У оквиру великопосног циклуса предавања која се одржавају у крпти Саборног храма Светог Јована Владимира, Архимандрит Сергије (Рекић) игуман манастира Острог, одржао је, у суботу 05. априла предавање на тему „Покајање – обновљење личности“.

Игуман Сергије, дефинишући појам личности на светоотачки начин, истакао је да личност значи гледати лицем у лице један у другога и тако постојати, да личност треба да има слободу и способност да има живи однос са својим вјечним Творцем, а онда и са другим личностима од Бога створеним и у тој заједници се остварује личносност свакога човјека, а губитак заједнице је губитак личности.

Навео је да личност представља вјечни појам и вјечно постојањем као и да заједница у којој се личност остварује треба да је заснована на љубави, повјерењу и слободи.

Игуман Острошки подсјетио је да Јеванђеље почиње проповијеђу Христовом, а онда и проповијеђу Претече Јована Крститеља „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“, као и да се и у Старом Завјету види да је покајање лијек против гријеха.

Архимандрит Сергије је скренуо нашу пажњу на  Јеванђелску причу О блудном сину и навео је као примјер раскида заједнице личности и Творца, јер син који по својој жељи и слободи узима свој дио и одлази од оца , касније долази у ситуацију да је слуга непознатом човјеку коме чува свиње. Тај непознати човјек је у ствари ђаво, а свиње које држи су наше страсти. И као што је у тој Јеванђелској причи у блудном сину прорадила Божанска искра и он одлучио да се врати оцу и моли га да га прими као слугу, то поучава Острошки игуман,  треба да буде и пут којим треба да иде и наше покајање.

Подсјетио је и на ријечи блаженопочившег Владике Атанасија да је љубав пажња.

У организацији Црквене Општине Мостар у Владичанском двору одржано је предавање под насловом „Пост савременог човјека“. Присутне је поздравио и предавање отворио старјешина Саборног Храма, свештеник Душко Којић, напоменувши важност мира и поста у савременом добу. Предавањем је модерирао свештеник Бранимир Боровчанин а своја излагања на тему су имале гђа Жељка Беванда, предавач католичке вјеронауке, муалима гђа Емира Шоро, те Миља Тупањанин, православна вјероучитељица. Тема поста постала је једно од кључних питања у савременим вјерским, филозофским, социолошким и културним дебатама те су у четири тематска изглагања предавачи из разних аспеката приказали какав је утицај савремених промјена на појединца, како друштво реагује на те промене и какву улогу игра пост савременог човјека у тим процесима. Наглашен је духовни аспект поста као начина духовног узрастања али и његов позитиван утицај на човјеков организам.

Жељка Беванда у свом излагању је навела да пост ослобађа човјека у сваком смислу, а не заробљава. ”Постом смо слободни људи, када кажемо нећу јести месо, нећу гледати телевизију, бити на друштевној мрежи, то човјека ослобађа”. Она је подсјетила на то да човјек данас више пажње посвећује материјалном и тјелесном, већ томе чиме ће нахранити дух, а храни га управо постом којим се и приближава Богу.

Муалима Емира Шоро рекла је да је и данашњи ужурбани живот ипак спојив са вјерским и традиционалним начелима и практиковањем вјере, јер је вјера у свему томе дала олакшице и нема терета. ”Јако сам почаствована што сам овдје вечерас, јер мислим да је јако важно да све знамо једни о другима и изградимо свијест о суживоту и толеранцији, те да се поштујемо и живимо у слози.“

Вјерочитељица Миља Тупањанин навела је да је ове године тема поста она која спаја, јер три конфесије посте у исто вријеме. ”Вечерас смо се осврнули на то шта је основна порука поста, а то је да изађемо из зоне сопственог комфора, обратимо пажњу на друге и тако се подсјетимо на јеванђељску поруку да ми служимо Богу када служимо ближњима.“ Она је додала да су данас млади људи окренути вјери и да их је дотакла духовна обнова.

Закључак свих предавача био је да је пост вријеме радости и вријеме приближавања Богу али и другим људима.

Текст: Милош Јањић

https://eparhija-zahumskohercegovacka.org/predavanje-post-savremenog-covjeka/

Оглашавам се поводом злонамерних објава на друштвеним мрежама на мој текст који је представљен на сајту Епархије крушевачке под насловом Здухачи, манитоши и људи од вересије. У 11-ом одељку текста, испод Уводног дела стоји написано следеће:

“Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца..., не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану “српске усташе“и нови злодуси Лубјанке”.

Приписивати ми да сам под изразом “српске усташе” мислио на студенте Београдског Универзитета гнусна је лаж, учитавање туђих мисли и подметачина! Наиме, нити су студенти поменути, нити сам на њих мислио, што је очигледно када се прочитају макар два пасуса која су овом инкриминисаном пасусу претходила. Истине ради поновићу их како би контекст био јасан свима, и како бих и овом приликом потврдио да је ова медијска монтажа и манипулација управо сачињена од стране оних на које се синтагма из текста „српске усташе“и односила, а који свесно и намерно замењују тезе, пребацујући написано - са себе на студенте, еда се Власи не би досетили.

9. пасус

По сунцу ишли, ћудљиви даскали и карађози, своје службе недостојни, зато што се никада нису ни мало смирили, нити од страсти очистили, уображавају да је Црква макета и черга коју они имају право да обрћу, са свих страна загледају, па овде одлепи, онде залепи, тамо отргни, амо пришипетљај. Будући да их верни народ одбацује у матици, они завршавају у приобаљу. А тамо, када народ обмањују, они му и финансијско било ослушкују. И данас, баш као и досад, они ће се јавно исповедати нашем туђину, а сутра, или када им буде затребало, “дукнути се” и на Нови Зеланд стићи преко Голфскога Залива; они свуда трагају за интересом. А тамо су још само Абориџини остали непросвећени њиховим лицемерством, умешеним од џепарења по методима Круга двојке и лацманских згода за ласно и брзо преверавање.

10. пасус

Митопоетичари нам се загубљују на путу и обољевају од дупле експозиције. Нашавши се у магновењу, они више не владају нормалном оптиком, а ипак се „стваралаштва“ не одричу. И не маре што им светлост непогрешиво тежи ка тами; само да им се не дира у ласкаве одреднице, само да их медији даље ките бизарностима. Они фиксацијама објављују своје мутације; само што ће нешто заустити, ето белаја, па и понеког јеретичког жалца; наступи ли празник, или којекаква претумбација са светлог на сиво и тамно, неко од њихове ловине одмах мора бити жртвован – и тако годинама!

11. пасус

“Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца..., не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану “српске усташе” и нови злодуси Лубјанке”.

*

Дакле, треба да се забрину они који су се провлачили кроз масе непосредно и са дистанце (мање или веће, а и поприлично удаљене) поступајућ и по усташким манирима, речима, упутствима, гестовима и акцијама. И којем би то лицемеру онда могло да смета оно што му је већ послужило да иза њега сакрије своја сваштоговорења и свашточињења?! Такви треба да престану да мисле, говоре и раде против заједничких интереса Српског народа и против Српске Православне Цркве, па ће им се веровати!

Свом силом дакле лично демантујем клевету која треба да се претвори у моју одговорност, огрешење и кривицу према студентима. Врло јасно се запажа замка која ми је разапета, и у коју би моји клеветници и обмањивачи јавности хтели да ме гурну! Не прихватам лажну одговорност и етикетирање, а заинтересованима за истину опет предлажем да прочитају мој текст у целини, са сајта Крушевачке епархије.Ако им и поред приложених претходећих пасуса и даље није било јасно о чему и на кога се текст односи, онда им ми више не можемо помоћи.

Свети пророк Захарија нам упућује ове речи: “Немојте да зло смерате један другоме у срцу свом, немојте се радо криво заклињати, јер све то мрзим”, говори Господ (8, 17).

Архиепископ и митрополит крушевачки Давид
27.2.2025.

Извор: Епархија крушевачка

У недељу месопусну, 23. фебруара 2025. године, када Црква Христова прославља Светог свештеномученика Харалампија, служена је света Архијерејска Литургија у манастиру светог Луке у Бошњану, на којој је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид (Перовић), уз саслужење Викарног Епископа хвостанског г. Алексеја (Богићевића). Епископима су саслуживали: Секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, новопостављени игуман манастира светог Луке архимандрит Лука (Милошевић), Архијерејски намесник темнићки јереј Ивица Сврзић , протојереј-ставрофор у пензији Томислав Гајић, протојереј Дејан Миленковић, протојереј Александар Ерић, протојереј Александар Лукић, јереј Никола Ракић, протођакон Ненад Матић, ђакон Иван Петронијевић. На општу духовну радост свих сабраних, свете обитељи ове и верног народа наше богомспасаване Епархије крушевачке, у току малог входа наш Архиепископ и Митрополит г. Давид рукопроизвео је протосинђела Луку у чин архимандрита, дарујући му напрсни крст као симбол духовног ауторитета. По прочитаном јеванђељу Богом надахнуту беседу изговорио је по благослову Његовог Високопреосвештенства г. Давида, епископ хвостански г. Алексеј. Верни народ и мноштво деце су испунили цркву чији је патрон Свети Лука, учествујући у Светој Тајни Причешћа као круном овог сабрања. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит г. Давид даривао је архимандрита Луку игуманским жезлом, прочитавши му молитве и поуке из Чиновника Архијерејског свештенослужења. Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији, поучени беседама нашег Архиепископа и Митрополита г. Давида. Новопостављени игуман архимандрит Лука заблагодарио је Господу и сабранима. На многаја љета, достојан!

Епархија захумско-херцеговачка и приморска саопштила је да ће четврти годишњи помен блаженопочившем умировљеном Епископу захумско-херцеговачком и приморском г. Атанасију (Јевтићу) бити служен у недјељу, 23. фебруара 2025. године, а у данима пред годишњи помен у његову част биће одржан низ разговора.

Програм обиљежавања четврте годишњице од упокојења блаженопочившег Владике Атанасија  „Сјећање на Владику Атанасија“

У Ризници Српске православне цркве у Котору синоћ је одржано предавање др Милоша Весина „Психологија праштања/непраштања“.

Угледног предавача на Православном богословском факултету „Свети Сава“ у Либертивилу, умировљеног пароха чикашког и познатог пастира, који је дипломирао на студијама музике, доктора теолошких наука и доктора психологије и присутне на предавању поздравио је архијерејски намјесник которско тиватски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, захваливши се госту што нам је уприличио још једно интересантно и надасве корисно предавање усмјерено човјеку данашњице оптерећеног разним искушењима.

„Многи су се можда зачудили када су видјели наслов овог нашег заједничког промишљања јер праштање, односно не праштање, је нешто што нас у мањој или већој мјери све дотиче. Сама тема, Психологија праштања / непраштања, колико год да је на први поглед чудновата, са друге стране више је него веома оправдана, зато што све у овоме животу има своју психологију, уколико се на психологију гледа као на науку о души. Нажалост, кроз многе своје школе савременог испољавања психологије, она је често више налик статистици него науци о души.

Сама ријеч опраштање и читав процес кроз који човјек мора да прође да би некоме опростио, или да не би опростио, не може а да не укључи човјекову душу“, каже о. Милош.

Наставља констатацијом да је само праштање човјеку неопходно како би му било лакше – „опраштање би требало да му буде онај незаобилазни дио духовне хигијене“.

Незаобилазан у овој причи, наставио је, творац је аналитичке психологије Карл Густав Јунг, који је у почетку био веома сагласан са Фројдом (блиско сарађивали у периоду 1912. до 1917. године). Разлаз је услиједио, не по питању става о људској сексуалности, па ни о односу према несвјесном, већ због односа према религији.

„Док је с једне стране Фројд био потпуно под утицајем Маркса, Јунг (син протестантског пастора из Швајцарске) иако отворен за многе правце у животу, имао је ту протестантску дисциплину. Јунг је тврдио да религија не подлеже класичном начину научног посматрања зато што надилази саму науку. Не као оно што је против науке, него као оно што је у једном домену изнад науке“, казао је о. Милош.

То је, истакао је, веома важно јер се у Светом писму први пут сусрећемо са опраштањем, кроз негативан вид опраштања, односно кроз одуство молбе за опроштај.

„То је већ при првом људском преступу нашег праоца Адама, када је окусивши од плода, учинио оно што данас мање-више свако од нас чини, када учини нешто што није требало да учини. Онда ту видимо колико је Стари завјет, цјелокупно Свето писмо, једна саврмена и модерна књига“, казао је о. Милош.

Подсјећа да је Адам, када је згријешио, прво осјетио страх, затим се као последицу страха сакрио, а онда, као и што ми сви чинимо у таквим ситуацијама, покушао да нађе оправдање. Ако га нема онда кривицу покушавамо да пребацимо на неког другог.

„Осјетио је, истина, и стид и када је Господ кренуо, не да га грди већ питајући га „Адаме гдје си“, покушао да обнови дијалог љубави, Адам је казао: Чух Твој глас и сакрих се зато што сам го (као да до тада није био наг). А Бог га упита: Ко ти рече да си наг, да ниси случајно јео од Дрвета познања добра и зла?. Ту долазимо до једне сјајне и толико данас неопходне дефиниције нагости. Није нагост када се човјек скине тјелесно, него је суштина нагости када човјек остане огољен у односу на однос са Богом. Свети Симеон Нови Богослов, тумачећи управо ово мјесто из Старог завјета, каже: Адам је био огољен управио захваљујући томе што се својом слободном вољом оденуо у трулежност. Свукао је са себе нетрулежност у коју га је Бог обукао и обукао је на себе одјећу трулежности, одјећу смртности. Адам и даље не тражи опроштај. Што мислите како би текла даље историја да је Адам имао куражности, смјелости и да је рекао: Боже погријешио сам, пролупао сам, извини, опрости. Не, он је рекао: Жена коју си ми Ти створио, она ме је наговорила и ја окусих од тог забрањеног плода. Касније, то се преноси даље и на његовог сина Каина који, када је видио да је Бог примио жртву његовог брата а није његову, осјетио је истовремено и љубомору и завист“, подсјетио је о. Милош.

Каже да је психолошки гледано Каин први опсесивни неуротичар људске историје.

Поменута два случаја, рекао је о. Милош, прва су два случаја одсуства молбе за опроштај.

„Сада прескачемо хиљаде година и долазимо до новог Адама, до Господа Исуса Христа који је дошао из љубави“, казао је о.Милош.

Подсјећа и на револуционарне текстове за 6. и 7. вијек које је тада писао Свети Исак Сирин који каже: „Чак и да Адам није згријешио, Христос би дошао међу нас из љубави“.

„Јер, читав овај свијет је створен из љубави и човјек као круна стварања је створен да би био у непрестаном љубавном дијалошком односу са Богом и да би људи били у истом таквом односу са људима. То је циљ онога што је живот“, казао је о. Милош.

Констатује како је себичност она рампа на путу људима да другима не опросте, а Христос се јавља као видљиви, тјелесни, оваплоћени опроштај Неба према земљи.

„Што је Његово распеће ако не тријумф опраштања? Распети Христос са крста, које ријечи упућује? То нису биле псовке, то није била грдња, то није било видјећете ви када дође мој отац, као што би смо ви и ја, рецимо, реговали. Не то су биле ријечи: Оче опрости им јер не знају шта чине“, казао је о. Милош.

Говорећи о стањима савременог човјека оптерећеног стањима ега и суперега, о човјеку који не попушта ни најрођенијима, каже да се на тај начин увећава количина отрова у истом том човјеку.

„Можете ви мрзити некога колико год хоћете, можете му не опраштати до миле воље и преко воље, али то не уништава њега. Уништава ваш однос са том особом и то је чињеница и уништава вас“, наставио је о. Милош, додавши да се честа појава канцера данас не дешава одједном, како се то често мисли, те да наука говори да је близу 90 процената свих облика ове болести, као и кардиоваскуларних, психосоматског поријекла.

Указује да је све апсолутно повезано, па чим се наруши хармонија, баланс између тијела, душе и духа, обично тијело мора да страда.

„Врло је погрешна изрека у здравом тијелу здрав дух. Не, тамо гдје је здрав дух, иако је тијело болесно, лакше ће то да подноси и моћи ће да оздрави. Јер, као што сами себе разбољевамо, тако сами себе можемо и да оздрављамо уз Божију помоћ. Због тога, ништа толико благотворно не дјелује на човјека као опраштање“, истакао је о. Милош, уз ријечи да је злопамћење она најљућа змија коју можемо да његујемо у својим грудима, те да човјек који истински воли он увијек мора и да опрашта.

Зато, каже, најважиније је опростити и заборавити.

„Неко би рекао не може то тако, али шта чујемо на Литургији? Узмите и једите ово је тијело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова“, подсјећа о. Милош, истичући да се једино снагом опраштања човјек може толико приближити Богу да онда, када је показао велику љубав, и Бог њему опрашта.

Опраштање, како је назначио, на међусобном нивоу дјелује терапеутски „јер ослобађате се терета, али се и друга особа ослобађа истог тог терета“.

„Моћ опраштања нам је свима надохват руке, као и да се оде и некоме каже извини, опрости, или дати опроштај онда када вам се чини да је то немогуће“, казао је о. Милош, прочитавши на крају предавања несвакидашњи примјер опраштања унапријед, кроз поруке у писму два дјечака из Крајине, остављене онима који ће ту доћи да живе. Дјечаци Г. и М. су са  својим породицом имали 24 сата да због злогласне „Олује“ бјеже са својих огњишта, али су га оставили тако да тај неко ту нормално (уколико је то могуће) настави да живи. Све је описано у књизи која ускоро треба да изађе.

„На крају треба рећи да је свако опраштање супротно логици, али је у складу са Логосом. Једино је Логос, једино је оваплоћени Син Божји у стању да савлада логику. Логика је начин како смо ми људи научени да размишљамо по законима које су нам оставили Сократ, Платон, Аристотел… Али, постоји нешто што је јаче од тога, а то је Логос. Не знам колико су часова вјеронауке ова два дјечака имали, али су погодили суштину. Они су отишли са великим болом, са великом муком, са великим теретом на леђима, али растерећени у душама, зато што су ту своју собу, како су је назвали престону дворану њиховог дјетињства, оставили да неко искористи најбоље и да ужива неко ко ће можда бити као и они протјеран из неке своје собе, из неке своје престоне дворане, неко према коме они нису ни жељели ни могли, али нису то ни дозволили себи да осјете мржњу. Ту је онај кључни моменат и зато сваки пут од сада било у храму или у своме дому, када читате ријечи Молитве Господње и дођете до оног дијела И опрости нам дугове наше, сјетите се да ли сте опростили, да ли сте затражили  опроштај“, казао је о. Милош Весин, закључивши да је срце „престона дворана“ свакога од нас, наших живота, од којих имамо само један са циљем да би смо у њему препознали свој смисао.

Извор: СПЦО Котор

Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића.
На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић:
„У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо.
Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“.
Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому.
Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе.

https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/

У добру је лако добар бити. На муци се познају јунаци.

Ако прелистамо црквени календар, примијетићемо да скоро не постоји дан у години, а да наша Црква не прославља неког Светог мученика. Ови свједоци Бога живога, највећи су јунаци свих времена. Како? Прво, тако што су се одрекли свега и пошли за Христом, друго, тако што су одабрали да учествују у Христовом страдању и прихватили да и сами буду погубљени јер нису пристали да Га се одрекну. Наша Црква почива на томе. Наша слобода вјере почива на овим страдањима.
Нарочито ми у Црној Гори, у школи и код куће читамо и учимо стихове из Горског вијенца, а једни од познатијих су:
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га ка познанију права,
то је људска дужност најсветија.
Ове стихове можемо да разумијемо у примјеру светитеља кога данас прослављамо, али и свих светих мученика. Након што смо прославили Светог Димитрија Солунског, сјећамо се једног храброг младића, Светог Нестора.
Његова прича нам показује како ниједно добро дјело и примјер не могу остати усамљени, већ се увијек нађе неко ко ће да се на тај примјер угледа и да га прати.
Тако је безбожни цар Максимијан био толико љут што је Светом Димитрију драже било да страда за своју вјеру него сваки положај у друштву и сва блага овога свијета, да је најстрашнијег и најјачег свог војника Лија поставио да се искаљује над недужним Хришћанима. Тиранин Лије је тако немилосрдно показивао своју моћ над слабијима од себе на најсвирепији могући начин. Имао је од цара дато право на то. Млади Нестор ово није могао да трпи и ријешио је да, благословом Светог Димитрија, који је већ у тамници чекао своје погубљење и молио се Богу, стане тирјанству ногом за врат, како кажу Његошеви стихови. Уз Божију помоћ, храбри Нестор је изашао на мегдан Лију узвикнувши: ”Боже Димитријев, помози ми!” Побиједио овог горостаса, као некад Давид Голијата.
Пуно је оваквих примјера у Светом Писму, у житијима светих, али и у читавој људској историји. И ми, као Хришћани, колико год година имали, дио смо ове историје у свом времену и свом окружењу. Свако од нас у својој школи, на тренингу, на игралишту, свједочи разним врстама насиља јаких и моћних над слабијима. Кад смо већ ту, сјетићемо се примјера Светих мученика које прослављамо ових дана, а и сваког дана, па ћемо схватити да и ми можемо бити свједоци попут њих, скупити храброст и одлучити да станемо у одбрану слабијих и својим примјером показати другима која је наша најсветија дужност. Не треба нам ни ратничка опрема ни војна обука да бисмо постали Христови војници, то могу постати и најмлађи и физички најслабији међу нама. Све што нам је потребно је љубав према свима и вјера у Бога која нам даје храброст и одлучност.
Када год би неки мученик пострадао за вјеру, још понеко би схватио, повјеровао и узвикнуо да је велики Бог тога Хришћанина. Ако неко некад у нашем окружењу, подстакнут нашим дјелима то схвати, каже или помисли, већ смо довољно постигли у животу.

вјероучитељица Тијана

https://mitropolija.com/2024/11/09/iako-sam-ja-mali-i-nemocan-velika-je-i-nepobjediva-sila-hrista-moga/

Интернет и разне друштвене мреже све више постају платформа за одређени облик црквеног мисионарства. Све је више оних свештеника који преко својих канала и профила на интернету проповиједају широком и разноликом аудиторијуму. Одавно се интернет користи за потребе ширења црквених проповиједи и разних вјерских, духовних садржаја и тачно је да може да буде погодно средство за оно што мисија Цркве у себе укључује. Међутим, у свему томе и те како постоје и опасности, како по сам карактер црквене мисије, тако, а још и више, по самог мисионара.
Данас је, као што знамо, могуће да конзумент интеренета једним кликом започне виртуелну туру кроз неку од великих хришћанских светиња, или да се укључи у пренос Литургије, да послуша проповијед неког од угледних духовника, прочита тумачење Јеванђеља итд. Ово није само по себи штетно и чак може да буде подстицајно за онога који жели да научи више о православној вјери. Штетна посљедица која из тога проистиче јесте релативизација црквене проповиједи. Тежња да се глас Цркве пробије у шаренилу информација у свијету друштвених мрежа каквим их данас видимо, чини да ријеч Цркве заправо постане тек један од производа који су лако доступни на глобалној „интернет-пијаци“. Дакле, све оно што би иначе изискивало од човјека благословен труд и жртву, сада постаје доступно било гдје и било када. Тиме се не само обесмишљава значај присуства у храму као богослужбеном мјесту гдје је једино могуће сјединити се са Богом у тајни Причешћа, већ и једно од основних начела цркве и црквеног живота – саборност.
Присуство појединих свештеника на друштвеним мрежама који нерасудним избором тема и начином проповиједи који је наизглед црквен, а у својој суштини је супротан духу Цркве, у последње вријеме профилише једну групу „свештеника-инфлуенсера“ који нажалост нису често ни свјесни чињенице да такав вид проповиједи лако прелази у самопромоцију. На тај начин они постају својеврсне интернет-звијезде које задобијају велики број пратилаца, виртуелна „паства“ почиње да их посматра све више као духовне „вође“, док се онај задатак који сваки мисионар и проповједник треба да има – да људе приводи Христу – занемарује и заборавља. Неријетко су теме на које такви свештеници дају свој суд и из сфере политике, што само по себи води ка ризику сврставања у одређене таборе и тиме директно противријечи позиву Цркве да сви једно буду у Господу. Када свештеник постане активни учесник расправа о друштвеним и политичким питањима које чине да изгуби разумијевање онога што треба да чини садржај његовог обраћања народу, он заправо чини више штете него користи.
Често се може чути аргумент да су црквени пастири дужни да мисионаре на интернету јер је то поље гдје небројене пошасти заводе људе, одвраћајући их од хришћанске вјере и пута спасења. Одоговор на то је много пута потврђена истина да аутентична, истинска пастирска проповијед, ако је утемељена на вјери и молитвеном подвигу онога који проповиједа, благодаћу Божијом налази пут до људских душа. Велики проповједници Цркве, попут Василија Великог или Јована Златоуста нису одлазили у паганска светилишта нити на тргове да би тамо проповиједали, него су своје најљепше бесједе, којим се и данас хране хришћанске душе, произносили са амвона, у храму Божијем, на светом богослужењу.
Разумије се да све ово не значи да интернет треба нужно да буде одбачен као штетан и непотребан када је питању ширење црквене мисије. Напротив, постоји значајан број оних емисија и садржаја који су израз пастирске црквене бриге, те је њихов формат као и избор тема на које се говори провјерен и добро промишљен. Корисно би било да у том погледу Црква контролише ток и начин те врсте мисије, – што је и наложено актом Светог архијерејског синода СПЦ из 2021. године – да би у првом плану било не лично мишљење проповједника већ јеванђелска наука Христова, по ријечима апостола Павла: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса…“ (2. Кор. 4, 5). Према ријечима једног савременог духовника, “православно мисионарење не представља „лов на душе“ у којем је важна количина обраћених по било коју цијену, већ свједочење о Христу, у коме је важан квалитет и адекватност тог сведочења. Постићи такав квалитет и адекватност могуће је само на један начин: било који мисионарски рад треба да буде праћен стрпљивим духовним напором мисионара на очишћењу сопственог срца од страсти и довођењу свог живота у сагласност са Христовим заповијестима.“ Често бива потврђено да је за људе у одређеним духовним искушењима потребније и благотворније да буду искрено саслушани, него да се обаспу многим савјетима. Расудити шта је потребно у појединачном случају, могуће је једино у личном контакту са паством, што је тешко изводљиво путем друштвених мрежа. Другим ријечима, потребно је да свештеник буде онај који ће да прати и да брине о својој пастви, а не да се труди да сам буде што више праћен. Број пратилаца одређеног канала који води свештеник истовремено подразумијева и велику одговорност за оно што ће се изрећи, нарочито стога што међу слушаоцима има оних који су утврђени у вјери али исто тако и оних који су тек почетници.
Проповијед у храму је по свом карактеру сасвим другачија од оне на друштвеним мрежама, превасходно зато што храмовна проповијед не укључује дискусију, приговоре или негативне коментаре. Када се, међутим, на друштвеним мрежама свештеник сам упусти у дискусију, те реагује оштро и непримјерено на негативне критике или се укључи у коментарисање дневнополитичких или ванцрквених збивања, доводи до тога да се изгуби смисао проповиједи. Такође, поједини свештеници који стекну популарност на интернету, са нелагодом подносе опадање популарности која неминовно долази. Та болна перцепција да се публика смањује, понекад наводи свештенике да се непримјерено понашају у информативном простору.
Не треба заборавити да су дигитални медији производ “овога свијета“ и као такви имају своја правила са којима црквени пастири не треба и не смију увијек да се сагласе, нарочито онда када су она супротна хришћанском свјетоназору. Стога би у данашњем времену, када је веома тешко сачувати исправан поглед у мору разних информација и садржаја на друштвеним мрежама, наступ свештеника требао да буде пажљиво одмјерен, поткријепљен благословом Цркве и у складу са њеним духом и учењем.

https://mitropolija.com/2024/11/07/svestenik-slobodan-lukic-propovijed-na-drustvenim-mrezama/

Епархија бачка се придружује хитном апелу Завода за трансфузију крви Војводине, којим се, услед страдања наших суграђана на Железничкој станици у Новом Саду, сви грађани позивају да се одазову акцији добровољног давања крви. Према подацима из Завода за трансфузију крви Војводине, тренутне резерве крви О и А крвне групе су смањене. Крв могу да дају све здраве особе мушког и женског пола од 18 до 65 година уколико задовоље медицинске услове и критеријуме после лабораторијског и лекарског прегледа, који се обавља у склопу давања крви.

Извор: Информативна служба Епархије бачке

На празник Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке, 27. октобра 2024. године, Његово високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије је служио Свету литургију у Храму Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни. Том приликом је прослављен јубилеј шездесет година постојања парохије франкфуртске. 

После читања Светог јеванђеља Митрополит Григорије је беседио:

„Није први пут, браћо и сестре, да, када Господ учини неко чудо, апостоли или неко од људи говори Господу да иде од њих, да их остави јер су га недостојни. Са друге стране, није ни први пут да Господ поручује људима да се не боје. Можемо да кажемо да се тај позив на неустрашивост заснива на неизрецивој милости Божјој која тражи само једно – да се загрли са нашом вером. Тако да кроз нашу веру Христос загрли нас, а ми ослобођени да загрлимо Њега.

У данашњем Јеванђељу, драга браћо и сестре, Христос најпре говори из Петрове лађе, проповедајући реч Божју. Ми смо данас исто окупљени у лађи – Цркви где слушамо реч Божју. Изрекавши реч Божју Христос заповеда Петру и осталима да забаце мреже у дубину. По узору на Петров поступак, и ми би требало да се отиснемо у дубине и да бацимо своје мреже дубоко; да бацимо мреже нашег ума, нашег срца, воље, осећања, и да захватимо у дубинама милости Божје храну, и то не рибу, већ живот самога Христа који нам се дарује у овој божанској служби.

Дрга браћо и сестре, чули сте у данашњем Јеванђељу како Петар говори о безуспешним покушајима лова током целе ноћи; но, Петар који је био искусни рибар сада слуша Исусов савет о чијим риболовачким способностима се не говори и баца мреже поново. Петар се показује послушним или покушава да покаже како је узалудан још један покушај те ноћи, односно тога дана. И онда ухватише толико мноштво риба да су мреже почеле да им пуцају, толико да су им околни рибари морали помоћи са ловом. Петар видевши ово пада пред Исуса молећи га да изађе из лађе јер је (=Петар) грешан човек. Препознао је да се ради о чуду, благослову, неухватљивом за људску моћ спознаје. Господ, као и увек,  када је видео да се човек смирио, подиже Петра говорећи му да ће га начинити не ловцем риба, већ људи. Како је ово чудесно, драга браћо и сестре! Као што Господ у овом Јеванђељу чини са Петром, тако и сваки пут, када читамо Јеванђеље на божанској служби, чини то са сваким од нас, желећи све нас да начини рибарима спасења људских душа, сопствене душе, хотећи све да нас спасе.

Један од угледних примера је свакако Света Петка коју данас прослављамо. Њен живот након смрти родитеља није био ништа друго до одлазак у дубину о којој говори Јеванђеље. Одлази у дубину пустиње где је забацила своје мреже, молећи се, у труду, посту, далеко од очију људи како нико не би знао колико и како се трудила да постане ловац спасења своје душе. Драга браћо и сестре, када је све то учинила, Господ јој каже да мора да иде из пустиње, да мора да иде у Египат и да тамо помаже људима. У свом смирењу она иде и сав живот проводи у служењу другима, дајући себе љубављу Божијом за друге. Ми данас, вековима после тога, се клањамо њеним моштима, њеном лику, делу, доброти јер се у њено срце уселио Христос Спаситељ, а сва наша молитвена приступања светитељки имају за циљ да и ми стекнемо милост Божју по узору на њу. Поштовање сваког светитеља произилази из, рецимо симболично, чињенице да су бацили мрежу дубоко на заповест Христову, носећи у срцу Христа, те их ми славимо и зато му се молимо.

Ипак, најчудесније, што и треба да запамтимо у све дане нашега живота, и да наша срца, душе, ум, осећања, воља, тело, све треба да постане храм Божји. Са тим циљем смо у храму Божјем, а и ми смо свети Божји народ јер смо овде сабрани. Више нисмо само индивидуе, већ смо Христови, охристовљени, загрљени са Светом Петком, са свим светитељима, избораженим овде и онима које не видимо, сједињени у једну јединствену заједницу љубећих Христа. Са друге стране, Христос грли нас својом неизрецивом милошћу, подижући нас и говорећи да будемо живи и здрави, свима говорећи да се не бојимо.

Не бојте се, драга браћо и сестре, него, као што ћемо ускоро рећи у канону евхаристије, имајмо горе наша срца. Хришћанин мора бити биће оптимизма, наде, вере и љубави, а не онај коме је сишло срце у пете, који се свега плаши, па га и ми свештеници додатно застрашујемо. Не треба да се бојимо јер је Христос заједно са нама свагада и у векове векова. Амин!“

После Свете литургије Митрополит Григорије је освештао нову црквену салу.

Претходно вече, 26. октобра 2024. године, одржана је промоција нове књиге Митрополита Григорија Странац у шуми. О књизи је, поред аутора, говорио и проф. др Растко Јовић, предавач на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, као и ђакон др Дејан Ристић, асистент на Одсеку за православну теологију Минхенског универзитета.

Извор: eparhija-nemacka.com