http://spc.rs/files/u5/2012/3271.jpg

„Србији сломити кичму и укинути Републику Српску” (РЕАГОВАЊЕ) – Епархија бачка

EPARHIJABACKA.INFO

---

Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља!Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виногради протера светога Илију у горе. Ових дана, у домаћим и стр…

У духу актуелних искушења којa целу планету обремењују, Српски народ у Републици Хрватској непрестано се налази на удару многих медија и прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању једног новог друштвеног дискурса заснованог на мржњи. Као наследници хришћанског духовног наслеђа, који се искључиво наслања на свето Јеванђеље позвани смо на љубав, и на међусобно поштовање изграђено управо у тим Истинама.

Непримерено је искривљивати ту истину, као што је то учинила Туристичка заједница града Вуковара, која тиме руши културно и историјско наслеђе једног народа. Такав чин оскрнавио је цркву свете Петке на Доброј води. Оповргавање историјских чињеница и рушење духовног наслеђа је нечовечански и нецивилизацијски чин. Оваквим поступком нарушава се духовни и културни интегритет једног народа, а који је загарантован тековинама европске цивилизације. Неговање ових хуманистичких и хришћанских вредности неодвојиво је од приступа представника наше заједнице како на локалном тако и на државном нивоу у Републици Хрватској, а који се сусрећу са великим проблемима да сачувају наш културни, национални, просветни и језички идентитет.

Овде би се осврнули и на непрестане нападе медија и на шовинистички приступ према матичној нам држави, Републици Србији, и њеној актуелној политици и политичком вођству, који ни у ком случају нису примерени и не доприносе побољшавању добросуседских односа. Требамо имати у виду да смо сви грађани света и да смо хришћани који имамо заједничког непријатеља у виду вируса који не познаје границе, боју коже или националност. Јеванђелист Матеј нам сведочи речи самога Господа који каже да су све заповести Старога Завета сажете у две заповести, а то је да љубимо Бога и своје ближње. Овде можемо поставити питање као у причи о Милостивом Самарјанину: Ко је мој ближњи?, опет долазимо до истог одговора, а то је онај човек који показује милост и који нас поштује онаквима какви јесмо. Са друге стране, ако уместо љубави пројављујемо мржњу, морамо знати да мржња рађа грех, а грех нас води у пропаст и сигурну смрт. На ове последице су упозоравали сви старозаветни пророци, који су имали јасну представу, ако ходимо путем без Бога и осуђујемо друге, идемо путем пропасти, али ако се покајемо и покажемо љубав и милост према Богу и људима, бивамо благословени и спашени.

Овакви ставови не изграђују дух толеранције и међусобног разумевања, који би требали бити темељи за изграђивање наше заједничке будућности. Сматрајући да смо по духовном и културном наслеђу два блиска народа, који би требали градити друштво живота, а не друштво у коме влада мржња и нехришћанске вредности. Тиме вођени, с жаљењем можемо се присетити недавних насилних догађаја у граду Вуковару, који су били обојени националном нетрпељивошћу. Такви и слични догађаји не користе ни једном ни другом народу, већ из таквих догађаја можемо закључити да нам је друштво далеко од хришћанских вредности, које би требале бити темељ нашег друштва.

Према томе сматрамо да су такви текстови јако штетни, непотребни и непримерни, јер они као такви сеју семе зла и не изграђују друштво које се базира на љубави, већ на мржњи.

С тога се окренимо ка Љубави и Животу.

Епископ осечкопољски и барањски Херувим

Даљ, 14. децембар 2020. године

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи.

У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића.

Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала.

Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”.

”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика.

Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”.

По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У суботу, 12. децембра 2020. године, у навечерје празника Светог апостола Андреја Првозваног, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је бдење у манастиру Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском. У току бдења, епископ Пахомије извршио је монашки постриг две искушенице ове обитељи, Ане Покержник и Божане Ћулум, које су добиле монашка имена Екатерина и Февронија.

          У пригодној беседи на крају богослужења, епископ је истакао да је стицање благодати Светога Духа наша превасходна дужност, ради које морамо све потчинити томе циљу, имајући за помоћнике Светитеље који су нам дати на монашењу као заштитници. Новопострижене монахиње упутио је да се као невесте Христове потруде у смирењу и трпљењу на путу ка Царству Господњем, као и да своју љубав према Господунајвише изражавају кроз љубав и жртву према ближњима у општежитељној заједници.

          Епископ Пахомије је, сутрадан у недељу ујутру, у манастирском храму служио Свету архијерејску Литургију, уз саслужење архимандрита Јована (Радосављевића), протојереја ставрофора Станисава Петрушевића и ђакона Немање Милића.

Тумачећи јеванђелски одломак о исцељењу згрчене жене, епископ је нагласио да је та жена била свезана нечистим силама због свог удаљавања од Бога, а тако и нас нечастиви везује за себе, када услед егоизма и грехољубља пропуштамо да чинимо добро. Међутим, Господ Христос је зато и дошао међу људе, да нас благодаћу Светога Духа одреши греховних свеза којима су нас везали наши прародитељи, закључио је епископ и пожелео да сви у слободи од греха следујемо путу Господњем.

Извор: Епархија врањска

Масовно присуствовање сахранама, поготову знаменитих људи, обичај је Црногораца, који су остављали и најспрешније послове, када је требало ићи на „покајање“ и погреб. Историја не памти да се у Црној Гори икада десило да, када се упокоји неки владика наше Свете Цркве, ако не рачунамо вријеме богоборног комунизма и атеизма, у његовој сахрани са највећим страхопоштовањем, поред свештенства и народа, нијесу узели учешћа и највиши црногорски главари.

 Први пут се овог 2020-ог љета Господњег догодило да један од највиших државних главара, сам предсједник Републике Црне Горе, Мило Ђукановић, иако ничим није био спријечен, не дође да ода посљедњу почаст блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Покушај да се овакав аморалан гест према једном од највећих архијереја наше Цркве, са којим се по службеној дужности често сретао и  са којим је редовно комуницирао током свих тридесет година своје владавине, оправда ријечима да је СПЦ послао телеграм саучешћа те да је слање телеграма „довољна мјера његовог односа“ према покојнику, ружан је до крајности.

И као што је својим недоласком на сахрану настојао да омаловажи блаженопочившег Митрополита и вјерујући народ, тако се на четрдесети дан од митрополитовог упокојења, предсједник Црне Горе грозничаво потрудио да нам се наруга  и  „почасти“ нас новим нападима. У интервјуу који је 8. децембра дао информативној агенцији „Бета“, он је Српску Цркву ставио на оптуженичку клупу у својеврсном телевизијском „велеиздајничком процесу“, у коме су он и његова „монтенегринска“ идеологија били уједно и тужилац и пресудитељ овој најстаријој и најдобротворнијој установи нашега народа. Српска Православна Црква оклеветана је и оптужена да, у само Милу Ђукановићу знаним „кључним националистичким документима којима се промовише идеја Велике Србије“, тобоже фигурира као „један од стубова таквог пројекта, задужена да промовише српски национални и вјерски идентитет на просторима изван Србије“ и да врши „агресивно посрбљавање Црне Горе и потирање њеног вјерског, државног и националног идентитета“. И да је, наводно, након укидања црногорске државне самосталности 1918. г, СПЦ превратнички замијенила тобожњу „аутокефалну Црногорску цркву“, која је, по убјеђењу незнавених, наводно била и остала „неупитна тековина“ сваке „црногорске државне независности“ и на чијој обнови предсједник од почетка стрпљиво ради, наилазећи на „агресивну опструкцију“ припадника наше Цркве.

Наступајући са  позиције некога ко је Српској Цркви апсолутистички великодушно „пружао шансе“ и, вели, показивао стрпљење и толеранцију према њеним „застрањењима“, предсједник Ђукановић је за нашу Свету Цркву бестидно изјавио да је извор „канцерогених утицаја у црногорском друштву“, будући да, са једне стране, одбија да се покори ћуди државе и „региструје, као и сви други“ на њеним шалтерима. Притом је М. Ђукановић чињеницу да је управо наша Црква као најстарија народна установа породила црногорску државу прогласио за „ноторну неистину“ оних који би, тобоже, да „врате Црну Гору у позицију средњовјековне теократске државе, заробљене догмама“. Са друге стране, овај острашћени ум, у суштини сам будући тако еклатантно заробљен и окован догмама комунистичког агитпропа, тај „канцерогени утицај“ види у тобожњем „узурпирању државне имовине“, тј. цркава, манастира и других црквених добара насталих и од добротвора народних наслијеђених до 1918. године, која су са државе тобоже преварно преписана на Цркву. У земљи Немањића, Црнојевића и Петровића који су најбоље што су имали, даривали својој Цркви, на узор читавом народу, вјековима, вјечна Добротворка свога народа клевеће се да је „опљачкала државу“, отимајући од ње сопствена богослужбена мјеста и монашка обиталишта и имања. И притом Ђукановић, под којим је Црна Гора фактички раскрчмила сву своју најврједнију имовину,  без имало нелагоде изушћује да “живи за онај дан“, када ће лицу правде бити приведени сви они који су наводну Црквену узурпацију државних блага омогућили и спровели у дјело, изушћује то, Бога се не бојећи и људи не стидећи.

У овом интервјуу посебно су отровне и бесрамне предсједникове инсинуације на рачун блаженопочившег митрополита Амфилохија, које би да представе како је он тобоже пристајао на икакав разговор о стварању неке лажне „аутокефалне Црногорске цркве“. Још док се на челу Митрополије налазио митрополит Данило Дајковић, када се већ размишљало о његовом насљеднику, кога су људи у Цркви видјели у личности тадашњег епископа банатског Амфилохија, УДБА је његов долазак у Црну Гору покушала да спријечи, знајући да њега не може инструментализовати за своје циљеве. У архиви  Митрополије сачувани су записници који показују колики је притисак „служба“ вршила на старог митрополита да, како зна и умије, спријечи да на трон цетињских владика  дође епископ Амфилохије. Знамо да је у више наврата долазио код старог митрополита тадашњи државни секретар за вјере Тадић, настојећи да утиче на Синод СПЦ, да за новог црногорског митрополита прихвати теолога  из  Р и м а, Мираша Дедеића, који је очигледно био пројектован од УДБЕ, али и од страних, Православљу непријатељских фактора, несумњиво на трагу Франческа Паловинетија, папског изасланика, који је још 1969. крећући у „борбу“ да се Црна Гора покатоличи, у свом познатом писму митрополиту Данилу објавио „рађање новог народа“. Премда нијесу успјели да код старог митрополита прогурају Мираша, удбаши су наставили свој нечасни посао – стварање неке нове Цркве за Паловинетијев „нови народ“. Звала се она Црногорска или само Православна, како је, како тврди, својевремено митрополиту Амфилохију предложио Ђукановић, са приземно-политикантске тачке гледишта таквих умова у суштини је свеједно, јер им је, било и остало битно само то да она не носи своје изворно име, којим се именује још од времена Немањића као „Српска Црква“, како свједоче и чувене Теодосијеве молитве Св. Сави из 13. вијека: „Словес Твојих ученије, Србска Црква украси се… „Србска великаја Црква са свештеними и са кнези људи и са васеми верними празнујуштими ва памет добрују пастиру и учитељу и веселешти се зовет…“ Притом, треба и овдје подсјетити и нагласити да именовање – „Српска“ у првом реду представља ознаку језика, освештаног светопедесетничког достојанства, на коме наша Света Црква богослужи и мисионари из покољења у покољење на многовјековним просторима свога дјеловања свима који тај језик разумију, без обзира на народност.

Сада, када Митрополит о томе више није у прилици да свједочи, М. Ђукановић тврди како у једном незваничном разговору његов предлог да се наша Црква у Црној Гори одрекне свог изворног имена „није одбијен, није одбачен, нити потрвен“. У суштини, то може само да значи једно, да је од стране Митрополита та непристојна понуда дочекана са ћутањем, без одзива. Само онај ко не познаје нашег Митрополита, који је увијек, када би о нечему значајном расуђивао и одлучивао, говорио – „ јутро је паметније од вечери, хајде да се помолимо Богу и Светом Петру  Цетињском“, само такав може помислити да је његово ћутање могло значити слагање са недоличним предлогом. Ћутање код митрополита није било знак одобравања, што не зна наш предсједник, јер га заправо никада није ни упознао. Такво ћутање митрополитово било је ћутање из мудрости а не из одобравања или неког страха. Није се он плашио да каже оно што мисли, него је ћутао да би онај који чује то ћутање схватио да је на погрешном путу и да погрешну ствар ради. Митрополит је посљедњи човјек који би прихватио да направи компромис око назива Цркве, и који би пристао да се наша Света помјесна Српска Православна Црква назове другачије него што се звала вјековима, још од времена Светога оца нашега Саве.  За њега компромиса између: истине и лажи, добра и зла, правде и насиља, невиности и разврата, скотства и човјештва и, у крајњој линији, између Бога и ђавола, није могло бити. Свеколико митрополитово дјело, животно, књижевно и теолошко јесте чисто светосавско исповиједање Праве Вјере Христове. Зар би један толико уман теолог, исповједник и заточник вјере Светих Отаца могао да пристане да се око Цркве погађа и договара са човјеком некрштеним, слушајући његова често нецрквена и политиканска мудровања.

Потоњи, већ сасвим беспризорни напади предсједника и људи из његовог кабинета и на преосвећеног владику будимљанско-никшићког Јоаникија, администратора Митрополије и члана Епископског савјета у Црној Гори, који су услиједили након поменутог интервјуа, представљају скандалозни континуитет Ђукановићевог односа према Православној Вјери у цјелини. Умјесто да кривца за овакву драстичну промјену у односима Цркве и државе тражи у себи, у томе што је,  прекорачивши границе које одвајају државу од Цркве и ступивши у простор који му не припада, покушао да уређује Цркву по својој мјери, он не престаје да напада оне који стоје на путу његовим злим намјерама.

                                                                        Протојереј ставрофор Радомир Никчевић

Архијерејски намјесник херцегновски и бивши секретар Митрополије црногорско-приморске

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Светог Мардарија Либертивилског и Свеамериканског прослављен је 12. децембра 2020. године у у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у Епархији новограчаничко-средњезападноамеричкој. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко – средњезападноамерикански Г. Лонгин. Пред крај службе протојереј-ставрофор др Милош Весин је врло надахнуто беседио o животу Светог Мардарија, коју је целини објавио Стефан Радовић на својој страници на Јутјуб каналу, а пренела Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка на својој интернет страници.

Звучни запис беседе

„Свети Мардарије је био тај који је могао за себе да каже: „Ја сам врата“! Нетрулежне мошти овог светитеља су прозор кроз који нам се Бог јавља, сада када страдамо од духовне глади и од духовне промаје. Када ветар струји са свих страна, кроз многа отворена врата и прозоре безумних идеологија, које се заснивају на небивалим дешавањима. Дешавањима која се, на жалост и на срамоту - проглашавају изразом људске слободе. Разнородни погубни утицаји улазе у наше душе. Морамо да их утишамо и да их коначно потпуно угасимо да бисмо чули тај глас, којим Свети Мардарије поручује - где су врата: тамо су где је Христос! Да ли ћемо кренути путем његових поука и духовно се оснажити у овим тешким временима – зависи од нас“, поручио је прота Милош Весин. 

Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2020. Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Епархије – Ђурђевим Ступовима.

Преосвећеном Епископу Јоаникију je саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранског и монаштво Манастира.

Након читања светог Јеванђеља, ријечју јеванђељске проповједи обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић).

Празник Светог апостола Андреја Првозваног и васкршњи недељни дан сабранима је честитао Владика Јоаникије, обративши се ријечју архипастирске бесједе.

Празник Светог апостола Андреја Првозваног, по ријечима Владике Јоаникија, долази „да нас укријепи да овај Часни пост постимо како ваља, да се побринемо о својој души и завиримо у своје срце, да видимо гдје гријешимо и којим путем да идемо даље као хришћани“.

„У вријеме овог поста, спремајући се за празник Рођења Христовог, треба да се исповједимо, али искрено. Од искрене исповјести има вајде, а не оно формално. Човјек ако стане пред лице Божје, онда види колико је нечист и грешан, колико је помрачен. Ако каже да ништа није грешан у овом животу, то значи да је он много далеко од праве вјере, од савјести своје и од лица Божјег“, поучавао је Владика.

Сваки онај који жели да изађе пред лице Божје, а пред лице Божје излазимо сваке службе, видјеће, навео Епископ Јоаникије, да му још много фали.

„Светитељи Божји, код којих није било претварања, сваки од њих је осјећао колико је грешан, па се кајао и кроз покајање су чистили своју душу, своје срце и засвијетлили на овом свијету, а посебно са онога свијета свијетле нама, као и Свети Андреј Првозвани“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Говорећи о Светом апостолу Андреју Првозваном, Владика је навео да је био довољан само један сусрет и позив од Христа да он крене за Њим.

„И не само да крене, очигледно, препородила се његова душа одмах, него је он позвао апостола Петра и остале с којима је био близак и зато је заслужио епитет Првозвани. Сјећамо се много тога што је записано у Јеванђељу и што није записано, његове велике проповједи од Јерусалима до Кијевских гора, гдје је прорекао да ће бити велика светиња, да ће Господ ту припремити да један велики народ и више народа приђе ка Христу. На крају, када је страдао мученички говорили су му да проповједа Христа, Његово распеће и Његов крст и намјеравали су да и њега разапну као Христа“.  

„Он је одговорио: Нијесам достојан да ме разапнете као Христа, него ме разапните другачије. Имамо крст Светог Андреја Првозваног, тако су га разапели, у облику ћириличног слова Х. Рекао чудесну ријеч коју сви ми хришћани треба да запамтимо: Ако крст проповједам, онда га се и не бојим. Ако проповједам страдање Христово и ако, заиста, видим и осјећам искупитељно, спасоносно дејство Крста Христовог, онда за своју вјеру треба, ако је то потребно, и да пострадам за Христа. Такав био. Ми смо далеко од тога, треба да се сјетимо, каква је то вјера, сила вјере која љуби Крст Христов и која је спрема на страдање. То је и вјера, и љубав, и свјетлост, и истина, и правда и осјећање блискости са Христом распетим и васкрслим“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Поручио је да нада ваксрсења све хришћане кријепи да издрже све препреке и искушења што их сналазе на овом свијету, а ако дође вријеме мучеништва и тада, указао је Владика Јоаникије, треба да посвједочимо своју вјеру, јер смо на то призвани.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

У суботу 12. децембра 2020. године, у гимназијској капели Светог Саве у Загребу, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Порфирије служио је Божанствену Литургију на којој је рукоположио у свештени чин ђакона теолога Драгана Топића из Челинца. Митрополиту су саслуживали јеромонах Никон (Цветићанин) и јерођакон Сава (Бундало).

По завршетку Свете Литургије Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и његовој породици и говорио о важности свештеничког служења.  Владика је рекао да је први степен свештеничке службе ђаконска служба и да сама реч ђакон означава онога који служи, који се дарује ближњима и Цркви.

Нагласио је да свештенослужитељи треба да буду спремни да се жртвују за ближње и за Цркву и да је њихова улога у творевини да се кроз њихову молитву пројављује присуство благодати Божје.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

 У суботу, 12. децембра 2020. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Новом Саду, уз саслужење ђакона Милована Крстића. 

После одслуженог вечерњег, архијерејски намесник новосадски први је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, којом је ђакон Милован Крстић постављен за парохијског ђакона при Светониколајевском храму у Новом Саду. Спроводећи у дело наведену одлуку Епископа бачког, прота Миливој је парохијанима Светониколајевског храма представио новопостављеног ђакона, којем је потом упутио  срдачне речи добродошлице.

На крају, сабранима се обратио и новопостављени ђакон Милован Крстић, који је заблагодарио Епископу бачком на указаној части и благослову да служи при Светониколајевском храму, уз обећање да ће указану част оправдати преданим служењем. 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Давно је изречена мисао да се културно наслијеђе једног народа најбоље штити ако се са бригом о њему и његовим вриједностима упозна шира јавност. Управо овај кратки текст има за циљ само да назначи колико је обновљено, санирано, реконструисано и новоподигнуто црквених здања у тридесетогодишњем периоду, за вријеме столовања на Трону цетињских митрополита Митрополита црногорско-приморског и Егзарха најсветијег Пећког трона Амфилохија Радовића.

Приликом освећења обновљеног Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, 7. маја 1989. године, тадашњи Епископ банатски Амфилохије Радовић је у бесједи подсјетио на личност једног од ктитора Саборног храма Св. Василија Острошког – великог владара Црне Горе и великог српског владара краља Николу Петровића Његоша, за којег је истакао да је један од најзначајиијих задужбинара нашег народа последњих вијекова. Владика Амфилохије нас је подсјетио да су књаз Милош Обреновић, у Србији, и краљ Никола Петровић, у Црној Гори, два најзначајнија задужбинара од времена Немањића, као и да би било вријеме да се неко тим питањем позабави.

Гдје год је дошао, краљ Никола је подигао нови храм (а подигао их је или обновио 289 за педесет година), јер је знао и био је свјестан да је храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема. храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Владика Амфилохије је посебно истицао да је насиље над храмом увијек кроз историју било насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човјека.

Приликом увођења у Трон цетињских митрополита у Цетињском мапастиру, 30. децембра. 1990. године, Његово високопреосвештенство Амфилохије у својој бесједи је истакао да скоро нема ниједне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Треба почети рекао је, од ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица. Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен и глава му посјечена.

Бесједе у Никшићу и на Цетињу биле су путоказ за оно што је Митрополит Амфилохије поставио себи као задатак у будућем раду на обнови запостављених и оскрнављених храмова.

Као инжењеру, коме је била блиска. ова материја и искуство у обнови културно-историјских споменика у општини Цетиње, представљало је задовољство да често разговарам са Митрополитом на ове теме. Уочио сам да је одлично познавао архитектуру, као и историју умјетности. Сазнао сам да се још као студент дружио и често разговарао на ове теме са архитектом Предрагом Пеђом Ристићем, који ће касније бити и пројектант најзначајиих новосаграђених саборних храмова у Црној Гори. Такође ми је казао да је боравећи иа Светој Гори имао прилику да се упозна и често разговара са познатим српским архитектом и академиком Александром Дероком, од кога је много научио о градњи храмова.

Није тешко било уочити да Митрополит, као теолог и већ тада добар познавалац црквене архитектуре, има један посебан и несвакидашњи прилаз начелима утемељења хришћанских храмова. Тада сам га замолио да, када буде у могућности, напише прилог на ту тему сматрајући да би то требало штампати у уџбенике за оне који се баве црквеном архитектуром. Та жеља ми се остварила када сам приредио, 2010. годипе, љетопис о обнови и градњи манастира и храмова у Црној Гори, поводом двадесетогодишњице његовог служења (1990 – 2010) на Трону цетињских митроиолита, као увод љетопису, Митрополит је записао сљедеће:

