и љубави Божје је Митрополит Амфилохије свега себе истрошио. И тако угодивши Богу у свему и посвједочивши вјеру на узвишен и величанствен начин, он се на крају смирио изашавши на Голготу, претрпјевши ову болест, побиједивши је и мирно се упокојио, отишао из овога свијета причествивши се Светим Тајнама Христовим, са Христом се сјединивши да с Њиме вјечује, у Његовоме вјечноме царству.

Помену је присуствовало свештенство и монаштво, док лаици, због епидемије короне, нијесу присуствовали, али им је био омогућен силазак у крипту како би се поклонили гробу светоупокојеног митрополита Амфилохија.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ширење епидемије корона вируса covid-19, све више забрињава свеукупно човјечанство, укључујући и народ Црне Горе. Многе породице су у жалости због губитка својих чланова које је однио овај смртоносни вирус, а још већи је број оних чији се чланови лијече од истог вируса у болницама или у својим домовима.

Дивимо се љекарима и медицинском особљу који се већ мјесецима без предаха и одмора херојски боре за сваког обољелог, али свако од нас треба да буде забринут и за њихово здравље. Знамо да су многи од њих већ на измаку својих снага. Са молитвом Богу да свим обољелима дарује исцјељење, љекарима крепост и издржљивост, а са надом да ћемо убрзо, уз Божију помоћ, користећи се достигнућима медицине и уз херојски подвиг љекара ускоро побиједити ову опасну и злокобну пошаст, позивамо све православне хришћане и све људе добре воље да се и даље држе свих неопходних мјера заснованих на медицинском знању и искуству. На такав начин ћемо као одговорна и цивилизована заједница најбоље помоћи болеснима и њиховим породицама, дати снажну људску подршку љекарима, a здраве заштити од нових оболијевања.

Епископ будимљанско-никшићки

и администратор Митрополије  црногорско-приморске

Јоаникије

Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу, 6. децембра 2020. године, у 16 часова у Спасопреображенском скиту манастира Гргетега тихо и нечујно, као што је и живела, упокојила се у Господу у 91. години најстарија српска игуманија, благочестива схи-игуманија Февронија (Савић), дугогодишња настојатељица манастира Ваведења у Овчару.

Извор: Епархија сремска

Са надом у вјечни живот и васкрсење Епархија бихаћко-петровачка обавјештава своје вјернике и цјелокупну јавност да је дана 7. децембра 2020. године, на спомен свете великомученице Екатерине у Манастиру Глоговцу пострадао дугогодишњи монах и сабрат Манастира Глоговца Стефан (Ачић). 

Монах Стефан, у свијету Миодраг Ачић рођен је у Инђији 1. августа 1958. године од оца Драге и мајке Милке. Основну и Средњу Школу за кувара завршио је у Инђији. Послије окончаног школовања ступа у радни однос у својој струци у Хотелу „Војводина“ у Новом Саду. Посао кувара обављао је и по приморју, на бродовима, чак и у далеком Ираку. Свој коначни животни пут и циљ Миодраг налази у Манастирској тишини Манастира Илиња гдје бива замонашен на светог првомученика и архиђакона Стефана 2007. године. Тим поводом Миодраг умире за овај свијет а рађа се Стефан, и добија име по светом архиђакону и првомученику Стефану чије ће име носити часно и достојно, те ће га оправдати кончином свога живота. У свезу Епархије бихаћко-петровачке монах Стефан ступа 2012. године и бива причислен братству Манастира Глоговца. Иза тихог, повученог, смиреног монаха, одјевеног у оветшалу расу крила се широкогруда душа препуна љубави према сваком човјеку. 

У понедјељак 7. децембра 2020. године на спомен свете великомученице Екатерине засијао је још један мученик, монах Стефан, пострадавши у здањима светогеоргијевске Обитељи Глоговчке.

О опелу и сахрани оца Стефана јавност ће бити накнадно обавјештена. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије са свештенством и монаштвом Епархије бихаћко-петровачке упућује искрено саучешће сестри почившег Монаха Стефана Мири и свим његовим сродницима. 

Вјечан ти спомен драги у Христу Оче Стефане. 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Четрдесетодневна воштаница духовном оцу Митрополиту Амфилохију цетињских првјенаца Архимандрита Јефрема (Дабановића) и монаха Павла (Кондића).

Звучни запис разговора

Стањевићки игуман Јефрем (Дабановић): “Митрополитове очи, које су плијениле, биле су прави духовни скенер“

Монах др Павле (Кондић): “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне АмерикеХвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“

Игуман манастира Свете Тројице- Стањевићи Архимандрит Јефрем (Дабановић) и стањевићки сабрат монах др Павле (Кондић) сабрани поред гроба свог духовног родитеља блаженопочившег Митрополита Амфилохија у крипти подгоричког Саборног храма, подијели су са слушаоцима Радија “Светигора“ своја сјећања на живот поред духовног горостаса какав је био наш Митрополит.

Отац Јефрем и отац Павле, једни су од првих генерација цетињских монаха, којом је почела духовна и материјална обнова у Црној Гори по доласку Митрополита Амфилохија на Трон Цетињских Митрополита прије равно тридесет година.

Отац Јефрем је као ђак прве генерације обновљене Цетињске Богословије дошао 1992. године у Цетињски манастир, а већ 1993. године било је прво монашење на Цетињу, када је замонашен први Митрополитов духовни рукокосад у Црној Гори. Имена четворице јеванђелиста понијели су те 1992. године на свом монашењу монаси: Јован (садашњи Владика Пакрачко-славонски“, Лука, Марко и Матеј.

Говорећи о свом личном односу који је грађен пуних тридесет година са Митрополитом Амфилохијем, Архимандрит Јефрем се сјећа почетака и своје, прве генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског која се те 1992. године окупила под сводове Цетињског манастира и духовну заштиту Ћивота Светог Петра Цетињског, Руке Светог Јована Крститеља и Часног Крста Господњег.

“То прво окупљање дванаест ђака, као дванаест апостола, у трпезарији Цетињског манастира, гдје су нас дочекали Митрополит Амфилохије и Митрополит Данило (Дајковић), памтићу док сам жив. Било нас је и из Црне Горе, Србије, Аустралије и са свих страна, сабраних са благословом Митрополита Амфилохија који је ни из чега почео да обнавља Богословију уз помоћ  њеног Ректора блаженопочившег оца Момчила Кривокапића,  тадашњег професора и главног васпитача јеромонаха Јоаникија (Мићовића), Владике Јована (Пурић) и свештеника Драгана Станишића и Радомира Никчевића“- сјећа се отац Јефрем којег пут потом одводи на одслужење војног рока у оно тешко ратно вријеме.

“По повратку са одслужења војног рока у јануару 1994. године враћам се, али овог пута као искушеник, у Цетињки манастир“- каже отац Јефрем.

Он додаје да су му се, када је први пут видио монашки лик Митрополита Амфилохија, који је понио са Свете Горе отвориле духовне очи.

“Имао сам велики благослов да духовно узрастам уз таквом духовног горостаса који је био мој духовни родитељ и мој отац. Угледајући се на његов монашки лик одлучио сам да послужим Ћивоту Светог Петра Цетињског и самом Митрополиту Амфилохију“- каже отац Јефрем.

Оним ријечима Светог апостола Павла: Свима је био све , отац Павле (Кондић) додаје да је њему Митрополит Амфилохије био много више него све.

“Kao дијете сам долазио код њега у Патријаршију. Још 1977. године почиње наше вишеслојно духовно општење, дан за даном, све до Митрополитовог упокојења. Као најдрагоцјеније духовно памтим наша ходочашћа код Светог Аве Јустина. Мој последњи сусрет са њим био је скоро пред његово упокојење, на покладе 1979. године. Кад се сјетим тог сусрета још увијек осјећам да ми бриди образ од Авиног грубог сукненог прслука, који ме као малог дјечака тада чврсто загрлио“- каже отац Павле.

Архимандрит Јефрем се сјећа да је са Митрополитом на тему монаштва разговарао први пут јануара 1994. године.

“Никада нећу заборавити његове очи, испод густих обрва, које су плијениле. Што сам их више гледао постајале су све дубље и дубље. Биле су прави духовни скенер“- каже Стањевићки Игуман.

Отац Јефрем се сјећа да су у то вријеме имали великих потешкоћа на Цетињу, док су гледали кордоне специјалаца на Петровдан и онај тај бијес, псовке и каменице упућене Цетињској Светињи и нашем Митрополиту. А сјећа се и свог доласка, тог јануара 1994. године када је стигао пред Цетињску Светињу, пробијајући се кроз дубоки снијег.

“Пробијајући се кроз снијег до појаса, стигао сам пред Цетињски манастир у вријеме ручка. А одмах после ручка Митрополит је благословио да мало очистимо снијег. Заједно са нама и он је чистио, упазнајући, успут, и мене са братијом и говорећи ми у коју ћу келију бити смјештен. Одједном сам схватио да сам дошао у дом оца својега. Преда мном је био мој духовни родитељ, који ме је топло и са пуно љубави дочекао, Отац који је и отац и мајка, и духовник и савјетник. Управо ти темељи и та духовна веза, коју сам тада успоставио сам њим, одржава ме и, ако Бог да, одржаће ме и у овом али и у оном, вјечном животу. Наш отац Амфилохије нас је учио да се радујемо сваком дану и тренутку, оној љепоти цетињског поља, желећи да од нас извуче онај максимум радости и задовољства и свега онога што нас монахе чини радоснима“- каже отац Јефрем горећеи о обнови монаштва које је, што би се рекло, почело ,,на голој ледини“ у нашој Митрополији.

Игуман Јефрем се сјећа да је био најмлађи сабрат Цетињског маанстира и да га је због тога Митрополит звао ,,ђаче“ да би му, након што је прву генерацију цетињских богослова одвео у Свету земљу и Јерусалим, надимак промијенио у ,,јерусалимско ђаче“.

Отац Јефрем и отац Павле сјетили су се и Митрополитовог великог труда у обнови и градитељству по којој ће Митрополит остати упамћен у историји у чему су га, добрим дијелом, и они пратили.

Mitropolit I Pavle Kondic 2“Пратили смо нон-стоп Митроополита који је обилазио свако село и засеок у Црној Гори, богослужећи у запуштеним и порушеним храмовима, у оно вријеме духовне пустоши, посебно на сјеверу Црне Горе. Богу хвала у народу је било запретеног огња који је Митрополит Амфилохије најбоље умио да разгори у народу жељном истине Божије, који је са радошћу дочекивао свог духовног оца и Архипастира“- каже отац Јефрем сјећајући се да су Митрополит Амфилохије и њих четворица који би га пратили на Литургију, са Цетиња кретали око четири сата ујутру.

“Нас четири или пет је ишло са Митрополитом. Када би стигли, на примјер на сјевер, Митрополит би служио Литургију а онда би свакоме посветио пажњу и одлазио да благослови сваки дом у који су нас позивали. То би, често, трајало и до поноћи. Ако смо на примјер првог дана били у Плаву или Гусињу, гдје би Митрополит остао са народом понекад и поноћи, већ ујутру би силазили до Жабљака, гдје би опет остајали до поноћи, а већ сјутрадан раном зором ишли би у Херцег Нови. Били смо преморени, ,,имали смо слике али не и тона“, никако не успијевајући да пратимо тај духовни вулкан Митрополита Амфилохија. Зато би нас, кад би силазили са сјевера, на мјесту гдје се сад на Цетињу налази кружни ток, чекала друга екипа која би пратила Митрополита, док би он само настављао даље, никада не показујући знаке умора“- каже отац Јефрем.

Отац Павле додаје да их је Митрополит посебно учио гостопримству и замјерао им ако пропусте да неког домаћински дочекају говорећи: ,,Дјецо ви не знате шта значи бити странац и странствовати. Зато увијек дочекајте странца топло и са љубављу“.

Он се сјећа да је једно Митрополит био као млади професор Факултета а друго када је дошао у Црну Гору, гдје га је грубост овог поднебља очврснула тако да га заиста није било лако пратити.

“Имао је огромну духовну снагу личности. У Митрополиту Амфилохију смо видјели оца и човјека који је свим својим бићем предан Богу и хтјели или не, подсвјесно, ишли смо за њим ,,у гори и у воду“. Пратили смо га и до првих линија фронта и 1999. године на Косову али и прије и после тога“- сјећа се отац Павле свог духовног родитеља.

Манах Павле каже да је Митрополит био један од њих учећи их све на свом примјеру.

“Знао је да помаже у кухињи, а затицали смо га и како пере судове. Онда наиђе неко и каже: ,,А не Владико Ви то да радите“, а он са осмјехом одговори: ,,Ти да си хтио опрао би до сад, пусти ме да завршим“- сјећа се отац Павле издвајајући као најљепши период њиховог цетињског духовног стасавања вријеме када је садашњи Владика Јоаникије био Игуман манастира а у исто вријеме и Ректор Богословије.

Отац Јефрем додаје да је Митрополит цетињске монахе и када су прали суђе, или чистили снијег, радили у винограду или било шта друго, учио саборном труду и творењу Исусове молитве.

“Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне Америке. Сваки тренутак његовог живота може да иде у ,,Добротољубље“ и нашу монашку класичну литературу јер је сваки његов чин, ријеч и дјело било утемељено на истини и правди Божијој. Био велики благослов а нама али и овим потоњим генерацијама које остају иза нас био је велики благослови  стасавати уз Митрополита Амфилохија. Хвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“- каже отац Павле Кондић.

Слободанка Грдинић

Извор: Радио Светигора

Обавештавамо сав верни народ Епархије нишке и све познаваоце блаженопочившег архимандрита Јована да се његова преподобна душа преселила у Небески Јерусалим у суботу 05. децембра 2020. године.

Архимандрит Јован Јеленков рођен је 20. јануара 1958. године у Косовској Митровици. На крштењу је добио име Јордан. Детињство проводи у Лозници где је завршио основну школу и гимназију. Правни факултет завршио је у Београду. Радио је као судија, био шеф правне службе „РТБ Зајечар“, секретар за привреду и директор. Године 1992. одлучио је да свој даљи животни пут посвети Богу служењем у манастиру. Отишао је на Косово и Метохију у манастир Светих Врача у Зочишту код Ораховца, где је замонашен 13. новембра 1994. године. У чин јеромонаха рукоположен је 25. јуна 1995. године, а за настојатеља манастира постављен је 17. новембра исте године.

После гранатирања манастира у лето 1998. године отац Јован прелази у манастир Ћелије код Ваљева где проводи три године. Након тога отац Јован се враћа на Косово где преузима управу над манастиром Сочаница и започиње његову обнову. Године 2008. по благослову тадашњег Епископа нишког Г. Иринеја долази у запустели манастир Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани код Пирота и ту обнавља општежиће.

Отац Јован се поново враћа у Епархију рашко-призренску и преузима управу над манастиром Црна Река 2010. године. Због доброг старања за манастир и бригу о духовном животу ове светиње, Преосвећени Владика рашко-призренски Г. Теодосије произвео је оца Јована у узвишени свештени чин архимандрита на празник Светог Архангела Михаила 2011. године.

Пет година касније отац Јован због нарушеног здравственог стања био је приморан да напусти манастир Црну Реку и да дође у село Петрлаш код Димитровграда. У овом селу обнавља запустелу парохијску цркву Свете Тројице и подиже нови манастирски храм Рођења Светог Јована Претече. По благослову Епископа нишког Арсенија поред овог храма подигао је и нови братски конак. Под његовим духовним старањем у овом новооснованом манастиру формирано је монашко братство.

У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља селу Петрлаш отац Јован провео је своје последње монашке дане у подвигу све до његовог изненадног уснућа у Господу 05. децембра 2020. године

Вечан ти спомен и Царство Небеско преподобни оче!

Извор: Епархија нишка

Поводом 40 дана од упокојења блаженопочившег Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и Егзарха Светог Трона Пећког Амфилохија (Радовића) обавјештавамо сву пуноћу Црквену и цјелокупну јавност да ће се молитвени спомен обавити у недељу 6. децембра 2020. године, на празник светог Амфилохија Иконијскох, његовог небеског покровитеља служењем светих литургија и четрдесетодневног помена у свим парохијским и манастирстирским црквама у Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој. 

Вашој пажњи препоручујемо:

У спомен на почившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија

У Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици тога дана биће служена света архијерејска Литургија у којој ће учешће узети више Архијереја Српске Православне Цркве. Имајући у виду озбиљно епидемиолошко стање у Црној Гори а сходно препорукама надлежних здравствених институција и званичним ставом и благословом наше Цркве, Литургији ће присуствовати искључиво свештенство и монаштво, док ће свим вјерницима бити омогућено да током цијелог дана прилазе и поклоне се гробу блаженопочившег митрополита Амфилохија, помоле се и запале свијећу за покој његове душе. Света Литургија ће бити затворена за све новинарске екипе, а биће обезбијеђен и директан видео и аудио пренос који ће се емитовати путем интернет сајтова Митрополије и радија Светигоре.

Налазећи се у периоду божићног поста, када је духовни живот сваког вјерника интензивнији и духовно садржајнији, подсјећамо да се за све духовне потребе које вјерници имају, као и у претходном периоду, интересују код својих парохијских свештеника.

У нади да ће Једини Човјекољубац и истински Љекар душа и тијела наших Господ Исус Христос што скорије спасити род људски од овог и других искушења које су задесиле цио свијет, молимо Му се и да упокоји душу вјерног слуге свога блаженопочившех митрополита и оца нашега Амфилохија.

ВЈЕЧАН МУ СПОМЕН И ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Света царска српска лавра Хиландар прославила је своју храмовну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Ове године прослава се одвијала у посебним условима због ограничења која су наметнута пандемијом корона вируса, услед чега није било великог броја гостију, како то иначе бива сваке године.

Повезана вест:

 Завршена обнова хиландарске трпезарије

Пристигло је око десетак келиота из хиландарских келија са Свете Горе, појци из келије Светих Бесребреника из Новог Скита, предвођени старцем Дамаскином, а поред манастирске братије у славском сабрању учестовали су и инжењери и радници упослени на обнови Хиландара и на одржавању манастирске економије.

Извор: Хиландар

Велики празник Ваведење Пресвете Богородице торженствено је прослављен у острошкој светињи Архијерејском Литургијом и резањем славског колача.

Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе цркве у Горњем Острогу у којој почивају мошти Светог Василија Острошког Чудотворца, служили су преосвећена господа епископи: будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије и буеносајрески и јужно-централно амерички Кирило, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва.

После прочитаног зачала из Светог Јеванђеља бесједио је Владика Кирило. Он је говорио о четири елемента од којих је састављен читав свијет: ватра, земља, вода и ваздух, за које наше тијело и наша душа има органе којима их прима, којима се храни и којима спаја сав космос у себи.

– И Адам је створен не само као тјелесно биће, него као биће које спаја духовни и тјелесни свијет, али осим та четири елемента Адам је био облагодаћен петим елементом, благодаћу Божијом, нетварним енергијама божанства, која једина има моћ да све елементе држи у хaрмонији – казао је Владика Кирило.

Владика Кирило је нагласио да не смијемо заборавити никад да је једино тај пети елемент, благодат Божија, способна да исцијели до краја нашу природу и да је спаси.

-Свети Сава и наши оци су нас увијек учили да и црква, и школа, и болница, заједно треба да раде на здрављу човјека и једног народа. Школа помаже у менталном, психолошком здрављу. Медицина у тјелесном здрављу. Међутим, за духовне болести све људске науке су немоћне, а оне су најопасније и зато је једина Црква Божија, једини храм Божији, о чему нам говори овај празник, о важности пребивања у храмовима Божијим гдје стичемо нетварне енергије божанства, у могућности да се заштитимо о најстрашнијим утицајем злога духа, којим је наша природа постала подређена због грехопада и непослушања наших прародитеља – говорио је Владика Кирило.

Преосвећени епсикоп буеносајрески и јужно-центално амерички је казао да због великих подухвата градитељства храмова заједно са Владиком Јоаникијем и својим сарадницима, можемо рећи да је Митрополит Амфилохије увео Црну Гору у храм.

-Али сад треба посредовати примјеру Пресвете Богородице и рећи Ево ме Господе, нека ми буде по ријечи твојој и стицати благодатне силе у тим храмовим, освећивати, чувати себе и своју породицу, а тако ће нам бити све онако како је Богу угодно – рекао је Владика Кирило.

Пред крај богослужења владике Кирило и Јоаникије са саслужитељима су благосиљали и пререзали славски колач који су у славу Божију, а у част празника Ваведења Пресвете Богородице прирпемила острошка братија.

Честитајући славу острошкој братији, Владика Јоаникије је говорио о великом значају празника Ваведења у храм Пресвете Богородице и вези између Ваведења и Божића.

-Господ је прво изабрао Пресвету Дјеву Богородицу од свих људи на земљи, од свих оних потомака Адама и Еве, од свих покољења, изабрао је једну дјевојчицу да Она смјести у себе, у своје срце и своју душу Онога који је Спаситељ цијелог човјечанства, цијеле творевине. И на такав начин Господ је испунио свој предвјечни план о спасењу рода људскога преко оваплоћеног Сина свог – казао је Владика Јоаникије и подсјетио да је Богородица била посвећена да служи при храму у Јерусалиму, што је тада био обичај.

Епископ Јоаникије је казао да је скромност много важна, јер је велика пред Богом.

-Велики Божији храмови су посвећени овом празнику. Можда и највећи храм за који је српски народ посебно везан, а то је Саборни храм манастира Хиландар који је посвећен ваведењу Пресвете Богородице, и многи други храмови, али и овај мали пећински храм. Сви ти храмови су велики, свети и славни, али хоћемо да укажемо на славу овога малог храма овдје. Овај мали храм незнатан по својим димензијама, скривен дуго времена од очију људи, у острошкој стијени, у који може да стане свега неколико душа да се обави света служба Божија, он је толико славан и толику славу је доживио, да је постао извор и свједок многих чудеса и СветогаВасилија Острошког и осталих Божијих угодника који су се овдје посвећивали – нагласио је Владика Јоаникије.

Додао је да је мали пећиснки острошки храм Ваведења Пресвете Богородице, настао за вријеме ропства под Турцима, постао извор снаге, утјехе, слободе, радости  и саборни храм цијеле Црне Горе, Херцеговине и шире.

-Зато што овдје непрестано преко 300 година траје сабор Божији. И нема дана кад вјерни народ не приступа кивоту Светог Василија Острошког тражећи утјехе духовне и здравља и души и тијелу – рекао је Владика Јоаникије.

Преосвећени владика будимљанско-никшићки је казао да Црној Гори данас треба највише братског разумијевања и неосуђивања ближњих.

-Треба да превазиђемо подјеле које су се укоријениле поодавно. Данас нам је најпотребније да побиједимо подјеле, свађе, раздоре и омразе, да бисмо ишли напријед. Да од тога почнемо. Неће Црној Гори донијети добро ако јој неко да новац на кредит или зајам, чак и да јој поклони, ако немамо братске слоге и љубави. Да превазиђемо подјеле, да се међусобно измиримо, да се заједнички трудимо да нам свима буде боље и да буде што више љубави. Посебно треба уважити оне који другачије мисле. Ако смо прави хришћани треба да се молимо и за пријатеље и за непријатеље и да благосиљамо оне који нас куну и да трпимо. Ако тако чинимо, онда ће се и наши непријатељи обратити у пријатеље – истакао је Владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уочи празника Ваведења Пресвете Богородице и четрдесетодневног помена Митрoполита Амфилохија, нека овај видео урадак буде мала воштаница на гробу нашег великог оца, учитеља и доброга пастира.

Вјечан помен нашем Ђеду!

Извор: Митрополија црногорско-приморска