Свештенство оџачког и бачкопаланачког архијерејског намесништва  је и ове године Господње приступило светој Тајни исповести у Световаведењском храму манастира Бођани.

 По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, свештенике је у среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.

У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У уторак, пете седмице Часног поста, 13. априла 2021. године, после јутарњег богослужења у храму Преноса моштију светога оца Николаја у Сивцу, свештеници и ђакони архијерејског намесништва сомборског и суботичког приступили су светој Тајни исповести.

По благослову Преосвећеног владике Иринеја, свештенство поменутих намесништава је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, у храму Преображења Господњег у Хоргошу Литургију пређеосвећених Дарова служио је протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички, уз саслужење протонамесника Бошка Симића.

После отпуста, отац Душан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, којом је за новог пароха хоргошког постављен протонамесник Бошко Симић, досадашњи парох у Карађорђеву. Отац Душан је пожелео добродошлицу оцу Бошку, а оцу Јовици Мојсиловићу је захвалио на досадашњем опслуживању парохије хоргошке.

Отац Бошко је заблагодарио владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког на новој парохији.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, пете седмице Часног поста, 12. априла 2021. године, после вечерњег богослужења у храму Сабора српских светитеља у Будисави, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. 

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, који је исповедио свештенике, истакао је значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана.

Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, пете седмице Часног поста, 12. априла 2021. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници и ђакони архијерејског намесништва новосадског првог, предвођени Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким господином Иринејем, приступили су светој Тајни исповести.

По благослову Преосвећеног владике Иринеја, свештенство је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.

После извршене свете Тајне исповести, Епископ бачки Иринеј је заблагодарио проти Слободану на указаној љубави и труду, а потом су свештеници, заједно са својим Архијерејем и исповедником, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме у свечаној дворани Црквене општине новосадске.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко.

Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу).

Извор: Епархија тимочка

Боравак у Ваљеву Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана.

Сви који су део духовног живота Ваљева са радошћу се сећају Светосавске академије на којој је лета Господњег 2014. беседу у част Светог Саве произнео Владика Порфирије, тада Епископ јегарски и викар Епископа бачког Г. Иринеја. Недуго потом Владика Порфирије бива изабран за Митрополита загребачко – љубљанског. По благослову блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, долази поново у Ваљево и на академији у част 35. годишњице од престављења Господу Преподобног Оца Јустина говори о новопросијавшем светитељу Српске Цркве, чија су дела надахнуће генерацијама црквених пастира широм православне васељене. Духовним великанима ваљевског краја припада и архимандрит Јован Радосављевић, од кога се, данас поглавар СПЦ, опростио у манастиру Лелић. Боравак у Ваљеву Патријарх Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана.  Разгледајући саборни храм у граду на обалама Колубаре, Патријарх Порфирије похвалио је његову лепоту и труд који је Владика Милутин уложио у његову градњу.

Извор: Епархија ваљевска

Патријарх Порфирије: Отац Јован је наследник светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања

Од истакнутог духовника Српске Православне Цркве архимандрита Јована Радосављевића величанственом молитвеном свечаношћу у манастиру Лелићу опростио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, више архијереја Српске Православне Цркве, свештенство, свештеномонаштво и бројни верници.

Повезан садржај: 

Патријарх Порфирије на сахрани архимандрита Јована: Господ га позвао кад је био најспремнији! (звучни прилози Радио-Источник)

Архимандрит Јован Радосављевић, савременик свевремених и бележник вечности

Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу

Упокојио се у Господу архимандрит Јован (Радосављевић)

Заупокојену Литургију у манастирском храму је предводио Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије, чија је епархија била дом оцу Јовану током последњих дана његовог земаљског служења. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и нишки Арсеније и више свештенослужитеља. Поменом након Литургије је началствовао Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј, уз саслуживање свог викара Епископа мохачког г. Исихија и на Литургији служашчих архијереја.

У летњем олтару у порти манастира опело је одслужио Патријарх српски Г. Порфирије са браћом архијерејима и свештенством.  Молитве за душу великог прегаоца за веру Христову принели су и имењаци му Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени Јован Пурић.

- По промислу Божјем, отац Јован нас је данас сабрао овде, јер је и њега Господ по промислу позвао Себи у тренутку у коме је засигурно најспремнији за одлазак из овог света и улазак у дом Оца Његовог и Оца свих нас. Сабрао нас је да бисмо се помолили за његову душу, али и да се ми помолимо оцу Јовану, јер вером својом имамо знање да отац Јован има слободу пред Богом  да Га скромно, у духу којим је живео читав живот, замоли за наше спасење, беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом опела архимандриту Јовану. Почетак и крај земаљског живота оца Јована везани су за Лелић, свето место украшено моштима Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина.

- У духовним скутима владике Николаја започео је свој живот и Бог је хтео да на том истом месту се нађе у наручју владике Николаја у дому Господа Бога нашега. Најбољи духовни простор из ког је изникао отац Јован јесте земља духовна коју су обрађивали, у коју су себе уложили и све што имају положили јесте духовна њива владике Николаја и оца Јустина. Из тог корена је изникао отац Јован и са тог извора напајала се његова душа. Многи од нас овде сабрани, управо благодарећи оцу Јовану, имали су могућност да се прикључе на тај корен и пију исту духовну питку воду, казао је патријарх Порфирије.

- Отац Јован наследник је светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања. Међу особинама које су красиле личност оца Јована издваја се смирење. Многи његови ученици постали су свештеници, монаси и епископи, као и благочестиви хришћани уопште. Сви, без изузетка, о оцу Јовану могу рећи да је био смирени слуга Божји, истакао је српски првојерарх.

- Сарађајујући са благодаћу Духа Светог, много тога је умножио. Али, поред свега тога, остао је смирен и крајње скроман. Многи од нас сведоци смо да је наилазио и код браће и пријатеља на неразумевање, увреде и понижења, људским језиком речено, до последњег дана свог живота. Али, као можда нико од нас, све то доживљавао је као благослов и радост, те био спреман да се он умањује, а други се увећава и расте. Господ га је позвао у најбоље време по њега, онда када је најспремнији, истакао је патријарх Порфирије, узмоливши у име свих који припадају нашој Цркви да опрости за све у чему га је било ко увредио. - Он је, закључио је Свјатјејши - то већ учинио, али дужни смо да то кажемо и помолимо се да се он моли за нас да будемо са свима светима у Царству Божјем.

По благослову патријарха Порфирија, речи благодарја оцу Јовану упутио је његов послушник, духовни син и сатрудник Епископ бачки г.  Иринеј, чије познанство са оцем Јованом и Преподобним авом Јустином датира од раних му студентских дана. Та повезаност нераскидива је до данас, како са великим духовницима, тако и са манастирима Ћелије и Лелић, свештенством, монаштвом и верним народом ваљевског краја. О монашком постригу владика Иринеј је размишљао проводећи летње распусте по манастирима. Али, коначну одлуку да се на тај начин преда служењу Богу и роду, донео је препознавши Божју промисао када га је отац Јован одвео Преподобном ави Јустину, поделио је бачки архијереј своје успомене на догађаје од пре пола века, који су утрли пут његовом пастирском служењу.

- Данас, као никада пре, имамо потребу за монасима тог „старог кова“, чији је он један од последњих изданака међу нама данас, који су школу и испит живота полагали на вековном благодатном искуству, на „светодуховском универзитету“, који је у ствари наше монаштво. Зато је данас потребно да, колико смо у стању, и сами се надахњујемо и учимо на примерима тих монаха, који су живели духом монаштва од првих векова до новог доба, рекао је владика Иринеј.

- Отац Јован је показивао изузетно лично монашко смирење, стечено откако је са једанаест години отишао владики Николају у Жичу и коме се данас вратио у завичајни им Лелић. Није себи никада дозвољавао непримерену реч у опхођењу са епископима, свештеницима и народом. Увек је бирао речи и са обиљем поштовања све дочекивао. И по томе је био прави ученик аве Јустина, део је успомене владике Иринеја, који је са новопрестављеним служитељем Божјим провео драгоцене тренутке у свим фазама свог духовног развоја и стварања.

- Кад год смо служили Литургију овде, у Новом Саду, у Врању и другим нашим епархијама, сваки пут после Литургије би прилазио и захваљивао за то што је имао могућност да служи са епископима Српске Цркве. У вези са његовим смирењем и апсолутним поштовањем личности, слободе и савести ближњих, он је у себи неговао најдубљу црквену свест, свест о јединству и саборности Цркве. Био је у правом смислу речи саборни човек. Умео је да воли у исто време своју Српску Цркву, Руску, Грчку и све Цркве и православне народе без изузетка, али да буде човекољубив и добронамеран и према неправославнима. О томе најбоље говори време његовог службовања на Косову и Метохији. Сав његов живот је био у знаку крста и васкрсења, казао је владика Иринеј у веома дирљивом слову у част блаженоуснулог архимандрита Јована.

У проповеди на светој заупокојеној Литургији Епископ крушевачки г. Давид упутио је лепе речи о блаженоуснулом архимандриту Јовану.

- Верујемо да је наш упокојени брат, саслужитељ, духовник, учитељ био неко ко је све дане свог живота посветио Господу. Служио, дишући Богом из дана у дан, припремајући се за излазак пред Њега и за улазак у вечни живот. Његов живот је за углед и пример. Он је један од сведока Божјих наших дана који се удостојио речи Божјих: Слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити. Његов изузетно дуг земаљски живот био је испуњен разноврсним страдањима и патњама. Носио је свој крст и оно што је за угледање јесте то да га је изнео часно, богобојажљиво и да се сасвим природно наставља чекајући васкрсење, рекао је владика Давид. 

Архимандрит Јован Радосављевић је сахрањен на монашком гробљу манастира Лелић, крај првог игумана те светиње архимандрита Авакума на чији се умрли дан и упокојио.

По завршетку молитвене молитвеног опроштаја у Лелићу, патријарх Порфирије је обишао храм Васкрсења Христовог у Ваљеву и одслужио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину.

Извор: Епархија ваљевска

Архимандрит Јован Радосављевић који се упокојио у Господу на празник Сабора Светог Архангела Гаврила, 8. априла, према сопственој жељи почива на монашком гробљу манастира Лелић, крај Аве Авакума, дугогодишњег игумана Светониколајевске обитељи, који је земаљски скончао истог дана пре три године. 

Уз саслужење више свештенослужитеља из више Епархија СПЦ, Заупокојеном Литургијом овога јутра (10. април), началствовао је Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, у чијој је Епархији последње године монашког живота провео архимандрит Јован, уз браћу архијереје: Његово Преосвештенство Епископа крушевачког г. Давида и Његово Преосвештенство Епископа нишког г. Арсенија. После Светог јеванђеља беседио је Епископ крушевачки Давид који је истакао да је за нас кључно сазнање да смо сви Божја творевина, да смо људи, али да је смисао живота оличен у очекивању Онога пред кога ћемо изаћи на суд. Са тим сазнањем живео је архимандрит Јован чији живот Епископ Давид оцењује као пример верности Господу, али испуњен бројним тешкоћама и искушењима. „Његов дуг земаљски живот био је испуњен патњама и страдањима, изнео је свој крст јасно и богобојажљиво“, посведочио је Епископ Давид.

Након литургијског сабрања одслужен је помен крај одра архимандрита Јована. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј уз саслужење поменутих Епископа, као и викарног Владике мохачког г. Исихија. У међувремену су се сабору прикључили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Помен је одслужио и Патријарх Порфирије. Пред почетак монашког опела дошао је и Епископ Јован Пурић. Уприличена је литија око манастирске цркве, а опело у летњем олтару је служио Патријарх Порфирије уз саслужење поменутих Епископа и великог броја свештенослужитеља. Беседио је Патријарх Порфирије који је нагласио да је Господ архимандрита Јована позвао Себи кад је отац Јован био најспремнији. Од његових бројних лепих особина издвојио је смирење и скромност, подвлачећи да је у свом дугом животу доживљавао и бројне увреде и понижења, која је носио као радост и благослов Божји.

Након Патријарха Порфирија беседио је и Владика Иринеј који је подвукао да је архимандрит Јован угађао Богу, служио му верно и посвећено, као и да је његов живот био у знаку Крста и васкрсења. Себе назива његовим скромним и недостојним учеником, али и духовним сином оца који је био саборни човек, негујући у себи црквену свест.

Окупили су се и бројни верници, а међу њима је и др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије, као и градоначелник града Ваљева Лазар Гојковић. Приређена је трпеза љубави.

Извор: Радио Источник

У суботу, 10. априла 2021. године, у Требињу и Тврдошу, обиљежен је четрдесетодневни спомен на блаженопочившег Епикопа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија. На Светој архијерејској литургији, служеној овим поводом у требињском Преображењском храму, предстојао је Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, уз саслужење Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, свештенства, монаштва и вјерног народа наше Помјесне Цркве. Одговарање вјерних предводио је Хор Призренске богословије Светог Кирила и Методија.

Повезан садржај: 

У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

Игуманија манастира Ћелија Пиперска монахиња Јелена: Ко је био наш Таса?

По читању еванђеоског зачала, бесједио је протопрезвитер – ставрофор, Радивоје Круљ, Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару, сјећајући се Владике Атанасија ускликнувши: 

Усудићу се, данас, и ја ускликнути, на четрдесетодневном помену Владици Атанасију: опрости свети Владико, ти си за нас, и за све здраве српске душе, трећи равноапостолни владика херцеговачки, Атанасије Нови Велики…

По Причешћу вјерних, одслужен је парастос Епископу Атанасију, а при отпусту, кроз сан и јаву, новопредстављеног пастира, оца и саслужитеља споменуо се и Епископ Григорије, представљајући и новоприређену Споменицу о блаженом уснућу Владике Атанасија, рекавши: 

У овој Споменици је само нешто записано од онога што су људи рекли о Владики Атанасију.., и много ће још тога људи рећи.., и написаће пјесници.., сликаће сликари, ми ћемо се сјећати.., једино што је важно да схватимо: да Владика Атанасије је сад код Бога, како је он нас учио…

Са сунцем у зениту, синови и дјеца, ученици и ближњи Владике Атанасија стигли су на његов гроб у Манастиру Тврдош, гдје је одслужен помен, а пред Параклисом Васкрсења Господњег у манастирском гробљу, Владики Атанасију и свима окупљенима, обратио се и Архимандрит Данило, игуман Манастира Житомислић: 

Драги Владико, стојећи данас овдје пред твојим гробом, говоримо најпре: теби хвала, а онда и свима вама, браћо и сестре, драге владике, који сте дошли данас сви из својих крајева.., и сви смо дошли данас овдје да одслужимо парастос четрдесетодневни, нашем оцу и учитељу Владици Атанасију, да се молимо за његову душу, и да му уручимо једну захвалност, онако, колико можемо од срца и колико знамо, за све оно што је учинио за нас, у све наше дане наших живота… Он нас је сабрао и сабирао, и ево данас нас је сабрао овдје, пред ову црквицу, коју је себи саградио за вјечни спомен и вјечну кућу. А, ова црква је црква Васкрсења, и ето то нам јасно показује да је Васкрсење наш смисао живота, а он нам је то тако свједочио својим животом, својом појавом, својим доласцима.., тиме што нас је волио, што нас је разумио, прихватао онакве какви јесмо…

Владико бесмртног имена, вјечна ти успомена!

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

 

Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...

Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 

После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  

О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.

Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!

Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.

протопрезвитер Дејан Крстић, 

професор Богословије у Нишу

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести,  7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима.

Повезана вест: 

Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно

Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха.

Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру.

Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав.

Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима.

Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен!

Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј служио је у четвртак, 8. априла 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и ђакон Иван Васиљевић. Помену су присуствовали најближи сарадници Епископа бачког.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг.

Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину.

Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат.

Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца.

Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас.

Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета.

Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу.

Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу.

Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања.

Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот.

(Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године)

Извор: Митрополија црногорско-приморска