У суботу 19. децембра 2020. године када Црква прославља великог Божијег угодника Светог Николаја мирликијског-чудотворца, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у Саборном храму у Нишу.

На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, јеромонах Нектарије Ђурић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.

Лепоти данашње службе допринело је појање Нишке Црквено-певачке дружине „Бранко.“

Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове, а отац Милутин Тимотијевић је пререзао славски колач у спомен Светог оца Николаја кога Његово Преосвештенство данас прославља.

У пригодној беседи у име свих окупљених протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић Преосвећеном Владики честитао је Крсну Славу.

Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније захвалио се оцу Милутину на дивним речима, а све присутне подсетио на значај Крсне Славе у нашем народу.

„Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи.“-Свети Јустин Ћелијски. 

Извор: Епархија нишка

Свети Николај мирликијски чудотворац, торжествено је прослављен у Бару, који стоји наспрам града Барија, у коме су похрањене мошти овог великог светитеља. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички Кирило. Након светог причешћа, Владика је подсјетио народ на то да је Свети Никола веома поштован у читавом свијету. ”Руси за празник Светог Николе кажу да је мали Божић, Срби га прослављају као најбројнију крсну славу, на Западу воле да га зову Божић Бата или Санта Клауз, у сваком случају, у сваком народу, до крајева земље, слави се име тог угодника Божијег”, рекао је.

Поменувши ријечи Христове из Јеванђеља, о спасењу када је рекао да је спасење људима немогуће, али је Богу могуће, рекао је: ”Чуо сам ових дана да је један од гордих владара данашњег времена којих има много, умислио да је нашао пилулу бесмртности. морамо га разочарати и поручити му да таква пилула не постоји, и да би му боље било да прими пилулу смирења, да би се смирио и спознао да је прах”, рекао је и додао да је било пријеко потребно да се син Божији оваплоти и прими нашу природу да би је преобразио и вратио у њедра нашега општега оца, који је и Творац свега.

”Једини лијек бесмртности је смирити се и примити домострој спасења, јединога и јединственог Спаситеља све твари, Господа нашега Исуса Христа. А како се то ради? То нам показују, ако добро изучимо, житија наших светих”, нагласио је Владика Кирило, додавши на је прави примјер житије Светог Николе, кога данас прослављамо. Још једном је подвукао да спасење није лака ствар, а да би боље приближио ову мисао, навео је детаљ из филма Андреј Рубљов, тачније сцена изливања звона. ”Када су хтјели да излију то звоно, ископали су велику рупу у земљи, затим су направили калуп од прућа, глине, и других материјала, а затим се све то затрпа, остави се мали овор на врху и кроз њега се сипа усијани метал и када се успе, он формира звоно. кад се то охлади, скида се калуп и остаје дивно изливено звоно, предвиђено за слављење Бога”, подсјетио је на ову сцену Владика Кирило и додао: ”Тај лијепи примјер ливења звона, може нас научити како се догађа тај наш препород кроз Свете тајне Цркве”, казао је, додавши да је наново рођење једини начин уласка у Царство небеско, никаква пилула или прах.

Владика Кирило је указао на врлине Светог оца нашег Николаја, на које треба да се угледамо, ревност у молитви, посту, и другим добродетељима којима човјек сам себе освјећује и ставља пред Бога. Осврнуо се на живот и епископску службу Светог Николаја мирликијског, и још једном подсјетио на  врлине овог светитеља на које требамо да се угледамо, међу којима је ревност за правду Божију, али и за правду на земљи.

”Чудесно је то како је један смртан човјек чинио таква чуда у своме животу. Васкрсавао мртве, исцјељивао болне, смиривао буру на мору, а да се није погордио”, нагласио је Владика Кирило рекавши да то показује величину његовог смирења, како нас и Апостол Павле позива, када каже да треба да сматрамо да смо мртви гријеху, а живи у Господу Исусу.

”Нека би тако и било са свима нама, драга браћо и сестре”, рекао је и честитао славу свим данашњим славарим, са жељом да Свети Никола свима буде узор у хришћанском животу и да, читајући његово житије, узрастамо у врлинама које је он имао.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када васцијело Православље врши помен на великог Учитеља, Богослова и Светитеља Цркве Христове светог Николаја Мирликијског Чудотворца 19. (6) децембра 2020. године, у Манастиру Рмњу су се окупили поклоници ове свете Обитељи, како би уз драгог госта Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и домаћина Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија литургијски прославили манастирску славу и крсну славу Епископа бихаћко-петровачког и рмањског.

Повезана вест: 

Навечерје славе Манастира Рмња

Поздравно слово Епископа Сергија

Беседа Митрополита Порфирија

Свету архијерејску Литургију предводио је Високопреосвећени Митрополит Порфирије уз саслужење Епископа Сергија. Владикама су саслуживали: протосинђел Венијамин (Ковачић), Митрополија загребачко-љубљанска, протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић и протођакон Немања Рељић. 

На почетку Литургије Митрополит Порфирије рукопроизвео је господина Недељка Батиницу из Мркоњић Града у чин ипођакона.

Послије окончања свете Евхаристије Епископ Сергије поздравио је Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и срдачним ријечима добродошлице му се захвалио због његове велике бриге о свештеној Епископији бихаћко-петровачкој и рмањској и вјерном народу.

Затим се и Митрополит Порфирије обратио надахнутом бесједом у којој је говорио о вјери светих угодника Божијих која се пројављивала из њихових личности сијајући оном вјечном љубављу Божијом као крајњим циљем свакога живог човјека на земљи.

Орден новомученика бихаћко-петровачких Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије дидијелио је господину Богдану Рељићу из Мартин Брода за показану несебичну љубав према Епархији бихаћко-петровачкој а посебно Манастиру Рмњу која се огледа у дугогодишњој подршци овој Обитељи и њеној братији.

Славски колач и кољиво освећени су у манастирској трпезарији гдје је и припремљена свечана трпеза љубави.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у суботу, 6/19. децембра 2020. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Серафим (Балтић), сабрат манастира Нова Грачаница, свештенство Саборног храма и ђакони Епархије бачке.

После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је личност светитеља Николаја правило вере, пример верности Богу и ревности за веру. Он је образац, пример или узор за кротост, за благост, за доброту, за милосрђе, за све јеванђелске врлине о којима Господ говори. Нарочито је познато да је овај дивни Божји угодник много помагао сиромашнима, то је важно у свакоме времену. И данас не треба да мислимо да због такозваног савременог стандарда људи нису сиромашни. Напротив. И данас треба бити милосрдан, сажаљив, испуњен љубављу према гладнима или сиромашнима, а још више према сиромашнима духом, хранити не само људе којима треба хлеба, воде и основних производа за живот, него хранити, колико год можемо, гладне и жедне правде Божје, Царства небескога, а ако то добијемо или задобијемо онда се све друго додаје, по речима Сâмога Христа. То је све својим примером показао свети Николај и зато га је Господ прославио и чудотворством његових светих моштију, и његовом делатном, молитвеном помоћи и присуством где год хришћани призивају његово име да се за њих Богу моли. Његове свете мошти сачуване су до данас, налазе се у граду Барију, на југу Италије. Нека молитве и благодатна помоћ светитеља Николаја буде са свима нама и са свима који га прослављају, навео је владика Иринеј, честитајући славу свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Празник Светог и богоносног оца Николаја, архиепископа мирликијског чудотворца, торжествено се прославља као слава свештене обитељи манастира Буково надомак Неготина. 

По једном предању манастир Буково је задужбина Светог краља Милутина с краја 13. века што знaчи дa гa је краљ Милутин подигао после победе над видинским кнезом Шишманом 1291. године.

По другом предању, Свети Никодим Тисмански, подвизавајући се на просторима Тимочке Крајине подиже манастир Буково и још два манастира, Вратну и Манастирицу. Са овом претпоставком о датовању Букова слаже се и изјава Јосифа Милијевића, јеромонаха манастира Букова, којa је дата Конзисторији 1867. године, a у којој се, између осталог, каже да је „манастир сазидан отприлике пре пет стотина година, где и сада стоји, на месту где црква никако постојала није…“ Према овој изјави манастир је настао средином или у другој половини 14. века.

По трећем предању, оснивач и ктитор манастира Буковa је неко од властеле Тимочке Крајине и потиче из 15. века. У прилог овом предању иде текст урезан на каменој плочи која и данас стоји на западном зиду припрате манастирске цркве, у коме се каже да је манастир „подигнут за време српских Деспота“, што значи у првој половини 15. века.

Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао после турских освајања, када је први већи талас миграције с Косова, Дрине и из Херцеговине почео да насељава земљорадничке крајеве Србије, па и долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире.

У најстарије писане изворе у којима се помиње манастир Буково спадају турски пописи из 1454. и 1586. године. У оба пописа из Фетисламске нахије Буково се помиње као манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству. Следећи помен манастира датира из 1654. године где се помиње игуман Михаило Дечанац за чијег је времена захваљујући ктитору кнез Симеону из села Трњана, настао други слој живописа. Године 1736. обављен је попис свештеника и калуђера у Крајини у коме се спомињу калуђери из манастира Буковa и извесни свештеници који су се учили у Букову, што значи да током 18. века у манастиру постоји нека врста богословске школе.

Манастир Буково се спомиње и 1784. године у извештају вишег аустријског официра Митесера који у тајној мисији обилази Тимочку Крајину и преко манастира Буково долази у Неготин. По слому Првог српског устанка, 1813. године и погибији Хајдук Вељка Петровића, крајинског војводе, Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше све пред собом, те је и манастир Буково тада запаљен. У том пожару  потпуно је изгорео кров на цркви. Манастир је тада за кратко време опустео, aли већ пет годинa кaсније Турци издају дозволу за обнављање цркава и манастира у Крајини у које спада и Буково.

Тимочка Крајина је ослобођена од Турака 1833. године и султановим хатишерифом присаједињена Србији. Много повољније политичке и економске прилике, омогућиле су да манастир Буково буде поново обновљен 1837. године.

Доласком владике Јустина на трон тимочких епископа, од 1994. године, манастир поново постаје стециште монаха. Под духовним руководством самог епископа установљен је манастирски типик са редовним богослужењем и општежитељним поретком. Монашко братство изнедрило је новог епископа, тако да 2014. године дотадашњи старешина архимандрит Иларион бива изабран за новог епископа тимочког. Данашње братство са игуманом архимандритом Козмом на челу, поред редовних монашких активности, обавља и послушања у радионицама, као што су кројачка, иконописачка, столарско-дуборезачка, док се наставља и ранија традиција пчеларења. Осим ових традиционалних монашких послушања братство је активно и у изради документарно-уметничког фотографског и видео материјала везаног за живот и догађаје у манастиру.

У данашњим условима, будући да је манастиру враћен део имања, братство велику пажњу придаје узгајању винове лозе у новозасађеним виноградима, као и производњи квалитетних вина и ракије. Изграђен је нови манастирски конак, на темељима старог, у склопу којег је и параклис посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице. Манастирску порту краси и целебни источник посвећен Пресветој Богородици.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Обавештавамо заинтересовану јавност да ће Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније своју Крсну Славу Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, услед пандемије Covid-19 вируса, ове године прославити у кругу својих најближих сарадника.  Свима онима који славе Светог Николаја Мирликијског Чудотворца желимо срећну крсну славу и да у миру љубави и слози у кругу својих породица прославе свог небеског заштитника.

Извор: Епархија нишка

У петак, 18. децембра 2020. године, када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Василије Тешић.

Звучни запис беседе

Владика Јован је верницима својом надахнутом беседом протумачио прочитани јеванђељски одељак, објаснивши разлику између људског јарма, који ми на себе товаримо, и Христовог благог јарма који нам Спаситељ нуди: “У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом кратком данашњем одељку Јеванђеља, браћо и сестре, чули смо како Господ Исус Христос каже да је Њему све Отац небески предао. Шта му је предао? Предао му је спасење рода људскога, сав суд, јер Отац више не суди никоме него суд даде Сину. Зашто? Зато што је Господ наш Исус Христос својим оваплоћењем, рођењем, страдањем и васкрсењем заиста наш Спаситељ; тражимо ли спасење ван Христа, нећемо га наћи. Тражимо ли браћо и сестре, утеху у нашем животу ван Христа, нећемо је наћи. Људи који неће себе да предају Христу, они онда траже духовнике по својој вољи и својој жељи и мисле да ће ти духовници да их приведу спасењу. Међутим, браћо и сестре, онај ко се искрено преда Богу, он се искрено преда и свом духовнику ако је тај духовник постављен од Цркве и Црквом постављен. 

Он се предаје, што каже наш народ, као што се предаје гвожђе ковачу. А да би ковач могао од гвожђа да обликује оно што жели, он мора то гвожђе да баци у ватру, да га загреје, да га омекша да би га могао савијати; хладно гвожђе ко је могао савити браћо и сестре, и да је могао пукло би. Е тако сваки човек који жели спасење он треба да омекша у односу на своју гордост, на своју сујету и да се заиста искрено, побожно преда Богу. У данашњем Јеванђељу видимо да Отац открива тајне и овог и оног света, а да Син открива Оца, чиме нам Господ говори о заједници, да ништа не бива без заједнице Оца, Сина у Духу Светоме. Тако и спасење ако хоћемо да нађемо ван заједнице, нећемо га наћи. Ако хоћемо да се одморимо и душом и телом, не можемо се одморити ако прво не приђемо Христу. И зато управо Христос каже: “Дођите сви који сте уморни, и ја ћу вас одморити”, и додаје: “узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој и мир у душама својим”. Ми некако заборављамо ову поруку Христову којом нас позива да му приђемо и да се одморимо. А од чега нас то Господ одмара? Првенствено од нашег греха, грех је тај који човека замара. А човек када заволи грех, он не примећује да га грех сабија све док га потпуно не потопи. 

А Господ нас зове, браћо и сестре, да ми управо приђемо к Њему, али Њему се не може прићи без смирења, вере, љубави, без жеље и воље да нас Господ помогне и спасе. Неће Господ да нас спасе ако ми то заиста не желимо. Али за све то потребан је наш труд и подвиг. Ако човек неко дело уради без труда, то дело није спасоносно. Господ хоће да нас растерети од нас самих, а мисли да га неко други товари неким бременом. Не можемо да носимо своја бремена без помоћи Божије, без милости Божије. Господ каже: “Јарам је мој благ и бреме је моје лако”, али наше бреме које стављамо на себе оно није лако. Из свога сажаљења Господ нам каже да узмемо Његов јарам. Он је толико сажаљив да је Његово сажаљење повезано са љубави Његовом према нама. 

Да се научимо Јеванђељу и да се потрудимо да живимо по Јеванђељу, то Господ жели од нас, да научимо шта је вера да бисмо могли живети по вери. Зато нас Господ позива да приђемо Њему, а кад бисмо заиста послушали Његове речи и пришли Њему, онда бисмо другачије живели, али нама је тешко да се одрекнемо себе. Између нашег и Христовог бремена је превелика разлика јер јарам светских људи јесте у томе што ти људи мисле све постићи својом снагом без Божије помоћи, а јарам Христов је стално наше поуздање у свемоћног Оца нашег небеског. Због тога је људски јарам суров и тежак, а Христов је благ, лак. Само ако желимо, Бог ће нам дати снаге, силе и моћи да то остваримо. Тако на пример, судити се, то је бреме светско, људско, а праштати то је бреме Божије. 

Судити се је бреме тешко, а измирити се је лако бреме Христово. Не можемо да се измиримо ни са Богом ни са људима док смирење не спустимо у себе. Светити се, то је тешко бреме људско, опростити је лако бреме Христово. Христово је бреме љубав, а несрећничко бреме је мржња. Христово је бреме истина, а ђаволско и људско неистина. И сад кад бисмо мало размишљали и упоређивали, све би нам било лакше. Христово бреме је братољубље, а људско самољубље. Да се помолимо Богу да прихватимо тај јарам и бреме Христово, а оно ће бити лако, ако ми прво збацимо са себе свој јарам и своје бреме које стално товаримо на себе. 

Нека нам Господ помогне да се трудимо да за бар за једну цртицу сваког дана поправимо. Треба да помогнемо себи да бисмо помогли другима. Бог ће бити нама милостив ако узмемо бреме и потешкоће другога, ако рану другога осетимо као своју рану. Није свеједно ако видимо да је човек потонуо у муљ, а ти и ја стојимо горе па кажемо пружи руку да те извучем; не можеш ме тако извући, него мораш и ти да сиђеш у тај муљ па заједно да излазимо из тог муља са вером да ће нас Господ спасити и да нас Господ неће оставити уколико ми не оставимо Бога. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска

Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори задовољне су измјенама Закона о слободи вјероисповијести, јер тај акт није дискриминаторски и не атакује ни на једну вјерску заједницу у држави. То је синоћ у изјави за “Дан” казао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, који наводи да је упознат са текстом акта и ако је Влада, и у коначном, усвојила онај текст који је њима предочен, онда је то прихватљиво рјешење.

“Видио сам тај текст закона и уколико нема неких додатака, ја сам потпуно сагласан са тим што је предложено. Ово је сигурно напреднији и савременији закон од оног који је раније усвојен и у њему се нијесу нашле одредбе које су третиране другим актима, као што су чланови о имовини. Ако су имовинска права свих регулисана Законом о својинско-правним односима, онда нема разлога да се то питање уређује законом о вјерама”, казао је Јоаникије.

Преосвећени владика сматра да су новим актом све вјерске заједнице коначно једнаке.

“У овом закону се не помиње ниједна вјерска заједница и он важи за све подједнако и без дискриминације”, нагласио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије.

Влада Црне Горе утврдила је јуче предлог измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести и прослиједила Скупштини на усвајање. У предлогу су избрисани сви спорни чланови везани за имовину вјерских заједница и дефинисано да нема регистрације за постојеће цркве.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Из штампе изашла нова и интересантна књига Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког Иринеја (Добријевића) под насловом Православни дух и етика капитализма: Студија случаја на примеру Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве. 

Издавач овог, обимом невеликог, али значајем великог, дела јесте Институт за политичко умрежавање, уз подршку Центра за истраживање православног монархизма, МИР Publishing, Центра за конзервативне студије и L'association Paris-Berlin-Moscou. Није згорег подсетити да је владика Иринеј, заправо, духовни покровитељ Центра за истраживање православног монархизма, организације-суиздавача овог дела, коју је Патријарх српски Иринеј одликовао орденом Светог цара Константина, у склопу обележавања 1700 година од доношења Миланског едикта 2013. године Господње. Аутор предговора и приређивач биографије аутора дела је ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма. Из предговора издавајамо:

У нашо широј, па и интелектуалној, јавности је често присутна, крајње симплификована и, суштински, погрешна перцепција Цркве, као друштвеног чиниоца, којем није иманентно бављење друштвеним збивањима и процесима, које у радикално секуларистичком наративу, не припадају духовној и метафизичкој сфери, како их представници ове школе мишљења доживљавају. Редови пред нама представљају драгоцени камичак у грађевини нашег разумевања мисије и призвања Цркве, која ће бити од нарочитог интереса и ползе за сваког православног хришћанина, али нарочито за оне који препознају потентност и важност питања из домена политичке теологије, социологије религије, али нарочито политикологије религије. 

Извор: Епархија источноамеричка

Светом литургијом, резањем славског колача, литијом око храма и поменом бранитељима острошке светиње у Другом свјетском рату, у острошкој светињи прослављен је празник Светог Новомученика Станка у петак 18. децембра 2020. љета Господњег. Молитвено је прослављен и спомен на Преподнобног Саву Освећеног и Светог Нектарија Битољског.

Звучни запис беседе

Светом литургијом у цркви Светог Станка у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеормонах Владимир и јереји Миленко Ралевић и Ранко Радоњић и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће острошког и подмаинског монаштва.

После читања Светог јеванђеља сабране је празничном бесједом поучавао о. Сергије који је казао да је Црква установила да прослављамо светитеље и да се учимо од њих.

– Ево и данас као што рече Свето јеванђеље, Свети мученик Станко испуњава јеванђелску ријеч, ”ако мене гонише и вас ће гонити” зарад управо онога даљег обавјештења које Гопсод каже ” да нисам творио чуда и дјела која је творио међу људима чији смо ми и дан данас свједоци, не би гријеха имали, овако немају изговора за гријех свој”. И заиста наш људски живот јесте пут између блаженства и њему супротнога одрицања од блаженства Божијег које Господ даје онима који га следују. Заповјести Божије нису тешке ако човјек сав свој живот, себе самога и све око себе стави на службу Богу, који је једини смисао људског постојања – рекао је о. Сергије.

Свети мученик Станко је, као што се чује у дивним стихирама,  у младости својој готово као дијете био на испитивању своје вјере, казао је о. Сергије.

– И кад је требало и одрећи се Христа зарад некаквог пуког биолошког продужетка и још неко вријеме боравка на овој земљи и издати ближњега и све што иде једно за другим кад крене човјек да се одриче од Бога, одриче се и од ближњих и од имена свога и од свога идентитета и губи све, Господ му је дао снаге, а и он је био вољан и чврста је његова вјера била да остане хришћанином, да остане човјек и ево и дан данас прослављамо њега и угледамо се на његово дјело. И хранимо се, јер сваки људски живот врло често пролази кроз те дилеме кроз које су пролазили светитељи. Диван је и величанствен мученички крст и мученички подвиг и заиста Црква Божија ако на чему саграђена то је управо на мученичком, исповједничком подвигу светитеља, чланова Цркве који су себе уградили у темеље Цркве и у цијелу грађевину Цркве Божије – истакао је о. Сергије.

Додао је и да нема ниједног Божијег храма који у себи нема садржане мошти некога од светих мученика.

– То је тако установљено да се при освећењу Антимиса и цркве уграђује у Свети Престо на који се служи Света Литургија дио моштију светитеља мученика. И то је знак данам је то дато као угледање да будемо храбри и чврсти у вјери – рекао је о. Сергије.

Он је нагласио да је такође достојан дивљења и Свети Сава Освећени, који својим подвигом, бескрвним мучеништвом одрицања од својих палих, враћа се у цјеловитост како га је Господ назначио и како му је Бог намијенио да буде.

– Као што каже апостол, напредујете у вјеру раста Христова. Заиста велики је тај простор на коме човјек може да узраста духовно, чистећи себе од свих духовних, душевних и тјелесних нечистота које га вребају. Зато је велики дар благодати Божије као што рекосмо кроз свете тајне и свете врлине, којом лествицом је и Свети Сава Освећени кренуо и заста достигао велики степен светости и његово житије је окрјепљење и велики примјер нама да се и ми можемо одрећи родитељског дома и свега осталог – објаснио је о. Сергије.

Нагласио је и да се ова Света литургија служи над мученичким костима бранилаца Острога чији подвиг треба да споменемо и за чије душе се треба помолити.

– Као што рече Миторополит Амфилохије кад смо 2004. године освећивали овај храм, сами је Господ Бог створио ову стијену да на њој као круна изникне овај храм Светом мученику Станку и тако Господ промишља од почетка све о човјеку и о сваком његовом кораку, а ми само да се ослонимо на живог Бога и да никад не заборавимо шта нам Бог даје, колико велике благодати и дарове даје и само да будемо вјерни Богу као што су и свети били и тако достигнемо Царство небеско са свима светима – закључио је о. Сергије.

На крају Литургије острошка братија и сабрано монаштво су поводом храмовне славе у литији опходили храм Светог новомученика Станка, а након тога пререзан је и благосиљан славски колач који су припремила острошка братија.

На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је одржао помен бранитељима острошке светиње који су од братске руке страдали за вријеме Другог свјетског рата, а чије су кости од 2004. похрањене у крипти храма Светог новомученика Станка.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 18. децембра 2020. године, седиште Будимске епархије у Сентандреји посетио је министар спољних послова Републике Србије г. Никола Селаковић са пратњом. Уваженог госта срдачно је дочекао Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан.

Пријему су присуствовали амбасадор Србије у Мађарској г. Иван Тодоров, чланови Кабинета министра спољних послова и службеници Будимске епархије. Преосвећени Владика је најпре захвалио министру Селаковићу на, за српску заједници у Мађарској, изузетно важној посети. Владика је информисао високог госта о заједничким пројектима Епархије и Владе Мађарске. Истовремено, владика Лукијан је нагласио значај добросуседске политике Републике Србије, нарочито према Мађарској, где је управо захваљујући таквим односима кренуло на боље и српској заједници и Цркви, на коју се у Мађарској гледа са поштовањем и уважавањем.

Велики помак је према речима владике Лукијана остварен од када је на челу Амбасаде Србије у Мађарској Његова Есекенција Иван Тодоров.

Владика је образложио уваженом госту које су актуелне потребе Будимске епархије и српске заједнице уопште, а које се могу повољно решити управо захваљујући добрим односима две земље – Србије и Мађарске.

Министар Селаковић је информисао владику Лукијана о карактеру његове званичне посете Мађарској, у оквиру које је потписан и протокол о сарадњи два Министарства спољних послова. Министар је упознао Владику и о предстојећем састанку у оквиру посете са премијером Мађарске г. Виктором Орбаном.

Владика Лукијан је искористио прилику да информише министра Селаковића о пројектима које Будимска епархија спроводи у сарадњи и уз помоћ Владе Србије, а на чему је Српска Црква у Мађарској нарочито благодарна. Министар је затим са сарадницима и свештенством посетио Саборну цркву у Сентандреји.

Претходно, министар Никола Селаковић се састао са мађарским шефом дипломатије Петером Сијартом, a затим посетио Српску школу Никола Тесла у Будимпешти где је уручио помоћ у виду три школска комби аутобуса за превоз ђака као и књиге за школску библиотеку.

Након посете Будимској епархији, министар Селаковић састао се и са премијером Мађарске г. Виктором Орбаном.

Извор: Епархија будимска

 Под сводовима цркве Свете Тројице манастира Јазак на светој Фрушкој гори, крај ћивота светог цара Уроша молитвено је прослављен спомен овог угодника божјег из светородне династије Немањића. Свету Литургију, служило је осам свештеника и ђакон. Појале су монахиње, богословци и сав народ који је испунио пространу манастирску цркву. 

Славски колач и жито благословио је архимандрит Филимон, старешина манастира Каона, који је и началствовао богослужењем. Присутном народу Божјем било је мило видети младог официра Војске Србије који је у униформи учествовао у чину благосиљања славског колача уз ћивот светитеља. Вредно је напоменути да од 2001. године када је враћен ћивот цара Уроша у његов манастир Јазак, сваке године официри Војске Србије учествују у прослави манастирске славе Тројичиндан и на празник цара Уроша. 

 Игуманија мати Параскева принела је захвалне молитве за тридесет година службе настојатељице манастира Јазак у који је, у  раној младости, ступила са својом мајком 1953. године. Током славске трпезе у манастирском конаку одјекивале су речи јуначких песама које су у част празника певали сви присутни верници предвођени свештенством и монаштвом. Певане су песме "Полећела два анђела", "Јечам жњела Косовка дјевојка", "Онамо, намо", "Где је Српска војводина" и др.  и тиме је на најлепши и најдостојанственији начин одата почаст цару Урошу Немањићу који је узор смирености и пожртвовања српских владара средњовековног доба.

Ризница литургијског богословља и живота: Молитвени спомен светог цара Уроша у манастиру Јазак

BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

---