„Смисао храма је, у суштини, истовјетан са смислом човјека и свијета уопште. Он је, такорећи, икона човјека и свијета. И као што су космос и човјек по природи и призиву богојавни, тако и храм, он није просто симбол духовне стварности него мјесто гдје се она реално открива, мјесто откривења славе Божије, мјесто Богојављења. Храм има за, циљ да онима, који се у њему и око њега сабирају, који га гледају, открива и пројављује Невидљивог, да смјести у себе и собом посвједочи Несмјестивог. Зато је потребно да материјал који се у њега уграђује и начин на који се уграђује, његов облик и све што је у њему и што се у њему одиграва – проговори вјечној истини саобразним језиком, за човјека разумљивим и прихватљивим. Као такав, храм афирмише и позитивно врједнује саму материју, даје апофатичко – лични карактер познању и историји, тј. пројављује и открива лик вјечног Слова (Логоса) Божијег у тварној стварности свијета и човјека. Тако, прави храм, као и прави човјек. као и свијет, проговара, постаје и открива се као ријеч о Неизрецивом, славопој његовој љепоти и слави; кроз њега се пројављује и објелодањује унутарња истина свијета и човјека, и њихов вјечии смисао.“

Зато, када се храм гради, у њега се, кроз пригодан материјал, на природан и смјеран начин, уграђује свијет; градња се врши по човјековој мјери, али тако како би, истовремено, својом иконичношћу обухватила бескрајну стварност. Тај мирис и дах безмјерног, уткан у грађевину храма, битан је за људе који се у њему окупљају: он им открива задату бесмртност саме њихове природе, указује на безмјерну мјеру човјековог раста. Као што је човјек створен „по слици и прилици” тј. по безмјерној мјери вечнога Бога, тако се и храм гради за тог и таквог човјека, по његовој „слици и прилици“.

Када је, прије тридесет година, Митрополит Амфилохије, као широм православне васељене познати и признати теолог и духовник, стигао у свој завичај, на мјесто гдје се постављало питање судбине народа, морао је скупити сву своју снагу и окренути свој дух небу, јер је земља у коју се вратио стењала под тоталитаризмом који је оставио тешке посљедице: безбожиост, братоубиства, подјеле и избезумљене људе. Чекао га је огроман посао. Закорачио је у простор древног памћења, богатог искуства и ружне стварности.

У посљедњим деценијама прошлог вијека било је мучно и тужно гледати гомиле камења на рушевинама манастира, запустјела света здања, цркве без кровова и звоника, и то широм Црне Горе. До бројних црквишта и манастиришта, био је прави подвиг стићи, пробити се кроз шикару, кретати се козјим стазама и избегавати поскоке. Била је то срамота Црне Горе да у задужбини Јелене Балшић, творца емистоларне књижевности на овим просторима, чувају стоку; да од полусрушеног манастирског здања у Врањини праве тор за овце; да на Старчевој горици иа гробу српског штампара Божидара Вуковића Подгоричанина умјесто цвијећа буде љеш мртве козе; да се у манастиру Стањевићима, који је безмало био 150 година престоница Црне Горе у доба Петровића Његоша, у гомили камења змије легу на мјесту гдје је Свети Петар Цетињски писао чувену Стегу… Здања прављена да покажу духовно богаство, да буду молитвена и административна сједишта, гробна почивалишта владара, властеле и црквених великодостојиика, али и да буду прве школе, скрипторије, прве штампарије, народна зборишта, уз помоћ вјековиих завојевача, освајача и комунистичких власти, притом и дејством зуба времена, претворена су у ругла и срамоту.

У временима послије Другог свјетског рата, када су власти у ријетким приликама санирале урушене храмове, они су обнављани само као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа. Као примјер, довољно је видјети однос некадашњег Завода за заштиту споменика културе Црне Горе према урушеном манастиру Стањевићи. Тако је, 1985. године, за манастир Стањевиће, ову некад „највећу грађевину Црне Горе“, било предвиђено, и то од стручне екипе, да у будућности остане само као „најмонументалнија рушевина“. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу. Благодарећи несебичној жртви и труду монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, светиња је васкрсла из мртвих, после 180 година рушевног и заборављеног стања. Манастир Свете Тројице Стањевићи је, 2018. године, обиљежио своју шесто осамдесету годишњицу, свечаније него ли било коју годишњицу у својој историји, обучен у ново рухо, поставши поново један од најзначајнијих духовно-културних свједока бића изворне Црне Горе. И много шире од Црне Горе.

Велика обнова и градња храмова је услиједила након враћања народа Црне Горе својој Православној цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година прошлог вијека. Ова обнова храмова није била само обнова споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома. брзо дала богате плодове.

И лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених здања. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. Бројни обновљени и нови манастири као да чине дијелове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова. у Црној Гори 1990-2010“ (Цетиње, 2010), дат је податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката.

На крају 2015, тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година (1990-2015), од када се на цетињском трону налази Митрополит Амфилохије Радовић.

Постоји предање у народу да је црногорски краљ Никола, велики задужбинар и градитељ цркава, у храм Светог Архангела Михаила у Андријевици симболично уградио своју сјенку. Данас, па крају 2020. године, можемо констатовати да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије „с љубављу ка божанственим црквама” и опчињен љепотом дома Господњег саградио, обновио, реконструисао и осветио, за тридесет година своје архипастирске службе у Црној Гори, преко 700 црквених здања, отворено и нескривено се радујући што се кроз градитељство и звук звона, проноси кроз простор и вријеме слава имена Господњег.

