- Гопода прослављајмо, будимо благодарни за сва добра којима нас дарива, помолимо се да нас учврсти у вери, да будемо спремни на исповест и покајање на које нас позива свети Јован Крститељ. Пост и молитва су крила која нас узносе ка Господу, а светотајински живот у Литургији нас са Живим Богом сједињује, посаветовао је сабрани народ отац Александар.

Извор

Овом свечаном чину присуствовали су: чланови Светог Архијерејског Синода, више Архијереја, свештенство и монашво наше цркве, новоименовани директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије г. Милета Радојевић, градоначелник града Крагујевца г. Верољуб Стевановић, добротвори, приложници, остале угледне личности, наше Епархијоте и стала браћа и сестре у Христу.

Овим поводом, Његово Преосвештенство г. Јован се захвалио Паријарху г. Иринеју што је издвојио времена да на данашњи дан одвети ово Богоугодно дело и да уђе у нову страницу историје Епархије шумадијске и града Крагујевца.

Као знак захвалности и мали дар Епархије, Епископ Јован је доделио Захвалнице и Орден Епархије шумадијске свима онима који су допринели овом лепом и Богоугодном делу, као и остале пригодне поклоне.

По завршетку освећења Двора за све званице је уприличан свечани ручак.

Поуке.орг

Фотографије

Фотографије

Свету Литургију су служили јереј Радован Јаковљевић и ђакон Николај Костур, док је преосвећени владика Лонгин, као епархијски архијереј и домаћин, стајао у Трону. Након литургије, Високопреосвећени архиепископ Димитрије, поглавар грчке православне архиепископије северноамеричке, председавајући епископског сабора, началствовао је Помену за невине жртве терористичког напада који је изведен 11. септембра 2001. год. у Сједињеним државама.

Поред гостујућих архијереја, Литургији су присустволали студенти Академије Св. Сава и православни верници из чикашке околине, а велики број њих су приступили причешћу светим Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа овим историјским поводом.

Саборни храм Светог Васкрсења Христовог биће домаћин данашњег заседања Сабора епископа као и ручка у част високопреосвећених и преосвећених госта.

Извор и фотогалерија

У Дрвару свечано прослављена слава Епархије бихаћко-петровачке

Слава Епархије бихаћко-петровачке, празник Сабора српских светитеља, свечано је прослављена у граду Дрвару, у суботу и недјељу, 8 и 9. септембра 2012. године, гдје су се, том приликом, сабрали свештеници Епархије, вјерујући народ, многобројни гости и високе званице.

У навечерје празника служено је празнично вечерње богослужење, којим је началствовао Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом.

Сутрадан, у недјељу 9. септембра 2012. године, испред дрварског храма Светог Саве, мноштво православних вјерника и свештеника у свечаном шпалиру дочекало је свог епископа, који се, благосиљајући вјерне, упутио ка храму, праћен појањем православних свештеника.

У 9 часова и 30 минута започела је света архијерејска Литургија којом је началствовао епископ Хризостом, уз саслужење свештенства Епархије бихаћко-петровачке. Током свете архијерејске Литургије Епископ бихаћко-петровачки произвео је у ипођаконски, а потом рукоположио у ђаконски чин, свршеног богослова Николу Перковића из Шипова.

Својим појањем свету архијерејску Литургију увеличао је Епархијски хор „Свети Роман Мелод“.

Након освећења славског колача и кољива, епископ Хризостом благословио је све окупљене вјернике, позивајући их да присуствују духовној академији у порти храма.

Светој Литургији присутвовали су високи гости из политичког живота Босне и Херцеговине, предвођени г. Николом Шпирићем, министром финансија у Савјету Министара Босне и Херцеговине.

Духовна академија започела је наступом Епархијског хора „Свети Роман Мелод“, а потом су се окупљенима обратили игуман Сергије Карановић, предсједник Одбора за прославу епархијске славе, као и г. Мирко Марић, у име Секретаријата за вјере у Влади Републике Српске.

Затим се присутним свештеницима, вјерницима и уваженим гостима обратио домаћин, Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом, који је, између осталог, рекао: - Браћо и сестре, часни оци, драга дјецо духовна! Прије свега, нека је срећан празник, нека је срећна слава наше Епархије! Радујмо се данас и веселимо, јер прослављамо прије свега Господа Бога, а потом и оне које је Он прославио у роду нашем. Слава је, као што знате, једна духовна манифестација једне породице, а ми епархију доживљавамо као једну велику породицу. И тако и треба да доживимо своју славу, као једна породица, која је, као што рече господин Марић, игром случаја подијељена на два дијела, али то за нас, као за Цркву Божију, ништа не значи и није никада била сметња да будемо овакви као што смо данас. Као што сва дјеца хитају да славе славу са својим родитељима, око свијеће и око иконе, тако се и ми на данашњи дан окупљамо око иконе Светог Саве и свих Срба светитеља, да се заједно, као дјеца, радујемо и веселимо, и да у тој радости и весељу прославимо Бога.

Најављујући наредну епархијску славу, која ће бити прослављена у Подбрду код Мркоњић Града, Епископ је завршио своју празничну бесједу, која је поздрављена бурним аплаузом.

Након бесједе Епископа услиједио је богат културно-умјетнички програм, за који су се побринули Културно-умјетничко друштво „Дрвар“ из Дрвара, као и вокални ансамбл „Унац“.

За све присутне уприличен је славски ручак, којем се, нешто касније, придружио предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, који је, честитајући славу епископу Хризостому, поручио окупљеним Србима да остану и опстану на својим вијековним огњиштима, и да ће их власти Републике Српске у томе помоћи и оснажити.

Милош Ернаут

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Владика Иринеј је господину Радојевићу честитао на постављењу и изразио најбоље жеље за успех на овој часној и одговорној дужности коју ће вршити, уз Божју помоћ, у име и по вољи српског народа и осталих грађана Србије, а самим тим и на корист Српске Православне Цркве и осталих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

Господин Милета Радојевић се захвалио на гостопримству и истакао да ће се трудити да на основу свог искуства и сарадње са Српском Православном Црквом помогне у решавању свих питања важних за живот и мисију Српске Православне Цркве и других традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.

У разговору су учествовали и Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије и Његово Преосвештенство Епископ јегарски господин др Порфирије, викар Епископа бачког.

Протонамесник Владан Симић

Извор

Позивамо вас да вашим присуством увеличате овај значајан догађај за Епархију шумадијску

У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о страдању светог Јована Крститеља, коме је, по наређењу Ирода Антипе, глава одсјечена и на тањиру донијета пред Иродову пасторку, играчицу Салому.

Јован је, по предању, пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. Био је то и узрок његовог страдања јер је јавно говорио о неморалу цара Ирода који је живео у гријеху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе.

Приликом прославе Иродовог рођендана Салома је одиграла свој плес "Седам велова", после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће. Она је, на наговор мајке, затражила главу светог Јована на тањиру.

Иродијада је захтијевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела, у страху да Свети Јован не васкрсне.

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.

Фотографије

Премда је најчешће болно и мучно говорити о блиској прошлости чије ране још увијек нису зацијељене, нарочито када је ријеч о догађајима из деведесетих – за разумијевање узрока конфликта, његовог превазилажења и преображавања у помирење и сусрет нужно је бар поменути друштвено-историјски оквир у којем се процес сукоба и сусретања догађао и још увијек се догађа. Поменути контекст је, када је у питању Босна и Херцеговина, веома комплексан и слојевит. Није потребно посебно наглашавати да је на простору бивше Југославије Босна и Херцеговина била једина република у којој су вјерска и национална заступљеност биле специфичне и – за разлику од осталих дијелова земље – без доминације и преваге самог једног националног и вјерског елемента. То ће умногоме допринијети да се, приликом распада државе, највеће посљедице осјете управо овдје. И док се у другим републикама, сем неколико изузетака, ситуација убрзо стабилизовала – овдје се водио рат, у правом значењу те ријечи. Он је post factum у политичким и историјским приручницима проглашен грађанским. Без обзира на његову дефиницију и именовање, чињеница је да се сукоб одвијао између дојучерашњих комшија, пријатеља и, у крајњој линији, сународника.

Ако, водећи рачуна о свему реченом, покушамо сагледати узроке минулог рата, или, како је у наслову теме апострофирано – конфликта, врло брзо ћемо уочити да је све оно што се догађало на ширем плану – могуће пренијети и анализирати на нивоу међуљудских односа уопште, а који се прије свега остварују кроз комуникацију двије личности, у којој и ми свакодневно учествујемо. Да би такав један однос – однос двије личности – могао успјешно да функционише, потребно је кренути од три неопходне претпоставке, а то су, како савремени православни теолог Јован Зизјулас истиче: „слобода”, „другост” односно „различитост” и „заједница”. Другим ријечима, да бисмо испоштовали интегритет друге личности, неопходно је да је прихватимо онакву каква она јесте, са квалитетима, али и слабостима које посједује. Уколико тако поступимо, остављамо јој слободу да буде, иако другачија од нас – слободна и непоновљива личност. Тек је на оваквим темељима могуће градити заједницу са другим, прихватајући његову другост/различитост и дозвољавајући му да буде другачији, али ипак прихваћен и вољен. Све ово важи и за однос унутар вјерских и националних заједница, било гдје да се налазе. Наравно, под претпоставком да слободу и различитост схватимо не као празнословље већ као истинску одговорност и позвање сваког од нас понаособ. Тек у таквој констелацији односа – могуће је говорити о заједници, сусрету и помирењу.

Директну потврду за такав образац односа имамо у Старом завјету, на примјеру Адама и Еве, а касније и у Новом завјету, у којем Христос свим насљедницима оставља слободу да изаберу пут којим ће ићи, не намећући им, иако би могао по природи ствари и свог „положаја” – сопствену вољу. Мада би то по преимућству и „власти” коју посједује могао, Бог не нарушава слободу личности, чак и ако је јасно да избор, као у случају Адама и Еве – може бити погрешан. Упркос њиховом паду, Бог Адама и Еву није погубио нити их је одбацио већ је тражио начина да их поново уздигне, пружајући им шансу за нови живот и поновно успостављање заједнице са Њим.

У таквим оквирима функционишу и међуљудски односи. Ниједан члан заједнице не може рећи другоме: ниси ми потребан, одбацујем те, јер је другост срж заједнице. Личност се остварује тек у заједници и кроз заједничарење, а другост је саставни елемент јединства. Када и ако се то исправно протумачи, онда је могуће закључити да другост или различитост не угрожава јединство већ представља његов услов, његов sine qua non. Стога је постојање личности несхватљиво без односа. Заједница не угрожава личност – она је афирмише, остављајући слободу да се посједују различити квалитети. На тај начин слобода се поистовјећује са љубављу, јер вољети можемо само ако смо способни допустити да други увијек буде други, а да ипак буде у заједници са нама.

Уколико бисмо пошли од претпоставке да, иако различит, други може са нама ући у заједницу, не угрожавајући наш интегритет – вјероватно бисмо уклонили један од главних узрока конфликта. Ако већ трагамо за његовим узроцима, чини нам се да је овај „неспоразум” један од оних који су у основи међунационалног и међувјерског сукоба на овим просторима. Када одстранимо националну и вјерску острашћеност и нетрепељивост, свима који су били судионици у протеклом рату и који су обремењени том врстом искуства, итекако је јасно да је рат појава која никоме није донијела добро. Као још увијек млад монах, често сам сахрањивао људе својих или приближно истих година, постављајући себи питање – који је смисао рата и убијања? До одговора нисам дошао.

Али, и у тумачењу узрока конфликта постоје претјеривања, као што то је случај са западном перцепцијом претходног рата у Босни, која је најбоље рефлектована у термину „балканистички дискурс“, а који у потпуности носи негативну конотацију. Западно виђење рата у Босни, и уопште сукоба на Балкану, полази од давно увријеженог мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који не могу да надиђу међусобну мржњу и потребу за убијањем. О овом проблему и западном доживљају Балкана, као што је познато, писали су Бугарка Марија Тодорова, у књизи Имагинарни Балкан, и Богољуб Шијаковић, у књизи Критика балканистичког дискурса, обоје вјешто демистификујући узроке и поводе за такву перцепцију, а које нећемо овом приликом понављати. Засебно је питање, у које не желимо залазити како се не бисмо превише упуштали у политичкие опсервације – да ли су народи који живе на овим просторима искључиво криви за тај сукоб или су, можда, подстицаји долазили и са стране?

Међутим, оно што је за нас тренутно важније од питања да ли je конфликт имао смисла и ко га је изазвао – јесте да ли су, послије свега, могући сусрет и помирење? Наравно, под условом да ријечи „мир” и „помирење” не схватимо олако, као пусто слово на папиру, што такође није риједак случај у наше вријеме. Опет ћу говорити из личног искуства – прије непуне двије године сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар, гдје се и налазило до почетка посљедњег рата. За релативно кратко вријеме успјели смо да изградимо добре и пријатељске односе са својим римокатоличким колегама, али и бошњачким. Као и у сваком односу, има и потешкоћа и проблема које, и с једне и с друге стране, превазилазимо добором вољом и спремношћу на компромис. Прије свега, поштујући другога као самосвојну и другачију личност која својом особеношћу и различитошћу не угрожава наш интегритет већ га обогаћује. На тај начин намјеравамо градити заједницу која, као и свака заједница, захтијева труд и треба да се његује. На основу таквог исуства, усуђујем се рећи да су сусрет и помирење могући, али у околностима и под условима о којима смо већ говорили. Подразумијева се, неопходно је и вријеме које ће помоћи не само да се зацијеле ране из рата него и да се одњегује истинска спремност за живот са другима.

И као што је Бог Адама и Еву – у својој милости и доброти – поново уздигао, тако и нама пружа нову шансу да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да почнемо из почетка, на добрим темељима. Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати.

Митрополит је овом приликом представио вјерницима новог пароха презвитера Исајла Марковића, који је парох при цркви Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту, а у исто вријеме је назначен за парохију Св. Петра Цетињског у Мадариаги. Парох из Буенос Аиреса се до сада духовно старао о овој заједници.

У бесједи на Светој Литургији, Митрополит је истакао значај очувања православне вјере, а тиме и духовног и културног идентитета међу исељеницима и њиховим потомством, објаснивши присутним вјерницима да је пуноћа Хришћанства и пуноћа Цркве Божије садржана у вјери и животу Православне Цркве.

У току Свете Литургије, Митрополит Амфилохије је крстио једног од младих потомака црногорских исељеника, Блажа Тома Радоњића.

Након Свете Литургије, Митрополит је присутнима подјелио иконице Светог Петра Цетињског и крстиће из манастира Острога.

Послије Литургије, гостољубиви домаћини, на челу са Василијем Јанковићем, предсједником Друштва, припремили су богату свечану братску трпезу.

Митрополит је и овога пута подстакао нашу заједницу да започну припреме за изградњу цркве Светог Петра Цетињског у Мадариаги, обећавши помоћ из Црне Горе за тај подухват.

Нашој заједници је нарочито било пријатно чути звуке гусала уз које је пјевао Митрополит, гусала које су се, по казивању старијих, некада чуле у скоро свакој кући, али данас у Мадариаги нема више нико ко зна да пјева уз гусле.

На крају недељног сусрета, Митрополит Амфилохије је размијенио пригодне поклоне са предсједником Општине Мадариага Кристијаном Поповићем, такође поријеклом из Црне Горе и Васом Јанковићем, предсједником Друштва, који су у име заједнице пожељели добродошлицу Митрополиту Амфилохију, након чега је све присутне поздравио и презвитер Исајло Марковић.

Митрополит је истог дана посјетио породицу Радоњић, а потом и гробље у Мадариаги, гдје Друштво “Његош” гради заједничку гробницу за све оне који су се упокојили без потомства или о чијим земним остацима више нема ко да брине.

Посјетио је и оближњи градић Пинамар, једну од најпознатијих љетњих туристичких дестинација у Аргентини на обали Атлантског океана.

И.Б.

Фотографије

Митрополит Амфилохије је у недељу, 2. септембра служио Свету Литургију у цркви Свете Тројице која је под јурисидикцијом Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Цариградске Патријаршије, уз саслужење тамошњег пароха презвитера Сергија Бенавидеса, иначе Чилеанца и протођакона Игора Балабана.

Након Свете Литургије, којој су присуствовали многобројни вјерници, међу којима и наши исељеници, Митрополит је имао први од сусрета са нашом заједницом, а потом и обишао неке од знаменитости Лиме.

На Светој Литургији је присуствовао и Амбасадор Републике Грчке у Перуу Димитрис Хацопулос.

Црква Свете Тројице је основана од стране руске емиграције, али су у њеној градњи помагали и православни вјерници са простора Српске Патријаршије. У овој цркви је једно вријеме служио и свештеник Србин. Ово је, за сада, једина Православна Црква у Лими.

У Перу су, што се тиче нашег народа, највише долазили припадници Југословенске војске у отаџбини и то послије Другог свјетског рата, а веома је присутна и нова емиграција, која се настанила у Перу посљедњих двадесетак година. Највећи број њих су некадашњи и садашњи радници великог београдског грађевинског предузећа Енергопројекта.

У току свог боравка у Перуу, Митрополит је посјетио и неколико породица наших исељеника, међу којима и једног од најстаријих – Милутина Бојовића, родом из Васојевића, који је дошао у Перу након Другог свјетског рата.

Митрополит Амфилохије је у одвојеном сусрету у цркви Свете Тројице разговарао са Амбасадором Грчке Хацопулосом и том приликом су подјелили своја размишљања о могућностима да се помогне православној заједници у Перуу.

Митрополит се такође састао са неколико челних људи Енергопројекта и с њима разговарао на који начин могу помоћи нашу православну заједницу.

На иницијативу Митрополита Амфилохија основан је Црквени одбор наше Српске Патријаршије у Лими и разматране су идеје о налажењу мјеста за богослужење и довођења пароха наше Патријаршије у Перу, што је од Митрополита и осталих присутних означено као врло важно за очување, прије свега, вјере православне, а онда и духовног идентитета наших исељеника.

И.Б.

Фотографије

Бденије уочи Усековања у Матејевачком манастиру

По појању славословља, настојатељ свете обитељи високопреподобнипротосинђел Јован привео је искушеника Милутина Преосвећеном Владики који га је постригао и удостојио ангелског лика давши му монашко име Михаило.

Фотографије и извор

„Пружа нам се нова шанса да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да поченмо из почетка на добрим темељима“. То је порука коју је Његово преосвештенсво епископ-захумско херцеговачки и приморски господин Григорије упутио свим људима добре воље, учествујући у панел дискусији под називом „Сарајево двадесет година касније – од /између/ конфликта и сусрета.

Да ли је тако нешто могуће у Сарајеву- не знам, али знам да треба покушати, рекао је владика Григорије.

О томе колико је Сарајево спремно да се преобрази, убрзо се видјело из дискусјије поглавара Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, који је рекао да се у БиХ „зна ко се коме треба извинити и тек онда могу доћи у БиХ и, ако желе, живјети овдје“. Церић је у свом излагању говорио о свом сну, о БиХ са једним предсједником, са једном владом, о Сарајеву као симболу мултиетничког града и заједнице свих вјера и религија, иако у њему данас живи свега 5 одсто хришћана.

„Реис сања и ја ћу сада да га пробудим. Приликом боравка у Вашингтону, на скупу организованом поводом 10. година од потписивања Дејтонског споразума, на којем смо заједно учествовали, чуо сам реиса Церића како Артуру Шнајеру, њујоршком рабину, у једном ресторану, на вечери, говори: Срби имају Србију, Хрвати Хрватску. Зашто нама не дате цјеловиту БиХ-. Након овог открића, реис Церић је викнуо: – Зашто лажете! – Владика Григорије је мирно одговорио да добро памти и наставак разговора из Вашингтона и Церићеву реченицу: – Нема јеврејства без Јевреја, ни ислама без исламске државе -

А ја кажем нема Босне без Срба и Хрвата. Она се покушава направити без Срба и Хрвата а то тако не може. Ја сам овдје рођен и кардинал Пуљић је овдје рођен, ми хоћемо да живимо овдје и хоћемо да БиХ буде земља свих“, поручио је владика Григорије.

Идеја коју је поглавар ИЗ ширио по свијету и која је откривена у центру Сарајева, које је хтио представити као мултиетничко, изазвала је његову неконтролисану и бурну рекацију, потпуно разоткривши намјере и стремљења унутар Исламске заједнице на чијем је челу.

„Бошњаци су незаштићени, немају државе. БиХ је њихова домовина, нема Босне без Бошњака. Питање Босне је питање Бошњака и овдје су сви добродошли“, рекао је Церић. Потом се обратио епископу Григорију и кардиналу Пуљићу рекавши им -Добро нам дошли! Добро нам дошли!- Поглавар Исламске заједнице тиме је недвосмислено поручио Цркавама, које су вијековима присутне у БиХ, ко треба бити домаћин у овој земљи и од кога зависи опстанак других у овој земљи.

Од отварања Међународне конференције за мир у Сарајеву, поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић, страним делегацијама и представницима цркава и вјерских заједница из цијелог свијета, режира представу о само једном „домаћину“, како у Сарајеву, тако и цијелој БиХ, додијељујући себи ту улогу. Без обзира на Церићев труд, наступ није наишао на одоборавање присутних.

И Јевреји и римокатолици и сви људи добре воље, након дискусије о Сарајеву, која је била најпосјећенији панел током Међународне конференције за мир, били су задовољни што је, коначно, поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић показао своје право лице.

Молебан су служили протојереј-ставрофор Слободан Лалић, в.д. директор Гимназије и ђакон Зоран Радић, професор православне вјеронауке.

Митрополит Јован је ученике даривао иконицама Пресвете Богородице Лепавинске, благословио их и рекао им да су тачне оне ријечи великог пјесника Бранка Радичевића од колијевке па до гроба, најљепше је ђачко доба јер младост доноси много лијепих тренутака, али изискује и многе напоре. Овдје ученици морају да савладају предвиђено школско градиво, да имају добре односе са својим пријатељима и коректан однос са професорима. Ми смо заинтересовани за Ваш успјех, а Ви морате показати вољу и жељу да се обогатите знањем.

Ученицима и професорима Митрополит Јован је пожелио успјешну нову школску годину.Неко вријеме Митрополит Јован се задржао са професорима у зборници Гимназије, разговарајући прије свега о новим изазовима који стоје пред нама у новој наставној години.

извор: сајт Српске православне опште Гимназије К.К. Бранковић

У акту је укратко наведен историјат и црквено-правни континуитет тих епископија. Митрополитов акт је упућен, како је наведено, ”да би се престало са прогоном из Црне Горе наших свештеника, монаха и вјерских службеника – страних држављана” и да би се на тај начин ”МУП-у помогло да испоштује Уставом Црне Горе загарантована права цркава и вјерских заједница, до недавно у пракси од свих потврђивана и примјењивана”.

Министар Брајовић и ресор на чијем је челу до дана данашњег нијесу одговорили на тај допис, који је у протоколу МУП-а заведен под бројем 01-08/12-3538/1 од 8. марта 2012. године. Митрополији црногорско-приморској још увијек није познато да ли је МУП, тим поводом, предузимао било какве правне радње. Имајући у виду да у поступцима за одобрење привремених боравака појединим свештеницима, након што је Управни суд поништио ранија незаконита решења МУП-а, овај орган и даље истрајава искључиво на прогону православних свештеника, може се закључити да по службеном допису Митрополије МУП Црне Горе није предузео ниједну правну радњу. Но, то је питање које ће другом приликом бити размотрено, а у даљем тексту одговорићемо на одређене анти-црквене ставове и тумачења тог дописа, као и отвореног писма Митрополита Амфилохија предсједнику Црне Горе Филипу Фујановићу, који су се појавили у једном дијелу црногорске јавности.

У реаговању поводом отвореног писма предсједнику Вујановићу и обавјештења министра Брајовића о постојању Митрополије црногорско-приморске и три епархије СПЦ у Црној Гори постоји само једна констатација вриједна похвале. Наиме, након вишегодишњег инсистирања да су цркве и вјерске заједнице у Црној Гори обавезне да се региструју, коначно је прихваћен на законским прописима утемељен и више пута поновљен став Митрополије да у Црној Гори не постоји појам ”регистрације” цркава и вјерских заједница. Важећи Закон, упркос својим бројним недостацима, искључиво познаје појам ”пријаве” деклараторног карактера и то само вјерских заједница које буду оснивали грађани на основу права на слободу вјероисповијести. У том погледу, на основу члана 2. Закона о правном положају вјерских заједница од 1977. године, не постоји законска обавеза цркава и вјерских заједница, које су постојале прије ступања на снагу тог Закона, да врше било какве пријаве надлежним органима ради уписа у евиденцију. Њихова једина обавеза у том погледу јесте да надлежни орган обавијесте о евентуалном престанку рада и то у року од 15 дана од дана доношења одлуке о престанку рада.

Свима је, осим представницима МУП-а Црне Горе, веома добро познато да Митрополију црногорско-приморску и три епархије СПЦ у Црној Гори нијесу основали грађани него су основане вјековима раније и као такве оне имају свој православно-црквени, историјски и правни континуитет. Ваљда је свима познато да Митрополију није оснивао нико од постојећих грађана Црне Горе.

Још једном и по ко зна који пут понављамо да ”Црногорску Цркву”, тј. Митрополију црногорско-приморску и Епархију захумско-рашку није укинуо регент Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. године и да су обје епископске катедре у Краљевини СХС имале свој црквено-правни и државно-правни субјективитет и имају га до данас. Одлуку о приступању другом обновљењу Пећке Патријаршије, коју су османски освајачи по други пут укинули 1766. године, прво је донијела Црногорска Митрополија 16. децембра 1918. године (у тој одлуци Св. Синода Краљевине Црне Горе именована као „Српско-Православна Св. Црква у Црној Гори“), па тек остале епархије са подручја некадашње канонске јурисдикције Пећке Патријаршије. Митрополија тим чином није изгубила ниједно своје црквено или друго, раније стечено право него је до дана данашњега сачувала свој идентитет, интегритет и континуитет уз апсолутну подршку тадашњег свештенства, монаштва и вјерног народа. Да је то непобитна историјска чињеница свједочи и избор Митрополита Митрофана (Бана) од 26. маја 1919. године за првог предсједника Средишњег Архијерејског Сабора, који је, искључиво на основу канонских прописа, извршио историјски чин другог обновљења канонске јурисдикције Пећке Патријаршије.

Улога регента Александра и свјетовних власти тог времена је искључиво била у томе да су, на основу тадашњег правно-политичког система признатих вјероисповијести, цркава и вјерских заједница, који је имплементиран чланом 7. Крфске декларације, признали одлуку надлежних црквених тијела која је донијета на основу православно-црквених канона. Подсјећања ради, у члану 7. Крфске декларације је било прописано да ће се ”све признате вјероисповијести вршити слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска вјероисповијест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави. На основу ових принципа, законодавац ће се старати да се чува и одржава конфесионални мир, који одговара духу и прошлости цјелокупног нашег народа”. На исти начин су тадашње власти признавале и унутрашње одлуке других цркава и вјерских заједница што се може лако утврдити.

Примјетно је да упорни заговорници лажних теза ”о Александровом укидању Црногорске цркве” умјесто чињеница и правних аката из тог времена више воле логицирање. Уколико би се и ми послужили истом методологијом онда би мирне душе могли да тврдимо да је Црна Гора, уласком у Уједињене нације након референдума од 2006. године, укинута и да је изгубила свој субјективитет. Такође, по истој логици би могли да тврдимо да би чин уласка Црне Горе у Европску унију био раван њеном укидању!?!

Острашћени племенско-идеолошки критичари Цркве не желе да виде чињеницу да постоји велика правна разлика између пријаве групе грађана или, тачније, активиста Либералног савеза, Социјалдемократске партије и Федералистичког покрета од јануара 2000. године ”о оснивању ЦПЦ” у цетињској полицији која је тада, да се не заборави, била у саставу МУП-а Црне Горе и обавјештења Митрополита Амфилохија министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу о постојању Митрополије Црногорско-Приморске и њеном историјском континуитету не током посљедњих 800, него током посљедњих 1600 година. При томе, треба имати у виду да је, по данашњим прописима у Црној Гори, Управа полиције посебан државни орган, а у вријеме пријаве оснивања тзв. ЦПЦ је била саставни дио МУП-а Црне Горе.

Посебно је питање: да ли то значи да Митрополија до прољећа ове године није постојала у Црној Гори, како се истиче у племенско-идеолошком саопштењу? Ако имамо у виду да су Мешихат Исламске заједнице у фебруару 2010. године, Барска надбискупија у мају 2010. године, а Которска бискупија у августу 2011. године (и то након потписивања државно-црквеног Темељног уговора Владе Црне Горе и Свете Столице) МУП Црне Горе обавијестили о свом постојању онда се чудимо зашто се субјективитет и имовинска права Исламске заједнице и двије католичке бискупије у Црној Гори не оспоравају на исти начин као што се то чини једино са Митрополијом? Да ли то значи да је и њих укидао регент Александар Карађорђевић? Да ли то значи да Исламска заједница и Барска надбискупија до 2010. године, а Которска бискупија до 2011. године нијесу постојале у Црној Гори? И да ли то значи да оне немају имовинска права која су признавана законодавствима свих држава кроз историју и која се признају и данас на основу важећих правних прописа у Црној Гори?

Поједини острашћени племенско-идеолошки типови у Црној Гори још увијек не знају да цркве и вјерске заједнице, посебно оне које имају вишевјековни историјски континуитет, свој вјерски идентитет не изграђују на потврдама цетињске полиције, што је случај са новоформираном организацијом под називом ”ЦПЦ”, него на сопственом канонском предању, историјском континуитету и устројству. Такође, изгледа да их још није нико обавијестио да су државе – чланице Савјета Европе, а међу њима и Црна Гора, обавезане на апсолутну неутралност у погледу унутрашњих питања свих цркава и вјерских заједница.