Свету литургију служио је преосвећени владика Хризостом, а саслуживали су му високопреподобни игуман клисински Василије Рожић, протојереј—ставрофор Никола Пено, парох медљаски, протојереј Чедомир Арамбашић, парох стројички, протонамјесник Синиша Сердар, парох друге парохије дрварске, те ђакон Никола Перковић.

У склопу свете литургије преосвећени владика г. Хризостом рукопложио је у чин ђакона г. Зорана Миловца, професора православне вјеронауке у Средњошколском центру у Дрвару.

Након прочитаног светог еванђеља преосвећени владика Хризостом произнио је бесједу (умјетничку омилије) на библијску тему: Богопослушност је изнад поста и молитве!, а везано на текст јеванђеља ''хајде (Петре) на дубину, и баци мреже своје те лови'' (Лк.5,4)

Послије свете литургије и послужења у манастирском конаку приређена је трпеза љубави за све присутне. Настојатељ светониколајевске свете обитељи архимандрит Серафим Кужић за вријеме ручка поздравио је преосвећеног владику Хризостома и све поклонике и замолио преосвећеног владику да се још једанпут обрати драгим гостима, а што је он са задовољством учинио захваливши им за њихову љубав, вјеру и доброту, за свједочење Христа у овом и оваквом свијету. Захвалио је братији манастира Рмња на њиховом вјерном служењу Богу, овој светињи и народу божијем који са толиком љубављу и вјером долази у ову светињу.

free movies. watch movies. last movies

Богољуб-Р.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ нишки господин Јован служио је у част свог небеског покровитеља и заштитника чије свето име носи празнично бденије и свету Литургију у светојовановској обитељи уз саслужење свештенства и монаштва Епархије нишке и братске Бугарске Православне Цркве, као и верног народа Царског свештенства без ког у Цркви Христовој ништа не бива.

Епископ је врло надахнутом беседом поучио своје словесно стадо, како по читању светог Јеванђеља, тако и после освећења и резања Славског колача. У беседама Преосвештеног Архипастира слило се читаво Јеванђеље љубљеног Јована великог апостола Христовог, свако слово пламеном љубављу исписано, једнаким се жаром данас у светојовановској обитељи урезивало у срца верних ватреним речима нашег оца и учитеља Епископа Јована.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован

Беседа по прочитаном Јеванђељу

Download

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован

Беседа по резању славког колача

Download

Извор и фотографије: Епархија нишка

Сестринство манастира Милешеве једним срцем је пожелело за игуманију мати Аквилину, која је по годинама млада а по духовној зрелости стасала за управљање овим драгуљем међу српским светињама.

Захваљујући сестринству и игуманији Аквилини, њиховим молитвама и трудом манастир Милешева данас изгледа за пример како добрим делима и животом и радом бити на корист својој Цркви, роду и Отаџбини.

- Наши монаси свети и монахиње светитељке у прва времена су оставили све и молили се Богу у пустињи и манастирима за своје ближње и њихов напредак. Монаси и сестре монахиње су потребна потпора једном народу. Народ који има монахе и монахиње ближи је Богу. Oни се Богу моле за народ из којег потичу. Одрекли су се свега да би служили Господу, да би прославили Господа и задобили Царство Небеско, да би помогли својим милим и драгим у молитвама и добрим делима, беседио је архимандрит Макарије из манастира Свете Тројице у Дувници, Епархија милешевска.

Преосвећени Владика Филарет предао је напрсни крст и игуманијски штап новопроизведеној игуманији Аквилини. Монаштво и свештенство Епархије милешевске и многобројан благочестиви народ целивали су десницу високопреподобној игуманији Аквилини.

На дан ктиторске славе манастира, празника светог краља Владислава, 7. октобра 2012. године, свету Литургију служили су преосвећена Господа епископи Милешевски Филарет и Моравички Антоније, који је преломио славски колач.

Зорица Зец

Извор и фотографије: СПЦ

Село Дежево, како се звало у средњем веку, у историју је увео најпре Архиепископ Данило II описујући догађаје у вези с абдикацијом краља Стефана Драгутина. Пошто је несрећним случајем био повређен у лову недалеко од Јелеча, а у земљи је завладала велика узбуна и страх од напада суседних владара, краљ Драгутин је одлучио да напусти престо. Позвао је к себи млађег брата Милутина и овај је дошао „у место звано Дежево у области жупе рашке“. Ту су се браћа договорила о међусобним односима и ту је краљ Драгутин свечано, на државном сабору, предао власт и престо свом брату Милутину. Архиепископ Данило завршава свој опис речима да јeДрагутин ту своме брату даровао краљевство „в Расе в месте рекомом Дежеве“. То је било 1282. године у светом храму, чији се остаци налазе у Дежеви недалеко од локације за нови храм.

Свету литургију на остацима тог старог храма из доба Немањића служио је Његово Преосвештенство Епископ Тимочки Господин Јустин са свештенослужитељима Рашке области и гостом из Архиепископије Београдско-карловачке, протојерејем-ставрофором Бранком Митровићем. Појала је Певница цркве Светог Николе из Новог Пазара. Након Св. литургије је извршено освећење камена темељца за будући храм, а приређен је и културно-уметнички програм у коме су поред локалних извођача учествовали гости из Београда, Лепосавића и Штавља. На почетку програма пригодном и надахнутом беседом се обратио Епископ Тимочки Господин Јустин, а поздравну реч је упутила и директорка Завода за заштиту споменика културе из Краљева, госпођа Гордана Гаврић. За учеснике програма и госте Српска православна црквена општина за Рашку област је припремила ручак и послужење.

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈУСТИНА

Помаже Вам Бог, браћо и сестре!

Благодарим Епископу Рашко-призренском Господину Теодосију, који ми је понудио да дођем и ја да извршим ово освећење и положимо камен темељац за храм Преноса моштију Светога Саве, Првог Архиепископа Српског. Велика је част бити овде, у постојбини Светога Саве. Овде сам дошао 1980. године у манастир Црна Река. Сопоћани, Дежева, све земље Светога Саве, биле су моја инспирација у животу и монашком подвигу. Већи узор нама Србима од Светога Саве не може бити. Само да држимо оно што је Свети Сава нама Србима поставио, ми не треба ничега да се плашимо и видим светлу будућност, ако се вратимо нашим коренима. Српска држава је била у највећем успону када је Лоза Немањића владала. То је 13, златни 13. век. А зашто је била толико успешна? Зато што су војска, Црква, народ, били једно. Они су се борили за највише идеале. А те идеале поставио је Свети Сава. Прво зато што је примио читавог Господа Бога, подвизавајући се на Светој Гори Атонској у манастиру Хиландару. Ту је он добио све оно што је потребно човеку. Тиме је живео, то је у себе примио, и то је своме народу предао. То је оно што се и данас тражи.

Често се питамо да ли ће наш народ опстати. Непријатеља са свих страна, ми се смањујемо и питамо се да ли ћемо опстати. Сигурно ћемо опстати! Сигурно ћемо опстати, зато што Свети Сава упркос томе што види како смо слаби и често пута расрбљени, он је и даље са нама, и даље нам помаже. И ево, ми данас положисмо камен темељац том будућем храму. Па, где друго него ту где је рођен. Ту, где је угледао светлост дана, где се напојио овим ваздухом и овом земљом. Ту, на том месту. И ако Бог да, када буде било освећење тога храма, да ме опет позовете, да дођем.

Није лако данас бити Србин, то знате и сами. Треба велики подвиг. Оставимо бриге житељске овога света. Оставимо изговоре да немамо довољно новца, да смо јадни, изгубљени. Свега тога има. Каже Господ: „Иштите најпре Царства небескога и правде његове, и све ће вам се остало дати.“ То смо ми заборавили, те јуримо и тражимо пролазна задовољства овога света. Зидамо куће, узимамо кредите за аутомобиле, да ми ухватимо корак са Европом. Корак треба да се врати корак назад и Европа да уђе у тај златни период духовности, јер без духовности нема напретка роду људском. Зато што је човек, не само тело, него и душа. Тело тражи своје, али и душа тражи. Душа тражи и напаја се вечном речју Божијом.

Нека Господ Бог и Свети Сава благослови све вас: вашу децу, породице ваше. Да живимо сложно, да живимо радосно, да славимо Оца Небескога и Светога Саву, Првог Архиепископа Српског, и да он буде увек са нама у све векове и сву вечност. Амин!

ПОЗДРАВНА РЕЧ ДИРЕКТОРКЕ ЗАВОДА ИЗ КРАЉЕВА

Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре у Христу, даме и господо,

Част ми је што данас са вама, управо овде, у постојбини Светога Саве, могу да поделим радост утемељења новог храма. Избор места, у Дежеви, покрај старе црквеиз 13. века, а у срцу Старог Раса, обавезује. Подићи нови храм на земљи која је симбол нашег отачаства, нашег идентитета и нашег вишевековног трајања, велики је и нимало лак задатак. Истовремено, то је подстицај и понос јер где год да се окренемо угледаћемо међаше наше историје, Петрову цркву у којој се родоначелник светородне лозе Немањића, Стефан Немањaкрстио, у којој је одржао сабор против богумила и у којој је престо предао своме сину Стефану, Ђурђеве ступове као симбол Немањиног избављења из тамнице, Сопоћане, гробну цркву краља Уроша Iкоји је довео мајсторе из престоничких радионица да живопишу цркву, тако да сопоћанско сликарство заузима сам врх европске уметности 13. века. А уз све то, свугде око нас су гробови наших предака, стара гробља и белези у Новом Пазару и сваком селу у околини, као сведоци нашег трајања. Отуда, нови храм у себи сажима духовну енергију наших предака, чувану у сваком камену наших манастира, архитектонска постигнућа старих мајстора, не кроз копију, већ кроз узор и реминисценцију, као и нашу љубав и труд да будемо достојни чувари наслеђеног.

Разумевајући заштиту културног наслеђа као племениту делатност која треба да штити и афирмише баштину, кроз све њене аспекте, посебно истичемо да се залажемо да сваки споменик културе уз своја споменичка својства, може бити, када је год то могуће, у својој основној намени. Дакле, циљ савременог приступа у заштити је жив споменик, са својим окружењем које је веома битно за његов статус и даљу егзистенцију. На жалост, када је реч о Старом Расу са Сопоћанима, који се налази на Листи светске културне и природне баштине, упркос свим нашим напорима да спасимо непосредно окружење Петрове цркве, Ступова и Сопоћана, остаје без ваљаних резултата јер дивља градња увелико прети да потпуно уништи окружење. И не само то, дивља градња затире материјалне трагове богате прошлости у овом крају, па је ово можда прилика да се присетимо да је српска држава била најјача, најпоштованија и најугледнија када је у средњем веку постојало јединство између државе и цркве. Уз ово подсећање, прилика је да апелујемо да се и на овој територији спроведе закон и да се дивљој градњи у заштићеним зонама стане на пут.

Насупрот овим лошим примерима уништавања културног наслеђа, срећни смо што се овде, у Дежеви, истовремено чува старо и гради ново, а све у складу са принципима заштите и захваљујући дугогодишњој одличној сарадњи између Цркве и Завода. У то име, испред Завода дарујемо идејни пројекат цркве Св. Саве, чији је аутор арх. Мирјана Славковић, а на добробит свих нас.

У Дежеви, 07.10.2012.

Извор: Епархија рашко-призренска

У својој пастирској беседи Епископ је ставио акценат на лепоту и красоту Божије творевине, на то како се управо та красота пројављује и кроз овај Дом Божији који је украшен прелепим фрескама Његових дивних светитеља. Светитељи су, по Епископовој поуци, доказ и гаранција да је спасење у Христу могуће и достижно свима нама. Сви смо ми створени по Лику Божијем, али тај Лик чувамо и испуњујемо тек када се удостојимо вечнога и блаженог живота.

Епископ је поручио верном народу да треба да се непрестано радују и благодаре Богу. Две највеће ствари које један смртник може да осети, су управо живот и учешће на светој Литургији, а то је циљ и основа нашег живота.

У току Литургије епископ је рукоположио у чин свештеника ђакона Игора Илића. По свршетку Литургије благодарење Богу настављено је уз трпезу љубави.

