Покровска црква је била тесна да прими све оне који су се сабрали да прославе Пресвету Богомајку и Њен часни Покров. Након Свете Литургије приготовљена је Трпеза љубави.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по Јеванђељу

10:35 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на крају Литургије

5:49 мин.

Беседа о. Јована Вуковића на Трпези Љубави

3:07 мин.

Беседа о. Ђорђа Милојковића на Трпези Љубави

4:07 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла

"Ипак, било је лепо, сви смо заједно обележили завршетак овогодишње бербе грожђа, а истовремено Господу смо се захвалили на свим плодовима које нам је дао” - додао је прота Миленко. Након Литургије у Дому културе одржан културно-уметнички програм који су за присутне припремила деца из О.Ш. “Светозар Марковић” из Велике Хоче, а специјални гост био је ансамбал “Венац“ из Грачанице.

Велика Хоча је метохијско место са 13 средњевековних цркава и један од најпознатијих винарских региона у Србији још од времена Стефана Немање. Многи виногради су од 1999. Опустошени, а чокоти већим делом посечни. Због небезбедности виногради се обрађују само у кругу од 500 метара око места. Православни верници данас обележавају празник светог Кирјака у народу познатији и као Михољдан. Према народном веровању, после Михољдана наступа права јесен која је календарски већ увелико почела.

(Извор: Радио КИМ)

Како би сви планирани радови били завршени и доведени до нивоа који одговора поменутом чину брине се Компанија Бен мал груп из Велике Кладуше.

Данас, 15. октобра 2012. године преосвећени владика Хризостом посјетио је градилиште како би са директором односне компаније издефинисао одређене детаље, али и да види како напредују радови.

Овом приликом позивамо све расељене, прогане и избјегле Бихаћане да се 10. новембра окупе у Бихаћу како би се са владикама и свештенством епархије бихаћко-петровачке и благочестивим народом молили Богу и славили Његово име свето, те у границама својих могућности помогли овај храм, ову парохију и црквену општину да настави са радовима до освећења храма.

Наглашавамо, биће ово прва света литургија у новообновљеном храму, али не и освећење храма. Освећење храма биће заказано, како каже преосвећени владика Хризостом, у своје вријеме ако Бог да 2013. године, а поводом 1700-годишњице јубилеја миланског едикта. Дивна прилика да се баш овај велики јубилеј прослави освећењем ове цркве.

Богољуб-Р.

У препуном храму Св. Преображења Господњег служена је Архијерска Литургија, којом је началствовао Његово Преосвештенство Г.Г. Георгије уз саслужење свештенства епархије канадске. Кумство овог великог славља је припало госпођици Меланији Поповић из Стони Крика.

Након Божанствене Литургије уприличена је академија и промоција нових издања епархијске издавачке куће ”Источник”. Поздравно слово је одржао главни уредник издавачке куће протојереј-ставрофор Љубомир Рајић, а потом су реч узели и врли сарадници, секретар Епархије др Давор Миличевић и Радован Гајић.

Књиге ”Источничић” и ”Књига Радости” су представљене публици, дела која су намењена нашој млађој популацији. Дело ”Књига Радости”, уобличена и скројена трудом др Андреја Базилевског, садржи песме за децу наших српских песника и великана док ”Источничић” садржи дивне приче за децу а и за одрасле. На концу промоције одржао је реч, као домаћин, Његово Преосвештенство Г.Г. Георгије, који је поздравио и благословио сав народ сабрани, у нади да сви будемо под Покровитељством Пресвете Богородице.

После промоције и свечане академије, сестре Кола Српских Сестара из Оквила, на челу са госпођом Миром Простран и госпођом Сањом Ђекић, приредило је свечани славски ручак уприличен за све госте овог великог славља. Пре ручка је освећен славски колач, где се за кумство наредне године јавио протојереј Милојко Димитрић из Хамилтонa.

Синђел Василије (Гавриловић)

Извор

Галерија слика

Након Свете Литургије, на којој су Преосвећеном Владици саслуживали минхенски пароси, протојереј Маринко Рајак и протојереј Милорад Јовановић, као и јереј Александар Перковић из Дортмунда, извршено је резање славског колача и освећење славског жита.

Црквена општина у Минхену, главном граду немачке савезне државе Баварска, једна је од најстаријих заједница Српске православне цркве у Немачкој. Прва богослужења у Баварској служена су у логорским капелама још 1945. године. Године 1946. основано је Верско добротворно старатељство. Први црквено-правно легитимни Управни одбор Црквена општина у Минхену добила је 1962. године. Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин осветио је земљиште за српски православни храм Св. Јована Владимира и црквени центар у Минхену на Свету Петку, 27. октобра 1991. године. Након година изградње црквени центар је освећен 1994, а храм 1997. године. У току деведесетих година из минхенске Црквене општине издвојене су територије новооснованих црквених општина у Аугзбургу и Ландсхуту.

Данашња територија Црквене општине обухвата град Минхен са околином. По државној статистици, на територији црквене општине борави више од 30.000 припадника Српске православне цркве. Тренутно у Минхену служе четири свештеника и један протођакон.

Извор

Предавач је био господин Марко Делић, а тема предавања била је: "Књижевност и теологија у списима Епископа Давида Перовића".

Пре предавања служено је Вечерње у цркви Лазарици.

Треће предавање Православне философско-књижевне школе

63:33 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-10-13_3-1.mp3

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

Његовом Преосвештенству је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије далматинске. На Светој Литургији присуствовао је велики број вјерника, дјеце полазника православне вјеронауке, који су узели учешћа у Светој Тајни Причешћа.

Епископ је у својој бесједи говорио о историјату празника и позвао је вјерујући народ да чувају своју вјеру, првенствено животом у цркви и да сваки свој посао који обављају у своме животу, да га обављају часно и поштено а не на штету других и тиме ће задобити благослов Божији и заштиту Пресвете Богородице. После Литургије у просторијама Црквене општине книнске приређен је ручак за све присутне госте.

Извор: Епархија далматинска

У својој беседи у манастирском храму, Високопреосвећени Митрополит Јован је говорио о празнику Покрова Пресвете Богородице. „Не само онда, приликом догађаја у цркви у Влахерни, него кроз читаву историју рода људског,Пресвета Богородица ходатајствује за нас кад јој се обраћамо и кад је призивамо у својим молитвама, кад је као Мајку свих хришћана призивамо да нам буде моћна Помоћница и да нас закрили Својим светим и часним омофором, како су то у оно време видели свети и богоносни оци.

детаљније..........

извор: сајт Манастира Лепавине

Потсјећања ради: мошти су пронађене након њиховог вишегодишњег јављања сестри Петри Топић (Тегелтија) и на крају самом епископу Хризостому ноћу 20/21. септембра 2006. године. Мошти су пронађене неколико метара испод земље, тачније испод једне огромне букве која је претходно пресјечено како би се могло доћи до њих. Било је то 11.октобра 2006.године.

У четвртак, 11. октобра, иако је вријеме било поприлично лоше, а температура спала на свега 9 степени, благочестиви народ Мркоњићке и цијеле Крајине окупио се да заједно са епископом и свештенством молитвено и литургијски прославе овај уистину историјски догађа. Са преосвећеним владиком Хризостомом саслуживали су игуман Стефан Вучковић из Велике Ремете, епархија сремска, игуман Василије Рожић из манастира Клисине, који је лично и својим рукама вадио мошти из земље након њиховог открића, протосинђел Варнава Дамјановић из манастира Трескавца и ђакон Зоран Миловац из Дрвара. Новоподигнута и новоосвећена црква (2011) преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија била је премала да прими све вјернике који су се окупили да се поклоне светим моштима, да се моле Богу и његовим светим угодницима. Након свете литургије учињен је трократни опход (литија) са светим моштима око храма.

У бесједи преосвећени владика Хризостом говорио је о чудесном обретењу часних мученика који су вјенац славе Цркве божије и нагласио да је њиховим јављањем и откривањем њихових часних моштију Бог нама, али и свим људима савременог свијета објавио да је Он Бог живих, а не Бог мртвих.

Богољуб-Р.

Извор и фотографије: Епархија бихаћко-петровачка

Прије почетка свете Литургије, епископ Герасим је у чин чтеца рукопроизвео Немању Сембера, ученика Богословије светог Петра Дабробосанског у Фочи.

Поводом празника Покрова Пресвете Богородице, у току Литургије епископ Герасим осветио је кољиво и колач данашњим славарима, вијећу Српске националне мањине, општине Крњак.

Епископ Герасим је у својој беседи истакао важност причешћа за спасење човјекове душе. Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота - Христа и ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тијело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињујемо са самим Христом.

Након свете архијерејске Литургије, приређено је послужење у манастирском конаку за све присутне у храму.

Извор: Епархија горњокарловачка

Литургији је присуствовао бројни вјерни народ, који се већ традиционално окупља на овај дан у Дужима. Послије Литургије, опхода око храма са читањем Јеванђеља и ломљења славског колача, игуман Сава је бесједио о Покрову Пресвете Богородице, честитајући присутнима и игуманији Теодори празник, те преносећи благослов Епископа Григорија. Након Свете Литургије у трпезарији манастира припремљена је трпеза љубави.

Извор и фотографије: Епархија ЗХиП

Свако крштење у Цркви увијек има васељенски значај, јер је сваки нови члан, члан цијеле једне свете, саборне и апостолске Цркве. Сви смо позвани да вјерујемо у Живот и Васкрсење, и сви смо позвани да будемо удијелом Божанских дарова, а ово је немогуће без свете тајне Крштења. Због тога, што се у крштењу рађамо за живот вјечни, и што од тог тренутка живимо у наручју Христовом, због тога је ова света тајна тако велика радост Цркве.

Након свете тајне крштења, породица Ћурић је приредила трпезу љубави за све присутне.

Новокрштеној Селени нек’ је ова света тајна на духовни напредак и узрастање а њеном куму господину Сави Нешковићу из Семича, на радост.

Извор: Епархија горњокарловачка

Фуриозна девастација сакралних простора, гробоскрнављење, непостојање претходних истражовања о стручне и јавне расправе, одношење стећака у Цетиње, скривање документације и негодовање мјештана и културне јавности представља, у најкраћем, драму под насловом ”Лапидаријум у шест чинова”.

Узалуд сам ових дана покушавао да на сајтовима Министарства културе и Народног музеја пронађем Статут Народног музеја. Још узалудније сам покушавао да на сајту Владе пронађем Закључак бр. 06-997/3 од 17. маја 2012. године (не постоји податак да је Влада на 66. сједници од 17. маја ове године усвојила Закључак на који се позвао Народни музеј). Све то отвара бројна питања и недоумице, али и ствара сумњу о законитости поступка којим су, под плаштом наводне заштите, девастирани и локалитети и стећци у Бањанима и Пљевљима.

Више су него проблематичне јавне изјаве Павла Пејовића, директора Народног музеја, и Лидије Љесар, помоћника министра културе које су изнијели на састанку са мјештанима у Бањанима. Двоје државних функционера су се, иако немају никаквих стручних додирних тачака са правном струком, упустили у правна тумачења одлука и поступака Народног музеја и на тај начин су, заправо, оголили суштину ствари, тј. чињеницу да су током незаконитог измјештања стећака из Бањана и Пљеваља на основу погрешних премиса извучени погрешни закључци и извршене катастрофалне радње које не само да нису у складу са основним принципима заштитарске струке него и дубоко вријеђају вјерска осјећања грађана.

Пејовић наводи да ”стећци у Црној Гори немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Овдје се уочавају четири важна питања преко којих је пређено као да не постоје, а она су кључна за разматрање и решавање насталог проблема:

1) шта су стећци у смислу одредаба Закона о заштити културних добара?

2) да ли стећци спадају у покретне или непокретне ствари?

3) да ли стећци уживају правну заштиту?

4) да ли су стећци у државној својини?

СТЕЋЦИ ИЛИ КУЛТУРНА ДОБРА?

У Закону о заштити културних добара од 2010. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 49/2010) не постоји појединачно разврставање покретних и непокретних културних добара. Водећи се Пејовићевом логиком неко би могао да тврди да ни цркве и манастир и друга културна добра немају правну заштиту, јер нису појединачно набројана у Закону. А то, наравно, није тачно. Законом је уведена општа подела културних добара и то на: 1) непокретна и 2) покретна и нематеријална културна добра.

У непокретна културна добра спадају: културно историјски објекти; културно-историјске цјелине; локалитети или подручја (ст. 2. чл. 12.). У покретна културна добра спадају археолошки предмети на копну и под водом; антиквитети; покретни остаци архитектонских објеката; антрополошки, етнолошки, зоолошки, ботанички или геолошки премети или примјерци; предмети који су везани за историјске личности или значајне догађаје; обредни и предмети сакралног карактера; дјела ликовне или примијењене умјетности; рукописи, инкунабуле, књиге, публикације или документи; нумизматички и филателистички предмети; архивска, библиотечка или кинотечка грађа и музејски материјали и намјештај, музички инструменти и други предмети од посебног значаја (ст. 2. чл. 16.).

У нематеријална културна добра спадају: језик, говор, усмено предање, усмена књижевност или други усмени изрази; извођачка умјетност; обичаји, обреди и свечаности; знања или вјештине везане за природу и свемир; култна и знаменита мјеста и традиционални занати и вјештина (ст. 2. чл. 17.).

Министарство културе и Народни музеј до дана данашњега нису дали одговор шта су стећци у правном смислу ријечи. Да ли стећци за њих представљају покретне или непокретне ствари по Закону о својинско-правним односима (”Службени лист ЦГ”, бр. 19/2009.) како би могли да утврдимо да ли је ријеч о евентуалним покретним или непокретним добрима свеукупне баштине Црне Горе. Судећи по ставу 3. члана 19. Закона о својинско-правним односима од 2009. године стећци спадају у непокретности, али то стручњацима из умјетничке струке није сметало да их незаконито сматрају покретним стварима и то само ради одвајања од земљишта са којим су трајно били спојени и одношења на Цетиње.

Ни од ранијег Републичког завода за заштиту споменика културе, а ни од садашње Управе за заштиту културних добара стећци на наведеним локацијама, ни поједично ни заједно, нису проглашени ни за покретна ни за непокретна културна добра нити су, пак, стављени под тзв. претходну заштиту. Очевидно је да стећци не представљају заштићена културна добра у смислу законских прописа. Из тога би се могао извући закључак да Министарство културе и Народни музеј нису прекршили Закон о заштити културних добара. Али, није тако. Прекршен је у једном дијелу не само тај закон него су драстично прекршене и одредбе других Закона и то првенствено Закона о својинско-правним односима, Закона о државној имовини, Закона о државном премјеру и катастру непокретности и други.

ДЕВАСТАЦИЈА УМЈЕСТО ПРЕТХОДНЕ ЗАШТИТЕ

Уколико су Министарство и Народни музеј сматрали да стећци представљају културна добра која је, ради јавног интереса, требало заштитити и очувати били су дужни да код Управе за заштиту културних добара иницијативом покрену поступак да се на стећцима на наведеним локацијама, и појединачно и заједно, успостави претходна заштита (чл. 20.), а ту иницијативу има право да поднесе свако правно или физичко лице (чл. 19.), а посебно државне институције о којима је ријеч. Они то нису урадили и у том дијелу су прекршили Закон о заштити културних добара. Такође, имали су могућност да се обрате и Центру за конзервацију и археологију како би се организовала истраживања локација са стећцима, али би заштита стећака могла бити само на лицу мјеста.

У Одлуци Владе Црне Горе о организовању ЈУ ”Народни музеј Црне Горе” од 7. јула 2011. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 44/2011) прописана је дјелатност те установе. Из те одлуке, као и након незаконитог одношења стећака у Цетиње, јасно се може закључити да управа Народног музеја стећке сматра ”музејским предметима”, а они то ниси и не могу бити ни по ком правном основу, а посебно не у цивилизацијском погледу.

И не само то. Павле Пејовић је изјавио да је ријеч о ”напуштеним стећцима”. Зна ли се ко их је и када напустио и како су се тек сада ”културни посленици” сјетили ”напуштених стећака? Одакле се, ако су стећци напуштени, у протесту због небивалог гробоскрнављења и пустошења стећака појавио народ из тих крајева који се буни против таквих поступака државних институција? То је нова, у читавом низу, увреда на рачун грађана.

Како су и чиме стећци ”девастирани”, како тврди Пејовић? Јавност није упозната да о томе не постоји званична студија нити је извршено стручно истраживање на основу којих би се могле износити такве тврдње. Девастација, и то најгрубља у многовјековној историји тих крајева и постојању тих стећака, извршена је, на жалост, од стране оних који су, искључиво у законским оквирима, дужни да воде бригу о култури у Црној Гори. Али, не скрнављењем њиховог култа, гробоскрнављењем, пустошењем и одношењем на Цетиње него пуном законском и стручном заштитом и то искључиво на лицу мјеста - у Бањанима и Пљевљима и то не од Музеја него првенствено и тек након одобрења од Управе за заштиту културних добара или Ценра за конзервацију и археологију. Музеј није имао законско право да односи стећке у Цетиње ”ради заштите” нити је, опет искључиво на основу важећих прописа, имао право да врши мјере заштите с обзиром да није ријеч о музејским предметима. С друге стране, јавна је чињеница да Музеј нема довољно стручних људи за предузимање таквих мјера.

Да ли су Управа за заштиту културних добара или Центар за конзервацију и археологију издали конзерваторско-рестаураторске услове? Наравно да нису. А због сличне ствари у Манастиру Морачи је управо прије само два мјесеца смијењена Сњежана Симовић, тадашња директорка Управе за заштиту културних добара. Подсјећања ради, апологетска перјаница и ударна песница те смјене је, опет и опет, била Лидија Љесар. Зашто сада не помиње конзерваторско-рестаураторске услове?

Једину активност коју је Народни музеј могао да предузме, а Министарство културе аминује, јесте покретање иницијативе за успостављање претходне заштите над стећцима код Управе за заштиту културних добара или код Центра за конзервацију и археологију. Међутим, то није учињено из јасних разлога: таква иницијатива би их омела у акцији девастације, пустошења и одношења стећака у Цетиње! А онда не би било ни пројекта ”Лапидаријум” за који су, по свему судећи, опредељена значајна новчана средства која, по старој пракси, у не малом износу припадају и ”извођачима радова” и великим стручњацима из области културе.

ДРЖАВНА ИЛИ ПРИВАТНА ИМОВИНА?

Имајући у виду изјаву мјештанина Велише Лалићевића да је неспорни власник парцеле са које су незаконито отуђени стећци онда никако не може стајати нити се као тачна може прихватити Пејовићева неутемељена тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Одакле онда Лалићевић са листом непокретности који је, на основу члана 53. Закона о државном премјеру и катастру од 2007 године (”Службени лист ЦГ”, бр. 29/2007. и 32/2011.) доказ о својинским правима на непокретности. Који је и какав лист непокретности имао Пејовић када је тврдио напријед изречено? Очигледно, никакав! И да ли се на основу мишљења директора Музеја, иначе по професији вајара, могу утврђивати, негирати или отимати својинска права грађана? У правној држави сигурно не, али некима још увијек није јасно да Црна Гора има своје законе који се, свиђало се то некоме или не, морају поштовати. Посебно је питање непоштовање законских прописа од оних који су дужни да штите законске одредбе. Посљедица таквог понашања је шира и заслужује не само најширу друштвену, моралну осуду него и покретање поступка за утврђивање кривичне или прекршајне, а обавезно и политичке одговорности.

Законом о државној имовини од 2009. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 21/2009.) је тачно прописано шта спада у државну имовину. Имајући у виду да стећци са наведених локација не спадају у заштићена културна добра, као и чињеницу да је тачком 15. става 1. члана 13. тог Закона прописано да држава ”располаже културно- историјским добрима ако нису у својини других правних или физичких лица”, лако се може закључити да стећци нису у својини државе. На основу ког прописа Пејовић и истомишљеничка му дружина могу да тврде да је ријеч о државној својини?

ПРАВНА ЗАШТИТА СТЕЋАКА

С обзиром да не постоји успостављена претходна заштита стећака, а ни проглашење стећака за заштићена културна добра онда се са пуним правом може констатовати да се на стећке, који се налазе на парцелама у приватној својини, примењују правни прописи из других области. Отуда је, у најмању руку, небулозна Пејовићева тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту”. А још је небулознија тврдња Лидије Љесар да су се ”парцеле на којима се налазе стећци сматрале ничијим и свачијим”. Наравно, само су такве небулозне премисе могле да доведу до скандалозног пустошења, гробоскрнављења и девастације како стећака тако и локација на којим се они налазе.

Цивилизацијска су, а не само правна питања, о томе да ли данас у правном систему Црне Горе постоји нешто што не ужива никакву правну заштиту и да ли постоји нешто што је ”ничије и свачије”, а посебно када је ријеч о непокретним стварима? Како се истовремено за једну исту непокретну ствар може истовремено тврдити да је ”ничија и свачија” и да је ”у државној својини”? Ко је то, осим Музеја и Министарства, сматрао да је ријеч о ”ничијем и свачијем”? А ако је ”ничије и свачије” - онда како то може постати ”нечије”? Да ли су културни посленици сматрали да је довољно неку ствар сматрати ”ничијом и свачијом” и отуђити је без обзира на правне и друштвене посљедице таквог чина?

На основу чега је Љесарева могла да тврди да је ријеч о ”ничијем и свачијем” ако то није утврђено у листу непокретности и ако, како је признала, ”није контактирано са мјештанима и власницима имања”. А зашто би контактирала са власницима имања ако је ријеч о ”ничијем и свачијем”?

ТРГОВИНА НАД СТЕЋЦИМА

Надгробни споменици, а и стећци као такви, спадају у ствари res sacra (сакралне ствари) и res extra commercium (ствари изван промета). Народни музеј и Министарство су им, мимо законске и правне логике, промијенили намјену не само тиме што су их насилно одвојили од цјелине и гробова које вјековима обиљежавају него и тиме што су их прогласили за res in commercio (ствари у промету). Од незаконито отуђених стећака су формирали ”Лапидаријум” у оквиру сталних музејских поставки. За пројекат формирања ”Лапидаријума” од стећака који нису у својини државе и Музеја су издвојена одређена новчана средства и она се, дакле, реализују на основу туђих, тј. неовлашћено отуђених ствар. Затим, грађани Црне Горе и страни посјетиоци ће морати да плаћају улазнице за посјету ”Лапидаријуму” и та средства ће, на основу незаконите употребе туђих ствари, бити уплаћивана Народном музеју. Ријеч је о својеврсном стицању новчаних добара на туђим стварима на незаконит начин посебно уколико се има у виду древно правило, важеће и данас, ex iniuria ius non oritur (из неправа не може настати право).

ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ?

Лидија Љесар је изјавила да ”стећци могу бити враћени једино ако се докаже да су на мјестима са којих су однијети биле гробнице”. Прво, да Љесарова ишта зна о стећцима онда не би саопштавала такве глупости. Нема стећака без гробова. Нећу да вјерујем да је под гробницама подразумијевала ове које се у савременим условима граде на Чепурцима. С друге стране, зашто брижни чувари баштине прво нису испитали шта се налази испод стећака, па тек након тога приступили пустошењу стећака? А и да су утврдили - опет не би могло по Закону, јер је ријеч о приватној својини. Чак и да је државна својина - опет пустошење не би било изводљиво по принципима заштитарске струке? Ко Пејовићу и Љесаревој даје право да народ Бањана лишава њихове баштине? А они које интересују стећци имају најлакше решење - умјесто пут под ноге, па у цетињски ”Лапидаријум” треба само промијенити правац, тј. пут под ноге, па у Бањане и Пљевља.

Решење проблема који је направљен и који је попримио размјере скандала чији су главни актери они који Цркву годинама оптужују за ”девастацију” може бити веома једноставно ријешен и то само по законским прописима Црне Горе. Власници парцела, као и мјештани Бањана и Пљеваља, од Народног музеја имају право да захтијевају да се стећци у најкраћем року врате на своја вишевјековна мјеста. У захтијеву морају навести рок до када стећци морају бити враћени. У супротном, власници парцела имају право да покрену својинске спорове пред надлежним судом са захтјевом за изрицање привремене мјере: забрану презентације стећака у ”Лапидаријуму”.

Такође, против одговорних у Народном музеју и Министарству културе и то Павла Пејовића, Бранислава Мићуновића, Лидије Љесар и НН лица из Министарства и Народног музеја треба поднијети кривичну пријаву због отуђења имовине. Неминовна је и политичка одговорност: смјена Пејовићеве и Љесареве.

И, трећа, да власници и мјештани на основу члана 19. Закона о заштити културних добара покрену иницијативу за успостављање претходне заштите стећака на наведеним локацијама и њихово проглашење за заштићена културна добра која ће бити заштићена не само појединачно него и са припадајућом околином.

Протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Повод посете Преосвећеног Владике је Слава овог богослужбеног места.

Извор: Епархија средњоевропска