У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о страдању светог Јована Крститеља, коме је, по наређењу Ирода Антипе, глава одсјечена и на тањиру донијета пред Иродову пасторку, играчицу Салому.

Јован је, по предању, пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. Био је то и узрок његовог страдања јер је јавно говорио о неморалу цара Ирода који је живео у гријеху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе.

Приликом прославе Иродовог рођендана Салома је одиграла свој плес "Седам велова", после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће. Она је, на наговор мајке, затражила главу светог Јована на тањиру.

Иродијада је захтијевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела, у страху да Свети Јован не васкрсне.

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.

Фотографије

Премда је најчешће болно и мучно говорити о блиској прошлости чије ране још увијек нису зацијељене, нарочито када је ријеч о догађајима из деведесетих – за разумијевање узрока конфликта, његовог превазилажења и преображавања у помирење и сусрет нужно је бар поменути друштвено-историјски оквир у којем се процес сукоба и сусретања догађао и још увијек се догађа. Поменути контекст је, када је у питању Босна и Херцеговина, веома комплексан и слојевит. Није потребно посебно наглашавати да је на простору бивше Југославије Босна и Херцеговина била једина република у којој су вјерска и национална заступљеност биле специфичне и – за разлику од осталих дијелова земље – без доминације и преваге самог једног националног и вјерског елемента. То ће умногоме допринијети да се, приликом распада државе, највеће посљедице осјете управо овдје. И док се у другим републикама, сем неколико изузетака, ситуација убрзо стабилизовала – овдје се водио рат, у правом значењу те ријечи. Он је post factum у политичким и историјским приручницима проглашен грађанским. Без обзира на његову дефиницију и именовање, чињеница је да се сукоб одвијао између дојучерашњих комшија, пријатеља и, у крајњој линији, сународника.

Ако, водећи рачуна о свему реченом, покушамо сагледати узроке минулог рата, или, како је у наслову теме апострофирано – конфликта, врло брзо ћемо уочити да је све оно што се догађало на ширем плану – могуће пренијети и анализирати на нивоу међуљудских односа уопште, а који се прије свега остварују кроз комуникацију двије личности, у којој и ми свакодневно учествујемо. Да би такав један однос – однос двије личности – могао успјешно да функционише, потребно је кренути од три неопходне претпоставке, а то су, како савремени православни теолог Јован Зизјулас истиче: „слобода”, „другост” односно „различитост” и „заједница”. Другим ријечима, да бисмо испоштовали интегритет друге личности, неопходно је да је прихватимо онакву каква она јесте, са квалитетима, али и слабостима које посједује. Уколико тако поступимо, остављамо јој слободу да буде, иако другачија од нас – слободна и непоновљива личност. Тек је на оваквим темељима могуће градити заједницу са другим, прихватајући његову другост/различитост и дозвољавајући му да буде другачији, али ипак прихваћен и вољен. Све ово важи и за однос унутар вјерских и националних заједница, било гдје да се налазе. Наравно, под претпоставком да слободу и различитост схватимо не као празнословље већ као истинску одговорност и позвање сваког од нас понаособ. Тек у таквој констелацији односа – могуће је говорити о заједници, сусрету и помирењу.

Директну потврду за такав образац односа имамо у Старом завјету, на примјеру Адама и Еве, а касније и у Новом завјету, у којем Христос свим насљедницима оставља слободу да изаберу пут којим ће ићи, не намећући им, иако би могао по природи ствари и свог „положаја” – сопствену вољу. Мада би то по преимућству и „власти” коју посједује могао, Бог не нарушава слободу личности, чак и ако је јасно да избор, као у случају Адама и Еве – може бити погрешан. Упркос њиховом паду, Бог Адама и Еву није погубио нити их је одбацио већ је тражио начина да их поново уздигне, пружајући им шансу за нови живот и поновно успостављање заједнице са Њим.

У таквим оквирима функционишу и међуљудски односи. Ниједан члан заједнице не може рећи другоме: ниси ми потребан, одбацујем те, јер је другост срж заједнице. Личност се остварује тек у заједници и кроз заједничарење, а другост је саставни елемент јединства. Када и ако се то исправно протумачи, онда је могуће закључити да другост или различитост не угрожава јединство већ представља његов услов, његов sine qua non. Стога је постојање личности несхватљиво без односа. Заједница не угрожава личност – она је афирмише, остављајући слободу да се посједују различити квалитети. На тај начин слобода се поистовјећује са љубављу, јер вољети можемо само ако смо способни допустити да други увијек буде други, а да ипак буде у заједници са нама.

Уколико бисмо пошли од претпоставке да, иако различит, други може са нама ући у заједницу, не угрожавајући наш интегритет – вјероватно бисмо уклонили један од главних узрока конфликта. Ако већ трагамо за његовим узроцима, чини нам се да је овај „неспоразум” један од оних који су у основи међунационалног и међувјерског сукоба на овим просторима. Када одстранимо националну и вјерску острашћеност и нетрепељивост, свима који су били судионици у протеклом рату и који су обремењени том врстом искуства, итекако је јасно да је рат појава која никоме није донијела добро. Као још увијек млад монах, често сам сахрањивао људе својих или приближно истих година, постављајући себи питање – који је смисао рата и убијања? До одговора нисам дошао.

