На свом првом саборовању, млади су искрено сведочили своју веру молитвом, дружењем, разговором, песмом и игром, ширећи уједно свој духовни видокруг, уз мото који је узет из светог Јеванђеља по Луки (7,14): „Момче, теби говорим, устани!“

Сабор је почео светом архијерејском Литургијом коју су служили Његово Високопреосвештенство Митрополит бечки и аустријски и егзарх угарски Константинопољске Патријаршије Г. др Арсениос (Кардамакис) и Његово Преосвештенство константински викарни Епископ за западну и средњу Европу Антониј, Бугарске Православне Цркве, уз саслужење свештенства Константинопољске Патријаршије, Руске, Српске, Румунске, Бугарске и Чешке Православне Цркве.

У својој беседи Митрополит Арсениос је истакао да се овим Сабором прославља Господ, али да скуп младих треба да сведочи и међусобну љубав као и јединство православних хришћана, упркос разликама по националној и културолошкој основи. Заједништво морамо исказивати не само када смо окупљени на једном месту, него и када смо физички раздвојени, у својим молитвама. Митрополит је нагласио да морамо бити захвални и поштовати људе и средину у којој живимо, јер је Аустрија за многе постала друга домовина, која нам омогућава да своју веру слободно исповедамо и живимо у складу са њеним учењем.

Учеснике Сабора је поздравила управница Школског савета др Кристине Ман, као и ректор Кристоф Бергер. Прочитано је и поздравно писмо кардинала Кристофа Шенборна, у коме он истиче значај окупљања православне омладине, чиме „млади показују право лице своје Цркве и граде њену будућност“. Кардинал је свима пожелео срећан и успешан рад.

После заједничког ручка, омладинци су се, по властитом избору, поделили у радне групе, и учествовали у панел дискусијама.

Теме су биле различите: Значај Литургије, Исповест или психотерапија, Партнерство и брак, Питање странаца, Екуменизам, а на два места су се учесници могли и креативно изразити: у иконописању и црквеном певању. Први Сабор православне омлaдине организован је на иницијативу Православне епископске конференције у чијем раду учествује и Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, администратор Епархије аустријско-швајцарске. Организациони део Сабора успешно су обавили румунски свештеник др Николае Дура, чешки свештеник Александар Лапин и вероучитељи православне веронауке. На растанку је Митрополит Арсениос пожелео учесницима да се и следеће године окупе, а најавио је и оснивање једне православне организације младих у Аустрији.

Извор: Беч, 02.10.2012 - Миодраг Мецановић, текст и фото

http://www.facebook....307235782717276

У манастиру живи само један монах протосинђел отац Јоаникије,који је и игуман манастира!С обзиром да сва манстирска непокретна имовина и поседи одузети педесетих година нису враћени,манастир нема никакве приходе,осим новца који епархија Нишка уплаћује лично игуману!Отац и ако јако слабог здравственог стања успева да одржава живом обнову манастира!Трудом добрих људи у физичким пословима,скромним прилозима појединаца и личним залагањем игумана како у земљи тако и иностранству урађено је с обзиром на скромну скупину људи много!Омладина окупљена око манастира покреће акцију "УГРАДИ СЕБЕ У СВЕТИЊУ",штампајући мајце са сликом манастирске цркве како би се скупила сретсва за градњу мале манастирске капије!Како се ближи петстогодишњица манастира 2017.г.,а материјална средства од прилога потпуно исцрпљена,потребно је убрзати радове на санацији црквеног фрескописа,који је један он веома добро очуваних у целој нашој Светој цркви,изградњу новог иконостаса,јер је досадашњи дотрајао и оронуо,изградњу велике и главне капије манастира,комплетну ограду око манастирског имања,завршетак звоника и изградити малу капелу за свакодневна богослужења како би се црква и њен прелеп и редак фрескопис сачувао што дуже!

Са вером у Бога да ће укрепити и оснажити садашње и послати доста нових трудбеника и пријатеља Својих да задржимо и обновимо ову ретку и лепу светињу,с благословом игумана оца Јоаникија и у своје име позивам све људе добре воље да посете страницу и светињу уживо и својим прилозима помогну обнову,

СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА!

Свету Литургију служио је јереј Синиша Шаренац уз саслужење надлежног пароха о. Миодрага Вртикапе. Послије опхода око Храма и резања славског колача о. Синиша се обратио пригодном бесједом. Домаћини су, као и сваке године, приредили трпезу љубави.

Итвор: Епархија ЗХиП

Часу је поред ђака присуствовао и директор школе господин Добривоје Грчак. Владика је са нивоа предавача универзитетског професора прилагодио благу пастирску реч и поуку срдачној пажњи ђака и деце петнаестогодишњег узраста, на заједничку радост и обострано задовољство.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

Предавање Eпископа крушевачког Г. Давида ученицима Гимназије

44:17 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла

Архиепископа Авеља и његову пратњу у Епископској резиденцији у Врању примио је Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије. Архијереји су разговарали о животу и мисији Цркве у Пољској и на овим просторима, као и о међусобној сарадњи.

Извор: Епархија врањска

Митрополит Амфилохије је поучио сабрани верни народ речима: - Дошли смо, драга браћо и сестре, данас овде не по својој вољи, него послани од самога Бога, Христа Бога нашега, да вам донесемо и благословимо Христово Васкрсење које данас и сваке недеље прослављамо. Христово Васкрсење је суштина наше вјере и суштина нашег хришћанског живота. Дошли смо послани Духом Светим, да донесемо љубав Божију - не ону љубав коју људи дају, него ону љубав коју Бог даје. Та љубав јесте сами Бог у кога ми вјерујемо. Јер основна истина Јеванђеља Христовог јесте да је Бог љубав и да је љубав не само Бог него да смо и ми призвани да волимо Бога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом и да волимо једни друге. У име те Љубави се ми крштавамо, јер када се крштавамо у име Оца и Сина и Духа Светога ми примамо у себе Бога који је Љубав. Тиме се сједињујемо са Богом као вјечном Љубављу и тиме се сједињујемо једни са другима. Сви они који су се крстили у име Господње од апостолских времена, кроз две хиљаде година, примили су исту Љубав Божију и истог Бога. Сви су примили печат дара Духа Светога, Који је откровење и јављење Божије Љубави.Ту Љубав Божју ми вам доносимо из старог краја, вашег и нашег, тамо где су се наши преци крстили и живели у Цркви Божијој православној, где су примили печат дара Духа Светога и где су многи постали светитељи Божији. Имамо свете цареве, свете патријархе, свете свештенике, свете монахе и монахиње, свете младиће и дјевојке, имамо мученике који су за Христа пострадали. Христос је пострадао за нас и за спасење свијета. Свети мученици Христови су пролили своју крв за Христа. И наш српски народ је дао велике светитеље, велике мученике, дао је свете мајке - да се сетимо мајке Јевросиме, мајке Краљевића Марка, да се сетимо мајке Југовића и њених девет синова, да се сетимо мајке Ангелине Крушедолке, њеног мужа светог Стефана Деспота и њених синова светог Максима и Јована. То су праве мајке, које су биле светитељке и своју децу васпитале у страху Божијем, тако су и деца њихова постали светитељи. Таква је била мајка и нашег Светог Саве, и сви други потомци њени из свете династије Немањића који су Богу угодили и који су постали свети Божији људи и жене. То је оно на што смо позвани сви ми хришћани, без обзира којем народу припадамо, којим језиком говоримо, у које вријеме живимо. Све нас је сами Бог позвао: ''Будите свети као што је свет Господ Бог ваш''. То је позив свима нама и то је оно што Црква на свих пет континената проповиједа и то је оно што Црква проповиједа и овде у вашем храму. А ви сте та Црква Божија и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога јесу Црква Божија. Тако сте и ви овдје свето семе Цркве Божије православне, потомци светих из рода нашег светосавског, који сте овде, иако далеко од отаџбине ваших предака, успели да сачувате вјеру православну и подигнете овај свети храм, који је мали на изглед, али је велики по значењу. Јер храм се не мери по томе колико је велики, већ по ономе колико се служи у том храму. У овом светом храму се служи и ми смо данас служили свету Литургију, принели смо свете дарове Христу Богу нашему. И Христос је принео себе на дар нама. Призвали смо Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да претвори наш хлеб и наше вино у Тијело Своје и Крв Своју, и да се ми причестимо Тијелом и Крвљу Христовом. То је нешто највеће што се догађа, не само на земљи него и на небу и у свим могућим свијетовима. Нема ничега већег од тог догађаја силаска Духа Светога и претварања хлеба и вина у Тијело и Крв Христову и нашега причешћа Тијелом и Крвљу Христовом. Ми тада постајемо једно са самим Богом, примамо у себе вјечни живот, постајемо једно једни са другима. То јесте Црква Христова. Тамо где је Христос, тамо где је Дух Свети, тамо где је епископ православни, где је свештеник, где је ђакон и где је верни народ Божији сабран, ту је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. То је велики Божији дар и благослов. За мене је велики Божији благослов што сам данас овде први пут међу вама и са вама, као епископ наше Српске Цркве, Митрополит црногорско-приморски, и епископ наше нове Епархије буеносаиреске и централно-јужно америчке. Велика је радост да сам дошао овде међу вас и да посведочим да је дошао нови свештеник. Свештеник је онај који окупља, који крштава, који венчава, који причешћује и који служи Литургију, који благосиља и уједињује, који учи науци Божијој. Ево отац Александар долази са благословом Божијим са благословом Цркве, са љубављу, да служи народу и да служи вама. Радујем се што овде међу вама има много дјеце и то је благослов Божији. Занимљиво је поменути да се у Каракасу налазио антиминс патријарха Димитрија, од недеље је он у Маракају и на њему ће се убудуће служити Литургија у цркви светог Јована Крститеља.

После свете архијерејске Литургије на којој се сабрало преко стотину парохијана цркве Светог Јована Крститеља у Маракају уприличена је трпеза љубави.

Извор и фотографије: СПЦ

У својству епископа-администратора Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке, митрополит Амфилохије већ други пут борави у канонској посети Каракасу и Венецуели. Овог пута, осим грчког свештеника Емануила који је имао обавезе, окупили су се сви православни свештеници, као и владика Игнатије, и саборно служили свету Литургију, што и свима јесте циљ - да се и у будућности сабирамо и Богу молимо као једна Света Саборна Апостолска Црква, како би мисија Православне Цркве била успешна и како би православни у Јужној Америци били светлост и сведоци Васкрслога Господа нашега Исуса Христа.

Овај свакако велики дан за малу православну заједницу и наше Србе у Венецуели, својим присуством увеличао је и амбасадор Белорусије г. Олег Сергејевич Паферов у пратњи своје супруге и секретара г. Дмитрија Деревенског.

Митрополит Амфилохије је литургијску беседу отпочео речима једног великог богослова: ''Онај који разуме и зна шта је света Литургија, тај зна и разуме шта је Црква Божија - Црква Христова''. Ми смо управо служили свету Литургију, као што је служе сви православни кроз сву историју и данас широм света. Литургија коју смо служили јесте управо суштина Цркве Христове. У њој је садржана сва наша вера хришћанска и православна. Кроз њу исповедамо веру православну. Истовремено исповедамо како и на који начин треба да живимо у овом свијету. У светој Литурији сазнајемо да је свето причешће Тјелом и Крвљу Христовом суштина свете Литургије и суштина нашег хришћанског живота. Да би могли да се причестимо Тијелом и Крвљу Христовом, прво треба да се крстимо у име Оца и Сина и Духа Светога. Јер онај који се не крсти у име Оца и Сина и Духа Светога не може да прими светињу, јер се светиња даје само онима који су свети. Тако и кажемо на крају Литургије - Светиња Светима. То говори епископ или свештеник на крају свете Литургије, подигне свете Дарове, свето Јагње, свето Тијело Христово и каже да се ова светиња може дати само онима који су свети, који су крштени, који су миропомазани, који су примили печат дара Духа Светога и који испуњавју заповести Христове, који живе по заповестима Божијим. Знамо које су заповести Божје. То су десет Божијих заповести пророка Мојсија и дужни смо да их испуњавамо, а све Божије заповести се сабирају у оне две Христове заповести и гласе: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом;” и „Љуби ближњега свога као себе самога" (Мат.22,37-40; Мк.12,30-31). Те две заповести су пуноћа хришћанскога живота и то је оно што треба да чинимо да би постали заједничари Тијела и Крви Христове и да будемо истински чланови Цркве Христове, Цркве Божије, Цркве Православне. Уопште није битно којим језиком говоримо, није битно којем народу и којој нацији припадамо, није важно у које време смо се родили. Важно је да ли смо крштени, да ли смо миропомазани, да ли живимо хришћански. То је предуслов да примимо Тијело Христово и Крв Христову. Сав живот Цркве се састоји у припреми за причешће и примању светога причешћа. И сав наш хришћански свакодневни живот и рад треба да буду благословени и освећени светом Литургијом и светим причешћем. У древној Цркви, за оног који се не би причестио од хришћана једампут у току четрдесет дана сматрало би се да не припада Цркви Христовој. И ми смо то научили од нашег учитеља и просветитеља Светога Саве. Тако су научили и чинили и сви православни хришћани у свим временима. Данас смо благословени што је овде са нама епископ Антиохијске Цркве, владика Игнатије. Антиохија је мјесто и град где су ученици Христови први пут добили назив хришћани. Тамо су Христа проповедали апостоли Павле, Петар, Сила, Тимотеј, свети мученик Игнатије Антиохијски, чувени светитељ по коме ево и наш владика Игнатије носи име. Свети Игнатије је мученички пострадао крајем првог века после Христа у Риму. Идући на мучеништво, написао је чудесне посланице. У једној посланици моли хришћане Рима да не спречавају да он мученички пострада. Он жели да пострада за Христа, он жели да га лавови растргну, да постане као самлевена пшеница, како би се што пре сјединио са Христом. Тако су се трудили сви светитељи Цркве Христове кроз вијекове. Зато ми и служимо Литургију, јер на светој Литургији ми примамо Тијело Распетога и Васкрслога Христа и постајемо једно са Христом. С ким се сједињујемо? Са Богом се сједињујемо! Примајући Тијело Христово задобијамо Живот Вјечни. Свакодневни хљеб који једемо је за живот и за здравље овде на земљи, за тјелесни живот. А када једемо Тијело Христово, хљеб Христов, онда задобијамо живот вјечни. И кроз Тијело Христово, Њега као Хљеба Живота, добијамо смисао. И наш свакидашњи живот и наш хљеб који једемо свакодневно, наше рађање и све што радимо и што чинимо добија свој смисао. Од смртних бића постајемо бесмртна, имамо оно што је вечно и бесмртно, а то јесте управо Тијело и Крв Христова. Зато је Литургија суштина нашег хришћанског живота. Основна је дужност сваког хришћанина крштенога у име Оца и Сина и Духа Светога да што је могуће чешће учествује у светој Литургији, Али не само да присуствује као што присуствујемо позоришној представи, концерту или фудбалској утакмици. Није тако напе учешће у Литургији. У Литургији треба да учествује и ум наш, и душа наша, и срце наше, и тијело наше и сво наше биће. На жалост морам да кажем да смо ми православни Срби, у свим српским крајевима, занемарили свету Литургију и свето причешће, да се ретко причешћујемо, да мало учествујемо у светој Литургији. Понекад замењујемо свету Литургију нашом славом. Добро је што имамо славу, светитеља који је покровитељ нашега дома, али слава само треба да нас уведе у свету Литургију и да нас приведе светом причешћу. Славски колач је само симбол светог причешћа и не може заменити свето причешће и свету Литургију. Као што не може заменити свету Литургију и учешће у Литургији паљење свијећа, које су символ и дар Господу за живе и за покојне, али у исто време и символ како ми треба да горимо као свијећа пред лицем Божијим. То је благослов који вама овде доносим од Светога Саве, од храма Светога Саве који градимо и који један од највећих православних храмова на свету, где сам и председник Одбора за градњу.

Доносим вам благослов светих патријараха пећких, почевши од Светих Саве и Арсенија па све до нашега светога патријарха Павла. Сви су они учили народ српски да долази на Литургију. Доносим вам благослов светог Василија Острошког и светог Петра Цетињског. Сви су они васпитавали наш народ да се сабира око светиње Божије, око Тијела и Крви Христове и да тако постају једно са Живим Богом. Да тако, једни са другима, остварују најдубље јединство које може да се оствари овде на земљи. Јер Свето Причешће не само што нас сједињује са самим Богом, оно нас сједињује и једне са другима јединством вечним и непролазним. Све остало је пролазно, али Црква Божија и Христова је непролазна. Она је као заједница вијечна. Зато смо ми данас заједно овдје: и наш брат владика Игнатије и брат Василије, који је свештеник Румунске Цркве, и наш поштовани отац Павле. То је показатељ да је Црква једна и неразорива. Зато је овде и дошао свештеник Александар са својом породицом. Пре свега, дошао је да служи Литургију, али да би служио Литургију треба да има коме да служи и потребно је да се народ који припада овој Цркви окупља у што већем броју. Дај Боже да тако и буде у овоме храму светог Ђорђа, беседио је митрополит Амфилохије.

Овом приликом епископ Игнатије се захвалио на позиву оцу Александру и изразио радост што је присуствовао дивном свеправославном литургијском сабрању, понудивши помоћ у успостављању живота и мисије наше Цркве на овим просторима.

Извор и фотографије: СПЦ

НА ЛОКАЛНОМ НОВОУ ЦРКВЕ У ДАЛМАЦИЈИ

ЛИТУРГИЈСКИ ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ НИКОДИМ МИЛАШ

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ - ИСПОВЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА

У својој беседи Епископ Фотије је између осталог говорио о житију великог Епископа далматинског Никодима Милаша, који на нивоу Епархије далматинске, како у клиру, тако и у народу, све више ужива поштовање као свети. Епископ Фотије је нагласио да је Милаш својим животом, подвигом и богословљем, био „пастир добри“ по угледу на Самога Христа и велики заштитник и исповедник светог Православља.

Данас је извршено литургијско сећање на пренос светог тела (моштију) Епископа Никодима Милаша 1930. године из Дубровника у Шибеник.

Молитвама светог Никодима, Епископа далматинског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!

Овај преблажени и богоносни отац наш и учитељ Цркве, Никодим живљаше на древним православним просторима, свештене Далмације. Док он столоваше у граду Задру који у то време беше под влашћу Млетака, поверна му паства, између осталог, бивствоваше и под тешком аустроуграском владавином.

Родитељи овог благог пастира беху благочестиви вером и велики у хришћанском трпљењу. Они живљаху веома скромно, чак и оскудно. Отац му Тривун, потомак веома побожне српске породице у Далмацији, бављаше се трговачким занатом у аустро-угарском граду Шибенику. Мати му Марија, пореклом Италијанка, свим срцем прими веру Православну; и касније како и сам свети владика Никодим сведочаше постаде таква православна, да беше боља од многих, које се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине.

Овај велики бранитељ вере Православне, отац наш Никодим, упркос свим невољама и тешкоћама успе да заврши високе школе, како световне тако и духовне. По повратку из Русије, након школовања на Кијевској духовној академији, верно послужи Цркви Христовој као учитељ и духовни отац православне школе у Далмацији.

Када је аустроугарска власт покушала да наруши црквено-канонски поредак свете Цркве Христове, овај богонадахнути јерарх устаде јеванђелски и пером да брани Ону коју ни врата ада неће надвладати, те у том подвигу истрајаше све до своје блажене кончине. А каква све гоњења, клевете, лукавства и насртаје достојанствено поднесе овај Светитељ Божији у једном од својих, за веру отачку и Цркву Христову, дела непобитних и сам детаљно приповеда.

И будући Промислом Божијим уздигнут на трон Епископа далматинских, смиреномудри отац наш Никодим благодушно још већа страдања, не само од безбожне власти, већ и од оних који стадо Христово хоћаше да поунијате, претрпе. Али, као што од давнина велики наши Оци устајаху у одбрану вере Православне, тако ни праведни Никодим не устукну пред новим учењем Латина, већ огњено и са великим усрђем учаше свеосвећена чеда своја и верни православни род српски љубави Христовој и хођењу уским путем ка горњем Јерусалиму.

Апостолски ревноваши у винограду Господњем, непоколебиво се држећи Невидљивога као да Га види, овај богомудри пастир и проповедник науке Христове удостоји се да на дан великих страдања Христових преда своју трудољубиву душу у руке Оца Небеског.

Али и сада, као миомирисни изданак лозе светосавске, овај богоносни Светитељ, делима и подвигом својим силно крепи и утврђује душе наше. Амин.

Извор: Епархија далматинска

Црква брвнара неколико пута се селила из села Велишевац у Топлицу, а одатле у Рибницу и пре 107 година пренета је у село Планиницу и за ову светињу се каже да је путујућа црква.

Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Гроздан Симић, протојереј Саша Тимотић - архијерејски намесник колубарски, протојереј Ненад Вучићевић, протонамесник Горан Гладовић, јереј Владимир Терзић и ђакон Слободан Алексић.

На крају Свете Литургије подељене су Архијерејске грамате најзаслужнијим приложницима који су помогли да се ова Светиња обнови, и овом приликом освећена је нова звонара.

Извор и фотографије: Епархија ваљевска

На почетку Литургије у чин чтеца Владика је рукопроизвео Славка Обрадовића. Сабрани народ Епископ је поучио на крају Литургије, а затим је уследила трпеза љубави. После Димитровграда Владика Јован је посетио село Велики Јовановац и обишао новоизграђени храм светог Саве.

Извор: Епархија нишка

Литургијском сабрању присутвовали су градоначелник Зајечара господин Бошко Ничић, академик Владета Јеротић, бројни умјетници, сликари, пјесници као и велики број вјерног народа.

Владика Василије се у својој бесједи осврнуо на дан од прије двадесет година када је у трон епископа тимочких увео Епископа Јустина, говорећи о великом подвигу и труду Епископа Јустина на њиви Господњој и о сасвим другачијем и бољем црквеном животу данас на подручју ове епархије од дана када је устоличен епископ Јустин. Потом је пожелио још доста успјеха Владики Јустину у будућем пастирском раду.

Након Литургије и пригодног културно-умјетничког програма, у порти храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, гости су обишли храм у изградњи у Зајечару посвећен Вазнесењу Господњем.

Потом су обишли чувено археолошко налазиште Гамзиград са царским градом FELIX ROMULIANA у близини Зајечара гдје су се упознали са остацима три ранохришћанске базилике на овом локалитету, као и са гробницом римског Цара Галерија и његовим едиктом у којем се први пут спомиње ријеч толеранција а који је предходио Константиновом Миланском едикту из 313. године.

Након обиласка овог локалитета гости су посјетили Гамзиградску бању гдје је приређено послужење.

____________

Двадесетогодишњица архијерејске службе Епископа тимочког г. Јустина

2. Октобар 2012 - 11:16

„Сила Часног Крста“ назив је изложбе дуборезних радова Епископа тимочког г. Јустина, којом је 29. септембра 2012. године у 19 часова у галерији Народног музеја у Зајечару, почело обележавање двадесетогодишњег јубилеја његовог архипастирског служења.

Окупљенима се најпре обратио директор музеја г. Бора Димитријевић истакавши да нас је Епископ Јустин све необично обрадовао, јер је дозволио да видимо један други део његове душе и схватимо, кроз његов микрокосмос, да смо сви на овом свету привремени и пролазни. Окупљенима се обратио и градоначелник града Зајечара г. Бошко Ничић и песник Добрица Ерић који је говорио своју песму посвећену Епископу тимочком г. Јустину.

Након тога је, у поздравном слову, Епископ Јустин пренео благослов, честитке и молитве Патријарха српског г. Иринеја да ово сабрање буде у духу онога што наша Црква нуди, а затим је уваженим званицама одшкринуо врата своје тридесет година дуге историје рада у дуборезу, истакавши да је први крст у дрвету израдио пре поласка у манастир Црна Река, као потребу да се наоружа свеоружјем Божјим, јер је знао колико је велики труд и подвиг који му предстоји. Касније је, кроз цео свој монашки живот, црпeо силу и инспирацију кроз израду крстова, откривајући тако чудесни лик Крстоваскрслог Господа који је ради нас људи и ради нашег спасења пролио своју пречасну крв.

- Господ као предивни уметник открива ми своју природу и да у знаку крста препознајем и потребе овога света, те затим радим прву панагију 1991. године. То је било прво дело које излази из мога рада крстова. Године 1997. када сам већ овде постао Епископ радим своју прву Црну Реку, која ми је много недостајала, јер сам тада дошао овде, у један тежак крај, то морам да кажем, који није ишао у складу са оним што Господ од нас тражи, а само мало од нас тражи. Урадио сам њу и тиме сам у ствари дотакао творевину. Али Господ ми открива да сва природа и сва творевина тражи Њега. Сва Божја творевина, Божја природа и сав овај дивни свет који је Господ Бог створио жели да га крст Божји закрили, да му крст Божји да снаге и силе да опстане и остане на путу Божјем.“

Изложбу је затим отворио Епископ бачки г. Иринеј честитавши Епископу тимочком, у име присутне браће архијереја, двадесетогодишњицу пожртвованог служења у нашој Цркви рекавши између осталог и следеће: - Да је неко само две године Епископ, па већ је нешто учинио за Цркву, а поготову кроз двадесет година. Из стицаја разних околности које нису зависиле од нас људи, које су плод једног тешког времена, као што је с правом нагласио један од других мојих предговорника, постојала је и у овој Епархији као и широм наше помесне Цркве велика духовна опустошеност и велики проблеми и изазови. Требало је управо у то време када је Преосвећени Владика Јустин постао Епископ, а некако и већина нас овде присутних - неко мало пре, неко мало после - прихватити ту свету и одговорну апостолску службу. Требало је у том времену не само настављати оно што су други пре нас радили, или бар започели, него врло често ако не и најчешће почињати од нуле. Али слава и сила Божја се показује увек у нашој немоћи и све оно што нама као људима није лако доступно и понекад нам изгледа немогуће, постаје том силом и благодатном помоћу Божјом не само могућност него и стварност. То се дешавало у свим нашим крајевима, у свим епархијама наше Цркве. То се десило и овде и велики део те заслуге за такав један духовни препород поред свих - поред свештенства, народа и монаштва - носи управо личност Епископа. Дакле, честитам од срца ову лепу годишњицу, двадесетогодишњицу тог плодног и благословеног служења у винограду Господњем, теби Преосвећени брате и саслужитељу, Владико Јустине, и целој овој месној Цркви коју предводиш на путу ка Царству Божјем.

Изложби су присуствовали Преосвећена господа архијереји Браничевски Игњатије, Шумадијски Јован и Рашко-призренски Теодосије, и многе личности из политичког, културног и јавног живота. Овај догађај увеличали су, између осталих, академик Владета Јеротић, сликар Милош Шобајић, песник Адам Пуслојић, као и брат Епископа Јустина протојереј Дејан са породицом.

Круна овог значајног јубилеја била је торжествена света Литургија, која је у недељу, 30. септембра 2012. године, служена у саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару на којој је началствовао Епископ зворничко-тузлански г. Василије уз саслужење Преосвећене господе Епсикопа Бачког Иринеја, Тимочког Јустина, Шумадисјког Јована, Рашко-призренског Теодосија и свештенства.

На крају свете Литургије Епископ Василије се пригодном беседом обратио верном народу: - Помаже вам Бог браћо и сестре. Ево нас данас сабраних у име Господње у овоме прекрасноме храму, у овоме дивноме граду, у овој покрајини, Тимочкој Крајини, да узнесемо благодарност Господу и жртву на светом олтару ове цркве од свију и за све; да замолимо Господа да Он са небеских висина буде увек са нама и да нам помогне да ми будемо са Њим; да нас благосиља, да нам осветљава стазе живота нашега. Господ је рекао, чули сте у данашњем светом Јеванђељу: Ко хоће за мном да пође нека узме крст свој и пође за мном. Ваша Преосвештенства, драги слављениче Владико Јустине, данас управо ове речи светога Јеванђеља могу се на тебе применити. Не само од оног момента када си постао Епископ, примио достојанство епископског чина, него од онога момента када је твоја нога крочила у манастир и када си у подвигу, постом и молитвом, молио Бога и приносио жртву од свију и за све. Божије милосрђе и провиђење извољењем Светог Архијерејског Сабора изабрали су тебе за Епископа Богомчуване Епархије тимочке. Пре двадесет година дошао си на овај трон, устоличен си, али не да седиш у трону и да теби народ долази, него ти си међу народ полазио, одлазио и идеш и проповедаш реч Божију и сејеш семе Христове свете науке.

Дошао си у овај прелепи град, међу овај благочестиви народ у ову дивну Епархију, која је овенчана великанима рода нашега, која је овенчана дивним светињама у којима се прославља име Божије. Ја ти честитам овај твој велики јубилеј, двадесет година мукотрпнога архијерејскога служења – да ниси у оном буквалном смислу примио архијерејски сан, него да си животом својим наставио онај подвиг који си у Црној Реци, у манастиру подвигом подвизавао се, наставио и овде међу овим благочестивим народом. Знам и сећам се онога дана, када је било твоје устоличење, колико је било врло мало народа. А данас, хвала Богу, народа је доста, много, а то нешто значи – да је твоја света десница благосиљала и да је Бог твој помоћник био до сада, а биће и од сада; да је твоја реч и преко твоје речи сијање Јеванђељске истине, плодом уродила и да данас береш те плодове. Доказ да делаш добро међу народом јесте и што си створио хармонију између оних који представљају државу на овим просторима у општинама, јер ево подиже се у овоме граду један велелепан свети храм у коме ће се такође служити служба Божија и приносити жртва од свију и за све. Нека ти је срећно и Богом благословено теби, твоме часном свештенству, преподобном монаштву, да још више и још снажније оне способности, онај дар који ти је благи Господ подарио да га сејеш у плодну земљу ове Тимочке Крајине међу овим благочестивим православним народом. Драга браћо и сестре, вама треба да буде велика част и једна животна потпора што имате оваквог Архијереја, Епископа, Владику у својој средини, који вам својим животом потврђује истину светога Јеванђеља. Јер он је, по оној песниковој, добар пастир, што оно каже ином то и својим потврђује чином. Нека светлост твога живота Владико, и на даље светли свима у тами и да се светли светлост твоја пред људима да би људи и на даље гледајући твоја добра дела славили Оца нашега који је на небесима. Нека Владика Јустин живи на многа и блага лета са својим часним свештенством, преподобним монаштвом и вама благочестиви народе Цркве наше светосавске. Благословио вас Свемогући Бог, Отац Син и Дух Свети, Свесвета, Животворна и Нераздељива Тројица. На путу вас срећа сусретала, молитва вам небу допирала, што од Бога желели, а добра тражили, Бог вам дао снагу вере, наду на помоћ Његову, умножење љубави толико потребне међу нашим родом, добра здравља, дуга и честита живота, живели на многа и блага лета. Амин, Боже дај.“

По завршетку свете Литургије уследио је културни програм у порти саборног храма, у коме су наступали женски вокални састав ,,Маринике” из Неготина, са репертоаром старе српске и влашке народне музике, затим песници Добрица Ерић и Адам Пуслојић да би на крају реч узео наш уважени академик Владета Јеротић.

Полазећи према Гамзиградској Бањи, где је приређена свечана трпеза, гости су имали прилике да виде и нови зајечарски храм посвећен Вазнесењу Господњем у насељу Котлујевац као и археолошко налазиште Гамзиград, царску палату Максимијана Галерија Феликс Ромулиана, из 4. века, недалеко од Зајечара, у којој се налазе остаци хришћанских храмова из 4. века, велике базилике из 6. века, мермерна крстионица и мноштво других хришћанских обележја и трагова, из раног средњег века.

У веселом и слављеничком расположењу, у присуству уважених званица, честитке и здравице Епископу Јустину, поводом 20 година архијерејског служења, за трпезом говорили су Епископ зворничко-тузлански г. Василије и г. Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама.

На крају, Епископ тимочки г. Јустин је захвалио свим присутним, пожелевши им да их радост коју Спаситељ изобилно дарује прати у све дане живота њиховог.

Извор и фотографије: Епархија зворничко-тузланска, СПЦ

У овом некада веома лијепом и богатом планинском селу а данас потпуно расељеном међу рушевинама и остацима кућа, штала и других помоћних објеката постоје и зидови штале који сведоче о великом усташком злочину. Наиме, тај злочин се десио на Малу Госпојину 1941.године. Усташе пристигле из правца Купрешког села Злосело најприје су у засеоку Плавшићи затворили у шталу седамнаестеро чељади Тодорић Симе и живе запалили а потом преживјеле звјерски мучили. Затим су се упутили у засеок Ћате и на исти начин уморили 59 мјештана од којих највише из породице Ћато Симе. Међу убијенима су цијеле породице од дјеце у колијевци па до оних најстаријих. Само неколицина се спасила који су се тога дана нашли ван села чувајући стоку на пашњацима. Након стравичног злочина усташе су опљачкале и спалиле село и отишле према Доњем Вакуфу. Изгорјела и унакажена тијела ових мученика су тек трећег дана сахрањена у непосредној близини. Ову истину и данас преносе преживјели очевидци Цвијан Тодорић и Осто Илић. Након рата педесетих година над овом масовном гробницом су преживјели и потомци подигли омање крсно знамење и на њему уклесали да се не заборави.

Благословом Владике Хризостома прошле 2011.године формиран је Парохијски одбор за очување успомене на пострадале парохијане током II свјетског рата (од 1941-45.г.). На челу Одбора са парохом стројичким протојерејем Чедомиром је др Ћато Стојан потомак страдалих мученика водичких. Одслужен је парастос и покренута иницијатива за изградњом спомен капеле.

Ове године у суботу по Крствдану Владика Хризостом је посјетио ово Jaњско село и стратиште у њему. Благословио је ову добру намјеру и извршио парастос мученицима. Говорећи о овом страшном злочину над Јањанима али и уопште о геноциду над српским православним народом почињеним од стране усташа током II свјетског рата Владика Хризостом је енергично поновио да иако је прошла 71 година не смију никада бити заборављени. ''Почев од првих вјекова хришћани су се молили и градили цркве на гробовима мученика тако ево и овдје радује нас чињеница да ће ови мученици добити достојан споменик а то је мања црква-капела у којој ће се служити свете литургије. У којој ће се чувати успомена на велику и највећу жртву. Молећи се Господу и Пресветој Богородици желимо да осјењени силом Часног Крста Господњег успјешно довршите ово Богоугодно дјело'' зажелио је Владика Хризостом. Др Ђато Стојан је поздравио Владику и захвалио на посјети. Обузет емоцијама није могао задржати сузе јер је, како рече, дочекао, ''да му се оствари највећа жеља и сан да се достојно одужи својим прецима-мученицима.'' Слушајући очевидце старину Осту и друге Владика је обишао село и остатке домаћинстава у њему.

Нова спомен капела биће прва у Епархији посвећена Часном Крсту Господњем. Предлoжено је да се сваке године у суботу по Воздвижењу Часног Крста саборно окупља на овом светом мјесту.

Протојереј Чедомир Арамбашић

Извор и фотографије: Епархија бихаћко-петровачка

У својој беседи епископ Фотије је позвао све верне да се што чешће причешћују светим тајнама, јер на тај начин задобијају опроштај грехова и живот верних. Поред тога Епископ Фотије је говорио о житиу Св. Софије и њених кћерки Вере, Наде и Љубави, које су пострадале у време римске империје у другом веку и оставиле пример непоколебиве вере у Господа а и пример свете, врлинске породице.

После свете Литургије сви сабрани имоћани су имали прилику да се поклоне митри Св. Василија Острошког, коју је Епископ Фотије донео са собом из Шибеника, као велику светињу дивнога чудотворца и светитеља Василија Острошкога, коме је посвећен и манастир у Црногорцима код Имотскога.

После Свете Литургије за све присутне приређена је трпеза љубави у просторијама Ц.О Имотски, трудом надлежног свештеника о. Драгана Михајловића.

Извор: Епархија далматинска

САОПШТЕЊЕ

Са великом забринутошћу већ данима пратимо бесомучну медијску кампању екстремних косовских медија да се саборни храм Христа Спаса у Приштини претвори у "Меморијални музеј косовских Албанаца" или сасвим уклони. Овакве идеје, које су се могле чути на недавној седници сената косовског Универзитета у Приштини, Епархија Рашко-призренска са својим верним народом најоштрије осуђује као покушај директног гажења не само имовинских права наше Цркве, која је почетком деведесетих година по законској процедури добила дозволу за градњу храма у центру Приштине, већ пре свега верских права и слобода српског православног народа на Косову и Метохији.

У време када је у центру Приштине, недалеко од места где се уздиже Спаситељев храм, подигнута огромна римокатоличка катедрала, а у плану је ускоро и подизање, како се већ наговештава, једне од највећих џамија на Балкану, намера да се поруши или обесвети незавршени Саборни храм Христа Спаса у непосредној близини Универзитета представља отворени позив на дискриминацију и наставак процеса затирања српске духовне баштине на Косову и Метохији. Овакве идеје, које нажалост долазе од појединих лица која себе сматрају академским грађанима, неодољиво подсећају на идеологију Енвер Хоџине Албаније у којој су на стотине цркава и џамија претворене у разне меморијалне музеје, биоскопе, или су потпуно порушене. Поготово је цинична и неморална идеја да се храм претвори у меморијални музеј косовских Албанаца и то у граду из кога је протерано готово целокупно српско становништво и у коме је од 40.000 предратних Срба Приштеваца остало само педесетак старијих људи.

Позиви из кругова косовског Универзитета у Приштини на уништење једне хришћанске цркве у центру града, која се, узгред речено, годинама користи као депонија и јавни нужник, шаљу у свет поруку отворене нетрпељивости и верске мржње која је након оружаног сукоба на Косову и Метохији довела до систематског уништења преко 150 српских православних цркава и скрнављења на стотине хришћанских гробаља.

Епархија Рашко-призренска остаје као и до сада при чврстом и децидном ставу да се намена храма чија је изградња започела на иницијативу блаженопочившег Патријарха Српског Павла, тадашњег Епископа Рашко-призренскога, ни на какав начин не може мењати и да ће сваки покушај уклањања или даљег скрнављења ове хришћанске светиње, која је годинама на мети екстремиста, бити сраман и варварски гест који ће осудити цео цивлизовани свет.

(крај саопштења)

У наставку преносимо текст о писању косовске штампе са сајта РТС:

Неизвесна судбина српске цркве у Приштини

На последњој седници Сената Универзитета у Приштини изнета различита мишљења судбини недовршене српске православне цркве у том граду, од тога да је треба срушити или претворити у "музеј патње косовских Албанаца", пише "Коха диторе".

О судбини недовршене српске православне цркве Христа Спаса у центру Приштине, чија је изградња започета деведесетих година, на Косову се износе различита мишљења, међу којима и да је треба срушити или претворити у "музеј патње косовских Албанаца", пише Коха диторе.

"Независно од околности под којима је изграђен објекат, који је остао и данас незавршен, има различитих мишљења, од тога да га треба порушити, можда претворити у музеј патње косовских Албанаца, до предлога да се настави изградња и да она у будућности служи ономе чему је била намењена, буде место где ће се људи молити свом богу", пише приштински лист.

Како се наводи, то питање је актуелизовано у петак, на последњој седници старог сазива Сената Универзитета у Приштини, пошто је црква изграђена у оквиру универзитетског центра, у време, како се тврди, "најжешћег апартхејда Србије на Косову".

Посланик Љутфи Хазирим, бивши заменик премијера и бивши министар културе, сматра да треба наставити са изградњом цркве и не мењати јој намену, јер ће тиме, како сматра, Албанци добити политичке поене.

Актуелни министар културе, омладине и спорта Мемљи Краснићи, са своје стране није хтео да коментарише садашње дискусије, тако што је за Коху доторе рекао да ни објекат, нити земљиште на којем је црква изграђена, није власништво министарства на чијем је челу.

Директор Института културног наслеђе општине Приштина, Хаџи Мехметај, међутим, сматра да цркву треба срушити управо због времена у којем је изграђена и чињенице да је то, како тврди, "симбол бахатости режима који је све албанске студенте отерао да Приштинског универзитета".

За академика Реџепа Ферија најважније је да тај објекат српске православне цркве више не изражава верска опредељења. Он сматра да студенти треба да буду ти који ће захтевати да се том објекту одреди да буде место за хуманитарне, научне и стручне дебате.

Новоизарбани ректор Универзитета у Приштини, Ибрахим Гаши, рекао је за "Коху" да има много пречих послова него ли да се бави судбином цркве.

Недовршена Црква Христа Спаса у Приштини је после сукоба 1999. године била мета напада, унутрашњост цркве запуштена, а у околини је никло нехигијенско насеље.

Извор: Епархија рашко-призренска