У Парохијском дому у Никшићу, 9. јула 2025. године, уприличена је промоција видео спота за пјесму „Света Петко“ коју изводи дјевојчица Михаела Ђуровић, ученица Музичке школе „Васа Павић“ у Подгорици и чланица хора „Преподобне мати Ангелине“ из Никшића.

Пјесма „Света Петко“ настала је сасвим случајно: када је имала пет година Михаела је написала стихове, изразивши тиме, како је казано у уводној ријечи, дубоку љубав према великој светитељки и заштитници жена и дјеце. Композицију, аранжман и спот за пјесму урадио је музички продуцент Симеон Радуловић.

„Духовне пјесме оплемењују свако друштво. Остављају дубок печат у културном, историјском и умјетничком стваралаштву. Промовишу праве духовне вриједности и учвршћују нашу вјеру, дајући дјеци подстрек да буду истрајни и да слиједе Божје заповијести како не би скренули са правог пута“, казала је Александра Ђуровић, модераторка вечери.

По ријечима др Будимира Алексића, потпредсједника Владе Црне Горе за образовање, науку и вјерска питања, Света Петка, једна од највољенијих светитељки нашег народа, заштитница жена, болесних и невољних, својим животом и примјером учи вјерни народ понизности, вјери, постојаности и снази тихе молитве која је потребна у времену искушења, отуђења и обешчовјечења.

„Њено име непрестано одзвања у срцима оних који јој се моле, а њен лик остаје дубоко уткан у нашу духовност, традицију, културу о чему свједочи и овај подухват младе и изузетно талентоване Михаеле Ђуровић, која је чланица хора од своје четврте године. Ова пјесма није само умјетнички израз, она је молитва и захвалност, она проговара у име свих нас, она је и позив да се присјетимо ко смо, чему тежимо и коме се обраћамо када нам је најтеже. Кроз стихове и ноте ауторка је покушала да пренесе дио тог светог надахнућа које нас прати кроз вјекове и које кроз дјечју душу најбоље и најближе успијева да се примакне Богу“, навео је Алексић.

Пјесма је снимљена уз благослов протојереја-ставрофора Слободана Јокића, који се обратио на вечери промоције. Он је казао да се за свако дијете које је Бог обдарио неким даром треба додатно молити и потрудити око њега да тај таленат не би пропао, на старијима је да им покажу пут којим треба да се усавршава њихов дар и таленат.

„Велика нам је радост што смо могли да помогнемо и да дамо благослов за овај пројекат, првијенац да Михаела кроз њега узраста и да, ако Бог да, сјутра све оно што изабере и за шта се опредјели да ради да је Господ руководи, да је благослови, јер без Божјег благослова хришћани не можемо ништа радити. Зато је овај пројекат, у ствари, већ на почетку добар и лијеп зато што је, прије свега, тражен благослов од Господа. Када на томе темељимо онда нема ни буре, ни вјетра, ни олује која може било шта уздрмати или покварити“, рекао је свештеник Јокић.

Програм је употпунио наступ хора „Преподобне мати Ангелине“, којим руководи професорица Ана Бојић, на флаути је свирала Анастасија Вемић, као и звијезда вечери Михаела Ђуровић која је ученица харфе у Музичкој школи „Васа Павић“ у Подгорици.

Премијерно је приказан видео спот за пјесму „Света Петко“, који је публика поздравила топлим аплаузом и честиткама. Стварању спота, који су подржали бројни људи добре воље, поред Михаеле, која је ауторка текста и музике, доприњели су музичари, сниматељи, монтажери и други који су талентом и душом учествовали у томе да прича о Светој Петки оживи кроз музику и слику.

У најави је још један музички пројекат талентоване Михаеле Ђуровић, која припрема пјесму о Светом Нектарију Егинском.

https://mitropolija.com/2025/07/11/sveta-petka-u-stihovima-i-notama-malene-mihaele-djurovic-iz-niksica/

У појединим медијима објављена је данас лажна и злонамерна вест да је Епархија шабачка забранила студентима „да уђу у црквену порту“. Епархија шабачка никада никоме није забранила улазак у црквену порту или у свети храм, већ напротив, њене порте и храмови увек су били и биће отворени како за вернике, тако и за све оне који то нису али који поштују свештеност црквеног простора.
‍
Истина је у томе да Епархија шабачка није позитивно одговорила на иницијативу политичког активисте г. Душана Туфегџића, тренутно вође Покрета Буђење, који је хтео да, са својим истомишљеницима, у црквеној сали и порти храма у Штитару организује дочек за групу младих људи који су кренули на протест у Лозницу и да, на тај начин, оствари личну политичку корист.
‍
Храмови и црквене порте у Епархији шабачкој припадају свим вернима, без обзира на њихово политичко опредељење, а не само једној политичкој опцији. Стога они нису, нити ће икада бити, места за страначка окупљања, било да се ради о странкама на власти или у опозицији, већ су, пре свега, места за молитву.
‍
Канцеларија Епископа шабачког
‍

https://www.eparhijasabacka.rs/menu/saopshtenje-za-javnost-eparhije-shabachke-2

Митрополит Фотије: Свети владико Николаје и сви свети из рода српског, не заборавите народ свој!

Дан у коме је његово име уписано у календару Српске Православне Цркве, односно у коме се збио његов три и по деценије чекан повратак у отаџбину, у манастир Лелић је довео бројни верни народ из свих српских крајева и расејања. Свету архијерејску Литургију у част празника Светог владике Николаја је служио Високопреосвећени Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије заједно са Високопреосвећеним Митрополитом аустралијско-новозеландским г. Силуаном и преосвећеним епископима осечкопољским и барањским г. Херувимом, ваљевским г. Исихијем, шабачким г. Јеротејем, лондонским и великобританско-ирским г. Нектаријем, мохачким г. Дамаскином, јенопољским г. Никоном, као и свештенослужитељима из више епархија. Богослужење је улепшало појање Хора свештеника, богослова и полазника Школе црквеног појања Епархије ваљевске, под управом протојереја Бранка Чолића.Откако су 3. маја лета Господњег 1991. мошти Светог владике Николаја пренете у храм Светог оца Николаја, којег је подигао заједно с родитељима Катарином и Драгомиром, његов родни Лелић молитвено је одредиште хришћана из свих крајева света. У његовим моштима је благодат и љубав у Господу за све нас, за сву Цркву и сав народ Божји, навео је у литургијској проповеди Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, указавши на вишегодишње странствовање великог проповедника речи Божје и пастира Светосавске Цркве. 

– Ти, Свети владико Николаје, пастиру пастира и оче отаца читаве Српске Цркве и свега православног, Бог те је изабрао да будеш светило и град који на гори стоји, да нам у Христу Господу осветљаваш пут који нас, не земаљском, већ Небеском царству води. Ономе царству, које наш народ српски, распети и у Христу васкрсли, на Косову изабра и речима Светог цара Лазара, мученика косовског, у завет га преточи - рекао је митрополит Фотије.

Подсетивши на широко образовање, две докторске титуле и сва знања из теологије и философије која је владика Николај стекао на угледним универзитетима, митрополит Фотије је истакао да се он после свега тога вратио у отаџбину и постао пастир свог народа, уроњен у тајну смиреног служења Господу Христу, која се збива у чистоти народне душе више него на великим универзитетима, јер је православље дух који у Христу оживљава. 

– Свети Владико, знамо да Господ не оставља и не заборавља свој народ па и нас Србе није заборавио, иако као људи падамо и несавршени смо. Али, кајемо се и верујемо у Распетог и Васкрслог Господа, устајемо и васкрсавамо. Да нас Србе Господ није оставио најбоље видимо по томе што нам овде у срцу Србије два светлосна стуба подиже. тебе, Свети владико Николаје, свесрпски и свенародни пастиру, и Светог аву Јустина Ћелијског, сатрудника, пустињака и боговидца, који написа Житија светих да Срби ходе путем истине живота - део је хвале митрополита Фотија Господу за величанствене светиње дароване ваљевском крају попут Цетиња и Острога у братској Црној Гори, где се молитвама Светог Петра Цетињског и Василија Острошког бројна чудеса пројављују. 

У празничном слову, владика Фотије се дотакао и прогона који је владика Николај доживео од безбожних власти, оних који су уместо крста одабрали да служе петокраки. Али, владика Николај је и после тога наставио да проповеда Јеванђеље, поучавајући народ да је циљ живота на земљи задобити Духа Светог и у Христа се обући, а то је могуће једино у Православној Цркви, јединој која је остала верна светом предању. Такође, подсетио је зворничко-тузлански архипастир, владика Николај је скретао пажњу Европљанима на три авети Старог континента - Дарвина, Ничеа и Маркса, чија су умовања, свако на свој начин, човека удаљавала од Бога и водила у ратне сукобе који су у црно завили многе народе. Владика Николај је својим животом сведочио Христа, просвећивао је својим делима (Охридски пролог, Омилије, Мисионарска писма…) и богомољачким покретом доносио реч спасења у Христу Господу који све даје. Стигао је владика Николај и до Свете Горе, до царске лавре Хиландара… Стигао је и до Црне Горе учећи да смо један народ, са великим архијерејима Српске Цркве Србију од конкордата заштитио и православље сачувао, провео је проповедник окупљене кроз богато прегалаштво горостаса са повленских гребена.

– Свети владико Николаје, свесрспски и свенародни, данас, у твом Лелићу сабрани да твој празник славимо, из дубине душе теби и свима светима из Небеске Србије вапимо: Не заборавите народа свог, распетог, прогоњеног и страдалног! Помози, Свети владико Николаје и сви свети из рода нашег, да Косово и Метохију сачувамо и све друге српске земље не заборавите - узмолио је мМитрополит Фотије владику Николаја и сабор светих из српског рода да пред престолом Божјим узносе молитве да, пред искушењима данашњице, не поклекнемо и сачувамо оно што је у аманет од предака остављено.

Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије је заблагодарио је митрополиту Фотију и браћи архијерејима, који су принели молитве крај кивота народног Владике да чува нашу веру и народ. – Дошли смо данас да покажемо да смо ми његова (владике Николаја) Црква, да будемо у заједници овде у овом комаду раја на земљи, али и читавој нашој Цркви која је нападнута са свих страна. Хоћу свима да пожелим да имамо благодат Господњу и молитве Светог владике Николаја. Христос васкрсе - поручио је владика Исихије.

Свечаност је заокружена благосиљањем славских дарова и ломљењем славског колача. Међу бројним поклоницима лелићкој светињи, које је гостољубиво братство предвођено игуманом Георгијем данас дочекало, био је и г. Ненад Поповић, републички министар без портфеља, задужен за област међународне економске сарадње и област друштвеног положаја Цркве у земљи и иностранству. Овогодишњи домаћини славе били су Зоран и Славко Мићић из Рађевине, а колач за наредну годину је преузео Дејан Петровић из Ужица.

Извор: Епархија ваљевска

У оквиру великопосног циклуса предавања која се одржавају у крпти Саборног храма Светог Јована Владимира, Архимандрит Сергије (Рекић) игуман манастира Острог, одржао је, у суботу 05. априла предавање на тему „Покајање – обновљење личности“.

Игуман Сергије, дефинишући појам личности на светоотачки начин, истакао је да личност значи гледати лицем у лице један у другога и тако постојати, да личност треба да има слободу и способност да има живи однос са својим вјечним Творцем, а онда и са другим личностима од Бога створеним и у тој заједници се остварује личносност свакога човјека, а губитак заједнице је губитак личности.

Навео је да личност представља вјечни појам и вјечно постојањем као и да заједница у којој се личност остварује треба да је заснована на љубави, повјерењу и слободи.

Игуман Острошки подсјетио је да Јеванђеље почиње проповијеђу Христовом, а онда и проповијеђу Претече Јована Крститеља „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“, као и да се и у Старом Завјету види да је покајање лијек против гријеха.

Архимандрит Сергије је скренуо нашу пажњу на  Јеванђелску причу О блудном сину и навео је као примјер раскида заједнице личности и Творца, јер син који по својој жељи и слободи узима свој дио и одлази од оца , касније долази у ситуацију да је слуга непознатом човјеку коме чува свиње. Тај непознати човјек је у ствари ђаво, а свиње које држи су наше страсти. И као што је у тој Јеванђелској причи у блудном сину прорадила Божанска искра и он одлучио да се врати оцу и моли га да га прими као слугу, то поучава Острошки игуман,  треба да буде и пут којим треба да иде и наше покајање.

Подсјетио је и на ријечи блаженопочившег Владике Атанасија да је љубав пажња.

У организацији Црквене Општине Мостар у Владичанском двору одржано је предавање под насловом „Пост савременог човјека“. Присутне је поздравио и предавање отворио старјешина Саборног Храма, свештеник Душко Којић, напоменувши важност мира и поста у савременом добу. Предавањем је модерирао свештеник Бранимир Боровчанин а своја излагања на тему су имале гђа Жељка Беванда, предавач католичке вјеронауке, муалима гђа Емира Шоро, те Миља Тупањанин, православна вјероучитељица. Тема поста постала је једно од кључних питања у савременим вјерским, филозофским, социолошким и културним дебатама те су у четири тематска изглагања предавачи из разних аспеката приказали какав је утицај савремених промјена на појединца, како друштво реагује на те промене и какву улогу игра пост савременог човјека у тим процесима. Наглашен је духовни аспект поста као начина духовног узрастања али и његов позитиван утицај на човјеков организам.

Жељка Беванда у свом излагању је навела да пост ослобађа човјека у сваком смислу, а не заробљава. ”Постом смо слободни људи, када кажемо нећу јести месо, нећу гледати телевизију, бити на друштевној мрежи, то човјека ослобађа”. Она је подсјетила на то да човјек данас више пажње посвећује материјалном и тјелесном, већ томе чиме ће нахранити дух, а храни га управо постом којим се и приближава Богу.

Муалима Емира Шоро рекла је да је и данашњи ужурбани живот ипак спојив са вјерским и традиционалним начелима и практиковањем вјере, јер је вјера у свему томе дала олакшице и нема терета. ”Јако сам почаствована што сам овдје вечерас, јер мислим да је јако важно да све знамо једни о другима и изградимо свијест о суживоту и толеранцији, те да се поштујемо и живимо у слози.“

Вјерочитељица Миља Тупањанин навела је да је ове године тема поста она која спаја, јер три конфесије посте у исто вријеме. ”Вечерас смо се осврнули на то шта је основна порука поста, а то је да изађемо из зоне сопственог комфора, обратимо пажњу на друге и тако се подсјетимо на јеванђељску поруку да ми служимо Богу када служимо ближњима.“ Она је додала да су данас млади људи окренути вјери и да их је дотакла духовна обнова.

Закључак свих предавача био је да је пост вријеме радости и вријеме приближавања Богу али и другим људима.

Текст: Милош Јањић

https://eparhija-zahumskohercegovacka.org/predavanje-post-savremenog-covjeka/

Оглашавам се поводом злонамерних објава на друштвеним мрежама на мој текст који је представљен на сајту Епархије крушевачке под насловом Здухачи, манитоши и људи од вересије. У 11-ом одељку текста, испод Уводног дела стоји написано следеће:

“Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца..., не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану “српске усташе“и нови злодуси Лубјанке”.

Приписивати ми да сам под изразом “српске усташе” мислио на студенте Београдског Универзитета гнусна је лаж, учитавање туђих мисли и подметачина! Наиме, нити су студенти поменути, нити сам на њих мислио, што је очигледно када се прочитају макар два пасуса која су овом инкриминисаном пасусу претходила. Истине ради поновићу их како би контекст био јасан свима, и како бих и овом приликом потврдио да је ова медијска монтажа и манипулација управо сачињена од стране оних на које се синтагма из текста „српске усташе“и односила, а који свесно и намерно замењују тезе, пребацујући написано - са себе на студенте, еда се Власи не би досетили.

9. пасус

По сунцу ишли, ћудљиви даскали и карађози, своје службе недостојни, зато што се никада нису ни мало смирили, нити од страсти очистили, уображавају да је Црква макета и черга коју они имају право да обрћу, са свих страна загледају, па овде одлепи, онде залепи, тамо отргни, амо пришипетљај. Будући да их верни народ одбацује у матици, они завршавају у приобаљу. А тамо, када народ обмањују, они му и финансијско било ослушкују. И данас, баш као и досад, они ће се јавно исповедати нашем туђину, а сутра, или када им буде затребало, “дукнути се” и на Нови Зеланд стићи преко Голфскога Залива; они свуда трагају за интересом. А тамо су још само Абориџини остали непросвећени њиховим лицемерством, умешеним од џепарења по методима Круга двојке и лацманских згода за ласно и брзо преверавање.

10. пасус

Митопоетичари нам се загубљују на путу и обољевају од дупле експозиције. Нашавши се у магновењу, они више не владају нормалном оптиком, а ипак се „стваралаштва“ не одричу. И не маре што им светлост непогрешиво тежи ка тами; само да им се не дира у ласкаве одреднице, само да их медији даље ките бизарностима. Они фиксацијама објављују своје мутације; само што ће нешто заустити, ето белаја, па и понеког јеретичког жалца; наступи ли празник, или којекаква претумбација са светлог на сиво и тамно, неко од њихове ловине одмах мора бити жртвован – и тако годинама!

11. пасус

“Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца..., не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану “српске усташе” и нови злодуси Лубјанке”.

*

Дакле, треба да се забрину они који су се провлачили кроз масе непосредно и са дистанце (мање или веће, а и поприлично удаљене) поступајућ и по усташким манирима, речима, упутствима, гестовима и акцијама. И којем би то лицемеру онда могло да смета оно што му је већ послужило да иза њега сакрије своја сваштоговорења и свашточињења?! Такви треба да престану да мисле, говоре и раде против заједничких интереса Српског народа и против Српске Православне Цркве, па ће им се веровати!

Свом силом дакле лично демантујем клевету која треба да се претвори у моју одговорност, огрешење и кривицу према студентима. Врло јасно се запажа замка која ми је разапета, и у коју би моји клеветници и обмањивачи јавности хтели да ме гурну! Не прихватам лажну одговорност и етикетирање, а заинтересованима за истину опет предлажем да прочитају мој текст у целини, са сајта Крушевачке епархије.Ако им и поред приложених претходећих пасуса и даље није било јасно о чему и на кога се текст односи, онда им ми више не можемо помоћи.

Свети пророк Захарија нам упућује ове речи: “Немојте да зло смерате један другоме у срцу свом, немојте се радо криво заклињати, јер све то мрзим”, говори Господ (8, 17).

Архиепископ и митрополит крушевачки Давид
27.2.2025.

Извор: Епархија крушевачка

У недељу месопусну, 23. фебруара 2025. године, када Црква Христова прославља Светог свештеномученика Харалампија, служена је света Архијерејска Литургија у манастиру светог Луке у Бошњану, на којој је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид (Перовић), уз саслужење Викарног Епископа хвостанског г. Алексеја (Богићевића). Епископима су саслуживали: Секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, новопостављени игуман манастира светог Луке архимандрит Лука (Милошевић), Архијерејски намесник темнићки јереј Ивица Сврзић , протојереј-ставрофор у пензији Томислав Гајић, протојереј Дејан Миленковић, протојереј Александар Ерић, протојереј Александар Лукић, јереј Никола Ракић, протођакон Ненад Матић, ђакон Иван Петронијевић. На општу духовну радост свих сабраних, свете обитељи ове и верног народа наше богомспасаване Епархије крушевачке, у току малог входа наш Архиепископ и Митрополит г. Давид рукопроизвео је протосинђела Луку у чин архимандрита, дарујући му напрсни крст као симбол духовног ауторитета. По прочитаном јеванђељу Богом надахнуту беседу изговорио је по благослову Његовог Високопреосвештенства г. Давида, епископ хвостански г. Алексеј. Верни народ и мноштво деце су испунили цркву чији је патрон Свети Лука, учествујући у Светој Тајни Причешћа као круном овог сабрања. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит г. Давид даривао је архимандрита Луку игуманским жезлом, прочитавши му молитве и поуке из Чиновника Архијерејског свештенослужења. Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији, поучени беседама нашег Архиепископа и Митрополита г. Давида. Новопостављени игуман архимандрит Лука заблагодарио је Господу и сабранима. На многаја љета, достојан!

Епархија захумско-херцеговачка и приморска саопштила је да ће четврти годишњи помен блаженопочившем умировљеном Епископу захумско-херцеговачком и приморском г. Атанасију (Јевтићу) бити служен у недјељу, 23. фебруара 2025. године, а у данима пред годишњи помен у његову част биће одржан низ разговора.

Програм обиљежавања четврте годишњице од упокојења блаженопочившег Владике Атанасија  „Сјећање на Владику Атанасија“

У Ризници Српске православне цркве у Котору синоћ је одржано предавање др Милоша Весина „Психологија праштања/непраштања“.

Угледног предавача на Православном богословском факултету „Свети Сава“ у Либертивилу, умировљеног пароха чикашког и познатог пастира, који је дипломирао на студијама музике, доктора теолошких наука и доктора психологије и присутне на предавању поздравио је архијерејски намјесник которско тиватски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, захваливши се госту што нам је уприличио још једно интересантно и надасве корисно предавање усмјерено човјеку данашњице оптерећеног разним искушењима.

„Многи су се можда зачудили када су видјели наслов овог нашег заједничког промишљања јер праштање, односно не праштање, је нешто што нас у мањој или већој мјери све дотиче. Сама тема, Психологија праштања / непраштања, колико год да је на први поглед чудновата, са друге стране више је него веома оправдана, зато што све у овоме животу има своју психологију, уколико се на психологију гледа као на науку о души. Нажалост, кроз многе своје школе савременог испољавања психологије, она је често више налик статистици него науци о души.

Сама ријеч опраштање и читав процес кроз који човјек мора да прође да би некоме опростио, или да не би опростио, не може а да не укључи човјекову душу“, каже о. Милош.

Наставља констатацијом да је само праштање човјеку неопходно како би му било лакше – „опраштање би требало да му буде онај незаобилазни дио духовне хигијене“.

Незаобилазан у овој причи, наставио је, творац је аналитичке психологије Карл Густав Јунг, који је у почетку био веома сагласан са Фројдом (блиско сарађивали у периоду 1912. до 1917. године). Разлаз је услиједио, не по питању става о људској сексуалности, па ни о односу према несвјесном, већ због односа према религији.

„Док је с једне стране Фројд био потпуно под утицајем Маркса, Јунг (син протестантског пастора из Швајцарске) иако отворен за многе правце у животу, имао је ту протестантску дисциплину. Јунг је тврдио да религија не подлеже класичном начину научног посматрања зато што надилази саму науку. Не као оно што је против науке, него као оно што је у једном домену изнад науке“, казао је о. Милош.

То је, истакао је, веома важно јер се у Светом писму први пут сусрећемо са опраштањем, кроз негативан вид опраштања, односно кроз одуство молбе за опроштај.

„То је већ при првом људском преступу нашег праоца Адама, када је окусивши од плода, учинио оно што данас мање-више свако од нас чини, када учини нешто што није требало да учини. Онда ту видимо колико је Стари завјет, цјелокупно Свето писмо, једна саврмена и модерна књига“, казао је о. Милош.

Подсјећа да је Адам, када је згријешио, прво осјетио страх, затим се као последицу страха сакрио, а онда, као и што ми сви чинимо у таквим ситуацијама, покушао да нађе оправдање. Ако га нема онда кривицу покушавамо да пребацимо на неког другог.

„Осјетио је, истина, и стид и када је Господ кренуо, не да га грди већ питајући га „Адаме гдје си“, покушао да обнови дијалог љубави, Адам је казао: Чух Твој глас и сакрих се зато што сам го (као да до тада није био наг). А Бог га упита: Ко ти рече да си наг, да ниси случајно јео од Дрвета познања добра и зла?. Ту долазимо до једне сјајне и толико данас неопходне дефиниције нагости. Није нагост када се човјек скине тјелесно, него је суштина нагости када човјек остане огољен у односу на однос са Богом. Свети Симеон Нови Богослов, тумачећи управо ово мјесто из Старог завјета, каже: Адам је био огољен управио захваљујући томе што се својом слободном вољом оденуо у трулежност. Свукао је са себе нетрулежност у коју га је Бог обукао и обукао је на себе одјећу трулежности, одјећу смртности. Адам и даље не тражи опроштај. Што мислите како би текла даље историја да је Адам имао куражности, смјелости и да је рекао: Боже погријешио сам, пролупао сам, извини, опрости. Не, он је рекао: Жена коју си ми Ти створио, она ме је наговорила и ја окусих од тог забрањеног плода. Касније, то се преноси даље и на његовог сина Каина који, када је видио да је Бог примио жртву његовог брата а није његову, осјетио је истовремено и љубомору и завист“, подсјетио је о. Милош.

Каже да је психолошки гледано Каин први опсесивни неуротичар људске историје.

Поменута два случаја, рекао је о. Милош, прва су два случаја одсуства молбе за опроштај.

„Сада прескачемо хиљаде година и долазимо до новог Адама, до Господа Исуса Христа који је дошао из љубави“, казао је о.Милош.

Подсјећа и на револуционарне текстове за 6. и 7. вијек које је тада писао Свети Исак Сирин који каже: „Чак и да Адам није згријешио, Христос би дошао међу нас из љубави“.

„Јер, читав овај свијет је створен из љубави и човјек као круна стварања је створен да би био у непрестаном љубавном дијалошком односу са Богом и да би људи били у истом таквом односу са људима. То је циљ онога што је живот“, казао је о. Милош.

Констатује како је себичност она рампа на путу људима да другима не опросте, а Христос се јавља као видљиви, тјелесни, оваплоћени опроштај Неба према земљи.

„Што је Његово распеће ако не тријумф опраштања? Распети Христос са крста, које ријечи упућује? То нису биле псовке, то није била грдња, то није било видјећете ви када дође мој отац, као што би смо ви и ја, рецимо, реговали. Не то су биле ријечи: Оче опрости им јер не знају шта чине“, казао је о. Милош.

Говорећи о стањима савременог човјека оптерећеног стањима ега и суперега, о човјеку који не попушта ни најрођенијима, каже да се на тај начин увећава количина отрова у истом том човјеку.

„Можете ви мрзити некога колико год хоћете, можете му не опраштати до миле воље и преко воље, али то не уништава њега. Уништава ваш однос са том особом и то је чињеница и уништава вас“, наставио је о. Милош, додавши да се честа појава канцера данас не дешава одједном, како се то често мисли, те да наука говори да је близу 90 процената свих облика ове болести, као и кардиоваскуларних, психосоматског поријекла.

Указује да је све апсолутно повезано, па чим се наруши хармонија, баланс између тијела, душе и духа, обично тијело мора да страда.

„Врло је погрешна изрека у здравом тијелу здрав дух. Не, тамо гдје је здрав дух, иако је тијело болесно, лакше ће то да подноси и моћи ће да оздрави. Јер, као што сами себе разбољевамо, тако сами себе можемо и да оздрављамо уз Божију помоћ. Због тога, ништа толико благотворно не дјелује на човјека као опраштање“, истакао је о. Милош, уз ријечи да је злопамћење она најљућа змија коју можемо да његујемо у својим грудима, те да човјек који истински воли он увијек мора и да опрашта.

Зато, каже, најважиније је опростити и заборавити.

„Неко би рекао не може то тако, али шта чујемо на Литургији? Узмите и једите ово је тијело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова“, подсјећа о. Милош, истичући да се једино снагом опраштања човјек може толико приближити Богу да онда, када је показао велику љубав, и Бог њему опрашта.

Опраштање, како је назначио, на међусобном нивоу дјелује терапеутски „јер ослобађате се терета, али се и друга особа ослобађа истог тог терета“.

„Моћ опраштања нам је свима надохват руке, као и да се оде и некоме каже извини, опрости, или дати опроштај онда када вам се чини да је то немогуће“, казао је о. Милош, прочитавши на крају предавања несвакидашњи примјер опраштања унапријед, кроз поруке у писму два дјечака из Крајине, остављене онима који ће ту доћи да живе. Дјечаци Г. и М. су са  својим породицом имали 24 сата да због злогласне „Олује“ бјеже са својих огњишта, али су га оставили тако да тај неко ту нормално (уколико је то могуће) настави да живи. Све је описано у књизи која ускоро треба да изађе.

„На крају треба рећи да је свако опраштање супротно логици, али је у складу са Логосом. Једино је Логос, једино је оваплоћени Син Божји у стању да савлада логику. Логика је начин како смо ми људи научени да размишљамо по законима које су нам оставили Сократ, Платон, Аристотел… Али, постоји нешто што је јаче од тога, а то је Логос. Не знам колико су часова вјеронауке ова два дјечака имали, али су погодили суштину. Они су отишли са великим болом, са великом муком, са великим теретом на леђима, али растерећени у душама, зато што су ту своју собу, како су је назвали престону дворану њиховог дјетињства, оставили да неко искористи најбоље и да ужива неко ко ће можда бити као и они протјеран из неке своје собе, из неке своје престоне дворане, неко према коме они нису ни жељели ни могли, али нису то ни дозволили себи да осјете мржњу. Ту је онај кључни моменат и зато сваки пут од сада било у храму или у своме дому, када читате ријечи Молитве Господње и дођете до оног дијела И опрости нам дугове наше, сјетите се да ли сте опростили, да ли сте затражили  опроштај“, казао је о. Милош Весин, закључивши да је срце „престона дворана“ свакога од нас, наших живота, од којих имамо само један са циљем да би смо у њему препознали свој смисао.

Извор: СПЦО Котор

Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића.
На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић:
„У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо.
Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“.
Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому.
Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе.

https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/