Оче Игоре, данас сте рукоположени у чин презвитера и спремате се на дужност војног свештеника у касарни "Живојин Мишић" у Ваљеву. Каква су Ваша осећања према чину који сте примили и дужностима које Вас очекују?

Потоци радосних суза су мали да искажу радост и пуноћу срца, кад пред Престолом Божијим приклоних колена своја, и благодат Светог Духа као Небо широко испуни душу моју.

Мир, радост и љубав... Мир који поклања небеска крила, да срца наша уздигнемо ка Господу, мир који сваки корак одваја од тла и сваку, најситнију честицу чини Светом.

Љубав која никад не престаје. (1Кор. 13, 8)

Рађа се тако чиста, без било какве користи за себе... Рађа се у осмеху, у оку које збори шта душа говори, у сузи коју поделих са народом својим!

Љубав не тражи своје! Као што каже Свети Тихон: „Њена радост и весеље састоје се у доброчинству.“

Та љубав својим златним нитима, повезала је све нас на извору вере у Цркви Светог Саве у Дупљају.

У сваком човеку радост, у сваком човеку Христос...

У моју душу као да се цело Небо спустило...!

Предамном стоји војска Христова, стадо одабрано, со земљи...

Речи заклетве дубоку урезују тренутак у коме је време стало...

Тренутак где речи више нису само речи, већ живо сведочанство народа Божијег пред Свемогућим Богом! Оне су као светлост која нам обасјава пут упућујући нас стално куда да ходимо.

А срце велико...! Чини ми се искочиће из груди!

Кажем себи: „Боже, молим Ти се, како је дивно бити са Тобом.“

Клечим пред Престолом, склупчан... а срце веће од мене самог, велико као Црква... до Неба се успиње!

Слава Ти Господе и хвала!

Удостојио си стопе моје да ходе путем Твојим. Раширио си Руке Своје и у Наручје Своје пригрлио мене. Милост је Твоја до века Господе.

Нека ова велика радост, мир, и неизмерна љубав коју као Залог примих на данашњи дан буду светлост свету и Живи Огањ који срца наша вечно загрева!

Припремам се и радујем се неизмерно да служим Христу и Његовој Светој Цркви. Посебна ми је радост што ћу служити у касарни која носи име славнога српскога војводе Живојинa Мишићa.

Ту радост не могу исказати овде речима и дозволите да се душа моја радује и ишчекује дан када ћу бити војник Христов служећи српској војсци и тада ћу Вам потпуније одговорити на ово питање.

Извор и фотографије: Епархија ваљевска

У својству председника Међународне хуманитарне Фондације за очување хришћанских светиња на Косову и Метохији "Свети Сава Освећени" лично је уручио стипендије за 25 ученика Богословије у присуству Ректора Богословије, Епископа Рашко-призренског Теодосија, и професора ове школе. Истовремено г. Торшин је предао новчани прилог Владики Теодосију за наставак обнове Богословије.

Благодарећи г. Торшину и народу Русије на помоћи Богословији, Владика Теодосије је посебно указао на улогу руског конзула Ивана Степановича Јастребова који се нарочито залагао за отварање Богословије у Призрену 1871. године и традиционалну помоћ и подршку коју је верни народ братске Русије одувек пружао Србима на Косову и Метохији. Г. Торшин допутовао је у Призрен у пратњи: г. Андреја Шугурова, шефа канцеларије Руске канцеларије у Приштини, г. Александра Конанјкина саветника Амбасадер Руске Федерације у Београду, г. Игора Матвејева, заменика шефа Директората за међународне односе Руске Федерације и г. Андреја Туљајева, заменика шефа кабинета г. Торшина. Овај догађај пропратили су и новинари Гласа Русије који су такође допутовали са г. Торшином.

САЈТ Међународне фондације Св. Сава Освећени http://saintsabbas.com/

РАЗГОВОР СА АЛЕКСАНДРОМ ТОРШИНОМ - ГЛАС РУСИЈЕ

http://serbian.ruvr.ru/2012_10_07/aleksandar-torsin-brtske-veze-ne-mogu-da-budu-strateske/

Како је дошло до идеје формирања Фонда, чиме је она условљена?

Веома је тешко одговорити на то питање. Главно је, што нас је подстакло да формирамо тај фонд, била је велика љубав према Србији. Братска осећања према тој земљи. Међутим, то је само укратко. Када се то узме конкретно, ми смо били присутни устоличењу Српског Патријарха Иринеја у Печкој патријаршијим, видели, у колико сложеној ситуацији се налази СПЦ. Највише духовно лице Србије је реално морало да се устоличи на окупираној територији, и то окупираној не само од стране људи, који су пожелели ту лепу покрајину, већ људи друге вере, који не цене вредности других народа. Стално је било видљиво да те светиње траже заштиту, подршку. Данас су православне светиње Косова или у изолацији, или под притичком месних власти. Данас само међународне снаге некако помажу да успоставе систем безбедности и мање-више миран живот. Међутим, међународне снаге одлазе, па ће ускоро светиње бити незаштићене. Ми смо одлучили са мојом супругом, која је завршила економски факултет МДУ и бавила се Србијом, добро зна српско-хрватски језик: зашто се не би формирао међунаролдни фонд, који би присуствовао овде и помагао. Не желим да оптужујем власти, оне су се промениле. Био је рат, али се рат завршио. Данас је неопходна брига о светињама. Фонд није против некога, Фонд је за Православље, за очување јединствених цркава.

У чему видите перспективу руско-српских односа?

Братске везе не могу а да не буду стратешке. Руски народ и грађани Русије живели су заједно са српским народом и у тешким тренуцима су били заједно. То је велика перспектива. Економско и политичко стање Србије се стабилизовало. Плодно земљиште није главно, Срби и други народи је велико богатство, које треба стручно искористити.

Како се односите према техничким преговорима Београд-Приштина?

Пре свега бих хтео да кажем да су било који лоши преговори бољи од рата. Не требају конфликти. Живимо у 21. веку, те морамо да улажемо напоре у цивилизовано решење питања. Једна од гаранција је заштита српског становништва и економска интеграција. Косово је било део Југославије, зато има много интеграционих веза, које нису прекинуте. То је јединствени енергетски систем, јединствени транспортни систем. Прошло је време, када су мостове рушили и дизали у ваздух, треба их градити. Имам утисак да су косовске власти почеле да долазе на такву идеју. Из контаката с њима је разумљиво да је могуће се договорити о конкретним корацима, који неће кардинално променити ситуацију, али могу да омогуће кораке усусрет једни другима. Циљ нашег фонда, с обзиром на то да је православље религија добра, религија среће – зашто да не саградимо духовни мост?

Каква осећања имате као Рус, када посетите Корсово?

То је осећај дубоког бола и жалења. Ходамо улицама Призрена, говоримо руски, осећамо се сасвим мирно. Зашто је била потребна огорчена борба? Зашто је била спаљена богословија, саграђена 1996. године? Који је она имала стратешки интерес? Шта су хтели људи, који су срушили споменик Јастребову, то није тврђава. Та бесмисленост просто пренеражује. Међутим, видимо да овде уче лепи млади момци. Уверен сам да је с њима повезана будућност. Мора да се учини све да би будућа генерација имала могућности да скупи оно камење, које смо разбацали, сагради балканску кућу, где није тесно. Тај храм заједничког живљења почиње од образованих људи. Образовање је пут ка мирном животу. То је све трагедија, али оптимистичка. Од 8 хиљада Срба је у Призрену остало само 18 људи. Погледајте размере те несреће. Као Фонд ћемо чинити све да би та духовна установа била обновљена и радила за добробит не само Србије, већ и читавог Балкана, као и Косова.

Извор и фотографије

Након Св. Литургије, Владика Максим је заједно са својим домаћином Епископом Теодосијем посетио Богословију где се упознао са животом и радом ове богословске школе. Владика Маким је Епископу Теодосију предао новчани прилог који су сакупили верници његове Епархије за помоћ Богословији у Призрену.

Беседа Еп. Максима на Св. Литургији у Призрену

У поподневним часовима Владика Максим је посетио манастир Грачаницу и наставио пут према Београду. Непосредно након ратног страдања 1999. године, Владика Максим је као јерођакон често боравио на Косову и Метохији заједно са умировљеним Епископом Захумско-херцеговачким Атанасијем, са којим је свакодневно обилазио и помагао страдални народ у косовским енклавама.

Извор и фотографије

На светој Литургији руком Преосвећеног Владике Јована у свештенођаконски чин рукоположен је монах Роман сабрат свете обитељи преподобног оца Романа ђунишког чудотворца.

По свршетку свете Службе Господин Епископ је произнео пред Спаситеља молитве за блогословену наступајућу академску годину, након чега је уприличен свечани пријем у сали Светосавског дома за све присутне.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован

Download

Извор: Епархија нишка

По прочитаном Јеванђељу Владика Атанасије је поздравио Епископа Максима, који је потом бесједио сабраном народу. Данас су обиљежене и Михољске задушнице, поменом и молитвама за упокојене.

Тонски запис бесједе Епископа Максима (mp3)

Извор и фотографије: Епархија ЗХиП

п.с. Погледајте фотографије, прелепе су...

По дочеку драгог госта Митрополит Јован и Епископ браничевски Игњатије упутили су се у Саборни храм Преображења Господњег где је служена доксологија. У име свештенства наше митрополије протојереј ставрофор Слободан Лалић поздравио је Епископа Игњатија. У отпоздравном одговору Владика Игњатије захвалио се Митрополиту Јовану, свештенству и верном народу на срдачном позиву истичући радост свога доласка у нашу Митрополију.

Митрополит Јован упознао је високог госта са историјатом Саборног храма. Поред загребачког свештенства и верника дочеку Владике Игњатија присуствовали су и ђаци наше гимназије.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Савремена држава не нуди задовољавајућа решења. Међутим, даљи развој догађаја зависи од нас, црквених пастира и вероучитеља, а не од институција државе – изјавио је Митрополит пловдивски г. Николај на Првој националној конференцији вероучитеља Бугарске, одржаној у Пловдиву од 28. до 30. септембра 2012. године.

Извор: Епархија нишка

Звучне записе са предавања моћи ћете пратити понедељком од 17 часова у програму радија Беседа и преко нашег интернет-портала.

Распоред предавања

7. октобар у 19 часова

предавач: Протојереј Милован Миодраговић

тема: ТАЈНА БОГОПОЗНАЊА У НОВОМ ЗАВЕТУ

14. октобар, у 19 часова

предавач: Др Владета Јеротић

тема: ПОЛИГАМИЈА И/ИЛИ МОНОГАМИЈА

21. октобар, 19 часова

предавач: Презвитер Мр Александар Ђаковац

тема: СВЕТО ПИСМО И САМОСПОЗНАЈА

28. октобар, 19 часова

предавач: Епископ крушевачки др Давид Перовић

тема: БИБЛИЈСКО ПОИМАЊЕ СВЕТА ИЛИ КОЗМОСА (ПОСВЕТА ОЦУ НИКОЛАЈУ АФАНАСЈЕВУ)

4. новембар, 19 часова

предавач: Др Предраг Драгутиновић

тема: БИБЛИЈСКО СХВАТАЊЕ СМРТИ

11. новембар, 19 часова

предавач: Протојереј-ставрофор др Милош Весин

тема: ЗАШТО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ ОД МЕНЕ СВЕ ДАЉИ

18. новембар, 19 часова

предавач: Др Оливера Радуловић

тема: ПРАВОСЛАВНА МИСАО ДОСТОЈЕВСКОГ

25. новембар, 19 часова

предавач: Мр Владан Таталовић

тема: БИБЛИЈА И ФИЛМ

2. децембар, 19 часова

предавач: Презвитер Жељко Латиновић

тема: ЖИВИ БОГ И ЗАПИСАНА РЕЧ БОЖИЈА

9. децембар, 19 часова

предавач: Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић

ЛИТУРГИЈСКИ ЕЛЕМЕНТИ У БИБЛИЈИ

Нови Сад, 04.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке

Повод посете је храмовна Слава, Преоподобни Симон Монах.

Извор: Епархија средњоевропска

Када говоримо о Православљу ваљевског краја, не можемо а да не поменемо светитеље, Николаја и Јустина, и не можемо ништа да кажемо а да не посетимо манастир Ћелије, Лелић, Пустињу као и остале манастире Епархије ваљевске. Увек када се помене наш крај има се на уму један од ових светитеља и манастира или се размишља о свима њима заједно. Зато је народ с правом ваљевски предео крстио именом српска Света Гора. А да ли је ово обележје нашем крају прилепљено због светости људи и места, сами можемо проценити када се ближе упознамо са још једном светињом смештеном у долини реке Градац.

Темељи цркве смештене на каменом гребену у кањону реке Градац, изнад Шареног платна а између Ћелија и Лелића, по археолошким претпоставкама потичу из времена 4 – 6. века. То је хришћанска црква са епископским престолом саграђена у саставу утврђења изнад којег се налазило насеље. Почетна фаза ископавања на основу много знакова даје нам одређене смернице по којима то утврђење може да буде средњевековно насеље Градац. Према неким теоријама становници овога насеља утицали су на утемељење града Ваљева. Зашто је на тако неприступачном месту саграђено утврђење, црква и цео град, може се претпоставити: ради успешније заштите од напада непријатеља и економије, ако се узме у обзир близина римског пута који је пролазио испод града кањоном реке Градац, чији су остаци сачувани на неколико места. Но не би требало нагађати јер археолошка истраживања још немају коначне резултате, него се задржимо на ономе што је видљиво и јасно. Посматрајући сачуване делове темеља цркве најјасније се може приметити епископски престо у олтару и сам олтар чији је облик видљив сваком оку. На северној страни су остаци зида који се простире дуж брода цркве као и нешто мање очувани делови јужног зида. Црква је окренута ка истоку а одмах до јужне стране је дубока литица кањона Градца.

Значај ове цркве је велики за Ваљево. Ако би се показало да су претпоставке археолога тачне, онда би ова црква као најстарија, не само у Ваљеву него и у целој Западној Србији, била темељ наше Епархије. То би било историјско сведочанство да нисмо сви били пагани до 9. века него да је и пре тога Хришћанство било присутно на нашем терену. Зато је данас, 02. октобра 2012. године, много векова касније, цркву у којој је служио и на престолу седео за сада непознати епископ, посетио Епископ ваљевски Господин Милутин. Попевши се од реке Градац до у саму цркву на врху гребена, Владика Милутин је прошао тешко проходним путем којим се пре много векова пео народ на челу са Епископом како би принели своје дарове Богу и причестили се Христом за вечни живот. Замишљајући литургијско сабрање хришћана у време римског многобоштва на тим просторима, Владика Милутин је пожелео да се то место оживи и то на једини могући начин: да се на остацима темеља сазида црква, а док се то не деси, да се што је могуће пре, ових дана, одслужи прва Архијерејска Литургија после много векова. То би било прослављање Бога који није дао да народ Божији заборави место где се некада налазио храм и који није дозволио да остане под земљом.

Након обиласка ове светиње која је промислом Божијим васкрсла испод вековних наслага земље и камена да светли свету, Владика Милутин је обишао крајолик и осетио благодат, слободно можемо рећи, нетакнуте природе (на цивилизацију подсећа само дрвена кућа која је саграђена у близини) дуж корита реке Градац. Чиста вода која се може пити, позната у свету по аутохтоној врсти пастрмке која је заштићена законом, Божији је дар земљи и људима и зато би је требало сачувати, што је на делу показао чувар Еколошког друштва „Градац“ са којим смо остали у кратком и пријатном разговору.

На крају овог лепо проведеног дана у близини светиње у природи која обнавља тело и дух и која својим кристално чистим изгледом говори о мудрости Божијег стваралаштва, може се закључити да се тој мудрости која је савршена у својим делима, може само придодати звук црквених звона која ће се, благословом и трудом Владике Милутина и верног народа а по Божијем допуштењу, поново чути из обновљене светиње са брда изнад реке Градац.

Извор и фотографије: Епархија ваљевска