У понедељак 26. августа 2021. године, на Празник Сабора Светог архангела Гаврила, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем у манастиру Лозица у селу Криви Вир. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Нико Туфегџић, протојереј Дејан Миливојевић, протонамесници Ристибор Стевић и Милорад Филиповић и архиђакон Илија. Међу бројним верницима, светој служби је присуствовао и председник Општине Бољевац др Небојша Марјановић.

По завршетку Литургије Епископ је беседио сабраном народу о Светом архангелу Гаврилу као оном ко роду људском доноси најлепше и најрадосније вести.

Наводећи неколико сликовитих примера, владика Иларион је поучио вернике о важности молитви којима благодаримо Богу на свему што нам је дао, и додао – План Божји је да нас спасава и да нас понекад и кроз муке, страдања и искушења васпитава, да нас обликује као верујуће људе и да нас води у вечни живот.

За крај, Епископ је изразио наду да ће планирана изградња манастирског конака бити започета у скорије време.

Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изразио је 27. јула 2021. године уверење да ће против вербалног деликта који се намеће Србима у Републици Српској устати сви слободарски народи.

- Последња искра слободе ако постоји у демократској Европи сигурно ће устати против наметања вербалног деликта, поручио је владика Фотије на литиргијском сабрању у манастиру у Драгаљевцу.

Он је деловање Високог представника у Босни и Херцеговини назвао експериментом над Србима и изразио уверење да ће српски народ изабрати пут слободе, јединства и заједништва како би превазишао све препреке које су пред њега постављене.

- Живимо у апсурдном времену да многи Европљани проповедају демократију само себи, а другима тиранију. Они хоће да нама Србима у Републици Српској поставе шта да мислимо, говоримо, једемо, којим језиком ћемо сутра да говоримо, којим писмом да пишемо, рекао је владика Фотије.

Истичући да су Срби слободарски, светосавски, мученички и косовски народ, Владика је навео да су се Срби на Косову борили управо за хришћанску Европу која Србима сада намеће правило вербалног деликта које је давно превазиђено у свим облицима демократије у свету.

- Основно право човека је слобода мишљења, право на говор, и веома је опасан ултиматум који се намеће у Босни и Херцеговини јер врло лако може да се изроди у тиранију коју слободарски српски народ неће прихватити, оценио је владика Фотије.

Према његовим речима, Срби су народ који није научио да буде роб и покоран силама и властима овога света, него хоће да буде достојанствен и уважаван као народ. 

- Срби на прогоне и поробљавање узвраћају увек добром и то нам узимају за слабост, што није, него видимо очима вере даље од онога што се тренутно дешава и добро знамо куда и како да ходимо, шта да чинимо и у добру и у злу, поручио је епископ Фотије.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Љето 1941. - Везани, у колони, један за другим, вођени су наши преци на клање. Никоме криви, никоме дужни. Без кривице пред судовима земаљским и пред судовима Божијим. Криви само зато што су били то што јесу. Криво је било њихово име и њихова вјера. Све остало било је невино, чисто, непорочно... Окончали су свој земљаски ход прекланих вратова, у јамама и јарковима, у безданима и на пољима, а да се једни од других нису могли ни опростили. Мајка није успјела загрлити сина посљедњи пут, ни сестра изљубити брата јединог, а ни сиромашни отац није имао кад помазити босоногу дјечицу... Скончали су као стока, пунећи јаме својим тијелима, заливајући крвљу прашњаве друмове, парајући посљедњим јауком безгласну тишину. Без свијећа, молитве и свештеника, без вапаја најмилијих, прогнани су у вјечност, као свети мученици, да стану пред Лице Господње и да измоле само једно – да их потомци никад не забораве.       

Љето 2021. - Потомци оних истих предака, идући оним истим друмовима али у супротном правцу, јуришају на море, као да им је посљедњи пут. Јуришају да се забаве, да уживају, да троше, да потомцима џелата побољшају туристичку сезону. Газећи гумама врели асфалт, испод којег се, негдје у прашини, скрива скорена крв предака, потомци језде без сјећања, не хајући за оне којих одавно нема, а без којих ни њих не би било, а који су прије осам деценије туда вођени у сурову смрт. Иако пржи јулско сунце, на нашем националном хоризонту одавно је мркли мрак, јер мислимо да свијет са нама и почиње и завршава.           

Пуна су инострана љетовалишта православних Срба, али је трава до кољена у Јасеновцу, на Гаравицама, на Шушњару, у Ливну, на Бравску, у Јањилима... У овом казивању трава до кољена је метафора нашег заборава, јер нема ко да упали свијећу, нема ко да молитвом раздани мрак у којем јесмо захваљујући своме забораву. Нема никог да пусти сузу јер је унук заборавио дједа, а унука баку. Ови из времена заборавили су оне у вјечности, као да нисмо били и као да опет нећемо бити једно.    

На развалинама сопствене површности никада нећемо моћи саградити срећу, ни себи ни другима. Одавно смо дигли руке од себе, па данас живимо као они које су наши преци сажаљевали, као они који не знају за себе, своје презиме, свој породични дом. Постали смо избјеглице у сопственој кући, странци у сопственој земљи, бескућници поред прадједовских огњишта, невјерници поред храмова...                        

До мора се путује дуго, али је тешко издвојити пет минута, стати на Гаравице, Шушњар, Ливно, Бравско и гдје све не и запалити само једну малу свијећу, да се помолимо за претке, да их замолимо да се они помоле за нас, да им покажемо да их нису заборавили они чије рођење нису дочекали. Док се не научимо да памтимо оне који су живот дали да бисмо ми постојали, ништа нам неће бити благословено.           

И није проблем одлазак на море, као ни то што добрим дијелом захваљајући нама живе потомци џелата наших предака, већ је проблем што ми не памтимо претке, а са заборавом тумарамо кроз свијет, не знајући ни куда ни коме идемо.

И љето 2021. године једнако боли као и оно осамдесет година раније. Можда још и јаче, јер потомци, са факултетским дипломама, добрим аутима и солидним животом, нису надрасли своје неписмене и сиромашне претке, који су у сваком тренутку и на сваком мјесту знали памтити оне што су свијетом ходили прије њих.   

Неће нас уништити други, уништићемо сами себе – заборавом!

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије

У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

Звучни запис беседе

По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу.

Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима.

Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.

Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.

На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.

Извор: Епархија ваљевска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине.

Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића.

Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког.

''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи.

Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије.

Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.''

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Радио Глас Православне Епархије нишке у заједничком пројекту са црквеним часописима почиње емитовање нове емисије „Читамо за вас“ како за слепе и слабовиде, тако и за све друге који желе да се боље упознају са садржајем црквених часописа. У заједничком пројекту учествују Православље, новине Српске Патријаршије, Светосавско звонце, Православни мисионар и часопис Православне Епархије нишке Глас.

Прва емисија „Читамо за вас“ је на програму у понедељак 26. јула 2021. године од 12 сати, као и у репризном термину, у недељу, 1. августа 2021. године у 12 часова. 

У првој емисији читамо текст из Православља др Миодрага Чизмовића – Хришћани и проблем самоубиства, приче Радмиле Мишев, уреднице Светосавског звонца - Икона и Бакин креденац, као и текст из Православног мисионара -  Ко може проповедати Jеванђеље, схиархимандрита Авраама Рејдмана.

Извор: Радио Глас

 

У среду, 21. јула 2021. године, када Церква Христова прославља Светог великомученика Прокопија (на хеленском Προϰόπιος – онај који напредује) рођеног Неанија из Јерусалима који је живео у IV веку за време безбожног римског цара Диоклецијана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у крагујевачком насељу Бресница.

Звучни запис беседе

Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон белошевачке Лазарице Немања Стојковић.

За певницом је појао господин Страхиња Савковић, док су чтецирали господин др Милосав Ђоковић и вероучитељи Стефан Радисављевић и Марко Гаљак.

Након прочитане јеванђељске перикопе верном лаосу се надахнутом беседом обратио Владика Јован.

“Одељак из данашњег Јеванђеља који смо данас чули у коме Господ наш Исус Христос каже: “Ко љуби оца или матер више него Мене није Мене достојан, или ко љуби сина или кћер више него Мене није мене достојан”. И додаје још Господ на ово и каже: ”Ко не узме крст свој и не крене за Мном није Мене достојан”. Ово су драга браћо и сестре, крупне речи Господа нашега Исуса Христа. Њих човек не може да схвати и разуме својом логиком. То може да разуме човек који је духовно просвећен, који духовно размишља и који све духовно прихвата што је Господ казао. А све што је казао, казао је, јер Он зна колико човек може да поднесe невоља у свом животу. Када човек верује у Бога њему вера дошаптава “Не бој се, само веруј”. Тако и Господ каже: “Не бој се само веруј”. Када би се удубили у ове речи које је Господ Исус Христос изговорио лакше би поднели и невоље и патње. Бог о сваком размишља и о праведнику и о грешнику. Бог размишља и о црву под кором, а камоли и човеку. Зато Бог од нас тражи веру, али веру јеванђељску, јаку, силну и ону веру, како каже Јеванђеље, која може брда да премешта. Овакву љубав од људи нико није тражио, али Господ тражи, јер Он Бог – постао је човек, да би као Богочовек дао човеку оно што му нико не може дати. А шта то даје? Даје живот вечан али и овоземаљски живот преко родитеља. Јер родитељи не могу да нам дају живот, јер неки и не могу да имају децу. Деца су прво Божија, па деца родитеља. Ако од детета правиш идола онда нисмо достојни Бога. Бог нам даје сва богочовечанска богаства, даје нам живот вечни, истину Божију, правду Божију. Дете не може да испуни човека, колико може да га испуни Божанска љубав. Господ је показао да Он воли више човека него што га чак може волети и дете. Бог из љубави према човеку постаје човек, Он се ради нас рађа и све трпи у овом свету. Ко може да убије Бога? Грех. Човек који нема вере он убија Бога у себи, а када човек убија Бога у себи долази на место Бога. Толико човек оде далеко када уђе у ту духовну прелест. Важно је да човек спозна оно што је изгубио. Бог од нас тражи да на Његову богочовечанску љубав одговоримо човечанском љубављу. Ова љубав о којој Господ говори у данашњем Јеванђељу не искључује љубав према родитељима, и не само према родитељима већ и према ближњима нити противречи. Љубав према родитељима и ближњима ако није проткана љубављу Божјом то није права љубав. То је љубав која је од данас до сутра, данас волим сутра ћу да мрзим. Права љубав је само ако је у Богу и по Богу. Зато човек љубећи Бога и све што је Божје љуби, како кажу Свети Оци “узрочника љубави”, а то је Бог. И још данас у Јеванђељу Господ каже: “Ко не узме крст свој није Мене достојан”. Који је то крст? То је наша свакодневница, невоље, муке и добра све је то наш крст и ми њега треба да узмемо са благодарношћу, да га носимо. Крст распећем постаје сила и моћ, а пре распећа је било срамно оруђе. Када Бог дотакне срамно оруђе, то оруђе постаје сила. Реч “Крст” значи страдање, распињање, али значи и Васкрсење. Јер је Господ преко Крста ушао у Васкрсење. И ми морамо да идемо преко крста, ако хоћемо да васкрсенемо у свеопшти дан. И још Јеванђеље каже: “Ко не мрзи себе није Мене достојан”. Шта то значи? Да не мрзимо себе, већ зло у нама. Кроз цело данашње Јеванђеље прожима се љубав Божија, а ко није спреман да се одрекне себе ради другога, неспособан је да воли, а ко је спреман да се одрекне он је способан да воли”.

Извор: Епархија шумадијска

Свету Литургију, на празник Преподобног Антонија Кијево-Печерског, 23. јула 2021. године, у Подворју СПЦ у Москви, служио је Епископ моравички Антоније уз саслужење архимандрита Александра (Котова), архимандрита Модеста (Володкина), јереја Олега Вишинског, јереја Анатолија Саливончика и ђакона Владислава Соколова.

Повезана вест:

Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија

Након сугубе јектеније, провозглашена је прозба о новопрестављеном архимандриту Методију, сабрату чувеног Валамског манастира.

Одмах по завршетку Свете Литургије, високопреподобни архимандрит Александар је, у име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла, честитао Владици Антонију његов данашњи јубилеј: 15-годишњицу од архијерејске хиротоније и 51. рођендан.

Владика Антоније је затим одржао пригодну беседу, заблагодаривши свештенству и парохијанима храма Светих апостола на искреним честиткама.

Свештенство и парохијани храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), од свег срца поздрављају свог архипастира, желећи му свако добро од Господа у његовом даљем продотворном раду, на општу корист своје Свете Цркве! На многаја и благаја љета!

Извор: Подворје СПЦ у Москви

Епископ моравички Антоније (Пантелић): рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године.

Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца).

Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета.

По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна.

На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда.

Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године).

На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита.

На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког.

Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице.

Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“.

Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије.

Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље.

Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви.

Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка).

Ризница литургијског богословља и живота: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија

BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

---

 

Њихова Преосвештенства Епископи аустралијско-новозеландски Г. Силуан и осечко-пољски и барањски Г. Херувим стигли су јуче (21. 7. 2021.) у посету Епархији далматинској. Тим поводом служена је доксологија у манастиру Крки, а Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим од срца им је захвалио на указаној пажњи.

„Хтео бих да пожелим добродошлицу Господи Епископима, мада је Епископ Херувим овде један од наше сабраће, овај манастир је и његово место подвига. Налазимо се у највећој светињи православне Далмације и зато се надам да ћете се добро осећати са нама и да ћете нам често долазити и кроз то пружити утеху свима нама који овде пребивамо и молимо се Господу. Када долазите да нас обиђете ми осећамо да нисмо сами, да нисмо остављени, нити заборављени“, рекао је Владика Никодим и препустио реч Епископу Силуану.

Владика Силуан срдачно је поздравио све чланове крчког братства, као и све присутне и заблагодарио Епископу Никодиму на његовим лепим речима. „Осећам се веома радосно, јер сам овде у овој светињи која је дала многе вредне људе нашој светој Цркви и која је народ крепила кроз векове. Желим да вам пренесем поздраве и молитве свих људи из моје Епархије који су родом из ових крајева, а има их пуно. Благодарим Господу што сам данас овде, а и када нисам ту у молитвама сам увек са вама“, поручио је Епископ аустралијско-новозеландски.

Извор: Епархија далматинска

Архитекта Драгомир Кривокућа, руководилац радова на обнови Хиландара учествовао је на семинару о архитектури и грађевинарству на Палама у Републици Српској.  У семинару је учествовао и инжењер Љубиша Танић, председник подручне привредне коморе Источно Сарајево, дугогодишњи пројектант машинских инсталација у оквиру подухвата обнове Хиландара. Видео погледајте ОВДЕ. 

Извор: Хиландар

 

Садржај трећег броја часописа Глас за 2021. годину, двадесет први по реду пете серије гласила Епархије нишке за хришћанску просвету и културу (ISSN 2560 – 3469), чији је први број прве серије објављен 1899. године, уређен је са благословом Његовог преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, под основним мотивом обележавања двестоте годишњице страдања мученика нишких. Тим поводом у овом броју објављен је чланак протојереја Петра В. Гагулића под насловом „Вешала на Нишави“ из 1971.године, као и текст протођакона Далибора Мидића о споменику обешеним Нишлијама, а на предњој корици стоји фотографија са помена пострадалом Митрополиту Мелетију, који је служио Епископ нишки г. Арсеније у порти Саборног храма у Нишу.

Рубрика Богословље отвара се делом из Беседе седме о покајању, Светог Јована Златоустог, под редакцијским насловом „Добра су ти, Господе, обећања“. Ова беседа тематски се надовезује на уводну реч уредника, у којој се описује актуелни тренутак пандемије, али и евидентна сведочанства Божје благодати, која нам враћају наду у здравије и боље сутра. Теологија домаћих аутора представљена је текстом нишког свештеника, јереја др Бобана Димитријевића, „Бог је Дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“. Годишњи период Педесетнице пропраћен је и текстом знаменитог православног теолога Владимира Лоског, на тему тројичности, као и превод из класичног патристичког дела Светог Иринеја Лионског Против јереси, одломка о проповеди апостола. Богословски део часописа завршава се текстом окружног нишког проте Атанасија Урошевића с почетка двадесетог века, са насловом „Да ли је Христос утопија?“

У рубрици Духовне поуке објављен је наставак разговора са протосинђелом Серафимом, игуманом Манастира Светог Димитрија у Дивљани, као и ауторски текст Душице Крафт о Скиту Светог Спиридона у долини Гајлнау и његовом настојатељу, схи-архимандриту Василију Гролимунду, „Сведочанство светогорске службе у савременој Немачкој“.

У рубрици Црква и савремени свет, знаменити нишки лекар, некадашњи проректор Универзитета у Нишу и директор Клиничког центра, проф. др Борислав Каменов, пише о важности емпатије у медицини. У овом броју часописа одштампано је и саопштење Митрополита Николаја Месогејског, руководиоца Одбора за биоетику Грчке цркве, на актуелну тему става цркве према полемици о вакцинама. Још један ауторски текст из области биоетике, о питању трансхуманизма, потписује Тијана Петковић, а музичка директорка Академије Светог Владимира у Њујорку, Робин Фримен, пише о хорском певању као отелотвореној еклисиологији. Тема овог текста стоји у вези са приказаним догађајима у Епархији нишкој из протеклог периода: оснивањем Хора свештенства Епархије нишке и одржавањем Седмог међународног фестивала духовне музике, „Музички едикт“, са којег су, поред детаљног извештаја, објављене и фотографије на средњим странама овог броја.

Рубрика Хришћански живот садржи репортажу о духовној обнови Парохије заплањске и пастирском труду тамошњег јереја Душана Јанковића. Извештај са Видовданске академије у Нишу употпуњен је интегралним записима беседа о Косовском завету, Епископа нишког г. Арсенија и овогодишње беседнице, др Наталије Јовановић, деканице Филозофског факултета у Нишу.

У рубрици Из прошлости представљен је архивски документ-писмо Митрополита нишког Мелетија кнезу Милошу Обреновићу. Детаљни подаци о страдању Митрополита Мелетија и других нишких мученика наводе се у већ поменутим текстовима двојице нишких свештеника-историчара, протојереја Петра Гагулића из претходне и протођакона Далибора Мидића из наше генерације. О догађајима из наредне историјске епохе сведочи новопронађено писмо протојереја Стевана Веселиновића о борбама Крајинске војске у нишким областима, чији су препис и фотографија објављени у наставку.

Рубрика Катихеза почиње огледом др Дарка Крстића о питању „Да ли нам је потребна православна гимназија“. О својим искуствима са верске наставе говори Стефан Ђурђановић, садашњи студент Факултета уметности. Овај део часописа удопуњен је анализом америчког теоретичара Џона Божамре, о полазиштима верског образовања.

У Приказима и догађајима из протеклог периода године објављен је животопис архимандрита Дамаскина Грабежа, игумана Манастира Светог Романа, поводом његовог избора за Епископа мохачког. Поред већ поменутих догађаја о актуелном развоју хорског певања у Нишу, представљени су нови број годишњака Црквене студије, покренути пројекат Стара и ретка књига Епархије нишке, као и посета Музеју црквених старина Православне епархије нишке током традиционалне културне манифестације „Ноћ музеја“. За рубрику Из света културе јеромонах Игњатије Ђорђевић, у спомен на 60 година од смрти Бранка Миљковића, пише есеј под насловом „Кад јаву збуни песник и маг“. Службени део часописа наставља се новим вестима "Из летописа Епархије нишке", као и пописом служења Епископа нишког г. Арсенија. Овај број се завршава делом беседе Епископа нишког поводом градске славе, на празник Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу.

Глас Епархије нишке излази уз помоћ Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије. Заслужан за дизајн и компјутерску обраду овог броја је ђакон Милорад Милосављевић, а за лектуру Милена Мишић Филиповић. Садржај другог броја за 2021. годину часописа Глас Епархије нишке је плод саборног труда чланова Уређивачког одбора: протосинђела Нектарија Ђурића, протојереја Дејана Јовановића, протођакона Далибора Мидића, јерођакона Николаја Јоцића, др Дарка Крстића, Лазара Павловића и уредника др Ивице Живковића.

Извор: Епархија нишка