Дана 9/22. децембра, када наша Света Црква прославља празник Зачећа Свете Ане, упокојио се у Господу, у својој 86. години, архимандрит хаџи Серафим (световно име Живојин Миљковић), духовник манастира Благовештења рудничког. Света заупокојена Литургија биће служена у манастиру Благовештењу рудничком у четвртак, 24. децембра 2020. године, у 9 часова, а опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован са почетком у 14 часова.

ЖИВОТОПИС НОВОПРЕДСТАВЉЕНОГ АРХИМАНДРИТА СЕРАФИМА

Архимандрит Серафим рођен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског 18/31. октобра 1935. године у богомољачкој породици у селу Дубница код Свилајнца. Године 1958. након одслуженог војног рока у Славонском броду, на празник Светог Василија Великог одлази у Миљков манастир, где проводи 7 месеци, а након тога и у манастир Тумане код Голупца. Из манастира Тумане одлази у манастир Јошаницу код Јагодине, где је провео 25 година. У манастиру Јошаници је замонашен добивши монашко име Јаков, након чега је рукоположен у јерођаконски, а потом и у јеромонашки чин. По благослову тадашњег Епископа шумадијског др Саве Вуковића, 1984. године прелази у манастир Благовештење рудничко у селу Страгари. У чин мале схиме замонашен је 2004. године од стране надлежног Епископа шумадијског Господина Јована добивши монашко име Серафим.

Цео свој монашки живот провео је испуњујући монашке завете, а пре свега завет послушања. Живео је јеванђелским стилом живота водећи се Христовим речима: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт 18, 3–4).

Остаће запамћен као велики духовник који је годинама свакодневно исповедао по неколико десетина верника из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, па чак и из Америке и Аустралије. Поред тога памтићемо га и као великог подвижника и молитвеника, који је све време свог монашког живота провео у искреној умно-срчаној молитви.

Служећи искрено у благовештењској светињи, заједно са сестринством манастира, допринео је како на духовној, тако и на материјалној обнови. Славећи Господа и Пресвету Богородицу, са радошћу и осмехом на лицу увек је све вернике радо дочекивао дајући им духовне савете и речи утехе.

Свакодневно је до последњег издисаја своју духовну ризницу обогаћивао стиховима из Псалтира, Јеванђеља и светоотачких дела.

Са дусима преминулих праведника упокој, Спасе, душу слуге твога, чувајући је у блаженом животу који је у Теби, Човекољубче! Христос воскресе!

Извор: Епархија шумадијска

Тридесетогодишњица устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја навршава се данас, 23. децембра 2020. године. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године јеромонах Иринеј (Буловић) је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године.

Повезан садржај: 

Јубилеј – 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - други део

Интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - трећи део

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - четврти део

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду.

За време студија, 1968. године, примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха.

Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј је предавао у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију од 1970. до 1980. године проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После одбране докторске дисертације одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна са тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и значајним делима руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објављивао је научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник популарног црквеног часописа Православни мисионар.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године, јеромонах Иринеј је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. По устоличењу Преосвећеног владике Иринеја у трон Епископа бачких, у Епархији бачкој је започета значајна обнова свих аспеката црквеног живота.

У среду, 20. маја 2020. године, обележена је 30-годишњица од епископске хиротоније и три деценије архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја.

Долгоденствуј и благоденствуј, Преосвећени Владико, на многа и блага лета!

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић.

Звучни запис беседе

По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима:

“Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. 

Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. 

Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? 

Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. 

Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”.

Извор: Епархија шумадијска

У недељу 28. по Духовдану, 20. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког Чудотворца у Пријепољу. Саслуживали су парох андријевички из Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставрофор Боро Врховац, старешина Саборног храма јереј Горан Крстић и ђакон Иван Савић.

Звучни запис беседе

Тумачећи прочитани одељак из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ Атанасије је указао на свима знану чињеницу да је Божија доброта безгранична, безмерна. И о тој доброти је Епископ Атанасије поближе говорио у својој беседи присутнима у храму: – Данас смо више окусили од Божије доброте, од Његових дарова, овде у божанскоме храму на Светој Литургији. И читали, и певали, и кушали храну Божанску. Причестили се самим Телом и Крвљу Господа нашега, Животом Његовим. Јер то је што нам Он даје, Његов Живот. Господ наш каже: Ја хоћу да имају Живот и да га имају у изобиљу. То је намера Божанског присуства са нама и Он непрестано уготовљава своју трпезу. Све ово што имамо од Бога смо примили. Али, као да је мало Богу у Његовој доброти то што нам даје па хоће да нам да и бескрајно више дарова него што можемо очима видети. Он жели да живимо у Вечности, та трпеза коју нам Он даје да буде вечна трпеза Вечног Живота. Зато смо се причестили Његовим Телом и Његовом Крвљу.

– У својој доброти Бог је сличан једном домаћину који је богат и не може сам да учествује у својим добрима него жели да све што има подели са другима. Сви који дођу за Божанску трпезу искусиће божанску доброту и божанску љубав. Људи се односе према божанској доброти различито, али, како се према божанској доброти односимо од тога зависи колико ћемо имати користи од божанске доброте. Од нас се тражи само да будемо отворени према Богу, према Његовим даровима, да их прихватимо, примимо. И ако будемо отворени према њима, према божанској доброти, према божанској љубави, онда ће бити и одговор исправан, онда ћемо одговорити у захвалности. Ако смо отвореног срца прихватили божанске дарове, божанску љубав, онда ће сама од себе из нас произаћи захвалност Богу. Без икаквог усиљавања, спонтано, одговорићемо и ми љубављу према Богу.

– Ако будемо разумевали ове детаље, ово што је описано у Јеванђељу, па то настојимо применити у нашим животима много тога ће нам постати јасније, успећемо много тога и својим слабим умом да схватимо и да разјаснимо јер је све тако фино описано и протумачено. Схватићемо и зашто ми сами оболевамо, зашто долазе невоље у наше животе, и видећемо да је то из те недовољне отворености према Богу, нагласио је Епископ Атанасије.

Након Божанске службе Преосвећени је честитао свој деци њихов празник – Детињце а братство храма Светог Василија Осторшког им је припремило и поделило слаткише уз честитку.

Извор: Епархија милешевска

У низу харитативних делатности мисионарског центра "Св. Јаков Тумански" братство манастира Тумана обезбедило је 2486 пакетића за 18 . домова за децу и омладину ометену у развоју, центрима за заштиту одојчади и деце. Вредност укупне донације износи 1.653.180.55 динара

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије данас је у крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици са свештенством служио Свету архијерејску литургију са поменом блаженоупокојеном Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Молитвено је учествовао Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Владика Јоаникије је у чин чтеца рукопроизвео Крста Пламенца из Бара, свршеног студента Богословског факултета.

Овим литургијским сабрањем започело је редовно годишње предбожићно сабрање свештенства Митрополије, које је овога пута, због пандемије корона вируса, окупило само архијерејске намјеснике у Митрополији.

Након светог причешћа Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи казао да Господ Христос началствује на свакој Светој служби.

“Он је тај који освећује наше Дарове. А ми свештеници, без обзира у ком смо чину, да ли епископском или презвитерском или ђаконском, или чтеци или појци, или хришћани у храму који се заједно са свештенством моле Богу, сви смо то као Његови саслужитељи. То је почело од светих апостола. Господ је учинио апостоле својим саслужитељима и својим помоћницима у проповиједању ријечи Божје. И ми смо као црква наставили ту Свету службу. И свакоме од нас треба да је част што нас је Господ удостојио да будемо Његови саслужитељи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Владика је нагласио да нема неке разлике да ли је неко у мањем или у већем чину, јер су сви једно у Господу Исусу Христу.

“Сви се причешћујемо из истога Светога путира и сви се сједињујемо са Христом. Наравно, они који су добили већу част пред народом, имају и много већу обавезу и требају да поднесу много већу жртву, да буду примјер свима. Лако је то рећи, али није баш лако испунити, знамо сви”, казао је он.

