Сахрана новопредстављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, биће у суботу, 6. марта 2021. године, на Задушнице, према сљедећем распореду:

08.30 Јутрење са опелом у Саборном храму у Требињу,

10.00 Света Божанствена литургија испред Саборном храму у Требињу,

12.00 Полазак погребне поворке, са одром нашег драгог владике, праћеног свештенством и вјерним народом, од Саборног храма у Требињу до Манастира Тврдош (прошавши кроз главну капију порте, даље, улицом Десанке Максимовић, кроз Његошеву, скренувши затим у улицу Војводе Степе Степановића, до кружног тока, и даље Засад Пољем до Mанастира Тврдош),

13.30 Укоп у параклису Васкрсења Господњег у гробљу Манастира Тврдош.

До дана сахране, тијело новопредстављеног умировљеног Епископа Атанасија биће у требињском Саборном храму, у којем ће се, у петак, 5. марта 2021. године, од 9.00 часова, служити Света Божанствена литургија, уз поклоњење вјерних.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска моли све, који буду присуствовали богослужењима и сахрани Епископа Атанасија да се строго придржавају противпандемијских мјера, прописаних од стране надлежних институција.

Представник Епархије ЗХиП за медије,

Бранислав Рајковић, ђакон

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно.

Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!

Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).

За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.

Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.

За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).

Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.

Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).

Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…

Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

· Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Током данашњег дана, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске, господин Јоаникије, допутовао је у Епархију захумско-херцеговачку и приморску.

Епископ Јоаникије у Требињу се сусрео са Епископом захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, да би заједно посјетили обољелог умировљеног Епископа Атанасија, који се налази на болничком лијечењу у Јавној здравственој установи Болница Требиње, усљед болести изазване вирусом „SARS-CoV-2″, а тренутно се налази у тешком општем стању.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Његова Светост Патријарх српски Порфирије је, на позив Епископа славонског Јована, у недељу 28. фебруара, посетио Манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу.

Након доксологије поводом прве посете Патријарха овој светињи, Патријарх је у беседи казао да је људско зло ”малогде показало своју најружнију страну као на овом месту”. Према његовим речима, место страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ ”из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље”.

„На овом месту људи су показали колико се могу отуђити од оног што је у њих уткано“, казао је Патријарх и подсетио на ријечи апостола Павла да је Бог „од једне крви створио сваки народ” и да је „сваки народ створен да буде народ Божји”. Нагласио је да су се они који су у Јасеновцу учинили „најмонструознија зла исписали из сваког народа” и „уписали у нељуде”. 

”Хвала на љубави и нека Господ крепи и благослови тебе и твој верни народ”, рекао је Патријарх обраћајући се Епископу славонском Јовану и закључио беседу са жељом да Бог благослови и ”све људе који живе у овој предивној земљи и све људе читавог света, молитвама светих мученика за које сам сигуран да се моле чак и за оне који их не поштују.

У Јасеновцу су Патријарха дочекали, поред домаћина Епископа Јована, сестринства манастира светог Јована Крститеља и свештенства Епархије славонске и пожешки бискуп Антун Шкворчевић, бискуп Реформиране Протестантске Цркве Јасмин Милић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, неколико стотина верника из Хрватске и Републике Српске и бројни представници медија.

Извор: Телевизија Храм

-Ваша мука је и наша мука, а ваша радост и наша радост, казао је Патријарх Порфирије Банијцима који су у децембарском земљотресу остали без крова над главом и најавио своју још већу присутност на страдалом подручју.

Патријарх Порфирије је 27. фебруара 2021. године у својој првој пастирској посети од када је изабран за поглавара Српске Православне Цркве, обишао село Мајске Пољане, место крај Глине, тешко погођено земљотресом 29. децембра 2020. године. У земљотресу су многе куће сравњене са земљом, док су друге небезбедне за живот.

Још увек су у току хуманитарне акције Епархије загребачко-љубљанске и Српског народног вијећа, под називом ”Банија је наша кућа”. У пратњи Његове Светости Патријарха налазили су се и Епископ горњокарловачки Герасим, многи свештеници епархија загребачко-љубљанске и горњокарловачке, волонтери и новинари.

Након разговора са породицом Куколеча, Патријарх им је рекао да зна да је помоћ, која им је до сада стизала, само прва помоћ, и да ”тек предстоји да се све обнови. Рачунајте на нас, ту смо са вама”, казао је. 

У обраћању новинарима, испред дома породице Куколече, која је привремено смештена у контејнеру за становање, Патријарх је казао да се Црква трудила да буде уз оне кojимa je пoтрeбнa пoмoћ.

Рекао је да је свестан дa je рeч o првoj пoмoћи и дa прaви aнгaжмaни тeк прeдстoje. Подсетио је да је, на челу са влaдикoм Гeрaсимoм и уз пoмoћ многих дoбрих људи, те Грaдa Бeoгрaдa, Црква успела дa сaбeрe oдрeђeнa срeдствa и oбeзбeди нeштo вишe oд стo кoнтejнeрa. Исказао је нaмeру дa се помогне поправак не само кућа, већ и пoмoћних oбjeката у којима људи држе стoку.

”Oнo штo je зa мeнe вaжнo je дa сe и пoрeд нeвoљa сa кojимa су људи oвдe суoчeни, видeлo дa људи не могу једни без других и дa су људи људимa пoтрeбни. Moждa пoнeкaд Бoг пoнуди искушeњe свимa нaмa дa бисмo упрaвo крoз мaтeриjaлну штeту имaли мoгућнoст дa прoбудимo у сeби oнo штo je људскo и дa учинимo нaпoр дa прeвaзиђeмo свaкo свojу скучeнoст, eгoизaм, зaтвoрeнoст, те дa изиђeмo у сусрeт другoмe и нa тaj нaчин, рaдуjући сe тoм сусрeту, спoзнaмo дa ћeмo уjeдињeни лaкo oбнoвити мaтeриjaлну штeту и штo je joш вaжниje – рaзумeмo дa сaмo oндa кaдa смo зajeднo мoжeмo имaти искoнску рaдoст и искoнски мир”, кaзao je Пaтриjaрх Пoрфириje.

Колико је важна слога међу људима, Патријарх је илустровао новинарима навођењем одломка из житија светог Петра Александријског о чoвeку који трaжиo oд Бoгa дa му пoкaжe шта je рaj, a шта пaкao. Том човеку јавио се aнђeo и oдвeo гa у двoрaну на чијој се средини налазио велики лoнaц с хрaнoм и кaшикaмa кoje су билe дуже oд њихoвих руку, тaкo дa никaкo нису мoгли дoћи дo хрaнe. ”E, тo je пaкaо – кaда нeкo хoћe свe зa сeбe и никaд му ниje дoстa он oстaнe глaдaн”, рекао је анђео човеку. Анђео је одвео човека до другe сoбe у којој се налазио исти тaкaв вeлики кaзaн и истe вeликe кашике. Разлика у односу на прву собу била је у томе што су људи хрaнили један другог, тaкo дa су сe сви нajeли и мeђусoбнo рaдoвaли. Његова Светост је рекао да ”ту слику треба дa имaмo нeпрeстaнo нa уму нe сaмo овде нa Бaниjи, нeгo дa нaс прaти тoкoм читaвoг живoтa”.

Након обиласка домова пет породица у Мајским Пољанама, Патријарх и Епископ Герасим су, у бази Цивилне заштите Лекеник, заједно са потпредседником Владе Републике Хрватске, Борисом Милошевићем, присуствовали испоруци двa већа и чeтири мaњa кoнтejнeрa, које су донирали Епархија загребачко-љубљанска и Амбaсaда Републике Србиje у Зaгрeбу.

Патријарх Порфирије је нajaвиo и дa ћe, уз пoмoћ Епискoпa Гeрaсимa, свештенства и вoлoнтeрa, бити joш присутнији нa стрaдaлoм пoдручjу и тo нe сaмo мoлитвoм и душoм, нeгo и физички.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Епископ Исихије: „Преподобни Симеон Мироточиви се удостојио сведочанства Цркве о светости.”

Престони празник храма Преподобног и богоносног оца нашег Симеона Мироточивог, у новосадском насељу Ветерник, прослављен је свечаним празничним богослужењима, а у радости 30-годишњице од освећења темеља ове светиње.

У навечерје празника, свечано празнично бденије служио је протопрезвитер-ставрофор Славко Пајовић, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Стојана Билића, протопрезвитера Милана Узурова, протонамесника Бранислава Ђурагића, презвитерâ Станка Лакетића, Зорана Регодића и Огњена Верића. Богослужбеном торжеству допринело је саслуживање часних новосадских ђакона Владе Поповића и Бранка Бандобранског. У славу Тројединог Бога, а у част духовног покровитеља рода нашега – преподобнога Симеона Мироточивог, једним устима и једним срцем појали су појци ветерничког храма.  

На сâм дан празника, светом архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, уз саслужење свештенства и ђаконства из свих крајева Богом чуване Епархије бачке.

Свој допринос на литургијском сабрању пружили су појци при Спомен-храму Светога Саве на Врачару, који су својим милозвучним и умешним појањем на посебан начин пренели благослов београдске светиње, која је у наше време засијала у пуном сјају.

После светописамских чтенија, надахнутим архипастирским словом сабране је поучио епископ Исихије, који је указао на благословени значај преподобнога Симеона Мироточивог, који је на савршен начин послужио светој Цркви, а нама оставио истински пример правоживља. Према речима владике, преподобни Симеон Мироточиви је својим животом посведочио и актуализовао Спаситељеве речи о одрицању од себе и узимања Крста Христовог као знамења победе и спасења. Нека би нас Господ све умудрио да, попут преподобног оца нашег Симеона, посветимо сва своја дела која не морају да буду тако грандиозна као његова, да их посветимо Господу и да их посветимо служењу своме ближњем, био он наш пријатељ или непријатељ. И нека бисмо његовим молитвама сви заједно се уподобили Господу и нашли се у вечној слави у присуству свих светих, и да заједно прослављамо Оца и Сина и Светога Духа, закључио је владика Исихије.

После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које су принели овогодишњи кумови храмовне славе.

У име свештенства и литургијске заједнице Светосимеоновског храма, речи благодарности произнео је протопрезвитер Предраг Билић, настојатељ храма. Прота Предраг је заблагодарио Троједином Богу, а потом и Преосвећеном епископу Исихију, као и свештенству и верном народу, који су пројавили своју хришћанску љубав учествујући у славском торжеству у ветерничком храму.

Катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква прославиће у петак, 26. фебруара 2021. године, преподобног Симеона Мироточивог. Храм у Ветернику прославиће престони празник. Ђакон при наведеном храму, Мирослав Стојановић, говорио је у Јутарњем програму Радио-Беседе о историјату ветерничког храма и великом подвижнику и творцу независне српске државе, преподобном Симеону Мироточивом, великом жупану Стефану Немањи.

Светлописи - храм Преподобног Симеона мироточивог у Ветернику

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

ДЕМАНТИ ТЕКСТА ПОД НАСЛОВОМ „ЕВО КАКО ИЗГЛЕДА ТЕСТАМЕНТ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА“ ОБЈАВЉЕН НА ПОРТАЛУ „ЛУЧА“ ДАНА 23.02.2021 ГОДИНЕ ОКО 22 и 20 ЧАСОВА

Текст са поменутим насловом је од самог његовог наслова па до посљедњег слова наведеног у њему, апсолутна измишљотина и фалсификат.

Наведено фаслификовано писмо, које преноси поменути портал, а које је наводно на свом ФБ профилу објавио извјесни Лазар Марковић, ни по форми ни по садржини не представља Митрополитову посљедњу вољу нити аманет, а неистинити наводи изнесени у том писму су нетачни, злонамјерни и измишљени.

У Подгорици Правни заступник МПЦ

23.02.2021. године Далибор Каварић, адвокат

* * *

Подсјећамо цјелокупну јавност да, као и до сада, као истинито и тачно узима искључиво оно што се објављује кроз званична саопштења и обавјештења Митрополије црногорско-приморске и осталих Епархија СПЦ у Црној Гори.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празничним бденијем у Старој неготинској цркви Рождества Пресвете Богородице, које је служио Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион, почело је прослављање славе Епархије тимочке – Сретења Господњег.

На сам дан славе, у понедељак 15. фебруара 2021. године, Епископ Иларион началствовао је светом Литургијом у неготинском Саборном храму уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке. На литургијске прозбе одговарао је хор цркве Свете Тројице у Неготину под диригентском управом Светлане Кравченко. Светој Литургији претходило је освећење рестаурираног иконостаса а након службе владика је уручио свештеницима неготинског намесништва честице моштију Светих јасеновачких новомученика, дар Епископа пакрачко-славонског г. Јована.

Епископ Иларион изразио је захвалност и задовољство што су међу верницима били и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић и г. Владимир Величковић, председник Општине Неготин. Потом је позвао г. Рогановића да се обрати окупљенима. Са посебном радошћу примио сам позив Преосвећеног владике г. Илариона да поделим са вама радости два празника – Св. Трифуна и Сретења Господњег. Посебно се свима захваљујем на срдачном гостопримству и радостан сам што могу да вам кажем да ће наша држава Србија и даље помагати нашу свету Цркву и Епархију тимочку. Благодаран сам на дивном дочеку и очекујем да ћемо се у здрављу и срећи састајати и убудуће, истакао је г. Рогановић.

Потом се празничном беседом сабраном народу обратио сам Епископ – Чињеницу да време пролази, хтели ми то или не, увек треба да користимо да чинимо оно што је најбоље што ми као људи можемо. Чинећи добро сами пишемо историју и настављамо дела наших светих предака и оних који су на нашим местима бивали пре нас, који су и овај храм и ову Епархију устројавали и водили благодаћу Божјом руковођени Духом Светим.

Као посебну радост владика је навео надовезивање епархијске славе на празник Св. Трифуна и благословен догађај орезивања винограда од којих овај крај живи већ годинама уназад – Славећи и Св. Трифуна и Сретење Господње ми имамо два дана која обједињују и духовно и материјално нашу егзистенцију овде на земљи али и ону будућу егзистенцију у Царству небеском.

Такође, Епископ Иларион подсетио је вернике да Српска црква на овај дан обележава и сећање на Светог старца Симеона и на његов значај које нам казује Предање.

За крај, Епископ је позвао све да се молитвено уједине и измоле од Господа достојног поглавара Српске православне цркве – Нека би сав верни српски народ био уједињен у молитви Господу и Духу Светоме да Он просвети нас архијереје и да нас надахне да изаберемо достојног наследника претходних патријараха који ће на трону Светог Саве мудро и благодатно водити брод СПЦ ка спасењу и Царству небеском. По завршетку Литургије служен је парастос епископима тимочким.

Извор: Епархија тимочка

Гост трибине " Православље и млади" у организацији Црквене општине Ваљево при храму Васкрсења Христовог био је сабрат манастира Тумане протосинђел Петар Богдановић.

Драга браћо и сестре, данас прослављамо три велика светитеља Цркве Божије, три дивна сасуда мудрости Божије и благодати Божије, три чудесна свједока живога Бога и његовог пристуства у историји, у људском животу, у људској судбини.

Прослављамо Св. Василија Великога, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустога. У њихово вријеме, и у вријеме послије њиховог земног живота, препирали су се хришћани који је већи од њих тројице. Велики су сва тројица, али су неки мислили да је већи Св. Јован Златоусти, други су мислили да је то Св. Василије Велики, трећи да је то Григорије Богослов. По људској слабости су се дијелили: једни су били Јовановци, други су били Василијевци, а трећи Григоријевци. Црква Божија, која има вјечну и непролазну мудрост, да би измирила хришћане који су били у опасности да се заваде, основала је овај празник Три јерарха, који ми данас прослављамо. Тиме је потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овдје на земљи. Три свјетила, три свјетилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих.

Св. Василије Велики је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световнога знања. То се види из његових списа који су сачувани, нарочито из тумачења настанка свијета. Чувена је његова књига “Шестоднев”, која је преведена на све језике, па књига о Духу Светоме (коју је написао на молбу његовог савременика Св. Амфилохија Иконијског), затим бројна писма (која су тако дубока и садржајна, да је свако од њих једна посланица у којој се тумаче најдубље истине вјере) и чувена монашка “Правила”. Не само што је био мудрац и зналац тајни Небеских и тајни земаљских, него је био и велики подвижник. Живио је у пустињи, био је оснивач монашке заједнице тога времена и учитељ свих монаха православних до наших врмена. Чувена су његова “Правила” монашка, гдје је он из свога искуства и подвига оставио правило како да се подвизавају и живе монаси православни. Св. Василије Велики је био бранитељ вјере (увијек је Црква Божија нападана и гоњена), и пролазио је све опасности и гоњења ондашњих безбожника, лажних учитеља и владара. О томе је рекао: “Облачак је, проћи ће!” Знао је да је људска за времена, а да је Божија свевремена. Оно што је истина Божија, не може бити избрисано, не може бити уништено, не може Бог бити прогнан из људских срдаца, не може бити оскрнављена истинска правда Божија и оно што је сам Христос открио. Ми мислимо да само данас постоје безумници који хоће да разоре Свету цркву Божију. Ово што се нама данас догађа, то је мала ситна стварчица у односу на те велике опасности у којима се Црква налазила у вријеме Св. Василија Великог. Тада је била подржана јерес духобораца од владара, императора и царева, и није било лако борити се њима и са многима који су постали присталице тих заблуда и лажних учења о Духу Светоме, против којих се борио Св. Василије Велики. Чувао је чисту, кристалну вјеру у Св. Тројицу – Оца и Сина и Духа Светога. Нарочито је бранио учење о божанству Духа Светога, које је потврђено на другом Васељенском сабору, 381. године. Тако је и учење о Божанству Сина Божијега Јединороднога потврђено на I Васељенском сабору 325. године, за вријеме великог цара Констатина, који је у своје вријеме владао и овим нашим крајевима. Иза њега су остали многи дивни трагови, па је чак могуће, да је и Златица из времена цара Констатина. Древна Диоклија сигурно јесте и они храмови који су порушени у њој. Нашли смо на Превлаци, гдје је било прво сједиште Митрополије зетске, остатке крстионице из времена цара Душана, па чак и крстионице из IV вијека, из времена цара Константина и новчић са његовим ликом. Тај велики цар, Божији човјек, дао је слободу Цркви хришаћанској. У тим тешким и погубним временима, борио се Св. Василије и успио, својом мудрошћу и снисхођењем, читаву Понтијску област да врати Цркви Божијој и спасе од јереси, лажних учења и заблуда.

Колико је било тешко то вријеме IV вијек, види се по томе што, када је Св. Григорије Богослов дошао за патријарха цариградског, ни једне једине цркве православне у Цариграду није нашао. Све су заузели јеретици, духоборци који су порицали тајну Св. Тројице. И шта је урадио Св. Григорије Богослов? У дому у коме је боравио, отворио је једну капелу и посветио је Св. Васкрсењу (Св. Анастасији), а када је отишао из Цариграда, сви храмови су поново били у рукама православних. Велика је снага била у том великом и дивном подвижнику и човјеку. Морао је да напушта Цариград у вријеме Васељенског сабора, јер су га оптужили да је наводно дошао у Цариград без дозволе Цркве, да би запосјео велики трон цариградских патријараха. И отишао је у Назијанз, мали градић у Малој Азији, и тамо је служио Богу и Цркви Божијој, и оставио у славу Божију дивне текстове и пјесме. Чудесно његово дјело је спис “Богословска слова”, по којима је и назван Богословом. Само три светитеља Цркве Божије носе тај часни назив Богослова. То су: Свети Јован Богослов, онај који је црпио мудрост из њедара Христових, наслонивши се у вријеме Тајне вечере на Његове груди; Св. Симеон Нови Богослов; и Св. Григорије Богослов, који је созерцавао и удубљивао се у ту велику и неизрециву тајну Св. Тројице, у којој је врхунско и најдубље богословље, најдубља тајна. Удубљивао се озарен силом Духа Светога, тумачећи, колико је то људима могуће, ту велику и свету тајну. Како је то могуће да Бог буде један, а да буде тројичан? Да буде једно божанство, а да буде Отац и Син и Дух Свети? Велика је то и неизрецива тајна. Ту тајну је на најчудеснији начин тумачио и објашњавао Св. Григорије Богослов, говорећи о својству Бога Оца као Нерођенога, говорећи о својству Бога Сина као Онога који се вјечно рађа од Бога Оца, и говорећи о својству Духа Светога који исходи од Оца. Ми данас то понављамо у нашем “Символу вјере”, што су записали Св. оци I и II Васељенског сабора. “Симбол вјере” који ми читамо данас широм васионе, то је “Симбол вјере” који су саставили оци I Васељенског сабора и оци II Васељенског сабора, на коме је учествовао Св. Григорије Богослов.

“Вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави”. То је записано у “Симболу вјере” у вријеме ових великих отаца Цркве Божије. Поштовање према Духу Светоме као трећем лицу Св. Тројице, који је исте части, исте силе, истог божанства, исте љубави, исте природе, као што је Бог Отац и Бог Син. Једно божанство, а три лица – Отац и Син и Дух Свети. Бог као вјечна љубав, која из љубави ствара свијет, из Своје стваралачке силе ствара људску природу и људско биће, и промишља о сваком створењу које овдје на земљи живи.

То је био Св. Григорије Богослов, пјесник, дивни пјесник, један од најдивнијих пјесника у историји рода људскога. Само једну пјесму да вам наведем. Св. Григорије Богослов се једанпут завјетовао да у вријеме Великог поста – Васкршњег, не проговори ни једну ријеч. Само је с Богом разговарао у своме срцу. Постећи најстрожије колико је могуће човјеку, тих 50 дана ни једне ријечи није изговорио. Кад је прославио Васкрс, онда је записао пјесму, па каже Господу у тој пјесми: “Господе, Оче и Творче неба и земље, Ти који си вјечни ум, просвијетли ум мој, да Твоја вјечна свјетлост у Њему почива и да Га обасја”, а онда додаје: “А Ти Логосе Божији, Слово Божије вјечно, Ријечи Божија, Јединородни Сине Божији освештај ријечи моје, да ријечи моје које записујем и које говорим буду Твоје ријечи, да буду испуњене Твојом силом, Твојом мудрошћу, да се Ти уселиш у моје ријечи, и да ја будем свједок Твој. А ти, Душе животворни”, додаје у тој својој пјесми, “који живи и дише, и оживљава све што живи и што дише, освештај душу моју, срце моје, ум мој, тијело моје, сваки атом бића мога, да бих и тијелом и душом, и умом и срцем, и разумом и духом својим, да бих прослављао Тебе, Бога мојега, и да бих се једино клањао Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу моме, коме је нека слава и хвала у вјекове вјекова”.

То је пјесма Св. Григорија Богослова. А шта да кажемо о Св. Јовану Златоустом? Св. Златоуст, то је пучина, то је море, то је океан мудрости, и данас постоји 18 томова његових бесједа, и његових проповиједи, и његовог тумачења Светога писма Старога и Новога завјета. Има, понекад се види, и једна икона Св. Јована Златоустог како он пише и тумачи Св. апостола Павла, а Св. апостол Павле стоји њему иза главе па му шапуће, објашњава му Апостол Павле шта је он то мислио кад је то записао у својим посланицама. И тачно њему се и јављао Апостол Павле док је он тумачио молећи се Апостолу Павлу и Господу. Он је тумачио тако дубоко, тако прецизно и тако савршено да ево до данас сви тумачи колико их има и на Истоку и Западу ( то су хиљаде и хиљаде књига и тумачења ), нико није до данас превазишао тумачења Светога Јована Златоустога. Велики бесједник, златна уста, зато се и назвао Хризостом, златна уста Цркве Христове.

То је чудо Божије, какво је то дубоко познавање тајни божанског бића, тајни Божијих, али и тајни људских. Нико тако дубоко није познавао људску душу, људску природу, оно што је у човјеку здраво, природно и исконско божанско, што је Богом дано, и разликовао је од онога што је демонско, што је унакажено, што је зло, што разара људску природу. Нема психолога равнога Св. Јовану Златоустом, нема зналца људских тајни равног Св. Јовану Златоустом, иако је то што је писао, и што је тумачио, било у IV вијеку. Колико вјекова је прошло и дан данас кад то читамо као да је данас писао те своје бесједе и изговарао, као да је данас своја тумачења Старога и Новога Завјета написао. Откуд њему таква мудрост, и такво знање и такави дар ? И он је био цариградски патријарх и архиепископ. Управо зато што је сваки атом свога бића посветио Господу, и храбар био. И као што су Григорије Богослов, и Василије Велики, били гоњени и прегонили се са владарима обезбоженим онога времена, тако исто чинио је и Св. Јован Златоусти. Чувена је његова бесједа ондашњој царици која је била гонитељка Цркве, изговорена у Цариграду близу двора царскога, у Храму Св. Софије, (ено и данас тај храм постоји). У тој бесједи Св. Јован каже :” Опет бијесни Иродијада, опет тражи главу Јованову, она је тражила главу Јована Криститеља, а ова Иродијада тражи главу Јована Златоустога.”

Чувена и чудесна његова бесједа. Наравно, послије те бесједе царица га је и протјерела, и он је умро негдје на путу у Азији, прогнан од моћника онога времена. Али дјела тих моћника смрде нечовјештвом. И да није било Златоустог, не би се они ни спомињали, а Св. Јован Златоусти, како вријеме пролази, и како вјекови пролазе све је чудеснији, све је присутнији у људској историји, у животу Цркве. Његова ријеч, његов примјер, његова храброст, његова мудрост и његова вјерност Христу Господу.

Дакле, није Црква само гоњена у ова наша времена, а нама се чини да је ово данас најтеже. Није. Каква је Црква прошла искушења, на каквим распећима је била вјековима, ово што се нама догађа, то је мало, облачак је, проћи ће. Ове појаве разних обезбожених наших људи, међу којима је и тај несрећни Дедеић, који је пљунуо на Крст часни, на Светињу, на ћивот Св. Петра и продао душу, продао вјеру за вечеру, за интересе некаквих полуписмених и незнавених политичара и њихових идеја. Мало и ситно је све то, проћи ће то. Тугујемо због тога и жао нам је сваке душе, јер је за сваку душу Господ крв своју пролио. Међутим, то ће да прође као и што су прошла многа друга гоњења Цркве Христове кроз историју, па и гоњења у временима ова три велика Јерарха Цркве Божије, па и гоњења најновијих времена, па и гоњења нашега времена ће проћи, а остаће живо и живоносно име Божије, и присутно име Пресвете Тројице, које су служили и коме су се клањали тројица Јерараха и писали и тумачили ту велику и Свету тајну, неизрециву тајну Оца и Сина и Духа Светога, Бога Тројичнога, једнога по природи и по божанству своме.

Остаће њихови списи, њихов примјер, њихова дјела, њихово свједочанство, и учиће се на њиховом примјеру и васпитавати на њиховим списима покољења будућа до краја свијета и вијека, као што су се васпитавали покољења до данашњега дана, као што се и ми данас учимо на њиховом светом примјеру, и црпимо мудрост из њихових светих дјела. Господу Богу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, једноме Богу у Тројици, дивноме у тројици својих дивних сасуда Јовану, Григорију, и Василију, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

https://mitropolija.com/2021/02/12/besjeda-mitropolita-amfilohija-na-praznik-sveta-tri-jerarha/

У плану је да се током 2021. године изради пројектна документација, а да радови на обнови храма почну наредне године. -Кровиште и прозори на звонику храма Светог архангела Михаила у Великој Мучни обновљени су током претходне године, уз стручни надзор Конзерваторског одјела у Бјеловару, казао је копривнички парох јереј Радован Димитрић за Информативну службу Епархије загребачко-љубљанске.

-Радове у вриједности од око 300.000 куна финансирали су Министарство културе, Копривничко-крижевачка жупанија и Општина Соколовац. У текућој години планирана је израда пројектне документације, а у сљедећој (2022.) и почетак радова на обнови остатка храма, изјавио је јереј Радован Димитрић. 

Према његовим ричима, само у Великој Мучни, парохији која је настала почетком XVIII века, тренутно има 95 православних домова. Храм у Великој Мучни, селу недалеко од Копривнице, саграђен је 1740. године и један је од најстаријих православних храмова у Пригорју и Подравини. 

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска