ер нам се роди дијете, син нам се даде,
којему је власт на рамену, и име ће му бити:
дивни, савјетник, Бог силни,
отац вјечни, кнез мира!
(Исаија 9,6)

Овим ријечима велики и славни пророк Исаија најављује долазак мира народу Божијем, који ће се остварити рођењем дјетета по имену Емануил, што значи Бог је сишао међу нас. Вијенац спасења Бог није положио на главу цару који бијаше на власти, него дјетенцету које се рађа. Заиста, моћ Божија се кроз нејако новорођенче пројави!

Ове пророчке ријечи Свети Оци тумачили су месијански и њихово остварење су, наравно, видјели у рођењу Господа Христа. Међутим, ако само мало боље размислимо, а вјерујем да ће се сви родитељи, баке и деке сложити са мном, свако новорођено дијете, донекле парадоксално, доноси мир у дом у који улази. Оно несумњиво са собом доноси и нову, изузетну динамику, тражи да му посветимо велику пажњу и бригу, жели да се игра, комуницира, радује и истражује свијет око себе. Ипак, и поред читаве те динамике у центру остаје мир, тј. спокој, и као предуслов који је дјетету потребан да би могло да чини све друго што жели, и као плод који оно, упркос свим напорима, доноси у животе својих родитеља. Када нема спокоја, дијете плаче, а сви знамо да нема много тужнијих и потреснијих призора од тога.

Чује ли данас, браћо и сестре, свијет овај дјетињи вапај?! Ако га чује, а игнорише – зао је, а ако га не чује и не труди се да ослушне – безуман је или равнодушан, што је, како нас учи Свето Писмо, једна од особина које Господ најдубље презире! Свакодневно свједочимо томе да дјеца широм свијета страдају, пате, болују, дрхте од хладноће и страха и умиру! Хоће ли Господ Богомладенац опростити сузе дјетиње? Велике су љубав и милост његова, али једно је сигурно: о своме Страшном суду поновиће оно што је већ једном рекао: Све што учинисте једном од мојих малих, мени учинисте! (уп. Мт 25,40)

Но, вратимо се тајни рођења Богомладенца! У једној својој чувеној бесједи, посвећеној наступајућем празнику, Св. Григорије Богослов вели како је Господње оваплоћење дјело чудесније чак и од стварања свијета и човјека (Бесједа 38.13). Oн објашњава и зашто је то тако, па каже: Дјело стварања било је чудесно јер је Бог саздао биће слично себи, даровао је човјеку сопствени образ или лик; сада пак, у оваплоћењу, Бог постаје сличан томе бићу, односно Он савршено узима на себе људски лик, постајући у потпуности човјек.   

И заиста, могли бисмо ово исто рећи и овако: пријатно је да желимо бити слични Богу, лакше је одлучити се за стремљење ка савршенству и лијепо је вољети оно узвишено. Али како ли је само тешко чак и помислити на то да онај који је савршен чезне за несавршеним, да онај који је најузвишенији воли оно што је понижено? Па ако би се још и могло рећи да чежња за Богом, за најузвишенијим, у нама често, када год паднемо, производи жалост и да нас боли, замислимо тек колико боли Творца то када његово љубљено створење, човјек, за којим жуди да буде у заједници, непрестано и изнова иде из пада у пад? Непрестано и изнова, чак и након што му је показао куда треба да иде, након што му је приправио пут и поравнао стазе (уп. Мт 3.3), након што га је узео на плећа и понио тим путем да како не запне о камен ногом својом (Пс 90.12).

И, гле, управо ово, како каже Богослов, понајвише приличи Богу. Јер Бог нас, додаће Григоријев велики тумач Св. Максим Исповиједник, није заволио као самога себе, већ више од себе (Писмо 44). Да, то је мјера божанске љубави! На другом мјесту (Таласију 64) Св. Максим каже да је Логос постао човјек како би божанску мјеру учинио нашом мјером: није савршен онај који, каже он, природно љуби ближњега свога као самога себе, већ онај који божански натприродно брине о ближњем и љуби га више него самога себе, баш онако како, натприродно, Бог љуби нас.

Дакле, љубљени народе Божији, Бог нас је задужио – оним што је сâм учинио, и то исто очекује од нас; оно што он јесте, то исто хоће да и ми сами постанемо и будемо, да достигнемо мјеру божанске љубави. Како божански премудро! Јер, видите, овдје заиста немамо изговора! За одсуство сваке друге врлине бисмо се могли позвати на нашу слабост, на нашу грешност и завапити му покајнички – помози моме невјерју (уп. Мк 9.24). А за недостатак љубави не можемо, јер гријех није изговор за недостатак љубави – и грешник зна и може да воли другога и нешто више него самога себе. Гријех није препрека за љубав! Међутим, љубав јесте препрека за гријех – ето, у томе је тајна божанске премудрости! Господ долази, другу заједницу заједничари, како каже Григорије Богослов, да нас на божански начин исцијели човјештвом, показујући нам да ниједна од наших слабости, само ако љубави имамо, не пријечи наш пут у Небеса отворена.

Али још једно морамо знати: ова божанска љубав, на коју смо призвани, само се у дјелима очитује! Она није тек некакво стремљење духа, пасивна добровољност и благонаклоност, већ дјелатни огањ који собом све обухвата. Син Божији је у човјеку запалио овај огањ силаском у утробу Дјеве и ми га више не можемо угасити. Међутим, до свакога од нас је да ли ћемо му се опирати, па ће нас он и даље неописиво болно, а бесплодно, пећи или ћемо се трудити да у њему сагоријевамо наше страсти, стремећи да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Мт 5.48). Тада ћемо, и једино тада, у том огњу осјећати топлину, свјетлост и надасве божанску радост! Радост Божића! Тада ћемо бити у стању да на божићној јутарњој служби искрено из срца кличемо управо ријечима Григорија Богослова: Христос се рађа, славите! Христос са небеса, изиђите му у сусрет! Христос је на земљи, узвисите се! Нека пјева Господу сва земља!

Мир Божији, Христос се роди!  

https://eparhija-nemacka.com/bozicna-poslanica-episkopa-grigorija-4/

ЛУКИЈАН

МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП БУДИМСКИ

И АДМИНИСТРАТОР ТЕМИШВАРСКИ

свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима Епархије будимске: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Својевољно, пак, родивши се од Деве, проходним нам учини пут ка своду небеском. Њега по суштини једнака Оцу и људима славимо.“

(други канон Божића, Јована Монаха)

Оваплоћење Бога Логоса је тајна над тајнама јер Он, будући нестворени Бога, рођен од Оца пре свих векова, рађа се у телу, од жене – Пресвете Богородице. Анђелске силе дрхте пред овим чудом а творевина прима свога Створитеља као Богомладенца и поклања му се и приноси дарове.

Цар Небески се из човекољубља на земљи родио и међу људима поживео. Од самог Рођења Христовог уочавамо да домострој спасења предвиђа пројаву саборности и јединства Творца и творевине, Животодавца и света, Бога и човека али почива и на саборности и јединству човека са човеком, са ближњима. Само човек измирен са самим собом, својом савешћу и са другим људима стиче предуслове за остварење заједничког општења у заједници верних – Цркви, а кроз ту заједницу остварује се и општење са живим Богом.

Живимо у времену комерцијализације свих делова друштва па и верских празника. Божић више није тајна доласка Бога у свет ради нашег спасења него је наметнут искључиво као зимски период године када домове и радне просторе украшавамо нарочитим украсима, купујемо и трошимо се као да даривање и пажња према другима не треба да постоје у друге дане осим Божића.

Смисао Божића јесте у созерцању, схватању дубине овог догађаја и преношењу унутрашњег човековог молитвеног и честитог расположења на околину. У том случају оправдани су и украси и обележавање празника у материјалном смислу, ако смо најпре очистили своју душу и срце од зле савести и ако смо је украсили врлинама. Спољно деловање нас људи, наши поступци, реакције па и начин славља треба да пројављују наше унутрашње стање духа.

Бог је дакле поживео са људима и проповедао им Царство Небеско, које је на послетку својим славним Васкрсењем и отворио. Он је међутим оставио и предукус Царства небеског у виду причешћа Светим Тајнама – Телом и Крвљу Господњом, а које се дешава на светој Литургији која је једина наша веза са Богом и свима из рода нашега.

Животворна сила која пројављује и оживљава сваке године празнике попут Божића, али и читав циклус празника, као да се дешавају опет овде и сада, јесте богослужење на које су позвани сви људи добре воље.

У дубоком осећају и поимању величине верских празника које литургијски прослављамо, попут Божића, лежи тајна литургије која преображава творевину и чини да изнова људски род мистично проживљава и окуша све оно што је својствено управо за празник који на овај начин славимо.

Истинска прослава Божића јесте она литургијска која врхуни припремом за свето причешће и причешће Телом и Крвљу Христовом који је свој живот дао да га ми имамо у изобиљу.

Божић је време духовне обнове, рађа се превечни Бог да би се у нама родило покајање, доброта, поштење, да би се обновио наш однос са Богом кроз литургијски живот и да би се поправио наш однос са људима који нас окружују. Божић је рођење Бога у свету али и рођење нас као верних чеда Божијих.

Овога Божића посебно се молимо за све страдалнике света, молимо се за престанак ратних сукоба у којима страдају наша браћа хришћани али и друга деца Божија, молимо се за праведан мир.

Драга браћо и сестре, нису само ратна дејства и убијања проблем данашњег друштва а поготово овога у којем ми живимо. Људи су се претворили у темпиране бомбе и спремни су зарад својих личних али привремених интереса да разарају друштво и ближње. Разарајуће дејство има и претешка реч која често убија, свађе и лични сукоби у којима понекад учествујемо. Нека нам путоказ буде сам Господ који нас је позвао да праштамо и љубимо једни друге јер ће се по томе познати да смо ученици Његови.

Тајна Божића нам се открива у понизности, смирењу и спремности на жртву на које вас, браћо и сестре, све позивамо јер је то једини пут ка спасењу и вечном животу који Господ дарује праведницима и покајницима.

Позивамо Вас драга децо духовна на духовну обнову али и на обнову нашег националног бића јер смо суочени са модерним начином живота који нас води у отуђеност од наше православне цркве па и од наше српске националне припадности. Апелујемо на све српске институције у Мађарској али пре свега на домаће цркве – српске породице, да у својим домовима деци усаде љубав према припадности нашем народу и његовој православној вери.

Позивамо вас драга децо духовна на обнову нарушених односа са вашим породицама, позивамо вас на обнову нарушених односа и прекинутих пријатељстава, позивамо вас најпре на праштање и пожртвованост у изграђивању мира и јединства у српској заједници на овим просторима јер само тако можемо опстати као народ. Сви лични интереси и сукоби су ништа пред изазовом нестанка нас као народа са ових простора. Стога вас још једном позивамо на праштање и јединство и обнову српског духовног и националног бића у нашим малим и великим срединама. Позивамо вас и да са праштањем и изграђивањем тог мира почнете на сопственим кућним праговима.

Тајна Божића лежи у обнови човековог палог достојанства које му је стварањем дато и у обнови Божијег лика у нама самима, према којем смо и створени.

Молимо Богомладенца Христа да својим доласком међу људе донесе љубав и мир на које смо сви позвани и да нам просветли ум и срце да сагледамо истинске вредности без којих je овоземаљски живот бесмислен.

Све Вас драга децо духовна поздрављамо радосним Божићним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2024. година!

Дано у Нашој Епископској резиденцији, у Богомчуваном граду Сентандреји,

о Божићу 2023. године

Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом

+Епископ будимски и темишварски Лукијан

 https://www.serbdiocese.hu/2024/01/05/bozhi-na-poslanitsa-episkopa-lukijana-3/ 

СЕРГИЈЕ
По Милости Божјој
православни епископ
Епархије бихаћко-петровачке и рмањске

Свештенству, монаштву и вјерном народу српском на подручју
Богом чуваног Владичанства бихаћко-петровачког и рмањског
у наступајућем 2024. Љету Господњем,
током којег ћемо прославити два велика јубилеја:
580 година од оснивања манастира Рмањ и 100 година од оснивања Епархије бихаћке.

Рођење Христово, пророковано од старозавјетних пророка и ишчекивано од старозавјетних праведника, јесте дан надрадосни који је испуњење обећано свима онима који су Господа чекали (Пс 118, 24); тражећи Га срцем, надајући Му се вјером, ишчекујући Га с љубављу, онако као што незлобива, мудра и послушна дјеца ишчекују никад виђеног Родитеља.
Син Божји постаде Син Човјечји, а постајући човјек Он не престаде бити Бог, те баш зато, вођени том тајном, заједно са Светим Григоријем Богословом, можемо ускликнути: „О, новога ли мијешања! О, чудног ли сједињења! Онај Који Јесте постаје, и Нестворени ствара се“.
На Божић, празник неисказане радости, мира и љубави, рађа се Спас, „Који је Христос Господ“ (Лк 2, 10-14), рађа се „Син Јединородни“ (Јн 1, 18), рађа се „Беспочетни, Несаздани, Неизменљиви, Невидљиви, Неизрециви, Несхватљиви, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени“, Онај Који је Извор Живота (Пс 49,1; Јн 14,6), у Којем је почетак нашег спасења, наш Пут, наша Истина и наш Живот (Јн 14, 6).
Зато се радујемо Божићу, чак и онда када не разумијемо довољно Свето Писмо и његову ријеч, али срцем осјећамо радост коју умом не можемо објаснити, схватити и докучити, али, као што рече Старац Пајсије Светогорски, Господ Христос увијек и заувијек куца на врата срца.
Божићну радост наши сиромашни, обесправљени и прогоњени преци умјели су препознати, па је сву њихову љубав према Богомладенцу Христу и овом великом празнику наш велики пјесник, мислилац и тајновидац цетињски Петар Петровић Његош сажео у неколико стихова, рекавши: „Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића“. Из овога нам постаје јасно да је Божић не само празник радости већ тренутак у којем је људски род прогледао, угледавши Онога Којег до тада људско око није видјело. Христовим Оваплоћењем отворене су нам очи вјечног спасења, а Њиме су наша беспућа постали путеви истине којима нам ваља ходити, свуда и у сваком времену. Постајући Светом Тајном Крштења род плодотворни и духовни пород Његов, јер сви који смо се у Христа крстили у Христа смо се и обукли, дужни смо гледати више ка Небу него ка земљи, живјети животом Вишњег Јерусалима, одбацујући све оно што нас од Христа одваја, јер смо призвани да будемо причасници Славе Његове.
Господ је наш Кормилар, а Црква Његова – Лађа спасења нашег. Зато се добрим дјелима, вјером, богољубљем и братољубљем уподобимо нашим светим прецима, који су за Богом чезнули, чувајући вјеру православну и творећи заповијести Његове. На нама је да предачки аманет испунимо, не бисмо ли и сами били препознати од наших потомака онако као што ми препознајемо претке наше, дивећи се њиховом трпљењу, јунаштву и духовној чистоти, која није била плод њихове патње и сиромаштва, већ њихове неупитне, несаломиве и чисте вјере која им је обасјавала таму ропских ноћи и видала им ране јуначке.
Са нама ништа нити почиње нити завршава, али будимо Богу благодарни што смо удостојени тога да будемо само једна карика у ланцу која ће спојити претке и потомке, па зато дајмо себе свом времену и свима онима које нам је Господ дао за наше земаљске сапутнике. Будимо једни другима примјер части, оданости и поштења, да бисмо бар на трен засијали сјајем неумрлих предака, чији аманет настојимо испунити тако што ћемо се угледати на њих као што су се они угледали на Христа.
Управо због тога чувајмо оно што нам је од њих остало и што смо дужни предати нашим потомцима, како бисмо и сами имали удјела у њиховој љубави према вјери православној и имену српском, баш овдје на овом благословеном крајишком тлу које нам је дато на љубав и бригу.
У години која је пред нама Светониколајевски манастир Рмањ засијаће у до сад невиђеном сјају, биће окончана његова вишегодишња обнова, а у септембру мјесецу освештаће га патријарх српски заједно са архијерејима и свештенством, што ће уједно бити и врхунац прославе великог јубилеја – 580 година од оснивања манастира Рмањ.
Такође, у Саборном манастирском храму Светог Оца Николе, током наредне године, биће положени земни остаци свештеника и војводе Ђурђа Карановића, који је својим животом задужио не само манастир Рмањ и Српску тромеђу већ и цјелокупно подручје Босанске Крајине, којој се постхумно враћа из Шапца да бисмо се ми вратили себи и својим крајишким коријенима.
Обнова Рмња, у символичком смислу, означиће обнову Српске тромеђе, која никад није била пуста док су са њених парохијских и манастирских храмова чула православна звона и док се у њеним светињама појала Света Литургија. Због тога чврсто вјерујемо да ће духовно и материјално васкрсење рмањске светиње призвати Божји благослов на свако наше крајишко опустјело село, на сваку празну кућу и сваку богочежњиву душу, како бисмо, уз помоћ Божију, обновили живот тамо гдје га је одувијек било.
У мјесецу октобру обиљежићемо још један важан јубилеј – 100 година од оснивања Епархије бихаћке, коју је својим Указом од 24. јуна 1924. године формално основао југословенски краљ Александар Карађорђевић. Овај јубилеј прославићемо у граду Бихаћу, којег се нисмо одрекли, иако нас у њему готово више и нема, али памтећи Гаравичке мученике и обиљежавајући стогодишњицу Епархије дајемо своје двије лепте страдалној Крајини и поменутом граду на Уни, да оно што нас је остало и преостало буде сјеме неког новог живота.
На крају, очински, братски и синовски позивам све оне који су наслиједили земљу својих предака, на подручју Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, да је чувају од корова, да је одржавају и да је никада, никоме и нипошто не продају, јер оно што су наши преци крваво стицали немамо право отуђивати. Чувајући оно што нам је остало, ми чувамо стопу свете крајишке земље без које не можемо постојати, јер само стојећи на њој можемо видјети себе у огледалу људске и Божије правде на коју смо крштењем позвани. Чувајући земљу сопствених предака чувамо себе од проклетства потомака, јер они који ће тек доћи на овај свијет једном ће се запитати шта је наша генерација учинила да сачува све оно што су многобројне генерације прије нас чувале и сачувале за наше покољење. Нека нам наши преци буду на уму сваки дан у години. Угледајући се на њих и на њихову жртву нећемо залутати на све узбурканијем мору живота нашег.
Призивајући на све вас благослов Богомладенца Христа, драга и вољена браћо моја, желим вам срећне и благословене дане Божића – Празника радости, љубави и мира, знајући да нас Онај, Који се ради нас и ради нашега спасења у Тијелу родио, неће оставити чак ни када заборавимо себе. Зато вас, све заједно, поздрављам поздравом Неба и Земље, Анђела и Светих, Мученика, Новомученика и предака наших:

Мир Божји – Христос се Роди!

Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, владика Сергије, Епископ бихаћко-петровачки и рмањски

http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/bozicna-rmanjska-poslanica/

Митрополија црногорско-приморска (МЦП) донирала је Центру за физикалну медицину и рехабилитацију (ЦФМР), Клиничког центра Црне Горе (KЦЦГ), два апарата импулсног магнетног поља ниске фреквенције, укупне вриједности 12.100,00 еура. Апарати имају широку примјену у физикалној медицине за лијечење, између осталог, мускулоскелетних обољења и поврједа, остеопорозе, декубита, запаљенског и дегенеративног реуматизма…

На свечаном уручењу донације, у присуству министра здравља др Војислава Шимуна, менаџмента KЦЦГ и запослених у ЦФМР, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије, казао је да је обичај Митрополије црногорско приморске да сваке године донира неки важан апарат, који је потребан за лијечење пацијената у Клиничком центру или некој другој болници на подручју Црне Горе.

”Наставили смо нашу традицију и ове године смо купили два апарата за физикалну терапију. Веома сам захвалан на овом дочеку, на овој љубазности господина министра, госпође директорке KCCG и госпође директорице Центра за физикалну медицину и цијелом особљу Клиничког центра, који улажу огромне напоре за здравље нашег народа у цјелини, што се заиста види по резултатима њиховог рада. И кад видимо ту њихову жртву онда смо мотивисани том њиховом жртвом да учествујемо са наше стране колико можемо и да помогнемо да се унаприједи здравство у Црној Гори”, казао је Митрополит Јоаникије, упућујући честитке поводом предстојећих божићних празника.

Приликом свечане примопредаје донације захвалност Митрополији је упутио министар др Шимун.

„Велика ми је част и задовољство да данас испред Министарства здравља и цјелокупног здравственог система упутим ријечи посебне захвалности Митрополији црногорско-приморској и Митрополиту Јоаникију, на још једној донацији KЦЦГ-у,“ казао је др Шимун.

„Ваш хумани чин, уочи Божића, највећег и најрадоснијег хришћанског празника, који, рекао бих, постаје традиција, има посебан значај и важност. Досадашње донације, од ултразвучног апарата и новчане помоћи и сада медицинске опреме за потребе Центра за физикалну медицину и рехабилитацију, достигле су износ од око 45 хиљада евра, што је вриједно поштовања“, нагласио је др Шимун.

„Влада Црне Горе у потпуности је посвећена унапређењу здравственог система и очувању здравља популације, али сваки вид помоћи је добродошао и изузетно значајан. Митрополија је још једном показала да је посвећена добробити свог народа на чему смо вам сви веома захвални“, закључио је министар др Шимун, честитајући свим вјерницима православне вјероисповијести предстојећи Божић, уз жељу да их служи добро здравље и да га проведу у миру и благостању.

Директорка KЦЦГ др Љиљана Радуловић је казала да је хумани чин Митрополије црногорско-приморске, уочи најрадоснијег православног празника, најбољи начин да започнемо годину.

“Захваљујемо се Митрополији црногорско-приморској, на овако вриједној донацији, која ће умногоме олакшати рад терапеутима и побољшати услугу коју пружамо нашим пацијентима. Такође смо захвални што је Митрополија црногорско-приморска препознала наш рад и баш Центру за физикалну медицину донирала поменуте апарате”, казала је др Радуловић.

Захваљујући Митрополији црногорско-приморској на вриједној донацији, директорица Центра за физикалну терапију и рехабилитацију, др Соња Нејков, појаснила је да се импулсно магнетно поље ниске фреквенције ширико примењује у физикалној медицини и рехабилтацији.

“Особито сам задовољна што је Митрополија изабрала да донира баш Центру за физикалну медицину и рехабилитацију два апарата за магнетну терапију ниске фреквенце, који ће умногоме значити нашим физиотерапеутима и особљу које ће радити на тим апаратима, као и нашим пацијентима. Апарати који су до сада коришћени у нашем Центру старости су између 15 и 20 година, тако ће нови који су аутоматизовани и имају новију технологију фокусираног магнетног таласа, значајно допринијети и убрзати рехабилитацију нашим пацијентима”, истакла је др Нејков. Она је навела да је на дневном нивоу у пресјеку између 500 и 550 пацијената на терапији, а од тог броја 90 одсто њих користи магетотерапију у свом лијечењу.

https://svetigora.com/klinicki-centar-crne-gore-mitropolija-donirala-medicinsku-opremu-centru-za-fizikalnu-medicinu-i-rehabilitaciju/?fbclid=IwAR3xk4utQyt8DgvEcli9x5AOm4evogrCxdvQh0AepjZ_nxrPPNrZRargS1U

Српска школа "Никола Тесла" при цркви св. Луке у Вашингтону је 30. децембра 2023. године, организовала традиционалну дечију Божићну радионицу уочи предстојећих славља, сазнаје Радио "Слово љубве". Радионицу је кратким словом отворио протојереј др Василије Вранић, а сабрана дечица су имала прегршт разноврсних питања о радосном празнику Рождества Христовог. Учитељи-волонтери су и за овогодишњу радионицу приредили неке од деци најомиљенијих божићних активности, попут мешења српског божићног хлеба - чеснице и украшавања божићне јелке и бадњака украсима које су деца сама направила тог дана, а посебну пажњу изазвао је специјални ликовни пројекат осликавања иконе Христовог рођења на стаклу. На крају радионице, деца су уживала у укусу свеже испечене чеснице, у чијем су стварању сама учествовала.

Извор: Радио "Слово љубве"

У недељу, 17. децембра 2023. године, када Црква слави успомену на Свету великомученицу Варвару и Преподобног Јована Дамаскина, а наша помесна Српска Црква празнује Детињце, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј службено је посетио Пунта Кану у Доминиканској Републици са благословом надлежног канонског архијереја, Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.

Повод посете било је освећење камена темељца новог храма Преображења Господњег, који је уједно и први православни храм на Карибима. Новоподигнути храм је урађен по пројекту архитекте Саве Ристића по угледу на Херцеговачку Грачаницу, са криптом која је посвећена Светом цару Лазару и Светом Александру Невском. Пројекат је реализован заједничким трудом народа тог краја и прилозим из читавог света. Радосном догађају присутвовало је око 150 верника. Богослужило се на црквенословенском, српском, руском, енглеском, грчком и шпанском језику.

Преосвећеном Епископу Иринеју саслуживали су архимандрит др Евстатије (Аздејковић), архијерејски намесник за Венецуелу, Доминиканску Републику, Панаму и Сан Мартин, као и ђакон Дарко Трипковић, финансијски секретар Епархије источноамеричке.

Извор: Епархија источноамеричка, СПЦ

https://mitropolija.com/2023/12/28/prvi-pravoslavni-hram-na-karibima/

У својој кампањи присвајања материјалне и духовне баштине Српске Православне Цркве, Министарство културе из Приштине је, самоиницијативно започело „обнову“ православне цркве у селу Горње Винарце, седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра, наводи се на фејсбук страници Града Митровице. Поред тога што није контактирало СПЦ око обнове овог објекта, министарство у Приштини је отишло и корак даље и прогласило ову цркву „католичком“, у очигледној намери да присвоји баштину Српске Православне Цркве.
Црква је под именом „католичка црква у Горњем Винарцу“ уврштена у списак „споменика под заштитом Министарства културе у Приштини из 2016. године. У тексту на интернету који се позива на изворе из министарства помиње се да је поправљен кров од камених плоча, урађен тротоар и да је црква изнутра омалтерисана, а фотографије показују да су стављена привремена врата. Пред црквом је постављен знак Министарства културе Косова где се помиње опет назив „католичка црква у Винарцу“ и наводе две фирме која обавља радове, који су, како се тврди, при крају.
Ради бољег упознавања јавности, ова Православна црква постоји још од XIV века, у селу које је тада било чисто српско, са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису непосредно након османског освајања Косова и Метохије у области Иса-бега Исхаковића, 1455. године. У документу који је издао Оријентолошки институт из Сарајева 1964, који је радио и друге турске пописе из којих се види тадашњи састав становништва, помињу се виногради у овом селу, по чему је очигледно и добило име. По својој грађевинској структури јасно се види да је црква у Винарцу слична гробљанским црквама из 14-15. века којих је више на ширем простору, са олтарском апсидом и за православну традицију карактеристичном нишом за проскомидију. У селу се не помиње присуство римокатоличке заједнице, а колико је познато Епархији рашко-призренској, римокатоличка бискупија никада није користила ову цркву, нити о њој има икаквих писасних података и материјалних доказа.
 
До 1999. године, цркву су користили православни верници који су се овде окупљали на први петак после Васкрса, јер је црква била посвећена „Животворном источнику“, о чему додатно сведочи извор у близини. Након протеривања српског становништва, црква у Горњем Винарцу је оскрнављена, запаљена, исписана графитима, а улазна врата су поломљена. Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. године оштетили или уништили албански екстремисти. Ово је још једно сведочанство да о цркви коју је локално албанско становништво сматрало српском, јер у противном не би била скрнављена и паљена, што је случај и са многим другим црквама и манастирима који су нападани, а сада се у медијима или преко Министарства у Приштини проглашавају за „албанске цркве“.
Према ранијим подацима Епархије рашко-призренске у време комунистичког периода црква је нападана и у ранијем периоду и девастирана је 1972. године када је груа локалних Албанаца разбила врата, прозоре и демолирала унутрашњост цркве покушавајући да је запали.
Епархија рашко-призренска изражава најоштрији протест због процеса који, очигледно представља намеру косовских власти, да цркве које су албански екстремисти рушили или оштећивали сада „обнавља“ без икакве консултације са Црквом којој ти објекти припадају и да мења њихов идентитет, и поред постојећих историјских сведочанстава.
Епархија рашко-призренска ће поводом овог најновијег инцидента обавестити међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине, јер косовске институције не реагују на тужбе СПЦ и не извршавају своје правне обавезе према нашој Цркви чак ни у случају пресуда највиших судова. Наша Епархија се не противи обнови својих светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999. и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Зато је обнова порушених српских цркава након Мартовског погрома рађена под надзором Савета Европе који је гарантовао заштиту права СПЦ.
Ако је први део стратегије албанизације овог простора био протеривање српског становништва након рата 1999. када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, и систематско уништавање српских православних цркава и гробаља да би се затрли сви трагови нашег историјског постојања, сада је противно свим нормама, али и косовским законима циљ албанских институција на Косову да те цркве које су рушене самостално обнавља мењајући њихов идентитет. Овакво понашање косовских институција главни је разлог немогућности нормалне сарадње СПЦ са институцијама које отворено раде на негирању наше историје, идентитета и наслеђа, а све у циљу стварања етнички чисте албанске територије.
Зато овом приликом позивамо међународне представнике да реагују на ове инциденте и предузму мере како би се будуће насиље над нашим црквама зауставило. Мењање идентитета цркава директно изазива етничку и верску нетерпељивост и кажњиво је по законима Косова, изазива етничке и верске тензије и онемогућава смиривање ситуације која је вишеструко погоршана посебно последњих година.

https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/ministarstvo-kulture-kosova-bez-konsultatsija-sa-spts-vrshi-radove-na-pravoslavnoj-tsrkvi-u-selu-gorne-vinartse-kod-mitrovitse-i-proglashava-je-katolichkom-tsrkvom/

У свечаној сали хотела Ахат Плаза 18. новембра 2023. године у Офенбаху одржана је донаторска вечера у организацији Епархије диселдорфске и немачке и Црквене општине Франкфурт.

Том свечаном догађају присуствовало је око три стотине еминентних гостију из Немачке и Отаџбине. Програм је отворио Владике Григорије пригодном беседом (беседа у целости налази се ОВДЕ), нагласивши значај који вечера има не само у међуљудским односима као медијум љубави, гостопримства и пријатељства, него и њену незаобилазну улогу у историји спасења и наше хришћанске Цркве од најранијих времена па све до данас, што се посебно огледа у вечери љубави или Светој евхаристији.

У наставку програма приказан је краткометражни филм историјата и значаја Минхенског (Српског) псалтира. Присутнима су се обратили и: испред Епархијског управног одбора Епархије диселдорфске и немачке г. Миодраг Шорић, у име Градоначелника Франкфурта гђа Милкица Ромић, у име парохијана и Црквеног одбора свештеник Симон Туркић. Атмосферу је употпунио музички програм у коме су наступили хармоникаш Мирослав Нишић из Есена, музички дуо Марије Милосављевић и Оливера Рушке из Франкфурта, као и оркестар Златни фијакер из Новога Сада.

На донаторској вечери у сврху довршења изградње храма Васкрсења Христовог на Галусу прикупљено је око 195 хиљада евра. Том приликом продато је и 10 примерака фототипског издања Минхенског (Српског) псалтира у вредности од 100 хиљада евра, док је икона Пресвете Богородице, дело уметника Рада Шарића, продата на аукцији за 3500 евра.

Извор: Епархија диселдорфска и немачка

”Како год да погледаш Његоша и како год да судиш о њему је ли то пјесник, митрополит, геније или момче с Његуша кога је стриц скоро па натјерао да обавља те владарске функције, не можемо га објаснити“, поручио је синоћ на предавању Његош наша тајна протојереј ставрофор Гојко Перовић.

”Он измиче сваком објашњењу и ово предaвање само су неке назнаке, покушај да направимо један од могућих оквира за ту лијепу слику која се зове Петар II Петровић Његош”, казао је Перовић.

Отац Гојко је рекао да се у филозофији XX вијека појављује правац „егзистенцијализам“, који каже: ”Ето ми не можемо дефинисати човјека, ми филозофи, и не можемо дати неко учење које ће објаснити шта је човјек, али морамо да живимо.”

”Тај филозофски правац одговара да човјек мора да нађе модус живота упркос чињеници да не може да објасни шта је. То је било средином XX вијека, а средином XIX Његош пише оне стихове: „Што је човјек, не зна, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега ,види,није земља.“ У та три стиха је изразио и суштину православне антропологије и дао потпуно егистенцијалистички став не знам шта сам, а морам да живим и земља ме вара и знам да није за мене него нешто друго”, казао је.У Његошевом дјелу, осим што је био савременик збивања, има доста тога визионарског, што је упућивало на развој неких друштвених догађаја и у будућности.

”Најумнија глава тренутно у Црној Гори , професор Соња Томовић Шундић је описала Његошево пророчанство диктатура, нацима, комунизмa и осталих диктатура једноумља XX вијека. Управо неким кадровима из Луче микрокозме, гдје се описује сатанино отпаднуће од Бога, па је окупио око себе свиту обожавалаца, Његош то представља као вриску, урлике, заглушујући буку”, казао је отац Гојко.

Нагласио је да је његово дјело Луча микрокозма, једно препричавање, а можемо рећи и тумачење неких библијских стихова, посебно ако се обрати пажња на литургијски контекст Луче микрокозме, о којој говори Жарко Видовић.

”Горски вијенац почиње Тројчинданским сабором на Ловћену, то су биле као неке наше витешке игре. Надмећу се Црногорци у гађању из пушке, рвању, а завршава Малим Божићем, односно Новом годином. Кад видите његова писма, кад хоће временски да одреди када ће нешто да буде, он опет као референце користи црквене празнике. То мало што је стигао да поживи и како каже Матији Бану није стигао ништа да остави, збиља је радио као да ради нешто Божије, а не нешто за себе. Зато је и опстао, зато што је Његош прије свега Божији сарадник. Његошева свака ријеч нешто значи и сва његова писма, разговори, дјела, најприје молитве, онако како је знао и умио. Изгледа да је и успио чим ми имамо државни празник”, рекао је.

Предавање је организовано у оквиру програма Његошевих дана, црногорског празника културе, у организацији ЈУК Херцег фест у сарадњи са Секретаријатом за културу и образовање Општине Херцег Нови.

https://mitropolija.com/2023/11/13/predavanje-oca-gojka-njegos-nasa-tajna-u-dvorani-park-u-herceg-novom/

Прије три године, на данашњи дан, 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић).
Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. По његовој жељи у гробницу је насута земља из родне Мораче, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца.
Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је тридесет година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерници су помијешаних осјећања – туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега – прилазили у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику.
Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу.
Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он достојан свога звања и призвања.
“Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – ране наопаке, бремените новим омразама, диобама и непочинствима…
Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога!
Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!”
Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио:
“Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!”
Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи, где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и Небо се радују.”
О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота, свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.
ВЕЧИТЕ ЛИТИЈЕ
Од оне велике сахране митрополита Амфило­хија у Подгорици, кад је починуо у крипти Храма који је подигао Христовом васкрсењу, многи су људи сањали Литије. Најпре се сазнало за једног дечака са Златице покрај Подгорице. Остала је легенда да је име Златици дао Све­ ти Сава, кад је угледао поље пшенице: „Како се злати ова шеница, ова златица“ – памти прича да је светитељ рекао. Пробудио се тај дечак, и пред одлазак у школу ис­причао сан: Прилази велика литија, много народа, деце и свештеника, застава и икона – сви поју и право к њиховој кући, а отац изнео ракију, мајка погачу, да их дочека… Па један радник Агро­комбината, па студент, па још многи. Сви песници!
У сваком сну, пред сваком литијом, владика Амфи­лохије, са златном митром, у златној одежди, са златним жезлом. Неко чује Горски вијенац, неко Боже правде, неко Онамо, намо. Сви знају све песме и сви певају. Кад одјекну звона, пробуди се, свако, осмехнут.
Сад по земљи, сад по небу, тече велика и непрекидна Литија православне вере и Црне Горе.

https://mitropolija.com/2023/10/30/tri-godine-od-upokojenja-mitropolita-amfilohija/

На 66. међународном сајму књига, који ће бити одржан од 21. до 29. октобра 2023. године у Београду, Српска Православна Црква ће представити своја издања на штанду у хали 1, док ће епархије Српске Православне Цркве своја издања изложити у хали 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига.

У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова – разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог Писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу… Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику.

Извор: Информативна служба СПЦ