Додао је да се кроз овакво устројство Божије отркива да је Господ Исус Христос глава Цркве, како говори Свети апостол Павле.

“И када је Црква гоњена, што је било много пута у историји, и када трпи тешкоће – Господ је Онај који је штити, који је сабира и који је прославља. И открива се, када је Црква у највећем страдању, тада је у највећој слави. Није слава Цркве само храмови Божји. Јесте, али то није све. Ми из историје знамо да је у прва три вијека мало било храмова. Било је нешто, али врло мало. Није било велелепних и величанствених храмова. Али, сваки хришћанин је тада настојао да буде храм Бога живога, христоносац и богоносац. А то је најдрагоцјеније пред Богом – кад човјек своје срце учини храмом и обиталиштем Божјим”, подсјетио је Владика Јоаникије.

Нагласио је да то никада не треба да заборавимо.

“Они који имају срце као обиталиште Божије, као храм Божји, они знају и светињу храма. И оно што имају у срцу, они то на један чудесан начин проијаве као ствараоци када подижу храм, и када га украшавају. И то је наша дужност: да подижемо и украшавамо храмове Божје. И да их чувамо. И кроз то добијамо велики благослов Божји. Али, све почиње из срца. Тамо треба да се настани љепота Божја, милост Божја, истина Божја, мудрост Божја… А онда, ти дарови које имамо у срцу, они се пројављују. Не могу дарови Духа Светога да буду недјелатни, да немају дејство. Чим имамо дарове Божје у себи, они ће се пројавити”, нагласио је Владика.

Владика Јоаникије је казао да је данашње  уприличено као наставак сабрања које је утемељио блаженоупокојени Митрополит Амфилохије – да се свештенство сабира у предбожићне дане на Свету службу и да се посавјетује око дочека празника Христовог Рождества.

Казао је да је овога пута то скромније из познатих разлога, прије свега због пандемије корона вируса.

Додао је да ниједно искушење које Господ попусти на народ неће бити на пропаст народу.

“Него је то прилика да покажемо још већу вјеру, још већу међусобну љубав. Ево данас, пошто због ових мјера нијесмо сазвали цијело свештенство Митрополије, сазвали смо само намјеснике, и ко је још могао да дође од свештеника да се Богу помолимо и посавјетујемо уочи празника, да се организујемо да дочекамо празник Рођења Христовога како Бог заповиједа. Да учинимо све да нам празник дође у што већој радости, да га што љепше дочекамо”, рекао је он.

Казао је да због епидемије нећемо моћи овога пута да организујемо велике свечаности као што смо научили.

“Али ћемо настојати да све обичаје лијепо испоштујемо. И кад је то скромно, и то буде лијепо. Да славимо у мањој заједници. А те мање заједнице могу да се умножавају много пута – и опет смо сви у заједници, опет смо сви око0 Богомладенца Христа”, поручио је Владика.

Владика Јоаникије је рекао да је велика радост данашњег сабрања присуство и молитвено учешће Епископа јужноамеричког г. Кирила.

“Он је апостол Христов на цијелом једном континенту. И сјећамо се да је наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије био први српски православни епископ у Јужној Америци. И ево, служба нашег Владике Кирила може бити примјер свима свештеницима”, казао је Владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 19. децембра 2020. године када Црква прославља великог Божијег угодника Светог Николаја мирликијског-чудотворца, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у Саборном храму у Нишу.

На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, јеромонах Нектарије Ђурић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.

Лепоти данашње службе допринело је појање Нишке Црквено-певачке дружине „Бранко.“

Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове, а отац Милутин Тимотијевић је пререзао славски колач у спомен Светог оца Николаја кога Његово Преосвештенство данас прославља.

У пригодној беседи у име свих окупљених протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић Преосвећеном Владики честитао је Крсну Славу.

Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније захвалио се оцу Милутину на дивним речима, а све присутне подсетио на значај Крсне Славе у нашем народу.

„Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи.“-Свети Јустин Ћелијски. 

Извор: Епархија нишка

Свети Николај мирликијски чудотворац, торжествено је прослављен у Бару, који стоји наспрам града Барија, у коме су похрањене мошти овог великог светитеља. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички Кирило. Након светог причешћа, Владика је подсјетио народ на то да је Свети Никола веома поштован у читавом свијету. ”Руси за празник Светог Николе кажу да је мали Божић, Срби га прослављају као најбројнију крсну славу, на Западу воле да га зову Божић Бата или Санта Клауз, у сваком случају, у сваком народу, до крајева земље, слави се име тог угодника Божијег”, рекао је.

Поменувши ријечи Христове из Јеванђеља, о спасењу када је рекао да је спасење људима немогуће, али је Богу могуће, рекао је: ”Чуо сам ових дана да је један од гордих владара данашњег времена којих има много, умислио да је нашао пилулу бесмртности. морамо га разочарати и поручити му да таква пилула не постоји, и да би му боље било да прими пилулу смирења, да би се смирио и спознао да је прах”, рекао је и додао да је било пријеко потребно да се син Божији оваплоти и прими нашу природу да би је преобразио и вратио у њедра нашега општега оца, који је и Творац свега.

”Једини лијек бесмртности је смирити се и примити домострој спасења, јединога и јединственог Спаситеља све твари, Господа нашега Исуса Христа. А како се то ради? То нам показују, ако добро изучимо, житија наших светих”, нагласио је Владика Кирило, додавши на је прави примјер житије Светог Николе, кога данас прослављамо. Још једном је подвукао да спасење није лака ствар, а да би боље приближио ову мисао, навео је детаљ из филма Андреј Рубљов, тачније сцена изливања звона. ”Када су хтјели да излију то звоно, ископали су велику рупу у земљи, затим су направили калуп од прућа, глине, и других материјала, а затим се све то затрпа, остави се мали овор на врху и кроз њега се сипа усијани метал и када се успе, он формира звоно. кад се то охлади, скида се калуп и остаје дивно изливено звоно, предвиђено за слављење Бога”, подсјетио је на ову сцену Владика Кирило и додао: ”Тај лијепи примјер ливења звона, може нас научити како се догађа тај наш препород кроз Свете тајне Цркве”, казао је, додавши да је наново рођење једини начин уласка у Царство небеско, никаква пилула или прах.

Владика Кирило је указао на врлине Светог оца нашег Николаја, на које треба да се угледамо, ревност у молитви, посту, и другим добродетељима којима човјек сам себе освјећује и ставља пред Бога. Осврнуо се на живот и епископску службу Светог Николаја мирликијског, и још једном подсјетио на  врлине овог светитеља на које требамо да се угледамо, међу којима је ревност за правду Божију, али и за правду на земљи.

”Чудесно је то како је један смртан човјек чинио таква чуда у своме животу. Васкрсавао мртве, исцјељивао болне, смиривао буру на мору, а да се није погордио”, нагласио је Владика Кирило рекавши да то показује величину његовог смирења, како нас и Апостол Павле позива, када каже да треба да сматрамо да смо мртви гријеху, а живи у Господу Исусу.

”Нека би тако и било са свима нама, драга браћо и сестре”, рекао је и честитао славу свим данашњим славарим, са жељом да Свети Никола свима буде узор у хришћанском животу и да, читајући његово житије, узрастамо у врлинама које је он имао.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када васцијело Православље врши помен на великог Учитеља, Богослова и Светитеља Цркве Христове светог Николаја Мирликијског Чудотворца 19. (6) децембра 2020. године, у Манастиру Рмњу су се окупили поклоници ове свете Обитељи, како би уз драгог госта Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и домаћина Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија литургијски прославили манастирску славу и крсну славу Епископа бихаћко-петровачког и рмањског.

Повезана вест: 

Навечерје славе Манастира Рмња

Поздравно слово Епископа Сергија

Беседа Митрополита Порфирија

Свету архијерејску Литургију предводио је Високопреосвећени Митрополит Порфирије уз саслужење Епископа Сергија. Владикама су саслуживали: протосинђел Венијамин (Ковачић), Митрополија загребачко-љубљанска, протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић и протођакон Немања Рељић. 

На почетку Литургије Митрополит Порфирије рукопроизвео је господина Недељка Батиницу из Мркоњић Града у чин ипођакона.

Послије окончања свете Евхаристије Епископ Сергије поздравио је Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и срдачним ријечима добродошлице му се захвалио због његове велике бриге о свештеној Епископији бихаћко-петровачкој и рмањској и вјерном народу.

Затим се и Митрополит Порфирије обратио надахнутом бесједом у којој је говорио о вјери светих угодника Божијих која се пројављивала из њихових личности сијајући оном вјечном љубављу Божијом као крајњим циљем свакога живог човјека на земљи.

Орден новомученика бихаћко-петровачких Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије дидијелио је господину Богдану Рељићу из Мартин Брода за показану несебичну љубав према Епархији бихаћко-петровачкој а посебно Манастиру Рмњу која се огледа у дугогодишњој подршци овој Обитељи и њеној братији.

Славски колач и кољиво освећени су у манастирској трпезарији гдје је и припремљена свечана трпеза љубави.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у суботу, 6/19. децембра 2020. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Серафим (Балтић), сабрат манастира Нова Грачаница, свештенство Саборног храма и ђакони Епархије бачке.

После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је личност светитеља Николаја правило вере, пример верности Богу и ревности за веру. Он је образац, пример или узор за кротост, за благост, за доброту, за милосрђе, за све јеванђелске врлине о којима Господ говори. Нарочито је познато да је овај дивни Божји угодник много помагао сиромашнима, то је важно у свакоме времену. И данас не треба да мислимо да због такозваног савременог стандарда људи нису сиромашни. Напротив. И данас треба бити милосрдан, сажаљив, испуњен љубављу према гладнима или сиромашнима, а још више према сиромашнима духом, хранити не само људе којима треба хлеба, воде и основних производа за живот, него хранити, колико год можемо, гладне и жедне правде Божје, Царства небескога, а ако то добијемо или задобијемо онда се све друго додаје, по речима Сâмога Христа. То је све својим примером показао свети Николај и зато га је Господ прославио и чудотворством његових светих моштију, и његовом делатном, молитвеном помоћи и присуством где год хришћани призивају његово име да се за њих Богу моли. Његове свете мошти сачуване су до данас, налазе се у граду Барију, на југу Италије. Нека молитве и благодатна помоћ светитеља Николаја буде са свима нама и са свима који га прослављају, навео је владика Иринеј, честитајући славу свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Празник Светог и богоносног оца Николаја, архиепископа мирликијског чудотворца, торжествено се прославља као слава свештене обитељи манастира Буково надомак Неготина. 

По једном предању манастир Буково је задужбина Светог краља Милутина с краја 13. века што знaчи дa гa је краљ Милутин подигао после победе над видинским кнезом Шишманом 1291. године.

По другом предању, Свети Никодим Тисмански, подвизавајући се на просторима Тимочке Крајине подиже манастир Буково и још два манастира, Вратну и Манастирицу. Са овом претпоставком о датовању Букова слаже се и изјава Јосифа Милијевића, јеромонаха манастира Букова, којa је дата Конзисторији 1867. године, a у којој се, између осталог, каже да је „манастир сазидан отприлике пре пет стотина година, где и сада стоји, на месту где црква никако постојала није…“ Према овој изјави манастир је настао средином или у другој половини 14. века.

По трећем предању, оснивач и ктитор манастира Буковa је неко од властеле Тимочке Крајине и потиче из 15. века. У прилог овом предању иде текст урезан на каменој плочи која и данас стоји на западном зиду припрате манастирске цркве, у коме се каже да је манастир „подигнут за време српских Деспота“, што значи у првој половини 15. века.

Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао после турских освајања, када је први већи талас миграције с Косова, Дрине и из Херцеговине почео да насељава земљорадничке крајеве Србије, па и долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире.

У најстарије писане изворе у којима се помиње манастир Буково спадају турски пописи из 1454. и 1586. године. У оба пописа из Фетисламске нахије Буково се помиње као манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству. Следећи помен манастира датира из 1654. године где се помиње игуман Михаило Дечанац за чијег је времена захваљујући ктитору кнез Симеону из села Трњана, настао други слој живописа. Године 1736. обављен је попис свештеника и калуђера у Крајини у коме се спомињу калуђери из манастира Буковa и извесни свештеници који су се учили у Букову, што значи да током 18. века у манастиру постоји нека врста богословске школе.

Манастир Буково се спомиње и 1784. године у извештају вишег аустријског официра Митесера који у тајној мисији обилази Тимочку Крајину и преко манастира Буково долази у Неготин. По слому Првог српског устанка, 1813. године и погибији Хајдук Вељка Петровића, крајинског војводе, Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше све пред собом, те је и манастир Буково тада запаљен. У том пожару  потпуно је изгорео кров на цркви. Манастир је тада за кратко време опустео, aли већ пет годинa кaсније Турци издају дозволу за обнављање цркава и манастира у Крајини у које спада и Буково.

Тимочка Крајина је ослобођена од Турака 1833. године и султановим хатишерифом присаједињена Србији. Много повољније политичке и економске прилике, омогућиле су да манастир Буково буде поново обновљен 1837. године.

Доласком владике Јустина на трон тимочких епископа, од 1994. године, манастир поново постаје стециште монаха. Под духовним руководством самог епископа установљен је манастирски типик са редовним богослужењем и општежитељним поретком. Монашко братство изнедрило је новог епископа, тако да 2014. године дотадашњи старешина архимандрит Иларион бива изабран за новог епископа тимочког. Данашње братство са игуманом архимандритом Козмом на челу, поред редовних монашких активности, обавља и послушања у радионицама, као што су кројачка, иконописачка, столарско-дуборезачка, док се наставља и ранија традиција пчеларења. Осим ових традиционалних монашких послушања братство је активно и у изради документарно-уметничког фотографског и видео материјала везаног за живот и догађаје у манастиру.

У данашњим условима, будући да је манастиру враћен део имања, братство велику пажњу придаје узгајању винове лозе у новозасађеним виноградима, као и производњи квалитетних вина и ракије. Изграђен је нови манастирски конак, на темељима старог, у склопу којег је и параклис посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице. Манастирску порту краси и целебни источник посвећен Пресветој Богородици.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Обавештавамо заинтересовану јавност да ће Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније своју Крсну Славу Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, услед пандемије Covid-19 вируса, ове године прославити у кругу својих најближих сарадника.  Свима онима који славе Светог Николаја Мирликијског Чудотворца желимо срећну крсну славу и да у миру љубави и слози у кругу својих породица прославе свог небеског заштитника.

Извор: Епархија нишка

У петак, 18. децембра 2020. године, када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Василије Тешић.

Звучни запис беседе

Владика Јован је верницима својом надахнутом беседом протумачио прочитани јеванђељски одељак, објаснивши разлику између људског јарма, који ми на себе товаримо, и Христовог благог јарма који нам Спаситељ нуди: “У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом кратком данашњем одељку Јеванђеља, браћо и сестре, чули смо како Господ Исус Христос каже да је Њему све Отац небески предао. Шта му је предао? Предао му је спасење рода људскога, сав суд, јер Отац више не суди никоме него суд даде Сину. Зашто? Зато што је Господ наш Исус Христос својим оваплоћењем, рођењем, страдањем и васкрсењем заиста наш Спаситељ; тражимо ли спасење ван Христа, нећемо га наћи. Тражимо ли браћо и сестре, утеху у нашем животу ван Христа, нећемо је наћи. Људи који неће себе да предају Христу, они онда траже духовнике по својој вољи и својој жељи и мисле да ће ти духовници да их приведу спасењу. Међутим, браћо и сестре, онај ко се искрено преда Богу, он се искрено преда и свом духовнику ако је тај духовник постављен од Цркве и Црквом постављен. 

Он се предаје, што каже наш народ, као што се предаје гвожђе ковачу. А да би ковач могао од гвожђа да обликује оно што жели, он мора то гвожђе да баци у ватру, да га загреје, да га омекша да би га могао савијати; хладно гвожђе ко је могао савити браћо и сестре, и да је могао пукло би. Е тако сваки човек који жели спасење он треба да омекша у односу на своју гордост, на своју сујету и да се заиста искрено, побожно преда Богу. У данашњем Јеванђељу видимо да Отац открива тајне и овог и оног света, а да Син открива Оца, чиме нам Господ говори о заједници, да ништа не бива без заједнице Оца, Сина у Духу Светоме. Тако и спасење ако хоћемо да нађемо ван заједнице, нећемо га наћи. Ако хоћемо да се одморимо и душом и телом, не можемо се одморити ако прво не приђемо Христу. И зато управо Христос каже: “Дођите сви који сте уморни, и ја ћу вас одморити”, и додаје: “узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој и мир у душама својим”. Ми некако заборављамо ову поруку Христову којом нас позива да му приђемо и да се одморимо. А од чега нас то Господ одмара? Првенствено од нашег греха, грех је тај који човека замара. А човек када заволи грех, он не примећује да га грех сабија све док га потпуно не потопи. 

А Господ нас зове, браћо и сестре, да ми управо приђемо к Њему, али Њему се не може прићи без смирења, вере, љубави, без жеље и воље да нас Господ помогне и спасе. Неће Господ да нас спасе ако ми то заиста не желимо. Али за све то потребан је наш труд и подвиг. Ако човек неко дело уради без труда, то дело није спасоносно. Господ хоће да нас растерети од нас самих, а мисли да га неко други товари неким бременом. Не можемо да носимо своја бремена без помоћи Божије, без милости Божије. Господ каже: “Јарам је мој благ и бреме је моје лако”, али наше бреме које стављамо на себе оно није лако. Из свога сажаљења Господ нам каже да узмемо Његов јарам. Он је толико сажаљив да је Његово сажаљење повезано са љубави Његовом према нама. 

Да се научимо Јеванђељу и да се потрудимо да живимо по Јеванђељу, то Господ жели од нас, да научимо шта је вера да бисмо могли живети по вери. Зато нас Господ позива да приђемо Њему, а кад бисмо заиста послушали Његове речи и пришли Њему, онда бисмо другачије живели, али нама је тешко да се одрекнемо себе. Између нашег и Христовог бремена је превелика разлика јер јарам светских људи јесте у томе што ти људи мисле све постићи својом снагом без Божије помоћи, а јарам Христов је стално наше поуздање у свемоћног Оца нашег небеског. Због тога је људски јарам суров и тежак, а Христов је благ, лак. Само ако желимо, Бог ће нам дати снаге, силе и моћи да то остваримо. Тако на пример, судити се, то је бреме светско, људско, а праштати то је бреме Божије. 

Судити се је бреме тешко, а измирити се је лако бреме Христово. Не можемо да се измиримо ни са Богом ни са људима док смирење не спустимо у себе. Светити се, то је тешко бреме људско, опростити је лако бреме Христово. Христово је бреме љубав, а несрећничко бреме је мржња. Христово је бреме истина, а ђаволско и људско неистина. И сад кад бисмо мало размишљали и упоређивали, све би нам било лакше. Христово бреме је братољубље, а људско самољубље. Да се помолимо Богу да прихватимо тај јарам и бреме Христово, а оно ће бити лако, ако ми прво збацимо са себе свој јарам и своје бреме које стално товаримо на себе. 

Нека нам Господ помогне да се трудимо да за бар за једну цртицу сваког дана поправимо. Треба да помогнемо себи да бисмо помогли другима. Бог ће бити нама милостив ако узмемо бреме и потешкоће другога, ако рану другога осетимо као своју рану. Није свеједно ако видимо да је човек потонуо у муљ, а ти и ја стојимо горе па кажемо пружи руку да те извучем; не можеш ме тако извући, него мораш и ти да сиђеш у тај муљ па заједно да излазимо из тог муља са вером да ће нас Господ спасити и да нас Господ неће оставити уколико ми не оставимо Бога. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска