У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини.

Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу.

Епископ Херувим беседио је сабранима:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама.

Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу.

Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо.

Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији.

Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У суботу, 27. марта 2021. године, када Црква слави Преподобног Бенедикта, у манастиру Успења Пресвете Богородице у манстиру Успења Пресвете Богородице служено је бденије.

Бденије су служили протојереј Немања Клајић, службеник ЕУО и архимандрит Наум (Милковић) (Епархија горњокарловачка) и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу.

У току бденија Епископ Херувим у чин мале схиме замонашио је Обрада Гаврића, студента богословског факултета Свети Василије Острошки у Фочи, убудуће сабрата Светоуспенског манастира, са именом Ангеларије.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Преосвештени епископ браничевски Г. др Игнатије у навечерије друге недеље великог поста замонашио је чином расе и камилавке искушеника Николу у манастиру Туману са монашким именом Михаило по Св. арх. Михаилу вековном заштитнику туманске обитељи.

У поучном слову Епископ је новопостриженог монаха посаветовао да увек буде део заједнице цркве и да својим животом исту граде и сведоче. Туманског игумана о. Димитрија позвао је да својим примером и надаље гради монашку заједницу којој предстоји.

У недељни дан епископ Игнатије предстојао је литургијском сабрању на коме се сабрало више стотина људи из свих српских крајева.

У евхаристијској беседи владика Игнатије упутио је верне сведочењем да је свако чудо у цркви израз вере и да је суштина живота човековог обећано царство Божије. А то царство остварује се у причешћу светим тајнама Христовим. Стотине причасника потврдило је животом речи оца и Епископа.

Сви присутни заједничарили су у трпези љубави, као наставку Св. Литургије.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Српска Православна Црквена општина футошка, организује предавање катихете Бранислава Илића на тему "Свето Писмо и Велики пост". Предавање ће бити одржано у недељу, 28. марта 2021. године, са почетком у 18:30 часова, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. 

*Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса?

Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано  јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава.

Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње.

Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима.

*Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби?

Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире.

Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја.

Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа.

*Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине?

У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно.

Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином.

*Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору?

Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина.

*Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година?

Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе.

Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили.

Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага.

*Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета?

Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб.  Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата.

Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су.

Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета.

Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.

У суботу 27. марта, служењем Свете Литургије и парастоса у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, обележено је годину дана од упокојења блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог архијереја обновљене Епархије ваљевске од 2006. године. 

Свету Литургију је су служили свештенослужитељи из свих ваљевских намесништава предвођени оцем Георгијем, игуманом манастира Лелић, а сабрао се велики број верника који су волели и ценили Епископа. За непуних четрнаест година, колико је духовно водио верни народ једне од најпобожнијих Епархија, оставио је неизбрисиве трагове у материјалном и духовном смислу, што је у пригодној беседи подвукао отац Георгије, игуман манастира Лелић.

Отац Георгије се у својој проповеди осврнуо на монашки пут Владике Милутина, од манастира Каона, преко Америке и Аустралије, до епископске службе у родном крају и међу народом који је волео и над којим се молио непрестано. „Васкршњом радошћу и надом у живот вечни, живео је Владика Милутин“, закључио је у проповеди након одслуженог парастоса отац Георгије. Поред великог броја свештенослужитеља и верника, у литургијском сабрању је молитвено учествовао др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије.

Извор: Радио Источник

Извор: Епархија ваљевска

Поводом најављеног ,,крсног хода” улицама Новог Сада, 28. марта 2021. године, обавештавамо верни народ да ова ,,литија”, као ни претходна одржана 7. марта текуће године, није организована са благословом Цркве.

Наши верници све духовне потребе могу да задовоље у својим храмовима где се редовно служе сва света богослужења.

У нашој светој Цркви у току Часног поста нема места за литије као вид свечане поворке.

Литија улицама Новог Сада коју ће предводити епископ и свештенство биће традиционално организована на Лазареву суботу, односно на Врбицу, 24. априла текуће године.

Из Kанцеларије Епископа бачког

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци. Под њом њени корисници подразумевају духовне синове, ученике и следбенике светога Јустина Ћелијског (Поповића) које је он постригао у монаштво, духовно руководио кроз живот и надахњивао у теологији и сагледавању света и човека.

Јустиновцима неки црквени људи, а још више од њих ванцрквени и парацрквени кругови, обично називају четворицу монахâ теологâ, потоњих епископâ, од којих је један, нажалост, завршио живот у расколу са Црквом, а двојица су недавно, један за другим, преминула. Реч је о почившим епископима Артемију (Мaрку Радосављевићу), Амфилохију и Атанасију и о писцу ових редака. Њиховог читаоца морамо да подсетимо на то да код једног броја корисникâ термина јустиновци провејава мисао и дискретна порука да се ту ради о затвореној, ексклузивној и ексклузивистичкој групи која претендује на монопол како у питањима црквеног поретка и богословља тако и у најразличитијим питањима друштва и културе, па и политике, а притом свисока гледа на „обичне смртнике”, „нејустиновце”. Ова мисао и порука свакако је крајње једнострана и неправична мада су понеки искази и поступци појединих „јустиноваца” давали повода за њу или пак нехотице пружали алиби онима који је експлицитно или имплицитно заступају.

Непосредни повод за овај текст јесте чланак Odlazak poslednjeg autentičnog justinovca из пера (или из компјутера) Јелене Тасић, објављен 6. – 7. марта текуће године у београдском дневном листу Danas (стр. 8). Пишући поводом упокојења умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, она управо њега карактерише као „последњег аутентичног јустиновца”, а као „јустиновце” набраја, уз њега, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Марка Радосављевића, односно бившег епископа рашко-призренског Артемија, за којега каже да је био „део некадашњег вансеријског тројца на А, у који су се заклињали и свештеници и верници…”

Писцу овога краткога коментара ни најмање не смета чињеница да новинарка Danas-а, специјализована за црквена питања (чијом одлуком и на основу каквог теолошког или научног ауторитета, остаје нејасно), по свом укусу дефинише јустиновце и своди их на „вансеријски тројац на А” иако је сâм свети Јустин сматрао својом духовном децом и неке монахе које није лично замонашио, као, например, оца Јована Радосављевића, данас најстаријег српског монаха и веродостојног сведока времена, личности и дела светога Владике Николаја, светог аве Јустина и многих других духовних великана наше Цркве и нашег народа. Као пример наводимо поруку коју је свети Јустин 4. октобра 1971. упутио из манастира Ћелијâ у Атину:

Мила моја христочежњива чеда,

оче Атанасије,

оче Амфилохије,

оче Артемије,

оче Иринеје и

оче Јоване,

Нека вам чудесни Господ Христос увек буде све и сва у свима световима. (…) Ево к вама мојих живих посланица… које вам доносе сву моју душу.

Ваш духовни отац,

убоги архимандрит Јустин

Узгред буди речено, у овој ствари Јелена Тасић није оригинална. Већ у време појаве Danas-а, а пре него што је она постала извештач и коментатор о збивањима у Српској Православној Цркви, један кружок у Цркви је већ био лансирао крилатицу о „три Алфа” или о „тројцу на А”. После извесног времена, међутим, из разних разлога је ражаловани „јустиновац на И”, што ће рећи писац овог текста, прећутно помилован и мање-више рехабилитован, па се број јустиноваца опет попео на четворицу. Он је био у оптицају све док се Јелена Тасић није досетила да поново лансира скоро већ заборављену флоскулу о „тројцу на А”. Ни на који начин, међутим, није нам циљ да са Јеленом Тасић или било ким другим расправљамо о броју и саставу „јустиноваца” него да начелно дамо оцену исправности самог појма јустиновци и, посебно, појма аутентични јустиновац.

Почећемо од става и учења Самога Господа Исуса Христа. Он Својим апостолима Јакову и Јовану, који, тада још недовољно преображени и продуховљени, траже од Њега да буду изузети из круга осталих ученика и да у односу на њих уживају посебан статус, тојест првенство, одговара речима: „Не знате шта иштете… Ко хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и ко хоће први међу вама да буде, нека буде свима слуга. Јер Син Човечји није дошао да му служе него да служи и да даде живот свој у откуп за многе” (Марк. 10, 35 – 45; ср. Мат. 20, 26 – 27 и 23, 11). Дакле, Сâм Христос, Глава Цркве, у њој и у свету јесте Слуга Господњи Који Себе поистовећује са својом „најмањом браћом” (Мат. 25, 40 и 45). Где у тој перспективи остаје места за изабране и изузетне, а поготову за супериорне? Нигде, наравно.

Овако поступа и учи и свети апостол Павле, с правом назван „уста Христова”. Ево шта он сâм сведочи у својој Првој посланици Коринћанима (1, 10 – 13): „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос разделио? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?” Закључак је кристално јасан, а поука недвосмислена: ако не треба да постоје ни „павловци”, ни „аполосовци”, ни „петровци”, него само они који су Христови, како онда могу да постоје јустиновци? По чему би се то они разликовали од осталих који су Христови?

Изостављајући истозначна гледишта светих Отаца Цркве кроз векове, морамо се осврнути на пример и списе самога светог Јустина. Будући са њим у редовном духовном контакту од 1966. године до његовог уснућа у  Господу 1979. године, писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа. Напротив: са најдубљим и крајње искреним смирењем је отац Јустин себе стављао на најниже место, а своју духовну децу није на гуруистички начин везивао за себе нити их је зрачењем своје снажне личности и својим ауторитетом претварао, макар и нехотице, у послушнике без свога ја и пуке клониране подражаваоце. Чинио је све да се његови ученици слободно, у духу синовске, а не ропске послушности, духовно развијају и расту, имајући пред очима један једини идеал – „меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). У том духу он их, у делимично већ цитираној поруци од 4. октобра 1971. године, поучава: „Жудећи Њему (Христу) свим срцем безрезервно, ви служите свима људским бићима у свима световима, а кроз њих богоугодно служите себи, своме спасењу, своме вечном блаженству у вечној радости.”

Могло би се рећи да и свети Ава, попут светог апостола Павла којега је на непоновљив начин тумачио, позива: „Угледајте се на мене као и ја на Христа” (IКор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други. То пустињак ћелијски не саопштава толико речима колико животом и васцелим својим бићем. Никога он није учио клизавом и опасном путу елитистичког издвајања. Нема код њега психологије клана, психологије групаштва, фракционаштва и, у крајњој линији, секташтва. Као саборни човек и саборни – а тиме и сабирни – богослов, он учи богочовечанској саборности и припадању богочовечанској целини и пуноћи, јединству у једном Господу, једном крштењу, једној вери „једампут предатој светима” (Јуд. 3). Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити „јустиновац”. Прво је незаслужени дар Божји, а друго – „неаутентичан”, погрешан лични доживљај тога дара. Писцу ових редака својство Јустиновог духовног чеда и ученика не може одузети чак ни Јелена Тасић, а „јустиновци” су просто-напросто идеолошки конструкт и знак да неки људи суде о другима по себи. Писац ових редака истиче успут, поштења ради, да су његова новопрестављена старија браћа, митрополит Амфилохије и епископ Атанасије, радо и често хвалила исповеднички подвиг и богословски допринос аве Јустина, али никада не хвалећи себе као јустиновце. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао.

Преостаје нам још да укратко предочимо свој суд о синтагми аутентични јустиновац. Како показасмо, неко је Јустинов утолико уколико је Христов,  уколико тежи и улаже напор да иде путем Богочовека и богочовештва, онако како је то, између осталих, живим примером показао и свети Јустин Ћелијски. Следствено, „јустиновац” као хришћанин, као човек опредељен за Христа и устремљен ка Христу, увек је аутентичан, никад неаутентичан. Хришћанин који не живи Христом и за Христа заправо је хришћанин потенцијално, не и реално. Хришћанин, па и „јустиновац” као хришћанин, или постоји или не постоји, с тим што је призван да то кад-тад постане. Појам „неаутентичног јустиновца”, једнако као и појам неаутентичног хришћанина, противречан је у себи и по себи (in adiecto). У крајњој линији, изузмемо ли свете људе, већ остварене хришћане, сви смо ми „неаутентични”, али са отвореном перспективом да, благодаћу Божјом, напредујемо ка аутентичности, ка целости и пуноћи свога бића, ка исцељењу и спасењу.

Епископ бачки Иринеј

Извор: Инфо-служба СПЦ

Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића.

– Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију.

Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину.

Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације.

– Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије.

Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу.

– Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије.

Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“.

Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан.

– Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу,  у 13 сати.

Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина  исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе.

Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.

„Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу.

Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“.

„Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона.

Није СПЦ подржала неку од  листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона

„Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је.

Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција.

„Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко.

Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом.

Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију

„Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић.

„Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота.

Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто.

„Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије.

Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању.

„Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 13. марта 2021. године, поводом одржавања заједничке седнице Епархијског савета и Епархијског управног одбора Епархије бачке, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је Чин призива Светога Духа у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свих архијерејских намесника Епархије бачке и присуство осталих чланова наведених епархијских тела.

Обраћајући се присутнима у Саборном храму, Преосвештени владика Исихије је пренео молитвене поздраве и благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја. „Часни оци, драга браћо и сестре, извршили смо молитвени призив Светога Духа за наступајућу седницу Епархијског савета и Епархијског управног одбора Епархије бачке. Свима вама преносим молитвени поздрав и благослов нашег Преосвештеног епископа Иринеја, који богомудро управља речју Истине у Богом спасаваном граду Новом Саду и у читавој Епархији бачкој. Молим вас да се сви молитвено придружите нама да, као што су ове богонадахнуте молитве указале, сви мислимо једно у Господу и да –  надахнути Духом Светим – доносимо одлуке које су на корист Цркве”, навео је Епископ мохачки Исихије.

Седница Епархијског савета и Епархијског управног одбора настављена је у дворани Црквене општине новосадске. На овом редовном заседању чланови Епархијског савета усвојили су извештај о раду Епархијског управног одбора за претходну годину, завршни рачун Епархије бачке за 2020. годину и предлог буџета посебних потреба Епархије бачке за 2021. годину.

На крају заседања, Епископ мохачки Исихије је заблагодарио присутним члановима Епархијског савета и Епархијског управног одбора на љубави и уложеном труду у вршењу њихове одговорне службе.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке