Прослави је присуствовало око 100 верника. На Литургији је певао дечији хор при храму Светог Јована Богослова. По Литији и резању славског колача, приређен је и славски ручак. Овогодишњи домаћини су били запослени вртића „Бамби“ из Сочанице, а за наредну годину су се пријавили запослени из основе школе „Вук Караџић“.

Извор и фотографије: Епархија рашко-призренска

Тиме је умножено и оснажено младо братство ове древне лавре чије је темеље поставила света мајка Ангелина 1509. године. У току петовековне историје овај знаменити духовни и народни центар српског народа имао је, као и многе друге светиње, времена процвата али и времена страдања и разарања од непријатеља.

У наше дане, током последње две деценије трудом еписксопа Василија и богољубивих душа, духовном и материјалном обновом враћа се сјај и достојанство манастира Крушедола, који и приличе овом духовном камену станцу српског народа у благословеној војвођанској равници.

Извор: СПЦ

Састанку је, поред житеља Почековића, њиховог правног заступника, те директора ЈУ “Народни музеј Црне Горе“, под чијим руководством се спроводи овај пројекат и помоћника министра културе из области културне баштине, присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је осудио поступак одношења дијела стећака из Кленка и Почековића, који је урађен без сагласности и претходног разговора са житељима поменутих мјеста, а будући и сам поријеклом из Бањана, тачније из Приградине, гдје се у порти цркве Светог Архангела Михаила, такође, налази репрезентативна скупина сличних надгробних споменика, који плијене својом величином и љепотом израде, Преосвећени владика Јоаникије је, обраћајући се представницима надлежних институција, казао:

“Овдје је направљен велики гријех. Најприје сте стећке однијели на хајдучки начин, па тек сад желите да разговарате. Знате ли да су овдје повријеђена осјећања људи? Мало је рећи да је направљена девастација, учињен је велики гријех. Народ овдје зна своју историју, има своје памћење и дубоке коријене и са њим је немогуће манипулисати. Бањани су вјековима били препознатљиви по овом обиљежју“, истакао је Његово Преосвештенство.

У разговору са мјештанима учествовао је и професор Павле Пејовић, директор ЈУ “Народни музеј Црне Горе“. Он је казао да стећци у Црној Гори немају никакву правну заштиту и у власништву су државе, а не нечије приватно власништво. Пројекат измијештања једног броја стећака на Цетиње Пејовић је образложио потребом да се они, на неки начин, обезбиједе и заштите од даље девастације.

“Стећци које смо допремили на Цетиње биће обрађени, конзервирани и заштићени и имаће третман културног добра Црне Горе. Из тог разлога је и потписана одлука о преношењу стећака са ових некропола, која је усвојена на сједници Владе Црне Горе од 17. маја ове године “, рекао је Пејовић.

Житељи Почековића и Кленка, али и Враћеновића, Ријечана, Броћанца и Велимља у којима постоје сачувани стари средоњовјековни надгробни споменици, а који су планом овог пројекта такође требали бити измјештани, револтирани су и неће одустати од захтјева да стећци буду враћени на локалитете на којима су вјековима постојали.

“Гробље је овдје постојало вјековима. Пролазиле су овим крајем бројне војске, али никоме није на памет пало да дира гробове, небитно да ли су оронули или не, јер под тим плочама почивају нечије кости“, казао је Велиша Лалићевић, један од житеља овог краја са чијег имања су стећци однесени, а да га, како каже, нико није питао за дозволу.

Током разговора са мјештанима, помоћник министра културе за област културне баштине Лидија Љесар је потврдила да нико из надлежних установа није конктактирао житеље и власнике имања, сматрајући да су парцеле на којима се налазе стећци „свачији и ничији, баш као и стећци“ који су пренијети на Цетиње.

“Брига према њима није била на таквом нивоу да смо могли закључити да иза те бриге стоји власник коме тај стећак значи, па је то био разлог што смо их измјестили. Нијесмо дислоцирали надгробне споменике, већ само стећке, што значи да нијесмо оскрнавили ничији гроб. Уколико се догоди да смо приликом дислоцирања направили штету било ком власнику спремни смо да то надокнадимо“, поручила је Љесар, чија изјава да стећци могу бити враћени једино уколико се докаже да су на мјестима са којих су однијети била гробна мјеста, а што ће бити доказано на основу остатака костију и комплетне презентације и истраживања, је изазвала нарочити протест и љутњу присутних житеља.

Епископ нишки Господин др Јован 10. октобра посетио је обретене гробнице Хришћана који су се спасавали на овим просторима, Ниш је по сличним ископинама већ надалеко познат, али и ове најновије ископине непрестано указују на дубину бразде заоране вером Христовом,на корен вере који се није дао и неће се дати исчупати до свршетка века и света.

У припремном периоду велике прославе 2013. у Нишу ово црквено-археолошко богатство даје снагу и мотивацију за што бољи и ревноснији рад.

Истога дана Господин Епископ посетио је и манастир светог Онуфрија где је искушеника Мирослава обукао у подрасник, након обиласка ових живописних крајева Преосвећени Владика обишао је и манастир светог Георгија у Темској где је са игуманијом Ефросинијом разгледао радове на обнови старог манастирског конака.

Извор и фотографије: Епархија нишка

Чувши прошле године о присуству наших исељеника у Републици Доминикани, што је потврдила и Амбасада Републике Србије на Куби, Митрополит Амфилохије је, и поред згуснутог распореда, овога пута успио да посјети Доминикану, у пратњи протођакона Игора Балабана.

Република Доминикана има двије мисионарске парохије Руске Заграничне Цркве, али се из године у годину указује потреба, као и свуда у Јужној и Централној Америци, за снажнијим присуством Православне Цркве на овом простору. Главни разлог је присуство много туриста православне вјере, нарочито из Русије, али и неколико стотина православних вјерника са простора бивше Југославије, који су дошли у ову предивну земљу углавном у посљедњих петнаестак година.

Митрополит се овом приликом у мјесту Ла Романа сусрео са петнаестак представника наше емиграције из свих крајева Доминиканске Републике и основао Црквени одбор Преображења Христовог, који је одмах покренуо идеју о изградњи храма у Доминикани.

Приликом доласка, на аеродрому је Митрополита сачекао и Рамон де ла Роћа, почасни конзул Републике Србије у Републици Доминикани, који је понудио своју помоћ у пословима око организовања парохије. У организацији ове посјете су највише помогли Синиша Бијељић и Ален Трокић, који живе у Доминикани.

Митрополит је током свог боравка обавио и вјенчање једног брачног пара.

Република Доминикана, са својих десет милиона становника, биљежи посљедњих година, највише захваљујући туризму, значајан напредак у квалитету живота, што, поред природних љепота и тропске климе, привлачи многе младе и амбициозне људе из цијелог свијета да свој живот вежу за ову земљу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Такође Епископ Герасим са групом поклоника присуствовао је на пријему код патријарха светог града Јерусалим, Његове Светости г. Теофила III.

Боравећи у Египту у манастиру свете Екатерине, епископа Герасима и поклонике који су дошли из разних српских крајева, примио је и архиепископ синајски г. Дамјан.

Извор и фотографије

архимандрита Гаврила (Вучковића), настојатеља манастира Лепавине, јеромонаха Василија (Србљана), сабрата лепавинске св. обитељи, јереја Радована Димитрића, пароха копривничког, јереја Александра Тарабића, пароха великопоганачког, ђакона Ненада Радаковића из Пожаревца и ђакона Бранимира Јокића из Загреба.

детаљније.....

извор: сајт Манастира Лепавине

Владици је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво Манастира, а литургијском сабрању присуствовао је, у великом броју, вјерни народ беранског краја. Њима се архипастирском поуком обратио Преосвећени Епископ Јоаникије говорећи о сили животворног Крста Христовог и догађајима који се празнују на дан Воздвижења Часног Крста, великог празника Свете Цркве Православне. И цијела недјеља послије Крстовдана обиљежава се и прославља у знаку и слави Крста Господњег са којим је повезано не само страдање и смрт Христова него и Његово свеславно тридневно васкрсење.

“Крст је постао знак не само Христових страдања, него и Христове побједе, Његовог славног васкрсења из мртвих, односно, знак цјелокупног Његовог дјела спасења рода људског, Његовог Јеванђеља, а тиме и наше свете вјере. Зато крстом знаменујемо свете храмове, украшавамо књиге и иконе и крстимо се кад год је за то прилика. Када се год молимо, крстимо се са великом пажњом и удубљивањем у тајне наше свете вјере“.

“Крст Господњи пројављује своју силу, односно Христово страдање са којим се крст поистовјећује, већ на Велики петак, али не само на Велики петак него кроз сва времена, кроз сву историју Цркве, а тако ће то бити до скончанија свијета и вијека, и приликом скончанија овог свијета и настанка царства Небеског. По Јеванђељу Божијем, прво ће се појавити знак Сина човјечијег на небу како би хришћани знали да је прошло вријеме овог свијета и да настаје вјечност и вјечни живот у Царству небеском“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

Слава Крста Христовог из оног свијета, из царства Небеског, према ријечима Његовог Преосвештенства, пројављивала се у овом свијету много пута. У Цркви се, нарочито, помиње појављивање Крста Христовог на небу када је цар Константин, до тада незнабожац уочи битке са својим супарником Максенцијем, узурпатором царске власти, видио знамење Крста Христовог на Небесима на коме је писало “Овим побјеђуј“.

“Знамење крста се до тада поимало као знак срама, страдања, понижења и ужаса јер је у римској империји распеће на крст било предвиђено за злочинце и најстрашнију смрт, за оне који су се огријешили о римску царевину, а немају достојанство римског грађанина. Једно такво ужасно знамење се Христовом жртвом претворило у знамење славе и силе, побједе, избављења и искупљења, Дух Свети је подејствовао на душу Светог цара Константина и он је постао православни хришћанин, прихватио знамење крста којим је побиједио свог противника. Послао је, послије тога, своју побожну мајку Свету царицу Јелену у Свету Земљу да тражи Крст Господњи. Света царица Јелена је организовала, такорећи, археолошко ископавање, па се она може сматрати првим хришћанским археологом, и то највећим и најзначајнијим. Нашла је Крст Господњи и одмах се пројавила сила Крста Христовог – велике хришћанске светиње од које су почели да васкрсавају мртви, да бјеже демони и да се исцјељује свака немоћ и болест у народу.

По угледу на тај догађај, у чију славу се патријарх јерусалимски попео на узвишено мјесто и, подигавши високо крст, њиме закрстио све стране свијета и ми данас у саборним храмовима држимо обичај да уочи Крстовдана вршимо службу воздвижења Часног и животворног крста Господњег.“

“Велики је значај овог празника, драга браћо и сестре, који је установљен поводом налажења Крста Господњег, али и још једним другим поводом. Када је Крст Христов био заплијењен од незнабожаца и однијет у Персију, па је византијски цар Ираклије повео војску, побиједио Персијанце и вратио свечано Крст Господњи у Јерусалим и то баш на овај дан. Више догађаја и више пројава силе Часног Крста празнујемо приликом овог празника, који се празнује по неколико дана прије и послије самог датума. И ова недјеља, послије Крстовдана, такође се прославља и обиљежава у знаку и слави Крста Господњег“.

“Нека сила, дејство, моћ и слава Часног Крста буде са свима вама, са свим православним хришћанима, са овим свијетом који је Крстом Господњим искупљен, крвљу Христовом, жртвом Христовом искупљен, васкрсењем Његовим обновљен, прослављен и спашен“, поручио је, благосиљајући сабрани народ, Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Свету литургију служио је преосвећени владика Хризостом, а саслуживали су му високопреподобни игуман клисински Василије Рожић, протојереј—ставрофор Никола Пено, парох медљаски, протојереј Чедомир Арамбашић, парох стројички, протонамјесник Синиша Сердар, парох друге парохије дрварске, те ђакон Никола Перковић.

У склопу свете литургије преосвећени владика г. Хризостом рукопложио је у чин ђакона г. Зорана Миловца, професора православне вјеронауке у Средњошколском центру у Дрвару.

Након прочитаног светог еванђеља преосвећени владика Хризостом произнио је бесједу (умјетничку омилије) на библијску тему: Богопослушност је изнад поста и молитве!, а везано на текст јеванђеља ''хајде (Петре) на дубину, и баци мреже своје те лови'' (Лк.5,4)

Послије свете литургије и послужења у манастирском конаку приређена је трпеза љубави за све присутне. Настојатељ светониколајевске свете обитељи архимандрит Серафим Кужић за вријеме ручка поздравио је преосвећеног владику Хризостома и све поклонике и замолио преосвећеног владику да се још једанпут обрати драгим гостима, а што је он са задовољством учинио захваливши им за њихову љубав, вјеру и доброту, за свједочење Христа у овом и оваквом свијету. Захвалио је братији манастира Рмња на њиховом вјерном служењу Богу, овој светињи и народу божијем који са толиком љубављу и вјером долази у ову светињу.

free movies. watch movies. last movies

Богољуб-Р.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ нишки господин Јован служио је у част свог небеског покровитеља и заштитника чије свето име носи празнично бденије и свету Литургију у светојовановској обитељи уз саслужење свештенства и монаштва Епархије нишке и братске Бугарске Православне Цркве, као и верног народа Царског свештенства без ког у Цркви Христовој ништа не бива.

Епископ је врло надахнутом беседом поучио своје словесно стадо, како по читању светог Јеванђеља, тако и после освећења и резања Славског колача. У беседама Преосвештеног Архипастира слило се читаво Јеванђеље љубљеног Јована великог апостола Христовог, свако слово пламеном љубављу исписано, једнаким се жаром данас у светојовановској обитељи урезивало у срца верних ватреним речима нашег оца и учитеља Епископа Јована.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован

Беседа по прочитаном Јеванђељу

Download

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован

Беседа по резању славког колача

Download

Извор и фотографије: Епархија нишка

Сестринство манастира Милешеве једним срцем је пожелело за игуманију мати Аквилину, која је по годинама млада а по духовној зрелости стасала за управљање овим драгуљем међу српским светињама.

Захваљујући сестринству и игуманији Аквилини, њиховим молитвама и трудом манастир Милешева данас изгледа за пример како добрим делима и животом и радом бити на корист својој Цркви, роду и Отаџбини.

- Наши монаси свети и монахиње светитељке у прва времена су оставили све и молили се Богу у пустињи и манастирима за своје ближње и њихов напредак. Монаси и сестре монахиње су потребна потпора једном народу. Народ који има монахе и монахиње ближи је Богу. Oни се Богу моле за народ из којег потичу. Одрекли су се свега да би служили Господу, да би прославили Господа и задобили Царство Небеско, да би помогли својим милим и драгим у молитвама и добрим делима, беседио је архимандрит Макарије из манастира Свете Тројице у Дувници, Епархија милешевска.

Преосвећени Владика Филарет предао је напрсни крст и игуманијски штап новопроизведеној игуманији Аквилини. Монаштво и свештенство Епархије милешевске и многобројан благочестиви народ целивали су десницу високопреподобној игуманији Аквилини.

На дан ктиторске славе манастира, празника светог краља Владислава, 7. октобра 2012. године, свету Литургију служили су преосвећена Господа епископи Милешевски Филарет и Моравички Антоније, који је преломио славски колач.

Зорица Зец

Извор и фотографије: СПЦ

Село Дежево, како се звало у средњем веку, у историју је увео најпре Архиепископ Данило II описујући догађаје у вези с абдикацијом краља Стефана Драгутина. Пошто је несрећним случајем био повређен у лову недалеко од Јелеча, а у земљи је завладала велика узбуна и страх од напада суседних владара, краљ Драгутин је одлучио да напусти престо. Позвао је к себи млађег брата Милутина и овај је дошао „у место звано Дежево у области жупе рашке“. Ту су се браћа договорила о међусобним односима и ту је краљ Драгутин свечано, на државном сабору, предао власт и престо свом брату Милутину. Архиепископ Данило завршава свој опис речима да јeДрагутин ту своме брату даровао краљевство „в Расе в месте рекомом Дежеве“. То је било 1282. године у светом храму, чији се остаци налазе у Дежеви недалеко од локације за нови храм.

Свету литургију на остацима тог старог храма из доба Немањића служио је Његово Преосвештенство Епископ Тимочки Господин Јустин са свештенослужитељима Рашке области и гостом из Архиепископије Београдско-карловачке, протојерејем-ставрофором Бранком Митровићем. Појала је Певница цркве Светог Николе из Новог Пазара. Након Св. литургије је извршено освећење камена темељца за будући храм, а приређен је и културно-уметнички програм у коме су поред локалних извођача учествовали гости из Београда, Лепосавића и Штавља. На почетку програма пригодном и надахнутом беседом се обратио Епископ Тимочки Господин Јустин, а поздравну реч је упутила и директорка Завода за заштиту споменика културе из Краљева, госпођа Гордана Гаврић. За учеснике програма и госте Српска православна црквена општина за Рашку област је припремила ручак и послужење.

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈУСТИНА

Помаже Вам Бог, браћо и сестре!

Благодарим Епископу Рашко-призренском Господину Теодосију, који ми је понудио да дођем и ја да извршим ово освећење и положимо камен темељац за храм Преноса моштију Светога Саве, Првог Архиепископа Српског. Велика је част бити овде, у постојбини Светога Саве. Овде сам дошао 1980. године у манастир Црна Река. Сопоћани, Дежева, све земље Светога Саве, биле су моја инспирација у животу и монашком подвигу. Већи узор нама Србима од Светога Саве не може бити. Само да држимо оно што је Свети Сава нама Србима поставио, ми не треба ничега да се плашимо и видим светлу будућност, ако се вратимо нашим коренима. Српска држава је била у највећем успону када је Лоза Немањића владала. То је 13, златни 13. век. А зашто је била толико успешна? Зато што су војска, Црква, народ, били једно. Они су се борили за највише идеале. А те идеале поставио је Свети Сава. Прво зато што је примио читавог Господа Бога, подвизавајући се на Светој Гори Атонској у манастиру Хиландару. Ту је он добио све оно што је потребно човеку. Тиме је живео, то је у себе примио, и то је своме народу предао. То је оно што се и данас тражи.

Често се питамо да ли ће наш народ опстати. Непријатеља са свих страна, ми се смањујемо и питамо се да ли ћемо опстати. Сигурно ћемо опстати! Сигурно ћемо опстати, зато што Свети Сава упркос томе што види како смо слаби и често пута расрбљени, он је и даље са нама, и даље нам помаже. И ево, ми данас положисмо камен темељац том будућем храму. Па, где друго него ту где је рођен. Ту, где је угледао светлост дана, где се напојио овим ваздухом и овом земљом. Ту, на том месту. И ако Бог да, када буде било освећење тога храма, да ме опет позовете, да дођем.

Није лако данас бити Србин, то знате и сами. Треба велики подвиг. Оставимо бриге житељске овога света. Оставимо изговоре да немамо довољно новца, да смо јадни, изгубљени. Свега тога има. Каже Господ: „Иштите најпре Царства небескога и правде његове, и све ће вам се остало дати.“ То смо ми заборавили, те јуримо и тражимо пролазна задовољства овога света. Зидамо куће, узимамо кредите за аутомобиле, да ми ухватимо корак са Европом. Корак треба да се врати корак назад и Европа да уђе у тај златни период духовности, јер без духовности нема напретка роду људском. Зато што је човек, не само тело, него и душа. Тело тражи своје, али и душа тражи. Душа тражи и напаја се вечном речју Божијом.

Нека Господ Бог и Свети Сава благослови све вас: вашу децу, породице ваше. Да живимо сложно, да живимо радосно, да славимо Оца Небескога и Светога Саву, Првог Архиепископа Српског, и да он буде увек са нама у све векове и сву вечност. Амин!

ПОЗДРАВНА РЕЧ ДИРЕКТОРКЕ ЗАВОДА ИЗ КРАЉЕВА

Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре у Христу, даме и господо,

Част ми је што данас са вама, управо овде, у постојбини Светога Саве, могу да поделим радост утемељења новог храма. Избор места, у Дежеви, покрај старе црквеиз 13. века, а у срцу Старог Раса, обавезује. Подићи нови храм на земљи која је симбол нашег отачаства, нашег идентитета и нашег вишевековног трајања, велики је и нимало лак задатак. Истовремено, то је подстицај и понос јер где год да се окренемо угледаћемо међаше наше историје, Петрову цркву у којој се родоначелник светородне лозе Немањића, Стефан Немањaкрстио, у којој је одржао сабор против богумила и у којој је престо предао своме сину Стефану, Ђурђеве ступове као симбол Немањиног избављења из тамнице, Сопоћане, гробну цркву краља Уроша Iкоји је довео мајсторе из престоничких радионица да живопишу цркву, тако да сопоћанско сликарство заузима сам врх европске уметности 13. века. А уз све то, свугде око нас су гробови наших предака, стара гробља и белези у Новом Пазару и сваком селу у околини, као сведоци нашег трајања. Отуда, нови храм у себи сажима духовну енергију наших предака, чувану у сваком камену наших манастира, архитектонска постигнућа старих мајстора, не кроз копију, већ кроз узор и реминисценцију, као и нашу љубав и труд да будемо достојни чувари наслеђеног.

Разумевајући заштиту културног наслеђа као племениту делатност која треба да штити и афирмише баштину, кроз све њене аспекте, посебно истичемо да се залажемо да сваки споменик културе уз своја споменичка својства, може бити, када је год то могуће, у својој основној намени. Дакле, циљ савременог приступа у заштити је жив споменик, са својим окружењем које је веома битно за његов статус и даљу егзистенцију. На жалост, када је реч о Старом Расу са Сопоћанима, који се налази на Листи светске културне и природне баштине, упркос свим нашим напорима да спасимо непосредно окружење Петрове цркве, Ступова и Сопоћана, остаје без ваљаних резултата јер дивља градња увелико прети да потпуно уништи окружење. И не само то, дивља градња затире материјалне трагове богате прошлости у овом крају, па је ово можда прилика да се присетимо да је српска држава била најјача, најпоштованија и најугледнија када је у средњем веку постојало јединство између државе и цркве. Уз ово подсећање, прилика је да апелујемо да се и на овој територији спроведе закон и да се дивљој градњи у заштићеним зонама стане на пут.

Насупрот овим лошим примерима уништавања културног наслеђа, срећни смо што се овде, у Дежеви, истовремено чува старо и гради ново, а све у складу са принципима заштите и захваљујући дугогодишњој одличној сарадњи између Цркве и Завода. У то име, испред Завода дарујемо идејни пројекат цркве Св. Саве, чији је аутор арх. Мирјана Славковић, а на добробит свих нас.

У Дежеви, 07.10.2012.

Извор: Епархија рашко-призренска

У својој пастирској беседи Епископ је ставио акценат на лепоту и красоту Божије творевине, на то како се управо та красота пројављује и кроз овај Дом Божији који је украшен прелепим фрескама Његових дивних светитеља. Светитељи су, по Епископовој поуци, доказ и гаранција да је спасење у Христу могуће и достижно свима нама. Сви смо ми створени по Лику Божијем, али тај Лик чувамо и испуњујемо тек када се удостојимо вечнога и блаженог живота.

Епископ је поручио верном народу да треба да се непрестано радују и благодаре Богу. Две највеће ствари које један смртник може да осети, су управо живот и учешће на светој Литургији, а то је циљ и основа нашег живота.

У току Литургије епископ је рукоположио у чин свештеника ђакона Игора Илића. По свршетку Литургије благодарење Богу настављено је уз трпезу љубави.

Оче Игоре, данас сте рукоположени у чин презвитера и спремате се на дужност војног свештеника у касарни "Живојин Мишић" у Ваљеву. Каква су Ваша осећања према чину који сте примили и дужностима које Вас очекују?

Потоци радосних суза су мали да искажу радост и пуноћу срца, кад пред Престолом Божијим приклоних колена своја, и благодат Светог Духа као Небо широко испуни душу моју.

Мир, радост и љубав... Мир који поклања небеска крила, да срца наша уздигнемо ка Господу, мир који сваки корак одваја од тла и сваку, најситнију честицу чини Светом.

Љубав која никад не престаје. (1Кор. 13, 8)

Рађа се тако чиста, без било какве користи за себе... Рађа се у осмеху, у оку које збори шта душа говори, у сузи коју поделих са народом својим!

Љубав не тражи своје! Као што каже Свети Тихон: „Њена радост и весеље састоје се у доброчинству.“

Та љубав својим златним нитима, повезала је све нас на извору вере у Цркви Светог Саве у Дупљају.

У сваком човеку радост, у сваком човеку Христос...

У моју душу као да се цело Небо спустило...!

Предамном стоји војска Христова, стадо одабрано, со земљи...

Речи заклетве дубоку урезују тренутак у коме је време стало...

Тренутак где речи више нису само речи, већ живо сведочанство народа Божијег пред Свемогућим Богом! Оне су као светлост која нам обасјава пут упућујући нас стално куда да ходимо.

А срце велико...! Чини ми се искочиће из груди!

Кажем себи: „Боже, молим Ти се, како је дивно бити са Тобом.“

Клечим пред Престолом, склупчан... а срце веће од мене самог, велико као Црква... до Неба се успиње!

Слава Ти Господе и хвала!

Удостојио си стопе моје да ходе путем Твојим. Раширио си Руке Своје и у Наручје Своје пригрлио мене. Милост је Твоја до века Господе.

Нека ова велика радост, мир, и неизмерна љубав коју као Залог примих на данашњи дан буду светлост свету и Живи Огањ који срца наша вечно загрева!

Припремам се и радујем се неизмерно да служим Христу и Његовој Светој Цркви. Посебна ми је радост што ћу служити у касарни која носи име славнога српскога војводе Живојинa Мишићa.

Ту радост не могу исказати овде речима и дозволите да се душа моја радује и ишчекује дан када ћу бити војник Христов служећи српској војсци и тада ћу Вам потпуније одговорити на ово питање.

Извор и фотографије: Епархија ваљевска

У својству председника Међународне хуманитарне Фондације за очување хришћанских светиња на Косову и Метохији "Свети Сава Освећени" лично је уручио стипендије за 25 ученика Богословије у присуству Ректора Богословије, Епископа Рашко-призренског Теодосија, и професора ове школе. Истовремено г. Торшин је предао новчани прилог Владики Теодосију за наставак обнове Богословије.

Благодарећи г. Торшину и народу Русије на помоћи Богословији, Владика Теодосије је посебно указао на улогу руског конзула Ивана Степановича Јастребова који се нарочито залагао за отварање Богословије у Призрену 1871. године и традиционалну помоћ и подршку коју је верни народ братске Русије одувек пружао Србима на Косову и Метохији. Г. Торшин допутовао је у Призрен у пратњи: г. Андреја Шугурова, шефа канцеларије Руске канцеларије у Приштини, г. Александра Конанјкина саветника Амбасадер Руске Федерације у Београду, г. Игора Матвејева, заменика шефа Директората за међународне односе Руске Федерације и г. Андреја Туљајева, заменика шефа кабинета г. Торшина. Овај догађај пропратили су и новинари Гласа Русије који су такође допутовали са г. Торшином.

САЈТ Међународне фондације Св. Сава Освећени http://saintsabbas.com/

РАЗГОВОР СА АЛЕКСАНДРОМ ТОРШИНОМ - ГЛАС РУСИЈЕ

http://serbian.ruvr.ru/2012_10_07/aleksandar-torsin-brtske-veze-ne-mogu-da-budu-strateske/

Како је дошло до идеје формирања Фонда, чиме је она условљена?

Веома је тешко одговорити на то питање. Главно је, што нас је подстакло да формирамо тај фонд, била је велика љубав према Србији. Братска осећања према тој земљи. Међутим, то је само укратко. Када се то узме конкретно, ми смо били присутни устоличењу Српског Патријарха Иринеја у Печкој патријаршијим, видели, у колико сложеној ситуацији се налази СПЦ. Највише духовно лице Србије је реално морало да се устоличи на окупираној територији, и то окупираној не само од стране људи, који су пожелели ту лепу покрајину, већ људи друге вере, који не цене вредности других народа. Стално је било видљиво да те светиње траже заштиту, подршку. Данас су православне светиње Косова или у изолацији, или под притичком месних власти. Данас само међународне снаге некако помажу да успоставе систем безбедности и мање-више миран живот. Међутим, међународне снаге одлазе, па ће ускоро светиње бити незаштићене. Ми смо одлучили са мојом супругом, која је завршила економски факултет МДУ и бавила се Србијом, добро зна српско-хрватски језик: зашто се не би формирао међунаролдни фонд, који би присуствовао овде и помагао. Не желим да оптужујем власти, оне су се промениле. Био је рат, али се рат завршио. Данас је неопходна брига о светињама. Фонд није против некога, Фонд је за Православље, за очување јединствених цркава.

У чему видите перспективу руско-српских односа?

Братске везе не могу а да не буду стратешке. Руски народ и грађани Русије живели су заједно са српским народом и у тешким тренуцима су били заједно. То је велика перспектива. Економско и политичко стање Србије се стабилизовало. Плодно земљиште није главно, Срби и други народи је велико богатство, које треба стручно искористити.

Како се односите према техничким преговорима Београд-Приштина?

Пре свега бих хтео да кажем да су било који лоши преговори бољи од рата. Не требају конфликти. Живимо у 21. веку, те морамо да улажемо напоре у цивилизовано решење питања. Једна од гаранција је заштита српског становништва и економска интеграција. Косово је било део Југославије, зато има много интеграционих веза, које нису прекинуте. То је јединствени енергетски систем, јединствени транспортни систем. Прошло је време, када су мостове рушили и дизали у ваздух, треба их градити. Имам утисак да су косовске власти почеле да долазе на такву идеју. Из контаката с њима је разумљиво да је могуће се договорити о конкретним корацима, који неће кардинално променити ситуацију, али могу да омогуће кораке усусрет једни другима. Циљ нашег фонда, с обзиром на то да је православље религија добра, религија среће – зашто да не саградимо духовни мост?

Каква осећања имате као Рус, када посетите Корсово?

То је осећај дубоког бола и жалења. Ходамо улицама Призрена, говоримо руски, осећамо се сасвим мирно. Зашто је била потребна огорчена борба? Зашто је била спаљена богословија, саграђена 1996. године? Који је она имала стратешки интерес? Шта су хтели људи, који су срушили споменик Јастребову, то није тврђава. Та бесмисленост просто пренеражује. Међутим, видимо да овде уче лепи млади момци. Уверен сам да је с њима повезана будућност. Мора да се учини све да би будућа генерација имала могућности да скупи оно камење, које смо разбацали, сагради балканску кућу, где није тесно. Тај храм заједничког живљења почиње од образованих људи. Образовање је пут ка мирном животу. То је све трагедија, али оптимистичка. Од 8 хиљада Срба је у Призрену остало само 18 људи. Погледајте размере те несреће. Као Фонд ћемо чинити све да би та духовна установа била обновљена и радила за добробит не само Србије, већ и читавог Балкана, као и Косова.

Извор и фотографије