Када се само погледа бројна фото-архива манастира и храмова, која је најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота у протеклом времену, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа, није тешко уочити складност и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Она је и приказ благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном” даноноћно, уз велико поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида домове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од оно га што је дневна политика покушала да направи од њега. Поред обнове и градње црквених здања, посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. На почетку деведесетих година прошлог вијека, на примјер, било је само 5-6 монахињау читавој Црној Гори. Данас има око двјеста монахиња и искушеница. Многе некада пусте рушевине васкрсле су снагом њихове вјере и младости. Данас у Митрополији црногорско-приморској имамо бројчано највише женских манастира од свих епархијау Српској православној цркви.

Међу многобројним новосаграђеним храмовима Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте не само у Црној Гори.

Немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Ннколе и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налазио Митрополит Амфилохије Радовић представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе Митрополита Амфилохија које је изговорио 1989, уочи доласка на Цетињски трон (1990), као и његов допринос заштити културног насљеђа нашег народа.

Јован Б. Маркуш

Из књиге ,,ЂЕДО“ (Шта нам је значио Митрополит Амфилохије), Београд, 2020, стр. 125 -132.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У свом посљедњем интервјуу агенцији Бета, Мило Ђукановић изјави како живи за дан када ће се установити ко је укњижавао црквену имовину 90-их година и касније. - Човјек за кога се пише и говори да има највише незаконито стечене имовине у Црној Гори (и шире) хоће да провјерава како је Црква стицала имовину за посљедњих осам вјекова!? Принципијелно, нема што. Сви су једнаки пред законом осим предсједника. А њему је закон што му срце жуди, што не жуди у Куран не пише.

Мило такође каже да је он хтио да ослободи Цркву у Црној Гори од српско-црногорских подјела! Он који је за три деценије своје владавине истрајно и острашћено завађао и дијелио браћу, рођаке, комшије. Један те исти народ, с тим што се од 1945. године, различито изјашњавају. Руку на срце, вјерујем да их је хтио ”измирити”, али тако да Срба нестане. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је, напротив, своју душу и цијело своје срце заложио да сав од Бога повјерени му народ ослободи од мржње и наталожених заблуда, подјела, брозоморе и осталих пошасти. Да сви буду слободни и часни људи па нек се изјашњавају по својој савјести како хоће. Митрополитова визија је била слобода и братска слога, а Милова терор и Голи Оток.

Човјек без основних знања из историје, коме су вјера и духовне вриједности непознате категорије, погрешно је схватио и еклисиологију блаженопочившег Митрополита. Ослањајући се на светог апостола Павла, Митрополит је често говорио да се Црква не затвара у националне, државне или било које друге земаљске оквире. Док је Митрополит говорио о васељенском јединству и о неуништивом богочовјечанском бићу Цркве, Ђукановић је размишљао о расколу у Цркви који би је потјерао у небиће и учинио марионетом његове партије и идеологије. Јасно је да гајећи такву намјеру у срцу није могао научити ни прву лекцију из вјеронауке. Ђукановић је такође погрешно разумио да је оснивање Епископског савјета 2006. био корак ка одвајању Цркве у Црној Гори, не схватајући да је прва дужност тог Савјета чување јединства Српске Православне Цркве. Будући да је блаженопочивши Митрополит предложио оснивање поменутог Савјета, он је и тим потезом као и укупним архипастирским дјеловањем дао велики допринос црквеном јединству. Са блаженопочившим се могло слободно разговарати на различите теме, али о расколу и одвајању од светосавског трона није. Никад, и ни у једној прилици.

Кобна је била грешка господина Ђукановића што је повјеровао да може изманипулисати Цркву и личности какав је био Митрополит Амфилохије. Безуспјешно је и са неком врстом опсједнутости улагао велики напор у тај ћорав посао. Блаженопочившем није дао мира док је ходао по земљи, а сада покушава да га својим клеветама узнемири и на оном свијету. Ђукановићу остави већ једном Митрополита на миру! Он је на истини, а ти на лажи!

Епископ будимљанско-никшићки и

администратор Митрополије црногорско-приморске

Јоаникије

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, изашао је из Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“ у Београду. Високопреосвећени Митрополит нема сиптоме и доброг је општег стања.

Из Кабинета Митрополита

Извор: Митрополија дабробосанска

Његово преосвештенство Епископ будиљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г.Јоаникије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у уторак 8. децембра 2020. љета Господњег на Оданије Ваведења Пресвете Богородице.

Саслуживала су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и јеромонах Павле и јереј Ранко Радоњић.

На крају богослужења, Владика Јоаникије са саслужитељима је служио четрдесетодневни помен блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију.

Бејседећи по одслуженом помену, Преосвећени Владика је казао да је Господ Исус Христос вјечни Архијереј, Онај који невидљиво свршава све службе у Цркви, а да су архијереји на земљи, свештеници, ђакони и сви вјерни Његови саслужитељи.

– Он је глава Цркве, Он је темељ, основа и глава Цркве, а ми смо тијело Његово. Тога треба посебно да се сјетимо када имамо кризе у нашим животима, када помислимо да ми сами не можемо учинити ништа и то је донекле тачно. Ми сами смо немоћни и не можемо учинити ништа добро ако се не вежемо за Онога који је извор сваког добра. А кад се вежемо за Христа Господа који је извор свакога добра и извор живота, Божије благодати, Божије милости, онда и ми Његовом помоћу и Његовом благодаћу можемо учинити много. Свако од нас. Свако од нас треба да се радује што је призван у ту велику службу, да буде саслужитељ Христов – казао је Владика Јоаникије и додао да је сваки учесник Свете литургије призван да саслужује Христу и саслужује, уколико приступа Светој служби онако како треба.

То треба нарочито да поменемо у ове дане, када смо у свега десетак дана размака остали и без нашег Митрополита и без нашег Патријарха, нагласио је Владика Јоаникије.

– Догађају се убрзано неки губици, ево упокијо се и дивни калуђер о. Јован, дивни и велики молитвеник. Чули смо и да је убијен монах Стефан у манастру Глоговац. Страшне ствари, страшни догађаји. Молимо се за покој њихових душа, али не посустајемо. Зашто? Нијесмо сами, зато што је са нама Христос. Када Црква трпи најтежа искушења, тада је највише Бог и Спаситељ наш Исус Христос с њом. Када је Црква на Голготи што често бива, она није сама, она је са Христом на Голготи. И Господ Исус Христос нас на такав начин уводи у тајну Свога распећа, Своје смрти, живоносне смрти која уништава смрт. И уводи нас истовремено у тајну Свога Васкрсења – истакао је Владика Јоаникије и подсјетио на Његошеве стихове ”Васкрсења не бива без смрти”.

Преосвећени Епископ Јоаникије је бесједећи казао да је наш блаженопочивши Митрополит дубоко сагледао распоне, дубину и хришћанску основу Његошевог дјела и зато је он прославио Његоша као светитеља.

– Чудно је то да смо се стално позивали на Његоша и да смо говорили да је свака његова света, а да се нијесмо сјетили да славимо Његоша као светитеља. Али нека то потраје још, треба нам времена – рекао је Владика Јоаникије.

Он је нагласио да посебно треба времена да се приберемо и саберемо после упокојења нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који се не случајно придружио и Његошу и Светом Петру Цетињском, па ћемо три дана прослављати и сјећати се великих јерараха наше Цркве.

– Наравно, нема потребе ми ништа да журимо. Господ ће пројавити дјело и величину и заслуга и светост нашег Митрополита. У ове дане били смо у великој жалости. Видјели сте како је народ плакао на његовој сахрани, не само жене, дјеца и омладина, него и старији људи, сиједе главе, па су лили сузе на његовој сахрани растајући се са њим. То заправо значи да је Митрополит Амфилохије својом жртвом за Цркву и љубављу према свима ушао у душу нашег народа и да ћеостати са нама иако је од нас отишао на небо. Што кажу, земља тугује, али се небо радује и обогаћује се. Али то богатство са неба силази стално на земљу преко Његових светих, као што је Свети Василије Острошки увијек међу нама. Имамо толико примјера светости, свједочења вјере, да заправо морамо увијек да прекоримо себе када посустанемо. Морамо зато да гледамо на животе светих и да се укријепимо, јер су и они били људи од крви и меса као и ми, ни њима није било лако, као што ни нама није. Али, да видимо како су се они везивали за Господа, за Христа и како су са Христом побјеђивали сва искушења. Имамо примјере из ранијих покољења, али хвала Богу имамо примјер и из нашег покољења. Можемо слободно гледати и на живот нашег Митрополита посебно када је дошао у Црну Гору, а и раније – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Митрополит Амфилохије био борац од почетка до краја, без одмора, без узмака који је војевао од кад је дошао у Црну Гору до посљедњег свог издисаја.

Војевао је против зла, против неправде, против подјела, војевао оружјем истине, правде и љубави Божије, јеванђељским оружјем које увијек побјеђује, казао је Владика Јоаникије и напоменуо да ће се о томе тек много причати.

– Надамо се и чврсто вјерујемо да ће њега Господ примити у Његово живоносно и вјечно наручје и да ће му дати слободу да се за нас моли и да нас заступа својим светим молитвама – закључио је Преосвећени владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска