Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у среду, 12. маја 2021. године, Његову Екселенцију Александра Боцан-Харченка, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Републици Србији.

Пријему у Владичанском двору у Новом Саду су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, као и сарадници г. Боцан-Харченка.

Саговорници су братски разговарали о нераскидивим историјским и духовним везама између српског и руског народа, као и о актуелној ситуацији у православном свету. „Били смо увек јединствени кроз заједничку историју и помагали једни другима. У данашњем свету – који је препун искушења, изазова, опасности и неправде – само ако будемо заједно можемо да имамо исправан став и добру будућност. Релативно кратак разговор нам је дао могућност да обухватимо све најважније теме које су актуелне и неопходне за све нас, од Москве до Београда, до Новог Сада и било где”, казао је Преосвећени владика Иринеј после састанка.

Истичући да је разговор протекао у лепој и срдачној атмосфери, господин Александар Боцан-Харченко је рекао да је са владиком Иринејем причао о Спомен-храму Светога Саве на Врачару, могућем доласку Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у посету Српској Православној Цркви, као и о изазовима са којима се сусреће православна васељена. „Владика је изнео своје мишљење које се потпуно поклапа са нашим оценама и своје мишљење на који начин Православље може да успостави јединство, да превазиђе новонастале поделе, пре свега у Украјини”, додао је изванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Републици Србији.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

*Која би била Ваша основна порука верницима поводом Васкрса, који и ове године, нажалост, због пандемије коронавируса обележавамо нешто другачије него иначе. Многи неће бити са својом породицом да се традиционално куцају јајима, а неки неће имати прилику ни да присуствују литургијама…

Васкрсење Христово, најрадоснији и највећи празник који прослављамо, прилика је да још једампут сагледамо истину да то није тек неки догађај из давне прошлости већ да је Васкрсли Христос присутан међу нама у свим данима нашега живота. Свесни Спаситељеве присутности у нашим животима,  треба да се суочавамо  са  свим искушењима и недаћама, укључујући и актуелну светску недаћу коју је изазвао вирус ковид-19 (корона). Истина је да Васкрс већ по други пут дочекујемо у тешким околностима, суочени са епидемијом са којом наши лекари воде непрекидну и тешку борбу. Изгубљени животи, као последица пошасти, ненадокнадив су губитак не само за ближње и породице преминулих него и за целокупно друштво.

Али, упркос свим искушењима свет ће, уз помоћ Божју, уз помоћ Васкрслога Христа, Победитеља смрти, победити корону. Сведоци смо да и лекари и надлежне власти ових  дана са више оптимизма гледају на недеље и месеце који предстоје. Србија, Богу хвала, располаже довољним медицинским капацитетима да помогне како народу у нашој држави тако и нашим сународницима и другим људима у суседним земљама. Надамо се да све иде полако набоље и да се назире крај. Зато ћемо на светој Литургији о Васкрсломе Христу, савршеном и једином истинском Лекару наших душа и тела, радосно појати: ,,Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.“ Молитвено ћемо се сетити и јунака нашег доба, оних лекара и  медицинског особља који су својим пожртвовањем и човекољубљем исписали најлепше странице наше новије историје, као и браће и сестара наших, свих у Господу уснулих са вером у васкрсење и живот вечни. Наша Црква је током епидемије изгубила свога патријарха, тројицу архијереја, десетине свештеника и свештеномонаха и веома много верника. Али што на земљи изгубисмо, то на небесима добисмо! Добисмо живе молитвенике пред Васкрслим Господом…

*Постоји мишљење да је Бог у свет посало овај вирус као неку врсту искушења са којим ми треба да се изборимо. Како Ви гледате на то?

Све што нам се догађа догађа се по божанском Промислу. Ништа није случајно ни бесциљно. Бог, Својом премудрошћу, све чини с разлогом, при чему нешто бива по вољи Његовој, а нешто по допуштењу Његовом, да би напослетку увек побеђивало добро, а никада зло, увек живот, а никада смрт. Ово што рекох важи и за болести, како појединачне тако и оне које захвате читави свет. Време страдања је и време сведочења Бога, време за истинску веру и богопознање, за љубав и доброту. Невоље и патње не треба тумачити искључиво као казну него као проверу, као испит, као духовни тест, па, самим тим, као позив на духовно оздрављење и спасење. Наш живот, дарован нам од Господа, Животодавца, треба да буде прожет вером, духовном трезвеношћу и разборитошћу.  Не треба да се бавимо нагађањима и предвиђањима већ да реалистички, одговорно и по савести промишљамо и сагледавамо последице онога што се догађа. 

*Да ли смо се удаљили од Бога и да ли имате утисак да га се многи сете само онда када им буде тешко у животу?

Погледамо ли штампу, телевизијске програме, интернет… – стварно се стиче утисак да је савремени човек (ако под тим појмом подразумевамо човека западне културне парадигме) више отпао од Бога него претходни нараштаји. То је у великој мери чињеница и истина, али не и потпуно нова чињеница ни коначна истина. У људском роду вера постоји од искони, откако постоји човек, а безбоштво – откако постоји грех. Већ у Светом Писму Старога Завета, вековима пре Христа, сусрећемо сетну констатацију: ,,Рече безумник у срцу својему: нема Бога“. Осим тога, по старом хришћанском схватању, данас занемареном, безбоштво није само порицање Бога или одрицање од Бога него и живот без Бога, живот без осећања реалног присуства Божјег у свету, овде и сада, у нама и међу нама. Нема много вајде од тога да Бога признајемо, а да Га не познајемо, да Га доживљавамо као неког ,,врхунског архитекту“ који је свет створио, па га онда оставио да живи како хоће, да се сналази како зна и уме. Вера је беживотна ако није жива, ако је само теорија, а не и пракса.

Неки људи, дакле, живе без Бога, више привидно него стварно; неки живе час са Богом, а час без Њега у свом искуству, а неки по древном и мудром хришћанском правилу да се Бога треба сећати чешће него што удишемо ваздух. Отуд, чини ми се, није ни чудо да се Бога лакше и чешће сећамо када нам је у животу тешко. Што би народ рекао, без невоље нема богомоље. Тако је, изгледа, било и у оним давно прохујалим вековима кад је ова изрека или пословица настала, тако је и данас. Данас је, по свему судећи, ипак више богоодступништва или пак површне, само декларативне побожности него што је то доскора био случај, бар у православним народима хришћанскога света.

Али у Светом Писму Новога Завета читамо да је већи Онај Који је у нама него онај који је у палом, огреховљеном свету, тојест да је Бог већи и јачи од сатане, Добро од зла, Живот од смрти, Светлост од таме, Љубав од самољубља… То значи: маколико да је понекад слаба наша вера и млак наш живот по вери, Бог не оставља Своје створење, Своју створену живу икону, човека. ,,Ја сам с вама у све дане до свршетка века“, поручује нам Христос одмах после Свога Васкрсења. Једно од имена Њему датих јесте и име Емануил, у преводу с нама је Бог. Духовна криза наше епохе не мора нужно да буде трагична. Криза је и прилика, шанса, могућност и перспектива новог животног избора, избора који води у истинску слободу, избора који ће осмислити грехом и смрћу обесмишљени живот, једном речју – опредељења за Бога, за Христа, Васкрслог и Васкрситеља нас људи, за Емануила, Бога Који је увек ту, с нама, међу нама, у нама, нас ради и ради нашега спасења. Када то осетимо, – а свако од ће то у животу осетити, кад-тад, – лако ће наша ,,богомоља“ коју рађа невоља прерасти у непрестану молитву у ,,свако време и на свакоме месту“, у неућутни славопој Тројединоме Богу и љубави Његовој.

* Наша Црква је недавно добила новог патријарха. Познато нам је да је Његова Светост Ваше духовно чедо и неретко је и сâм истицао да Вам је неизмерно захвалан на свему што сте учинили за њега. Како сте Ви лично доживели његов избор?

Доживео сам га као израз историјске одговорности и јединства Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, јединства које је израз и јемство јединства Цркве као целине. Осећам потребу и дужност да поменем и то да је Српска Православна Црква, под мудрим руковођењем блажене успомене патријарха Иринеја, током последње деценије обогаћена новим архијерејима, младим и образованим, спремним да се ухвате у коштац са свим изазовима нашег доба. Ми, старији епископи, настојаћемо да у мисији Цркве држимо корак са њима, а, када затреба, и да своје веће или мање искуство, духовно и животно, ставимо њима на располагање. Избор митрополита Порфирија за 46. српског патријарха видим као видљиви израз и доказ Божје љубави, као прави благослов за нашу Цркву и народ, као и за васељенско Православље. Сâм догађај избора новог предстојатеља Светосавске Цркве био је увеличан и тиме што се одиграо под сводовима величанственог Храма Светог Саве. Заиста, велики догађај на  величанственом месту!

* Недавно сте говорили о једном чудном феномену. Рекли сте да би атеисти да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! А да је у ствари на делу  најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји. Коме смета Црква и шта је крајњи циљ онима који је прогоне?

Нажалост, у сваком времену постоји известан број помрачених људи који остају упорни у свом безумном насртају на Бога и Цркву. Видели смо недавно пример: у Црној Гори је извршен покушај обесправљивања  Српске Цркве и одузимања њене имовине. Документ о томе цинично је назван Законом о слободи вероисповести. Законом о слободи орвеловски је означен безакони закон којим се хтело да буде поробљена највећа Црква у тој држави. Сада, нажалост, сличан цинични дух, кроз нацрт или предлог Закона о забрани  дискриминације, показују одређени припадници политичког естаблишмента и овде у Београду. Законом о забрани дискриминације, прикривено, али јасно и ригидно, забрањује се свештеницима, не само православнима, него свима, верским службеницима, вероучитељима и верницима, да ван храма и ван богослужења исповедају учење  Цркве или заједнице и своју веру. Одриче им се право да, у складу са учењем своје вере, укажу на погрешке код појединаца, одређених група или читавог друштва. Цинизам предлагачâ закона је можда и већи  него онај који су показали антицрквени кругови у Црној Гори. Код нас је, нажалост, на делу покушај да се, под фирмом забране дискриминације, ,,озакони“ масовна дискриминација Цркава и верских заједница, а то значи и већине грађана наше земље. То је недопустиво ако имало држимо до Устава своје земље, до Закона о Црквама и верским заједницама и до низа других позитивних законских регулатива. Показало се до сада да су наше државне власти зреле и одговорне и то улива наду и рађа очекивање да оне неће допустити да им буде подметнуто кукавичје јаје, и то, по свему судећи, због интересâ оних који не брину ни о коме ко овде живи.

У навечерје Празника над празницима, Васкрсења Господњег, празника победе над смрћу, са љубављу и молитвом у срцу позивам све да се радујемо упркос искушењима, како бисмо сви заједно прославили  најрадоснији Празник и у своја срца примили речи: ,,Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа, Васкрслог из мртвих!”

Христос васкрсе! 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке 

Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ отворио је епископ Диоклијски г. Методије. Организатори су Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Епархија захумско-херцеговачка. Уз учешће великог броја учесника, скуп ће се одржавати по паралелним сесијама са мањим бројем учесника и уз поштовање свих епидемиолошких мјера.

Повезане вести: 

Цјеливањем моштију Светог Василија Острошког чудотворца додирујемо Васкрслог Христа

Најава: Научни скуп о Светом Василију Острошком

Видео записи са научног скупа: 

-Молитвени почетак Међународног научног скупа поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, богослужио владика Методије-

У недјељу по Васкрсењу, Томину недјељу, 9. маја 2021. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог свештеномучнеика Василија Амасијског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Звучни запис беседе

Свету архијерејску Литургију на платоу испред Горњег манастира служио је Епископ диоклијски Г. Методије, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Владимир Ступар и Дарко Ђого, професори Богословског факултета у Фочи, као и протојереји Остоја Кнежевић, никшићки парох, Драженко Ристић, шавнички парох, јеромонах Василије из манастира Подмаине, као и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима.

После читања зачала из Светог Јеванђеља, сабраном вјерном народу бесједио је о. Владимир Ступар, који је говорио о невјерном Томи и његовом додиривању рана Васкрслог Христа.

– Ево свједочанства у Томину недјељу који додирну Господа васкрслога, као што су и остали апостоли Њега додирнули и видјели седам дана раније. Сва наша вјера јесте у томе да можемо да додирнемо Господа. Ништа љепше за човјека нема него да буде са Господом. А највећа тајна побожности открила се управо у томе што је Син Божији, Логос вјечни, Син Очев, постао је Човјек. На тај начин ми људи смо уздигнути у достојанство синова и кћери Божијих, постали смо дјеца Божија, народ Божији, царско свештенство, изабрани и љубљени од Господа – истакао је о. Владимир.

Нагласио је да се на овом светом мјесту, испуњени радошћу Васкрсења Христовог, цјеливањем моштију Светог Василија острошког Чудотворца, додирујемо Васкрслог Христа.

– Тако што смо се исцијелили од својих слабости, од невјеровања, тако што је тама нестала из срца наших и тијела наших и Свјетлост небеска нас озарила. Зато са таквом љубављу и одушевљењем прилазимо свецу и молимо га да он који блиста свјетлошћу Васкрсења Христовог и нама дарује да истом том свјетлошћу и ми будемо озарени и мноштво гријехова се скида са нас, и мноштво благодати се излива у наше душе и наша тијела, у наше домове када дођемо кући и доносимо благослов Васкрсења Христовог. Још нешто нам се дарује, драга браћо и сестре. Не само да додирујемо Господа кроз Његове свете угоднике, него нам се дарује да додирнемо Христа у Светој Тајни Причешћа, Тијела и Крви Његове животворне. Да се сјединимо са Њим, не само да га додирнемо, него да постанемо једно са Њим, по мјери вјере наше и по мјери љубави наше – истакао је о. Владимир и нагласио да је најљепше и најважније што можемо да додирнемо једни друге и да у свјетлости лица наших препознамо небеску љепоту и рај и тако живјећи, испунићемо заповијест Божију о љубави.

 

Саборовање је настављено у Доњем манастиру на Међународном научном скупу о Светом Василију Острошком, поводом 350 година од његовог упокојења.

Извор: Манастир Острог

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије стигао је 9. маја 2021. године, у посету Епархији далматинској. Са великом радошћу због доласка нашег духовног оца дочекао га је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим са свештенством, те је служена доксологија у манастиру Крки.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Владика Никодим се, том приликом, од срца захвалио Патријарху Порфирију, како на његовом доласку, тако и на труду којим је нас, Србе у Хрватској, вратио на карту постојања и учинио да људи знају за нас и да, након свих немилих дешавања која су се збила на овим просторима, мисле на нас и обилазе нас, као што је он то сада учинио.

„Хоћу да Вам пожелим све најбоље у Вашем раду и да Вас прати сваки благослов, да Ви, као предстојатељ и духовни отац свих нас, наследите Царство Небеско и да се сви ми радујемо када се нађемо заједно пред лицем Господњим“, упутио је Епископ Никодим своје жеље Патријарху, те га замолио да нам се обрати и да нас поучи.

„Велика је радост, и то не радост као проста емоција, него духовна, суштинска радост што данас, благодарећи Божијем промислу, али и љубави Вашој драги Владико имам прилику да дођем у ову свету обитељ, на место у коме је проповедао и сам апостол Павле. Радост је још већа чињеницом да долазимо у атмосфери радости Васкрсења Христовог. Кад год сам долазио раније, а и овога пута такође, осетио сам управо ту чињеницу да је Господ наш распети и васкрсли победио нашег највећег непријатеља и отворио пут неизмерној, неописивој, бескрајној радости присуства љубави Његове. Ту истину, ту радост, сваки пут сам осећао, кад год бих дошао овде и ево, хвала Богу, данас осећам још више него раније да тамо где постоје љубав, подвиг и труд васкрсавамо и ми, људи. Доказ за то заиста јесу ова светиња и ова Епархија која је кроз историју пролазила разна беспућа између Сциле и Харибде, искушења са свих могућих страна, некада чак и изнутра. Та искушења била су позив управо на крст Христов, на распеће и сведочење вере у Њега, зато је сваки пут то страдање водило у Васкрсење. Хвала Богу, то је и данас тако, без обзира на бројке и проценте који могу и да заварају. Можда нема толико православних на овим просторима колико је било не тако давно, али оно што је много важније, ту где су православни и колико год да их има, има заиста и православља, тј. има вере у Христа и у суштинску победу Цркве Христове са Њим и за Њега, а та победа увек значи победу љубави.

Ово је место где није могуће избећи да будемо стављени на испит, где се потврђујемо да ли смо Христови, да ли припадамо Цркви, да ли верујемо аутентично и на православни начин или не. Ја дубоко осећам, на сваком кораку то видим, да наша Црква овде не само да има будућност, него има истинску и праву перспективу сведочења Христове љубави. Да бисмо могли ту љубав да сведочимо, а то се овде дешава, најпре мора да дође до самооткривања, самоспознаје и, хвала Богу, овде људи истински откривају сами себе, откривају суштину и срж свога постојања, а то је православна вера. У том процесу и у Христовој љубави дешава се максимално отварање према онима који су ту поред нас, а можда су за нијансу другачији, било да другачије верују или другачије гледају на нас и на нашу веру. Искључиво и само Христом, а то значи љубављу, истинским миром и надом можемо победити сваког врага, сваког непријатеља, па и онима који нас не познају онаквима какви јесмо можемо учинити да нас упознају и прихвате као своју браћу. Сви смо деца Божија и за сваког од нас  Господ наш и Спаситељ дошао је у овај свет, распео се и васкрсао, за сваког појединца независно од тога како се он поставља у односу на другога  и на самог Бога.

Велика ми је радост што овде богословија функционише и на њу ће посебно бити усмерена наша пажња и брига. Сматрамо да је велики благослов што је она обновљена, јер овде, на изворима православља, добро је да се млади људи који се спремају за свештеничку службу напајају чистом, бистром водом предања. Радујем се, заиста неописиво, и због тога што кад год сам долазио овде гледајући ову земљу и камен, слушајући цвркут птица сваки пут сам осећао да је Бог наш жив и колико је наша вера уткана у сваки педаљ ових простора. То је увек у мени изазивало, не само љубав према Далмацији и људима у њој, него ме подстицало на дубинско размишљање о суштини и смислу нашега постојања, сам простор ме упућивао на Бога и на наш живот у Њему“, рекао је Патријарх Порфирије.

Након службе у манастиру Крки Његова Светост обишао је шибенске храмове, те своју посету завршио шетњом овим лепим градом који је седиште наше Епархије. Велико хвала нашем Патријарху на посети и подршци коју нам указује и нека смо увек у његовим молитвама као што је он у нашим.

Извор: Епархија далматинска

Свеноћним бденијем и светом Литургијом у храму Преноса моштију Светога Саве у Новом Саду, у недељу, 9. маја 2021. године, отпочеле су свечаности под називом „Светосавски дани”. Свеноћно бденије је служио протонамесник Велимир Врућинић, а светом Литургијом је началствовао јеромонах Јеротеј (Петровић), уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Молитвено сабрање увеличао је хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.

На здравље и на спасење учешће у овом свеноћном бденију и Причешће свима вама који сте се причестили Телом и Крвљу Господњом. Овим прелепим сабрањем ноћас смо отпочели „Светосавске дане”. Желим да, у име братства Светосавског храма, упутим искрену благодарност и срдачне поздраве оцу Јеротеју и оцу Велимиру, ђаконима, појцима који су на прелеп начин са нама овде заједно прославили име Светога Саве, обележили спомен на Спаљивање његових часних моштију и допринели да, у овом Дому Божјем, се помолимо Господу кроз овако прелепу молитву – молитву која све нас уздиже до небеса и дарује нам нову снагу и нову енергију да будемо ти који ћемо свагда истински служити Господу и бити на стази Његовој, на стази спасења, мира, љубави и правде Његове, казао је настојатељ храма, протојереј Бранислав Мркић.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом објаве чланка медијске куће N1 под насловом „Београђанка оптужује владику Јована Ћулибрка да ју је претукао“, аутора Јелене Зорић, објављеног 10. маја 2021. године на интернет порталу именоване медијске куће, истичемо следеће: Епархија славонска и Епископ Пакрачко-славонски Јован Ћулибрк с резигнацијом негирају наводе и изјављују да ће поводом истих поднети тужбу за кривично дело против части и угледа (сходно члану 170 КЗ Републике Србије). Свесни времена у ком живимо и осуђујући сваки вид насиља, посебно над женама, не можемо да дозволимо искоришћавање оправданог сентимента према злостављању жена и да дозволимо злоупотребу медијског простора пласирањем лажи и позивањем на јавни линч.

Извор

 

У суботу, 25. априла/8. маја 2021. године, на празник Светог и славног апостола и јеванђелиста Марка, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије посетио је верни народ у Локу. Вечерњим богослужењем началствовао је Преосвећени владика Исихије, уз саслужење свештенства Епархије бачке и ђакона. На богослужењу је појало Певачко друштво из Госпођинаца.

Звучни запис беседе владике Исихија

Звучни запис обраћања владике Исихија после освећења Светосавског дома

После одслуженог вечерњег богослужења, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије обратио се присутнима надахнутом беседом, говорећи о значају Васкрсења. На крају беседе, епископ Исихије је пренео благослов и поздрав Његовог Високопреосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја упућен пароху и Црквеноопштинском управном одбору, а потом је свима заблагодарио на труду и залагању на обнови здања, честитајући притом заветну славу.

Уручене су Архијерејске грамате и захвалнице донаторима, који су својим прилозима и радовима помогли обнову дворане Светосавског дома и доградњу помоћних просторија, као и за радове у порти храма у Локу и на здању парохијског дома.

Освештане су просторије дворане Светосавског дома и помоћне просторије, после чега се епископ Исихије обратио присутнима, говорећи о значају сабрања и парохијске заједнице као мале Цркве.

Храм у Локу посвећен је светом и славном пророку Илији Тесвићанину, а празник Светог и славног апостола и јеванђелиста Марка је заветна слава места.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

У суботу, Светле седмице, на празник Светог апостола и јеванђелиста Марка, 25. априла/8. маја 2021. године, Епархију бачку и град Нови Сад посетили су православни верници из Украјинске Православне Цркве, предвођени Архиепископом обуховским г. Јоном, председником Синодског одељења за омладину Украјинске Православне Цркве, и протојерејем Владимиром Тукалом.

