Са благословом Епископа рашко-призренског г. Теодосија, Одбор за обнову светиња Призрена покреће обнову призренске Цркве Светог Николе - средњовековне властелинске цркве, задужбине Рајка Киризмића!

Одбор је известио о почетку обнове ове светиње и позвао све људе добре воље да се придруже воздизању Рајкове цркве, последње српске цркве у самом Призрену која није обновљена, не заборављајући притом ни друге угрожене светиње које је неопходно заштитити (детаљи су у наставку). Почетак обнове ове богомоље, у чијој се порти налази школа "Младен Угаревић", најавио је о Никољдану ове године и призренски парох отац Јован Радић (током Свете Литургије у цркви Св. Ђорђа, о чему смо посебно известили на линку испод) и позвао све који могу да се укључе у обнову, својим молитвама и прилозима по сопственим могућностима (звучни запис дела беседе је на крају).

Како се придружити обнови Цркве Светог Николе у Призрену:

Уплатом донације на

рачун Црквене општине Призрен: 

205-171950-84  (позив на број: 19-12-2021)

чиме постајете обновитељ ове светиње и српског православног културног наслеђа Косова и Метохије.  

О Цркви Светог Николе у Призрену

Црква Светог Николе је средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића. Саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Рајкова Црква се помиње у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана. Приложио ју је, заједно са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви.  

После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, временске неприлике су оставиле трага а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Цркву је прекрила и затрпала земља и песак из воде из оближњег потока.  Деценијама се за њу није знало. Приликом уређивања митро-политске баште 1857. године темељи Рајкове црква су откривени. Обнову цркве благословио је рашко-призренски митрополит, Мелетије. Призренци су је обновили 1857. године, проширили и покрили дрвеним кровом. О овој обнови оставили су запис на уласку у цркву. Својим тадашњем изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Иконостас цркве је дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој а фрескописац је остао анониман. 

У другој половини XIX века, све до завршетка изградње нове Саборне цркве Светог Ђорђа 1887. године, храм Рајка Киризмића био је најпространији међу тада малобројним српским светилиштима Призрена, а у његовој непосредној близини налазила се и зграда митрополије. Од 1857. године до јуна 1999. године црква је била жива, у њој се служила литургија на дан Светог Николе, зимског и летњег, као и током године,  нарочито зими.  

Почетком 20. века Рајкова црква је, на велику радост призренских Срба, у својој непосредној близини добила велелепно здање, Основну школу „Младен Угаревић“ као тестаментално завештање призренског добротвора Младена Угаревића. Од тада су црква и школа живеле у својеврсној симбиози све до кобне 1999. године, када су цркву минирали албански екстремисти. Срећом, нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена. У годинама које су се низале постала је својеврсна депонија. Пре пар година успело се да се црква огради. Ретке Србе који овде дођу да се помоле, упркос страдањима дочекују фреске  светаца, које вапе за обновом. 

Рајкова црква је последња српска црква у самом Призрену која није обновљена. Притом не заборављамо ни друга света места и иконлуке (Свети Прокопије) у граду, која је неопходно обележити, заштитити и оградити, као ни заштиту угрожених светиња у околини Призрена. Дужни смо да својим потомцима оставимо у наслеђе све што смо од својих предака и наследили. Стога позивамо све добронамерне људе који желе и могу да помогну акцију хитног спасавања овог значајног споменика културе.

**

Прилог акцији је и диван спот уз песму “Призренска ноћ”, хора и оркестра Богословије у Призрену (текст и музика: Гаврило Кујунџић из Ораховца), који можете видети на линку: 

https://www.facebook.com/CrkvaSvetogNikoleRajkova/videos/416940912689736/

Извор: Одбор за обнову Цркве Светог Николе (Рајкове) у Призрену

Сјећајући се предбожићних дана из прошле године када је наш вјерујући народ високо уздигнуо барјак своје вјере за одбрану светиња, изражавамо велику благодарност свима који су на било који начин подржали Српску Православну Цркву у њеној оправданој борби против дискримнаторног Закона о слободи вјероисповијести и неправде којој је била изложена од стране бивше власти.

У вези бројних објава на друштвеним мрежама да ће се ових дана организовати аутолитије поводом прошлогодишњих немилих догађаја у Скупштини Црне Горе, обавјештавамо све православне вјернике и укупну јавност да те најаве нијесу организоване од стране Цркве нити имају њен благослов. Не видимо разлог за организацијом манифестација ове врсте с обзиром да су дани поста и припреме за празник Рођења Христовог и да државни органи управо раде на измјени горе поменутог закона. Такође, ових дана су на снази епидемиолошке мјере које нас обавезују да водимо рачуна о здрављу својих ближњих.

Нека Богомладенац Христос чији ћемо празник Рођења ускоро прославити донесе сваком божански мир и добру вољу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је јутрос, на празник Светог Спиридона Тримитунтскога Чудотворца са свештенством Свету службу Божију у црквици Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу.

Звучни запис беседе

У литургијској проповиједи Владика је рекао да је Свети Василије Острошки у много чему сличан Светоме Спиридону.

“Као што Свети Спиридом чудотвори на Крфу, тако и Свети Василије чудотвори у овој светињи. И један и други Чудотворе у читавом свијету, гдје год их људи призивају са вјером. И чудеса су њихова неизбројна. На њима се остварила ријеч Божија ево видите чудеса која ја чиним, а када ја одем Оцу својему ви ћете чинити још већа чудеса. Може бити да се та ријеч односи на све оне који ће слиједити Његовим стопама и које ће Господ обдарити даром исцјељивања и душевних и тјелесних немоћи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Додао је да у у овима данима, када свијет страда од пандемије корона вируса треба да приступамо и Светом Василију и Светом Спиридону и другим светим чудотворцима.

“Треба да се пред њиховим ћивотима молимо прије свега да нас Господ обдари духовним здрављем, да нам дарује топлину вјере, да нам дарује и остале хришћанске врлине: љубав, доброту, молитвеност и спремност на творење Божјих заповијести. А онда, наравно, да се помолимо и за своје здравље и још више за здравље својих ближњих. И за здравље свих болесника који леже по болницама и по својим домовима, нарочито за здравље љекара и цијелог медицинског особља које је под великим притиском и великим искушењима”, поручио је Владика.

Владика Јоаникије је нагласио да осим ковида има и других болести да се треба помолити Богу за здравље и чистоту душа наших.

“А онда ће здравље душе да се пренесе и на тијело, па ће и тијело наше бити здраво. То је просто Божански закон, тако је Бог устројио”, рекао је он.

Додао је да сва искушења и болести су на наше спасење, само ако их подносимо са вјером. И смрт је спасоносна такође, јер се на такав начин, ако смо прави хришћани, сједињујемо са Христом, на крсту распетим да би са њиме наследили и славу Његовога васкрсења.

“Најважније је, дакле, да живимо у вјери, да јачамо у вјери свакога дана. А то нам је дато, и то нам је могуће”, објаснио је Владика Јоаникије.

Говорећи о предстојећем празнику Христовог рождества, казао је да радост због његовог доласка ојачава нашу душу и нашу вјеру.

“Радост у Христу Исусу, Господу нашем даје велику снагу нама хришћанима и те радости нас Господ не лишава никада ако смо заједно са њиме, па макар трпјели и страдања и тешкоће у овоме свијету и вијеку”, рекао је он и додао да је потребно да се угледамо на свете Божје угоднике који су прошли трновити уски пут идући за Христом.

Таквим путем су, нагласио је Владика, ишли Свети Спиридон и Свети Василије.

“Они су чувари свете вјере наше православне. Велики су вјекови који раздвајају ова два светитеља, али су они блиски. Они су савременици јер су Христови, јер су се сјединили са Христиом у коме имамо и прошлост и садашњост и будућност, увијек уједно”, закључио је Владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храмовна слава манастира Буково – Свети Николај Чудотворац, прослављена је светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион. Епископу Илариону саслуживали су протосинђел Симеон, јеромонах Енох и архиђакон Илија, сабраћа свете буковске обитељи. Литургијско сабрање украсило је појање сестринства манастира Вратна а након Литургије преломљен је славски колач и освећено је кољиво.

Извор: Епархија тимочка

У среду, 24. децембра 2020. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Господина Јована у манастиру Благовештење Рудничко, са почетком у 9 часова, служена је Света заупокојена Литургија којом је началствовао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава.

Звучни запис беседе

Оцу Петру саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Епархије шумадијске и из других Епархија наше Помесне Цркве.

Опело блаженопочившем архимандриту Серафиму служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован. Након прочитаног Јеванђеља својом беседом владика Јован се опростио од блаженоупокојеног оца Серафима.

Верни народ наше Цркве, који је са тугом и болом примио вест о упокојењу оца Серафима, дошао је данас да се молитвено опрости од великог духовника нашег времена.

Извор: Епархија шумадијска

Поједини медији су сасвим нетачно и злонамјерно представили изјаву Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, тако да јавност на основу те информације може закључити да је он рекао да је Српска православна црква урадила измјене закона, што не одговара истини.

Владика Јоаникије је јасно саопштио да би Црква, у другим околностима, захтјевала да се овај дискриминаторни закон у потпуности укине. Но, Православна Црква је и од претходне власти тражила само оне измјене које би онемогућиле њену дискриминацију, па сљедујући томе, ни од ових власти није тражила ништа друго.

Уз то, јасно је рекао да је тај процес измјене посматран „поиздаље“ и да су остављени правници да ураде свој посао. Дакле, надлежни државни органи су предложене измјене представили Цркви, као и осталим вјерским заједницама, а правници из Цркве су то питање размотрили и закључили да су измјене урађене на добар начин, с обзиром на све околности.

Понављамо, Црква је, као мјеру компромиса, а не као идеално рјешење, прихватила измјене умјесто израде новог закона. Није било непознато шта је Црква, још претходној Влади, изнијела као свој минимум захтјева – признање постојећег правног субјективитета и одустајање од безаконог покушаја нове национализације црквене имовине. То је овим измјенама, Богу хвала, и обезбјеђено.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трошкови, које је прегледала и ревизија, били су потребни да би се спречило даље пропадање цркве, у тренутку у ком је благовремено деловање било од суштинске важности, наводи се у саопштењу епархије.

Приликом обнове Цркве Светог Саве у Њујорку, изгореле у пожару на Васкрс 2016, и издвајања финансијских средстава за те намене ни у ком случају нису прекршени Правилник црквено-школске општине, Једнообразна правила, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а понајмање њујоршки закон, наводи се у саопштењу Епархије источноамеричке.

Епархија је саопштењем реаговала на претходни допис новоизабраног парохијског управног одбора њујоршке Цркве Светог Саве у којем се наводи да не могу да прихвате услове које им је поставио владика Иринеј како би дао одобрење за рад новоизгласаном одбору. Новоизабрани чланови одбора навели су, између осталог, да је епископ источноамерички потрошио на обнову цркве осам милиона долара без одобрења одбора, да жели да оснује посебно тело које ће се бавити обновом цркве, али и преговорима о продаји ваздушних права, да је стављен ван снаге статут парохије…

У саопштењу Епархије источноамеричке наглашава се да према Правилнику црквено-школске општине повлачење средстава са рачуна за обнову и развој мора одобрити епископ и да су трошкови који су у питању тако и одобрени, а прегледала их је и ревизија. „Трошкови су били потребни да би се спречило даље пропадање цркве, у тренутку у ком је благовремено деловање било од суштинске важности. Да се даље пропадање није спречило, морали би се, уз огромне додатне трошкове, обнављати и зидови цркве, што би заједницу можда коштало и саме цркве и имања.

Што се тиче извештаја о ревизији, истина је да је поверљив, али га чланови новоизабраног Управног одбора могу поверљиво прегледати (уз потписивање уговора о тајности) у епархијском седишту или парохијској канцеларији”, наводи се у саопштењу у којем се додаје и да је претходни епископ источноамерички, владика Митрофан, сам одобрио 4,5 милиона долара за обнову крова пре пожара.

Додаје се и да је Одбор за рестаурацију и развој постојао и пре разорног пожара у Саборном храму Светог Саве, да је он формиран 1994. године и да је његове чланове до 2016. именовао надлежни епископ, владика Митрофан. „Напори за обнову укључују бројне сложене елементе, текуће преговоре о продаји ваздушних права, за чију ће финализацију бити потребно више одобрења која су изнад овлашћења Управног одбора црквено-школске општине или скупштине црквено-школске општине”, истиче се у саопштењу.

Наводи се да целокупни рад на обнови Цркве Светог Саве на Менхетну мора бити заједнички напор Епархијског савета, епархијског архијереја, Управног одбора црквено-школске општине, претходног Повереништва, које има солидно знање о свим питањима у вези са преговорима о ваздушним правима, и чланова парохијске заједнице.

Што се тиче суспендовања статута парохије, на које су указали новоизабрани чланови одбора, у саопштењу епархије пише да су ван снаге стављени само они делови статута који су у супротности са Уставом СПЦ за Северну и Јужну Америку.

На замерку да је услов био да у новом одбору буде и члан Повереништва који није добио довољан број гласова 20. септембра на изборима за нови парохијски одбор, у саопштењу се наводи да епископ према члану 40.5 Једнообразних правила, уз препоруку одбора и парохијског свештеника има овлашћење да попуњава упражњена места у Управном одбору, али да је то и у складу са историјском праксом у парохији Светог Саве.

„Савет Епархије источноамеричке још једном позива чланове новоизабраног Управног одбора да се прихвате дужности на коју су – како наглашавају – изабрани већином гласова, да службу цркви ставе испред непотребних расправа и да, заједно са Саветом, епископом и верним народом наставе са радом на обнови изгореле светиње”, закључује се у саопштењу.

Извор: Политика

У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић.

Звучни запис беседе

Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. 

А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. 

Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. 

Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. 

Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". 

Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска

Дана 9/22. децембра, када наша Света Црква прославља празник Зачећа Свете Ане, упокојио се у Господу, у својој 86. години, архимандрит хаџи Серафим (световно име Живојин Миљковић), духовник манастира Благовештења рудничког. Света заупокојена Литургија биће служена у манастиру Благовештењу рудничком у четвртак, 24. децембра 2020. године, у 9 часова, а опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован са почетком у 14 часова.

ЖИВОТОПИС НОВОПРЕДСТАВЉЕНОГ АРХИМАНДРИТА СЕРАФИМА

Архимандрит Серафим рођен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског 18/31. октобра 1935. године у богомољачкој породици у селу Дубница код Свилајнца. Године 1958. након одслуженог војног рока у Славонском броду, на празник Светог Василија Великог одлази у Миљков манастир, где проводи 7 месеци, а након тога и у манастир Тумане код Голупца. Из манастира Тумане одлази у манастир Јошаницу код Јагодине, где је провео 25 година. У манастиру Јошаници је замонашен добивши монашко име Јаков, након чега је рукоположен у јерођаконски, а потом и у јеромонашки чин. По благослову тадашњег Епископа шумадијског др Саве Вуковића, 1984. године прелази у манастир Благовештење рудничко у селу Страгари. У чин мале схиме замонашен је 2004. године од стране надлежног Епископа шумадијског Господина Јована добивши монашко име Серафим.

Цео свој монашки живот провео је испуњујући монашке завете, а пре свега завет послушања. Живео је јеванђелским стилом живота водећи се Христовим речима: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт 18, 3–4).

Остаће запамћен као велики духовник који је годинама свакодневно исповедао по неколико десетина верника из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, па чак и из Америке и Аустралије. Поред тога памтићемо га и као великог подвижника и молитвеника, који је све време свог монашког живота провео у искреној умно-срчаној молитви.

Служећи искрено у благовештењској светињи, заједно са сестринством манастира, допринео је како на духовној, тако и на материјалној обнови. Славећи Господа и Пресвету Богородицу, са радошћу и осмехом на лицу увек је све вернике радо дочекивао дајући им духовне савете и речи утехе.

Свакодневно је до последњег издисаја своју духовну ризницу обогаћивао стиховима из Псалтира, Јеванђеља и светоотачких дела.

Са дусима преминулих праведника упокој, Спасе, душу слуге твога, чувајући је у блаженом животу који је у Теби, Човекољубче! Христос воскресе!

Извор: Епархија шумадијска

Тридесетогодишњица устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја навршава се данас, 23. децембра 2020. године. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године јеромонах Иринеј (Буловић) је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године.

Повезан садржај: 

Јубилеј – 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - други део

Интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - трећи део

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - четврти део

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду.

За време студија, 1968. године, примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха.

Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј је предавао у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију од 1970. до 1980. године проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После одбране докторске дисертације одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна са тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и значајним делима руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објављивао је научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник популарног црквеног часописа Православни мисионар.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године, јеромонах Иринеј је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. По устоличењу Преосвећеног владике Иринеја у трон Епископа бачких, у Епархији бачкој је започета значајна обнова свих аспеката црквеног живота.

У среду, 20. маја 2020. године, обележена је 30-годишњица од епископске хиротоније и три деценије архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја.

Долгоденствуј и благоденствуј, Преосвећени Владико, на многа и блага лета!

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић.

Звучни запис беседе

По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима:

“Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. 

Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. 

Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? 

Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. 

Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”.

Извор: Епархија шумадијска

У недељу 28. по Духовдану, 20. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког Чудотворца у Пријепољу. Саслуживали су парох андријевички из Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставрофор Боро Врховац, старешина Саборног храма јереј Горан Крстић и ђакон Иван Савић.

Звучни запис беседе

Тумачећи прочитани одељак из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ Атанасије је указао на свима знану чињеницу да је Божија доброта безгранична, безмерна. И о тој доброти је Епископ Атанасије поближе говорио у својој беседи присутнима у храму: – Данас смо више окусили од Божије доброте, од Његових дарова, овде у божанскоме храму на Светој Литургији. И читали, и певали, и кушали храну Божанску. Причестили се самим Телом и Крвљу Господа нашега, Животом Његовим. Јер то је што нам Он даје, Његов Живот. Господ наш каже: Ја хоћу да имају Живот и да га имају у изобиљу. То је намера Божанског присуства са нама и Он непрестано уготовљава своју трпезу. Све ово што имамо од Бога смо примили. Али, као да је мало Богу у Његовој доброти то што нам даје па хоће да нам да и бескрајно више дарова него што можемо очима видети. Он жели да живимо у Вечности, та трпеза коју нам Он даје да буде вечна трпеза Вечног Живота. Зато смо се причестили Његовим Телом и Његовом Крвљу.

– У својој доброти Бог је сличан једном домаћину који је богат и не може сам да учествује у својим добрима него жели да све што има подели са другима. Сви који дођу за Божанску трпезу искусиће божанску доброту и божанску љубав. Људи се односе према божанској доброти различито, али, како се према божанској доброти односимо од тога зависи колико ћемо имати користи од божанске доброте. Од нас се тражи само да будемо отворени према Богу, према Његовим даровима, да их прихватимо, примимо. И ако будемо отворени према њима, према божанској доброти, према божанској љубави, онда ће бити и одговор исправан, онда ћемо одговорити у захвалности. Ако смо отвореног срца прихватили божанске дарове, божанску љубав, онда ће сама од себе из нас произаћи захвалност Богу. Без икаквог усиљавања, спонтано, одговорићемо и ми љубављу према Богу.

– Ако будемо разумевали ове детаље, ово што је описано у Јеванђељу, па то настојимо применити у нашим животима много тога ће нам постати јасније, успећемо много тога и својим слабим умом да схватимо и да разјаснимо јер је све тако фино описано и протумачено. Схватићемо и зашто ми сами оболевамо, зашто долазе невоље у наше животе, и видећемо да је то из те недовољне отворености према Богу, нагласио је Епископ Атанасије.

Након Божанске службе Преосвећени је честитао свој деци њихов празник – Детињце а братство храма Светог Василија Осторшког им је припремило и поделило слаткише уз честитку.

Извор: Епархија милешевска

У низу харитативних делатности мисионарског центра "Св. Јаков Тумански" братство манастира Тумана обезбедило је 2486 пакетића за 18 . домова за децу и омладину ометену у развоју, центрима за заштиту одојчади и деце. Вредност укупне донације износи 1.653.180.55 динара

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије данас је у крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици са свештенством служио Свету архијерејску литургију са поменом блаженоупокојеном Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Молитвено је учествовао Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Владика Јоаникије је у чин чтеца рукопроизвео Крста Пламенца из Бара, свршеног студента Богословског факултета.

Овим литургијским сабрањем започело је редовно годишње предбожићно сабрање свештенства Митрополије, које је овога пута, због пандемије корона вируса, окупило само архијерејске намјеснике у Митрополији.

Након светог причешћа Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи казао да Господ Христос началствује на свакој Светој служби.

“Он је тај који освећује наше Дарове. А ми свештеници, без обзира у ком смо чину, да ли епископском или презвитерском или ђаконском, или чтеци или појци, или хришћани у храму који се заједно са свештенством моле Богу, сви смо то као Његови саслужитељи. То је почело од светих апостола. Господ је учинио апостоле својим саслужитељима и својим помоћницима у проповиједању ријечи Божје. И ми смо као црква наставили ту Свету службу. И свакоме од нас треба да је част што нас је Господ удостојио да будемо Његови саслужитељи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Владика је нагласио да нема неке разлике да ли је неко у мањем или у већем чину, јер су сви једно у Господу Исусу Христу.

“Сви се причешћујемо из истога Светога путира и сви се сједињујемо са Христом. Наравно, они који су добили већу част пред народом, имају и много већу обавезу и требају да поднесу много већу жртву, да буду примјер свима. Лако је то рећи, али није баш лако испунити, знамо сви”, казао је он.

Додао је да се кроз овакво устројство Божије отркива да је Господ Исус Христос глава Цркве, како говори Свети апостол Павле.

“И када је Црква гоњена, што је било много пута у историји, и када трпи тешкоће – Господ је Онај који је штити, који је сабира и који је прославља. И открива се, када је Црква у највећем страдању, тада је у највећој слави. Није слава Цркве само храмови Божји. Јесте, али то није све. Ми из историје знамо да је у прва три вијека мало било храмова. Било је нешто, али врло мало. Није било велелепних и величанствених храмова. Али, сваки хришћанин је тада настојао да буде храм Бога живога, христоносац и богоносац. А то је најдрагоцјеније пред Богом – кад човјек своје срце учини храмом и обиталиштем Божјим”, подсјетио је Владика Јоаникије.

Нагласио је да то никада не треба да заборавимо.

“Они који имају срце као обиталиште Божије, као храм Божји, они знају и светињу храма. И оно што имају у срцу, они то на један чудесан начин проијаве као ствараоци када подижу храм, и када га украшавају. И то је наша дужност: да подижемо и украшавамо храмове Божје. И да их чувамо. И кроз то добијамо велики благослов Божји. Али, све почиње из срца. Тамо треба да се настани љепота Божја, милост Божја, истина Божја, мудрост Божја… А онда, ти дарови које имамо у срцу, они се пројављују. Не могу дарови Духа Светога да буду недјелатни, да немају дејство. Чим имамо дарове Божје у себи, они ће се пројавити”, нагласио је Владика.

Владика Јоаникије је казао да је данашње  уприличено као наставак сабрања које је утемељио блаженоупокојени Митрополит Амфилохије – да се свештенство сабира у предбожићне дане на Свету службу и да се посавјетује око дочека празника Христовог Рождества.

Казао је да је овога пута то скромније из познатих разлога, прије свега због пандемије корона вируса.

Додао је да ниједно искушење које Господ попусти на народ неће бити на пропаст народу.

“Него је то прилика да покажемо још већу вјеру, још већу међусобну љубав. Ево данас, пошто због ових мјера нијесмо сазвали цијело свештенство Митрополије, сазвали смо само намјеснике, и ко је још могао да дође од свештеника да се Богу помолимо и посавјетујемо уочи празника, да се организујемо да дочекамо празник Рођења Христовога како Бог заповиједа. Да учинимо све да нам празник дође у што већој радости, да га што љепше дочекамо”, рекао је он.

Казао је да због епидемије нећемо моћи овога пута да организујемо велике свечаности као што смо научили.

“Али ћемо настојати да све обичаје лијепо испоштујемо. И кад је то скромно, и то буде лијепо. Да славимо у мањој заједници. А те мање заједнице могу да се умножавају много пута – и опет смо сви у заједници, опет смо сви око0 Богомладенца Христа”, поручио је Владика.

Владика Јоаникије је рекао да је велика радост данашњег сабрања присуство и молитвено учешће Епископа јужноамеричког г. Кирила.

“Он је апостол Христов на цијелом једном континенту. И сјећамо се да је наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије био први српски православни епископ у Јужној Америци. И ево, служба нашег Владике Кирила може бити примјер свима свештеницима”, казао је Владика Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска