ПРВИ Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

Након што је старица смогла снаге да пријави овај злочин извршен је полицијски увиђај и гинеколошки преглед који су потврдили основаност сумње за почињени злочин над старицом. Починилац злочина, је по сведочењу жртве, био запретио старици да ће поново починити насиље уколико га пријави. Јавни тужилац у Пећи осумњиченом је В.С. одмах одредио кућни притвор док се истрага наставља.

Велика Јашовић посетила је са сином и кћерком манастир Високе Дечане 10. септембра како би јој се прочитала молитва пред моштима Светог Краља Стафана. Велику је примио игуман манастира архимандрит Сава кога су Велика и њен син М.Јашовић, иначе војно лице при Војсци Србије, упознали са детаљима овог случаја. Старица је још у великом шоку јер је тужилац осумњиченом одредио кућни притвор, који овај по налазу полиције крши и слободно се креће недалеко од куће жртве.

“Реч је о незапамћеном злочину који је почињен над једном немоћном старицом од стране очигледно душевно тешко болесног човека. О овом случају су обавештени ОЕБС и ЕУЛЕКС, који ће детаљно надзирати истрагу и цео процес, како би се починилац привео правди. Поред овог самог ужасног чина који је почињен над старицом, једнако је страшно, ако не и трагичније, ћутање оних који су упознати са овим случајем, посебно у Метохији. Отац осумњиченог за овај злочин М.С. локални је политички српски представник и председник села, који је према сведочењу становника села са којима смо разговарали, завео атмосферу страха, тако да нико од сељана није смео ни да посети Велику, коју он и његов син оптужују за клевету. Нико ни из оближње српске општине Гораждевац није нашао за потребно да се ангажује око помоћи овој унесрећеној старици која је преживела паљење своје куће, повратак на згаришта и поновну пљачку куће од стране Албанаца пре три године. Да је којим случајем осумњичени за овај гнусни злочин албанске националности случај би одмах дошао на све насловне стране наше штампе. Ова завера ћутања показује озбиљан проблем у српској заједници, а одсуство најелементарније људске солидарности запрепашћује”, изјавио је архимандрит Сава за Инфо службу ЕРП.

“Старицу чак није смела да посети ни сеоска медицинска сестра и здравствену помоћ су јој једино указали албански лекари у болници у Пећи. Данас сам разговарао са међународним представницима од којих сам сазнао да је отац осумњиченог и председник села М.С. пре пар година био под сумњом полиције да заједно са албанским криминалцима из околине организује пљачке српских обновљених кућа у овом селу. Истрага никада није до краја завршена, а као разлог се помиње чак и наводна спрега М.С. са локалном полицијом. Треба имати у виду да је М.С. лице које је одговорно за поделу помоћи у овом селу испред српских институција.”, изјавио је о. Сава, додавши да је старица Велика дошла је са својим сином дубоко повређена и резигнирана тражећи од Светог Краља помоћ и разумевање које није нашла од својих суседа. “Као свештена лица и монаси дужни смо били да јој помогнемо јер игнорисање овог злочина још више повећава патњу старице и њених најближих”, рекао је дечански игуман.

Са благословом Епископа Теодосија дечански монаси су јуче организовали превоз старице Велике до Клиничког центра у Нишу, где је она тренутно хоспитализована и где ће бити детаљно прегледана. Епархија Рашко-призренска остаје у нади да несрећа ове старице неће остати без разумевања и да ће починилац овог злочина бити што пре приведен правди.

(саопштење се објављује са одобрењем сина унесрећене старице и саме Велике Јашовић. Име осумњиченог је познато редакцији Инфо ЕРП)

- Гопода прослављајмо, будимо благодарни за сва добра којима нас дарива, помолимо се да нас учврсти у вери, да будемо спремни на исповест и покајање на које нас позива свети Јован Крститељ. Пост и молитва су крила која нас узносе ка Господу, а светотајински живот у Литургији нас са Живим Богом сједињује, посаветовао је сабрани народ отац Александар.

Извор

Овом свечаном чину присуствовали су: чланови Светог Архијерејског Синода, више Архијереја, свештенство и монашво наше цркве, новоименовани директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије г. Милета Радојевић, градоначелник града Крагујевца г. Верољуб Стевановић, добротвори, приложници, остале угледне личности, наше Епархијоте и стала браћа и сестре у Христу.

Овим поводом, Његово Преосвештенство г. Јован се захвалио Паријарху г. Иринеју што је издвојио времена да на данашњи дан одвети ово Богоугодно дело и да уђе у нову страницу историје Епархије шумадијске и града Крагујевца.

Као знак захвалности и мали дар Епархије, Епископ Јован је доделио Захвалнице и Орден Епархије шумадијске свима онима који су допринели овом лепом и Богоугодном делу, као и остале пригодне поклоне.

По завршетку освећења Двора за све званице је уприличан свечани ручак.

Поуке.орг

Фотографије

Фотографије

Свету Литургију су служили јереј Радован Јаковљевић и ђакон Николај Костур, док је преосвећени владика Лонгин, као епархијски архијереј и домаћин, стајао у Трону. Након литургије, Високопреосвећени архиепископ Димитрије, поглавар грчке православне архиепископије северноамеричке, председавајући епископског сабора, началствовао је Помену за невине жртве терористичког напада који је изведен 11. септембра 2001. год. у Сједињеним државама.

Поред гостујућих архијереја, Литургији су присустволали студенти Академије Св. Сава и православни верници из чикашке околине, а велики број њих су приступили причешћу светим Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа овим историјским поводом.

Саборни храм Светог Васкрсења Христовог биће домаћин данашњег заседања Сабора епископа као и ручка у част високопреосвећених и преосвећених госта.

Извор и фотогалерија

У Дрвару свечано прослављена слава Епархије бихаћко-петровачке

Слава Епархије бихаћко-петровачке, празник Сабора српских светитеља, свечано је прослављена у граду Дрвару, у суботу и недјељу, 8 и 9. септембра 2012. године, гдје су се, том приликом, сабрали свештеници Епархије, вјерујући народ, многобројни гости и високе званице.

У навечерје празника служено је празнично вечерње богослужење, којим је началствовао Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом.

Сутрадан, у недјељу 9. септембра 2012. године, испред дрварског храма Светог Саве, мноштво православних вјерника и свештеника у свечаном шпалиру дочекало је свог епископа, који се, благосиљајући вјерне, упутио ка храму, праћен појањем православних свештеника.

У 9 часова и 30 минута започела је света архијерејска Литургија којом је началствовао епископ Хризостом, уз саслужење свештенства Епархије бихаћко-петровачке. Током свете архијерејске Литургије Епископ бихаћко-петровачки произвео је у ипођаконски, а потом рукоположио у ђаконски чин, свршеног богослова Николу Перковића из Шипова.

Својим појањем свету архијерејску Литургију увеличао је Епархијски хор „Свети Роман Мелод“.

Након освећења славског колача и кољива, епископ Хризостом благословио је све окупљене вјернике, позивајући их да присуствују духовној академији у порти храма.

Светој Литургији присутвовали су високи гости из политичког живота Босне и Херцеговине, предвођени г. Николом Шпирићем, министром финансија у Савјету Министара Босне и Херцеговине.

Духовна академија започела је наступом Епархијског хора „Свети Роман Мелод“, а потом су се окупљенима обратили игуман Сергије Карановић, предсједник Одбора за прославу епархијске славе, као и г. Мирко Марић, у име Секретаријата за вјере у Влади Републике Српске.

Затим се присутним свештеницима, вјерницима и уваженим гостима обратио домаћин, Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом, који је, између осталог, рекао: - Браћо и сестре, часни оци, драга дјецо духовна! Прије свега, нека је срећан празник, нека је срећна слава наше Епархије! Радујмо се данас и веселимо, јер прослављамо прије свега Господа Бога, а потом и оне које је Он прославио у роду нашем. Слава је, као што знате, једна духовна манифестација једне породице, а ми епархију доживљавамо као једну велику породицу. И тако и треба да доживимо своју славу, као једна породица, која је, као што рече господин Марић, игром случаја подијељена на два дијела, али то за нас, као за Цркву Божију, ништа не значи и није никада била сметња да будемо овакви као што смо данас. Као што сва дјеца хитају да славе славу са својим родитељима, око свијеће и око иконе, тако се и ми на данашњи дан окупљамо око иконе Светог Саве и свих Срба светитеља, да се заједно, као дјеца, радујемо и веселимо, и да у тој радости и весељу прославимо Бога.

Најављујући наредну епархијску славу, која ће бити прослављена у Подбрду код Мркоњић Града, Епископ је завршио своју празничну бесједу, која је поздрављена бурним аплаузом.

Након бесједе Епископа услиједио је богат културно-умјетнички програм, за који су се побринули Културно-умјетничко друштво „Дрвар“ из Дрвара, као и вокални ансамбл „Унац“.

За све присутне уприличен је славски ручак, којем се, нешто касније, придружио предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, који је, честитајући славу епископу Хризостому, поручио окупљеним Србима да остану и опстану на својим вијековним огњиштима, и да ће их власти Републике Српске у томе помоћи и оснажити.

Милош Ернаут

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Владика Иринеј је господину Радојевићу честитао на постављењу и изразио најбоље жеље за успех на овој часној и одговорној дужности коју ће вршити, уз Божју помоћ, у име и по вољи српског народа и осталих грађана Србије, а самим тим и на корист Српске Православне Цркве и осталих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

Господин Милета Радојевић се захвалио на гостопримству и истакао да ће се трудити да на основу свог искуства и сарадње са Српском Православном Црквом помогне у решавању свих питања важних за живот и мисију Српске Православне Цркве и других традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

У разговору су учествовали и Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије и Његово Преосвештенство Епископ јегарски господин др Порфирије, викар Епископа бачког.

Протонамесник Владан Симић

Извор

Позивамо вас да вашим присуством увеличате овај значајан догађај за Епархију шумадијску

У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о страдању светог Јована Крститеља, коме је, по наређењу Ирода Антипе, глава одсјечена и на тањиру донијета пред Иродову пасторку, играчицу Салому.

Јован је, по предању, пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. Био је то и узрок његовог страдања јер је јавно говорио о неморалу цара Ирода који је живео у гријеху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе.

Приликом прославе Иродовог рођендана Салома је одиграла свој плес "Седам велова", после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће. Она је, на наговор мајке, затражила главу светог Јована на тањиру.

Иродијада је захтијевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела, у страху да Свети Јован не васкрсне.

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.

Фотографије

Премда је најчешће болно и мучно говорити о блиској прошлости чије ране још увијек нису зацијељене, нарочито када је ријеч о догађајима из деведесетих – за разумијевање узрока конфликта, његовог превазилажења и преображавања у помирење и сусрет нужно је бар поменути друштвено-историјски оквир у којем се процес сукоба и сусретања догађао и још увијек се догађа. Поменути контекст је, када је у питању Босна и Херцеговина, веома комплексан и слојевит. Није потребно посебно наглашавати да је на простору бивше Југославије Босна и Херцеговина била једина република у којој су вјерска и национална заступљеност биле специфичне и – за разлику од осталих дијелова земље – без доминације и преваге самог једног националног и вјерског елемента. То ће умногоме допринијети да се, приликом распада државе, највеће посљедице осјете управо овдје. И док се у другим републикама, сем неколико изузетака, ситуација убрзо стабилизовала – овдје се водио рат, у правом значењу те ријечи. Он је post factum у политичким и историјским приручницима проглашен грађанским. Без обзира на његову дефиницију и именовање, чињеница је да се сукоб одвијао између дојучерашњих комшија, пријатеља и, у крајњој линији, сународника.

Ако, водећи рачуна о свему реченом, покушамо сагледати узроке минулог рата, или, како је у наслову теме апострофирано – конфликта, врло брзо ћемо уочити да је све оно што се догађало на ширем плану – могуће пренијети и анализирати на нивоу међуљудских односа уопште, а који се прије свега остварују кроз комуникацију двије личности, у којој и ми свакодневно учествујемо. Да би такав један однос – однос двије личности – могао успјешно да функционише, потребно је кренути од три неопходне претпоставке, а то су, како савремени православни теолог Јован Зизјулас истиче: „слобода”, „другост” односно „различитост” и „заједница”. Другим ријечима, да бисмо испоштовали интегритет друге личности, неопходно је да је прихватимо онакву каква она јесте, са квалитетима, али и слабостима које посједује. Уколико тако поступимо, остављамо јој слободу да буде, иако другачија од нас – слободна и непоновљива личност. Тек је на оваквим темељима могуће градити заједницу са другим, прихватајући његову другост/различитост и дозвољавајући му да буде другачији, али ипак прихваћен и вољен. Све ово важи и за однос унутар вјерских и националних заједница, било гдје да се налазе. Наравно, под претпоставком да слободу и различитост схватимо не као празнословље већ као истинску одговорност и позвање сваког од нас понаособ. Тек у таквој констелацији односа – могуће је говорити о заједници, сусрету и помирењу.

Директну потврду за такав образац односа имамо у Старом завјету, на примјеру Адама и Еве, а касније и у Новом завјету, у којем Христос свим насљедницима оставља слободу да изаберу пут којим ће ићи, не намећући им, иако би могао по природи ствари и свог „положаја” – сопствену вољу. Мада би то по преимућству и „власти” коју посједује могао, Бог не нарушава слободу личности, чак и ако је јасно да избор, као у случају Адама и Еве – може бити погрешан. Упркос њиховом паду, Бог Адама и Еву није погубио нити их је одбацио већ је тражио начина да их поново уздигне, пружајући им шансу за нови живот и поновно успостављање заједнице са Њим.

У таквим оквирима функционишу и међуљудски односи. Ниједан члан заједнице не може рећи другоме: ниси ми потребан, одбацујем те, јер је другост срж заједнице. Личност се остварује тек у заједници и кроз заједничарење, а другост је саставни елемент јединства. Када и ако се то исправно протумачи, онда је могуће закључити да другост или различитост не угрожава јединство већ представља његов услов, његов sine qua non. Стога је постојање личности несхватљиво без односа. Заједница не угрожава личност – она је афирмише, остављајући слободу да се посједују различити квалитети. На тај начин слобода се поистовјећује са љубављу, јер вољети можемо само ако смо способни допустити да други увијек буде други, а да ипак буде у заједници са нама.

Уколико бисмо пошли од претпоставке да, иако различит, други може са нама ући у заједницу, не угрожавајући наш интегритет – вјероватно бисмо уклонили један од главних узрока конфликта. Ако већ трагамо за његовим узроцима, чини нам се да је овај „неспоразум” један од оних који су у основи међунационалног и међувјерског сукоба на овим просторима. Када одстранимо националну и вјерску острашћеност и нетрепељивост, свима који су били судионици у протеклом рату и који су обремењени том врстом искуства, итекако је јасно да је рат појава која никоме није донијела добро. Као још увијек млад монах, често сам сахрањивао људе својих или приближно истих година, постављајући себи питање – који је смисао рата и убијања? До одговора нисам дошао.

Али, и у тумачењу узрока конфликта постоје претјеривања, као што то је случај са западном перцепцијом претходног рата у Босни, која је најбоље рефлектована у термину „балканистички дискурс“, а који у потпуности носи негативну конотацију. Западно виђење рата у Босни, и уопште сукоба на Балкану, полази од давно увријеженог мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који не могу да надиђу међусобну мржњу и потребу за убијањем. О овом проблему и западном доживљају Балкана, као што је познато, писали су Бугарка Марија Тодорова, у књизи Имагинарни Балкан, и Богољуб Шијаковић, у књизи Критика балканистичког дискурса, обоје вјешто демистификујући узроке и поводе за такву перцепцију, а које нећемо овом приликом понављати. Засебно је питање, у које не желимо залазити како се не бисмо превише упуштали у политичкие опсервације – да ли су народи који живе на овим просторима искључиво криви за тај сукоб или су, можда, подстицаји долазили и са стране?

Међутим, оно што је за нас тренутно важније од питања да ли je конфликт имао смисла и ко га је изазвао – јесте да ли су, послије свега, могући сусрет и помирење? Наравно, под условом да ријечи „мир” и „помирење” не схватимо олако, као пусто слово на папиру, што такође није риједак случај у наше вријеме. Опет ћу говорити из личног искуства – прије непуне двије године сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар, гдје се и налазило до почетка посљедњег рата. За релативно кратко вријеме успјели смо да изградимо добре и пријатељске односе са својим римокатоличким колегама, али и бошњачким. Као и у сваком односу, има и потешкоћа и проблема које, и с једне и с друге стране, превазилазимо добором вољом и спремношћу на компромис. Прије свега, поштујући другога као самосвојну и другачију личност која својом особеношћу и различитошћу не угрожава наш интегритет већ га обогаћује. На тај начин намјеравамо градити заједницу која, као и свака заједница, захтијева труд и треба да се његује. На основу таквог исуства, усуђујем се рећи да су сусрет и помирење могући, али у околностима и под условима о којима смо већ говорили. Подразумијева се, неопходно је и вријеме које ће помоћи не само да се зацијеле ране из рата него и да се одњегује истинска спремност за живот са другима.

И као што је Бог Адама и Еву – у својој милости и доброти – поново уздигао, тако и нама пружа нову шансу да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да почнемо из почетка, на добрим темељима. Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати.

Митрополит је овом приликом представио вјерницима новог пароха презвитера Исајла Марковића, који је парох при цркви Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту, а у исто вријеме је назначен за парохију Св. Петра Цетињског у Мадариаги. Парох из Буенос Аиреса се до сада духовно старао о овој заједници.

У бесједи на Светој Литургији, Митрополит је истакао значај очувања православне вјере, а тиме и духовног и културног идентитета међу исељеницима и њиховим потомством, објаснивши присутним вјерницима да је пуноћа Хришћанства и пуноћа Цркве Божије садржана у вјери и животу Православне Цркве.

У току Свете Литургије, Митрополит Амфилохије је крстио једног од младих потомака црногорских исељеника, Блажа Тома Радоњића.

Након Свете Литургије, Митрополит је присутнима подјелио иконице Светог Петра Цетињског и крстиће из манастира Острога.

Послије Литургије, гостољубиви домаћини, на челу са Василијем Јанковићем, предсједником Друштва, припремили су богату свечану братску трпезу.

Митрополит је и овога пута подстакао нашу заједницу да започну припреме за изградњу цркве Светог Петра Цетињског у Мадариаги, обећавши помоћ из Црне Горе за тај подухват.

Нашој заједници је нарочито било пријатно чути звуке гусала уз које је пјевао Митрополит, гусала које су се, по казивању старијих, некада чуле у скоро свакој кући, али данас у Мадариаги нема више нико ко зна да пјева уз гусле.

На крају недељног сусрета, Митрополит Амфилохије је размијенио пригодне поклоне са предсједником Општине Мадариага Кристијаном Поповићем, такође поријеклом из Црне Горе и Васом Јанковићем, предсједником Друштва, који су у име заједнице пожељели добродошлицу Митрополиту Амфилохију, након чега је све присутне поздравио и презвитер Исајло Марковић.

Митрополит је истог дана посјетио породицу Радоњић, а потом и гробље у Мадариаги, гдје Друштво “Његош” гради заједничку гробницу за све оне који су се упокојили без потомства или о чијим земним остацима више нема ко да брине.

Посјетио је и оближњи градић Пинамар, једну од најпознатијих љетњих туристичких дестинација у Аргентини на обали Атлантског океана.

И.Б.

Фотографије

Митрополит Амфилохије је у недељу, 2. септембра служио Свету Литургију у цркви Свете Тројице која је под јурисидикцијом Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Цариградске Патријаршије, уз саслужење тамошњег пароха презвитера Сергија Бенавидеса, иначе Чилеанца и протођакона Игора Балабана.

Након Свете Литургије, којој су присуствовали многобројни вјерници, међу којима и наши исељеници, Митрополит је имао први од сусрета са нашом заједницом, а потом и обишао неке од знаменитости Лиме.

На Светој Литургији је присуствовао и Амбасадор Републике Грчке у Перуу Димитрис Хацопулос.

Црква Свете Тројице је основана од стране руске емиграције, али су у њеној градњи помагали и православни вјерници са простора Српске Патријаршије. У овој цркви је једно вријеме служио и свештеник Србин. Ово је, за сада, једина Православна Црква у Лими.

У Перу су, што се тиче нашег народа, највише долазили припадници Југословенске војске у отаџбини и то послије Другог свјетског рата, а веома је присутна и нова емиграција, која се настанила у Перу посљедњих двадесетак година. Највећи број њих су некадашњи и садашњи радници великог београдског грађевинског предузећа Енергопројекта.

У току свог боравка у Перуу, Митрополит је посјетио и неколико породица наших исељеника, међу којима и једног од најстаријих – Милутина Бојовића, родом из Васојевића, који је дошао у Перу након Другог свјетског рата.

Митрополит Амфилохије је у одвојеном сусрету у цркви Свете Тројице разговарао са Амбасадором Грчке Хацопулосом и том приликом су подјелили своја размишљања о могућностима да се помогне православној заједници у Перуу.

Митрополит се такође састао са неколико челних људи Енергопројекта и с њима разговарао на који начин могу помоћи нашу православну заједницу.

На иницијативу Митрополита Амфилохија основан је Црквени одбор наше Српске Патријаршије у Лими и разматране су идеје о налажењу мјеста за богослужење и довођења пароха наше Патријаршије у Перу, што је од Митрополита и осталих присутних означено као врло важно за очување, прије свега, вјере православне, а онда и духовног идентитета наших исељеника.

И.Б.

Фотографије

Бденије уочи Усековања у Матејевачком манастиру

По појању славословља, настојатељ свете обитељи високопреподобнипротосинђел Јован привео је искушеника Милутина Преосвећеном Владики који га је постригао и удостојио ангелског лика давши му монашко име Михаило.

Фотографије и извор

„Пружа нам се нова шанса да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да поченмо из почетка на добрим темељима“. То је порука коју је Његово преосвештенсво епископ-захумско херцеговачки и приморски господин Григорије упутио свим људима добре воље, учествујући у панел дискусији под називом „Сарајево двадесет година касније – од /између/ конфликта и сусрета.

Да ли је тако нешто могуће у Сарајеву- не знам, али знам да треба покушати, рекао је владика Григорије.

О томе колико је Сарајево спремно да се преобрази, убрзо се видјело из дискусјије поглавара Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, који је рекао да се у БиХ „зна ко се коме треба извинити и тек онда могу доћи у БиХ и, ако желе, живјети овдје“. Церић је у свом излагању говорио о свом сну, о БиХ са једним предсједником, са једном владом, о Сарајеву као симболу мултиетничког града и заједнице свих вјера и религија, иако у њему данас живи свега 5 одсто хришћана.

„Реис сања и ја ћу сада да га пробудим. Приликом боравка у Вашингтону, на скупу организованом поводом 10. година од потписивања Дејтонског споразума, на којем смо заједно учествовали, чуо сам реиса Церића како Артуру Шнајеру, њујоршком рабину, у једном ресторану, на вечери, говори: Срби имају Србију, Хрвати Хрватску. Зашто нама не дате цјеловиту БиХ-. Након овог открића, реис Церић је викнуо: – Зашто лажете! – Владика Григорије је мирно одговорио да добро памти и наставак разговора из Вашингтона и Церићеву реченицу: – Нема јеврејства без Јевреја, ни ислама без исламске државе -

А ја кажем нема Босне без Срба и Хрвата. Она се покушава направити без Срба и Хрвата а то тако не може. Ја сам овдје рођен и кардинал Пуљић је овдје рођен, ми хоћемо да живимо овдје и хоћемо да БиХ буде земља свих“, поручио је владика Григорије.

Идеја коју је поглавар ИЗ ширио по свијету и која је откривена у центру Сарајева, које је хтио представити као мултиетничко, изазвала је његову неконтролисану и бурну рекацију, потпуно разоткривши намјере и стремљења унутар Исламске заједнице на чијем је челу.

„Бошњаци су незаштићени, немају државе. БиХ је њихова домовина, нема Босне без Бошњака. Питање Босне је питање Бошњака и овдје су сви добродошли“, рекао је Церић. Потом се обратио епископу Григорију и кардиналу Пуљићу рекавши им -Добро нам дошли! Добро нам дошли!- Поглавар Исламске заједнице тиме је недвосмислено поручио Цркавама, које су вијековима присутне у БиХ, ко треба бити домаћин у овој земљи и од кога зависи опстанак других у овој земљи.

Од отварања Међународне конференције за мир у Сарајеву, поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић, страним делегацијама и представницима цркава и вјерских заједница из цијелог свијета, режира представу о само једном „домаћину“, како у Сарајеву, тако и цијелој БиХ, додијељујући себи ту улогу. Без обзира на Церићев труд, наступ није наишао на одоборавање присутних.

И Јевреји и римокатолици и сви људи добре воље, након дискусије о Сарајеву, која је била најпосјећенији панел током Међународне конференције за мир, били су задовољни што је, коначно, поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић показао своје право лице.