У организацији Митрололије црногорско-приморске вечерас у 19 часова, отварањем изложбе Иконописа у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, отпочеће Дани Митрополита Амфилохија.

Поздравно слово изговориће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, док ће о иконописању говорити проф. др Оливер Томић, византолог и историчар умјетности.

Вишедневна манифестација којом се ове године обиљежава четврта годишњица од упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија трајаће од 18. октобра до 1. новембра.

Програм се наставља у суботу 26. октобра када ће се у крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржати концерт хора „Младенци“ из Београда.

У понедељак 28. октобра биће организован Округли сто на тему: „Свети Јустин Ћелијски у његовом и нашем времену“. У уторак 29. октобра у Крипти Саборног Храма у Подгорици у 19. часова планирано је представљање књиге о почившем Архимандриту Луки Анићу.

У сриједу 30. октобра, у 9. часова почеће Света Архијерејска литургија у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, коју ће служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са више архијереја наше Цркве.

У четвртак 31. октобра у крипти Саборног Храма у Подгорици у 19. часова биће приређена Лучинданска Академија, Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња.

У петак 1. новембра у 19. часова биће приређена додјела награда Извиискра Његошева, чиме се завршавају Дани Митрополита Амфилохија.

Добро дошли !

https://mitropolija.com/2024/10/18/izlozbom-ikonopisa-u-podgorickom-sabornom-hramu-pocinju-dani-mitropolita-amfilohija/

Издавачка кућа Епархије шумадијске ''Каленић'' ће и ове године имати штанд на 67. Међународном београдском сајму књига. Која су то нова издања која нас очекују и која популарна издања ће се наћи поново на штанду можете чути у разговору са Филипом Маринковићем испод ове вести. За посетиоце је важна и информација да ће књиге ове године бити на попусту од чак 50%. Као и прошле године, биће смештени у хали 4 у делу православних издавача.

Српска православна богословија Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, поводом 230 година свог постојања, од данас до 13. октобра организује Међународну научну конференцију на тему "Српска црквена просвета". Поздравно писмо Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија данас је прочитао Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, у присуству Митрополита наше Помесне Цркве - сремског г. Василија и зворничко-тузланског г. Фотија, као и гостију из иностранства - Митрополита китруског г. Георгија из Јеладске архиепископије Грчке Православне Цркве и Архиепископа вроцлавског и шћећинског г. Георгија, Епископа војног и ректора хришћанске богословске академије у Варшави из Пољске Православне Цркве. Сабранима су се поред архијереја СПЦ, обратили и г. Виктор Москвин, директор Дома руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ у Москви и др Драган Станић председник Матице српске, који је произнео уводно слово овогодишњег скупа.

Научни скуп је потом отпочео свој рад у салама које носе имена знаменитих патријараха српских Георгија Бранковића и Германа Ђорића, а модератори првих сесија су протојереј-ставрофор др Дарко Ђого и г. Марко Ромић.

Синоћ је у Карловачкој богословији свечано отворена изложба посвећена јубилеју овог богословског училишта, једног од најважнијих просветних институција српског народа.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45101

Епархија рашко-призренска са узнемирењем је примила вест да је овогодишњи Улпиана фестивал у археолошком парку древног римског града Улпиане поред Грачанице започео неопаганским перформансом у коме су запаљена три велика крста.

Овај нечастан акт пез преседана представља дубоку увреду за све хришћане а посебно за наш народ у већински српској општини Грачаница, где се ово археолошко налазиште налази. Паљење крстова подсећа нас на страшна времена паганских прогона хришћана, али и систематско уништавање српских православних светиња на Косову и Метохији у нашем времену. У налету вандалских напада косовских албанских екстремиста уништено је и спаљено на десетине цркава на којима су паљени и рушени крстови. Крстови су ломљени и на многим хришћанским гробљима. Паљење крстова у непосредној близини манастира Грачанице представља увреду хришћанске вере и директну претњу.

Овај неукусан и крајње вандалски чин нема никакве везе са наслеђем Јустинијанове Улпијане – Јустиниане Секунде у којој се могу видети остаци ранохришћанске базилике и крстионице, који су подигнути управо на месту где су мученички страдали и распети Св. Флор и Лавро хришћански првомученици на овим просторима.

На већински муслиманима насељеним простору Косова и Метохије овакво јавно скрнављење најсветијег хришћанског симбола у име једне перверзне уметности само показује крајњу неодговорност оних који су организовали овај догађај и ставља под знак питања њихову способност да се брину о древној хришћанској баштини.

Наслеђе древне Улпијане вековима наставља оближњи манастир Грачаница, светски споменик УНЕСКО, који већ 700 година стоји недалеко од древне Улпијане као сведочанство хришћанске вере.

01. септембар 2024. године

Извор: Епархија рашко-призренска

Округли сто „Вјеровати данас“ синоћ је у цркви Санта Мариа у будванском Старом граду на шестој вечери Фестивала „Ћирилицом“ окупио представнике православља, католичанства и ислама који су говорили о појмовима вјере и религиозности и кризи духовности.
Гости из Митрополије црногорско-приморске, Kоторске бискупије и Исламске заједнице у Црној Гори похвалили су иницијативу организатора да се о овим темама јавно дискутује, а догађају је присуствовала бројна публика.

На Округлом столу говорили су: архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски Митрополије црногорско-приморске, протојереј мр Предраг Шћепановић, канцелар Kоторске бискупије, дон Роберт Тонсати и генерални секретар Исламске заједнице у Црној Гори, ефендија Фуад Чекић. Модератор двочасовне занимљиве и корисне дискусије о различитим аспектима појма вјере у савременом друштву био је академик проф. др Синиша Јелушић.

У уводној ријечи академик Јелушић из филозофске и психолошке перспективе сумирао је шта су о религиозности и вјери писали Kарл Густав Јунг, Виктор Франкл, Абрахам Маслов и Ђакомо Дакуино. Он је указао да се појам вјере на различите начине тумачи и проблематизује, истакавши да је данас случај да се поставља питање смисла вјере у времену које је окарактерисао као вријеме потпуне техничке рационалности и апостасије, које није само атеистичко него је готово антитеистичко, секуларно до краја, а одликује се потпуним одсуством религиозности и духа вјере.

„Полазимо од тога да је базична религиозност несумњиво темељ човјекове личности, а ја храбро постављам тезу да је управо тај појам у савременом добу доведен у кризу. Дакле, духовна криза је и криза вјере. Оно што је у свему овоме битно јесте да долазимо до парадокса на који би посебно требало обратити пажњу. Наиме, сва емпиријска истраживања, упркос теоријским ставовима и анализама који су врло скептични, ипак показују да је врло висок проценат оних који се опређељују за религиозно, односно за саму вјеру“, казао је Јелушић.

Kанцелар Kоторске бискупије, дон Роберт Тонсати, надовезујући се на увод модератора, оцијенио је да криза вјере и криза религије не представљају еквиваленте, те указао да се у свакодневном говору појмови неправилно користе као синоними.

„Религија и вјера су двије различите ствари. То је темељна поставка теологије, психологије и неких других природних и друштвених знаности. Религија је, ако ћемо је јако симплифицирати, оно што се показује извана. То може бити религиозна пракса у склопу једног религиозног сустава – молитва, литургијски обреди, традиција. У прошлости, до Француске револуције, постојало је јединство између религије и друштва јер се проматрало да су трон и олтар једно, да је религија заправо оно љепило које све повезује. И Бог је једноставно био дио тог друштва. И појединци и колективи били су упућени на Бога кроз религију која је била доминантна, било да је то католизицам, православље, жидовство, ислам. Након Француске револуције долази до снажне еманципације и друштво више нема потребу да се сматра религиозним друштвом. Међутим, питање вјере је различито од религије, утолико што се вјера тиче самог односа појединца према Богу. У неким значајнијим истраживањима, која су заузели и теолози и они који нису теолози, дошло се до закључка да се у сувременом друштву парадигма промијенила. Дакле, религија више није битан дио друштва као таквог, али религиозност постоји. Вјера такође није битан дио друштва као таква, али вјера није нестала. Али, догодиле су се трансформације“, истакао је Тонсати.

Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић устврдио је да се савремени свијет гради на томе да Бог није потребан. Секуларизација, како је оцијенио, у одређеним друштвеним феноменима није лоша, али, Шћепановић сматра да се чини да је и секуларизација постала врста неке религије.

„Ми у православној теологији сматрамо да је вјера нови начин и мишљења и размишљања и да се ми на небо пењемо конопцем којим нас је Христос спустио. Наравно, ту су средства за постизање тих циљева: пост, молитва, аскеза, рад на себи. Али, како је говорио један Американац који је прешао у православље, Серафим Роуз: На овоме свијету постоје само два царства: царство Христа Бога и царство мене самога. Ја бих рекао да постоји један отпор у свијету према црквама као институцијама, управо због тога што цркве, исламска заједница и друге вјерске заједнице окупљају највећи број људи. Ми немамо ту моћи маркетинг микса да преко реклама дјелујемо, али смо просто организације које постоје вјековима и људи прво и задње уточиште нађу код нас. Сматрам да наше друштво није атеистичко него антитеистичко. Јер ви данас овакав разговор не бисте могли да водите ни у једној од основних или средњих школа у Црној Гори. То говори да постоји врста страха да се чује другачије мишљење. Вечерас, као различито цвијеће из божје баште, ми смо дошли овђе да разговарамо о теми вјере; о томе како вјеровати у савременом свијету који све више одбацује Бога, гдје је Бог један формални феномен а не личност којој се ми клањамо, служимо и кроз коју видимо брата свога. Јер кад видимо брата свога, видимо и Бога свога“, навео је Шћепановић.

Генерални секретар Исламске заједнице у Црној Гори, ефендија Фуад Чекић истакао је да када пратимо како Бог говори о себи кроз свете текстове видимо да Бог себе не доказује, указавши, између осталог, да људи данас покушавају да фрагментарно доживљавају Бога.

„Дакле, желе да доживе само нека од божијих имена, да виде Бога само као милост. Он јесте милост, али и онај који кажњава. Он јесте љубав и онај који прашта, али и онај који за себе каже да сједи у засједи. Он је онај који за себе каже да је пун повјерења, у смислу да има повјерење према нама, али из тог повјерења треба да се улива повјерење у Њега. Kада говоримо о вјери, ја лично покушавам да увијек разматрам како су прве генерације вјеровале – како су вјеровали другови Божијег посланика или рани хришћани. Зашто је то важно? Зато што су они имали живи модел у свом присуству. Једна је главна поставка у свему томе. Први људи прилазили су вјери на начин да размисле о томе шта могу да ураде за Бога, а данас вјерници виде Бога као средство за остварење својих жеља“, казао је Чекић.
Осми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат на простору испод Цитаделе Округлим столом „Kњижевност и ангажованост“. Учествују: проф. др Јован Делић, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Бошко Сувајџић и Гојко Божовић.

Фестивал до 14. септембра организују Народна библиотеке Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром.

https://mitropolija.com/2024/08/29/protojerej-predrag-scepanovic-na-festivalu-cirilicom-na-nebo-se-penjemo-konopcem-kojim-nas-je-hristos-spustio/

Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, "Суочавање са (зло)духом нихилизма" (Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024.). Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ, др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд. Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка.

Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима.

Јереј Немања Матејић о овом издању пише:

Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности.

Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се  највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека.

Следеће поглавље књиге,  Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички  осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе.  Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу.

У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине  који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности.

Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним.

Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу  да живот.

Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар.

Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити.

 У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање.

Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање.

 У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере   уметности. Један од  текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције.        

 Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света.  У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа.

У тексту  Дидактички моменат у Брехтовој концепцији уметности аутор истиче  да је у средњем веку уметност на Западу имала превасходно дидактичку улогу. Од ренесансе, уметност полако стиче своју самосталност и аутономију. Да дидактички моменат не мора лишити уметност њене суштине аутор настоји да покаже на Брехтовом примеру. За творца дијалектичког театра уметност треба да служи људима, да допринесе ширењу истине, слободе и љубави. Сам Брехт је био под утицајем Марксовог тумачења отуђења. Он је настојао да се његов гледалац не препусти уживању у комад, већ да задржи критички дух. У Брехтовим позоришним представама нагласак је на заједничком стизању до истине. Он поручује: пробуди се, освести се , преобрази се, упути се ка другима и самом себи.

Последње две теме, које су међусобно повезане носе наслов реафирмација права нерођених на живот и  проблем абортуса.

У првом тексту писац најпре излаже правне регулативе по питању абортуса. Он наводи када је дошло до легализације абортуса у појединим земљама, као и под којим условима је он дозвољен. Иако је абортус данас у многим земљама допуштен по позитивном праву, питање је да ли је он у складу са са природним правом, тј. да ли би позитивно право на абортус издржало етичку и религијску проверу.

Религијско становиште, заступа преовлађујуће мишљење да је ембрион већ од тренутка зачећа личност и да се абортус сматра грехом (чедоморства). На Западу је постојала теорија о накнадном оживљавању ембриона, у надовезивању на Аристотелов став да душа улази у тело у четрдесети дан након зачећа. Источни Оци заступају учење о присутности душе и тела од самог зачећа. Због тога је емрбион личност од самог зачећа, те су православни канони предвиђали озбиљне епитимије за смртни грех чедоморства. Аутор, даље разматра дилеме о томе да ли је ипак у неким случајевима абортус допуштен. У прилог абортуса у изузетним случајевима заговорници абортуса наводе могућност патње хендикепираног детета, као и пример опасности по живот труднице. За разлику од радикалних феминисткиња које фетус третирају као пуки део мајчиног тела, уверене да жена има апсолутно право да сама одлучи о животу нерођеног детета, аутор подсећа да Кант сматра да ни мајка ни фетус не смеју бити третирани као пука средства. Мајку нико неће осудити ако се одлучи за прекид трудноће онда када је угрожен њен живот. Спремност мајке да жртвује свој живот ради рођења детета, израз је саможртвене љубави, али се тако нешто не може очекивати, а поготову не захтевати. Писац разматра и утилитаристичко становиште које нагласак ставља на последице овог чина. За разлику од оних који сматрају да, занемарујући право фетуса на живот, преовлађују позитивни ефекти по родитеље који не желе дете, аутор подсећа да чин абортуса има негативне здравствене и психолошке последице по мајку, али и шире, јер грех погађа и  народ, као и државу која је озаконила утробно чедоморство. Имајући на уму распрострањеност овога греха у нашој средини, писац закључује: „Уколико се из духовне перспективе присетимо да смо одговорни за свакога и за све што се дешава у свету, схватићемо да нам је  неопходно искрено и дубоко покајање.“

Извор: Епархија жичка

Поводом јавног појављивања на прослави војне акције ”Олуја” у Книну господина Илије Ћалине, бившег ђакона Епархије британско-скандинавске, рашчињеног и враћеног у ред лаика од стране надлежног Епархијског суда, обавјештавамо јавност да дотични није нити је икада био клирик Епархије загребачко-љубљанске, као и да се његова било каква дјелатност не може доводити у везу са Српском Православном Црквом или било којом институцијом чији је она оснивач или покровитељ.

Информативна служба Епархије загребачко-љубљанске

ИЗВОР

„Бол је велики дар и ако га правилно користимо постаје благослов. Морамо бол посматрати са тачке Царства небеског јер шта год нам се деси у животу, то није ништа према ономе што ће нам Бог дати у свом вјечном Царству – тамо ћемо, а не у овом животу, добити награде за наше болове и патње. Ако хоћеш да у овом животу добијеш одговор у себи ћеш имати на хиљаде: Зашто? Ако будеш гледао са осматрачнице Царства Божијег примићеш бол као велики благослов – то је Божији одговор на патњу људску. Он човјеку не даје лажна обећања да ће бол укинути, него му обећава да ће га преобразити из проклетства у благослов“, поручио је о. Јордан Марков, свештеник Епархије будимљанско-никшићке, током предавања које је у суботу 3. августа, одржао у Горњем манастиру Острогу, говорећи на тему ”Зашто Бог допушта бол и страдање”.

О. Јордан је нагласио да нас Бог није створио за то да бисмо осјећали бол. Напротив, из Светог писма знамо да нас је Бог смјестио у сладоносни Рај, то јест у Рај радости и среће.

„Знамо и да нас је Бог саздао бесмртне, без икаквог додира са трулежношћу и болом да бисмо свагда живјели у радости која се природно јавља од општења са Богом. Ипак онда је дошао тренутак човјековог слободног избора – раскид односа са Богом, отпадништво човјека од љубави Божије. Пошто је човјек нарушио заповијести Божије у свијету се јавио бол који свако осјећа и тјелесно и душевно“, казао је отац Јордан, посјетивши да се бол у свијету пројављује у веома различитим облицима.

Указао је на то да је једна од грешака у нашем односу према Богу и лажна представа о томе да ћемо ако будемо с Њим имати срећан живот, да ћемо увијек да будемо срећни и да ће све бити онако како смо ми замислили:

„Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом мјесту. Велика је грешка мислити да ако смо с Богом нећемо имати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с Њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао, било да смо близу или далеко од Њега бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа .“

Друга грешка у односу с Богом је оно велико питање: А што је Бог допустио да се то мени деси? Од тог тренута почињемо да ропћемо, да се жалимо Богу. Ако и не ропећмо на Бога, постављамо питање: Шта Господ чини поводом свега што се око нас збива? Зашто допушта зло у овом свијету, зашто Бог све трпи и не прогони зло? Какав је одговор Божији на ту велику и претешку појаву каква је бол?

„Христос је побиједио смрт, из проклетства ју је претворио у благослов. На који начин? Он нам није омогућио да избјегнемо бол и смрт, него нам је дао могућност да их употребљавамо на корист, да горку чашу претворимо у чашу сладости, а смрт у живот. Кроз бол откривамо колико нам је важан крст Христов. Сам Господ је по својој људској природи окусио чашу бола и смрти до такве мјере какве није укусио нико од људи и нико неће осјетити већи бол од Христа, зато што нико никад неће имати Његову безгрешну и божанствену природу. Он је заиста осјетио бол и зато није правилно говорити: Он је Бог и зато што је Бог имао је силу све да поднесе. То није тако, а свједок тога је Јеванђеље“, казао је, између осталог, о. Јордан Марков.

Предавање о. Јордана Маркова

Острошке духовне вечери са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, одржавају се суботом на платоу Горњег манастира Острога.

https://mitropolija.com/2024/08/06/o-jordan-markov-u-ostrogu-bog-ne-obecava-da-ce-bol-ukinuti-nego-da-ce-ga-iz-prokletstva-preobraziti-u-blagoslov/

Братство храма Покрова Пресвете Богородице на Звездари обавештава све парохијане и верујуће људе из наше престонице, да ће у четвртак 25. јула 2024. године, на дан молитвене прославе Богородичине иконе Тројеручице, света Литургија бити служена од 8 часова. Изграђена реплика иконе Пресвете Богородице Тројеручице је благодарећи прилозима парохијана 2021. године стигла из Хиландара у Покровски храм, а крајем 2022. године, добила је и нови трон.

Подсећамо, Акатист Пресветој Богородици Тројеручици се у Покровској цркви служи сваке среде.

Извор: Радио "Слово љубве"

У манастиру Свете Недеље у Призрену, Митрополит рашко-призренски г. Теодосије служио је свету архијерејску Литургију 20. јула 2024. године, на празник свете великомученице Недеље.

Митрополиту су саслуживали игуман манастира Светих Архангела, архимандрит Михајло; протосинђел Исидор; јереј Јован Радић и ђакон Братислав Богдановић. За певницом је појало сестринство манастира Грачанице, заједно са настојатељицом, мати Саром. Светој Чаши су приступили сви верници који су се окупили данас у Призрену, да прославе Свету Недељу у Призренској Поткаљаји. Након резања славског колача, Митрополит Теодосије је честитао празник, подсетивши на речи Јеванђеља да се не може сакрити град који на гори стоји.

,,Драга браћа и сестре, окупили смо се данас, на овом светом месту, да прославимо Бога који је диван у светима својим. Окупили смо се у овом храму који непоколебиво стоји на призренској гори, познатој као Поткаљаја, који дивно исијава благодат и љубав Божију, да прославимо дивну светитељку Христову, Свету Недељу. Као што се не може сакрити град који на гори стоји, тако се и ова светиња није могла сакрти, него је уз помоћ дивних људи из читавог света засијала још лепше и сјајније. За настојатељицу ове дивне светиње поставили смо монахињу Злату, сестру манастира Светог Великомученика Георгија у Брњаку, како би прислуживала кандило вере и произносила молитве Богу и Светој Недељи, за сав наш верни и страдални народ”.

Митрополит Теодосије је подсетио и на то да је Божија воља увек последња и коначна.

,,Речи Господње “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство”, односе се управо на ово што се дабас збива у овој светињи. Иако су неки од иноверних имали друге планове за ову светињу,воља Божија је била да ово место постане женски манастир и да се овде окупљамо и славимо Васкрслога Бога. Нека Господ укрепи мати Злату и дá јој снаге и мудрости на овом путу, како би се у овој светињи сабрало и сестринство, а све у славу Божију и на корист верног народа који је одлучан да остане у овом граду и на нашем светом Косову и Метохији!”

Црква Свете Недеље налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, а смештен је на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве ткзв. Каљаје. Црква је једнобродна грађевина, малих димензија, са осмостраном куполом, зидана каменом и опеком, са мало сачуваног живописа у њеној унутрашњости.

У рушевинама храма сачувао се један изузетан споменик српске средњовековне епиграфике — надгробни белег монахиње Марине, чије је крштено име било Струја. Сачуван је клесани надвратник са улаза у припрату на коме се налази Марков ктиторски запис из кога се види да је цркву посветио својој мајци Јевросими.

Према пронађеном ктиторском натпису, старија црква је била посвећена Богородичином Ваведењу и задужбина младог краља Марка Мрњавчевића (1371—1395) подигнута 1370/1371. године.

Извор: Епархија рашко - призренска

У оквиру манифестације „Хорско сретање под Кабларом“, протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин одржао је синоћ, 19. јула, у дворишту чачанске Гимназије, предавање на тему „Певати Богу = ставити свој живот у стихове“.

Манифестација, у организацији Удружења „Ирмос“ и Центра за неговање традиције Чачак, у сарадњи са Градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“, чачанском Гимназијом и Народним музејом, Градом Чачком, почела је 15. јула.

Програм се завршава сјутра, 21. јула концертом „Радост сретања IV“, са почетком у 20 часова.

Предавање о. Милоша Весина

https://mitropolija.com/2024/07/20/predavanje-o-milosa-vesina-u-cacku-pevati-bogu-staviti-svoj-zivot-u-stihove/

Свечани дочек копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице Хиландарске у Цркви Светог великомученика Ђорђа под Горицом биће уприличен вечерас, 20. јула, у 19 часова.

Вјерни народ моћи ће да се поклони и цјелива икону до сјутра, 21. јула, када ће у 18, 30 часова свечано бити испраћена даље на свој благословени пут.

https://mitropolija.com/2024/07/20/crkva-pod-goricom-docek-ikone-bogorodice-trojerucice-u-subotu-vece/

Храм Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину (Епархија сремска) позива на молитвена сабрања у част Пресвете Владичице Богородице и њених чудотворних икона. Свеноћно бденије у част иконе Млекопитатељнице биће служено 15. јула 2024. године од 23 часа, а у среду 17. јула, када се молитвено сећамо св. Цара Николаја и царских мученика Романових, у овај храм ће у 8 часова стићи чудотворна икона "Умекшање злих срца". Детаљнији распоред богослужења у петроварадинском храму је на плакату уз ову вест.

Извор: Радио "Слово љубве