Након Јутрења, опијела и Литургије погребна поворка, предвођена свештенством, носећи тијело новоупокојеног Епископа Атанасија, кренула је од Саборног храма, централним градским улицама, кроз Засад Поље, до Манастира Тврдош, гдје је припремљено мјесто укопа.

Погребна поворка са хиљадама вјерних, испратила је тијело упокојеног Епископа Атанасија из Требиња у Манастир Тврдош, положивши његов одар најприје испред католикона овог Манастира, гдје је служен помен. А, након тога, прошавши још једном кроз манастирска здања, тијело Епископа Атанасија положено је у стијену испод параклиса Христовог Васкрсења и прекривено земљом, херцеговачком, косовско-метохијском, јасеновачком…

По полагању тијела Епископа Атанасија, окупљенима се обратио Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Послије одслуженог Јутрења и опијела упокојеном умировљеном Епископу Атанасију, пред требињским Саборним храмом, од 10.00 часова, служена је Божанствена литургија.

Опроштајно слово Патријарха српског г. Порфирија на сахрани новопрестављеног епископа Атанасија (Јевтића)

Бесједа Епископа Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија

Бесједа Епископа Григорија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија

Острог ТВ Студио: Јутрење, опело, Литургија, беседе и погреб Епископа Атанасија

Сабрањем је началствовао Његово преосвештенство Митрополит дабро-босански Хризостом, уз саслужење више Епископа, који су саслуживали и током Јутрења са опијелом, а којима су се на Литургији придружили и Епископи пакрачко-славонски Јован и милешевски Атанасије. У Сабрању учествује и бројно свештенство, монаштво и вјерни народ, међу којима и представници држава, градова и општина.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Испред Саборног храма у Требињу, јутрос од 8.30, служи се Јутрење и опијело упокојеном умировљеном Епископу захумско-херцеговачком и приморском Атанасију.

Сабрањем началствује Његово високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Хризостом, уз саслужење Епископа: жичког Јустина, диселдорфског и њемачког Григорија, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, западноамеричког Максима, нишког Арсенија, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирила, диоклијског Методија и Епископа захумско-херцеговачкиг и приморског Димитрија, као и многобројног свештенства и вјерног народа Цркве Божије. 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Хлеб Живота, Нова Пасха и Земља Живих: Слово епископа Максима на исходу Атанасија архијереја у саборном храму у Требињу, 6. марта 2021. године

Еванђеље по Јовану: 6,48-54: Рече Господ присутним Јеврејима: Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше. Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља.

Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји, Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо,

Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10,16-17). Истовремено, Херцеговина и цела Црква у празничној атмосфери тугује и радује се. Велики јерарх Владика Атанасије сабира све јер, као непосустали сејач Речи Божије, све упућује на Христа који као Хлеб силази са Неба да нахрани и утеши све присутне.

Али, шта значе речи: Ја сам Хлеб Живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога Хлеба живеће вавек; и Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света.

Најпре, запазимо да се човек храни Богочовеком, том храном на сву вечност, која је, како је сведочио Епископ Атанасије, једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе. Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо. Учио је све како да живе, како да се умивају, како да једу – и онај хлеб свакодневни и „Хлеб који силази с Неба”. И одлазећи није оставио празнину, нити било какву сенку, него само светлост и здравље које све утврђује и храни. Истрча трку наш Владика, добар рат ратова и Победу извојева!

Кроз цео свој живот (свештенодејствујући и пишући о Светој Литургији), Атанасије је сведочио, да је Богочовек Христос увек и изнова – наша НОВА ПАСХА и Земља живих.

Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?

Препирали су се некада Јудејци међу собом, а и дан-данас се препиру неки који не разумеју Атанасијево литургијско завештање. Који је разлог томе? Као прво, да би се присајединио том завештању, потребно је да усвојиш другачију логику литургијског живота и покајање као „најљепши цвијет људског поштења”. А као друго, Атанасије није окупљао присталице и поклонике. „Створи Бог Атанасија и… пуче калуп”, истинито и духовито је говорио Митрополит Амфилохије, сведочећи о уникатности нашег упокојеног Јерарха. (Удостојио нас је Господ, по Свом Промислу, да животујемо и временујемо са двојицом Дивова!) 

Изнад свега, Атанасијев животни подвиг се састојao у проповеди и сведочанству истинитости и лепоте Христовог богочовечанског Лика. Тим Ликом нам је разоткривена и јављена истина о Тројичном Бићу Божијем, о Тројичном стању унутарбожанског живота, о ономе што Бог јесте, како постоји одувек, како лично, Триипостасно егзистира као Отац и Син и Дух.

С обзиром на гласно сведочење, Атанасије је на сваком кораку био својеврсни „знак препоречни“. О њему се говорило „противречно“, па су га, тако, једни хвалили, други кудили, трећи збуњено гледали, у сталној недоумици; неке је, попут деце, привлачио као магнет а неке одбијао. У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се „хармонична парафонија“, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства.   Осредњи духови који Атанасија не могу да сместе у своја мерила, сувише су били „мали да би стали у његов измучени уздах“, према стиху једног грчког песника.

А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.

Владика Атанасије је имао живота у себи, и то у изобиљу. До те мере да су се други питали „одакле му ова снага”? Овај живот о коме говори Јеванђеље није неко пулсирање енергија, него живот у Христу ради ближњега, живот жртвовања. „Живи живот“ — једну од својих најчешће понављаних синтагми — Атанасије је својим гласом, који је временом прелазио у храпави дубоки бас, изговарао као поруку за своје савременике. Али, на који начин је то чинио? Овај човек задивљујуће радне енергије спојио је хришћанску свест са оном епском, а као један од важних просветитеља којег имамо у модерном добу он је спајао патријархални морал са вечно новим хришћанским етосом.

Али најуверљивији доказ Атанасијевог живота у Христу јесте његова учешће „у заједници страдања”. Овај јеромонах је први међу српским свештеницима, јавно и на лицу места, служио опела жртвама нацистичког и комунистичког терора. Заложио се за то да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране и упишу у живу књигу народног памћења и праштања. Као што је по Босни и Херцеговини, Славонији, Српској Крајини, на Косову и Метохији стизао да обиђе порушене храмове или јаме новомученика, тако је у Европи, Америци или Аустралији стизао да посети и охрабри српске и друге православне парохије…

Због ове Атанасијеве будне монашке и епископске савести, као и хришћанске смелости, блажене успомене Патријарх Павле је својевремено рекао: „Потписујем све што Атанасије напише… мада не и све што каже“. А његов духовни отац Ава Јустин Ћелијски је једном младом човеку рекао нешто што још више изражава нашег херцеговачког Старца: „Да слушате оца Атанасија – јер он живи онако како говори“. Атанасијево „хаџилучко изучавање Светих Отаца” је по Ави Јустину било светосавски важно: „Њиме се гради ново небо над Српском земљом”.

Господо хришћанска, јеванђелска перикопа се завршава следећим речима: Који једе Моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.

Ето, дакле, циља Небескога Хлеба и Божанске Литургије: она је кадра да нахрани васељену радошћу Васкрсења која побеђује смрт. У томе је слава Христова и зато чекамо васкрсење „у последњи дан”. Када се 28. октобра 1968. године, на галерији руске цркве, одлазећи из Атине у Париз, опраштао од своје духовне деце, Атанасије је, како бележи монахиња Меланија, рекао:  „У мојој мисији циљ и тежња су ми само слава Христова. Ништа друго не желим. И молим Бога да ме анатемише (одлучи од Себе) уколико бих желео нешто друго осим славе Христове… Ако се изгуби цела вечност и са њом све вечности, ја ћу остати уз Христа и Он ће победити”.

Током шездесет година свештенослужења Епископ Атанасије је показао да је живео овим речима и да је стварно био христолики свештеник богослов, чија „богословска фрула“ не престаје да одзвања у Цркви Херцеговине и васељене, како је јуче написао Румунски Патријарх Данило. Атанасије је ово постигао најпре зато што је био истинити Предстојатељ Божанске Евхаристије у којој је настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти.

Стога се данас радује Небо јер у своје наручје Господ дочекује свог верног служитеља. Радују се мајка Савка и отац Милан; радују се новомученици Косовско-Метохијски, Глински, Јадовински и Јасеновачки, Пребиловачки и Херцеговачки, поводом којих је упућивао Јеремијевске вапаје.

Драга браћо и сестре, 

Оно што данас видимо пред очима нашим, ову пуноћу народа у Литургији у Требињу сабраног крај ковчега Херцеговачког Старца, не може а да нас не подсети на присуство и делатност Владике Атанасија од 1992. године у овој страдалној али славној светосавској епархији.

Ту су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана. Овај човек оштре физиономије а благе душе знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“. Молимо га да нам опрости ако смо се понекад о њега огрешили!

Преосвећени Владико Херцеговачки Димитрије, 

Напослетку, Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас, Твојим благословом, савршава у овом Граду. Желимо Ти, драги Владико, да и Твоје деловање буде и остане у духу Владике Атанасија, у наизврснијем смислу те речи, те да његове посредничке молитве ка Богу штите и укрепљују овај благочестиви Народ на добро васцеле Цркве и свих људи. А његово присуство у Тврдошу и Херцеговини нека служи као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Атанасију који је Херцеговину обновио и својом мудрошћу напасао. Амин.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Иако се ближи година од земаљске кончине Епископа ваљевског Г. Милутина, те осећа недостатак његове очинске бриге и љубави, службе у Епархији ваљевској и даље беспрекорно функционишу, захваљујући трудољубивом свештенству, доброј организацији коју је Владика Милутин утемељио и благословима Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске Г. Лаврентија, као и свеколикој подршци коју браћи у Ваљеву пружа његов заменик протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. 

Овако би у кратким цртама гласио резиме сусрета Епископа Лаврентија са представницима служби Епархије ваљевске. У име домаћина добродошлицу му је пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић, изразивши велику радост због његовог оздрављења и посете коју је уприличио епархији којом данас администрира, а којом је некад управљао као Епископ шабачко – ваљевски.

Епархија ваљевска броји 52 црквене општине и 10 управа манастира. Дневници благајне се уредно воде и све обавезе на време измирују, због чега је и од службеника Патријаршије више пута похваљена, известили су Владику Лаврентија умировљени пароси, рачуноиспитач и благајник протојереји – ставрофори Михаило Павловић и Живојин Петровић, заблагодаривши на благослову да се седнице Епархијског управног одбора и Епархијског савета одрже раније, што је омогућило благовремено ажурирање документације. Главни и одговорник уредник Радија Источник протонамесник Слободан Алексић рекао је да епархијско гласило благовести реч Божју и да су његови запослени здрави. Будући да је ова година, година великих јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од упокојења и 30 година од преноса моштију у родни Лелић, Радио Источник ће посебну пажњу посветити њиховом  обележавању. У програму ће бити заступљене емисије о лику и делу Лелићког Златоуста, најавио је протонамесник Слободан Алексић и изразио жељу да Владика Лаврентије буде гост неке од емисија и подели своја сећања на дане у ком се Владика Николај вратио у завичај, ране године своје архијерејске службе у овим крајевима.

Одзив за веронауку у Епархији ваљевској годинама је рекордан међу епархијама Српске Православне Цркве. У основним школама похађа је 87, а у средњим  83 одсто ученика. Сходно новонасталој ситуацији и учењу на даљину, Епархијски одбор за веронауку у сарадњи са Радијом Источник реализовао је видео часове по плану и програму, рекао је секретар Одбора јереј Далибор Чкојић. Будући препознатљив по низу активности које, поред веронауке, афирмишу тековине и великане српске историје, традиције и културе, ове године Одбор је реализовао изложбу „Деца и веће“, која је приказана у свим школама, а на Тргу Војводе Мишића може се погледати њена поставка намењена суграђанима свих генерација. У сусрет празнику Светог Саве, Одбор за веронауку објавио је књижицу о првом српском архиепископу, рекао је секретар јереј Далибор Чкојић, приликом представљања активности Одбора Владики Лаврентију. Епархија ваљевска успешно газдује својим шумама, констатовао је секретар ЕУО – а ђакон Стеван Сировљевић, у оквиру чијег послушања је ова делатност. Секретар Црквеног суда ђакон Момчило Димитријевић казао је да у раду овог тела нема никаквих проблема.  Говорећи о књизи архимандрита Јована, зборнику текстова о Владики Николају, ђакон Димитријевић најавио је да ће у сарадњи са Радијом Источник бити приређена њена промоција. Иако тек годину на месту секретара Епископа ваљевског, рад ђакона Александра Панића вредан је пажње, истакле су његове старије колеге. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског похвалио је рад Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“, чији је духовник протојереј – ставрофор Милинко Јовић добитник награде Града Ваљева за 2019. годину у области хуманости и социјалног старања.

Извештаје о раду поднели су и архијерејски намесници: протојереј Небојша Миливојевић (тамнавски), протонамесник Велимир Крстић (подгорски), протонамесник Слободан Илић (посавски), протојереј – ставрофор Саша Тимотић (колубарски), протонамесник Дарко Ђурђевић (први ваљевски) и протонамесник Саша Максимовић (други ваљевски), изразивши задовољство свиме што је учињено на пољу духовне обнове верног народа и обнове и градње светиња.  Свештенство је здраво и активно за добробит својих парохијана упркос актуелној епидемиолошкој ситуацији. У току је градња храмова у Ушћу и Забрану (Посавина), парохијског дома у Доњим Лесковицама и продавнице при Покровској цркви у Ваљеву, у манастиру Лелић је подигнут летњи олтар и реновиран је храм у Рабровици (прво ваљевско намесништво), урађено је доста у манастиру Рибница, а прегалаштвом ђакона Драгана Иконића из рушевина је подигнут манастир у Славковици у намесништву колубарском. Архијерејски намесник други ваљевски протонамесник Саша Максимовић излагање намесника је заокружио позивом Владики Лаврентију да дође у манастир Ћелије на прву исповест свештенства почетком Часног поста. Епархијски магацин ће ускоро бити пресељен у нови објекат у близини Епархијског дома, најавио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског.

Заблагодаривши  и благосиљајући домаћине, Владика Лаврентије упутио је дирљиве речи похвале за верни народ ваљевског краја.

Када се из Мачве пењете ка ваљевским планинама, осетите путем да су људи другачији у позитивном погледу, да иду мало испред својих савременика који су у нижим крајевима. Честитам вам и волео бих да наставите тим путем. Честитам вам предстојеће празнике и молим да се молите за све нас. Будимо пред Господом у срцу заједно и Он ће бити са нама –  поручио је Владика Лаврентије, Епископ шабачки и администратор Епархије ваљевске на крају своје канонске посете Ваљеву.

Извор: Епархија ваљевска

Након што је предао дух свој у наручје Божије, тијело умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског, новоупокојеног Атанасија, остало је ноћ и дан у загрљају Цркве, која га непрестано омива сузама, цјеливима и поклоњењима, миропомазујући га јеванђељским читањима и молитвама, умотавајући га у најчистија платна херцеговачких ливада и цвијећа, спремајући га за укоп.., не у земљу, него у камен, јер камен је и у камен ће отићи.

На Божанственој литургији, уз одар Епископа Атанасија, у требињском Саборном храму  предстојали су Епископи, диселдорфски и њемачки Григорије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, свештенство, монаштво и народ Цркве, са свих страна свијета.

По читању еванђеоског зачала, у име свештеника и њихових парохијана Епархије захумско-херцеговачке и приморске, опроштајно омилије блаженопочившем Епископу, оцу и учитељу произнио је протопрезвитер – ставрофор Дражен Тупањанин, почевши ријечима:

„Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца…

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!

Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!

У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.

Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Сахрана новопредстављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, биће у суботу, 6. марта 2021. године, на Задушнице, према сљедећем распореду:

08.30 Јутрење са опелом у Саборном храму у Требињу,

10.00 Света Божанствена литургија испред Саборном храму у Требињу,

12.00 Полазак погребне поворке, са одром нашег драгог владике, праћеног свештенством и вјерним народом, од Саборног храма у Требињу до Манастира Тврдош (прошавши кроз главну капију порте, даље, улицом Десанке Максимовић, кроз Његошеву, скренувши затим у улицу Војводе Степе Степановића, до кружног тока, и даље Засад Пољем до Mанастира Тврдош),

13.30 Укоп у параклису Васкрсења Господњег у гробљу Манастира Тврдош.

До дана сахране, тијело новопредстављеног умировљеног Епископа Атанасија биће у требињском Саборном храму, у којем ће се, у петак, 5. марта 2021. године, од 9.00 часова, служити Света Божанствена литургија, уз поклоњење вјерних.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска моли све, који буду присуствовали богослужењима и сахрани Епископа Атанасија да се строго придржавају противпандемијских мјера, прописаних од стране надлежних институција.

Представник Епархије ЗХиП за медије,

Бранислав Рајковић, ђакон

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно.

Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!

Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).

За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.

Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.

За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).

Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.

Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).

Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…

Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

· Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Током данашњег дана, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске, господин Јоаникије, допутовао је у Епархију захумско-херцеговачку и приморску.

Епископ Јоаникије у Требињу се сусрео са Епископом захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, да би заједно посјетили обољелог умировљеног Епископа Атанасија, који се налази на болничком лијечењу у Јавној здравственој установи Болница Требиње, усљед болести изазване вирусом „SARS-CoV-2″, а тренутно се налази у тешком општем стању.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Његова Светост Патријарх српски Порфирије је, на позив Епископа славонског Јована, у недељу 28. фебруара, посетио Манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу.

Након доксологије поводом прве посете Патријарха овој светињи, Патријарх је у беседи казао да је људско зло ”малогде показало своју најружнију страну као на овом месту”. Према његовим речима, место страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ ”из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље”.

„На овом месту људи су показали колико се могу отуђити од оног што је у њих уткано“, казао је Патријарх и подсетио на ријечи апостола Павла да је Бог „од једне крви створио сваки народ” и да је „сваки народ створен да буде народ Божји”. Нагласио је да су се они који су у Јасеновцу учинили „најмонструознија зла исписали из сваког народа” и „уписали у нељуде”. 

”Хвала на љубави и нека Господ крепи и благослови тебе и твој верни народ”, рекао је Патријарх обраћајући се Епископу славонском Јовану и закључио беседу са жељом да Бог благослови и ”све људе који живе у овој предивној земљи и све људе читавог света, молитвама светих мученика за које сам сигуран да се моле чак и за оне који их не поштују.

У Јасеновцу су Патријарха дочекали, поред домаћина Епископа Јована, сестринства манастира светог Јована Крститеља и свештенства Епархије славонске и пожешки бискуп Антун Шкворчевић, бискуп Реформиране Протестантске Цркве Јасмин Милић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, неколико стотина верника из Хрватске и Републике Српске и бројни представници медија.

Извор: Телевизија Храм

-Ваша мука је и наша мука, а ваша радост и наша радост, казао је Патријарх Порфирије Банијцима који су у децембарском земљотресу остали без крова над главом и најавио своју још већу присутност на страдалом подручју.

Патријарх Порфирије је 27. фебруара 2021. године у својој првој пастирској посети од када је изабран за поглавара Српске Православне Цркве, обишао село Мајске Пољане, место крај Глине, тешко погођено земљотресом 29. децембра 2020. године. У земљотресу су многе куће сравњене са земљом, док су друге небезбедне за живот.

Још увек су у току хуманитарне акције Епархије загребачко-љубљанске и Српског народног вијећа, под називом ”Банија је наша кућа”. У пратњи Његове Светости Патријарха налазили су се и Епископ горњокарловачки Герасим, многи свештеници епархија загребачко-љубљанске и горњокарловачке, волонтери и новинари.

Након разговора са породицом Куколеча, Патријарх им је рекао да зна да је помоћ, која им је до сада стизала, само прва помоћ, и да ”тек предстоји да се све обнови. Рачунајте на нас, ту смо са вама”, казао је. 

У обраћању новинарима, испред дома породице Куколече, која је привремено смештена у контејнеру за становање, Патријарх је казао да се Црква трудила да буде уз оне кojимa je пoтрeбнa пoмoћ.

Рекао је да је свестан дa je рeч o првoj пoмoћи и дa прaви aнгaжмaни тeк прeдстoje. Подсетио је да је, на челу са влaдикoм Гeрaсимoм и уз пoмoћ многих дoбрих људи, те Грaдa Бeoгрaдa, Црква успела дa сaбeрe oдрeђeнa срeдствa и oбeзбeди нeштo вишe oд стo кoнтejнeрa. Исказао је нaмeру дa се помогне поправак не само кућа, већ и пoмoћних oбjeката у којима људи држе стoку.

”Oнo штo je зa мeнe вaжнo je дa сe и пoрeд нeвoљa сa кojимa су људи oвдe суoчeни, видeлo дa људи не могу једни без других и дa су људи људимa пoтрeбни. Moждa пoнeкaд Бoг пoнуди искушeњe свимa нaмa дa бисмo упрaвo крoз мaтeриjaлну штeту имaли мoгућнoст дa прoбудимo у сeби oнo штo je људскo и дa учинимo нaпoр дa прeвaзиђeмo свaкo свojу скучeнoст, eгoизaм, зaтвoрeнoст, те дa изиђeмo у сусрeт другoмe и нa тaj нaчин, рaдуjући сe тoм сусрeту, спoзнaмo дa ћeмo уjeдињeни лaкo oбнoвити мaтeриjaлну штeту и штo je joш вaжниje – рaзумeмo дa сaмo oндa кaдa смo зajeднo мoжeмo имaти искoнску рaдoст и искoнски мир”, кaзao je Пaтриjaрх Пoрфириje.

Колико је важна слога међу људима, Патријарх је илустровао новинарима навођењем одломка из житија светог Петра Александријског о чoвeку који трaжиo oд Бoгa дa му пoкaжe шта je рaj, a шта пaкao. Том човеку јавио се aнђeo и oдвeo гa у двoрaну на чијој се средини налазио велики лoнaц с хрaнoм и кaшикaмa кoje су билe дуже oд њихoвих руку, тaкo дa никaкo нису мoгли дoћи дo хрaнe. ”E, тo je пaкaо – кaда нeкo хoћe свe зa сeбe и никaд му ниje дoстa он oстaнe глaдaн”, рекао је анђео човеку. Анђео је одвео човека до другe сoбe у којој се налазио исти тaкaв вeлики кaзaн и истe вeликe кашике. Разлика у односу на прву собу била је у томе што су људи хрaнили један другог, тaкo дa су сe сви нajeли и мeђусoбнo рaдoвaли. Његова Светост је рекао да ”ту слику треба дa имaмo нeпрeстaнo нa уму нe сaмo овде нa Бaниjи, нeгo дa нaс прaти тoкoм читaвoг живoтa”.

Након обиласка домова пет породица у Мајским Пољанама, Патријарх и Епископ Герасим су, у бази Цивилне заштите Лекеник, заједно са потпредседником Владе Републике Хрватске, Борисом Милошевићем, присуствовали испоруци двa већа и чeтири мaњa кoнтejнeрa, које су донирали Епархија загребачко-љубљанска и Амбaсaда Републике Србиje у Зaгрeбу.

Патријарх Порфирије је нajaвиo и дa ћe, уз пoмoћ Епискoпa Гeрaсимa, свештенства и вoлoнтeрa, бити joш присутнији нa стрaдaлoм пoдручjу и тo нe сaмo мoлитвoм и душoм, нeгo и физички.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска