На празник обрезања по телу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и када се молитвено прославља Свети Василије Велики (14/1. 01. 2021.), Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Радослава Анђелића, протопрезвитера Дарка Дугоњића и ђакона Небојше Анђића.

У својој архипастирској беседи Епископ горњокарловачки Герасим је објаснио значај празника обрезања Господњег истакавши да Господ Христос све из љубави чини и дела, ради спасења људи и све твари. Епископ Герасим је у својој беседи поменуо и Светога Василија Великог, говорећи о лику и значају овога светитеља како за Цркву тако и за целу Васељену.

Извор: Епархија горњокарловачка

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом на Празник обрезања Господњег и светог Василија Великог 14. (1) јануара 2021. године. Епископу је саслуживао архимандрит Варнава (Дамјановић).

Звучни запис беседе

У току свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије извршио је чин сједињења у брачну заједницу г. Срђана Милића и гђу Милијану Галић.

Послије свете Литургије Владика је поучио присутне вјернике и данашње младенце значају данашњег Празника и њиховог будућег заједничког живота.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Извор: Инфо-служба СПЦ

У уторак, 12. јануара 2021. године, када наша Црква прославља свету мученицу Анисију и преподобну Теодору, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Саслуживали су протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Урош Костић. Чтецирали су Владан Степовић и Василије Тешић, а за певницом су појали Александра Радовановић, Марко Стевановић и Страхиња Савковић.

Звучни запис беседе

Владика Јован је присутне вернике поучио о најрадоснијем хришћанском празнику Божићу истакавши да се Рођење Господа Исуса Христа непрестано догађа у срцима свих нас и да је то заправо смисао наших живота:

“Христос се роди. Браћо и сестре, Црква Христова нас подсећа ових дана да се сећамо празника Божића и смисла Божића за наш живот како овде на земљи, тако и у Царству Небеском. Црква нас учи да се Христос родио у Витлејему пре две хиљаде и нешто година, али нас Црква учи да се Христос непрестано рађа и у нашим срцима. Ако се Божића сећамо само када га календарски празнујемо, брзо ћемо заборавити смисао Божића; али, ако се Христос рађа у нама, онда се такав човек непрестано обнавља.

Божић је дан када је Бог постао човек, узео људску природу и постао Богочовек. Зато је Господ узео људску природу на себе јер је она пала, и уздигао је до престола небескога. Другим речима, Господ је осветио палу људску природу и човек је освећен Божићем јер је на Божић Бог постао Богочовек да би огреховљеног човека вратио тамо одакле је дошао, а то је у рај. Адам је био у рају све док је слушао Бога и док га није обузела гордост. Адам је живео у благодати раја јер је живео са Богом. Зато је Божић радостан дан, дан који је створио Господ да се радујемо у њему, баш онако како нам је и апостол Павле рекао: "Радујте се, и опет велим радујте се". 

Нема те туге коју радост Божија не може да отера из човека. Што се више радујемо у Господу, све више осећамо Бога у себи. Човек док осећа Бога он је испуњен, али кад човек нема Бога у себи он посеже за другим стварима мислећи да може да постигне радост без Бога. Човек је незајажљив, незасит, јер све му је мало, богати се али не у Богу, богати се оним чиме је заменио Бога. Одузмеш ли човеку такво богатство, обузеће га туга и празнина. Зато не смемо бити без Бога ниједног тренутка, јер чим смо без Бога нечастиви нам предлаже чиме да заменимо Бога. Човек без оног што је Божије је као љуштура, духовни мртвац, јер тражи живот од оног што је мртво. А живот рађа живот, како каже она латинска пословица. Човек зна да када рађа је радостан јер испуњава заповест Божију. Божић је благ дан и са разлогом наш народ именује благим данима све празнике које ми славимо у Цркви Божијој. Божић је родитељ свим осталим празницима, јер да није било Божића не би било ни других празника. Кад схватиш да је Божић родитељ сваког празника, онда ћеш се радовати сваком празнику. 

Празник значи да испразниш себе од себе самог, да би се Бог уселио у тебе. Божић је светлошћу својом осветлио децу Адама, не оног палог Адама, него новог Адама - Христа. Бог је могао да бира не знам какве палате, али се родио у пећини јер зна да оно чега се дотакне је освећено. Бог је унео радост у душе деце Адамове. Божић је благ дан због благога Цара, због живота који се јавио кроз Исуса Христа, јер је тада настао живот. Божић је благ дан и због љубави јављене управо кроз Христа. Зато човек треба да учини и припреми себе да тај Цар мира, радости и љубави буде у њему. Зато је Божић дан љубави Божије која је Бога свела на земљу. Човек уместо да узврати Богу за ту љубав, он је распео Бога јер му је срце испуњено мржњом. 

Мира нема без цара мира, а Христос је цар мира. Апостол Павле нам поручује да је радост у Господу. Човек треба стално да тражи Бога. Нема праве радости без Бога јер нас не може нико обрадовати као Господ, јер нам је Он све дао, дао нам је Себе да би нас спасао од смрти. Зато је само потребно да ми будемо са Њим и да осећамо присуство Бога. Свако види Бога онолико колико Га у себи осећа. Вером се Бог усељава у нас. Зато ако нам је вера слаба џабе нам све. Зато је потребно да будемо на путу Божијем, јер ван тог пута човека лута и тумара по тами небића. А Бог је дошао да би нас из небића вратио у биће. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска

Kроз обичаје, српски народ је сачувао законе своје вере и морала. Нигде и никад није тако постојано, искрено и дубоко изразио своју душу, излио своја осећања, као што је кроз своје народне обичаје. Ти и такви обичаји постали су саставни и нераскидиви део нашег народног бића.

С друге стране, кроз векове наше бурне историје у народу су се развили и укоренили одређени обичаји и праксе који нису сасвим утемељени у хришћанском предању, већ представљају махом одређену мешавину елемената вере, сујеверја и остатака старих паганских веровања. Везују се за одређена имена хришћанских светитеља или празника, а сама њихова садржина често је не само страна, него и потпуно супротна хришћанству. Вероватно да се свако од нас може сетити мноштва оваквих обичаја и народних навика, како оних у вези са прослављањем Крсне славе, Божића, Васкрса и других празника, тако и оних који се пројављују приликом крштења, венчања, сахрана, па и у нашем свакодневном животу.

Полуистина је гора и опаснија од саме лажи. Зато и на овом пољу постоји много тога нејасног и недореченог. Обичном вернику тешко је да распозна који обичаји имају свој пуни смисао и оправдање са аспекта хришћанске вере, а који са њом немају додирних тачака. Ситуацију додатно замршеном чине многи медији и друштвене мреже где смо често у прилици да се информишемо о разним „обичајима и народним веровањима“ које чак ни наше маштовите баке нису биле у стању да осмисле и уведу у праксу.

Како смо у периоду прослављања најзаступљенијих Крсних слава у нашем народу и празника Рождества Христова који је украшен многим дивним обичајима, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г. Василија, Уредништво „Српског Сиона“ решило је да овај број часописа посвети управо теми обичаја код Срба. „Добре обичаје не треба мењати“, али их треба јасно дистанцирати од оних који то нису.

САДРЖАЈ:

Јереј Александар Чавка, главни и одговорни уредник – Са уредничког стола

Представио се у Господу Његова Светост Патријарх Иринеј – Вечни живот и радост у Царству небеском!

Протојереј-ставрофор Миле С. Јокић, сећање на блажене успомене Митрополита Амфилохија – Христос Воскресе, ђедо наш мудри и храбри!

Никола Лукић, aсистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, обичаји не смеју да засене празнике – Драг ми је обичај али ми је Христос дражи

Јереј Станко Лакетић, професор Карловачке богословије, о приношењу Богу плодова на благослов – Кољиво и „Кољивари“

Протојереј-ставрофор Милош Весин, о драгоценом обележју наше православне вере – Слава или Крсно име

Јереј Милош Лукић, речи пророка Амоса актуелне и данас – Делатна вера и рутински формализам

Вероучитељ Божидар Васић, о радости Божића – Обичаји су наше благо

Вероучитељ Марко Радаковић, Хришћанство и такозвана ноћ вештица – Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју типотурају!

Вероучитељ Ненад Весић, превод Оригенове 12. беседе на Јеванђеље по Луки – Анђео објављује Христово рођење пастирима (Лк 2,8-11)

Стево Лапчевић, о откривању споменика краљу Петру I у Сремској Митровици – Други долазак омиљеног монарха

Јереј Немања Теофиловић, два и по века храма Св. арханглеа Гаврила у Сусеку – Препород цркве у години јубилеја

Зорица Милосављевић, репортажа о Миодрагу Миши Близанцу – Исон и деца са посебним благословом су моја Литургија

Протонамесник Слободан Чавка, животна прича – Љиљана Арежина – заиста другачија

Мирјана Босић, о првом лаћарачком сабору деце – Ми смо Црква и једна велика породица

Духовна академија ученика веронауке у Сурчину – Света и Преподобна Мајко Параскево, Ти помози!

Протојереј Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски, с путовања по Јерусалиму – Место мира и вечног загрљаја љубави

Из православних помесних цркава

Хронографија Епархије сремске

У следећем броју – Смрт као највећа тајна у животу човека

Извор: Радио Српски Сион

У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију.

Звучни запис беседе

Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић.

Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца.

Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. 

“Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ.

Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу.

Извор: Епархија шумадијска

Ако у другоме препознајемо свог ближњег онда ће и све тешкоће, ма какве биле, у најмању руку бити лакше, а и у пракси ће се лакше превазилазити, рекао је Митрополит Порфирије приликом сусрета са Надбискупом Јосипом Бозанићем.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Надбискуп загребачки Јосип кардинал Бозанић сусрели су се у Надбискупији у Загребу у уторак, 12. јануара 2020. године. Обишли су загребачку Катедралу Узнесења Блажене Дјевице Марије и Саборни храм Преображења Господњег. Обје цркве су, као и просторије Надбискупије и Епархије загребачко-љубљанске, које се уз њих налазе, тешко оштећене у земљотресу од 22. марта, а додатно и у новијим потресима који су погодили Банију.

Надбискуп и Митрополит су, у срдачним разговорима који су вођени у Надбискупском двору и просторијама Црквене општине Загреб, размијенили мишљења о суочавању са пандемијом коронавируса и њеним посљедицама, али и о подршци банијским породицама чија је егзистенција угрожена недавним земљотресима. 

За медије је испред Катедрале Митрополит Порфирије изјавио да са Надбискупом Бозанићем дијели осјећај саучешћа са породицама оних који су изгубили људске животе приликом земљотреса који је 28. и 29. децембра погодио Банију. Казао је да је, и поред тога што је страдало много храмова, у овом тренутку много важније да се обезбиједи смјештај људима који су изгубили кров над главом и да ће обнова храмова бити остављена за будућа времена, након што људи на Банији буду збринути.

Католичка и Православна Црква имају много заједничког

То да је на првом мјесту збрињавање људи, а послије све остало, рекао је и Надбискуп Бозанић. ”Као бискупи, у исто вријеме гледамо на потребу и патње људи, али и на помоћ која долази”, казао је и апеловао да ”сви учине све што је у њиховој моћи, особито за оне који немају кров над главом”. 

Митрополит је рекао да је ”прозивка Божја”, како је Надбискуп у разговору који су претходно водили назвао пандемију коронавируса, пробудила у нама одговоре и искораке једних према другима. 

Надбискуп је указао на чињеницу да се сусрет одиграо уочи Молитвене осмине за јединство хришћана, која се, подсјетимо, одвија сваке године крајем јануара. Подвукао је да подупире екуменизам и заједништво свих и да ”Католичка црква с вјерницима српске националности и Српском Православном Црквом има много тога заједничког”.  

Чак и „немуште силе овога света нам казују да смо позвани да будемо једно у различитости и да је човеку потребан човек. Ако у другоме препознајемо свог ближњег онда и тешкоће, ма какве биле, у најмању руку биће лакше, а вероватно ће се и у пракси лакше превазилазити”, рекао је Митрополит.  

Најважније је помоћи конкретним људима

Након обиласка Катедрале и надбискупског двора, Митрополит је казао да је штета огромна. Апеловао је на државу да обрати пажњу на тај ”велелепни храм који је истовремено и споменик културе који надилази границе Хрватске”. 

Митрополит је казао да су страдали многи православни храмови на Банији, а да су два у потпуности срушена. Поновио је да је у овом тренутку најважније да се помогне конкретним људима, да остану сви у својим мјестима, а да ће се храмови обнављати када људи буду збринути. 

Надбискуп Бозанић је казао да је на простору Загребачке надбискупије оштећено осамдесетак цркава и 69 других црквених објеката.

Сусрету су присуствовали и помоћни бискупи загребачки Иван Шашко и Мијо Горски, те протонамесник Богољуб Остојић и ђакон Петар Козакијевић.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У недељу прву по Божићу, када света Црква празнује спомен Светих и праведних Богоотаца, најближих Христових сродника по телу – Светог Јосифа Заручника, Светог цара и пророка Давида и Светог Јакова брата Господњег, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету Литургију у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко а за певницом су појали јеромонах Енох и архиђакон Илија.

Звучни запис беседе

Беседећи сабраном народу Преосвећени владика је рекао да у времену у ком живимо сведочимо све већем величању и награђивању погрешних вредности али да не треба да заборавимо да критеријуми овога света који нису по Христовом јеванђељу не вреде ништа.

Такође, Eпископ Иларион је говорио о вакцинама и њиховој упитној добробити за човечанство. Наводећи бројне примере из блиске историје када је више милиона људи невино страдало у кратким временским периодима, владика нас је позвао да се запитамо да ли су болести највећи узрочници смрти човечанства. Грех је, према речима тимочког Епископа, најсмртоноснији вирус и најтежа болест за човека, а лек против тога је свето Причешће. Господ нам дарује за исцељење самога себе као најбољу и најсавршенију вакцину, која нема никакве негативне последице, која лечи и душу и тело, која сасеца и болест и грех и смрт и ђавола у корену, истакао је владика Иларион.

Извор: Епархија тимочка

У уторак 12. јануара 2021. године у болници у Београду, након четрдесетак дана борбе, од последица побеђене болести изазване корона вирусом, упокојила се у Господу игуманија манастира Давидовица мати Дарија.

Игуманија Дарија је рођена 1950. године у Нишу у честитој, угледној грађанској породици Пантић. На крштењу је добила име Драга. Детињство и младост провела је у родном граду где је завршила основну и средњу школу као и Факултет физичке културе. Након удаје, заједно са својим супругом, Нишлијом Небојшом Поповићем, долази у Прибој где су обоје нашли посао и засновали своје породично гнездо. Мати Дарија је била професор у прибојској основној школи “Вук Караџић”. У новој средини стекла је велики углед као вредан радник, врстан педагог и омиљени професор.

Како је васпитана у патријархалној породици никада није заборављала своју веру. У тешко комунистичко време била је дужи низ година председница Кола српских сестара при прибојском храму Св. Кнеза Лазара. У браку се остварила и као добра супруга и узорна и брижна мајка. Са својим супругом изродила је два сина Срђана и Ивана од којих има седморо унучади.

Након смрти супруга одлучује се да крене монашким путем па је замонашена у манастиру Куманици 2009. године. Вредна и радна по природи одмах након монашења тражила је од Епископа да је упути у манастир Давидовицу који је желела да обнавља. И у томе је у потпуности успела.

На Цвети 2010. постављена је за игуманију манастира Давидовица. Оно што су други рушили и разграђивали 350 година она је вредним радом и трудом обновила тако да је данас манастир Давидовица један лепо уређен, изграђен и угледан манастир. Након монаха Давида који је саградио манастир Давидовицу она је практично други ктитор јер је сву своју имовину и све што је имала дала за његову обнову. А углавном је ишла у старој закрпљеној одећи.

Осим градње манастира мати Дарија је градила и добре међуљудске хришћанске односе. Са свима је знала да поразговара, сваког да саслуша, колико може помогне. По природи је била вредна, али и велики борац, изузетно енергична. Свима је била као мајка, али и као отац. Такву су је сви познавали.

Већ дужи низ година имала је здравствених проблема, највише са астмом. И ту своју последњу борбу овде на земљи храбро је изнела. Победила опаку болест али њено ослабљено тело није успело да се избори са последицама. Бог ју је позвао из овог пролазног трулежног света у један бољи и непролазни.

Молимо се Господу да њену племениту душу насели у рајска насеља где све праведне и честите душе почивају.

Извор: Епархија милешевска

“Бар је увијек био препознат као средина која на најбољи начин свједочи одрживост и неопходност мултиконфесионалног и мултиетничког склада и суживота, као најчвршћих темеља грађанске Црне Горе”, оцијенио је Алекса Бечић, предсједник Скупштине Црне Горе приликом јучерашње посјете барској општини током које се сусрео са представницима три вјерске заједнице, саопштено је из Скупштине.

Предсједник Скупштине је у одвојеним састанцима разговарао са протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем, архијерејским намјесником барским, и свештенством, са монс. Рок Ђонлешајем, барским надбискупом, као и са Мујдином еф. Милаимијем, главним имамом џамије Селимија, и Ћазимом Алковићем, предсједником Одбора Исламске заједнице у Бару.

Током посјете, предсједник Бечић је казао да је “наша заједничка обавеза да градимо мостове сарадње јер само грађанска Црна Гора може бити јака Црна Гора”. Из Скупштине наводе да су “представници све три вјерске заједнице били јединствени у оцјени да је њихова међусобна сарадња и уважавање најбољи примјер мултиконфесионалног склада црногорског друштва”.

Предсједник Бечић је са протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем обишао Саборни храм Светог Јована Владимира, а током састанка са монс. Ђонлешајем посјетио је капелу посвећену Богородици. Приликом посјете Исламском културном центру, обишао је библиотеку, вртић и конгресну дворану.

“Предсједник Скупштине је закључио да посјетом из Бара носи поруке мира, љубави, вјерског и националног склада и суживота, које представљају најчвршћи стуб црногорског друштва на којем мора почивати његова будућност”, истиче се у саопштењу Скупштине Црне Горе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Македонске власти и даље истражују како је крајем прошле године дошло до озбиљног скандала, али и светогрђа, када су преименоване фреске српских средњовековних владара и светитеља у манастиру Свети Јоаким Осоговски крај Криве Паланке. Да подсетимо, свети цареви Урош и Лазар, и свети краљеви Милутин и Стефан Дечански “постали” су цар Владимир Кијевски, Јован Милостиви, Константин Велики, Нићифор Фока. Читав скандал је обелоданило Српски културни центар Спона из Скопља који је поднео кривичне пријаве против “непознатих извођача радова”.

У интервјуу за “Вести”, један од епископа Православне Охридске архиепископије СПЦ у Северној Македонији, Владика полошко-кумановски и мјестобљуститељ дебарско-кичевски Јоаким (Јовчевски), истиче да идеја о оваквом фалсификовању историје “није дошла преко ноћи него је тињала дуго времена чекајући да се испуни у своје време”.

*Како је дошло до тога да се имена светитеља на овај начин фалсификују?

Питамо се из каквих је побуда то учињено? Условно говорећи, уколико је пак то злонамерно учињено онда је то са одређеним циљем и учињено, а таква идеја није дошла преко ноћи него је она тињала дуго времена чекајћи да се испуни у своје време. Да се брише са фрескама имена српских Светитеља то је неразумљиво. Има се утисак (анализирајћи овај вандалски чин) код неких као да им смета све што је српско и за њих неприхватљиво. Онај који је то урадио без страха и стида је то урадио , и добро би било да се такви сете из историје цркве како пролазе и како завршавају земни живот они који устају на Цркву Божију у овом случају они који мењају имена одређених ликова светитеља са другим како би избрисале историјске чињенице. Они таквим начином уносе смут у верном народу и стварају саблазне. Молимо се да им Бог отвори очи да би видели како не би срљали у злу и у вечну пропаст, него да се покају(преуме). Говори нам Господ: саблазни ће доћи, али тешко човеку оном кроз кога долазе саблазни (Мат. 18,7).

*Да ли је ово једини случај или таквих примера има још и можете ли их навести?

Колико нам је познато има и других таквих случајева. Примера ради: у Манастиру у селу Журче у близини Битоља види се да је на фресци Светог Саве са десне стране брисано име српски. У манастиру у селу Лешак код Тетова постојала је фреска Светог кнеза Лазара заједно са Светом Атаснасијом. После минирања манастирске Цркве 2001, манастир је био у разрушеном стању. Приликом обнављања манастира и фреске, обновљена је фреска само Св.Атанасија, док је фреска Св.Лазара изостављена.

*Шта се још ради у покушају да се “прекроји историја” односно присвоји имовина али и историја срба и СПЦ?

Конкретно на то питање не могу дати одговор јер није ми познато. Али на који начин се долази до “прекројавања историје”, уопштено говорећи можемо сагледати на примерима како из историје Цркве, тако и из опште историје. Ако се вратимо уназад у прошле векове, видимо на који начин се анулирају историске чињенице и на који се начин врши прекројавање историје, односно одузимање територије једне земље, стварање раскола итд. Моћници овога света за остваривање својих планова у том правцу користе разне методе: заплашивање, подмићивање, уцењивање, увођење санкција, режирање ратова итд.

*Који је ваш коментар оцена ових догађаја?

Одговор је дат на претходна питања, но можемо још додати следеће: ово што је урађено на овакав бруталан начин, посебно када се ради о Цркви и светитељима Божијим који су из српскога рода и замењују се именима других светитеља који нису из српске Цркве, овакви и слични догађаји говоре сами по себи. То се ради тендециозно са одређеним циљем, да се брише сваки историјски траг. Онај који је то урадио, види се да му смета све што је српско па и сами српски светитељи.

*Каква је тренутна ситуација када је реч о животу и раду вас као епископа, али и свештеника у вашој епархији?

За сад у овим условима у којим се налазимо, тече у нормалном поретку.

*Ваша порука Православним верницима у српској дијаспори поводом најрадоснијег Хришћанског празника – Божића?

А кад дође пуноћа времена, Бог посла Сина Својега Јединороднога… да искупи оне које су под закону (Гал. 4,4-5).

Видећи како у гресима пропада род људски, Син Божји силази на земљу, рађа се од Пресвете Дјеве, од које  прима нашу људску природу да би извршио спасење људскога рода.

То је време када је људски род доспео до потпуне моралне пропасти, када су се људи налазили у тами и сенци смртној и нису знали нити су могли да се избаве из тог стања. А то стање је било тако погибелно да су људи из старога света говорили: “Или ће Бог доћи на земљу, или ће свет пропасти, ако Бог не дође.”

А какво је стање данашњег света када се ближи своме крају, и приближава се дан Страшнога Суда када ће доћи Син Божји Вечни Судија да свакоме да по неговим делима. Потпуно морално расуло, морална пропаст, содомизам се шири на све стране и хоће да преплави цео свет. Чује се топот антихристових сила. Они долазе да прождеру земљу и све што је у њој. Наилазе таласи мутних вода који хоће да потопе сав људски род. Врши се страшан притисак на православну веру, на Цркву Божју. Ево шта нам говори о томе Откривење: “И змија испушти за женом из уста својих воду као ријеку, да би је ријека однијела (Откр. 12,15).”

Борба која је почела у Витлејему, између Онога Који је на земљу донео небески мир и силе зла и таме овога века води се непрекидно и све више јача, а та борба је почела још онда када је Ирод погубио Витлејемске младенце рачуњајући да ће међу њих убити Богомладенца. Та борба се одвија у читавом свету, на сваком месту и она се одвија унутар свакога човека. И сада бесни та демонска злоба и злоба непријатеља Христових, који изналазе све нове и нове методе и технологије за поробљавање људскога рода. Сведоци смо свакодневног запрашивања отровима из авиона. Сада је на дневном реду ковид19 и вакцине о којој говоре да ће лечити овај вирус. Али многи стручнаци доктори медицинских наука из Европе и Америке као и неки наши стручњаци говоре да је овај вирус вештачки произведен и пуштен у свету са циљем поробљавања и истребљења човечанства. Аналогно томе и вакцина о којој се много говори, по речима многих научника медицине у себи садржи живу и неке отровне метале, наночестице, дакле није направљена са циљем да лечи вирус, него она има сасвим другу намену, мења ДНК у људскоме телу – не лечи него разара. Ово потвђују информације који долазе и из којих видимо да су неки од оних који су је примили умрли, а неки добијају тешке аутоимуне болести као аутизам и др.

Имајући све ово у виду шта треба ми да чинимо у ова тешка времена да би спасили своје душе, да би се људи ослободили паничног страха који је завладао у срцима многих. Говори нам Господ: “Трпљењем спасавајте душе своје.”,”Не бојте се ја победих свет”. Покажимо трпљење и истрајимо у вери Свету Православну. Овде добро нам је сетити се Св.мученика и исповедника за веру, угледајмо се на њихову веру, подвиг и живот.

Молимо се Господу Богомладенцу, коме сва творевина Божја хита да се поклони Цару који се родио од Дјеве, Творцу Своме, Анђели му приносе појање, пастири-побожно усхићење, земја-пећина, пустиња-јасле, а род људски Мајку Дјеву, Који је ради нас људи постао човек да заштити верне своје – Цркву, на Његовој крви основану. Покајањем вратимо се једином Човекољубцу Господу Христу Богу нашему, утврдимо себи у вери у Њега како би Он Свој мир уселио у срца наша и испунио срца наша Божићне радости и онда ће сваки панични страх овога света бежати из човека. Нека би сваког човека обасјала светлост витлејемске звезде да сви са радошћу ускликнимо анђелским славопојем “Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља”.

То је моја порука, не само православним верницима у српској дијаспори него свим православним хришћанима на свим континентима. Све православне хришћане поздрављам са сверадосним Божићним поздравом мира и љубави: “Мир Божји! Христос се роди!.”

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом.

Звучни запис беседе

У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу.

По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ.

За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке  хришћанске врлине.

Извор: Епархија тимочка

„Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини.

„Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда.

Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.”

*Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској.

„Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“.

*Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе?

„Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“.

*Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији?

„Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“.

*Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије?

„Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“.

Извор: Политика

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је са свештенством данас у недјељу Светих богоотаца Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Преосвећени владика Јоаникије је сабране вјернике поучио ријечима литургијске проповиједи, подсјећајући да је Богомладенац – Спаситељ свијета сишао с неба као Син Божји, примивши људску природу ради нас и нашега спасења. Иако цар над царевима и господар над господарима, Христос се није родио у царској палати, него у мрачној витлејемској пећини, која је била претворена у шталу, положен у сточним јаслама на слами. Тиме је, како је казао владика, показао дубину свога смирења и снисхођења палом човјеку.

“Својим силаском у овај свијет показао је крајње снисхођење према нама и нашим и гријесима, не гнушајући се палог потомка Адамовог и палог човјечанства, да би нас очистио од гријеха и обновио нашу природу. Да би нас просвјетио и учинио новим народом, синовима и кћерима Божјим, и утврдио међу нама заједништво, да нас све приведе ка Богу и Оцу и обрадује својим небеским радостима и обнови својим божанским новинама”, бесједио је владика.

Рођење Христово је, као што су многи Свети оци примјетили, најчудеснији догађај послије стварања свијета. Њиме се, како је оцијенио владика, испуњава божански план о овоме свијету јер је Бог у својој премудрости и љубави још прије постања свијета, хтио да пошаље Сина свога у овај свијет да се јави као богочовјек:

“Да се сједини са нама да би нас присајединио Оцу своме небескоме, да би нам даровао слободу да се као дјеца Божија обраћамо Богу живоме, молитвом и разговором са Богом: Оче наш који си на небесима…”

Нагласио је да се преко 2.000 година благодаћу Христа Богомладенца обнавља лице земље, обнавља се и освећује род људски:

“Већ су милиони и милиони Светих заблистали својим врлинама, својом вјером, а многи од њих су своју вјеру у Христа Богомладенца посвједочили својом мученичком крвљу, нарочито свештеници и монаси”, истакао је Преосвећени владика.

Учесници овог дивног сабрања имали су данас велику благодат и посебан дар јер су заједничком молитвом учествовали у рукоположењу новог свештеника Крста Пламенца и новог ђакона Дејана Томовића.

“Велики је то благослов за овај храм и овај град. И свима нама данас који смо узели учешћа у овом светом чину је велика радост јер је Господ испослао, и на једнога и на другога, благодат Духа Светога и даровао им силу и снагу да служе Светом олтару Божијем у све дане њиховога живота. Они ће Божијим устројством и молитвама Светих да осјете радост свештеничке службе и тај узвишени позив и служба ће да их кријепи у све дане њиховога живота”, говорио је Епископ Јоаникије. Ипак, по његовим ријечима, млади свештеници треба да знају колико је ова служба свијетла и узвишена, толико је тешка и тражи много истрајности и чврстине карактера.

Упутио их је да се то добија молитвом и постом, истрајним служењем Богу и својој Цркви:

“Нека их Господ укријепи да не посустану никада, посебно када дођу тешки моменти, као што обично долазе у животу свакога свештеника због разних животних околности, искушења, спољашњих и унутрашњих, да тада буду чврсти, као што Његош каже: У добру је лако добар бити на муци се познају јунаци.”

Да није било тога етоса и морала не бисмо ни своју вјеру сачували кроз сву нашу прошлост, и не би многи од наших предака засијали врлинама и јавили се као Свети послије свога упокојења, нити бисмо могли сачувати светиње и одбранити их, поручио је Његово преосвештенство и додао:

” Ево, иако се нијесмо надали да ћемо у 21. вијеку бити принуђени да бранимо и своју вјеру и своје светиње од наше бивше власти, видјели смо шта нас је сналазило за протеклих годину и по дана. Али прорадило је у души нашега народа насљеђе од светих наших предака, који су животе своје полагали и главе давали, крв своју проливали за вјеру и светиње, за име, част и образ и себе и своје породице и свога народа.”

Осврнуо се Епископ будимљанско-никшићки и на литије које су се претвориле у највеће свечаности у нашем народу. Изнова смо у свим тим догађајима, нагласио је, почели да читамо Горски вијенац и оцијенио да ови млади свештеници узимају свој крст, да служе Богу и народу, а гдје има жеље и воље “тамо ће и Бог додати своју благодат и милост, и укријепити нове свештенослужитеље”.

“Само они да не посустану и да буду вјерни својој Цркви и да истрајно са смирењем носе свој свештенички крст па ће их Господ изобилно благословити и обдарити, дати им и мудрости и знања, ријечи и храбрости, и сваке друге способности, да ову свету службу врше часно и достојно, као што и приличи свештеничком чину. Нек им је са Божјим благословом, нека их радује ова света служба и Божија милост и благодат у све дане њиховога живота. Нека их радује сваки Божић, и сваки Васкрс, и сваки празник, и свака недеља, и свака света служба, у све дане њиховога живота. Амин, Боже дај. Мир Божији – Христос се роди”, поздравио је сабране Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска