Епископ Исихије: „Преподобни Симеон Мироточиви се удостојио сведочанства Цркве о светости.”

Престони празник храма Преподобног и богоносног оца нашег Симеона Мироточивог, у новосадском насељу Ветерник, прослављен је свечаним празничним богослужењима, а у радости 30-годишњице од освећења темеља ове светиње.

У навечерје празника, свечано празнично бденије служио је протопрезвитер-ставрофор Славко Пајовић, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Стојана Билића, протопрезвитера Милана Узурова, протонамесника Бранислава Ђурагића, презвитерâ Станка Лакетића, Зорана Регодића и Огњена Верића. Богослужбеном торжеству допринело је саслуживање часних новосадских ђакона Владе Поповића и Бранка Бандобранског. У славу Тројединог Бога, а у част духовног покровитеља рода нашега – преподобнога Симеона Мироточивог, једним устима и једним срцем појали су појци ветерничког храма.  

На сâм дан празника, светом архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, уз саслужење свештенства и ђаконства из свих крајева Богом чуване Епархије бачке.

Свој допринос на литургијском сабрању пружили су појци при Спомен-храму Светога Саве на Врачару, који су својим милозвучним и умешним појањем на посебан начин пренели благослов београдске светиње, која је у наше време засијала у пуном сјају.

После светописамских чтенија, надахнутим архипастирским словом сабране је поучио епископ Исихије, који је указао на благословени значај преподобнога Симеона Мироточивог, који је на савршен начин послужио светој Цркви, а нама оставио истински пример правоживља. Према речима владике, преподобни Симеон Мироточиви је својим животом посведочио и актуализовао Спаситељеве речи о одрицању од себе и узимања Крста Христовог као знамења победе и спасења. Нека би нас Господ све умудрио да, попут преподобног оца нашег Симеона, посветимо сва своја дела која не морају да буду тако грандиозна као његова, да их посветимо Господу и да их посветимо служењу своме ближњем, био он наш пријатељ или непријатељ. И нека бисмо његовим молитвама сви заједно се уподобили Господу и нашли се у вечној слави у присуству свих светих, и да заједно прослављамо Оца и Сина и Светога Духа, закључио је владика Исихије.

После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које су принели овогодишњи кумови храмовне славе.

У име свештенства и литургијске заједнице Светосимеоновског храма, речи благодарности произнео је протопрезвитер Предраг Билић, настојатељ храма. Прота Предраг је заблагодарио Троједином Богу, а потом и Преосвећеном епископу Исихију, као и свештенству и верном народу, који су пројавили своју хришћанску љубав учествујући у славском торжеству у ветерничком храму.

Катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква прославиће у петак, 26. фебруара 2021. године, преподобног Симеона Мироточивог. Храм у Ветернику прославиће престони празник. Ђакон при наведеном храму, Мирослав Стојановић, говорио је у Јутарњем програму Радио-Беседе о историјату ветерничког храма и великом подвижнику и творцу независне српске државе, преподобном Симеону Мироточивом, великом жупану Стефану Немањи.

Светлописи - храм Преподобног Симеона мироточивог у Ветернику

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

ДЕМАНТИ ТЕКСТА ПОД НАСЛОВОМ „ЕВО КАКО ИЗГЛЕДА ТЕСТАМЕНТ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА“ ОБЈАВЉЕН НА ПОРТАЛУ „ЛУЧА“ ДАНА 23.02.2021 ГОДИНЕ ОКО 22 и 20 ЧАСОВА

Текст са поменутим насловом је од самог његовог наслова па до посљедњег слова наведеног у њему, апсолутна измишљотина и фалсификат.

Наведено фаслификовано писмо, које преноси поменути портал, а које је наводно на свом ФБ профилу објавио извјесни Лазар Марковић, ни по форми ни по садржини не представља Митрополитову посљедњу вољу нити аманет, а неистинити наводи изнесени у том писму су нетачни, злонамјерни и измишљени.

У Подгорици Правни заступник МПЦ

23.02.2021. године Далибор Каварић, адвокат

* * *

Подсјећамо цјелокупну јавност да, као и до сада, као истинито и тачно узима искључиво оно што се објављује кроз званична саопштења и обавјештења Митрополије црногорско-приморске и осталих Епархија СПЦ у Црној Гори.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празничним бденијем у Старој неготинској цркви Рождества Пресвете Богородице, које је служио Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион, почело је прослављање славе Епархије тимочке – Сретења Господњег.

На сам дан славе, у понедељак 15. фебруара 2021. године, Епископ Иларион началствовао је светом Литургијом у неготинском Саборном храму уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке. На литургијске прозбе одговарао је хор цркве Свете Тројице у Неготину под диригентском управом Светлане Кравченко. Светој Литургији претходило је освећење рестаурираног иконостаса а након службе владика је уручио свештеницима неготинског намесништва честице моштију Светих јасеновачких новомученика, дар Епископа пакрачко-славонског г. Јована.

Епископ Иларион изразио је захвалност и задовољство што су међу верницима били и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић и г. Владимир Величковић, председник Општине Неготин. Потом је позвао г. Рогановића да се обрати окупљенима. Са посебном радошћу примио сам позив Преосвећеног владике г. Илариона да поделим са вама радости два празника – Св. Трифуна и Сретења Господњег. Посебно се свима захваљујем на срдачном гостопримству и радостан сам што могу да вам кажем да ће наша држава Србија и даље помагати нашу свету Цркву и Епархију тимочку. Благодаран сам на дивном дочеку и очекујем да ћемо се у здрављу и срећи састајати и убудуће, истакао је г. Рогановић.

Потом се празничном беседом сабраном народу обратио сам Епископ – Чињеницу да време пролази, хтели ми то или не, увек треба да користимо да чинимо оно што је најбоље што ми као људи можемо. Чинећи добро сами пишемо историју и настављамо дела наших светих предака и оних који су на нашим местима бивали пре нас, који су и овај храм и ову Епархију устројавали и водили благодаћу Божјом руковођени Духом Светим.

Као посебну радост владика је навео надовезивање епархијске славе на празник Св. Трифуна и благословен догађај орезивања винограда од којих овај крај живи већ годинама уназад – Славећи и Св. Трифуна и Сретење Господње ми имамо два дана која обједињују и духовно и материјално нашу егзистенцију овде на земљи али и ону будућу егзистенцију у Царству небеском.

Такође, Епископ Иларион подсетио је вернике да Српска црква на овај дан обележава и сећање на Светог старца Симеона и на његов значај које нам казује Предање.

За крај, Епископ је позвао све да се молитвено уједине и измоле од Господа достојног поглавара Српске православне цркве – Нека би сав верни српски народ био уједињен у молитви Господу и Духу Светоме да Он просвети нас архијереје и да нас надахне да изаберемо достојног наследника претходних патријараха који ће на трону Светог Саве мудро и благодатно водити брод СПЦ ка спасењу и Царству небеском. По завршетку Литургије служен је парастос епископима тимочким.

Извор: Епархија тимочка

Гост трибине " Православље и млади" у организацији Црквене општине Ваљево при храму Васкрсења Христовог био је сабрат манастира Тумане протосинђел Петар Богдановић.

Драга браћо и сестре, данас прослављамо три велика светитеља Цркве Божије, три дивна сасуда мудрости Божије и благодати Божије, три чудесна свједока живога Бога и његовог пристуства у историји, у људском животу, у људској судбини.

Прослављамо Св. Василија Великога, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустога. У њихово вријеме, и у вријеме послије њиховог земног живота, препирали су се хришћани који је већи од њих тројице. Велики су сва тројица, али су неки мислили да је већи Св. Јован Златоусти, други су мислили да је то Св. Василије Велики, трећи да је то Григорије Богослов. По људској слабости су се дијелили: једни су били Јовановци, други су били Василијевци, а трећи Григоријевци. Црква Божија, која има вјечну и непролазну мудрост, да би измирила хришћане који су били у опасности да се заваде, основала је овај празник Три јерарха, који ми данас прослављамо. Тиме је потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овдје на земљи. Три свјетила, три свјетилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих.

Св. Василије Велики је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световнога знања. То се види из његових списа који су сачувани, нарочито из тумачења настанка свијета. Чувена је његова књига “Шестоднев”, која је преведена на све језике, па књига о Духу Светоме (коју је написао на молбу његовог савременика Св. Амфилохија Иконијског), затим бројна писма (која су тако дубока и садржајна, да је свако од њих једна посланица у којој се тумаче најдубље истине вјере) и чувена монашка “Правила”. Не само што је био мудрац и зналац тајни Небеских и тајни земаљских, него је био и велики подвижник. Живио је у пустињи, био је оснивач монашке заједнице тога времена и учитељ свих монаха православних до наших врмена. Чувена су његова “Правила” монашка, гдје је он из свога искуства и подвига оставио правило како да се подвизавају и живе монаси православни. Св. Василије Велики је био бранитељ вјере (увијек је Црква Божија нападана и гоњена), и пролазио је све опасности и гоњења ондашњих безбожника, лажних учитеља и владара. О томе је рекао: “Облачак је, проћи ће!” Знао је да је људска за времена, а да је Божија свевремена. Оно што је истина Божија, не може бити избрисано, не може бити уништено, не може Бог бити прогнан из људских срдаца, не може бити оскрнављена истинска правда Божија и оно што је сам Христос открио. Ми мислимо да само данас постоје безумници који хоће да разоре Свету цркву Божију. Ово што се нама данас догађа, то је мала ситна стварчица у односу на те велике опасности у којима се Црква налазила у вријеме Св. Василија Великог. Тада је била подржана јерес духобораца од владара, императора и царева, и није било лако борити се њима и са многима који су постали присталице тих заблуда и лажних учења о Духу Светоме, против којих се борио Св. Василије Велики. Чувао је чисту, кристалну вјеру у Св. Тројицу – Оца и Сина и Духа Светога. Нарочито је бранио учење о божанству Духа Светога, које је потврђено на другом Васељенском сабору, 381. године. Тако је и учење о Божанству Сина Божијега Јединороднога потврђено на I Васељенском сабору 325. године, за вријеме великог цара Констатина, који је у своје вријеме владао и овим нашим крајевима. Иза њега су остали многи дивни трагови, па је чак могуће, да је и Златица из времена цара Констатина. Древна Диоклија сигурно јесте и они храмови који су порушени у њој. Нашли смо на Превлаци, гдје је било прво сједиште Митрополије зетске, остатке крстионице из времена цара Душана, па чак и крстионице из IV вијека, из времена цара Константина и новчић са његовим ликом. Тај велики цар, Божији човјек, дао је слободу Цркви хришаћанској. У тим тешким и погубним временима, борио се Св. Василије и успио, својом мудрошћу и снисхођењем, читаву Понтијску област да врати Цркви Божијој и спасе од јереси, лажних учења и заблуда.

Колико је било тешко то вријеме IV вијек, види се по томе што, када је Св. Григорије Богослов дошао за патријарха цариградског, ни једне једине цркве православне у Цариграду није нашао. Све су заузели јеретици, духоборци који су порицали тајну Св. Тројице. И шта је урадио Св. Григорије Богослов? У дому у коме је боравио, отворио је једну капелу и посветио је Св. Васкрсењу (Св. Анастасији), а када је отишао из Цариграда, сви храмови су поново били у рукама православних. Велика је снага била у том великом и дивном подвижнику и човјеку. Морао је да напушта Цариград у вријеме Васељенског сабора, јер су га оптужили да је наводно дошао у Цариград без дозволе Цркве, да би запосјео велики трон цариградских патријараха. И отишао је у Назијанз, мали градић у Малој Азији, и тамо је служио Богу и Цркви Божијој, и оставио у славу Божију дивне текстове и пјесме. Чудесно његово дјело је спис “Богословска слова”, по којима је и назван Богословом. Само три светитеља Цркве Божије носе тај часни назив Богослова. То су: Свети Јован Богослов, онај који је црпио мудрост из њедара Христових, наслонивши се у вријеме Тајне вечере на Његове груди; Св. Симеон Нови Богослов; и Св. Григорије Богослов, који је созерцавао и удубљивао се у ту велику и неизрециву тајну Св. Тројице, у којој је врхунско и најдубље богословље, најдубља тајна. Удубљивао се озарен силом Духа Светога, тумачећи, колико је то људима могуће, ту велику и свету тајну. Како је то могуће да Бог буде један, а да буде тројичан? Да буде једно божанство, а да буде Отац и Син и Дух Свети? Велика је то и неизрецива тајна. Ту тајну је на најчудеснији начин тумачио и објашњавао Св. Григорије Богослов, говорећи о својству Бога Оца као Нерођенога, говорећи о својству Бога Сина као Онога који се вјечно рађа од Бога Оца, и говорећи о својству Духа Светога који исходи од Оца. Ми данас то понављамо у нашем “Символу вјере”, што су записали Св. оци I и II Васељенског сабора. “Симбол вјере” који ми читамо данас широм васионе, то је “Симбол вјере” који су саставили оци I Васељенског сабора и оци II Васељенског сабора, на коме је учествовао Св. Григорије Богослов.

“Вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави”. То је записано у “Симболу вјере” у вријеме ових великих отаца Цркве Божије. Поштовање према Духу Светоме као трећем лицу Св. Тројице, који је исте части, исте силе, истог божанства, исте љубави, исте природе, као што је Бог Отац и Бог Син. Једно божанство, а три лица – Отац и Син и Дух Свети. Бог као вјечна љубав, која из љубави ствара свијет, из Своје стваралачке силе ствара људску природу и људско биће, и промишља о сваком створењу које овдје на земљи живи.

То је био Св. Григорије Богослов, пјесник, дивни пјесник, један од најдивнијих пјесника у историји рода људскога. Само једну пјесму да вам наведем. Св. Григорије Богослов се једанпут завјетовао да у вријеме Великог поста – Васкршњег, не проговори ни једну ријеч. Само је с Богом разговарао у своме срцу. Постећи најстрожије колико је могуће човјеку, тих 50 дана ни једне ријечи није изговорио. Кад је прославио Васкрс, онда је записао пјесму, па каже Господу у тој пјесми: “Господе, Оче и Творче неба и земље, Ти који си вјечни ум, просвијетли ум мој, да Твоја вјечна свјетлост у Њему почива и да Га обасја”, а онда додаје: “А Ти Логосе Божији, Слово Божије вјечно, Ријечи Божија, Јединородни Сине Божији освештај ријечи моје, да ријечи моје које записујем и које говорим буду Твоје ријечи, да буду испуњене Твојом силом, Твојом мудрошћу, да се Ти уселиш у моје ријечи, и да ја будем свједок Твој. А ти, Душе животворни”, додаје у тој својој пјесми, “који живи и дише, и оживљава све што живи и што дише, освештај душу моју, срце моје, ум мој, тијело моје, сваки атом бића мога, да бих и тијелом и душом, и умом и срцем, и разумом и духом својим, да бих прослављао Тебе, Бога мојега, и да бих се једино клањао Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу моме, коме је нека слава и хвала у вјекове вјекова”.

То је пјесма Св. Григорија Богослова. А шта да кажемо о Св. Јовану Златоустом? Св. Златоуст, то је пучина, то је море, то је океан мудрости, и данас постоји 18 томова његових бесједа, и његових проповиједи, и његовог тумачења Светога писма Старога и Новога завјета. Има, понекад се види, и једна икона Св. Јована Златоустог како он пише и тумачи Св. апостола Павла, а Св. апостол Павле стоји њему иза главе па му шапуће, објашњава му Апостол Павле шта је он то мислио кад је то записао у својим посланицама. И тачно њему се и јављао Апостол Павле док је он тумачио молећи се Апостолу Павлу и Господу. Он је тумачио тако дубоко, тако прецизно и тако савршено да ево до данас сви тумачи колико их има и на Истоку и Западу ( то су хиљаде и хиљаде књига и тумачења ), нико није до данас превазишао тумачења Светога Јована Златоустога. Велики бесједник, златна уста, зато се и назвао Хризостом, златна уста Цркве Христове.

То је чудо Божије, какво је то дубоко познавање тајни божанског бића, тајни Божијих, али и тајни људских. Нико тако дубоко није познавао људску душу, људску природу, оно што је у човјеку здраво, природно и исконско божанско, што је Богом дано, и разликовао је од онога што је демонско, што је унакажено, што је зло, што разара људску природу. Нема психолога равнога Св. Јовану Златоустом, нема зналца људских тајни равног Св. Јовану Златоустом, иако је то што је писао, и што је тумачио, било у IV вијеку. Колико вјекова је прошло и дан данас кад то читамо као да је данас писао те своје бесједе и изговарао, као да је данас своја тумачења Старога и Новога Завјета написао. Откуд њему таква мудрост, и такво знање и такави дар ? И он је био цариградски патријарх и архиепископ. Управо зато што је сваки атом свога бића посветио Господу, и храбар био. И као што су Григорије Богослов, и Василије Велики, били гоњени и прегонили се са владарима обезбоженим онога времена, тако исто чинио је и Св. Јован Златоусти. Чувена је његова бесједа ондашњој царици која је била гонитељка Цркве, изговорена у Цариграду близу двора царскога, у Храму Св. Софије, (ено и данас тај храм постоји). У тој бесједи Св. Јован каже :” Опет бијесни Иродијада, опет тражи главу Јованову, она је тражила главу Јована Криститеља, а ова Иродијада тражи главу Јована Златоустога.”

Чувена и чудесна његова бесједа. Наравно, послије те бесједе царица га је и протјерела, и он је умро негдје на путу у Азији, прогнан од моћника онога времена. Али дјела тих моћника смрде нечовјештвом. И да није било Златоустог, не би се они ни спомињали, а Св. Јован Златоусти, како вријеме пролази, и како вјекови пролазе све је чудеснији, све је присутнији у људској историји, у животу Цркве. Његова ријеч, његов примјер, његова храброст, његова мудрост и његова вјерност Христу Господу.

Дакле, није Црква само гоњена у ова наша времена, а нама се чини да је ово данас најтеже. Није. Каква је Црква прошла искушења, на каквим распећима је била вјековима, ово што се нама догађа, то је мало, облачак је, проћи ће. Ове појаве разних обезбожених наших људи, међу којима је и тај несрећни Дедеић, који је пљунуо на Крст часни, на Светињу, на ћивот Св. Петра и продао душу, продао вјеру за вечеру, за интересе некаквих полуписмених и незнавених политичара и њихових идеја. Мало и ситно је све то, проћи ће то. Тугујемо због тога и жао нам је сваке душе, јер је за сваку душу Господ крв своју пролио. Међутим, то ће да прође као и што су прошла многа друга гоњења Цркве Христове кроз историју, па и гоњења у временима ова три велика Јерарха Цркве Божије, па и гоњења најновијих времена, па и гоњења нашега времена ће проћи, а остаће живо и живоносно име Божије, и присутно име Пресвете Тројице, које су служили и коме су се клањали тројица Јерараха и писали и тумачили ту велику и Свету тајну, неизрециву тајну Оца и Сина и Духа Светога, Бога Тројичнога, једнога по природи и по божанству своме.

Остаће њихови списи, њихов примјер, њихова дјела, њихово свједочанство, и учиће се на њиховом примјеру и васпитавати на њиховим списима покољења будућа до краја свијета и вијека, као што су се васпитавали покољења до данашњега дана, као што се и ми данас учимо на њиховом светом примјеру, и црпимо мудрост из њихових светих дјела. Господу Богу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, једноме Богу у Тројици, дивноме у тројици својих дивних сасуда Јовану, Григорију, и Василију, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

https://mitropolija.com/2021/02/12/besjeda-mitropolita-amfilohija-na-praznik-sveta-tri-jerarha/

У плану је да се током 2021. године изради пројектна документација, а да радови на обнови храма почну наредне године. -Кровиште и прозори на звонику храма Светог архангела Михаила у Великој Мучни обновљени су током претходне године, уз стручни надзор Конзерваторског одјела у Бјеловару, казао је копривнички парох јереј Радован Димитрић за Информативну службу Епархије загребачко-љубљанске.

-Радове у вриједности од око 300.000 куна финансирали су Министарство културе, Копривничко-крижевачка жупанија и Општина Соколовац. У текућој години планирана је израда пројектне документације, а у сљедећој (2022.) и почетак радова на обнови остатка храма, изјавио је јереј Радован Димитрић. 

Према његовим ричима, само у Великој Мучни, парохији која је настала почетком XVIII века, тренутно има 95 православних домова. Храм у Великој Мучни, селу недалеко од Копривнице, саграђен је 1740. године и један је од најстаријих православних храмова у Пригорју и Подравини. 

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Сусрету су присуствовали амбасадор Босне и Херцеговине у Хрватској г. Александар Врањеш, шеф Представништва Републике Српске у Бриселу г. Марио Ђурагић, саветници Председнице Српске г. Славко Митровић и г. Душан Петровић, саборски заступник и председник СДСС проф. др Милорад Пуповац, саборска заступница гђа Драгана Јецков, као и протопрезвитер-ставрофор Славиша Симаковић.

Епископ Герасим је гостима показао храм Светог Спиридона Чудотворца и Парохијски дом у Петрињи који је разрушен у земљотресу. Уследила је посета храму Рођења Пресвете Богородице у Глини, где је Епископа и  високе госте дочекао парох глински презвитер Горан Каламанда. У Мајским Пољанама код Глине, владика Герасим и председница гђа Жељка Цвијановић су посетили породицу Куколеча и том приликом се  детаљније  упознали са условима у којима данас живе.

Епископ Герасим је детаљније упознао Председницу са невољама и страдањем како људи тако и свих храмова и светиња Епархије горњокарловачке. Посебна пажња посвећена је теми обнове и помоћи народу у тешкој ситуацији. Председница гђа Жељка Цвијановић је показала интересовање, солидарност  и добру намеру за помоћ људима и обнову домова, светиња и објеката Епархије горњокарловачке.

Извиор: Епархија горњокарловачка

Епархија тимочка је најавила молитвену прославу своје славе, празника Сретења Господњег, која је установљена са благословом Преосвећеног Владике тимочког г. Илариона на дан када је 1834. године и васпостављена ова Богом спасавана Епархија СПЦ. Како је за наш радио најавио јереј Марко Пајчин, старешина Саборног храма Свете Тројице у Неготину, прослава славе ће започети празничним бденијем 14. фебруара 2021. године у (старој) Богородичиној цркви у овом граду, а на дан Сретења, 15. фебруара, Преосвећени Епископ Иларион ће са свештенством Епархије тимочке служити свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Свете Тројице. У наставку службе биће освештани славски дарови, преломљен и славски колач и служен парастос епископима тимочким, каже о. Марко. Наш саговорник позива све људе добре воље да се придруже молитвеној прослави епархијске славе али и да што чешће посећују овај предивни крај наше земље.

Извор: Епархија тимочка

разговор са о. Марком Пајчином:

09.02.21 otac Marko Pajcin za Slovo.mp3

На дан у коме се Господу преставио пре три године, 8. фебруара/ 26. јануара, у храму Светог Нектарија Егинског служен је парастос архимандриту Нектарију Виталису, старешини Храма Светог Нектарија Егинског у Камаризи и једном од највећих духовника православног света у савременом добу.

Парастосом је началствовао протонамесник Живојин Кнежевић, старешина Храма Васкрсења Христовог, уз саслуживање протојереја-ставрофора Драгомира Јовановића, јереја Дејана Трипковића, протонамесника Срећка Живановића и ђакона Бранимира Терзића и молитвено присуство верника.

У кратком обраћању, протонамесник Живојин Кнежевић је подсетио да је архимандрит Нектарије, у народу звани „старац Нектарије“, један од најзаслужнијих за градњу храма у Ваљеву, који је посвећен његовом небеском покровитељу.

У ову светињу великом љубављу и трудом себе је уградио и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин и многи други људи, од којих неки више нису са нама. Молитва за душу старца Нектарија била је и сећање на све њих у храму који носи име славног Божјег угодника, коме из разних потреба на поклоњење долазе верници са свих страна.

Извор: Епархија ваљевска

http://www.spc.rs/sr/molitveno_setshanje_na_arhimandrita_nektarija_vitalisa

Крст носити вама је суђено, страшне борбе с својим и с туђином!

Кампања против Митрополије црногорско-приморске и Српске Православне Цркве, нажалост, не престаје. У некој од претходних ноћи, непознати појединац, или пак више њих, усудило се, да поломи и уклони крст са капије Цетињског манастира, кроз коју се пролази до сједишта Митрополије и манастирског конака.

Судећи по ономе што знамо, ова капија је ту од времена Митрополита црногорско-приморског (претходно Митрополита пећког и потоњег Патријарха српског) др Гаврила Дожића, те је, дакле, у својих стотињак година прегурала и окупацију Другог свјетског рата и деценије режима, благо речено, ненаклоњеног Цркви, и деведесете године прошлог вијека у којима је око манастира више пута било насилних инцидената.

Нажалост, није одољела кукавичком скрнављењу, извршеном, највјероватније, под окриљем ноћи, кад се већина непочинстава и чини.

Тешко да можемо рачунати на савјест онога ко је овако нешто урадио, али ако је у њему остало и трунке чојства, јавно га позивамо да крст остави пред обезглављеном капијом. Може и по ноћи, кад нико не гледа, како га је и уклонио.

Иако, по заповијести Господњој, праштамо тој несрећној души ово недјело, као грађани не можемо да дозволимо да се овакве ствари понављају, па смо полицији пријавили догађај, уз очекивање да ће брзо пронаћи починиоца. Уколико крст врати, повући ћемо пријаву, јер нам збиља није циљ његово кажњавање, а враћање би био знак покајања.

Ово недјело има свог непосредног извршиоца, али има и десетине и стотине инспиратора, који упорно Цркву лажно оптужују за све друштвене проблеме и представљају је као непријатеља Црне Горе, што је огавна и бестидна лаж.

Стога захтијевамо од свих оних који инспиришу оваква недјела својом антицрквеном кампањом да прекину сопствени говор мржње, и да престану да обмањују јавност о нашој Цркви. Заиста, превршили су сваку мјеру.

Увјерени смо да и остали јавни дјелатници и друштвени чиниоци препознају колико је опасно ово континуирано таргетирање Православне Цркве у црногорском јавном простору, те очекујемо од њих да реагују на ту чињеницу једнако одлучно и снажно, као што то чине у неким другим случајевима.

Молимо се свеблагом Господу да нас исцијели од опаке и отровне братомржње, и да нам свима подари дух покајања, богољубља и братољубља.

  Из Митрополије црногорско-приморске

Епархија тимочка и манастир Буково се јавно ограђују од некакве Мајке Томаније која се на својој интернет презентацији и путем друштвених мрежа рекламира нудећи разне врсте услуга, вероватно у циљу стицања новчане и материјалне користи.

Ми се уопште не бисмо бавили дотичном и њеном интернет презентацијом да на њој није публикована и једна ноторна неистина у којој смо директно поменути.

Наиме, у дну почетне странице те презентације наведено је да се поменута „Мајка“ прикључила, наводимо: „удружењу Kормилари цркве и сведоци векова при манастиру Буково недалеко од Неготина“.

Овом приликом изјављујемо да никакво удружење под тим именом није постојало нити постоји при манастиру Буково. Тим именом су назване изложбе које је Епархија тимочка организовала у Зајечару и Неготину и на њима су представљени портрети знаменитих јерарараха СПЦ које никакве везе немају са извесном „Мајком“.

Извор: Епархија тимочка

За Сарину операцију у Тексашкој дечјој болници у Хјустону потребно је платити 244.311 америчких одлара. Позивамо све људе који су у могућности да својом уплатом помогну да се што пре прикупи потребна сума новца. 

Сарин отац Данило Николић је лекар и дипломирани теолог. Човек је који је многима у животу помогао, а сада је ред да ми помогнемо њему у великој невољи. Сара је рођена као здраво дете из уредно вођене прве трудноће. Са три месеца добија први епилептички напад након кога детаљним испитивањем лекари постављају дијагнозу „Туберозна склероза” (ТСЦ) која је молекуларно-генетском анализом узорка Сарине крви и дефинитивно потврђена у лабораторији у Шпанији.

Туберозна склероза је мултисистемска болест до које долази мутацијом гена, која је код Саре новонастала. Спада у ретке болести, неизлечива је и крајње непредвидива, јер је сваки појединац различито захваћен болешћу - у распону од готово непрометног стања, до потпуне нефункционалности и тешке душевне заосталости, која веома често може бити праћена доброћудним и злоћудним туморима (рак) на свим  органима. Епилептички напади оштећују мозак и друге органе, и неповољно утичу на психички развој детета.

Сарин случај, на жалост, није благ. Сарина магнетна резонанса главе до сада описује преко седамнаест туморских промена, промене на очном дну десног ока и вишестеуке промене на кожи трупа, лица и поглавине. Сара је на учесталим контролама од стране неуролога, кардиолога, нефролога, офталмолога, физијатра, педијатра... Свакодневно су јој неопходне разне врсте стимулација и терапија које би јој могле помоћи, терапија се код логопеда одвија три пута недељно, уз повремену евалуацију психолога, дечјег психијатра и рад дефектолога. Сара „пробија"  досадашњу терапију лековима.

Због потпуне неизвесности даљег тока болести,  породица је принуђена да покуша пружити све што може макар и у најмањој мери да убрза њен развој и спречи даље последице болести. Операција тумора на мозгу за њу  представља једино решење. Сада је примарна посета Texas Children’s Hospital у Хјустону, ради додатних најсавременијих дијагностичких прегледа који ће помоћи у доношењу одлуке да ли и који хируршки захват може помоћи Сари, као и спровођење самог захвата. У Србији се ова врста дијагностике и лечења не пружа пацијентима са ТСЦ. У Америци је то стандардна процедура, а сама операција може знатно утицати на даљи развој детета и квалитет живота. Сара је весело и љубављу окружено дете. Помозите да учинимо све што је могуће да Сара добије шансу за срећније детињство и квалитетнији живот. Наше мало Сари значи све! Будимо хумани! Помозимо Сари! 

Данас код многих наших савременика код неких ријечи јавља се ретроактиван дублет па и то недоследно, јер одудара од редовнога облика и уноси пометњу и забуну, која често и није језичка, него сеже у значење – семантику па и садржај ријечи - појма. Ту је најчешће на мети ријеч Србин и њене изведенице: српски-3, српство, Србија(нац)... па како овдје б, ондје п? Лако, и то овако: б је глас коријенскога дијела ријечи, и ту нема двојства и колебања; али кад се он нађе испред вокала или консонанта који не утиче на фонетски квалитет фонеме, означава б, он остаје – б: Србин, Србија...; а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса. Па код вокализације л: читал - вокализовано л које је дало о, онда отуд – читао; затим код сложенога придјева: без звука, беззвучан - безвучан. И тако редом, или читао - читаа - читā, односно писао, писoo, писō.

Ево нешто мало илустрација овдје реченога: Шабац – Шапчанин и Шапчанка, Шапца и Шапцу... коси падежи исте именице.

Тако је и са другим гласовима: сладак, слатка, слатко; гладак, глатка, глатко...

Слично стоји питање и са помијерањем акцената, односно промјена њихова квалитета (узлазност и силазност: \, /, “, ∩) и квантитет (дужина, краткоћа: ―, U ).

Међутим, кад један облик, фонема или акценат у практичном говору превагне преко 50% у употреби, оносно примјени, то је мјера, правило, стандард – тако је сад српски, а не србски! Србски је коријенски, а српски стандардни облик – до даљњега; докле – не знамо јер је језик, као опредмећено мишљење човјеково – жив, па се развија; некад и вене, слаби.

др Димитрије М. Калезић, протојереј-ставрофор

 Извор: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1379-srbski-ili-srpski