Предавање на тему "Голгота и Васкрс Србије и Русије", у недељу, 21. априла 2024. године, са почетком у 18 часова, одржаће у храму Свете Петке у Сурчину протојереј - ставрофор Милорад Голијан и Слободан Стојичевић, преводилац и писац.

Извор: Радио Слово љубве

“Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељeм манифестације градом Чачком у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, објављују јавни позив за учешће на деветој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Колонија се организује у част дела патријарха Павла и основни је садржај манифестације "Дани патријарха Павла".

Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ као организатор Манифестације ће, у сарадњи са градом Чачком од крстова Колоније и портрета патријарха Павла, како је и наговештено, приредити сталну поставку у Чачку када град Чачак обезбеди адекватан простор.

Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2024. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак.

Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2024. године на електронску адресу danipatrijarhapavla@gmail.com.

Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Висина крста је највише 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом).

На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2024. године, после Свете Литургије ће се на свечаности, уз изложбу крстова и беседе о делу патријарха Павла, доделити награда и плакета за најлепши крст и награде и захвалнице осталим учесницима колоније. Свечаност прати и појање хора.

Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2024. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка.

Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла!

Извор: Епархија жичка

рпска Православна Црква – Епархија бачка са жалошћу обавештава јавност да је јуче, 5. марта 2024. године, у послеподневним часова, у новосадском насељу Лиман, физички нападнут свештеник наше Цркве Б.М. приликом обављања редовних парохијских дужности. Напад је извршио за сада непознати мушкарац који је на улици, пред сведоцима, ничим изазван, ударио свештеника и затим се брзо удаљио у непознатом правцу. Инцидент је пријављен новосадској полицији и у току је истрага.

Очигледно је да је овај напад мотивисан свакодневним и све изражајнијим медијским походима на Српску Православну Цркву, нарочито последњих месеци и дана, када се на директном удару познате медијске антицрквене и антисрпске армаде поново нашла Епархија бачка и њена Црквена општина новосадска због мисијске делатности у српском народу, очигледно успешне. Последњих дана су речени медији и њихови покровитељи свој говор мржње усмерили против жеље и иницијативе православних верника да се изгради спомен-храм Светих мученика бачких на Лиману, где више десетина хиљада верника немају своју парохијску цркву. Ова потреба грађана Лимана је одмах злоупотребљена и исполитизована да би се наше друштво додатно поларизовало и вратило у друштвени амбијент послератних година када су Црква, њено свештенство и верни народ били дискриминисани на сваком кораку, па чак и физички ликвидирани.

Позивамо све друштвене чиниоце, а посебно политичке партије, медије и невладин сектор, да на овом примеру увиде свој део одговорности и да сви заједно као друштво учинимо све да се амбијент у којем живимо излечи и упристоји јер ће, у супротном, долазити до све већих подела у друштву.

Данас, 8. фебруара 2024. године, навршава се једанаест година од блаженог уснућа у Господу архимандрита Луке (Анића), игумана манастира Дајбабе код Подгорице. Тим поводом Радио Светигора доноси сјећања на оца Луку која су са слушаоцима подијелили његов духовни отац блаженог спомена Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), архимандрит Бенедикт (Јовановић), блаженог спомена протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена.

Једанаеста воштаница “Стазом учитеља љубави” проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца, као и програм Радио Светигоре, и писмима драгих пријатеља и слушалаца, који су га вољели, слушали, познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Такође, у емисији можемо чути и пјесму “Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона” коју је јеромонах отац Серафим (Петковић) из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки.

Емисију је, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић, уз несебичну помоћ драгих људи који су га познавали и вољели, а који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави.

Емисију “Стазом учитеља љубави – једанаеста воштаница духовном оцу” можете послушати овдје.

+++

Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. 

Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Филозофском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”.

У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у Цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000. године, а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008.

Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана Манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. године.

Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице.

На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године, архимандрит Лука (Анић) упокојио се у Господу у 54. години земног живота.

Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег.

https://mitropolija.com/2024/02/08/stazom-ucitelja-ljubavi-jedanaesta-vostanica-duhovnom-ocu/

Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.”

Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва.

Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио).

Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих.

У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores!

Извор: https://pravoslavlje.spc.rs

https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/

БОЖИЋНА ПОРУКА МИТРОПОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. ЈОАНИКИЈА О БОЖИЋУ 2023/2024. ГОДИНЕ

Засијао јеси, Христе, од Дјеве, разумно сунце правде, и звијезда показа те смјештеног у пећини, несмјестиви.

Ево благовијести над благовијестима! Ево радосне вијести од Бога, с неба! Ево рођења које анђелски хорови прослављају! Ево дјетета коме се мудраци са истока клањају и приносе дарове као Спаситељу свијета! Својим очима гледају надприродно од Дјеве Марије рођенога. Пастири витлејемски по анђелској ријечи оставише своја стада и похиташе да се поклоне ономе који је дошао да буде Пастир над пастирима. Јосиф обручник, задивљен вишњим тајинством, благодари Богу који га је почаствовао да буде чувар Дјеве и Богомладенца. Чувар онога који се од доласка у овај свијет јавио као Спаситељ душа људских.

Анђели на небу и људи на земљи заједно славе. Сложно, умилним гласовима пјевају Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Благодаре ономе који једини може да измири завађене, да дарује мир и спокојство људима и народима у овом свијету.

Када се сјећамо свих незаборавних догађаја који су пратили рођење Христово не враћамо се у прошлост него их доживљавамо као садашњост. Спасоносни догађаји имају вјечну вриједност и вјечно дејство. По Божјој милости и ми смо, Хришћани овог времена, свједоци Христовог рођења. Прослављајући овај Празник радујемо се као што су се обрадовали мудраци са истока и пастири из поља витлејемског. Велику свечаност Празника доживаљавамо као учесници светих богослужења и непосредно је окушамо кроз тајну над тајнама, кроз свето причешће на божанственој празничној литургији.

Тајна Божје љубави, посвједочена рођењем Христовим, не може се до краја разумјети. По мјери наше вјере и отворености срца она се открива и Бог нас удостојава да је схватимо и прихватимо. Не у цјелини, него колико нам је потребно да би њоме живјели, ходећи путем спасења. Свједочећи своју љубав према човјеку Бог самилосно снисходи до наших немоћи, до крајње људске отуђености и ништавила до којег долазимо због наших грјехова. Зато је изабрао да се  роди у витлејемској пећини чија тама указује на таму људских грјехова и крајње људске биједе. Он се добровољно изједначио са нашом биједом да би нас од ње ослободио и обукао нас у славу и љепоту дјеце Божије. Као Богомладенац изабрао је да у сточне јасле положен буде и на слами почине показајући да прима на себе наше понижење, да ће нас од грјеховног пада ослободити и својом дјечјом слабошћу обновити. Добровољно се умањио да нас узвиси и узвелича. Узама дјечјих пелена био је увезан да људе сваког узраста и сваког покољења, и све народе  ослободи од уза гријеха и смрти.

Гледајући на Христово оваплоћење и крајње смирење видимо каква је љубав Божја. Она има самилост да снисходи и силу да подиже.  Она нас преводи из таме у свјетлост, из смрти у живот. Не оставља никог, али се ничим другим не намеће осим брзом спремношћу да својим зрацима обасја сваког ко је тражи. Богомладенац је дошао у овај свијет као Јагње које иде на заклање и свједочи љубав која се жртвује за спасење свијета.

Од момента доласка Христовог на овај свијет свјетлост његовог Јеванђеља шири се по цијелом пространству земаљског шара. Ми смо поносни на наше претке који су надахнути хришћанском вјером вјековима изграђивали духовне и моралне вриједности. Међу њима је непрегледни хор светитеља  и свједока Божјих који су за Христа своје животе жртвовали. Света православна вјера просвјетљавала је душе и срца наших отаца те су створили блиставу културу којом се са разлогом поносимо. Када такво насљеђе имамо дужни смо да га његујемо, и друге са њиме упознамо. Најбоље ћемо се одужити својим прецима ако и ми обиљежимо наше вријеме стваралачким трудом, добрим дјелима милосрђа и човјекољубља, и све то чинећи од срца, не ради своје славе, него ради славе имена Божјега. Православној вјери је својствено да ствара, да умножа душевне силе и дарове, да открива тајне неба и земље, као што свједоче наши духовни оци Свети Сава и Његош, а међу научницима велики наши преци Тесла и Пупин, и многи други којих се радо сјећамо. Утемељени на рођењу Христовом и на његовом дјелу спасења они су православном вјером живјели, дисали и стварали. Показали су да је она свјетлост која просвећује сваког човјека, посебно оног који љуби свјетлост истине  и свој труд приноси Богу и роду.

Како вријеме тече нарастају кризе у свијету,  умножавају се сукоби и крвопролића. Очигледна је опасност да се садашњи ратови могу и проширити. Ми православни хришћани дужни смо да се молимо Богу за мир, стим да се потрудимо да га прво у својим душама стекнемо. Да се измиримо са Богом и својом савјешћу, да превазиђемо све заваде и несугласице са својим најближима. Ако допринесемо миру Божјем у свом окружењу, онда ће и наша молитва Богу, извору мира и сваке утјехе, бити услишена. А он ће, по своме човјекољубљу, на молитве и вапаје вјерних, нарочито оних који невино страдају, узвратити својим милосрђем, и уразумити зараћене стране да прекину са крвопролићем и да се измире, на радост и спасење њихових народа.

У Црној Гори, у сваком њеном православном дому Божић је пуноћа породичног заједништва,  и уз Васкрс најсвјетлији дан у години. Божић је обиљежио најљепше странице  историје Црне Горе, што је највјерније посвједочила поезија, Његошев Горски Вијенац и Радованова Мојковачка битка. Када смо год у Црној Гори,  окупљени око наших храмова и бадњака, славили и пјевали, увијек смо помињали распето Косово и Метохију. Видимо колико су данас наша браћа и сестре, православни Срби на том светом и свесрпском огњишту обесправљени. Како се на штету наших сународника примјењују двојни аршини пилатовске правде. Видимо и  колико су моћници овог свијета неосјетљиви на српске патње и страдања. Због тога смо веома забринути, али имамо наду у Бога који неће оставити свој вјерни народ ни његове светиње. Веома цијенимо и искрено подржавамо то  што је благовјерни народ из Црне Горе увијек спреман да својој страдалној браћи и сестрама несебично помогне и што је остао вјеран и одан српским светињама на Косову и Метохији.

Радост овог празника обухвата небо и земљу, усхићује анђеле и просвјетљује народе. Она обједињује породице и пријатеље, мири непријатеље, јача народно јединство кријепи и јунаке и побожне народне вође. Рођење Христово је заштитни знак хришћанске породице. Породична заједница, заснована на Божјем благослову и међусобној љубави мужа и жене, призваних да постану родитељи, отац и мајка, је жива слика Цркве Божје. Рађање дјеце у брачној заједници је испуњење првобитне Божје заповијести, а Христово рођење открива најдубљи смисао рађања и борбе за очување породице. У част овог најрадоснијег празника охрабрујемо младе хришћане, младиће и дјевојке, да одговоре на позив и благослов Божји, те да на вријеме оснивају своје породице и преузму пуну родитељску одговорност за рађање и васпитавање дјеце.

Драга браћо и сестре, прославимо у миру Божјем, једнодушно и заједно у братској слози и љубави овај свијетли и спасоносни Празник рођења Христовог. Принесимо Богомладенцу и његовој Пресветој Мајци наше усрдне молитве, за дјецу и омладину, родитеље и учитеље и за све православне хришћане. За мир и благостање свега свијета. Да Богомладенац Христос својим вјечним новинама и божанском љубављу обасја све и всја, болесне исцијели, тужне утјеши, сиромашне нахрани, заблудјеле обрати познањем истине и доброте Божје.

Са овим мислима и молитвама, драга браћо и сестре, најсрдачније вам честитамо свијетли Празник рођења Христог и предстојећу Нову годину са најрадоснијим поздравом:

Мир Божји! Христос се роди!

Ваистину се роди!

https://mitropolija.com/2024/01/05/bozicna-poruka-mitropolita-crnogorsko-primorskog-g-joanikija-video/?fbclid=IwAR1sTYN6TkdME1lR6ztU00K52fJsJn17RvaN368cV-ypqE1pEouasyB3qig

Придружујући се пуноћи Српске Православне Цркве, целе Цркве Христове, у прослављању најрадоснијег празника Рођења Господа Исуса Христа, свему народу, свештенству и монаштву наше свете Епархије, честитам Божић и поздрављам нашим радосним поздравом

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Као и сваке године, и ове године Божић нам долази као нова шанса за нови почетак, бољи почетак, а ако смо добро почели онда за обнављање доброг почетка и настављање правога начина.

Божић је посебно потребан, и као празник и као догађај, у овом нашем времену, када примећујемо да, ето, пред нашим очима цео свет некако као да губи стабилност. А Божић, по својој природи јесте дан који подстиче да се саберемо око онога што је најбоље. Рођење Христово је такво. Христос долази управо да цело човечанство сабере око оног што је најбоље. Пре свега, долази нам Бог, Бог у телу који и јесте Творац и долази као Обновитељ овоме свету. Овом свету прети опасност губљења у егоизму, потребно је другачије уређење света.

Господ Христос је дао здраву, одрживу перспективу живота и уређења света, и дао је прави образац како се може одржати живот. Образац је дао Собом, Својом науком и Својим примером. А перспектива коју нам даје јесте перспектива Вечнога Живота у Царству Његовоме, у Царству Божијем.

Христос уређује људски живот на оним основним поставкама, Његовим Заповестима: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, и умом и целим бићем својим, проводи живот у заједници са Богом, и онда ћеш бити оспособљен да уређујеш и овај свет на здрав начин. Тако ћеш испунити и ону другу заповест: Љуби ближњега свога као себе самога. На тим поставкама ако би свет био уређиван онда не би било мржње међу људима, зависти не би било, не би било ратова. Завладао би мир! Зато Господ, долазећи на овај свет, и бива тако поздрављен, поздравом мира: Мир Божји, Христос се роди! Без присуства Божијега у овоме свету немогуће је да се појави мир и складни, хармонични, односи у творевини, између човека и човека, људи и природе.

Кажемо да је Божић највећа шанса за човечанство баш због тога што Господ нас позива својим рођењем, својим доласком, да свој поглед уперимо на то што је највредније, на то што је свето и здраво, а то је тај однос међу људима у љубави.

Христос долази, то треба да приметимо, не само једној групи људи, него целој творевини Божијој, целоме човечанству. И када је Он рођен, пре 2000 година, сва природа, анђелска и људска, природа одуховљена и материјална, гледала је у Њега на неки чудесан начин. И звезде су другачије трепериле тада када се Он појавио, Анђели Небески су Га поздравили, изасланици разних источних и западних народа, не само један одређени, јудејски народ, да је приметио долазак у телу Бога, на неки чудесан начин сви су били о томе обавештени, и сви су гледали у Њега као Творца, као Наду, Избавитеља. Тако нам долази Господ и на овај Божић.

Он је увек ту али сада примећујемо, позвани смо да приметимо поново да је Он ту, и то баш као такав, успешан уредитељ света, на таквој основи да свет може не да уништи себе него да опстане и да вечно траје у хармонији.

Зато, позивамо све да у пуноћи учествујемо у прослављању Божића и ове године. На Божић, смело говорим, ми себе представљамо на најбољи начин, и то не лицемерно што бисмо хтели да други имају боље мишљење о нама, него некако имамо тај позив изнутра, гледајући на прави образац, и у правој перспективи гледајући живот у вечности. Гледајући на прави образац, на Господа Христа, Богочовека љубави и доброте, и сами добијамо неки унутарњи подстицај да будемо бољи. И заиста јесмо на Божић најбољи у години. То је дан у години када смо најбољи. Савлађујемо некако своје слабости, надилазимо сами себе, показујемо саосећање са другима, посећујемо болесне, остареле, немоћне, усамљене.

Наша Епархија успела је и ове године, преко својих делатеља, да учини много добрих ствари. Много поклона је припремљено деци, ради охрабрења, ради подстицаја, иако унапред знамо да ће они бити бољи од нас, али, ето, нека знају да нам је стало до њих.

Представници разних народа су дошли да Богомладенцу Христу, када се Он родио, донесу своје дарове. А ево, ми сада, трудећи се да прославимо Божић на најбољи начин, више хуманитарних акција ћемо имати, и то приносимо директно, кроз ове немоћне и потребите, Христу! Како то? Зато што је Христос Себе поистоветио са њима, ради њих је дошао, ради немоћних, ради свих нас, и ради тужних и ради радосних.

Када чинимо нешто добро то чинимо њима којима је то заиста потребно, а кроз њих, због љубави Христове према њима, приносимо те дарове Њему самоме. Ето, Божић је шанса свакоме да исцелимо свет од егоизма, и да се међуљудски односи, на тој бољој, здравој, основи успоставе и обнове, и да овај свет Божји траје и живи на прави начин. Зато, радосно све поздрављамо: Срећан Божић свима под капом небеском, свима честитамо пуноћу доживљавања доласка Сина Божијега, који живот људски проживе од самог почетка, родивши се као дете, па до краја, победоносно, побеђујући сваку слабост људску и чинећи нас способнима да и ми, угледајући се на Њега, као прави образац, такође будемо победитељи и да успешно, у радости, живимо овај живот.

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећан Божић свима.

Епископ милешевски Атанасије

http://milesevskaeparhija.rs/bozicna-poruka-episkopa-atanasija/

ер нам се роди дијете, син нам се даде,
којему је власт на рамену, и име ће му бити:
дивни, савјетник, Бог силни,
отац вјечни, кнез мира!
(Исаија 9,6)

Овим ријечима велики и славни пророк Исаија најављује долазак мира народу Божијем, који ће се остварити рођењем дјетета по имену Емануил, што значи Бог је сишао међу нас. Вијенац спасења Бог није положио на главу цару који бијаше на власти, него дјетенцету које се рађа. Заиста, моћ Божија се кроз нејако новорођенче пројави!

Ове пророчке ријечи Свети Оци тумачили су месијански и њихово остварење су, наравно, видјели у рођењу Господа Христа. Међутим, ако само мало боље размислимо, а вјерујем да ће се сви родитељи, баке и деке сложити са мном, свако новорођено дијете, донекле парадоксално, доноси мир у дом у који улази. Оно несумњиво са собом доноси и нову, изузетну динамику, тражи да му посветимо велику пажњу и бригу, жели да се игра, комуницира, радује и истражује свијет око себе. Ипак, и поред читаве те динамике у центру остаје мир, тј. спокој, и као предуслов који је дјетету потребан да би могло да чини све друго што жели, и као плод који оно, упркос свим напорима, доноси у животе својих родитеља. Када нема спокоја, дијете плаче, а сви знамо да нема много тужнијих и потреснијих призора од тога.

Чује ли данас, браћо и сестре, свијет овај дјетињи вапај?! Ако га чује, а игнорише – зао је, а ако га не чује и не труди се да ослушне – безуман је или равнодушан, што је, како нас учи Свето Писмо, једна од особина које Господ најдубље презире! Свакодневно свједочимо томе да дјеца широм свијета страдају, пате, болују, дрхте од хладноће и страха и умиру! Хоће ли Господ Богомладенац опростити сузе дјетиње? Велике су љубав и милост његова, али једно је сигурно: о своме Страшном суду поновиће оно што је већ једном рекао: Све што учинисте једном од мојих малих, мени учинисте! (уп. Мт 25,40)

Но, вратимо се тајни рођења Богомладенца! У једној својој чувеној бесједи, посвећеној наступајућем празнику, Св. Григорије Богослов вели како је Господње оваплоћење дјело чудесније чак и од стварања свијета и човјека (Бесједа 38.13). Oн објашњава и зашто је то тако, па каже: Дјело стварања било је чудесно јер је Бог саздао биће слично себи, даровао је човјеку сопствени образ или лик; сада пак, у оваплоћењу, Бог постаје сличан томе бићу, односно Он савршено узима на себе људски лик, постајући у потпуности човјек.   

И заиста, могли бисмо ово исто рећи и овако: пријатно је да желимо бити слични Богу, лакше је одлучити се за стремљење ка савршенству и лијепо је вољети оно узвишено. Али како ли је само тешко чак и помислити на то да онај који је савршен чезне за несавршеним, да онај који је најузвишенији воли оно што је понижено? Па ако би се још и могло рећи да чежња за Богом, за најузвишенијим, у нама често, када год паднемо, производи жалост и да нас боли, замислимо тек колико боли Творца то када његово љубљено створење, човјек, за којим жуди да буде у заједници, непрестано и изнова иде из пада у пад? Непрестано и изнова, чак и након што му је показао куда треба да иде, након што му је приправио пут и поравнао стазе (уп. Мт 3.3), након што га је узео на плећа и понио тим путем да како не запне о камен ногом својом (Пс 90.12).

И, гле, управо ово, како каже Богослов, понајвише приличи Богу. Јер Бог нас, додаће Григоријев велики тумач Св. Максим Исповиједник, није заволио као самога себе, већ више од себе (Писмо 44). Да, то је мјера божанске љубави! На другом мјесту (Таласију 64) Св. Максим каже да је Логос постао човјек како би божанску мјеру учинио нашом мјером: није савршен онај који, каже он, природно љуби ближњега свога као самога себе, већ онај који божански натприродно брине о ближњем и љуби га више него самога себе, баш онако како, натприродно, Бог љуби нас.

Дакле, љубљени народе Божији, Бог нас је задужио – оним што је сâм учинио, и то исто очекује од нас; оно што он јесте, то исто хоће да и ми сами постанемо и будемо, да достигнемо мјеру божанске љубави. Како божански премудро! Јер, видите, овдје заиста немамо изговора! За одсуство сваке друге врлине бисмо се могли позвати на нашу слабост, на нашу грешност и завапити му покајнички – помози моме невјерју (уп. Мк 9.24). А за недостатак љубави не можемо, јер гријех није изговор за недостатак љубави – и грешник зна и може да воли другога и нешто више него самога себе. Гријех није препрека за љубав! Међутим, љубав јесте препрека за гријех – ето, у томе је тајна божанске премудрости! Господ долази, другу заједницу заједничари, како каже Григорије Богослов, да нас на божански начин исцијели човјештвом, показујући нам да ниједна од наших слабости, само ако љубави имамо, не пријечи наш пут у Небеса отворена.

Али још једно морамо знати: ова божанска љубав, на коју смо призвани, само се у дјелима очитује! Она није тек некакво стремљење духа, пасивна добровољност и благонаклоност, већ дјелатни огањ који собом све обухвата. Син Божији је у човјеку запалио овај огањ силаском у утробу Дјеве и ми га више не можемо угасити. Међутим, до свакога од нас је да ли ћемо му се опирати, па ће нас он и даље неописиво болно, а бесплодно, пећи или ћемо се трудити да у њему сагоријевамо наше страсти, стремећи да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Мт 5.48). Тада ћемо, и једино тада, у том огњу осјећати топлину, свјетлост и надасве божанску радост! Радост Божића! Тада ћемо бити у стању да на божићној јутарњој служби искрено из срца кличемо управо ријечима Григорија Богослова: Христос се рађа, славите! Христос са небеса, изиђите му у сусрет! Христос је на земљи, узвисите се! Нека пјева Господу сва земља!

Мир Божији, Христос се роди!  

https://eparhija-nemacka.com/bozicna-poslanica-episkopa-grigorija-4/

ЛУКИЈАН

МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП БУДИМСКИ

И АДМИНИСТРАТОР ТЕМИШВАРСКИ

свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима Епархије будимске: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Својевољно, пак, родивши се од Деве, проходним нам учини пут ка своду небеском. Њега по суштини једнака Оцу и људима славимо.“

(други канон Божића, Јована Монаха)

Оваплоћење Бога Логоса је тајна над тајнама јер Он, будући нестворени Бога, рођен од Оца пре свих векова, рађа се у телу, од жене – Пресвете Богородице. Анђелске силе дрхте пред овим чудом а творевина прима свога Створитеља као Богомладенца и поклања му се и приноси дарове.

Цар Небески се из човекољубља на земљи родио и међу људима поживео. Од самог Рођења Христовог уочавамо да домострој спасења предвиђа пројаву саборности и јединства Творца и творевине, Животодавца и света, Бога и човека али почива и на саборности и јединству човека са човеком, са ближњима. Само човек измирен са самим собом, својом савешћу и са другим људима стиче предуслове за остварење заједничког општења у заједници верних – Цркви, а кроз ту заједницу остварује се и општење са живим Богом.

Живимо у времену комерцијализације свих делова друштва па и верских празника. Божић више није тајна доласка Бога у свет ради нашег спасења него је наметнут искључиво као зимски период године када домове и радне просторе украшавамо нарочитим украсима, купујемо и трошимо се као да даривање и пажња према другима не треба да постоје у друге дане осим Божића.

Смисао Божића јесте у созерцању, схватању дубине овог догађаја и преношењу унутрашњег човековог молитвеног и честитог расположења на околину. У том случају оправдани су и украси и обележавање празника у материјалном смислу, ако смо најпре очистили своју душу и срце од зле савести и ако смо је украсили врлинама. Спољно деловање нас људи, наши поступци, реакције па и начин славља треба да пројављују наше унутрашње стање духа.

Бог је дакле поживео са људима и проповедао им Царство Небеско, које је на послетку својим славним Васкрсењем и отворио. Он је међутим оставио и предукус Царства небеског у виду причешћа Светим Тајнама – Телом и Крвљу Господњом, а које се дешава на светој Литургији која је једина наша веза са Богом и свима из рода нашега.

Животворна сила која пројављује и оживљава сваке године празнике попут Божића, али и читав циклус празника, као да се дешавају опет овде и сада, јесте богослужење на које су позвани сви људи добре воље.

У дубоком осећају и поимању величине верских празника које литургијски прослављамо, попут Божића, лежи тајна литургије која преображава творевину и чини да изнова људски род мистично проживљава и окуша све оно што је својствено управо за празник који на овај начин славимо.

Истинска прослава Божића јесте она литургијска која врхуни припремом за свето причешће и причешће Телом и Крвљу Христовом који је свој живот дао да га ми имамо у изобиљу.

Божић је време духовне обнове, рађа се превечни Бог да би се у нама родило покајање, доброта, поштење, да би се обновио наш однос са Богом кроз литургијски живот и да би се поправио наш однос са људима који нас окружују. Божић је рођење Бога у свету али и рођење нас као верних чеда Божијих.

Овога Божића посебно се молимо за све страдалнике света, молимо се за престанак ратних сукоба у којима страдају наша браћа хришћани али и друга деца Божија, молимо се за праведан мир.

Драга браћо и сестре, нису само ратна дејства и убијања проблем данашњег друштва а поготово овога у којем ми живимо. Људи су се претворили у темпиране бомбе и спремни су зарад својих личних али привремених интереса да разарају друштво и ближње. Разарајуће дејство има и претешка реч која често убија, свађе и лични сукоби у којима понекад учествујемо. Нека нам путоказ буде сам Господ који нас је позвао да праштамо и љубимо једни друге јер ће се по томе познати да смо ученици Његови.

Тајна Божића нам се открива у понизности, смирењу и спремности на жртву на које вас, браћо и сестре, све позивамо јер је то једини пут ка спасењу и вечном животу који Господ дарује праведницима и покајницима.

Позивамо Вас драга децо духовна на духовну обнову али и на обнову нашег националног бића јер смо суочени са модерним начином живота који нас води у отуђеност од наше православне цркве па и од наше српске националне припадности. Апелујемо на све српске институције у Мађарској али пре свега на домаће цркве – српске породице, да у својим домовима деци усаде љубав према припадности нашем народу и његовој православној вери.

Позивамо вас драга децо духовна на обнову нарушених односа са вашим породицама, позивамо вас на обнову нарушених односа и прекинутих пријатељстава, позивамо вас најпре на праштање и пожртвованост у изграђивању мира и јединства у српској заједници на овим просторима јер само тако можемо опстати као народ. Сви лични интереси и сукоби су ништа пред изазовом нестанка нас као народа са ових простора. Стога вас још једном позивамо на праштање и јединство и обнову српског духовног и националног бића у нашим малим и великим срединама. Позивамо вас и да са праштањем и изграђивањем тог мира почнете на сопственим кућним праговима.

Тајна Божића лежи у обнови човековог палог достојанства које му је стварањем дато и у обнови Божијег лика у нама самима, према којем смо и створени.

Молимо Богомладенца Христа да својим доласком међу људе донесе љубав и мир на које смо сви позвани и да нам просветли ум и срце да сагледамо истинске вредности без којих je овоземаљски живот бесмислен.

Све Вас драга децо духовна поздрављамо радосним Божићним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2024. година!

Дано у Нашој Епископској резиденцији, у Богомчуваном граду Сентандреји,

о Божићу 2023. године

Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом

+Епископ будимски и темишварски Лукијан

 https://www.serbdiocese.hu/2024/01/05/bozhi-na-poslanitsa-episkopa-lukijana-3/ 

СЕРГИЈЕ
По Милости Божјој
православни епископ
Епархије бихаћко-петровачке и рмањске

Свештенству, монаштву и вјерном народу српском на подручју
Богом чуваног Владичанства бихаћко-петровачког и рмањског
у наступајућем 2024. Љету Господњем,
током којег ћемо прославити два велика јубилеја:
580 година од оснивања манастира Рмањ и 100 година од оснивања Епархије бихаћке.

Рођење Христово, пророковано од старозавјетних пророка и ишчекивано од старозавјетних праведника, јесте дан надрадосни који је испуњење обећано свима онима који су Господа чекали (Пс 118, 24); тражећи Га срцем, надајући Му се вјером, ишчекујући Га с љубављу, онако као што незлобива, мудра и послушна дјеца ишчекују никад виђеног Родитеља.
Син Божји постаде Син Човјечји, а постајући човјек Он не престаде бити Бог, те баш зато, вођени том тајном, заједно са Светим Григоријем Богословом, можемо ускликнути: „О, новога ли мијешања! О, чудног ли сједињења! Онај Који Јесте постаје, и Нестворени ствара се“.
На Божић, празник неисказане радости, мира и љубави, рађа се Спас, „Који је Христос Господ“ (Лк 2, 10-14), рађа се „Син Јединородни“ (Јн 1, 18), рађа се „Беспочетни, Несаздани, Неизменљиви, Невидљиви, Неизрециви, Несхватљиви, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени“, Онај Који је Извор Живота (Пс 49,1; Јн 14,6), у Којем је почетак нашег спасења, наш Пут, наша Истина и наш Живот (Јн 14, 6).
Зато се радујемо Божићу, чак и онда када не разумијемо довољно Свето Писмо и његову ријеч, али срцем осјећамо радост коју умом не можемо објаснити, схватити и докучити, али, као што рече Старац Пајсије Светогорски, Господ Христос увијек и заувијек куца на врата срца.
Божићну радост наши сиромашни, обесправљени и прогоњени преци умјели су препознати, па је сву њихову љубав према Богомладенцу Христу и овом великом празнику наш велики пјесник, мислилац и тајновидац цетињски Петар Петровић Његош сажео у неколико стихова, рекавши: „Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића“. Из овога нам постаје јасно да је Божић не само празник радости већ тренутак у којем је људски род прогледао, угледавши Онога Којег до тада људско око није видјело. Христовим Оваплоћењем отворене су нам очи вјечног спасења, а Њиме су наша беспућа постали путеви истине којима нам ваља ходити, свуда и у сваком времену. Постајући Светом Тајном Крштења род плодотворни и духовни пород Његов, јер сви који смо се у Христа крстили у Христа смо се и обукли, дужни смо гледати више ка Небу него ка земљи, живјети животом Вишњег Јерусалима, одбацујући све оно што нас од Христа одваја, јер смо призвани да будемо причасници Славе Његове.
Господ је наш Кормилар, а Црква Његова – Лађа спасења нашег. Зато се добрим дјелима, вјером, богољубљем и братољубљем уподобимо нашим светим прецима, који су за Богом чезнули, чувајући вјеру православну и творећи заповијести Његове. На нама је да предачки аманет испунимо, не бисмо ли и сами били препознати од наших потомака онако као што ми препознајемо претке наше, дивећи се њиховом трпљењу, јунаштву и духовној чистоти, која није била плод њихове патње и сиромаштва, већ њихове неупитне, несаломиве и чисте вјере која им је обасјавала таму ропских ноћи и видала им ране јуначке.
Са нама ништа нити почиње нити завршава, али будимо Богу благодарни што смо удостојени тога да будемо само једна карика у ланцу која ће спојити претке и потомке, па зато дајмо себе свом времену и свима онима које нам је Господ дао за наше земаљске сапутнике. Будимо једни другима примјер части, оданости и поштења, да бисмо бар на трен засијали сјајем неумрлих предака, чији аманет настојимо испунити тако што ћемо се угледати на њих као што су се они угледали на Христа.
Управо због тога чувајмо оно што нам је од њих остало и што смо дужни предати нашим потомцима, како бисмо и сами имали удјела у њиховој љубави према вјери православној и имену српском, баш овдје на овом благословеном крајишком тлу које нам је дато на љубав и бригу.
У години која је пред нама Светониколајевски манастир Рмањ засијаће у до сад невиђеном сјају, биће окончана његова вишегодишња обнова, а у септембру мјесецу освештаће га патријарх српски заједно са архијерејима и свештенством, што ће уједно бити и врхунац прославе великог јубилеја – 580 година од оснивања манастира Рмањ.
Такође, у Саборном манастирском храму Светог Оца Николе, током наредне године, биће положени земни остаци свештеника и војводе Ђурђа Карановића, који је својим животом задужио не само манастир Рмањ и Српску тромеђу већ и цјелокупно подручје Босанске Крајине, којој се постхумно враћа из Шапца да бисмо се ми вратили себи и својим крајишким коријенима.
Обнова Рмња, у символичком смислу, означиће обнову Српске тромеђе, која никад није била пуста док су са њених парохијских и манастирских храмова чула православна звона и док се у њеним светињама појала Света Литургија. Због тога чврсто вјерујемо да ће духовно и материјално васкрсење рмањске светиње призвати Божји благослов на свако наше крајишко опустјело село, на сваку празну кућу и сваку богочежњиву душу, како бисмо, уз помоћ Божију, обновили живот тамо гдје га је одувијек било.
У мјесецу октобру обиљежићемо још један важан јубилеј – 100 година од оснивања Епархије бихаћке, коју је својим Указом од 24. јуна 1924. године формално основао југословенски краљ Александар Карађорђевић. Овај јубилеј прославићемо у граду Бихаћу, којег се нисмо одрекли, иако нас у њему готово више и нема, али памтећи Гаравичке мученике и обиљежавајући стогодишњицу Епархије дајемо своје двије лепте страдалној Крајини и поменутом граду на Уни, да оно што нас је остало и преостало буде сјеме неког новог живота.
На крају, очински, братски и синовски позивам све оне који су наслиједили земљу својих предака, на подручју Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, да је чувају од корова, да је одржавају и да је никада, никоме и нипошто не продају, јер оно што су наши преци крваво стицали немамо право отуђивати. Чувајући оно што нам је остало, ми чувамо стопу свете крајишке земље без које не можемо постојати, јер само стојећи на њој можемо видјети себе у огледалу људске и Божије правде на коју смо крштењем позвани. Чувајући земљу сопствених предака чувамо себе од проклетства потомака, јер они који ће тек доћи на овај свијет једном ће се запитати шта је наша генерација учинила да сачува све оно што су многобројне генерације прије нас чувале и сачувале за наше покољење. Нека нам наши преци буду на уму сваки дан у години. Угледајући се на њих и на њихову жртву нећемо залутати на све узбурканијем мору живота нашег.
Призивајући на све вас благослов Богомладенца Христа, драга и вољена браћо моја, желим вам срећне и благословене дане Божића – Празника радости, љубави и мира, знајући да нас Онај, Који се ради нас и ради нашега спасења у Тијелу родио, неће оставити чак ни када заборавимо себе. Зато вас, све заједно, поздрављам поздравом Неба и Земље, Анђела и Светих, Мученика, Новомученика и предака наших:

Мир Божји – Христос се Роди!

Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, владика Сергије, Епископ бихаћко-петровачки и рмањски

http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/bozicna-rmanjska-poslanica/

Митрополија црногорско-приморска (МЦП) донирала је Центру за физикалну медицину и рехабилитацију (ЦФМР), Клиничког центра Црне Горе (KЦЦГ), два апарата импулсног магнетног поља ниске фреквенције, укупне вриједности 12.100,00 еура. Апарати имају широку примјену у физикалној медицине за лијечење, између осталог, мускулоскелетних обољења и поврједа, остеопорозе, декубита, запаљенског и дегенеративног реуматизма…

На свечаном уручењу донације, у присуству министра здравља др Војислава Шимуна, менаџмента KЦЦГ и запослених у ЦФМР, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије, казао је да је обичај Митрополије црногорско приморске да сваке године донира неки важан апарат, који је потребан за лијечење пацијената у Клиничком центру или некој другој болници на подручју Црне Горе.

”Наставили смо нашу традицију и ове године смо купили два апарата за физикалну терапију. Веома сам захвалан на овом дочеку, на овој љубазности господина министра, госпође директорке KCCG и госпође директорице Центра за физикалну медицину и цијелом особљу Клиничког центра, који улажу огромне напоре за здравље нашег народа у цјелини, што се заиста види по резултатима њиховог рада. И кад видимо ту њихову жртву онда смо мотивисани том њиховом жртвом да учествујемо са наше стране колико можемо и да помогнемо да се унаприједи здравство у Црној Гори”, казао је Митрополит Јоаникије, упућујући честитке поводом предстојећих божићних празника.

Приликом свечане примопредаје донације захвалност Митрополији је упутио министар др Шимун.

„Велика ми је част и задовољство да данас испред Министарства здравља и цјелокупног здравственог система упутим ријечи посебне захвалности Митрополији црногорско-приморској и Митрополиту Јоаникију, на још једној донацији KЦЦГ-у,“ казао је др Шимун.

„Ваш хумани чин, уочи Божића, највећег и најрадоснијег хришћанског празника, који, рекао бих, постаје традиција, има посебан значај и важност. Досадашње донације, од ултразвучног апарата и новчане помоћи и сада медицинске опреме за потребе Центра за физикалну медицину и рехабилитацију, достигле су износ од око 45 хиљада евра, што је вриједно поштовања“, нагласио је др Шимун.

„Влада Црне Горе у потпуности је посвећена унапређењу здравственог система и очувању здравља популације, али сваки вид помоћи је добродошао и изузетно значајан. Митрополија је још једном показала да је посвећена добробити свог народа на чему смо вам сви веома захвални“, закључио је министар др Шимун, честитајући свим вјерницима православне вјероисповијести предстојећи Божић, уз жељу да их служи добро здравље и да га проведу у миру и благостању.

Директорка KЦЦГ др Љиљана Радуловић је казала да је хумани чин Митрополије црногорско-приморске, уочи најрадоснијег православног празника, најбољи начин да започнемо годину.

“Захваљујемо се Митрополији црногорско-приморској, на овако вриједној донацији, која ће умногоме олакшати рад терапеутима и побољшати услугу коју пружамо нашим пацијентима. Такође смо захвални што је Митрополија црногорско-приморска препознала наш рад и баш Центру за физикалну медицину донирала поменуте апарате”, казала је др Радуловић.

Захваљујући Митрополији црногорско-приморској на вриједној донацији, директорица Центра за физикалну терапију и рехабилитацију, др Соња Нејков, појаснила је да се импулсно магнетно поље ниске фреквенције ширико примењује у физикалној медицини и рехабилтацији.

“Особито сам задовољна што је Митрополија изабрала да донира баш Центру за физикалну медицину и рехабилитацију два апарата за магнетну терапију ниске фреквенце, који ће умногоме значити нашим физиотерапеутима и особљу које ће радити на тим апаратима, као и нашим пацијентима. Апарати који су до сада коришћени у нашем Центру старости су између 15 и 20 година, тако ће нови који су аутоматизовани и имају новију технологију фокусираног магнетног таласа, значајно допринијети и убрзати рехабилитацију нашим пацијентима”, истакла је др Нејков. Она је навела да је на дневном нивоу у пресјеку између 500 и 550 пацијената на терапији, а од тог броја 90 одсто њих користи магетотерапију у свом лијечењу.

https://svetigora.com/klinicki-centar-crne-gore-mitropolija-donirala-medicinsku-opremu-centru-za-fizikalnu-medicinu-i-rehabilitaciju/?fbclid=IwAR3xk4utQyt8DgvEcli9x5AOm4evogrCxdvQh0AepjZ_nxrPPNrZRargS1U

Српска школа "Никола Тесла" при цркви св. Луке у Вашингтону је 30. децембра 2023. године, организовала традиционалну дечију Божићну радионицу уочи предстојећих славља, сазнаје Радио "Слово љубве". Радионицу је кратким словом отворио протојереј др Василије Вранић, а сабрана дечица су имала прегршт разноврсних питања о радосном празнику Рождества Христовог. Учитељи-волонтери су и за овогодишњу радионицу приредили неке од деци најомиљенијих божићних активности, попут мешења српског божићног хлеба - чеснице и украшавања божићне јелке и бадњака украсима које су деца сама направила тог дана, а посебну пажњу изазвао је специјални ликовни пројекат осликавања иконе Христовог рођења на стаклу. На крају радионице, деца су уживала у укусу свеже испечене чеснице, у чијем су стварању сама учествовала.

Извор: Радио "Слово љубве"