Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори.

*Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада?

Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде.

Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије.

Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама…

*Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате?

Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност.

Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов.

*Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима?

Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати.

*Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила?

Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека.

*Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда.

Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић.

*Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”?

То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“…

*Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи?

Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији.

*Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића?

Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи.

*Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно?

То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица….

При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова.

Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе.

Извор: Политика

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило данас, 27. децембра, у Недјељу праотаца – Материце, служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру

Звучни запис беседе

У току Свете службе Божије Преосвећени владика Кирило је миропомазао новокрштену Иларију, подсјећајући на ријечи апостола Павла да су сви хришћани свети и да треба да буду светога живота, реално, а не само по имену, и да ту благодат крштења, коју смо сви ми добили, треба реализовати у нашем животу. Објаснио је да нас Света тајна крштења уводи у друге Свете тајне Цркве, а да је Света литургија пројава истинског Царства Божијег на земљи.

“То није никаква икона или некакво изображевање, него светотајинским животом сваки хришћанин већ овдје на земљи постаје судионик вјечнога небескога непролазнога Царства Божјега. Тако је наша новокрштена сестра Иларија данас прошла та врата и ушла у заједницу светих.”

Једна од припремних недјеља за дочек једног од највећих и најрадоснијих празника Божића, Недјеља праотаца посвећена је праоцима из чијег сјемена су изникли Јосиф и Дјева Марија, али и свим оним пророцима и другим праведницима који су имали ту месијанску идеју и својим животом припремили пут доласка Христа у нашу природу и свијет.

“Међу њима помињемо и великог пророка Данила, особито са три младића у огњеној пећини који су изобразили тајну Свете Тројице, пророка Јону који је изобразио Васкрсење Христово, а такође и Његово рођење од Дјеве, пребивајући тродневно у китовој утроби. Помињемо цара Давида који је био та шибљика из коријена Јесејева, који је својим животом и дијелом, нарочито псалмима, у пуноћи предизобразио долазак Христов у тијелу…… Ту је и Мојсије који је провео народ кроз Црвено море. Како апостол Петар говори, подобно томе проласку народа јеврејског кроз Црвено море и ми се крштавамо и тиме пролазимо ту нашу Пасху и пролазимо у нову обећану земљу, постајемо чланови Царства”, бесједио је Преосвећени владика Кирило.

По његовим ријечима праоци су прије доласка Христовога живјели беспрекорним светим животом и знали да сви одлазе по ту сијенку смрти, али су имали наду у долазак Спаситеља “не само на земљу него и Његов силазак у ад и ослобођење душа свих људи од замке смрти у коју смо се уплели Адамовим гријехопадом”.

“Али поред свих тих великих људи, није било могуће да се човјек сам спасе. Како каже и Спаситељ у Јеванђељу, човјеку је то немогуће, али Богу је све могуће. И нико није дошао на Небо осим Онај који сиђе са Неба – Син човјечији, који нам је то и рекао кроз проповједи својим ученицима. Потребно је било да се формира мост, веза божанске и човјечанске природе. Немогуће је било да човјек узиђе на Небо и да се спаси осим доласком Спаситеља свијета, који је повезао божанску и човјечанску природу, и том везом, преобразивши је, учинио нас судионицима живота вјечнога.”

Говорећи о црквено-народним празницима везивања – Дјетињци, Материце и Оци – владика Кирило је казао да ти обичаји дивно тумаче сву теологију нашега Спасења. Протумачио је да се прво везују дјеца зато што би без везивање тог дјетета Христа Бога, које се родио као дијете, све остало било народски речено безвезе.

“Он је требао да установи ту везу божанске и човјечанске природе, и зато ми прво везујемо дјецу јер нам је кроз то дијете и дошло чудесно дијете које се родило у Витлејему. На чудесан начин од Дјеве Марије је дошло спасење овоме свијету. И зато касније то везивање, и Материца и Отаца, има смисла јер је Бог учинио својим оваплоћењем и својим домостројем спасење, да утроба материна не буде више радионица смрти, како је то говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије”, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички.

Тада је, како је објаснио, утроба материна постала радионица живота јер се и наша мала црква, фамилија, породица, затим и шира црквена заједница, повезала са тим квасцем вјечног живота кроз светотајински живот Цркве, нарочито кроз Свето причешће, у којима нам се даје Христос у потпуности, из којег излази животворна сила нашега духовног живота којом превазилазимо палу нашу природу, страх и невоље, кроз коју нам се праштају гријехови и достижемо до сједињења са божанственом природом.

Све ово је илустровао и техничким примјером: човјечанска природа је нула, а божанска природа фаза, ако се не споје нула и фаза нема струје, нема свјетлости.

“Тако и ми морамо да схватимо да смо без божанске природе, без сједињења са Богом у светотајинском животу, једна обична нула и да се све завршава у праху одакле је и почело: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али сједињењем са божанском природом, човјечанска природа постаје животворна”, поручио је Преосвећени и као примјер навео мошти светих које постају извор исцјељења од силе Божије коју су светитељи примили и сачували.

Даље је казао да смо сви ми добили залог благодати, као и наша мала Иларија данас, али ту благодат, таленат који добијамо од Бога, треба умножити кроз молитве, постове, кроз учествовање у светотајинском животу те да треба да се угледамо на наше праоце, оце, наше свете до данашњег дана.

“Господ нам изобразио и у наше дане примјер јеванђељског светог живота у лику нашег Митрополита Амфилохија”, нагласио је владика, додавши да је у сваком времену могуће живјети по Јеванђељу и да упркос свакодневним обавезама треба да вријеме посветимо молитви, посту…  и да нарочито недјељом треба посветити вријеме Богу.

Подсјетивши на ријечи Светог оца нашега Николаја да је најважније занимање његовог животе бити хришћанин, рекао је да нам то најважније занимање доноси вјечни живот.

“Ако нам то доноси највећи дар, онда посветимо томе највећу пажњу. Све остало радити је благочестиво, поштено је радити и зарађивати новац, васпитати своју дјецу и сваки поштени посао… Међутим, све је то споредно, привремено, најважније наше занимање је да будемо истински хришћани”, поручио је Преосвећени владика Кирило, закључујући да треба да чинимо оно што су чинили древни хришћани који су све остављали и следовали Христу, као и онима прије Њега који су све подређивали очекивању Спаситеља.

Свако од нас требало би да се труди да живи да дочека прву смрт, тако да друга смрт, нагласио је, над њим нема власти, а друга смрт је опасна јер се и тијело и душа баца у пакао

“То ћемо успјети ако се будемо угледали и последовали светим праоцима и светим нашим Божјим људима до данашњег дана, јер нас до данашњег дана Господ посјећује својим светима, а живот светитеља није ништа друго него живот Христов продужен кроз вјекове, како нас је учио преподобни наша отац Јустин Поповић”, закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило у литургијској бесједи у Цетињском манастиру.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Мркоњић Граду у недјељу Праотаца 27. (14) децембра 2020. године.

Звучни запис беседе

Његовом Преосвештенству Епископу Сергију саслуживали су: презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), Предраг Милетић, Александар Бјеличић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић.

На почетку свете Литургије Владика је рукопроизвео господу Немању Лазендића, дипломираног медицинара и Давора Јовића, студента пољопривреде из Мркоњић Града у чин Чтеца.

По прочитаном јеванђелском зачалу Епископ је бесједио на тему Господареве вечере у којој се крије садржај и коначни циљ у Самоме Богу и Оцу Који непрестано позива све на своју Вјечну Вечеру Која је уствари Царство Небеско. Иза Божијег позива крије се суштина оне непрестане љубави и жеље Оца Који жели да види свакога у Свом окриљу, и из тога произлази онај позив да су сви позвани на Вечеру Господара и Бога нашега.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Древни манастир Дубница у селу Божетићи код Нове Вароши свој највећи процват доживео је у време Светог Патријарха српског Гаврила. Поводом прослављања успомене на овог знаменитог првојерарха, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у овој светињи Божанску Литургију у суботу 26. децембра 2020. године. Саслуживали су протојереј Никола Перковић, јереј Мишел Мемишевић и ђакон Иван Савић.

Звучни запис беседе

Верни народ нововарошког и ивањичког краја сабрао се да прослави Бога и Његовог угодника, Светог Гаврила Српског. У току свете службе освештано је славско жито и преломљен славски колач.

У својој беседи, Епископ Атанасије је најпре похвалио веру и љубав коју исказују мештани села Божетићи и околине својим трудом и настојањем да веру православну сачувају сталним доласцима и учествовањем у богослужењима у овој древној светињи: – Видећи како ви волите овај свети храм, овај свети манастир Свете Тројице, и слушајући како лепо певате Господу Богу и светима Његовима, како не дозвољавате да се молитва, песма, вера и љубав овде угасе него да вечно, трајно, овде светли вера у Господа, закључујемо да на првом месту треба макар данас, макар овде, похвалити вас, јер јесте за похвалу то што чините.

Свако време за нас хришћане има своје потешкоће, подсетио је Владика говорећи о Светом Гаврилу који је предводио српски народ у бременито време робовања под Турцима: – Због свега онога што је радио на просвећивању и утврђивању српског народа у вери, Патријарх Гаврило је од стране Турака био ухапшен и одведен у Турску и тамо му је суђено. И као онај који је био присталица вере православне и није хтео да се потурчи осуђен је на смрт, и смртна казна је извршена вешањем. Патријарх Гаврило је остао вечно да светли као човек, као хришћанин, као Патријарх, као пастир. Пример од кога и из кога се учи.

– И ово наше време има своје испите, питања која треба положити. Искушења су разна али је задатак свих нас да се сви заједно Богу помолимо да нам Господ да мудрости да правилно, адекватно, одговоримо на сва питања. Од свакога се тражи такав допринос да се Богу помолимо, да се духовно напрегне целокупно српско православно биће, и да нас Бог ту погледа и помилује, нагласио је Епископ Атанасије.

Извор: Епархија милешевска

У суботу, 26. децембра 2020. године, када Црква прославља Светог мученика Евстратија, Светог свештеномученика Гаврила, патријарха српског и Светог Никодима Тисманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу.

Звучни запис беседе

Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Влада Димитријевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора „Свети Димитрије“ из Лазаревца.

Обраћајући се надахнутим речима окупљеним верницима Владика Јован је поручио да је човеку потребно да чује речи апостола Павла који нам поручује: „Браћо, јачајте у Господу у сили и моћи његовој. Обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли успротивити лукавству ђаволскоме“. На самом почетку видимо да нам апостол поручује да је ђаво лукав. Он на све могуће начине гледа како да нам подмеће све како бисмо се окренули од Бога и не бисмо тражили Његову помоћ. Због тога нам говори да је он тај који нас може спасити. 

Лукавство ђаволско је опасно“, поручио је Епископ Јован. Затим, владика је говорио о томе како препознати то лукавство: „Људи који Духа Божијег имају у себи, могу да открију то лукавство. Заиста, такви људи знају да ђаво нама обећава рај, али нам, заправо, даје пакао. Обећава нам љубав, а даје нам мржњу. Обећава нам добро, а даје нам зло. Због тога је хришћанину потребно да стално јача у сили и моћи Господњој, да бисмо се могли успротивити том лукавству“, закључио је Епископ Јован.

На крају своје посете колубарско-посавском намесништву Владика Јован је обишао и храм Светог архангела Гаврила у Шопићу и благословио наставак живописања овог храма, као и манастир Светог великомученика Георгија у Ћелијама, где је благословио наставак радова на изградњи манастирског конака. Такође, Епископ је посетио и радове на сибничком манастиру и дао благослов за њихов наставак, Архијерејско намесништво космајско.

Извор: Епархија шумадијска

 У другу недјељу пред Божић, 27. децембра 2020. љета Господњег на празник Светих мученика Тирса, Левкија,Филимона, Аполонија и других с њима, када наша Света Црква прославља Материце, дан посвећен мајкама и женама, молитвено је било у острошкој светињи.

Звучни запис беседе

Светом Литугијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереји Блажо Петровић зетски парох и Ранко Радоњић острошки саслужитељ, као и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа.

После прочитаног Светог Јеванђеља, говорећи о васкрсењу Хрисотовм које се прославља сваке недјеље, бесједио је о. Блажо.

– Сваке недјеље изнова и изнова Христос долази нама, страда и васкрсава. И призива нас, као што нас призива у Светом Јеванђељу и говори да дођемо на вечеру Његову коју је зготовио и припремио Син Његов Господ наш Исус Христос. Само страдање Христово и васкрсење није неки догађај којег ћемо се сјетити једном или два пута годишње, већ управо догађај којим треба да живимо, којим треба да се хранимо и да се појимо и да свакога дана изнова и изнова пред собом имамо лик Господа нашега Који је васкрсао и дао нам живот вјечни – казао је о. Блажо.

Подсјетио је на Господње ријечи да је много званих, али мало изабраних.

– Не односи се то само на људе који су ван Цркве. Наравно, имамо ту и примјер несрећног Јуде и многих Јуда данас. Благодаћу Божијом Господ нас је сачувао од тога издајства, иако имамо свједочанство од посљедњих 70-80 година, од када је несрећни комунизам још завладао на овим просотрима, па ево и у току ове године, када су несрећници атаковали на наше храмове, на нашу вјеру, коју смо бранили достојанствено. Те Јуде не треба браћо и сестре, да нам буду ту да бисмо њих осуђивали. Они треба да нам буду примјер какви не треба да будемо и на који начин човјек не жели да отвори очи своје пред васкрсењем Христовим и на који начин човјек је и онда прије 2000 година разапео и пробо копљем ребра пречиста – објаснио је о. Блажо.

Међутим, да бисмо у попуности имали удјела у васкрсењу Христовом, у овој вечери која је Тајна над Тајанама, а опет толико јавна да се зна у цијелој васељени за њу, на првом мјесту треба да живимо Христом током цијеле нејдеље, свакога дана, свакога трена, рекао је о. Блажо.

– Не завршава се све постом и молитвом. Пост и молитва, рекао је Гсопод, изгнаће онај род. Али ми треба у сваком човјку поред себе на првом мјесту да видимо Христа. Вјера православна није вјера мрачњаштва, није вјера мрзовоље. Сви су нам ближњи. И вјерници, и невјерници, и они који су гласали за закон и они који су гласали против закона. Сви су наши ближњи и свакоме треба у сваком трену да свејдочимо васкрсење Христово – закључио је о. Блажо.

Извор: Манастир Острог

Са благословом Епископа рашко-призренског г. Теодосија, Одбор за обнову светиња Призрена покреће обнову призренске Цркве Светог Николе - средњовековне властелинске цркве, задужбине Рајка Киризмића!

Одбор је известио о почетку обнове ове светиње и позвао све људе добре воље да се придруже воздизању Рајкове цркве, последње српске цркве у самом Призрену која није обновљена, не заборављајући притом ни друге угрожене светиње које је неопходно заштитити (детаљи су у наставку). Почетак обнове ове богомоље, у чијој се порти налази школа "Младен Угаревић", најавио је о Никољдану ове године и призренски парох отац Јован Радић (током Свете Литургије у цркви Св. Ђорђа, о чему смо посебно известили на линку испод) и позвао све који могу да се укључе у обнову, својим молитвама и прилозима по сопственим могућностима (звучни запис дела беседе је на крају).

Како се придружити обнови Цркве Светог Николе у Призрену:

Уплатом донације на

рачун Црквене општине Призрен: 

205-171950-84  (позив на број: 19-12-2021)

чиме постајете обновитељ ове светиње и српског православног културног наслеђа Косова и Метохије.  

О Цркви Светог Николе у Призрену

Црква Светог Николе је средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића. Саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Рајкова Црква се помиње у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана. Приложио ју је, заједно са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви.  

После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, временске неприлике су оставиле трага а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Цркву је прекрила и затрпала земља и песак из воде из оближњег потока.  Деценијама се за њу није знало. Приликом уређивања митро-политске баште 1857. године темељи Рајкове црква су откривени. Обнову цркве благословио је рашко-призренски митрополит, Мелетије. Призренци су је обновили 1857. године, проширили и покрили дрвеним кровом. О овој обнови оставили су запис на уласку у цркву. Својим тадашњем изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Иконостас цркве је дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој а фрескописац је остао анониман. 

У другој половини XIX века, све до завршетка изградње нове Саборне цркве Светог Ђорђа 1887. године, храм Рајка Киризмића био је најпространији међу тада малобројним српским светилиштима Призрена, а у његовој непосредној близини налазила се и зграда митрополије. Од 1857. године до јуна 1999. године црква је била жива, у њој се служила литургија на дан Светог Николе, зимског и летњег, као и током године,  нарочито зими.  

Почетком 20. века Рајкова црква је, на велику радост призренских Срба, у својој непосредној близини добила велелепно здање, Основну школу „Младен Угаревић“ као тестаментално завештање призренског добротвора Младена Угаревића. Од тада су црква и школа живеле у својеврсној симбиози све до кобне 1999. године, када су цркву минирали албански екстремисти. Срећом, нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена. У годинама које су се низале постала је својеврсна депонија. Пре пар година успело се да се црква огради. Ретке Србе који овде дођу да се помоле, упркос страдањима дочекују фреске  светаца, које вапе за обновом. 

Рајкова црква је последња српска црква у самом Призрену која није обновљена. Притом не заборављамо ни друга света места и иконлуке (Свети Прокопије) у граду, која је неопходно обележити, заштитити и оградити, као ни заштиту угрожених светиња у околини Призрена. Дужни смо да својим потомцима оставимо у наслеђе све што смо од својих предака и наследили. Стога позивамо све добронамерне људе који желе и могу да помогну акцију хитног спасавања овог значајног споменика културе.

**

Прилог акцији је и диван спот уз песму “Призренска ноћ”, хора и оркестра Богословије у Призрену (текст и музика: Гаврило Кујунџић из Ораховца), који можете видети на линку: 

https://www.facebook.com/CrkvaSvetogNikoleRajkova/videos/416940912689736/

Извор: Одбор за обнову Цркве Светог Николе (Рајкове) у Призрену

Сјећајући се предбожићних дана из прошле године када је наш вјерујући народ високо уздигнуо барјак своје вјере за одбрану светиња, изражавамо велику благодарност свима који су на било који начин подржали Српску Православну Цркву у њеној оправданој борби против дискримнаторног Закона о слободи вјероисповијести и неправде којој је била изложена од стране бивше власти.

У вези бројних објава на друштвеним мрежама да ће се ових дана организовати аутолитије поводом прошлогодишњих немилих догађаја у Скупштини Црне Горе, обавјештавамо све православне вјернике и укупну јавност да те најаве нијесу организоване од стране Цркве нити имају њен благослов. Не видимо разлог за организацијом манифестација ове врсте с обзиром да су дани поста и припреме за празник Рођења Христовог и да државни органи управо раде на измјени горе поменутог закона. Такође, ових дана су на снази епидемиолошке мјере које нас обавезују да водимо рачуна о здрављу својих ближњих.

Нека Богомладенац Христос чији ћемо празник Рођења ускоро прославити донесе сваком божански мир и добру вољу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је јутрос, на празник Светог Спиридона Тримитунтскога Чудотворца са свештенством Свету службу Божију у црквици Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу.

Звучни запис беседе

У литургијској проповиједи Владика је рекао да је Свети Василије Острошки у много чему сличан Светоме Спиридону.

“Као што Свети Спиридом чудотвори на Крфу, тако и Свети Василије чудотвори у овој светињи. И један и други Чудотворе у читавом свијету, гдје год их људи призивају са вјером. И чудеса су њихова неизбројна. На њима се остварила ријеч Божија ево видите чудеса која ја чиним, а када ја одем Оцу својему ви ћете чинити још већа чудеса. Може бити да се та ријеч односи на све оне који ће слиједити Његовим стопама и које ће Господ обдарити даром исцјељивања и душевних и тјелесних немоћи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Додао је да у у овима данима, када свијет страда од пандемије корона вируса треба да приступамо и Светом Василију и Светом Спиридону и другим светим чудотворцима.

“Треба да се пред њиховим ћивотима молимо прије свега да нас Господ обдари духовним здрављем, да нам дарује топлину вјере, да нам дарује и остале хришћанске врлине: љубав, доброту, молитвеност и спремност на творење Божјих заповијести. А онда, наравно, да се помолимо и за своје здравље и још више за здравље својих ближњих. И за здравље свих болесника који леже по болницама и по својим домовима, нарочито за здравље љекара и цијелог медицинског особља које је под великим притиском и великим искушењима”, поручио је Владика.

Владика Јоаникије је нагласио да осим ковида има и других болести да се треба помолити Богу за здравље и чистоту душа наших.

“А онда ће здравље душе да се пренесе и на тијело, па ће и тијело наше бити здраво. То је просто Божански закон, тако је Бог устројио”, рекао је он.

Додао је да сва искушења и болести су на наше спасење, само ако их подносимо са вјером. И смрт је спасоносна такође, јер се на такав начин, ако смо прави хришћани, сједињујемо са Христом, на крсту распетим да би са њиме наследили и славу Његовога васкрсења.

“Најважније је, дакле, да живимо у вјери, да јачамо у вјери свакога дана. А то нам је дато, и то нам је могуће”, објаснио је Владика Јоаникије.

Говорећи о предстојећем празнику Христовог рождества, казао је да радост због његовог доласка ојачава нашу душу и нашу вјеру.

“Радост у Христу Исусу, Господу нашем даје велику снагу нама хришћанима и те радости нас Господ не лишава никада ако смо заједно са њиме, па макар трпјели и страдања и тешкоће у овоме свијету и вијеку”, рекао је он и додао да је потребно да се угледамо на свете Божје угоднике који су прошли трновити уски пут идући за Христом.

Таквим путем су, нагласио је Владика, ишли Свети Спиридон и Свети Василије.

“Они су чувари свете вјере наше православне. Велики су вјекови који раздвајају ова два светитеља, али су они блиски. Они су савременици јер су Христови, јер су се сјединили са Христиом у коме имамо и прошлост и садашњост и будућност, увијек уједно”, закључио је Владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храмовна слава манастира Буково – Свети Николај Чудотворац, прослављена је светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион. Епископу Илариону саслуживали су протосинђел Симеон, јеромонах Енох и архиђакон Илија, сабраћа свете буковске обитељи. Литургијско сабрање украсило је појање сестринства манастира Вратна а након Литургије преломљен је славски колач и освећено је кољиво.

Извор: Епархија тимочка

У среду, 24. децембра 2020. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Господина Јована у манастиру Благовештење Рудничко, са почетком у 9 часова, служена је Света заупокојена Литургија којом је началствовао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава.

Звучни запис беседе

Оцу Петру саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Епархије шумадијске и из других Епархија наше Помесне Цркве.

Опело блаженопочившем архимандриту Серафиму служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован. Након прочитаног Јеванђеља својом беседом владика Јован се опростио од блаженоупокојеног оца Серафима.

Верни народ наше Цркве, који је са тугом и болом примио вест о упокојењу оца Серафима, дошао је данас да се молитвено опрости од великог духовника нашег времена.

Извор: Епархија шумадијска

Поједини медији су сасвим нетачно и злонамјерно представили изјаву Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, тако да јавност на основу те информације може закључити да је он рекао да је Српска православна црква урадила измјене закона, што не одговара истини.

Владика Јоаникије је јасно саопштио да би Црква, у другим околностима, захтјевала да се овај дискриминаторни закон у потпуности укине. Но, Православна Црква је и од претходне власти тражила само оне измјене које би онемогућиле њену дискриминацију, па сљедујући томе, ни од ових власти није тражила ништа друго.

Уз то, јасно је рекао да је тај процес измјене посматран „поиздаље“ и да су остављени правници да ураде свој посао. Дакле, надлежни државни органи су предложене измјене представили Цркви, као и осталим вјерским заједницама, а правници из Цркве су то питање размотрили и закључили да су измјене урађене на добар начин, с обзиром на све околности.

Понављамо, Црква је, као мјеру компромиса, а не као идеално рјешење, прихватила измјене умјесто израде новог закона. Није било непознато шта је Црква, још претходној Влади, изнијела као свој минимум захтјева – признање постојећег правног субјективитета и одустајање од безаконог покушаја нове национализације црквене имовине. То је овим измјенама, Богу хвала, и обезбјеђено.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трошкови, које је прегледала и ревизија, били су потребни да би се спречило даље пропадање цркве, у тренутку у ком је благовремено деловање било од суштинске важности, наводи се у саопштењу епархије.

Приликом обнове Цркве Светог Саве у Њујорку, изгореле у пожару на Васкрс 2016, и издвајања финансијских средстава за те намене ни у ком случају нису прекршени Правилник црквено-школске општине, Једнообразна правила, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а понајмање њујоршки закон, наводи се у саопштењу Епархије источноамеричке.

Епархија је саопштењем реаговала на претходни допис новоизабраног парохијског управног одбора њујоршке Цркве Светог Саве у којем се наводи да не могу да прихвате услове које им је поставио владика Иринеј како би дао одобрење за рад новоизгласаном одбору. Новоизабрани чланови одбора навели су, између осталог, да је епископ источноамерички потрошио на обнову цркве осам милиона долара без одобрења одбора, да жели да оснује посебно тело које ће се бавити обновом цркве, али и преговорима о продаји ваздушних права, да је стављен ван снаге статут парохије…

У саопштењу Епархије источноамеричке наглашава се да према Правилнику црквено-школске општине повлачење средстава са рачуна за обнову и развој мора одобрити епископ и да су трошкови који су у питању тако и одобрени, а прегледала их је и ревизија. „Трошкови су били потребни да би се спречило даље пропадање цркве, у тренутку у ком је благовремено деловање било од суштинске важности. Да се даље пропадање није спречило, морали би се, уз огромне додатне трошкове, обнављати и зидови цркве, што би заједницу можда коштало и саме цркве и имања.

Што се тиче извештаја о ревизији, истина је да је поверљив, али га чланови новоизабраног Управног одбора могу поверљиво прегледати (уз потписивање уговора о тајности) у епархијском седишту или парохијској канцеларији”, наводи се у саопштењу у којем се додаје и да је претходни епископ источноамерички, владика Митрофан, сам одобрио 4,5 милиона долара за обнову крова пре пожара.

Додаје се и да је Одбор за рестаурацију и развој постојао и пре разорног пожара у Саборном храму Светог Саве, да је он формиран 1994. године и да је његове чланове до 2016. именовао надлежни епископ, владика Митрофан. „Напори за обнову укључују бројне сложене елементе, текуће преговоре о продаји ваздушних права, за чију ће финализацију бити потребно више одобрења која су изнад овлашћења Управног одбора црквено-школске општине или скупштине црквено-школске општине”, истиче се у саопштењу.

Наводи се да целокупни рад на обнови Цркве Светог Саве на Менхетну мора бити заједнички напор Епархијског савета, епархијског архијереја, Управног одбора црквено-школске општине, претходног Повереништва, које има солидно знање о свим питањима у вези са преговорима о ваздушним правима, и чланова парохијске заједнице.

Што се тиче суспендовања статута парохије, на које су указали новоизабрани чланови одбора, у саопштењу епархије пише да су ван снаге стављени само они делови статута који су у супротности са Уставом СПЦ за Северну и Јужну Америку.

На замерку да је услов био да у новом одбору буде и члан Повереништва који није добио довољан број гласова 20. септембра на изборима за нови парохијски одбор, у саопштењу се наводи да епископ према члану 40.5 Једнообразних правила, уз препоруку одбора и парохијског свештеника има овлашћење да попуњава упражњена места у Управном одбору, али да је то и у складу са историјском праксом у парохији Светог Саве.

„Савет Епархије источноамеричке још једном позива чланове новоизабраног Управног одбора да се прихвате дужности на коју су – како наглашавају – изабрани већином гласова, да службу цркви ставе испред непотребних расправа и да, заједно са Саветом, епископом и верним народом наставе са радом на обнови изгореле светиње”, закључује се у саопштењу.

Извор: Политика

У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић.

Звучни запис беседе

Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. 

А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. 

Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. 

Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. 

Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". 

Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска