У медијима, на друштвеним мрежама, у суморној свакодневици уопште, непрестано се критикује онај други, са жељом да се преобликује његов став, мишљење, поступак или навика. Многи би исправљали друге, али би мало ко мијењао себе. Мало ко је спреман да се суочи са самим собом, што и не чуди, јер је искусним духовницима добро познато да човјека највише застрашује поглед у самог себе.

Због тога би атеисти да поучавају вјерујуће, безбожници би да мијењају црквени поредак, дезертери причају о патриотизму, полуписмени критикују образовни систем… У стварности, која је парадокс сама по себи, сви би се бавили оним другим, а никад собом.

Најчешће жељу за мијењањем другог и другачијег имају баш они којима је најпотребнији корјенит унутрашњи преоображај, па тако, да би побјегли од себе, упиру прст у другог. Сам Господ нам говори: „А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш? Или, како можеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твојему? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“ (Мт. 7, 3-5).

Исправљајући друге, критикујући их (најчешће злонамјерно) човјек све дубље тоне у духовно ништавило, губећи шансу да се придигне из властитог блата. У тој демонској игри, у којој човјек помишља да је бољи од брата свога, гаси се и посљедња искра љубави међу браћом. Због тога пуцају кумства, пријатељства, бракови, познанства. Нестаје оно што нас спаја, па иако окружени мноштвом других и другачијих, на крају остајемо сами са собом.

У тамници самољубља, критикујемо једни друге, а нико себе не исправља. Зато царује омраза међу људима, јер нисмо у стању надвладати сопствену братомржњу која нас води у провалију постојања.

О друштвеним аномалијама дужни смо говорити јавно, али браћу своју не смијемо никад оптуживати пред свима, већ ако имамо нешто против некога, а намјера нам је чиста, то прво морамо рећи једни другима у лице, баш онако како нам се савјетује у Јеванђељу: „Ако ли ти сагријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самијем; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да све ријечи остану на устима два или три свједока. Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18, 15-17).

Волимо браћу своју, чак и ако они не воле нас. Волимо их да бисмо их посрамили својом љубављу, да би и они схватили да смо једно у Једном Господу, да нема човјеку без другог човјека пута до Христа Исуса, Који нам рече: „Ово је заповијест моја: да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама“ (Јн 15, 12).

Ако имамо зрно те љубави, онда нам се више никада неће десити оно што нам се дешавало у нашој прошлости, да брат изда брата, да кум изда кума. Имајући пред очима душе два горостаса наше историје, Кнеза Милоша и Вожда Карађорђа, сматрам да би свако од нас, у храму душе своје, требао саградити бар по једну Покајницу, да би нас брат, опет, познао као брата, да би нас кум, опет, загрлио као кума.

Земаљски дани теку и времена је све мање. Исправљајмо себе, док није касно!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсна слава Републике Српске, прослављен је светом архијерејском Литургијом коју је, у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци, служио Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем.

-Тешко да би се могао изабрати бољи небески заштитник Републике Српске него што је Свети архиђакон Стефан који је проповиједао истину, страдао ради истине и на крају побиједио, поручио је владика Јефрем.

Литургијском слављу поводом крсне славе Републике Српске присустовали су председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, градоначелник Бања Луке г. Драшко Станивуковић, представници јавног, културног и политичког живота Републике Српске и верни народ.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године.

Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога.

“А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.”

У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га:

“И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу.

Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград:

“Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога.

Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог –  кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем).

“И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима.

Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио.

“И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати.

И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез.

“Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман.

Извор: Манастир Острог

Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија.

Звучни запис беседе

У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу.

Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ.

Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку.

Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани.

На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског.

Извор: Епархија тимочка

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије дочекао је синоћ помоћ Града Београда која је упућена Петрињи, а за Танјуг каже да је потребно људима који су у земљотресу изгубили кров над главом обезбедити да се сместе и да преспавају.

Наводи да је потребно још монтажних кућа, јер је велики број људи у земљотресу остао без домова. -Има доста старијих. Ноћи проводе у аутомобилима и то не само они којима су домови срушени, него и они где би се можда и могло преспавати, али због страха од сталних понављања земљотреса не усуђују се да проведу ноћ у домовима, рекао је митрополит Порфирије.

Помоћ Града Београда се састоји од 22 монтажне куће намењене породицама које су након разорног земљотреса остале без својих домова и без смештаја у Глини и Петрињи, а митрополит Порфирије је изразио захвалност Српске Православне Цркве Граду Београду и другим институцијама и појединцима на помоћи. Kаже да је до сада укупно довезено око 40 контејнера, да је остало још око 20, а да у међуврему стижу и друге донације, као што је донација Покрајине Војводине, али и приватне донације.

-Сад покушавамо да оно што је најургентније обезбедимо и допринесемо општој акцији државе Хрватске у рессавању најосновнијих потреба, рекао је митрополит Порфирије. Очекује да ће Црква испоручити укупно око 100 контејнера. Навео је да ће поред контејнера, бити потребно још помоћи за народ у земљотресом погођеном подручју.

-Биће потребно, када се буду градили домови, да и ту Црква и друге српске институције притекну у помоћ колико је могуће. Очекујемо да ће највећи терет заправо поднети држава, рекао је митрополит Порфирије. Он је рекао да је важно да представници Цркве посете људе у местима погођеним земљотресом како би их охрабрили и како би им показали бригу и то да неће бити препуштени сами себи.

-Kао што пандемија, тако и земљотрес као елементарна природна непогода не зна ко је ко, не бира и не дели људе по начину на који се моле Богу, којој Цркви припадају и ком народу, све се јединствено третира. Тако се и ми у овом тренутку трудимо да будемо отворени за све којима је помоћ потребна", поручио је митроплит Порфирије. Додао је да ће им у овом тренутку бити ипак већа брига православни верници и православни Срби, али и да никога неће прескочити у пружању помоћи.

Описујући ситуацију у Петрињи и местима погођеним земљотресом, митрополит Порфирије каже да све делује врло драматично, као библијска катаклизма. -Дођете у та села и све око вас је порушсено. Људима су порушени домови, штале, остали су неки без ичега. Сви спавају по аутомобилима или у нечем импровизованом, навео је митрополит Порфирије. Kаже и да је много храмова који су до темеља порушени у земљотресу. -Сматрамо да у овом тренутку треба да помогнемо људима, а када се живот врати у нормалне токове градићемо храмове, каже митрополит Порфирије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Месеци који су иза нас однели су из овоземаљског живота патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и многе друге великодостојнике Српске православне цркве. Стога, божићни разговор са владиком милешевским Атанасијем Ракитом почињемо незаобилазном темом свих тема – коронавирусом. Наш саговорник, некадашњи викарни епископ патријарха Павла, на срећу, био је јачи од вируса.

У интервјуу за Српски телеграф владика Атанасије поручује да огромну захвалност дугује медицинском особљу у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, које се бринуло о њему.

– Направио сам списак свих који су пролазили кроз моју собу, и данас се молим за њих и њихово здравље. Доказали су да су прави прави стручњаци, а најбољи показатељ је то да су видевши како мене лече, и остали епископи, као што је митрополит Хризостом, па и епископ Давид, дошли да се лече баш у ту болницу. Уз мене су били и неки лекари са ВМА, као што је генерал Драган Динчић. Оно што такође желим да истакнем је то да вирус заиста постоји и да треба слушати савете лекара. Али, на крају бих издвојио три кључне ствари у борби против овог зла: лични-духовни ангажман, садејствовање са лекарима, односно заједничка синергија, и заједничка молитва Господу. То ме је излечило и омогућило да данас стојим овде жив и здрав.

*СПЦ је у протеклом периоду претрпела тешке губитке. Отишли су, између осталих, патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије?

– Ако говоримо о значају те две личности, сложио бих се са Матијом Бећковићем, који је рекао да су то два стуба СПЦ, како према функцији коју су обављали, тако и према томе какве су то личности биле. Слободно могу да кажем да су то била, а и данас су, два великана. Ако бих причао о свом личном доживљају, онда бих истакао да ми је њихов одлазак веома тешко пао, са великим болом сам преживео све то. Ја сам са обојицом био веома близак. После смрти патријарха Павла, нисам имао ближег духовника од митрополита Амфилохија. Заједно смо учествовали у борби против отимања светиња и то је нешто што ме посебно за њега везује. Наравно, има ту још ствари које бих поменуо, а то је свакако и подршка коју сам од митрополита Амфилохија добијао и у својим личним борбама које сам водио на овим просторима. Увек је умео да ме посаветује. Митрополит је испунио своју мисију, заокружио је све за шта се борио и након тога мирно отишао у царство небеско. Његово дело, рекао бих, представља целу једну епоху, која ће се у будућим годинама, сигурно, помињати. Што се тиче патријарха Иринеја, он је такође био посебан. Могло би се рећи да сам био у реду људи који су му били веома блиски, можда не најближи, али сам сигурно био један од ближих. Призрен нас је највише спајао. Призрен је за мене, као и за њега заиста посебно место. Ако ме питате за Цркву, могу да кажем да је Црква јака, увек је успевала сачувати своју снагу, духовну пре свега. И кроз историју и данас. Таква је природа Цркве јер је она богочовечански организам.

– Нисам се чуо са њим, јер нисам хтео да га ометам. Сматрао сам да му је одмор најпотребнији. А да је остало недоречених ствари, свакако јесте. Али срешћемо се једног дана опет и онда ћемо се лепо испричати, онако како ми умемо. Јер, знали смо ми често да се чујемо и причамо о свему. И веома ми је то значило, а мислим да је и њему. Нисам од њега никада ништа тражио и он је то знао, био сам његов саговорник без интереса. Трудио сам се да у односу са њим увек будем реалиста. И већ сам једном приликом рекао, али ево и сада, једна од највећих врлина патријарха била је та његова отпорност према људима који су се трудили да га затрпају погрешним виђењима.

*Ваша епархија је делом на територији Црне Горе. Протекла година је била веома бурна у тој држави. Како сте све то доживели?

– За мене је посебна част била што сам свој народ предводио у том времену. Милешевска епархија је заиста јединствена, простире се на три државе, и ја као епископ, заиста сам поносан на чињеницу да смо сви ми као један организам успели у историјској борби. Литије су за мене заиста биле посебан догађај, како духовни тако и културни, научни, па и спортски. Њихова посебност огледала се и у томе што су у њима учествовали сви, и високи представници, књижевници, доктори, па и чувари реда. Многи од њих су се успротивили режимском наређењу и стали на нашу страну. Ту се оживљавала историја, али и стварала. Показали смо како један народ, без крвопролића, на миран начин, успева да одбрани светиње и преузме власт. То је реткост, нарочито за наш крај. Веома је занимљива и чињеница да је у литијама било и народа других вера. Све то овај догађај заиста чини епохалним.

*Били сте у контакту са председником Србије Александром Вучићем. Какав је ваш однос са њим и како га доживљава СПЦ?

– Милешевска епархија, наравно и ја, имамо одличне односе са председником Вучићем и Владом Србије, али исто тако и са садашњом Владом Црне Горе. Посебно сам био обрадован када сам летос на Јабуци срео једног младог човека, када је долазила литија из Београда, а тај човек је био Данило Вучић. Син нашег председника. Нико га није терао нити присиљавао, сам је дошао, по својој савести, зна зашто је дошао. Истина, ми од председника нисмо добили неку материјалну подршку, али јесмо етичку, и то је веома значајно. Овим путем бих позвао председника да 27. јануара, када славимо Светог Саву, дође и посети наш манастир, на Врачару је често, нека сада сврати и до нас. Свети Сава је пошао баш из Милешеве, његове исцелитељске моћи посебно се везују за овај крај.

*Која је ваша божићна порука верницима?

– Овај период је веома тежак за човечанство. Зло које нас је задесило заиста је велико. Пред нама је најрадоснији хришћански празник, Божић. У Божићу празнујемо сусрет Бога и човека. Парадоксално, епидемија короне може нам помоћи да овај сусрет са Богом потпуније доживимо. Били смо све то свели на спољашњи обичај, трпезу, песму… Зато је моја порука верницима да сада пронађу духовно у себи, да се за овај предстојећи Божић првенствено пронађу са Богом у себи, а онда и са својима ближњима. Тек тада ће живети и осетити живот на прави начин. Јер тема овог празника и јесте живот, како је и сам Христос рекао: Ја хоћу да имају живот и хоћу да га имају у изобиљу. Ја бих позвао све оне који Божић славе да не забораве да је Бог главни субјекат и да поново успоставимо тај јеванђеоски концепт живота. Да буде мање мржње и зависти и да једни другима помогнемо у невољи, како је и рекао патријарх Павле, да обновимо човечност у себи. Мир Божји и Христос се роди!

Обележава се 800 година манастира Милешеве.

– То је за нас посебан догађај. Веома важан за нашу епархију и за целу Цркву. Манастир траје толико дуго захваљући истрајности оног монаштва које се у њему подвизавало, као и чврстој вери народа овог краја. У наше време посебно значајну улогу има сестринство манастира Милешеве које ревнује у својим монашким врлинама. Надам се да ћемо, и поред епидемије короне, успети да 800. годишњицу Милешеве достојанствено прославимо. Молимо се Богу и Светом Сави и Светом Краљу Владиславу да нам помогну.

Често сам се питао да ли патријарх Павле икад спава

*Били сте викарни епископ патријарха Павла. Постоји ли нешто што нисте до сада износили у јавности о његовом животу?

– Сећања на њега су за мене најрадоснија. Оно што бих истакао, а што до сада можда нисам помињао, јесте то да он кад даје неком епитимију, духовни лек, он заједно са њим истрајава у томе. Ја сам из свих његових епитимија доста тога научио, било је ту и запретних епитимија, које су за мене била велика школа и хвала му на томе. Посебне су за мене биле и наше заједничке молитве. Ех, кад бих се тога присећао… Питао сам се да ли је икада спавао. Моја келија (соба) била је спрат изнад његове, и најмилије би ми било кад увече, у глуво доба ноћи чујем како се креће или како се раном зором припрема за литургију. Звук његових корака, када би ишао ка капели Св. Симеона, за мене је била посебна радост, разговор посебне врсте. А највећа привилегија би ми била, да после литургије верницима, најпре као јеромонах, а касније као његов викар, делим нафору.

Извор: Епархија милешевска

Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, првом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован види 2020.годину у којој је Српска Православна Црква остала без патријарха Иринеја, без митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, а епархија шумадијска без више свештеника и монаха.

Звучни запис разговора

Чућете и какве успомене везују епископа Јована за блаженопочившег патријарха Иринеја са којим се познавао више од пола века и како је изгледао њихов први, а како њихов последњи сусрет.

Тема данашње емисије је и избор за новог патријарха СПЦ и како црква живи после упокојења патријарха Иринеја.

Извор: Радио Златоусти

Председник Републике Србије г. Александар Вучић је током божићних празника посетио манастир Хиландар на Светој Гори, што представља прву званичну посету једног председника Србије тој светој царској српској лаври у протекле две деценије.

Председник Вучић је присуствовао Божићној Литургији, након које је поручио: -Србију чека тешка година и много искушења и само заједно и уједињени можемо да сачувамо националне интересе, а Србију учинимо снажнијом и успешнијом. Узвишено је бити гост Хиландара и манастирске братије на Божић, најрадоснији православни празник. Много тога сам научио и много тога видео, али, верујем, и добио окрепљење и посебну снагу да се боримо за нашу Србију - да Србија буде успешнија, још снажнија, да чувамо наше националне интересе.

-У Хиландару се сублимирају национално, државно и духовно јединство српског народа, што нам је потребно да у години пред нама сачувамо и изборимо се за здравље људи. Хвала игуману Методију и свим монасима на величанственом пријему. Сигуран сам и верујем у снагу Србије, у победу Србије и уверен сам да заједнички и уједињени можемо много више него што смо до сада показивали. Живела Србија, Христос се роди!, поручио је председник Вучић.

Председник је обишао све радове на обнови манастира Хиландара, тешко страдалог у великом пожару у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, нагласивши да ће држава да убрза обнову манастира и да је помогне на сваки могући начин. -Верујем да већ за две године неће бити кранова, да ће све бити завршено и да ћемо моћи свима да кажемо да је то, осим што је најважнији манастир за нас, један од неколико најлепших и најмоћнијих манастира у свету, поручио је председник Србије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископи буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и диоклијски г. Методије служили су јутрос, на Бадњи дан са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.

Ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј.-ставрофор Гојко Перовић прочитао је Божићну поруку администратора Митрополије црногорско-приморске Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор АЕМ г. Јован (Младеновић) са слушаоцима радија "Слово љубве" искрено и са пуно љубави, дели сећање на одрастање и прославу Божића у многодетној хришћанској породици оца Радојка и мајке Стане, у којој је, како каже, владао "поредак и ред". Са благословом св. Владике Николаја (Велимировића) отац Владике Јована био је предводник богомољачког покрета у родном ариљском крају, а породица је Господа свакодневно прослављала заједничким молитавама ујутру и увече. Божић у многодетној породици је нешто што се не може пренети речима, „то је нешто што само могу да осећам и од тога осећања да живим“ каже Епископ Јован.

Звучни запис разговора

Иако се отац упокојио због последица комунистичког малтретирања после Другог светског рата на дан своје крсне славе, а деца трпела разна злостављања у школи због хришћанског начина живота, то никада није поколебало породицу да се Господа одрекне, јер је почивши отац децу увек бодрио и стално им до знања стављао "да треба да се диче ако живе хришћанским животом". 

Говорећи о тренутку у коме живимо, Владика Јован указује на опасност од удаљавања једних од других, "да овај вирус не постане врста начина на који се отуђујемо" напомиње Владика који наглашава да "кад човек се отуђи од Бога - он се отуђи од себе и од сваког другога".

Посебно смо Преосвећеног Владику замолили да упути поруку и поуку родитељима данас, који, како каже Преосвећени треба "да се угледају на Пресвету Богородицу и на начин на који је она подигла и васпитала Господа Исуса Христа".

"Породица је темељ! Ако темељ није јак, све што зидамо срушиће се као кула од карата" напомиње Владика Јован и закључује да су "Црква, друштво и држава само надоградња на оно што се у породици створи", додајући да нам "деца постају асоцијална бића, јер су научена да разговарају са телевизором и телефоном, а не са људима".

Извор: Радио Слово љубве

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије на Бадњи дан, у сриједу 6. јануара 2021. освештао је и наложио Бадњаке пред Саборном црквом Светог Василија Острошког у Никшићу.

Како је раније најављено, због актуелне епидемиолошке ситуације, ове године није могло бити организовано традиционално заједничко налагање бадњака. Из тог разлога, Преосвећени Епископ Јоаникије, након одслужене Свете литургије, са никшићким свештенством је, у 13 часова, освештао бадњаке и наложио их пред Саборном црквом. Свечаном чину освештања и налагања бадњака присуствовао је вјерни народ Никшића, са којима и премијер Црне Горе г. Здравко Кривокапић.

Срећан Бадњи дан и празник Рођења Господа Исуса Христа, ријечима бесједе пожелио је Преосвећени Епископ Јоаникије.

„Ми смо навикли да овдје, у присуству хиљада људи, православних хришћана налажемо бадњаке сваке године, а ове године овако скромно због ових епидемиолошких мјера. Међутим, и у овој скромности имамо велику радост. Као што Његош каже: Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску Гору, славио га у Свето Кијево, ал` је ова слава надмашила са простотом и са веселошћу.

Божић је такав празник да нам не треба премного. Треба нам да прославимо Богомладенца Христа и Његов долазак у овај свијет, да Му се поклонимо као Богу и Спаситељу нашем, да Му принесемо Бадњаке, сламу и нашу љубав“, рекао је владика.

Господ, додао је Епископ Јоаникије, примио је нашу скромност и није тражио царске палате, нити велике скупове, него је у највећој скромности дошао у овај свијет.

„Дошао је да нас уздигне у славу, и у радост у вјечно своје Царство. Нека буде ово налагање Бадњака благословено и да празник Рођења Христовог прославимо у миру Божјем, у радости, братској слози и љубави. Да не заборавимо једни друге, да се мирбожамо, да сваки обичај сачувамо, иако не можемо правити велика весеља и славља, али, у овој скромности, овој једноставности пројављује се узвишеност и величина Божја.

Господ нас милује и када смо сабрани на великим скуповима, а исто тако је рекао: Гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, ту сам и ја са њима. Нека буде срећно и благословено, свима на здравље, на радост, да понесете радост од овог светог храма у своје домове, у своје породице. Да вас загрије Богомладенац Христос својом љубављу и својом топлином Светог Духа, да вас окрпијепи и оснажи у све дане живота вашег. Мир Божји, Христос се роди!“, поручио је владика будимљанско-никшићки Јоаникије.

Бадњаци се, како информише никшићко свештенство, могу налагати током цијелог дана на огњишту пред црквом Светог Василија Острошког до 21 час.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Бадњи дан Митрополит Порфирије је обишао кориснике глинског Дома за старе који су због посљедица земљотреса премјештени у Загреб.

У земљотресу који је разорио Банију тешко је оштећен и Дом за старе у Глини, а његових седамдесетак корисника остало је без крова над главом. Двадесет корисника Дома су позитивни на вирус Covid-19, те су они смјештени у подружници Слобоштина загребачког Центра за рехабилитацију дјеце, младих и одраслих особа са интелектуалним тешкоћама.

Многи од њих су православне вјероисповијести, те их је Митрополит Порфирије посјетио у поподневним часовима Бадњег дана. Са свештеницима, који су били у његовој пратњи, отпјевао је тропар Божића. Честитао им је наступајући празник Христовог Рођења и пружио ријечи утјехе. Потом је подијелио бадњаке и божићне дарове. 

Посебно дирљив је био сусрет са двоје пацијената поријеклом из околине Дервенте, родног краја Митрополитових родитеља.

Митрополит је рекао болесницима да ће их имати у својим молитвама. Дао им је и број свог телефона, рекавши да је у сваком тренутку спреман за било коју врсту помоћи која је у његовој моћи.

Захвалио је управници Центра за рехабилитацију Теодори Нот и особљу на несебичној жртви коју указују болеснима не жалећи себе.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска