Прве недеље по Покрову по традицији се одржава сабор у Бителићу у народу познат као „Рижарице“ када се на Свету Литургију сабира пуно православног народа, али и римокатолика из сињског краја.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају личности Пресвете Богородице у икономији спасења нагласивши потребу да сви верујући треба да живе у складу са вољом Божијом, јер је то пут који нам је показала Пресвета Богородица.

После Свете Литургије Епископ Фотије је због великих заслуга при обнови цркве и парохијског дома у Бителићу одликовао орденом др Никодима Милаша г. Божу Буловића из Сиња, док су граматом признања Ц.О. Бителић одликовани начелник општине Хрваце г. Динко Бошњак и приложник г. Дражан Ђапић.

На крају је за сво свештенство и госте приређена трпеза љубави залагањем надлежног свештеника о. Бориса Медака у дому г. Илије Борковића у Бителићу.

Извор: Епархија далматинкса

Након молебана венце су крај споменика стрељаним ђацима и професорима положили ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Републике Србије Томислав Николић, градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић, председник Скупштине града Саша Миленић, потпредседник Скупштине Србије Константин Арсеновић, министар просвете Жарко Обрадовић, министарка енергетике Зорана Михаиловић, министар културе Братислав Петковић, делегације Скупштине Србије, министарства одбране и спољних послова, амбасадори Палестине, Немачке, Словачке, Белорусије као и делегације градова пријатеља и побратима. У Спомен парку Шумарице одржан је Велики школски час, јединствена антиратна манифестација на којој је изведена поема ''Они су ушли у дом наш'' аутора Јована Зивлака из Новог Сада. Ове године 21. октобар први пут је обележен као државни празник, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Велики школски час одржава се од 1944. године и у почетку је имао локални карактер. Од 1971. године утврђује се његова концепција и тада прераста у уметничку манифестацију. За свако извођење написано је оригинално књижевно и музичко дело. До данас је изведено 28 поема, два драмска дела и 33 оригиналних музичких дела, а учествовало преко 50 хиљада извођача.

Антиратну поруку извођењем поеме ''Они су ушли у дом наш'' из крагујевачких Шумарица послали су великани нашег глумишта Марко Николић, Горица Поповић, Дејан Цицмиловић, Надица Јуришић, Саша Пилиповић, Миодраг Пејковић, Ненад Вуловић, Алдин Салиховић и други. Музику је компоновао Мирослав Штаткић, режирао Божидар Димитријевић, а сценографију урадио Миливоје Штуловић.

Галерија слика

Саопштење је потписао Протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног Одбора Епархије будимљанско-никшићке.

Још једно реаговање поводом одлуке Европског суда за људска права

Будући да заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру г. Зоран Пажин наново покушава да исконструише једно специфично виђење стварности и наметне га јавности, принуђени смо да реагујемо.

Иако тврди да „као правник воли да се држи чињеница“, тешко је одупријети се искушењу и не примијетити да уваженом заступнику није јасно ко му је била противничка страна у спору. Наиме, Република Србија није учествовала као тужилац у спору против Црне Горе, већ је од самог Суда позвана да му помогне како би сагледао све релевантне моменте овог случаја без стављања на неку од страна у спору. Поред тога, Епархија будимљанско-никшићка није организациона јединица Митрополије црногорско-приморске, како произлази из Пажинових навода, већ сусједна епископија.

Европска комисија је претходне године, у свом извјештају о напретку Црне Горе, указала на апсолутну пасивност црногорских државних органа у погледу повраћаја неправедно одузете црквене имовине послије 1945. године. Тако овом одлуком Европског суда за људска права није, нити је могло бити, укинуто право Цркве на повраћај њене имовине неправедно одузете послије Другог свјетског рата. Стављајући ван снаге прописе о повраћају имовине црквама и вјерским заједницама још прије више од седам година, Црна Гора није нашла за сходно да ово питање регулише и омогући дјелотворно остваривање овог права. Супротно досадашњој пракси, Европски суд је проглашавајући тужбу Епархије будимљанско-никшићке недопуштеном, пропустио да примијети да је у том смислу одговорност на Црној Гори, а не на подносиоцу захтјева.

Из горенаведеног, јасно је да у доживљају стварности г. Пажина ипак доминира политика над правом, и да се поред свих нестварних конструкција можемо сложити у једном: ова одлука ће имати далекосежне посљедице за Црну Гору, али с напоменом да она остаје у обавези да регулише своје односе са Српском Православном Црквом, у истом обиму права како је то већ учинила са Римокатоличком Црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, као и да неправедно одузету имовину у најскоријем року врати свим црквама и вјерским заједницама, исправљајући тако више од пола вијека нанесену неправду.

Конференција је разматрала најважније актуелности у животу православне Цркве свих јурисдикција у Аустралији. Ових дана очекује се и званично саопштење са овог скупа а како Српски глас ексклузивно сазнаје, велика пажња посвећена је питању организације прославе 1700. годишњице Миланског едикта у Сиднеју.

Такође, разговарало се и о проблемима и могућим решењима и другим заједничким акцијама како би верни народ што боље и јасније осећао наше јединство у светој православној вери. Поводом тога, како смо сазнали, ускоро ће се појавити и веб сајт ове конференције тако да ће њен рад бити интевизиран и систематичан. На овом веб сајту посетиоци ће моћи да виде заједничке ставове свих православних цркава о разним друштвеним питањима попут актуелног о легализацији истополних заједница у Аустралији, или донацији органа и ткива. Такође, на овом веб сајту биће објављени и каталози канонских свештеника и парохија као и оних који то нису, односно који нису у заједници православних Цркава, нити их Православље признаје а они се тако представљају.

Епископи су одлучили и да пошаљу подршку Његовом високопреосвештенству Архиепископу Јовану охридском који се налази у затвору БЈР Македоније, као и јавни захтев властима БЈРМ да одмах ослободе Архиепископа Јована и прекину прогон Његовог преосвештенства, његове породице као и других архијереја, свештенства и верника Охридске архиепископије.

фото: Радивој Мачковић "Српски глас"

Извор: Митополија аустралијско-новозеландска

поводом храмовне Славе, Св. Стефана и Јелене Штиљановић.

Извор: Епархија средњоевропска

Госте из Америке је примио у својој резиденцији Епископ ваљевски Господин Милутин који је заједно са архијерејским замеником архимандритом Петром показао леп пример српског гостољубља. Сусрет са игуманијом Теодором био је прилика да се размене лична искуства о монашком животу и да се упореде различите православне традиције. Кроз пријатан разговор и поуке, које ће игуманија заједно са светињом понети у свој манастир, дат је леп пример српског монаштва и гостољубља.

Захвалност, мир и радост на лицу игуманије Теодоре није могла да се сакрије када је у своје руке примила делић светитељевих моштију. Речи више од тога нису могле да кажу. Поуке више нису биле потребне.

Одлазећи са даром за који нема видљивог начина да се захвали, игуманија Теодора је само рекла да је овиме Епископ Милутин постао ктитор румунског манастира у Америци. А ми можемо додати да је то са њим постала и цела Србија.

Извор: Епархија ваљевска

Поред овога, речена новинарка, веома тендециозно и некоректно, Цркву ставља у контекст саучесника у безакоњу, а самим тим и учесника у међусобном сукобу Управе Српског народног позоришта и власника Клуба Стерија. Као неписану потврду своје измишљене конструкције догађаја, И. Брцан наводи да "Црква ћути" јер она није успела да добије коментар који је телефонским путем покушала да тражи у Епархији бачкој.

Због свега наведеног и због истинитог информисања јавности, Управа Светоуспенског храма у Новом Саду принуђена је да демантује наводе из поменутог текста.

1. Власник Клуба Стерија обратио нам се са молбом да им помогнемо јер из техничких разлога имају проблем са струјом у свом објекту и да им током викенда "позајмимо" електричну енергију из нашег храма. Будући да већ годинама уназад имамо добре комшијске односе са запосленима у овом Клубу, одлучили смо да из најдобронамернијих разлога помогнемо, уз њихову обавезу да плате утрошену електричну енергију. С тим у вези, пре преузимања струје, очитано је стање електричног бројила у Светоуспенском храму.

Приликом овог разговора није било никаквог помена проблема са електричним инсталацијама, судског процеса са Српским народним позориштем или било чега другог што би видно утицало на нашу одлуку и жељу да помогнемо нашим првим комшијама које су, важно је рећи, до сада увек излазиле у сусрет потребама нашег храма и верника јер, нажалост, Светоуспенски храм нема потребне помоћне просторије, а у Граду, до сада, није било слуха за наше молбе и захтеве да у порти храма изградимо објекте који су нам неопходни.

Дакле, наша жеља је била да помогнемо онима који су у невољи и да се макар мало одужимо за љубав и пажњу која је нашим верницима и нама учињена од стране запослених лица у Клубу Стерија.

Посебно је морбидна изјава ове назови новинарке да су наведеним гестом Управе Успенске цркве сви гости клуба стављени у ризичну позицију због неисправних инсталација! Одлучно одбацујемо овакве и сличне конструкције и неистине и сматрамо да је право питање како је могуће да такав објекат уопште ради и како је могуће да се о ризику боравка у овом објекту говори тек када се отвара згодна прилика да Црква буде мета, а сâм Клуб тек колатерална штета? Драго нам је што госпођа Брцан брине о општој безбедности грађана, али се питамо како је месецима уназад тај Клуб радио ако се знало да има неисправне инсталације? Или, како је могуће да су инсталације неисправне ако је позориште недавно реновирано? Зар за последње три године реновирања Српског народног позоришта нису извршене провере и замена електричних инсталацијâ? Овде ћемо застати са постављањем питањâ јер бисмо отишли далеко, а можда и предалеко.

У сваком случају, Управа нашег храма не може бити одговорна за несавесно пословање градских инспекција и других надлежних служби као ни за односе између Српског народног позоришта и Клуба Стерија. Напротив, Црква позива на бригу о човеку и на савестан однос према раду.

2. Колико је нама познато Клуб Стерија није ноћни клуб, ма шта то значило, јер је његово радно време до 23.00 часа, али се питамо зашто се ова формулација користи у контексту комшијских односа са храмом? Очигледно, само да би се дошло до спектакуларне вести или можда до неког скандала, како је овај догађај и назван од стране актуелног управника Српског народног позоришта. Не желимо да будемо ничији адвокат, али здрав разум намеће основно питање: како је могуће да се ноћни клуб са неисправним инсталацијама и нередовним измиривањем обавеза према закуподавцу налази и функционише у тако значајној културној установи града Новог Сада као што је Српско народно позориште и ко је за то одговоран?

3. У тексту госпође Брцан посебно је истакнуто да по овом питању Црква ћути. Новинарка је, како сама пише, телефоном позвала Епархију бачку али се нико није јављао на телефон. Она је то преточила у транспарент и поднаслов црква ћути, а није јој пало на памет да је звала у недељу и да тог дана у епархијској канцеларији нема никога ко би одговорио на позив. Да је била добронамерна и истинољубива, И. Брцан би дошла у Успенску цркву у Новом Саду и на лицу места добила све одговоре и разјашњења. Али њена намера је била да оптужи и покуша да укаља углед Цркве и њеног свештенства. Спорадичне инсинуације и лош хумор у њеном тексту су најбољи доказ овог тврђења.

4. Уместо што се уважена новинарка бавила, како сама каже, рубриком "веровали или не’’, боље би било да је писала о реалним и животним проблемима који нас окружују. Ако је хтела да пише о Цркви и да написано стави у поменуту рубрику, могла је, на пример, да напише да у центру Новог Сада, веровали или не, постоји црква Успења Пресвете Богородице којој су 1975/6. године порушили ограду, прекопали порту и гробље, срушили парохијски дом и хиљаде људи који током седмице посете храм оставили без воде и просторија за основне физиолошке потребе. Могла је да пише и о скандалу да у данашње време, и поред важећег закона, Црква не може да врати неправедно одузету имовину и да је принуђена на дуге судске процесе који се стално одлажу — ваљда у интересу странâ у спору од којих, по правилу, само Црква трпи огромну штету —, и чиме се омогућава да они који су отели црквену имовину још увек могу да је бесплатно и несметано користе. Уместо што је покушала да Цркву увуче у спор између Српског народног позоришта и Клуба Стерија, могла је мирне душе и савести да пише о предугачком судском спору Црквене општине новосадске против књижарске задруге Љубитељи књиге који годинама бесплатно и безаконито експлоатишу црквену имовину у Змај-Јовиној улици бр.4. Али уважена новинарка сматра да је овај случај незанимљив новосадској јавности иако је дуг према Црквеној општини три пута већи него дуг према Српском народном позоришту.

На крају, сматрамо да је текст новинарке И. Брцан на првом месту неистинит, а поред тога је тендециозан, злонамеран и антицрквен јер се њиме читаоцу намеће сулуд закључак да свештенство Успенског храма сарађује са нечасним људима који атакују на културни живот нашег града, да су њихови потези непромишљени и да представљају опасност по општу безбедност грађана и да се Управа храма директно меша у судски спор између Српског народног позоришта и Клуба Стерија, стављајући се на страну оних који врше безакоње и директно угрожавају живот наших суграђана. Да није жалосно, било би заиста смешно! {jathumbnail off}

Управа Светоуспенске цркве у Новом Саду

Извор: Епархија бачка

Некада је Епархија темишварска била, по добром појању и још бољим појцима, славна и на далеко позната.Данас на нашу општу и велику жалост не поседује више такав богат појачки кадар као некада. Просто се човекодушеви и срце му од радости заигра у грудима када му се укаже несвакидашња и све ређа прилика да чујепесму благодарности небеском Творцу из грла физички изнемоглих појаца по нашим српским парохијама.Слушајући искрено појање, простодушних и, за наше прилике, изузетно-талентованих појаца из Нађфале,мислима се враћамо у славну и незаборавну прошлост нашег народа, када се испевана молитва у свакој однаших парохијских цркава разлегала истом лепотом, простосрдношћу, готово без икакве разлике, од Дунава пасве до Мориша. У покушају да се на неки начин стане на пут и превазиђе феномен нестајања добрих појаца иизађе из стања једноставно – пасивног констатовања неизбежних чињеница, покре- нута је иницијативаразвијања црквеног појања и оспособљавања квалитетног појачког кадра. С тим циљем, већ неколико годинаСрпска православна Епархија темишварска одржава појачки курс у Манастиру Светог Георгија зазаинтересоване кандидате. Богу хвала, након стидљивих и скромних почетака овог Течаја, сада је већ цифразаинтересованих у сталном порасту. Ова је иницјатива наишла на позитиван одјек и ширег православногживља (Србија и Мађарска). Као и обично, и ове 2012. године течај је одржан у току месеца августа. Свој радШкола је практично започела 05.08.2012.године окупљањем предавача и ученика и договарањем о раду,поделом ученика по групама и одређивањем предавача за сваку од њих. Предавачи су били свештеници: Бошко Тикартић,Јоца Несторовић, Саша Јашин и Иван Попов. Директор Школе је био као и ранијих година протојереј-ставрофор др__ Бранислав Станковић, а духовникпротојереј Александар Петровић. Предавања је слушало укупно 12 кандида који су били подељени у три радне групе и подела је учињена сходномогућностима сваког кандидата понаособ, те на основу раније стеченог искуства из црквеног појања. У покушају да се одређено време за одржавање овогкурса што боље искористи, радило се понајвише црквено појање, затим ствари из богослужбене праксе (Типик, упознавање са богослужбеним књигама итд.).Што се тиче пређеног градива, оно се своди на предавање лакших ствари почетницима

(одговарања, Литургија, празнични тропари итд.), док за је оне напредније предавано из осмогласног, празничног и пригодног појања. Другим речима радисе о ономе што би сваки парохијски појац требао да зна. Са кандидатима који су брже и боље савладавали пређено градиво, радило се посебно. За сваку јепохвалу да кандидати показују све веће интересовање за црквено појање, те и задовољавајуће савлађују градиво. То се најбоље могло констатоватиприликом испитивања сваког кандидата понаособ пред испитном Комисијом која је радила у саставу од: Архијерејског заменика, протојереја- ставрофораМаринка Марковог, протојереја-

ставрофора

ставрофора др Бранислава Станковића, Директора Школе појања и духовника, протојереја Александра Петровића. Испит је одржан 16.08.2012. године упросторијама конака манастира Св. Георгија. Сви испитани кандидати су успешно положили испит, а трочлана Комисија је у свом записнику, кога јепроследила Управи Епархије темишварске, детаљније образложила о испитивању сваког кандидата понаособ. Сутрадан, 17.08.2012. године као круназавршнице ове Школе одслужена је Архијерејска Литургија, којом је началствовао високи гост, Њ.П. Епископ банатски Г. Никанор уз саслужење протојерејаАлексанра Петровића, јеромонаха Никона (Корићанца) и ђакона Игора Станковића. У току малог входа, Епископ Никанор је по благослову надлежног Епископа Лукијана, за вишедеценијски предани рад на Њиви Господњој у повереним му парохијама као и за допринос раду Школе појања, наградиопротојереја Александра Петровића, привременог пароха у Мачевићу, правом ношења напрског крста. Након Литурије, у присуству видљиво узбуђених родитеља и пријатеља, Епископи су се обратили својим беседама, после којих су полазницима подељене дипломе о овогодишњем положеном течају. Била јеово још једна прилика да заједно научимо како се треба обратити Творцу кроз певану молитву. Она треба да је као један букет најмириснијег и предивногцвећа, кога умилним славопојем узносимо пред наднебесним и преузвишеним Престолом Господа Славе за здравље наших најближњих, али и за покој иолакшање оних који су се из ововремености преселили у вечност.

«

«Појте Богу нашему појте, појте цареви нашему појте».

Амин.

јереј Јоца Несторовић

Извор: Епархија банатска

Епископу Пахомију је саслуживало свештенство и монаштво из целе Епархије врањске, као и верујући народ који је дошао да заједно са својим Архијерејем прослави ову веома значајну годишњицу.

По завршетку Свете Литургије, Епископ Пахомије се најпре обратио присутнима пригодном беседом, а затим је вишим чиновима одликовао заслужне свештенике и свештеномонахе за досадашњи пожртвован рад на њиви Господњој и савесно обављање пастирске службе. У име свештенства, обратио се и на свему досадашњем учињеном захвалио протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић, архијерејски намесник пчињски.

У току Литургије, Епископ Пахомије рукоположио је у свештени чин ђакона Душана Џонића из Сурдулице, а у чин јерођакона ипођакона Серафима (Станковића), намесника манастира Светог пророка Илије у Кацапуну.

По завршетку сабрања у храму Свете Тројице, Епископ Пахомије примио је званице у Епископском двору, где је приређена трапеза љубави.

Захваливши најпре представницима Града Врања, као и осталим присутнима, дугогодишњим сарадницима и трудбеницима, који су помагали у обнови и очувању светиња Православне епархије врањске, Епископ Пахомије је доделио Архијерејске грамате.

Данашњи јубилеј Епископу је честитао најпре господин Будимир Михајловић, начелник Пчињског округа, као и госпођа Надежда Радић, дугогодишњи сарадник Епархије врањске, пре свега у хуманитарним, а и осталим активностима.

У име вероучитеља Епархије врањске честитке и поклон уручила је вероучитељица Весна Јовановић.

Свети Стефан и Јелена (Штиљановић) заштитници су Добротворне Фондације Српске православне цркве „Човекољубље“, па је тим поводом Епископ Пахомије са члановима Организационе јединице у Врању пререзао славски колач.

Беседа Епископа врањског г. Пахомија о двадесетогодишњици архијејрејске службе

Поштовани оци, драга браћо и сестре,

Служење Богу спада у највећа достојанства и највеће почасти, али и у највећу одговорност.

Двадесет година епископства у Врањској епархији моја Смерност, заједно са вама, (пуноћом Врањске епархије), трудила се да том великом службом сведочи узрастање ка Господу. Током двадесет година било је много труда и рада на утврђивању вере на просторима Врањске епархије. У свеопштој обнови и градитељству уређене су, не само цркве и манастири, него и школске зграде, као и многи други објекти и остварени пројекти, неопходни за мисију Цркве. Осим тога, за све ово време трудили смо се да извршимо и свеобухватну духовну обнову. Често смо се сусретали са препрекама разне природе,притом уздајући се увек у Божју помоћ, јер знамо да где је вера, ту је и моћ. Бог нас је поставио овде да са свима вама делимо добро и зло у ово бурно време, трудећи се да будемо сведоци Христа Распетога и Васкрслога, а у исто време саставни део врањског бића.

Поштовани оци, драга браћо и сестре! Молимо се Господу да нам сваког дана подари истинску радост! Истинска радост није само везана за наш лагодан живот, похвале и разна благостања! Она је, драга браћо и сестре, везана за отворено лице којим можемо Господа да погледамо, да посведочимо да је наш труд везан за нашу дужност, за рад и за добру намеру.

Можда смо остали дужни Њему – Пастироначалнику, и себи, што нисмо више тиховали, мало подаље од свакодневице и овоземаљских обавеза! Остали смо дужни што понекада нисмо поступали благо, нарочито према најближима.

Трудили смо се, из дана у дан радећи, подижући и припремајући многе просторе за оне који треба својим радом да чине дело Господње. Притом, нисмо се ослањали само на своју моћ, већ смо веровали да је моћ у Господу, да Он, Пастиреначалник, допуњује наше недостатке.

О мени се у јавности, нарочито у појединим медијима, није увек, а ни сада, говорило позитивно, нити се довољно говорило о плодовима нашег заједничког рада на овим просторима. Нисмо се упуштали у полемике и убеђивања, нити смо ишли на то да истерујемо правду у овоме свету. Имали смо на уму речи Светог Јефрема Сирина, који је казао: ''Не називај себе праведним и непорочним, јер што се скрило од тебе, то је приказано пред Богом''. Имали смо на уму да треба већма извршавати вољу Божију, него вољу људи.

Поштовани оци, драга браћо и сестре! Хришћански живот није ништа друго него свагдашње, до краја живота, покајање. Покајањем ћемо обезбедити Царство Небеско, јер често нисмо у стању да сазнамо Божије провиђење, нити смо у стању да препознамо какве нас је начинио грех. Покајањем ћемо победити све недостатке и сва незнања. Господ Наш Исус Христос је казао: Онај који верује у мене, и ако умре - живеће!

Молим се да нас све заједно и целу пуноћу Врањске епархије милостиви Пастироначалник види у својој близини, а време које је пред нама испуни миром и сваким добром!

Извор: Епархија врањска

Сабрање, којем је поред гостију из Републике Српске, присуствовао и г. Сергеј Алексејевич Ферапонов, савјетник амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је напоменуо да су тек новија научна истраживања дјелимично освијетлила богату историју и културне драгоцјености појединих светиња Епархије будимљанско-никшићке, у којима се дубоко народно памћење његовало у молитвеној тишини, а преносило усменим путем, свештеничким проповиједима и поукама народних памтиша и мудраца. Шира јавност, међутим, сматра Преосвећени Владика, још увијек не зна довољно о већини светиња са овог подручја.

“Дошло је, хвала Богу, вријеме да се о светињама Епархије будимљанско-никшићке нешто више сазна, да се о њима више прича и пише, да се открију често закоровљени путеви који према њима воде. Радио-телевизија Републике Српске, по замисли и благослову ген. дир. Драгана Давидовића, прихватила је ту часну улогу да сликом и ријечју, користећи савремена техничка достигнућа, зналачки, стручно и на довољно популаран начин упозна културну, али и најширу јавност, све оне који се интересују за српске светиње и духовне ризнице од Грахова и Никшића, преко Пиве и Дурмитора до Комова и Проклетија“.

“Увјерени смо да ће дјело РТВ Републике Српске, интересантан и поучан серијал под називом “Ступови духовности“, привући пажњу нашег вјерујућег народа у отаџбини и расијању и да ће сви гледаоци од овог, садржински и естетски добро обрађеног материјала, имати изузетну духовну корист. Велики труд стручне екипе Телевизије Републике Српске, коју предводи г-ђа Мира Лолић Мочевић, представља подвиг од далекосежног значаја, јер овај серијал, на којем се дуго и самопрегорно радило, представиће задужбине незаборавних српских ктитора: славног жупана Првослава, синовца Немањиног, и великог кнеза Мирослава, Мирослављево Јеванђеље и знамења српске писмености освећених ризница Пиве и Никољца, остатке немањићког живописа, дјела Лонгина, Јована, Страхиње Будимљанина, Радула, Андрије Раичевића, дуборезаца и кујунџија, и других стваралаца, на чијим дјелима су остали неизбрисиви трагови духа и њежни обриси вјечности“, рекао је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

У име Радио-телевизије Републике Српске обратио се Драган Давидовић, генерални директор. У краткој напомени о настанку Телевизије на чијем је челу, Давидовић је подсјетио и на вријеме подизања “храмова у срцима људи“, како је назвао серијале и документарне и информативне прилоге о духовности нашег народа.

“Никада нисам вјеровао, за шездесет година свога живота, да ћу једног дана бити пред вама овдје и да ћу моћи пред цвијетом Српства, у Црној Гори бити тај који, на неки начин, помаже ономе што треба да видимо сви, ономе што су наши преци урадили прије 800 година, ономе због чега смо ми данас живи и духовно стамени. Човјек сам који се напајао српским дјелима, напајао се на историји и православљу, а кроз књижевност и историју у Црну Гору гледао као стуб Српства, и, ево, дође вријеме кад и ми стигосмо на ова врела да заједнички направимо овај подухват и, даће Бог, да се заједнички уздигнемо изнад свих политичких и антисрпских, антиправославних дјелања, да ћемо заједно у интегралном Српству побиједити све зло које се наткрилило над нама. “

“Радио-телевизија Републике Српске, као једна мала телевизија и као јавни сервис грађана, успјела је да преброди све границе и да пређе све ријеке које нас омеђују. Наша камера је била и у нашој православној цркви у Бечу, Трсту, Љубљани, Америци, Прагу, Темишвару, Београду, а, ево нас и овдје у српској Црној Гори да покажемо колико сте били значајни прије 800 година, као што сте и данас. Хвала вам што сте нам дали прилику да ово чудо, у духовном смислу, које смо сви заједнички радили, прикажемо цијелом свијету. Хвала вам на подршци коју сте нам дали, хвала на благослову Владици Јоаникију, јер без оваквих подухвата ниједна телевизија и ниједна институција не могу постати велики, “нагласио је Давидовић.

У представљању пројекта “Ступови духовности“ учествовао је и професор Веселин Матовић, главни уредник часописа “Слово“. Он се осврнуо на актуелну друштвено-политичку ситуацију у Црној Гори у којој режим, како је казао, негира постојање било ког другог националног идентитета осим црногорског, те с тога на простору данашње Црне Горе, истакао је Матовић, не постоји ниједан културни споменик који је српски.

“Све што смо видјели у овом кратком промотивном филму, а што ћемо гледати кроз серијал, у нашим школским уџбеницима се не наводи да је српско, већ црногорско, и то је порука садржана у оној реченици коју слушамо посљедњих година да је прича о идентитету у Црној Гори завршена. Не може се, међутим, колективни идентитет, идентитет једног народа прописати уставом и законом. То је много дубља и сложенија “ствар“ од било које правне норме и тога ко ту правну норму доноси. Овај серијал се зове “Ступови духовности“, ступови или столпи, куле, попут кула из наше дивне народне пјесме “Свети Саво“ или “Куд се ђеде цар Немање благо“. Могли бисмо, дакле, рећи и куле духовности, па се поставља питање: ко је подигао те куле духовности у Епархији будимљанско-никшићкој, која се тако лијепо савила и обгрлила Митрополију црногорско-приморску у којој су, такође, исте такве куле духовности, а исти су им и градитељи“, поручио је Матовић.

Он је оцијенио да је, за посљедњих петнаест година, у Црној Гори Немањиним благом и благословом обновљено и оживљено више цркава и манастира него икада раније.

“Не одричу се наши данашњи именодавци и смислодавци Светога Саве и Светог Симеона, и не исписују их из школа зато што су они Срби и, тобоже, припадници њима туђинског народа, него зато што им светосимеоновско, светосавско и видовданско крсно опредјељење мрси њихове земаљске рачунице. Из истог разлога одричу се и Светог Петра Цетињског, и Његоша и Марка Миљанова, иако их тобоже својатају - да би их изложили у музејским витринама, а не да би им сљедовали. Зато им и пишу нове крштенице. Они који данас желе да потру оно што је саградио и градио вјековима Свети Симеон заједно са Светим Савом и осталим Немањићима не знају, ипак, да није нестало Немањино благо. Немањино благо се сачувало и трајало је и траје и све што се и данас гради у српском народу, сваки манастир који је обновљен, свака црква која је саграђена, саграђена је цар Немањиним благом. Да није тог блага, које нам је он оставио и завјештао са Светим Савом, не би било данас ни нас, ни ових кула духовности којима се дивимо и које нас оживљавају и из праха поново ваздижу“, оцијенио је Матовић.

За Драгана Недовића, сарадника у овом пројекту, серијал “Ступови духовности“ пружа могућност да се, кроз поруку хришћанске љубави, одговори на два значајна питања.

“На прво питање – који је то коријен на које је накалемљено стабло чијих смо ми грана пупољци – није тешко одговорити. Треба кренути од тврдог Самограда и стићи до Острошких греда и ето – то су ступови духовности, то су коријени народа на овим просторима. Друго питање које се наметало, јесте како је могуће да за десет година, тек обновљена, Епархија будимљанско-никшићка израсте у “гору божурову“ која сија у пуном сјају. Успјело се тако што смо били вођени молитвом и мудром и благом ријечју нашег Владике, и тако што смо од нашег блаженопочившег Патријарха Павла научили да треба да будемо људи свуда, у сваком тренутку, на сваком мјесту, и тако што смо од Светог владике Николаја научили да не кунемо, већ да благосиљамо наше непријатеље, и тако што смо од владике Рада научили ко смо и откуда, заправо, ми овдје “што се не шће у ланце везати, то се збјежа у ове планине“, и тако што смо од Светог Петра Цетињског научили да никада не дигнемо руку на брата и да ништа не урадимо из освете, и тако што смо од мајке Јевросиме научили да је “боље главу изгубити него душу огријешити своју“, и тако што смо од краља Милутина научили да зидајући Божије храмове, зидамо и воздижемо себе, и тако што нас је Свети Сава, отац наш, научио да љубимо Бога и ближњега свог као себе саме, и тако и зато што вјерујемо у Јединог, рођеног од Марије“, казао је Недовић.

Серијал чини 25 емисија у трајању од тридесет минута, а емитовање на Телевизији Републике Српске почеће од 14. октобра, и то сваке недјеље у термину од 14 часова и 30 минута, најавила је Мира Лолић-Мочевић, аутор.

“Успјели смо да снимимо веома занимљиве приче, поједини манастири су прича за себе, неке цркве су спојене, а материјал садржи и неколико занимљивих разговора, попут веома поучног разговора са Преосвећеним владиком Јоаникијем; за мене врло инспиративан био је разговор са једним вашим философом и неким књижевницима. Снимали смо хорове, дјецу, обишли Никшић, Шавник, Жабљак, Бијело Поље, Беране, свуда гдје има Епархије будимљанско-никшићке“.

“Ово је један од захтјевнијих пројеката наше куће управо због значаја који му је дат. Надам се да ће вам се све што смо снимили допасти, да ће бити битно, не само због тог допадања, као документ од значаја за будућност, да ће бити битно за нашу дјецу у школама, да и они одгледају, да га виде наши пријатељи у свијету и Срби гдје год да живе како би били поносни на чињеницу да, можда, потичу са овог простора, да би схватили шта ми то овдје имамо и да ви овдје дигнете главу и будете поносни на оно што имате, јер оно што смо ми видјели од изузетног је значаја за српски народ“, оцијенила је Мира Лолић Мочевић.

Овом приликом приказана је прва од 25 епизода серијала “Ступови духовности“, посвећена управо Ђурђевим Ступовима, катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке. Вече, које је водио глумац Сретен Митровић, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине из Никшића и солиста Тијана Блечић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У задњих неколико година, углавном послије повратка на спаљена огњишта (1996. г.) благочестиви Јањани предвођени Српском Православном Црквом, односно Епархијом бихаћко-петровачком, обновили су и доградили цркву и конак манастира Глоговца, парохијску цркву у Стројицама са парохијским домом и ''Јањском кућом'', подигли нову цркву, звонару и нов парохијски дом на Дивану (у Бабићима), као и нову цркву у Прибељцима. Прошле и ове године, са благословом Преосвећеног владике Хризостома, породица Малиновић из Подобзира подигла је спомен-капелу за невино пострадале претке – ђедове и баке, очеве и мајке, сестре и браћу и рођаке – у стравичном покољу 4. септембра 1941. године. Тог трагичног дана усташе из Винца код Јајца непримјетно су се попели на Јањ, заробили на десетине Малиновића из Подобзира и све их поклали и попалили. Најмлађа жртва је била беба од 3 мјесеца, а најстарија имала је 63 године. Иако је прошла 71 година од њихова страдања, Малиновићи их нису предали забораву. Напротив, одлучили су да њихово страдање и њихову жртву трајно обиљеже једном спомен-капелом коју је, по њиховој молби, Преосвећени владика Хризостом посветио светом Георгију, крсној слави Малиновића.

У суботу, 13. октобра 2012. године Преосвећни владика Хризостом је дошао у Подобзир и осветио новоподигнуту спомен-капелу. Ово је уистину историјски догађај овог малог засеока у Јању, догађај који је емотивно потресао све окупљене. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј Чедомир Арамбашић, парох стројички, јереј Никола Аркула, парох крњеушко-вођенички, ђакон Ђорђе Стојисављевић из Новог Сада.

У бесједи након освећења спомен-капеле Преосвећени владика Хризостом је говорио о свједочењу Христа Господа јањских Новомученика.

После освећења приређена је заједничка трпеза љубави на којој су бесједили надлежни парох Радослав Станковић, ђакон Ђорђе Стојисављевић, кум спомен-капеле г. Драган Малиновић. На крају је врло емотивно и надахнуто бесједио Преосвећени владика Хризостом.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Након освећења храма и полагања моштију светог Лазара Косовског, Владика је служио свету архијерејску Литургију у којој су му саслуживали архијерејски намесници лепенички и крагујевачки, протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, као и свештенство оба намесништва .

У својој беседи, којом је поучио верни народ, Владика је рекао: „Благословен Бог у Тројици, који је данас послао Духа Светог и осветио овај храм у Малим Пчелицама. Овај храм и ово парче земље постали су парче неба. Да ли је то могуће - да парче земље постане парче неба? Могуће је, јер се у храму Божјем Духом Светим савршава света Литургија и у њега силази Дух Свети, силази Бог са неба и уздиже оно што је земаљско у небеско. Зато је храм парче неба на земљи. И молим вас, браћо и сестре, да када улазите у храм, на свету Литургију, да улазите са осећањем да се налазите у дому Божјем, да улазите тамо где Бог царује, да улазите тамо где се савршава Светиња над светињама, где се оно што је природно претвара у надприродно. У храму је Бог раширио руке да нас прихвати, да нас прими, да нас саслуша, да му кроз молитву кажемо шта нас мучи, али и да му заблагодаримо, да му захвалимо. Бога треба славити, али Богу треба и благодарити, па му се онда молити. Црква је Тело Христово, она је наша ограда, наш одбрамбени зид. Када смо у Цркви, ограђени смо Духом Светим, и не треба тада да се плашимо свега оног што је ван те ограде. Црква је саздана од наших душа, како каже један свети отац, зато је и овај храм саздан од ваших прилога, од ваше молитве, ваше љубави, вашег осећања да је ово ваш дом, да је ово ваша заједничка кућа.“

У литургијском сабрању учествовали су ученици Богословије Светог Јована Златоуста из Крагујевца, док је предивним појањем Литургију улепшао катедрални октет Саборног храма „Кир Стефан“

.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован одликовао је надлежног пароха протонамесника Зорана Митровића достојанством протопрезвитера-ставрофора.

На предлог Црквене општине малопчеличке, Епископ Јован је доделио одликовања заслужним за помоћ при градњи храма: г. Милан Жујић из Крагујевца и гђа Зага Маринковић из Рима (Италија) одликовани су орденом Вожда Карађорђа. Архијерејску грамату добили су фирма „Водо Монт“ г. Милије Радовића из Малих Пчелица, као и гђа Снежана Митровић. И многе друге организације и појединци добили су архијерејске грамате и захвалнице.

Литургијско сабрање и славље је настављено трпезом љубави у ресторану „Бисер“ у Станову.

Идеја за подизање храма у Малим Пчелицама је потекла од самих мештана 1998. године, када су затражили и добили благослов за почетак градње новог храма од блаженопочившег Епископа шумадијског др Саве Вуковића. Мештани, предвођени свештеником Зораном Митровићем, успели су да тај благослов претворе у дело, па су већ те године освећени темељи храма. Трудом и залагањем свих парохијана ове Црквене општине, радови су потрајали пуних четрнаест година и ове године су завршени.

Јереј Срећко Зечевић

Извор: Епархија шумадијска

Фоча, Покров Пресвете Богородице

Високопреосвећеном Николају саслуживала су четири свештеника и један ђакон братства овог храма у изградњи, а пјевао је хор Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи.

Празник Покрова Пресвете Богородице саборни је дан код храма Светог Саве у Фочи.

Митрополит Николај је након Литургије предсједника Републике Српске /РС/ Милорада Додика одликовао највећим одликовањем Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра Дабробосанског за истакнуто залагање у изградњи храма Светог Саве у Фочи.

Уручујући орден и грамату, владика Николај је изразио захвалност Цркве и вјерника Додику који је несебично помогао да се изнађу средства да би храм био укровљен и на њега постављени крстови.

Додик, који је и кум највишег крста, једног од три на овом храму који је највећи православни у БиХ, рекао је да је поносан што су се сви људи добре воље окупили и својом љубављу удружени успјели да покрију и укрове храм Светог Саве.

"На овај начин, окупљањем око наше Православне цркве, чувамо и национални идентитет и остајемо у увјерењу да смо привржени нашој вјери која нас је много чему добром научила" - нагласио је Додик.

Он је поручио да никада не смијемо престати да се окупљамо око Цркве.

"Остаћу предан у настојањима да заједно са митрополитом, свештенством, вјерницима и нашим људима из дијаспоре наставимо са пословима да бисмо привели крају уређење храма - да буде понос Фоче и цијеле регије" - нагласио је Додик.

Према његовим ријечима, иако је идеја о градњи храма Светог Саве у Фочи деценијама чекала на реализацију, да се почне са изградњом, дошла је у најбоље вријеме.

„И у најтеже вријеме, саборношћу, можемо да градимо храмове" - истакао је Додик.

Предсједник Одбора за изградњу храма Светог Саве у Фочи јереј Ненад Тупеша рекао је да је до сада у изградњу уложено три милиона КМ, од чега је, осим вјерника и локалне заједнице, знатну помоћ од 1.400.000 КМ издвојила и Влада РС.

"Ово је велики дан за нас. Успјели смо да приведемо крају грађевинске радове и да поставимо крстове. Предстоји још много посла на унутрашњем уређењу, а претпоставља се да је за те намјене потребно од три до пет милиона КМ" - навео је Тупеша.

Митрополит Николај додијелио је грамате и кумовима за два мања крста Миливоју Вилотићу и Миленку Малишу, као и заслужним појединцима Ружи Стојановић, Оливери Елез и Сави Миловановићу.

Српска православна црквена општина фочанска додијелила је признање Влади РС за помоћ у изградњи Светосавског храма коју је примила министар за економске односе и регионалну сарадњу Жељка Цвијановић.

Извор

Сарајево, Света Текла

Након литургије је обављена литија око храма током које су ношене мошти Свете Текле. Према традицији, освећена је и вода благосиљањем руком светитељке.

Света Текла је и крсна слава Кола српских сестара у Сарајеву, па је тим поводом освештано славско жито и преломљен славски колач.

Мноштво вјерника узело је учешће у прослави празника, цјеливавши десну руку светитељке, која се чува у овом храму, и примивши Божији благослов.

У Старој цркви на Башчаршији више од 300 година почивају мошти ове светитељке. Света Текла је, од када се њене мошти чувају у Старој цркви, у Сарајеву добила заслужени култ поштовања и слављења, посебно међу женама.

Мошти Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније IV Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву.

Њену свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873. године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом.

Међу православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата.

Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве.

Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав.

Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм.

Мошти ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године.

Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

Извор