Како ове године обележавамо 710 година од упокојења ктитора манастира Градац, краљице Јелене Анжујске, досадашњи концепт "Дана краљице Јелене" проширен је новим називом, садржајима и програмом саопштила је Епархија жичка. “Наслеђе краљице Јелене“ име је догађаја који ће се одржати од 01. до 09. јуна 2024. године у Дому културе у Рашкој, манастиру Градац, Центру за културу Градац и спортској хали у Бољевцу.

Детаљне информације о програму манифестације “Наслеђе краљице Јелене“ можете прочитати на интернет страници Епархије жичке.

Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, упутио је Отворено писмо подршке страдалној браћи архијерејима и богољубивом верном народу канонске Украјинске Православне Цркве, које преносимо у целини:

Присећајући се свежртвене голготске љубави Христове и прослављајући радосно Васкрсење Спаситељево, којим смрт постаде живот, пакао се претвори у рај, страх у радост, ужас у усхићење, а смрт се преобрази у бесмртност вечну, не можемо да останемо неми на страдање и прогон живог организма, Цркве Његове у Украјини, јер ако мислимо да добро желимо, а притом будемо добромислећи који ћуте, злотвори тада подижу глас и делима својим правдољубиве и истинољубиве прогоне!

Наше мисли и коленопреклоне молитве усмерене су Господу, услед страдања и безочног прогона Украјинске Православне Цркве, где свакодневно ударце прогонитеља истинске вере трпи наша Света Црква, а од оних који не презају чак ни од тога да се поистовете са мрачним силама из адских дубина.

Несумњиво, данас, у Украјини имамо заточене сужње, нове исповеднике вере православне, високопреосвећену господу митрополите, Јонатана тулчинског и брацлавског, Павла вишгородског и намесника Кијево-печерске Лавре, Луку запорошког и мелитопољског, Теодосија черкаског и каневског, Арсенија свјатигорског, Лонгина банченског и многе друге архијереје, свештенослужитеље заједно са верним и непоколебљивим стадом својим. Сва претходно поменута браћа наша страдају на правди, у фингираним и надасве лажним судским процесима и оптужбама, затварањима у тамнице, физичким насртајима, одузимањима места молитве и сваким другим ускраћивањем основних људских права.

Драга браћо страдална, на страни сте правде и истине, као ономад у време страшних прогона и страдања средином двадесетог века, Свети Сава (Трлајић) свештеномученик, Епископ горњокарловачки, који је богонадахнуто изговорио речи актуелне и данас: ”Прави мир не почива на сили, него на правди. Правда потиче из добре воље, а не из самовоље… Без вере у Бога нема међусобне љубави. Без љубави нема добре воље међу људима. Без добре воље нема правде, а без правде не може бити правог и сталног мира на земљи!”

Призивамо правду и љубав и молимо Господа да уразуми неразумне прогонитеље Христа и стада Његовог, да подари мир Нашој Светој Цркви на подручјима на којима Богу неуморно служите, да сву пуноћу Цркве Христове утврди на путу Његовом, Вас да укрепи и подари Вам снаге да се Господу свагда несебично предајете и истрајете у мисији очувања вере и постојаности на Вашим вековним огњиштима. Оно што данас чине према Вама јесте систематско затирање православља и бесрамни прогон Христа којег сведочите, исповедате и љубите свим срцем својим, свом душом својом и свим делима својим!

Укрепљење које нам Васкрсли Животодавац даје у ове дане јесте снага коју призивамо на Вас, јер данас Ви, православни чувари вере састрадавате са Господом и свакодневно проживљавате свој Велики Петак ишчекујући Васкрсење које доноси живот, мир и слободу.

Непрестано понављајући речи Спаситељеве: ”Ако мене гонише, и вас ће гонити” (Јн. 15, 20), због Вас који страдате правде ради, Ваше слободне речи и храброг исповедања вере, останите чврсти, непоколебиви, јер ”…ко претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 24,13).

Са коленопреклоном молитвом да Васкрсли Господ излије благодат и љубав своју на страдалну браћу и сестре у Христу, поздрављамо Вас поздравом радости и новог живота, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ЕПИСКОП ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ

+ ГЕРАСИМ

Са свештенством и богољубивим народом верним

Извор: Епархија горњокарловачка

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на данашњи дан прије 12 година, донио одлуку да у диптихе светих Православне Цркве, унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу наше Свете Цркве.

Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године, на саборној Светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расијања.

Повијест о Момишићким мученицима

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, дјеце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпјеле Османлије тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча.

Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети пријесто цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренијете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под Свети пријесто. Њихове мошти су пренијете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнијете вјерном народу на поклоњење и цјеливање на празник Светих Четрдесеторице мученика Севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика, а дан канонизације је одређен да буде други датум прослављања дјеце мученика и слава школе вјеронауке при овом храму.

Тропар, глас 4.

Двојица свештеномученика момишићких,
побожно поживјеше и у страху Божјем
четрдесет ученика својих васпиташе,
па као јагањци заједно бише заклани,
од непријатеља вјере Христове;
тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,
које узима на себе гријехе свијета.

Кондак, глас 8.

На небозарној Гори момишићкој,
изнад града Подгорице,
вјечно сјаји Христово лице,
обасјавајући свјетлошћу нетрулежном
мошти четрдесет ђака мученика,
и двојице часних свештеника,
што за праву вјеру пострадаше
и посташе обиталиште
Пресвете Тројице.

https://mitropolija.com/2024/05/17/12-godina-od-kanonizacije-svetih-mucenika-momisickih/

Услед великог невремена које је погодило бројна неготински насеља у ноћи 8/9. мај 2024. године манастир Буково претрпео је велику материјалну штету.

„Поплављене су подрумске просторије, скоро метар и по воде је било, нови и стари конак, цело двориште. Пукао је и одронио се бедем манастирски, не памте ни наши старији верници да се овако нешто скоро десило. Киша и град су падали нешто више од сат времена. У подрумским просторијама су нам и производи, вино, опрема, мед, вешерница, машине за веш, сушара, опрема за кухињу и све оно што ми у манастиру користимо. Свих наших 15 хектара винограда је обрано и не само нама него и нашим комшијама“, изјавио је игуман манастира Буково архимандрит Козма.

Позивамо све оне који су у могућности да помогну ову светињу из 13. века донацијама на рачун: НЛБ

Комерцијална банка 205- 183011- 75, Манастир Буково Неготин. 

епархија тимочка

У организацији Епархије шабачке, 23. априла 2023. године, у амфитеатру Академије струковних студија у Шапцу, одржано је завршно предавање великопосног циклуса „Велики пост у животу православних хришћана“.

Предавање је одржао Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион на тему „Идеал светитељства – пут подобија током Великог поста“, а у присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Јеротеја, свештенства, вероучитеља и великог броја епархиота Епархије шабачке.

„Светост није директно везана за чин канонизације и уписивање неког у диптих светих, него смо сви речју Божјом, која је дата кроз апостоле и самог Господа, призвани да будемо свети. Осим циља нашег живота да се сјединимо са Господом, да кроз то сједињење одговоримо нашом љубављу на љубав Божју, призвани смо да се освештавамо и да желимо да будемо свети, али не у жељи да задобијемо епитет свети, јер ни један светитељ није то имао као свој идеал, него су епитет светога задобили зато што су себе смиравали и унижавали, веома често, за наше поимање, преко сваке мере. Сматрали су себе најнедостојнијим људима и пред Богом и за било какво поштовање, а кроз то смирење су сведочили да су на правом путу светости“ – истакао је владика Иларион.

‍Модератор предавања је био јереј Никола Ковачевић, сабрат Саборног храма у Шапцу.

Видео на јутјуб каналу Епархије шабачке:

извор

Предавање на тему "Голгота и Васкрс Србије и Русије", у недељу, 21. априла 2024. године, са почетком у 18 часова, одржаће у храму Свете Петке у Сурчину протојереј - ставрофор Милорад Голијан и Слободан Стојичевић, преводилац и писац.

Извор: Радио Слово љубве

“Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељeм манифестације градом Чачком у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, објављују јавни позив за учешће на деветој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Колонија се организује у част дела патријарха Павла и основни је садржај манифестације "Дани патријарха Павла".

Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ као организатор Манифестације ће, у сарадњи са градом Чачком од крстова Колоније и портрета патријарха Павла, како је и наговештено, приредити сталну поставку у Чачку када град Чачак обезбеди адекватан простор.

Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2024. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак.

Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2024. године на електронску адресу danipatrijarhapavla@gmail.com.

Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Висина крста је највише 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом).

На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2024. године, после Свете Литургије ће се на свечаности, уз изложбу крстова и беседе о делу патријарха Павла, доделити награда и плакета за најлепши крст и награде и захвалнице осталим учесницима колоније. Свечаност прати и појање хора.

Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2024. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка.

Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла!

Извор: Епархија жичка

рпска Православна Црква – Епархија бачка са жалошћу обавештава јавност да је јуче, 5. марта 2024. године, у послеподневним часова, у новосадском насељу Лиман, физички нападнут свештеник наше Цркве Б.М. приликом обављања редовних парохијских дужности. Напад је извршио за сада непознати мушкарац који је на улици, пред сведоцима, ничим изазван, ударио свештеника и затим се брзо удаљио у непознатом правцу. Инцидент је пријављен новосадској полицији и у току је истрага.

Очигледно је да је овај напад мотивисан свакодневним и све изражајнијим медијским походима на Српску Православну Цркву, нарочито последњих месеци и дана, када се на директном удару познате медијске антицрквене и антисрпске армаде поново нашла Епархија бачка и њена Црквена општина новосадска због мисијске делатности у српском народу, очигледно успешне. Последњих дана су речени медији и њихови покровитељи свој говор мржње усмерили против жеље и иницијативе православних верника да се изгради спомен-храм Светих мученика бачких на Лиману, где више десетина хиљада верника немају своју парохијску цркву. Ова потреба грађана Лимана је одмах злоупотребљена и исполитизована да би се наше друштво додатно поларизовало и вратило у друштвени амбијент послератних година када су Црква, њено свештенство и верни народ били дискриминисани на сваком кораку, па чак и физички ликвидирани.

Позивамо све друштвене чиниоце, а посебно политичке партије, медије и невладин сектор, да на овом примеру увиде свој део одговорности и да сви заједно као друштво учинимо све да се амбијент у којем живимо излечи и упристоји јер ће, у супротном, долазити до све већих подела у друштву.

Данас, 8. фебруара 2024. године, навршава се једанаест година од блаженог уснућа у Господу архимандрита Луке (Анића), игумана манастира Дајбабе код Подгорице. Тим поводом Радио Светигора доноси сјећања на оца Луку која су са слушаоцима подијелили његов духовни отац блаженог спомена Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), архимандрит Бенедикт (Јовановић), блаженог спомена протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена.

Једанаеста воштаница “Стазом учитеља љубави” проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца, као и програм Радио Светигоре, и писмима драгих пријатеља и слушалаца, који су га вољели, слушали, познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Такође, у емисији можемо чути и пјесму “Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона” коју је јеромонах отац Серафим (Петковић) из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки.

Емисију је, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић, уз несебичну помоћ драгих људи који су га познавали и вољели, а који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави.

Емисију “Стазом учитеља љубави – једанаеста воштаница духовном оцу” можете послушати овдје.

+++

Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. 

Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Филозофском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”.

У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у Цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000. године, а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008.

Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана Манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. године.

Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице.

На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године, архимандрит Лука (Анић) упокојио се у Господу у 54. години земног живота.

Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег.

https://mitropolija.com/2024/02/08/stazom-ucitelja-ljubavi-jedanaesta-vostanica-duhovnom-ocu/

Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.”

Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва.

Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио).

Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих.

У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores!

Извор: https://pravoslavlje.spc.rs

https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/

БОЖИЋНА ПОРУКА МИТРОПОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. ЈОАНИКИЈА О БОЖИЋУ 2023/2024. ГОДИНЕ

Засијао јеси, Христе, од Дјеве, разумно сунце правде, и звијезда показа те смјештеног у пећини, несмјестиви.

Ево благовијести над благовијестима! Ево радосне вијести од Бога, с неба! Ево рођења које анђелски хорови прослављају! Ево дјетета коме се мудраци са истока клањају и приносе дарове као Спаситељу свијета! Својим очима гледају надприродно од Дјеве Марије рођенога. Пастири витлејемски по анђелској ријечи оставише своја стада и похиташе да се поклоне ономе који је дошао да буде Пастир над пастирима. Јосиф обручник, задивљен вишњим тајинством, благодари Богу који га је почаствовао да буде чувар Дјеве и Богомладенца. Чувар онога који се од доласка у овај свијет јавио као Спаситељ душа људских.

Анђели на небу и људи на земљи заједно славе. Сложно, умилним гласовима пјевају Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Благодаре ономе који једини може да измири завађене, да дарује мир и спокојство људима и народима у овом свијету.

Када се сјећамо свих незаборавних догађаја који су пратили рођење Христово не враћамо се у прошлост него их доживљавамо као садашњост. Спасоносни догађаји имају вјечну вриједност и вјечно дејство. По Божјој милости и ми смо, Хришћани овог времена, свједоци Христовог рођења. Прослављајући овај Празник радујемо се као што су се обрадовали мудраци са истока и пастири из поља витлејемског. Велику свечаност Празника доживаљавамо као учесници светих богослужења и непосредно је окушамо кроз тајну над тајнама, кроз свето причешће на божанственој празничној литургији.

Тајна Божје љубави, посвједочена рођењем Христовим, не може се до краја разумјети. По мјери наше вјере и отворености срца она се открива и Бог нас удостојава да је схватимо и прихватимо. Не у цјелини, него колико нам је потребно да би њоме живјели, ходећи путем спасења. Свједочећи своју љубав према човјеку Бог самилосно снисходи до наших немоћи, до крајње људске отуђености и ништавила до којег долазимо због наших грјехова. Зато је изабрао да се  роди у витлејемској пећини чија тама указује на таму људских грјехова и крајње људске биједе. Он се добровољно изједначио са нашом биједом да би нас од ње ослободио и обукао нас у славу и љепоту дјеце Божије. Као Богомладенац изабрао је да у сточне јасле положен буде и на слами почине показајући да прима на себе наше понижење, да ће нас од грјеховног пада ослободити и својом дјечјом слабошћу обновити. Добровољно се умањио да нас узвиси и узвелича. Узама дјечјих пелена био је увезан да људе сваког узраста и сваког покољења, и све народе  ослободи од уза гријеха и смрти.

Гледајући на Христово оваплоћење и крајње смирење видимо каква је љубав Божја. Она има самилост да снисходи и силу да подиже.  Она нас преводи из таме у свјетлост, из смрти у живот. Не оставља никог, али се ничим другим не намеће осим брзом спремношћу да својим зрацима обасја сваког ко је тражи. Богомладенац је дошао у овај свијет као Јагње које иде на заклање и свједочи љубав која се жртвује за спасење свијета.

Од момента доласка Христовог на овај свијет свјетлост његовог Јеванђеља шири се по цијелом пространству земаљског шара. Ми смо поносни на наше претке који су надахнути хришћанском вјером вјековима изграђивали духовне и моралне вриједности. Међу њима је непрегледни хор светитеља  и свједока Божјих који су за Христа своје животе жртвовали. Света православна вјера просвјетљавала је душе и срца наших отаца те су створили блиставу културу којом се са разлогом поносимо. Када такво насљеђе имамо дужни смо да га његујемо, и друге са њиме упознамо. Најбоље ћемо се одужити својим прецима ако и ми обиљежимо наше вријеме стваралачким трудом, добрим дјелима милосрђа и човјекољубља, и све то чинећи од срца, не ради своје славе, него ради славе имена Божјега. Православној вјери је својствено да ствара, да умножа душевне силе и дарове, да открива тајне неба и земље, као што свједоче наши духовни оци Свети Сава и Његош, а међу научницима велики наши преци Тесла и Пупин, и многи други којих се радо сјећамо. Утемељени на рођењу Христовом и на његовом дјелу спасења они су православном вјером живјели, дисали и стварали. Показали су да је она свјетлост која просвећује сваког човјека, посебно оног који љуби свјетлост истине  и свој труд приноси Богу и роду.

Како вријеме тече нарастају кризе у свијету,  умножавају се сукоби и крвопролића. Очигледна је опасност да се садашњи ратови могу и проширити. Ми православни хришћани дужни смо да се молимо Богу за мир, стим да се потрудимо да га прво у својим душама стекнемо. Да се измиримо са Богом и својом савјешћу, да превазиђемо све заваде и несугласице са својим најближима. Ако допринесемо миру Божјем у свом окружењу, онда ће и наша молитва Богу, извору мира и сваке утјехе, бити услишена. А он ће, по своме човјекољубљу, на молитве и вапаје вјерних, нарочито оних који невино страдају, узвратити својим милосрђем, и уразумити зараћене стране да прекину са крвопролићем и да се измире, на радост и спасење њихових народа.

У Црној Гори, у сваком њеном православном дому Божић је пуноћа породичног заједништва,  и уз Васкрс најсвјетлији дан у години. Божић је обиљежио најљепше странице  историје Црне Горе, што је највјерније посвједочила поезија, Његошев Горски Вијенац и Радованова Мојковачка битка. Када смо год у Црној Гори,  окупљени око наших храмова и бадњака, славили и пјевали, увијек смо помињали распето Косово и Метохију. Видимо колико су данас наша браћа и сестре, православни Срби на том светом и свесрпском огњишту обесправљени. Како се на штету наших сународника примјењују двојни аршини пилатовске правде. Видимо и  колико су моћници овог свијета неосјетљиви на српске патње и страдања. Због тога смо веома забринути, али имамо наду у Бога који неће оставити свој вјерни народ ни његове светиње. Веома цијенимо и искрено подржавамо то  што је благовјерни народ из Црне Горе увијек спреман да својој страдалној браћи и сестрама несебично помогне и што је остао вјеран и одан српским светињама на Косову и Метохији.

Радост овог празника обухвата небо и земљу, усхићује анђеле и просвјетљује народе. Она обједињује породице и пријатеље, мири непријатеље, јача народно јединство кријепи и јунаке и побожне народне вође. Рођење Христово је заштитни знак хришћанске породице. Породична заједница, заснована на Божјем благослову и међусобној љубави мужа и жене, призваних да постану родитељи, отац и мајка, је жива слика Цркве Божје. Рађање дјеце у брачној заједници је испуњење првобитне Божје заповијести, а Христово рођење открива најдубљи смисао рађања и борбе за очување породице. У част овог најрадоснијег празника охрабрујемо младе хришћане, младиће и дјевојке, да одговоре на позив и благослов Божји, те да на вријеме оснивају своје породице и преузму пуну родитељску одговорност за рађање и васпитавање дјеце.

Драга браћо и сестре, прославимо у миру Божјем, једнодушно и заједно у братској слози и љубави овај свијетли и спасоносни Празник рођења Христовог. Принесимо Богомладенцу и његовој Пресветој Мајци наше усрдне молитве, за дјецу и омладину, родитеље и учитеље и за све православне хришћане. За мир и благостање свега свијета. Да Богомладенац Христос својим вјечним новинама и божанском љубављу обасја све и всја, болесне исцијели, тужне утјеши, сиромашне нахрани, заблудјеле обрати познањем истине и доброте Божје.

Са овим мислима и молитвама, драга браћо и сестре, најсрдачније вам честитамо свијетли Празник рођења Христог и предстојећу Нову годину са најрадоснијим поздравом:

Мир Божји! Христос се роди!

Ваистину се роди!

https://mitropolija.com/2024/01/05/bozicna-poruka-mitropolita-crnogorsko-primorskog-g-joanikija-video/?fbclid=IwAR1sTYN6TkdME1lR6ztU00K52fJsJn17RvaN368cV-ypqE1pEouasyB3qig

Придружујући се пуноћи Српске Православне Цркве, целе Цркве Христове, у прослављању најрадоснијег празника Рођења Господа Исуса Христа, свему народу, свештенству и монаштву наше свете Епархије, честитам Божић и поздрављам нашим радосним поздравом

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Као и сваке године, и ове године Божић нам долази као нова шанса за нови почетак, бољи почетак, а ако смо добро почели онда за обнављање доброг почетка и настављање правога начина.

Божић је посебно потребан, и као празник и као догађај, у овом нашем времену, када примећујемо да, ето, пред нашим очима цео свет некако као да губи стабилност. А Божић, по својој природи јесте дан који подстиче да се саберемо око онога што је најбоље. Рођење Христово је такво. Христос долази управо да цело човечанство сабере око оног што је најбоље. Пре свега, долази нам Бог, Бог у телу који и јесте Творац и долази као Обновитељ овоме свету. Овом свету прети опасност губљења у егоизму, потребно је другачије уређење света.

Господ Христос је дао здраву, одрживу перспективу живота и уређења света, и дао је прави образац како се може одржати живот. Образац је дао Собом, Својом науком и Својим примером. А перспектива коју нам даје јесте перспектива Вечнога Живота у Царству Његовоме, у Царству Божијем.

Христос уређује људски живот на оним основним поставкама, Његовим Заповестима: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, и умом и целим бићем својим, проводи живот у заједници са Богом, и онда ћеш бити оспособљен да уређујеш и овај свет на здрав начин. Тако ћеш испунити и ону другу заповест: Љуби ближњега свога као себе самога. На тим поставкама ако би свет био уређиван онда не би било мржње међу људима, зависти не би било, не би било ратова. Завладао би мир! Зато Господ, долазећи на овај свет, и бива тако поздрављен, поздравом мира: Мир Божји, Христос се роди! Без присуства Божијега у овоме свету немогуће је да се појави мир и складни, хармонични, односи у творевини, између човека и човека, људи и природе.

Кажемо да је Божић највећа шанса за човечанство баш због тога што Господ нас позива својим рођењем, својим доласком, да свој поглед уперимо на то што је највредније, на то што је свето и здраво, а то је тај однос међу људима у љубави.

Христос долази, то треба да приметимо, не само једној групи људи, него целој творевини Божијој, целоме човечанству. И када је Он рођен, пре 2000 година, сва природа, анђелска и људска, природа одуховљена и материјална, гледала је у Њега на неки чудесан начин. И звезде су другачије трепериле тада када се Он појавио, Анђели Небески су Га поздравили, изасланици разних источних и западних народа, не само један одређени, јудејски народ, да је приметио долазак у телу Бога, на неки чудесан начин сви су били о томе обавештени, и сви су гледали у Њега као Творца, као Наду, Избавитеља. Тако нам долази Господ и на овај Божић.

Он је увек ту али сада примећујемо, позвани смо да приметимо поново да је Он ту, и то баш као такав, успешан уредитељ света, на таквој основи да свет може не да уништи себе него да опстане и да вечно траје у хармонији.

Зато, позивамо све да у пуноћи учествујемо у прослављању Божића и ове године. На Божић, смело говорим, ми себе представљамо на најбољи начин, и то не лицемерно што бисмо хтели да други имају боље мишљење о нама, него некако имамо тај позив изнутра, гледајући на прави образац, и у правој перспективи гледајући живот у вечности. Гледајући на прави образац, на Господа Христа, Богочовека љубави и доброте, и сами добијамо неки унутарњи подстицај да будемо бољи. И заиста јесмо на Божић најбољи у години. То је дан у години када смо најбољи. Савлађујемо некако своје слабости, надилазимо сами себе, показујемо саосећање са другима, посећујемо болесне, остареле, немоћне, усамљене.

Наша Епархија успела је и ове године, преко својих делатеља, да учини много добрих ствари. Много поклона је припремљено деци, ради охрабрења, ради подстицаја, иако унапред знамо да ће они бити бољи од нас, али, ето, нека знају да нам је стало до њих.

Представници разних народа су дошли да Богомладенцу Христу, када се Он родио, донесу своје дарове. А ево, ми сада, трудећи се да прославимо Божић на најбољи начин, више хуманитарних акција ћемо имати, и то приносимо директно, кроз ове немоћне и потребите, Христу! Како то? Зато што је Христос Себе поистоветио са њима, ради њих је дошао, ради немоћних, ради свих нас, и ради тужних и ради радосних.

Када чинимо нешто добро то чинимо њима којима је то заиста потребно, а кроз њих, због љубави Христове према њима, приносимо те дарове Њему самоме. Ето, Божић је шанса свакоме да исцелимо свет од егоизма, и да се међуљудски односи, на тој бољој, здравој, основи успоставе и обнове, и да овај свет Божји траје и живи на прави начин. Зато, радосно све поздрављамо: Срећан Божић свима под капом небеском, свима честитамо пуноћу доживљавања доласка Сина Божијега, који живот људски проживе од самог почетка, родивши се као дете, па до краја, победоносно, побеђујући сваку слабост људску и чинећи нас способнима да и ми, угледајући се на Њега, као прави образац, такође будемо победитељи и да успешно, у радости, живимо овај живот.

МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећан Божић свима.

Епископ милешевски Атанасије

http://milesevskaeparhija.rs/bozicna-poruka-episkopa-atanasija/