Госте је у дворани Црквене општине новосадске примио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, и новосадских ђакона.

Преосвећени владика Иринеј је гостима из Украјинске Православне Цркве пожелео добродошлицу и пријатан боравак током поклоничког путовања и посете светињама Српске Православне Цркве. У име верника из Украјине, Епископу бачком г. Иринеју је на указаном гостопримству заблагодарио Архиеписком обуховски г. Јона. Гости из Украјинске Православне Цркве посетили су Саборни храм у Новом Саду и Светоархангелски манастир у Ковиљу, а на поклоничком путовању посетиће и друге манастире Српске Православне Цркве: Крушедол, Велику Ремету, Ћелије, Лелић, Манасију и Сопоћане.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

  

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиo je 6. маја 2021. године, на празник Светог великомученика Георгија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог оца Николаја у Вршцу, уз саслужење Преосвећеног Епископа банатског г. Никанора.

Звучни запис беседе Патријарха Порфирија

Звучни запис обраћања Епископа банатског г. Никанора

На крају свете Литургије владика Никанор је поздравио Његову Светост и даровао му икону Светог Теодора Вршачког. Патријарх Порфирије је захвалио епископу Никанору и у беседи поручио: - Треба да градимо јединство и да у вери у Христа будемо једно. Вера у Васкрсење Христово, у победу над смрћу, над неправдом, и у нашу победу над пролазношћу, обликовала је наш народ од најранијих времена. Таквом вером су живели православни Срби. То показује да је наш народ црпео смисао свог постојања и снагу у прослављању Бога, радовао се ономе што јесте у истој тој мери и када наиђу искушења на просторима на којима живи и знао да није сам, да је Бог са њим и Крст Христов са њим.

- Вера у Васкрсење је темељ и циљ нашег постојања. Само кад знамо Христа имаћемо најбоље могуће мерило којим ћемо препознати шта је црно, а шта бело, шта је зло, а шта добро. Јеванђеље Христово је једноставно, рибари су га проповедали, оно је блиско сваком срцу и свако може да га разуме. Бити члан Цркве јесте позив и призив  да у својој души осетимо већу одговорност за друге. Да градимо јединство! Немојмо дозволити да спољашње ствари буду нешто што ће нас по суштини делити. Нека имамо различите погледе, па нека то буде и по политичкој основи, нека буде по социјалној основи да различито гледамо на неке ствари, али по суштини, по вери у Христу да будемо једно!, казао је патријарх Порфирије.

Извор: Радио Слово љубве / Инфо-служба СПЦ

Интервју дат за Васкршњи број Блица, разговор водио г. Предраг Михаиловић, главни и одговорни уредник

Пре годину дана, Васкрс смо дочекали у невољама, како је тада рекао преминули патријарх Иринеј. У каквом размишљању дочекујемо Васкрс ове године?

Заиста, разликује се веома припрема и очекивање највећег празника, Васкрсења Христовог, у неким уобичајеним годинама и у оваквим годинама као што су претходна и текућа. У односу на утврђени годишњи богослужбени круг нема, наравно, никаквих промена. Време је васкршњег поста, када важе одређена правила која је Црква утврдила пре много векова: посна храна; чешћа и дужа богослужења; усредсређеност на личну и заједничку молитву; дубље сагледавање животних прилика у којима се налазимо и као појединци и као заједница, ужа и шира; сагледавање истинских потреба, личних и колективних. Мучно је и горко живети у условима епидемије, болести и патње блиских сродника и пријатеља, одласка многих из овог земног живота, тескобе, депресије, код неких правог паничног страха и питања да ли ће избећи заразу и болест. Мислим да све те околности треба да прихватимо и као прилику да сагледамо праве вредности које свакодневни живот чине бољим, лепшим, хуманијим, срећнијим…

Шта људи данас треба да покажу својој деци и будућим покољењима као узор живота? Пре свега пример како треба живети и како се односити према ближњима и према природи која нам је поверена. Мислим да је најбоље да одговор на оваква питања свако дâ сâм себи, пажљиво загледан у оно што га окружује. И сâм сам извесно време провео у болесничкој постељи. Оно што могу да посведочим јесте да је нама хришћанима и верујућим људима других вероисповести ипак много лакше да се суочимо са невољама и опасностима попут ових садашњих. Верујући човек, болесник, узме у руке Псалтир и прочита: „…Ако и пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном. Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише.  Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих. Намазао си уљем главу моју и чаша Твоја напајајућа је као најјача. И милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога, и настанићу се у дому Господњем за дуге дане”. Или прочита како старозаветни праведник, многострадални Јов, каже: „Ја знам да је жив мој Откупитељ и знам да ће Он напослетку стати над прахом. И ако се ово тело моје распадне, ја знам да ћу у телу свом видети Бога. Ја исти, а не неко други, гледаћу Га”.

Можемо дуго набрајати речи наде коју хришћанину нико и никада не може одузети. Не кажем да смо сви ми, људи вере, јунаци без мане и страха. Наравно да нисмо! Али вера у Господа и дубинско сазнање да овај земни живот није све и није крај, то нас крепи, теши, снажи, окриљује. Стога хришћанин живи пунијим животом. Није правило да је неко ко је хришћанин увек и апсолутно бољи човек од онога ко није хришћанин. Лично познајем и ценим неке људе који другачије верују или пак тврде да су неверујући, а изузетно су моралне личности, као и обрнуто, неке хришћане који на делу то нису. Ипак сматрам да се хришаћaнин у граничним, одсудним тренуцима живота успешније суочава са искушењима и савладава их са далеко мање траумâ.

Црква је још на Првом васељенском сабору у Никеји (325) донела одлуку ο датуму празновања Васкрса, празника васкрсења Исуса Христа: у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице и после јеврејске Пасхе. Шта је за вас тај дан?

Пријатно је водити дијалог са неким ко познаје црквену историју и хеортологију. Доживљај празника Васкрса је јединствен за све хришћане широм васељене, и тамо где сунце излази и тамо где залази, за нас, за вас, за мене, за ваше читаоце. Сви и свуда славе само један једини Догађај над догађајима: Христов прелазак из смрти у живот. Кроз прослављање тог Догађаја, за нас апсолутно најзначајнијег у историји света, ми славимо нашу веру и нашу наду да ћемо и ми Христовим путем, путем нашег васкрсења Њиме и у Њему, путем победе над смрћу, опет Њиме и у Њему, путем који значи прелазак у вечни блажени живот, пун радости. A радости нема без ближњих, без заједнице са онима које волимо. Стога ми верујемо да ћемо у вечном животу бити са својим родитељима, прецима, пријатељима. То је Васкрс! Сви други дани наших живота, сви други празници, све наше жалости и све наше радости, имају смисао у том јединственом Догађају, у том једном дану – дану Господњем, дану Васкрсења!

Да одговор на ово питање закључим стиховима црквеног песника, јер песници најчешће у мало речи згусну и саберу оно што ми говоримо по сат времена и више. „Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет. Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово!”

Пандемија вируса ковид 19 уздрмала је и бацила на колена читав свет. Потврдила је неке сукобе у свету, неке глобалне учинила глобалнијим, додатно поделила народе. Свакодневни живот променио нам се из корена.

Пандемија као да је ставила увеличавајуће стакло на поделе између богатих и сиромашних на глобалном плану, али и у оквиру појединачних друштава. Вероватно ће се, кад епидемија мине, још масовније наставити сеоба милионâ људи на Север и Запад. У исто време, у сиромашним земљама најсиромашнији слојеви становништва због епидемије губe ионако слабо плаћена радна места, што последично може довести до нових напетости и немирâ. Многе могуће последице још увек и не видимо. Да ли ће се, рецимо, даље ширити раселине и провалије међу народима, верама и културама?

Са друге стране, морамо имати у виду да нам Бог и кроз болести пружа прилику да се покажемо као људи, као Његови људи: да покажемо љубав, да помажемо једни другима. То се показује и на микроплану и на макроплану. Као пример ћемо навести лекаре, медицинске сестре, болничаре и свеукупно медицинско особље: они су прави јунаци у рату са невидљивим непријатељем. Многи су, десетине њих, тихо, нечујно, изгубили живот вршећи своју дужност. Они нису мањи јунаци од јунакâ са Кошара. Ни једнима ни другима нисмо ни довољно ни на прави начин изразили захвалност, а ни породицама преминулих. Слично је и са запосленима у другим јавним службама. Свима њима сви дугујемо захвалност. То важи и на нивоу ширих заједница и држава. Неке државе и њихове владе показују способност да организују заштиту и лечење не само свог народа него и да човекољубиво  помажу и другима. Наша држава је у почетку примала пријатељску помоћ, а сада је, Богу хвала, у могућности да такву помоћ пружи земљама око нас. И то је за пример, захвалност и угледање. Проблема је било и биће их, али не треба тако црно да гледамо на појаве и изазове јер знамо да је из гроба Христова светлост засјала, светлост Васкрсења, Његовог, нашег и свеопштег.

Да ли се смисао људског живота свео на неке “велике” интересе, материјалне и друге врсте, да ли су многи људи заборавили на Бога, као и да виде Бога у делима његовим?

Одувек се живот креће између два начела. Једно начело је отимај без обзира на другог. Чини се да смо са идеологијом либерализма, посебно економског либерализма, савременици врхунца таквог поступања, и то од односа између богатих и сиромашних држава до односа између послодавца и радника. Нажалост, савремени капитализам се, данас више него икада пре, држи идејâ Томаса Малтуса и Дејвида Рикарда да је наука са сигурношћу Њутнових закона утврдила да на тржишту понуде и рада треба да владају слепи дарвинистички закони опстанка јачег. Ни код нас није реткост такав однос послодавца према запосленима: давање отказа породиљама, укидање права радника на минималну паузу, и тако даље, и тако даље.

Друго начело је изрекао свети апостол Павле, чије друго име је Апостол љубави: „Блаженије је давати неголи примати”.  Бога ће се сетити и видети Га у делима Његовим само они који делатно усвоје ове речи апостола Павла. Овде није место за детаљнију анализу односа између хришћанства и економије у савременом друштву. Само ћу указати на једноставну истину да не може бити дугорочног и постојаног напретка у било којој области без морала, без вере. Запањујуће је да поједини утицајни кругови код нас не увиђају да се духовни живот не своди на приватност појединца него да обухвата заједницу и све аспекте живота, па и однос према раду, према стицању материјалног богатства и према расподели добара, и, најзад, хтели ми то или не хтели, да обухвата и економију као такву. Многа начела су утврђена већ у Светом Писму, као, например, шестодневна радна недеља, однос према зајму и слично. Закључићу тврђењем да је могуће, а показаће се и нужним, успостављање хармоничних односа између свих актера привредног живота на моралним начелима која су садржана у учењу Цркве. Чисто тржишна економија, у духу неолибералне идеологије, без икакве везе са моралом, а преко њега и са религијом, значиће, на свеопшту жалост и срамоту, почетак краја западне – некада хришћанске – цивилизације.

Прошла, 2020. година била је тешка за нашу Цркву. Остали смо без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, недавно и без владике Атанасија и још многих свештеника СПЦ. Ово су тешки губици. Колико је СПЦ уздрмана или пак снажна данас?

Са архијерејима које помињете, а са којима смо се привремено растали, провео сам живот: са блажене успомене патријархом Иринејем од упознавања у призренској Богословији и заједничког послушања у Монашкој школи у манастиру Острогу, пре више од пола века, а са владикама Амфилохијем и Атанасијем од младићких дана, већ у монаштву, такође пре више од пола века. Са владиком Милутином, исто тако, делим деценије заједничког служења Богу и братске сарадње. Дуго сам их познавaо и од свих савременика највише времена провео са њима, па најбоље знам шта губитак таквих архијереја, теолога, професора, организатора црквеног живота, свештенослужитеља и молитвеника значи за нашу Цркву. Напустили су нас и многи други свештенослужитељи из моје епархије и других епархија, међу њима и драги пријатељи, сарадници, саслужитељи. У манастиру Лелићу смо пре неки дан сахранили и мени посебно драгог, најближег пријатеља и духовног оца, архимандрита Јована Радосављевића. 

Жалимо и тугујемо због привременог растанка са свима њима, али у исто време нико не може да тврди да је Црква уздрмана. Бог може и од камења да створи децу Аврааму, по речима Светог Писма. Црква је у последњих неколико година добила доста нових архијереја, младих, али зрелих, образованих, патриотâ, људи који разумеју проблеме овог доба, куражних када треба, рационалних при одлучивању. Напослетку, као практичну потврду старе максиме vox рopuli, vox Dei, архијереји, који представљају и предводе народ Божји, на изборном Сабору су највише гласова, двотрећинску већину, поверили митрополиту Порфирију, а руком архимандрита Матеја Сâм Бог је потврдио глас Сабора. Владика Порфирије је постао Патријарх српски. Сада је свима јасно да ће наша Црква, са новим Патријархом и новим младим владикама, добити нову снагу. А и нама старијима остаје да у стопу пратимо своју браћу млађе архијереје, да не посустајемо.

Један од најупечатљивијих духовних догађаја прошле године биле су литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ. Биле су спонтане и масовне, спојиле Цркву и народ, имале утицаја и на промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе. На крају, укинут је Закон о слободи вероисповести. Kако објаснити те литије и тај својеврсни бунт?

Литије су заиста биле манифестација потпуног јединства Цркве и народа. Народ је, бранећи светиње и црквену имовину, коју с пуним правом доживљава као властиту очевину, бранио и одбранио сопствени национални, културни и, у првом реду, црквени, православни идентитет. Онај ко данас не види да у Црној Гори постоје утицајни и издашно финансирани кругови који настоје да елиминишу из друштва Српску Православну Цркву и да пониште и сâмо постојање српског народа у земљи која се дичила епитетом Српске Спарте, сâм себи је везао црну мараму преко очију. Од Другог светског рата до литијâ, односно до последњих парламентарних избора, они су у остваривању тог циља комбиновали различите методе и тактике: од стрељањâ, логорâ и затворâ у првој фази до подмићивања, претњи, уценâ, отказâ са посла у другој фази, све по потреби, у зависности од различитих околности.

Али у литијама су Срби, а напоредо са њима и они који се не осећају Србима, али су православни верници, убедљиво, бројношћу, упорношћу и ненасиљем, доказали народну сувереност. Наш народ зна да је створио ту државу, бранио је од Турака, Млечана и потоњих освајача, и да је слобода Цркве и народа неприкосновена и у Црној Гори и свугде. Они који и данас муте воду и мисле да могу да се играју са том чињеницом не раде добро ни за своју државу ни за икоји од тамошњих народа, а ни себи не чине добро.

Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски Павле) рукоположио вас је за јерођакона, а потом за јеромонаха. Духовно сте узрастали у Острогу, али и на Kосову и Метохији, за које кажете да је истинска Стара Србија. На Kосову је остало мало нашег народа. Каква је будућност Kосова и тога народа?

Пратећи ране године мог духовног путовања кроз живот, од Дечана до Острога, од Острога до Атине и од Атине, преко Париза, до Београда, дали сте ми прилику да укажем на то да у јединству духовног простора једног народа нема градације, не постоје важније и мање важне области. За нашу Цркву и народ једнака је важност и Дечана и Острога, и Србије и Црне Горе, и Косова и Метохије и Бачке, Срема и Баната, као и свих других крајева и крајина у којима српски народ вековима живи као аутохтони народ.

Да ли је пак нашег народа на Косову и Метохији остало мало, то треба питати најпре тамошњи српски народ, али и наш народ у целини. Пре тога треба питати Светога Краља Стефана Дечанскога, треба стати пред ћивоте и саркофаге у Пећкој Патријаршији у којима почивају света тела светих архиепископа и патријараха српских и тражити одговор на питање да ли нас је мало и колико вреде српске светиње и српски гробови. Немањићке задужбине и око хиљаду и по других манастира и цркава, и то после толико векова пустошења и рушења, остаци немањићких насеља и утврђења, сачувана и оскрнављена или уништена гробља – све су то неми, али речити сведоци Старе Србије. Они су присутни чак и онде где више, наизглед, нема ни трага српском присуству: тако, например, у једном селу у којем бар читав век, а можда и два или три века, нема Срба, постоји, до данас, локалитет Вора-те-Шкијеве, Србинов гроб. Треба, уосталом, питати и Устав Србије. Познаје ли Устав категорију мало?

А треба се сетити периода када је патријарх Арсеније III Чарнојевић написао: „И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо…” Тада су Косово и Метохија запустели, остали са мало Срба. Потом су дошле другачије године, балкански ратови и ослобођење Косова и Метохије. Престао је „плач Старе Србије”, а данас се поново чује. Нема у историји коначних решења. Промењиве су историјске околности. Већ су се у односу на крај прошлог века промениле, можда још увек не довољно, али ми не смемо ни да губимо стрпљење ни да се уморимо од трпљења. Наша држава помаже наш народ и чува мир. То је више него довољно. Поздрав догодине у Призрену  бесмислен је само за оне чија је историјска свест непотпуна, оштећена.

Рекли сте недавно: „Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека“. Шта је највећа снага, а шта усуд нашег народа?

Снага нашег народа је у верности Јеванђељу, у верности Христу, Који је кроз Светосавље постао подједнако близак и краљу и сељаку. Зато је, на пример, у доба када је поробљивачка колонијална сила била на врхунцу, а израбљивање црне Африке у пуном замаху, у нашем Сретењском Уставу било записано: „Сваки роб, када ступи на српско тло, слободан је човек.” Снага је у опредељењу Светог Саве и његових наследника да кормило брода нашег народа управе према православном Истоку, не лишавајући га учешћа у благодетима комплексне и богате медитеранске и западноевропске цивилизације. Сличну је мисао изрекао и слепи народни геније Филип Вишњић певајући у првим стиховима „Почетка буне на дахије”: „Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш᾿ Србије по небу ведроме.” Да појасним: у оба случаја се ради о одразу библијске визије Небеског Јерусалима, Града Бога Живога, о идеалу над идеалима…

Црква је изабрала новог патријарха, Његову Светост Господина Порфирија. Пре самог Сабора доста се спекулисало у јавности, разне су приче колале о поделама и струјама унутар Цркве. Шта бисте поручили верницима?

Поновићу, на други начин, своју пређашњу мисао о овој теми. Не стоји залуд у Делима апостолским: „Изволи се Духу Светом и нама”. Ако неко у Сабору има апсолутну већину, ту нема поделе. То се и показало. Сви архијереји, заправо сав наш верни народ, сви су се обрадовали избору владике Порфирија за патријарха. Уверен сам да се обрадовала и душа блаженопочившег патријарха Иринеја.

Нашем верном народу желим да у радости прослави наступајуће празнике, да све нас обасја светлост и радост Христовог Васкрсења, да се посветимо миру и стварању, да настојимо да прекрасни Божји свет поново постане рајски врт, а не поприште еколошке катаклизме, да будемо градинари тога благословеног перивоја. Срећан свима празник Васкрсења Христовог!

Христос васкрсе!

Интегрална верзија интервјуа датог за Васкршњи број Блица

г. Предрагу Михаиловићу, главном и одговорном уреднику

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ бачки др Иринеј: „Свети Георгије је положио живот свој за Христа, за Његову правду, истину, љубав, за све оно што нам Христос доноси и дарује у Својој Личности. Он је велики сведок љубави Христове, сведок истинске, дубоке, свепрожимајуће вере правих хришћана. Свети Георгије чује и наше молитве, ако му се обратимо са вером у моћ његове молитве, а, пре свега, у моћ и љубав Онога Који је и њему дао благодат и силу”.

У четвртак, Светле седмице, 23. априла/6. маја 2021. године, житељи Новог Сада свечано су прославили престони празник Саборног храма Светога великомученика, победоносца и чудотворца Георгија. Прослављање празника отпочело је свечаним празничним бденијем, на којем је, у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, началствовао протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење новосадских свештеника и ђаконâ.

На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, као и новосадских свештеника и ђаконâ.

У својој архипастирској беседи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио верни народ о празнику Светога великомученика Георгија. „Свети Георгије, родом из града Лиде у Палестини, био је римски војник. Он је пред царем и пред сенатом Рима исповедио своју хришћанску веру и, уједно, изобличио владаоце тадашње најмоћније империје због њиховог идолопоклонства. Разјарио се, наравно, сурови Диоклецијан, и наредио да га ставе на најстрашније муке. Свети Георгије је остао доследан и, на крају, положио живот свој за Христа, за Његову правду, истину, љубав, за све оно што нам Христос доноси и дарује у Својој Личности. Зато је и назван великомучеником. Тај почасни назив добијају они који су најстрашније страдали и остали непоколебиви. Реч великомученик у изворном облику на грчком језику, са којега је преведена, има два значења: великомученик и велики сведок – један од великих сведока Христових. Мучеништво није добровољно тражење страдања, није истицање себе, неког свог самоубилачког хероизма, него спремност – из љубави према Христу и из Христове љубави према ближњима нашима свима – да сведочи Христа у свако време, на сваком месту и по сваку цену, па, ако је тако Господ допустио, и по цену свога живота и проливања своје крви од стране гонитељâ. Тако је, дакле, он с правом велики сведок љубави Христове, сведок истинске, дубоке, свепрожимајуће вере правих хришћана. Он је био један од њих и зато га је Господ прославио и зато се и назива победоносац. Господ га је и после његовог телесног упокојења прославио даром чудотворства. До дана данашњега, за све оне који призивају његове молитве, веома је осетан у њиховом животу. Зато је један од најомиљенијих и најпознатнијих угодника Божјих, и то не само у нашем, хришћанском свету, него на читавом Блиском и Средњем истоку, где су, као што знамо из историје, многи милиони хришћана насилно исламизирани. Многи православни хришћани код нас, у српском народу, славе Ђурђевдан као своју славу. Свети Георгије чује и наше молитве, ако му се обратимо са вером у моћ његове молитве, а, пре свега, у моћ и љубав Онога Који је и њему дао благодат и силу”, истакао је Преосвећени владика Иринеј, честитајући свима сабранима престони празник Саборног храма.

После заамвоне молитве, владика Иринеј је благословио славске дарове, које је ове године са љубављу, Господу у славу, а у част светог великомученика Георгија, принео кум храмовне славе, господин Зоран Тадић са породицом. Светој Литургији су присуствовали господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама, господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, и господин др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

-Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује може се наћи у речима Светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу, поручио је у интервјуу за Васкршњи број Политике Епископ зворичко-тузлански Фотије.

- Ако је неко са светогорским монасима, ту је. Ако је неко на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра, увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха. Ко њега зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао доврши на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве, истакао је владика Фотије.

*Иако се нико томе пре годину дана није надао, и овај Васкрс дочекујемо у условима пандемије вируса корона. Лекари упозоравају да нас после епидемије вируса корона, очекује епидемија менталних обољења јер овакво стање неизвесности, присуства болести и одсуства присности, предуго траје. Колико и како Црква и њени пастири могу да помогну у духовном окрепљењу оних који су клонули, у савлађивању страхова од болести, смрти, неизвесности?

Да, ево и овај Васкрс дочекујемо искушавани од ове нове болести, такозване пандемије корона вирусом. Када је почела, било је за две недеље, и тако све по две недеље. Сада ево и друга година то траје, а крај се не назире. Али, Црква је, хвала Богу, трајнија категорија од ове и од свих болести, па и од саме смрти. То је оно што имамо утешно да кажемо за овај Васкрс и за све наше црквене празнике у току године. У Цркви влада закон духовног васкрсења. То је дар Васкрслога Христа, и ми га сви осећамо, без обзира коју службу у Цркви да имамо. Наша једнакост у Цркви се огледа у томе што сви једнако можемо да приступимо Живоме Христу и да се причешћујемо Њиме, Васкрслим Господом. Он је Победитељ смрти, болести и свих наших недуга. Мисија Цркве у ово небивало време, време отуђења, ирационалног страха, безнађа болести и постојања страха од смрти је управо призив да сви приступимо Живоме Христу, Распетоме и Васкрсломе, да би нас Он Својом Божанском силом укрепио и исцелио. Ценимо надљудске напоре медицинских радника који даноноћно дежурају и помажу оболелима, али ми вером сведочимо да Бог може и више, јер Бог наш Свемогући Отац, воли све људе. Наше је само да му приступимо и вером затражимо помоћ. И ето јеванђелских чудеса, Бог ће нас исцељивати и помагати како је то чинио кроз читаву историју.

*Духовни живот на територији древне Епархије зворничко-тузланске веома је снажан: 16 активних манастира, око 200 цркава и 70 њих у изградњи, 140 вероучитеља, бројно свештенство и верни народ сведоче о томе. Шта сте Ви себи поставили као главне задатке као Епископа зворничко-тузланског и колико тога сте успели да остварите за нешто више од три године откако сте изабрани на овај древни трон?

Ово је велика епархија – пуно цркава, манастира, вероучитеља, хвала Богу, и пуно народа. Ми Срби треба непрестано да бивамо и постајемо црквени народ, народ богослужења, да недељом и празником ништа прече немамо него да одемо у храм, свој манастир, и да тамо чујемо Реч спасења, Реч Божју. У Цркви ћемо наћи одговор на сва своја животна питања и дилеме, у заједници, јер ће нам их Сам Бог и Његова Црква открити. У Цркви водимо дијалог са Богом. Питамо Га и Он нам одговара, на наше молитве и прозбе, ево одговора. Радовао бих се кад би то и овде у зворничко-тузланској епархији прихватили и разумели. Из тога би све уследило – и развој црквеног живота, и даља обнова цркава и црквена просвета и духовни живот. Све је то повезано са Богом и нашом вером. Наше Православље у себи крије безмерне дарове, узвишену божанску лепоту и љубав. Наше је да то откријемо и усвојимо и тако свој живот ускладимо са светотајинским животом Православне Цркве. Онда би наш живот овде на земљи постао мало откровење, једно преображење од смрти и пролазних људи у христолика и боголика бића, бића која су не за смрт, него за живот вечни и васкрсење.

*Колико народе на просторима „преко Дрине“ и даље боле ожиљци ратова деведесетих? Осим народа у Босни, односно Републици Српској, имали сте прилике да као Епископ далматински сиђете међу народ и у Хрватској.

И овде у Републици Српској, као и у Далмацији, рат је оставио страшне последице. Овде скоро да нема места у којем не постоји споменик пострадалим из Отаџбинског рата. И то су све млади људи. По подацима до којих смо дошли, близу 30.000 људи је пострадало за Републику Српску, а то је велики број. Њихово мучеништво и жртва је гарант нашег опстанка овде, као и Републике Српске. Наравно да су страдали и други народи у БиХ: и Бошњаци и Хрвати и други. Био је то рат који никоме није био брат. Сада нам остаје да се молимо за све пострадале и да на њиховој жртви и гробовима градимо мир који ће бити трајан, и за тај мир се морамо непрестано борити. И ми као Црква, али и држава и државне институције. Нисмо утописти, али за мир се вреди борити и миру вреди стремити. Није случајно у светом Јеванђељу речено: Блажени миротоворци, јер ће се синови Божји назвати. То је истина. Међутим, и мир мора бити прожет правдом и истином. Правда и истина су со мира. Без њих би и сам мир могао постати бљутав и неукусан. Савршени мир се темељи на измирењу човека са Богом и ближњим, а световни мир је мир међу љидима – државни, политички мир. И један и други су неопходни да би се на овим просторима могло ићи напред у мирну будућност.

*Били сте Епископ далматински 19 година и прилике у овој Епархији Српске Цркве описали сте као подвижничке: у рату је много тога било порушено, а бројни домови напуштени. Колико је значајно присуство Српске Цркве на тим просторима, како за малобројни народ који тамо живи, тако и за саму Цркву?

Црква је духовна мајка нашег народа и она га увек прати. Што се тиче Далмације, тамо је била рововска борба, а овде је, хвала Богу, ипак лакше. Посла има више, али су услови много бољи. Многи, на жалост, не разумеју мисију наше Православне Цркве. Једни је своде сувише на земљу и везују само за нацију и политику. И то је све што од Цркве очекују. То је сувише поједностављено и земаљско схватање. Други, на жалост, иду у другу крајност, па сматрају да Црква треба да се бави само духовним темама, које се не тичу живота и његове реалности, што исто није тачно. Црква је, међутим, небоземна институција која обухвата све, и небо и земљу, Бога и човека. Црква проповеда Богочовека Христа и спасење света у Цркви Његовој. То је првенствена мисија Цркве - да земаљско уздиже на небеско, преображавајући све и при томе свему дајући вечни смисао.

*Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем, који је, као и Ви, одрастао у Чуругу, били сте међу првим монасима који су дошли 1990. године у опустели манастир Ковиљ, а касније сте обојица били архијереји у Хрватској, Патријарх у Загребу, а Ви у Шибенику. Каква су Ваша сећања на те заједничке ковиљске, па и хрватске дане?

Хвала Богу да смо сада добили новог Патријарха у личности брата Порфирија. Живели смо у улици до улице у Чуругу, били смо разред до разреда у основној школи „Ђура Јакшић“, средњошколци у Новом Саду и студенти теологије у Београду. Монаси у Ковиљу, затим епископи од 1999. године, у време рата и бомбардовања наше земље, а потом имали разна послушања нашој Цркви. Сада ево, брат Порфирије постаде и наш Патријарх. Добили смо доброг патријарха, мудрог богослова, духовника манастира Ковиљ, који је многе младе људе са широког пута упутио на пут вере и спасења. Братство манастира Ковиља је окупио и умножио, показујући велико разумевање за духовне потребе братије, као нико је знао да састрадава са њима. Касније, као игуман и викар Епископа бачког је проширио своју мисију, држећи многе проповеди и трибине, бринући и о младима у заједницама где су се лечили од пагубног утицаја дроге. То је оно што сви знамо, потом митрополит у Загребу, па Патријарх српски.

Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост блаженопочившег патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује, то је да, по речима светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу.

Ако је са светогорским монасима, ту је, ако је на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра и погледа и увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха, ко га зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао, доврши, на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве.

*Објавили сте две збирке поезије, пишете и даље, у стихове сте преточили и нашу стварност, вирус корону, изолацију, а за неке од Ваших песама компонована је и музика. Какво место у Вашем духовном свету заузима поезија?

Постоји нешто што се може рећи само кроз песму. То је унутрашњи осећај. Стари Грци су давали предност философији над поезијом, док је у хришћанству она добила своје право место. Псалми Давидови се певају на богослужењу већ скоро три хиљаде година. То је врх сваке поезије. У Псалмима је све речено, у њима је испевана читава драма постојања, трагедија, али и спасење овога света у васкрсењу Месије – Христа. Сваки песник је мали Давид. Шта рећи за нашег Његоша, Дучића, Десанку Максимовић... Они су код Срба све опевали. Наше Косово је у песми, ко нам га може узети. Песма је као умивање у зору, песма је ход кроз росу. Кад си тужан певаш, кад си радостан кукаш што нису са тобом и други да се радују. У песми је све могуће, она нема почетка ни краја и није случајно речено да је Бог највећи песник Који је небо и земљу предивно испевао.

Како се Васкрс прослављао у Вашој породици и са којим мислима дочекујете ове године велики празник победе живота над смрћу?

Сваке године православни Васкрс прати васкрсење – обнављање природе. Из зимског сна и смрти – васкрсење. Природу треба да прати и људска душа, да би се и она вером напајала силама васкрсења и новог живота. Свети Серафим Саровски је поклонике у току године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе! То је оно што је имао да каже. То и Црква непрестано понавља. Христос Господ би погребен на Велики Петак и трећи дан у недељу устаде – васкрсе из мртвих и тиме победи смрт. Тако ћемо и ми који у Њега верујемо умрети, али ћемо поново оживети и васкрснути. То проповедамо и то верујемо. Не у бајке и приче, већ у реално васкрсење. Христос се четрдесет дана као Васкрсли јављао ученицима учећи их тајнама Царства Небеског, али између осталог уверавајући их у Своје Васкрсење. Зато пред њима једе рибу и мед, показује своје руке и ребра где је био прободен. Све да бисмо ми са апостолом Томом веровали. Господ мој и Бог мој! Својим васкрсењем из мртвих, Господ Христос је коначно показао да је Он Месија и Спаситељ света и да ће сви они који у Њега верују наследити живот вечни и Васкрсење. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Јучерашње небивало скрнављење цркве Светог Николе у Котору и простачко вријеђање свештеничке супруге, која је покушала да то скрнављење спријечи и заустави, највећу штету је нанијело самим несрећницима који су у њему учествовали. Црква Светог Николе, а вјероватно ни много старија црква Светог Луке поред ње, у својој историји нису запамтили овакав однос. Пролазили су мимо ње многи недобронамјерни људи, међу којима и немали број оних који су дошли као војници непријатељских војски, али се нико није усудио да учини ишта слично, и то на Васкрс, најсвечанији дан те цркве.

Због свега што се већ дуже у јасном континуитету дешава у Црној Гори, трудећи се да се не оглашавамо о сваком од многобројних антицрквених инцидената, овога пута смо, добра ради Црне Горе и свих грађана који у њој живе, дужни да укратко изнесемо став о узроцима оваквих срамотних догађања.

Безумље у Црној Гори је почело да добија своје незамисливе облике црквофобије и србофобије, а оба та вида су на најбруталнији начин исказана у дјелима и ријечима несрећних починилаца овога недјела према цркви и према жени која им се храбро супротставила.

Иако починиоци, без икакве сумње, сносе личну одговорност (укључујући ону законску) за своје нечасно чињење, они су само природна посљедица агресивне и екстремистичке реторике која се констатно и некажњиво већ деценијама шири против Српске православне цркве. Постоји читав арсенал најогавнијих лажи, етикета и манипулација о Цркви које појединци, разне организације и њихова медијска гласила готово свакодневно понављају. У томе нарочито предњаче политичке партије бившег режима и њихове сателитске организације, сви они предвођени предсједником најјаче од тих партија.

Јавности су већ познати црногорски електронски и штампани медији у приватном власништву који се, некад се чини, такмиче међу собом како да што горе представе Цркву и смисле што огавнију лаж и манипулацију, под кринком аналитичког коментара или наводних инсајдерских сазнања. Оно, међутим, што свакако доприноси стварању мржње и нетрпељивости према Цркви, а што се не може оправдати никаквом уређивачком политиком је однос Јавног сервиса, који служи као подесан подијум за свакога ко жели да пљује по Цркви, а у том случају се и не поставља питање да ли је говорник из Црне Горе, као што се то чини кад неко Цркву подржава.

Црква не тражи да медијски простор буде такав да је критички тон према њој забрањен или непримјерено ограничен, али свакако не сматрамо да се медијска или уређивачка слобода састоји у неконтролисаном и ничим ограниченом ширењу лажи и манипулација и вођењу континуиране кампање у циљу сатанизације било којег појединца или заједнице, па и црквене.

Вјерски и етничко-национални идентитети који се у данашњој Црној Гори користе ради распиривања тензија међу грађанима, уствари треба да буду слободни избори сваке личности, утемељени на њеном искуству, сазнањима и стремљењима. Уколико појединца деценијама сваког дана бомбардујемо са стотинама обмана и неистинама, проглашавајући припаднике неких од тих идентитета за издајнике, “лудачки покрет”, окупаторе (ово је најлуђе од свега – окупаторима називати људе чији су преци кости остављали за слободу ове земље) и оне који хоће да униште Црну Гору за рачун туђих интереса, неминовно доводимо до ситуације у којој ће неко да скрнави богомоље, псује ову или ону мајку а на крају почне да се и физички обрачунава са тим “издајницима”.

Након прве промјене власти у њеној историји која није плод револуције и/или рата и окупације, Црна Гора мора да обнови лекције о живљењу у различитостима. Ни два брата, нити двије сестре не мисле о свему исто. Макар то ми у Црној Гори знамо, будући да се наше етничко-националне подјеле неријетко дешавају међу најближим сродницима. То што не мислимо једнако о историји, данашњици, па ни о сјутрашњици заједничке нам домовине, не значи да морамо једни другима да будемо непријатељи.

Молимо се васкрслом Господу да ово безумље престане. Нека агресивна реторика која производи овакве нападе престане. Нека се искрено покају сви који су учествовали или планирају да учествују у било чему сличноме.

Од најодговорнијих на друштвеној сцени, првенствено од оних који врше власт, али и свих осталих, тражимо да се нађе начин да се лажи зауставе и појача лична, професионална и законска одговорност за изговорену, али и пренешену и коментарисану јавну ријеч. Јасно нам је да живимо у епохи пост-истине када чињенице постају мање важне од ефеката које производе бројне лажне вијести, али смо увјерени да се, мирећи се са таквим ставом, налазимо све даље и даље од друштвеног циља, који би требало сви да имамо – стварање бољег, мирнијег, милосрднијег и успјешнијег друштва.

Извор: Митрополија црногорско-приморска