Али, и у тумачењу узрока конфликта постоје претјеривања, као што то је случај са западном перцепцијом претходног рата у Босни, која је најбоље рефлектована у термину „балканистички дискурс“, а који у потпуности носи негативну конотацију. Западно виђење рата у Босни, и уопште сукоба на Балкану, полази од давно увријеженог мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који не могу да надиђу међусобну мржњу и потребу за убијањем. О овом проблему и западном доживљају Балкана, као што је познато, писали су Бугарка Марија Тодорова, у књизи Имагинарни Балкан, и Богољуб Шијаковић, у књизи Критика балканистичког дискурса, обоје вјешто демистификујући узроке и поводе за такву перцепцију, а које нећемо овом приликом понављати. Засебно је питање, у које не желимо залазити како се не бисмо превише упуштали у политичкие опсервације – да ли су народи који живе на овим просторима искључиво криви за тај сукоб или су, можда, подстицаји долазили и са стране?

Међутим, оно што је за нас тренутно важније од питања да ли je конфликт имао смисла и ко га је изазвао – јесте да ли су, послије свега, могући сусрет и помирење? Наравно, под условом да ријечи „мир” и „помирење” не схватимо олако, као пусто слово на папиру, што такође није риједак случај у наше вријеме. Опет ћу говорити из личног искуства – прије непуне двије године сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар, гдје се и налазило до почетка посљедњег рата. За релативно кратко вријеме успјели смо да изградимо добре и пријатељске односе са својим римокатоличким колегама, али и бошњачким. Као и у сваком односу, има и потешкоћа и проблема које, и с једне и с друге стране, превазилазимо добором вољом и спремношћу на компромис. Прије свега, поштујући другога као самосвојну и другачију личност која својом особеношћу и различитошћу не угрожава наш интегритет већ га обогаћује. На тај начин намјеравамо градити заједницу која, као и свака заједница, захтијева труд и треба да се његује. На основу таквог исуства, усуђујем се рећи да су сусрет и помирење могући, али у околностима и под условима о којима смо већ говорили. Подразумијева се, неопходно је и вријеме које ће помоћи не само да се зацијеле ране из рата него и да се одњегује истинска спремност за живот са другима.

И као што је Бог Адама и Еву – у својој милости и доброти – поново уздигао, тако и нама пружа нову шансу да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да почнемо из почетка, на добрим темељима. Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати.

Митрополит је овом приликом представио вјерницима новог пароха презвитера Исајла Марковића, који је парох при цркви Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту, а у исто вријеме је назначен за парохију Св. Петра Цетињског у Мадариаги. Парох из Буенос Аиреса се до сада духовно старао о овој заједници.

У бесједи на Светој Литургији, Митрополит је истакао значај очувања православне вјере, а тиме и духовног и културног идентитета међу исељеницима и њиховим потомством, објаснивши присутним вјерницима да је пуноћа Хришћанства и пуноћа Цркве Божије садржана у вјери и животу Православне Цркве.

У току Свете Литургије, Митрополит Амфилохије је крстио једног од младих потомака црногорских исељеника, Блажа Тома Радоњића.

Након Свете Литургије, Митрополит је присутнима подјелио иконице Светог Петра Цетињског и крстиће из манастира Острога.

Послије Литургије, гостољубиви домаћини, на челу са Василијем Јанковићем, предсједником Друштва, припремили су богату свечану братску трпезу.

Митрополит је и овога пута подстакао нашу заједницу да започну припреме за изградњу цркве Светог Петра Цетињског у Мадариаги, обећавши помоћ из Црне Горе за тај подухват.

Нашој заједници је нарочито било пријатно чути звуке гусала уз које је пјевао Митрополит, гусала које су се, по казивању старијих, некада чуле у скоро свакој кући, али данас у Мадариаги нема више нико ко зна да пјева уз гусле.

На крају недељног сусрета, Митрополит Амфилохије је размијенио пригодне поклоне са предсједником Општине Мадариага Кристијаном Поповићем, такође поријеклом из Црне Горе и Васом Јанковићем, предсједником Друштва, који су у име заједнице пожељели добродошлицу Митрополиту Амфилохију, након чега је све присутне поздравио и презвитер Исајло Марковић.

Митрополит је истог дана посјетио породицу Радоњић, а потом и гробље у Мадариаги, гдје Друштво “Његош” гради заједничку гробницу за све оне који су се упокојили без потомства или о чијим земним остацима више нема ко да брине.

Посјетио је и оближњи градић Пинамар, једну од најпознатијих љетњих туристичких дестинација у Аргентини на обали Атлантског океана.

И.Б.

Фотографије

Митрополит Амфилохије је у недељу, 2. септембра служио Свету Литургију у цркви Свете Тројице која је под јурисидикцијом Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Цариградске Патријаршије, уз саслужење тамошњег пароха презвитера Сергија Бенавидеса, иначе Чилеанца и протођакона Игора Балабана.

Након Свете Литургије, којој су присуствовали многобројни вјерници, међу којима и наши исељеници, Митрополит је имао први од сусрета са нашом заједницом, а потом и обишао неке од знаменитости Лиме.

На Светој Литургији је присуствовао и Амбасадор Републике Грчке у Перуу Димитрис Хацопулос.

Црква Свете Тројице је основана од стране руске емиграције, али су у њеној градњи помагали и православни вјерници са простора Српске Патријаршије. У овој цркви је једно вријеме служио и свештеник Србин. Ово је, за сада, једина Православна Црква у Лими.

У Перу су, што се тиче нашег народа, највише долазили припадници Југословенске војске у отаџбини и то послије Другог свјетског рата, а веома је присутна и нова емиграција, која се настанила у Перу посљедњих двадесетак година. Највећи број њих су некадашњи и садашњи радници великог београдског грађевинског предузећа Енергопројекта.

У току свог боравка у Перуу, Митрополит је посјетио и неколико породица наших исељеника, међу којима и једног од најстаријих – Милутина Бојовића, родом из Васојевића, који је дошао у Перу након Другог свјетског рата.

Митрополит Амфилохије је у одвојеном сусрету у цркви Свете Тројице разговарао са Амбасадором Грчке Хацопулосом и том приликом су подјелили своја размишљања о могућностима да се помогне православној заједници у Перуу.

Митрополит се такође састао са неколико челних људи Енергопројекта и с њима разговарао на који начин могу помоћи нашу православну заједницу.

На иницијативу Митрополита Амфилохија основан је Црквени одбор наше Српске Патријаршије у Лими и разматране су идеје о налажењу мјеста за богослужење и довођења пароха наше Патријаршије у Перу, што је од Митрополита и осталих присутних означено као врло важно за очување, прије свега, вјере православне, а онда и духовног идентитета наших исељеника.

И.Б.

Фотографије

Бденије уочи Усековања у Матејевачком манастиру

По појању славословља, настојатељ свете обитељи високопреподобнипротосинђел Јован привео је искушеника Милутина Преосвећеном Владики који га је постригао и удостојио ангелског лика давши му монашко име Михаило.

Фотографије и извор

„Пружа нам се нова шанса да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да поченмо из почетка на добрим темељима“. То је порука коју је Његово преосвештенсво епископ-захумско херцеговачки и приморски господин Григорије упутио свим људима добре воље, учествујући у панел дискусији под називом „Сарајево двадесет година касније – од /између/ конфликта и сусрета.

Да ли је тако нешто могуће у Сарајеву- не знам, али знам да треба покушати, рекао је владика Григорије.

О томе колико је Сарајево спремно да се преобрази, убрзо се видјело из дискусјије поглавара Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, који је рекао да се у БиХ „зна ко се коме треба извинити и тек онда могу доћи у БиХ и, ако желе, живјети овдје“. Церић је у свом излагању говорио о свом сну, о БиХ са једним предсједником, са једном владом, о Сарајеву као симболу мултиетничког града и заједнице свих вјера и религија, иако у њему данас живи свега 5 одсто хришћана.

„Реис сања и ја ћу сада да га пробудим. Приликом боравка у Вашингтону, на скупу организованом поводом 10. година од потписивања Дејтонског споразума, на којем смо заједно учествовали, чуо сам реиса Церића како Артуру Шнајеру, њујоршком рабину, у једном ресторану, на вечери, говори: Срби имају Србију, Хрвати Хрватску. Зашто нама не дате цјеловиту БиХ-. Након овог открића, реис Церић је викнуо: – Зашто лажете! – Владика Григорије је мирно одговорио да добро памти и наставак разговора из Вашингтона и Церићеву реченицу: – Нема јеврејства без Јевреја, ни ислама без исламске државе -

А ја кажем нема Босне без Срба и Хрвата. Она се покушава направити без Срба и Хрвата а то тако не може. Ја сам овдје рођен и кардинал Пуљић је овдје рођен, ми хоћемо да живимо овдје и хоћемо да БиХ буде земља свих“, поручио је владика Григорије.

Идеја коју је поглавар ИЗ ширио по свијету и која је откривена у центру Сарајева, које је хтио представити као мултиетничко, изазвала је његову неконтролисану и бурну рекацију, потпуно разоткривши намјере и стремљења унутар Исламске заједнице на чијем је челу.

„Бошњаци су незаштићени, немају државе. БиХ је њихова домовина, нема Босне без Бошњака. Питање Босне је питање Бошњака и овдје су сви добродошли“, рекао је Церић. Потом се обратио епископу Григорију и кардиналу Пуљићу рекавши им -Добро нам дошли! Добро нам дошли!- Поглавар Исламске заједнице тиме је недвосмислено поручио Цркавама, које су вијековима присутне у БиХ, ко треба бити домаћин у овој земљи и од кога зависи опстанак других у овој земљи.

Од отварања Међународне конференције за мир у Сарајеву, поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић, страним делегацијама и представницима цркава и вјерских заједница из цијелог свијета, режира представу о само једном „домаћину“, како у Сарајеву, тако и цијелој БиХ, додијељујући себи ту улогу. Без обзира на Церићев труд, наступ није наишао на одоборавање присутних.

И Јевреји и римокатолици и сви људи добре воље, након дискусије о Сарајеву, која је била најпосјећенији панел током Међународне конференције за мир, били су задовољни што је, коначно, поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић показао своје право лице.

Молебан су служили протојереј-ставрофор Слободан Лалић, в.д. директор Гимназије и ђакон Зоран Радић, професор православне вјеронауке.

Митрополит Јован је ученике даривао иконицама Пресвете Богородице Лепавинске, благословио их и рекао им да су тачне оне ријечи великог пјесника Бранка Радичевића од колијевке па до гроба, најљепше је ђачко доба јер младост доноси много лијепих тренутака, али изискује и многе напоре. Овдје ученици морају да савладају предвиђено школско градиво, да имају добре односе са својим пријатељима и коректан однос са професорима. Ми смо заинтересовани за Ваш успјех, а Ви морате показати вољу и жељу да се обогатите знањем.

Ученицима и професорима Митрополит Јован је пожелио успјешну нову школску годину.Неко вријеме Митрополит Јован се задржао са професорима у зборници Гимназије, разговарајући прије свега о новим изазовима који стоје пред нама у новој наставној години.

извор: сајт Српске православне опште Гимназије К.К. Бранковић

У акту је укратко наведен историјат и црквено-правни континуитет тих епископија. Митрополитов акт је упућен, како је наведено, ”да би се престало са прогоном из Црне Горе наших свештеника, монаха и вјерских службеника – страних држављана” и да би се на тај начин ”МУП-у помогло да испоштује Уставом Црне Горе загарантована права цркава и вјерских заједница, до недавно у пракси од свих потврђивана и примјењивана”.

Министар Брајовић и ресор на чијем је челу до дана данашњег нијесу одговорили на тај допис, који је у протоколу МУП-а заведен под бројем 01-08/12-3538/1 од 8. марта 2012. године. Митрополији црногорско-приморској још увијек није познато да ли је МУП, тим поводом, предузимао било какве правне радње. Имајући у виду да у поступцима за одобрење привремених боравака појединим свештеницима, након што је Управни суд поништио ранија незаконита решења МУП-а, овај орган и даље истрајава искључиво на прогону православних свештеника, може се закључити да по службеном допису Митрополије МУП Црне Горе није предузео ниједну правну радњу. Но, то је питање које ће другом приликом бити размотрено, а у даљем тексту одговорићемо на одређене анти-црквене ставове и тумачења тог дописа, као и отвореног писма Митрополита Амфилохија предсједнику Црне Горе Филипу Фујановићу, који су се појавили у једном дијелу црногорске јавности.

У реаговању поводом отвореног писма предсједнику Вујановићу и обавјештења министра Брајовића о постојању Митрополије црногорско-приморске и три епархије СПЦ у Црној Гори постоји само једна констатација вриједна похвале. Наиме, након вишегодишњег инсистирања да су цркве и вјерске заједнице у Црној Гори обавезне да се региструју, коначно је прихваћен на законским прописима утемељен и више пута поновљен став Митрополије да у Црној Гори не постоји појам ”регистрације” цркава и вјерских заједница. Важећи Закон, упркос својим бројним недостацима, искључиво познаје појам ”пријаве” деклараторног карактера и то само вјерских заједница које буду оснивали грађани на основу права на слободу вјероисповијести. У том погледу, на основу члана 2. Закона о правном положају вјерских заједница од 1977. године, не постоји законска обавеза цркава и вјерских заједница, које су постојале прије ступања на снагу тог Закона, да врше било какве пријаве надлежним органима ради уписа у евиденцију. Њихова једина обавеза у том погледу јесте да надлежни орган обавијесте о евентуалном престанку рада и то у року од 15 дана од дана доношења одлуке о престанку рада.

Свима је, осим представницима МУП-а Црне Горе, веома добро познато да Митрополију црногорско-приморску и три епархије СПЦ у Црној Гори нијесу основали грађани него су основане вјековима раније и као такве оне имају свој православно-црквени, историјски и правни континуитет. Ваљда је свима познато да Митрополију није оснивао нико од постојећих грађана Црне Горе.

Још једном и по ко зна који пут понављамо да ”Црногорску Цркву”, тј. Митрополију црногорско-приморску и Епархију захумско-рашку није укинуо регент Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. године и да су обје епископске катедре у Краљевини СХС имале свој црквено-правни и државно-правни субјективитет и имају га до данас. Одлуку о приступању другом обновљењу Пећке Патријаршије, коју су османски освајачи по други пут укинули 1766. године, прво је донијела Црногорска Митрополија 16. децембра 1918. године (у тој одлуци Св. Синода Краљевине Црне Горе именована као „Српско-Православна Св. Црква у Црној Гори“), па тек остале епархије са подручја некадашње канонске јурисдикције Пећке Патријаршије. Митрополија тим чином није изгубила ниједно своје црквено или друго, раније стечено право него је до дана данашњега сачувала свој идентитет, интегритет и континуитет уз апсолутну подршку тадашњег свештенства, монаштва и вјерног народа. Да је то непобитна историјска чињеница свједочи и избор Митрополита Митрофана (Бана) од 26. маја 1919. године за првог предсједника Средишњег Архијерејског Сабора, који је, искључиво на основу канонских прописа, извршио историјски чин другог обновљења канонске јурисдикције Пећке Патријаршије.

Улога регента Александра и свјетовних власти тог времена је искључиво била у томе да су, на основу тадашњег правно-политичког система признатих вјероисповијести, цркава и вјерских заједница, који је имплементиран чланом 7. Крфске декларације, признали одлуку надлежних црквених тијела која је донијета на основу православно-црквених канона. Подсјећања ради, у члану 7. Крфске декларације је било прописано да ће се ”све признате вјероисповијести вршити слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вјероисповијест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа, законодавац ће се старати да се чува и одржава конфесионални мир, који одговара духу и прошлости цјелокупног нашег народа”. На исти начин су тадашње власти признавале и унутрашње одлуке других цркава и вјерских заједница што се може лако утврдити.

Примјетно је да упорни заговорници лажних теза ”о Александровом укидању Црногорске цркве” умјесто чињеница и правних аката из тог времена више воле логицирање. Уколико би се и ми послужили истом методологијом онда би мирне душе могли да тврдимо да је Црна Гора, уласком у Уједињене нације након референдума од 2006. године, укинута и да је изгубила свој субјективитет. Такође, по истој логици би могли да тврдимо да би чин уласка Црне Горе у Европску унију био раван њеном укидању!?!

Острашћени племенско-идеолошки критичари Цркве не желе да виде чињеницу да постоји велика правна разлика између пријаве групе грађана или, тачније, активиста Либералног савеза, Социјалдемократске партије и Федералистичког покрета од јануара 2000. године ”о оснивању ЦПЦ” у цетињској полицији која је тада, да се не заборави, била у саставу МУП-а Црне Горе и обавјештења Митрополита Амфилохија министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу о постојању Митрополије Црногорско-Приморске и њеном историјском континуитету не током посљедњих 800, него током посљедњих 1600 година. При томе, треба имати у виду да је, по данашњим прописима у Црној Гори, Управа полиције посебан државни орган, а у вријеме пријаве оснивања тзв. ЦПЦ је била саставни дио МУП-а Црне Горе.

Посебно је питање: да ли то значи да Митрополија до прољећа ове године није постојала у Црној Гори, како се истиче у племенско-идеолошком саопштењу? Ако имамо у виду да су Мешихат Исламске заједнице у фебруару 2010. године, Барска надбискупија у мају 2010. године, а Которска бискупија у августу 2011. године (и то након потписивања државно-црквеног Темељног уговора Владе Црне Горе и Свете Столице) МУП Црне Горе обавијестили о свом постојању онда се чудимо зашто се субјективитет и имовинска права Исламске заједнице и двије католичке бискупије у Црној Гори не оспоравају на исти начин као што се то чини једино са Митрополијом? Да ли то значи да је и њих укидао регент Александар Карађорђевић? Да ли то значи да Исламска заједница и Барска надбискупија до 2010. године, а Которска бискупија до 2011. године нијесу постојале у Црној Гори? И да ли то значи да оне немају имовинска права која су признавана законодавствима свих држава кроз историју и која се признају и данас на основу важећих правних прописа у Црној Гори?

Поједини острашћени племенско-идеолошки типови у Црној Гори још увијек не знају да цркве и вјерске заједнице, посебно оне које имају вишевјековни историјски континуитет, свој вјерски идентитет не изграђују на потврдама цетињске полиције, што је случај са новоформираном организацијом под називом ”ЦПЦ”, него на сопственом канонском предању, историјском континуитету и устројству. Такође, изгледа да их још није нико обавијестио да су државе – чланице Савјета Европе, а међу њима и Црна Гора, обавезане на апсолутну неутралност у погледу унутрашњих питања свих цркава и вјерских заједница.

Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Филaрет на време је започео припреме за обележавање велике годишњице манастира Милешеве 2019. године.

Међународним научним скупом Осам векова манастира Милешеве, одржаним од 6. до 8. септембра 2012. године, Епархија милешевска наставља мисију очувања духовног наслеђа и утврђења народа Рашке области у вери православној.

Подсетићемо да у истој години када манастир Милешева обележава осам векова свог постојања и Српска Православна Црква прославља осам векова своје аутокефалности.

Епископ Филарет са свештенством Милешевске епархије, сестринством манастира, али и свим људима добре воље из Пријепоља и околних места, као домаћин је бринуо о сваком детаљу и свим учесницима скупа. Епархијска радио-станица Милешева свакодневно је извештавала са скупа.

У пет пленарних седница учесници из земље и иностранства представили 47 од 80 пристиглих радова који ће бити штампани у Зборнику који се издаје поводом великог јубилеја манастира Милешеве. Научни скуп својим присуством и активном улогом у раду увеличали су Митрополит дабробосански г. Николај, Епископ бачки г. Иринеј и Епископ врањски г. Пахомије.

Аксинија Џурова из Института за словенско-византијска проучавања "Проф. Иван Дујчев " из Бугарске саопштила је до сада непознате представе Светог Саве на фрескама, иконама и графикама из средњевизантијског и поствизантијског периода: - Пре четрдесет година била сам први пут у Милешеви. Од тада носим у срцу лепоту и посебну љубав према овом манастиру. Данас у Милешеви поручујем да морамо бити увек заједно, а посебно у тешким временима.

Роса Д`Амико из Завода за заштиту покретних културних добара из Болоње, Италија, изјавила је: - Када су нам медији у Италији пре двадесет година извештавали да сте ви један варварски народ и да немате ништа вредно, желела сам тада, a то чиним и данас, да те лоше слике о вама нестану, јер нису истините. Заволела сам Србију због свега што има, што је дала у култури, уметности. Посебно сам је заволела због људи.

Богат културно-уметнички програм извоћен сваке вечери измамио је посебне емоције код учесника скупа. Проф. Камило Тароци са Универзитета у Болоњи каже: - Није било лепшег дара који сте нам могли подарити, сем овога - српска песма, игра, стих.

Фолклорно друштво из Сјенице, хор Свети кнез Лазар из Прибоја, Хор Краљ Владислав из Пријепоља, млади трубачи из Прибоја, Градски хор из Пријепоља, етно групе и фрулаши представили су песмом, игром богато културно и духовно стваралаштво народа Рашке области.

Алексеј Пентковски, професор историје византијског богослужења и историје богослужења словенских цркава, говорио је о историји обреда свете тајне брака у српским рукописним требницима 14. века који су претходили штампаном издању у Милешевском требнику из 16. века.

О овој теми шире је излагао протојереј ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Посебно занимљиво излагање имала је Елена Кудравцева из Института за руску историју Руске академије наука на тему "Манастир Милешева у руским дипломатским документима и "Палестински списак" Синода.

Жана Левшина из Руске националне библиотеке из Санкт Петерсбурга, изложила је сазнања о рукописној и штампаној традицији зборника служби српских светитеља.

Татјана Афанасјева са Универзитета у Санкт Петерсбургу обрадила је српски превод апокрифног тумачења поводом слова Светог Григорија о Литургији.

Врло занимљив рад оставио је проф. др Марко Јачов из Италије, аутор књига "Балкан између Османске Империје и Европских сила" и "Европа између Османских освајања и Светих Лига") .

Изузетно драгоцени радови су и "Будимљанско-полимска епархија" др Предрага Пузовића са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, "Милешева у историјској свести српског народа у 19. веку" проф. др Славенка Терзића, "Манастир Милешева и култ Светог Саве" - Славољуба Бата Пушице из Музеја у Пријепољу, "Свети Сава у бугарској историографији" проф. др Радивоја Радића са Филозофског факултета у Београду, "Милешева и Европа" Драгише Милосављевића из Народног музеја у Ужицу.

Архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, радом "Од милешевског темплона ка најстаријим траговима-историјске основе за реконструкцију", уз пројекцију је упознао домаће и стране учеснике са својим истраживањем и закључцима.

Предавања археолога, рестауратора и историчара уметности допуњена су видео пројекцијама.

Јово Медојевић са Природно-математичког факултета у Косовској Митровици изнео је драгоцене податке о демографским процесима у Милешевској епархији.

"Милешева је топос који у себи крије идејну и покретачку снагу," истакао је Радован Пилиповић, директор Патријаршијског архива у раду "Манастир Милешева у културној политици Патријарха Варнаве Росића 1930-1937".

На крају, стичемо утисак да су учесници скупа допринели да се на нека питања добију одговори, отворене су неке нове теме за будуће скупове, дискусије су биле живе и инспиративне, а теме су обрађиване и у разговорима између седница.

Учесници скупа су великом љубазношћу Епископа милешевског г. Филарета посетили манастир Куманицу, манастир Светог Николе у Прибојској Бањи, као и манастир Никољац у Црној Гори.

СПЦ

Прослављена храмовна слава у Мисисаги

Свету литургију су служили протојереј-ставрофор Првослав Пурић, протојереј-ставрофор Љубомир Рајић, пароси при храму у Мисисаги и Протонамесник Милош Пурић, парох при храму Светог Саве у Торонту. У свечаној литургији су учествовали ђакони Дамјан Радојичић, од недавно, ђакон при овом дивном храму и ђакон Стефан Икономовски. Певао је црквени хор Свети Сава, а иза певнице се чуо дивни глас Драгане Стошић, редовног појца у Мисисаги. Апостол је читала Александра Папић.

На овај дан, по традицији, вршен је и призив Светога Духа за почетак ђачког учења, с обзиром да је почетак школске године. Обављена је славска литија у којој је учествовао велики број присутних верника.

На крају је пресечен славски колач са овогодишњим кумом, Сретом Петрићем. За кума идуће године, јавио се Стефан Ђуковић, млади момак од само двадесетак година, који је донедавно помагао свештеницима у олтару, а сада, Богу хвала, одрастао, завршио школу, и ето, постао домаћин.

Коло српских сестара је припремило ручак, а чланови фолклорне групе Опленац су спретно послужили око двесто гостију у сали Српског центра.

Кум Срето је издашно даривао цркву, частио госте са вином и ракијом, а на крају се захвалио присутним гостима и позвао све да дарују своју цркву прилогом, напоменувши да „црква живи од наше доброте, а да нама Бог узвраћа својом добротом“.

Прота Љубомир Рајић

Извор и фотогалерија

Ово братско сабрање почело је Архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени Владика Јован уз саслуживање свештенства поменутих намесништава. Након прочитаног Јеванђеља, приче о Гадаринском бесомучнику, Владика Јован беседом је подсетио да је прича веома потресна, а у исто време и веома поучна, јер видимо шта бива са човеком када је опседнут нечастивом силом. Видимо како је тај човек мучен, како са једне стране пати и страда, док са друге стране видимо како нас Господ поучава: како је дивно када се човек ослободи сатане и како треба да живи. Из јеванђелске приче видимо да није страдао само тај човек, него да су страдали и други, јер страшно је када човек човека мучи. Много је страшно када ђаво мучи човека, али много је страшније када човек мучи самога себе.

Након Литургије, у сали црквеног дома одржан је семинар на тему: “Пастирска служба у измењеним друштвеним околностима”. Први предавач протојереј-ставрофор др Зоран Крстић говорио је о разлозима одржавања семинара наводећи: недовољно разумевање смисла значаја и одговорности сопствене пастирске службе; неразликовање унутрашње и спољашње црквене проблематике; Црква постоји ради света, а не ради саме себе. Циљ овог семинара био је подстицај новом осмишљавању пастирске службе; буђење жеље за образовањем и напредовањем у појединим сегментима пастирског рада и подизање друштвеног угледа свештеника. Други предавач који се обратио присутнима била је психијатар др Биљана Анђелковић, која је говорила о карактеристикама религиозности савременог човека, истакавши шта је то религиозност, и о заокупљености сопственом личношћу земаљском срећом. Последњи предавачи били су отац Драган Поповић са темом: Проблем бола, патњи и смрти, и отац Немања Младеновић са темом: Конкретни пастирски приступ брачним проблемима. На крају, присутнима се краћом поуком обратио и Преосвећени Владика, говорећи о значају одржавања оваквих семинара, пожелевши да их буде и више у данима који су пред нама.

ђакон Далибор Нићифоровић

Послушајте беседу Епископа шумадијског Господина Јована

http://www.eparhija-...ina06092012.wma

Погледајте и галерију слика

Извор: Епархија шумадијска

ДРВАР - Ако Дрварчани нису одустали, ни ја не могу одустати од одбране српског народа. Ово су времена у којима је лако изгубити све, али Срби не смеју изгубити себе - рекао је у недељу у Дрвару председник РС Милорад Додик током прославе крсне славе Епархије бихаћко-петровачке - Сабор српских светитеља.

Он је честитао 22 године од оснивања Бихаћко-петровачке епархије и епархијску славу епископу бихаћко-петровачком Хризостому, свештенству и верницима, којима је захвалио на ономе што су учинили за очување и обнову светиња на овом простору.

Додик је навео да су духовни оци својим присуством на простору ове епархије омогућили повратак прогнаном народу овог краја. Он је истакао да је данас часно бити Србин који не да своје, а поштује и не вређа друге.

- Вучем корене из Дрвара и увек ћу бити са Дрварчанима - рекао је Додик у обраћању пред 3.000 верника окупљених на прослави којој је, између осталих присуствовао и министар финансија и трезора БиХ и потпредседник СНСД Никола Шпирић.

ЕПАРХИЈА ТЕШКО СТРАДАЛА

ТОКОМ рата од 1992. до 1995. подручје Бихаћко-петровачке епархије тешко је страдало. Уништени су многи храмови, а многобројно становиштво је због ратних дејстава избегло или протерано са својих домаћинстава, укључујући и епископа Хризостома и свештенство које се налазило у кризним подручјима. Обнова ратом страдале епархије почела је повратком епископа Хризостома у село Подрашница, у општини Мркоњић Град 1996. године.

Његово преосвештенство владика бихаћко-петровачки Хризостом поручио је да је духовна обнова императив српског народа, јер ако је не буде - неће бити ни Срба.

После свете архијерејске литургије, служене у храму Светог Саве, поводом епархијске славе - Сабора српских светитеља, владика Хризостом је изразио радост због окупљања око иконе Светог Саве и осталих српских светитеља.

- И ми морамо бити свети, као што су и они - нагласио је владика, напоменувши да су у овим тешким временима многи свештеници, заједно са народом, кренули у обнову својих храмова.

Бихаћко-петровачка епархија формирана је одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на његовом редовном заседању у Пећкој патријаршији, у мају 1990. године. Ова епархија је наследница бихаћке епархије која је основана 1925. године са седиштем у Бихаћу.

У току Другог светског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни Храм силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. године.

Извор: Новости

Земља живих

У једној од древних светиња Мојсијске Горе, у селу Витковац, на левој обали Западне Мораве, налази се парохијски храм рођења Пресвете Богородице, у народу познат као „Црква Светог Нестора“.

Ово место на коме се подвизавао свети Нестор, брат и саподвижник светог Романа, поштовано је у народу од давнина. Житије светог Нестора није познато и његов празник не постоји у календару Цркве али култ према овом светитељу постоји у народу овога краја.

На основу предања, археолошких истраживања и из контекста неких историјских записа, са сигурношћу можемо тврдити да ова светиња траје читав миленијум. Келију светог Нестора, обновио је и поред ње, подигао храм, рођени брат светог кнеза Лазара, Петар Хребељановић који се као монах упокојио на Светој Гори.

У време чувене битке код Делиграда, између српске и турске војске, код Цркве светог Нестора у Витковцу, била је смештена српска команда и прва линија одбране.

У наше дане, одговарајуђи изазовима савременог доба, Црква светог Нестора у Витковцу, постала је још једном, значајна дестинација у Епархији Нишкој.

Терапијска заједница „Земља живих“ је пружена Божија рука свима који се осећају уморним, разочараним, зависницима и онима који то нису, тужним и сиромашним у срцу. Божији одговор онима који траже искрену радост и смисао у животу. С уверењем да је зависник у егзистенцијалној кризи, створена је атмосфера живота, у духу једностване хришћанске породице.

Верујемо да хришћански живот, својом пуноћом, даје истински одговор на људски немир и да нико сем Бога, који је створио човека, не може да оздрави његово рањено и повређено срце. Зато предлажемо молитву, рад, искрено пријатељство и јеванђелску истину.

У нашој заједници се не пуши, нема алкохола ни телевизије и свега онога што нас дефокусира, човек се усредсређује на своју унутрашњост и тако упознаје своје слабости и врлине.

Заједница подржава човека и помаже му да се поправи и нађе мир. Штићеници раде кућне послове и сами уређују и одржавају поредак читавог домаћинства. Прављење хлеба, чишћење по кући, столарски радови, рад у башти и са животињама, као и уметничко стваралаштво, иконописање, резбарија и позориште, неке су од активности које имају искључиво едукативни значај у циљу оздрављења.

Услов за улазак у заједницу само је један: Жеља за мењањем!

Боравак у заједници се не плаћа, а свака породица чије је дете штићеник, сарађује и помаже колико може. Од штићеника који желе да уђу, очекује се да прођу неколико припремних састанака, на којима се упознају са начином живота у заједници. На припремним састанцима учествује и породица. То је период током којег уочавамо вољу и жељу за променом. Након неколико припремних разговора добијају позив да уђу у програм. Програм који предлажемо траје три године, у зависности од личне историје појединца, његових навика и способности али и од тога колико је прихватио заједницу и нови начин живота.

Програм се одвија у три етапе:

Прва година:

РЕВИТАЛИЗАЦИЈА (ОЖИВЉЕЊЕ): физички опоравак, адаптација, поновно успостављање нормалних неуро-физиолошко-ендокриних механизама, суочавање са стварношћу и самим собом, суочавање са последицама својих лоших поступака и прихватање одговорности за те поступке.

Друга година:

РЕХАБИЛИТАЦИЈА (ПРЕУМЉЕЊЕ): Овладавање сопственим сазнајно-емотивним потенцијалом и усклађивање са окружењем унутар терапијске заједнице. Изграђивање личности кроз усмереност на другог.

Трећа година:

РЕСОЦИЈАЛИЗАЦИЈА (ПРИМЕНА): коришћење стечених знања и вештина у изграђивању и унапређењу здравих међуљудских односа. Преузимање одговорности за планирање, управљање и организацију живота у тераписјкој заједници. Функционална оспособљеност за живот ван терапијске заједнице у смислу примене стечених радних навика, нових образаца понашања и система вредности.

По благослову Његовог Преосвештенства Господина Др Јована (Пурића), Епископа нишког, заједницу духовно води и надгледа презвитер Југослав Ћурчић, парох витковачи. Стручни сарадници су Др Драган Вукадиновић ( спец. Болница Горња Тополница ), Др Милош Крстић (лекар опсте праксе ) као и тим људи Опстинске комисије за борбу против наркоманије.

Наша заједница „Земља живих“ жели да буде светло у тами, нада за оне који су је изгубили, живо сведочансво да дрога нема последњу реч.

НЕ БОЈ СЕ, САМО ВЕРУЈ!

Извор и остатак фотогалерије

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј стиже у четверодневну архипастирску посјету Митрополији дабробосанској Српске Православне Цркве у Сарајеву. Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј у сједиште Митрополије дабробосанске у Сарајево стиже из Београда, у суботу 8. септембра 2012. године. Свечани дочек Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја биће уприличен у порти Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву у 16,00 часова. У недјељу 9. септембра у 9,00 часова у Саборном храму, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служиће свету архијерејску Литургију уз саслужење представника високих делегација Васељенске, Александријске и Руске Патријаршије, епископа Српске Православне Цркве и осталих помјесних Православних Цркава.

У оквиру архипастирске посјете Митрополији дабробосанској, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј учествоваће и у раду Међународне конференције за мир „Наша је будућност живјети заједно – Религије и културе у дијалогу“, у организацији Заједнице светог Егидија из Италије, која се одржава у Сарајеву од 9. до 11. септембра, уз учешће више од четири хиљаде представникâ Цркава и вјерских заједница из цијелог свијета.

Новинарима, сниматељима и фоторепортерима биће омогућено да медијски пропрате дочек Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја у Митрополији дабробосанској у Сарајеву испред Саборног храма, у суботу у 16,00 часова, и у недјељу у 9,00 часова свету архијерејску Литургију у саборном храму Рођења Пресвете Богородице.

Молимо све заинтересоване медијске куће да, најкасније до петка 7. септембра у 11,00 часова, доставе списак новинарâ, сниматељâ и фоторепортерâ, који ће пратити дешавања у Митрополији дабробосанској, на мејл адресу spc.mediji@gmail.com

НАПОМЕНА: Дочек Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја у Митрополији дабробосанској и свету архијерејску Литургију у Саборној цркви моћи ће да прате само медији акредитовани од стране Канцеларије за односе с јавношћу Митрополије дабробосанске.

Контакт телефони за додатне информације: 033/571-065 и факс 033/571-066.

С поштовањем,

Митрополија дабробосанска Канцеларија за односе с јавношћу