Потсјећања ради: мошти су пронађене након њиховог вишегодишњег јављања сестри Петри Топић (Тегелтија) и на крају самом епископу Хризостому ноћу 20/21. септембра 2006. године. Мошти су пронађене неколико метара испод земље, тачније испод једне огромне букве која је претходно пресјечено како би се могло доћи до њих. Било је то 11.октобра 2006.године.

У четвртак, 11. октобра, иако је вријеме било поприлично лоше, а температура спала на свега 9 степени, благочестиви народ Мркоњићке и цијеле Крајине окупио се да заједно са епископом и свештенством молитвено и литургијски прославе овај уистину историјски догађа. Са преосвећеним владиком Хризостомом саслуживали су игуман Стефан Вучковић из Велике Ремете, епархија сремска, игуман Василије Рожић из манастира Клисине, који је лично и својим рукама вадио мошти из земље након њиховог открића, протосинђел Варнава Дамјановић из манастира Трескавца и ђакон Зоран Миловац из Дрвара. Новоподигнута и новоосвећена црква (2011) преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија била је премала да прими све вјернике који су се окупили да се поклоне светим моштима, да се моле Богу и његовим светим угодницима. Након свете литургије учињен је трократни опход (литија) са светим моштима око храма.

У бесједи преосвећени владика Хризостом говорио је о чудесном обретењу часних мученика који су вјенац славе Цркве божије и нагласио да је њиховим јављањем и откривањем њихових часних моштију Бог нама, али и свим људима савременог свијета објавио да је Он Бог живих, а не Бог мртвих.

Богољуб-Р.

Извор и фотографије: Епархија бихаћко-петровачка

Прије почетка свете Литургије, епископ Герасим је у чин чтеца рукопроизвео Немању Сембера, ученика Богословије светог Петра Дабробосанског у Фочи.

Поводом празника Покрова Пресвете Богородице, у току Литургије епископ Герасим осветио је кољиво и колач данашњим славарима, вијећу Српске националне мањине, општине Крњак.

Епископ Герасим је у својој беседи истакао важност причешћа за спасење човјекове душе. Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота - Христа и ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тијело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињујемо са самим Христом.

Након свете архијерејске Литургије, приређено је послужење у манастирском конаку за све присутне у храму.

Извор: Епархија горњокарловачка

Литургији је присуствовао бројни вјерни народ, који се већ традиционално окупља на овај дан у Дужима. Послије Литургије, опхода око храма са читањем Јеванђеља и ломљења славског колача, игуман Сава је бесједио о Покрову Пресвете Богородице, честитајући присутнима и игуманији Теодори празник, те преносећи благослов Епископа Григорија. Након Свете Литургије у трпезарији манастира припремљена је трпеза љубави.

Извор и фотографије: Епархија ЗХиП

Свако крштење у Цркви увијек има васељенски значај, јер је сваки нови члан, члан цијеле једне свете, саборне и апостолске Цркве. Сви смо позвани да вјерујемо у Живот и Васкрсење, и сви смо позвани да будемо удијелом Божанских дарова, а ово је немогуће без свете тајне Крштења. Због тога, што се у крштењу рађамо за живот вјечни, и што од тог тренутка живимо у наручју Христовом, због тога је ова света тајна тако велика радост Цркве.

Након свете тајне крштења, породица Ћурић је приредила трпезу љубави за све присутне.

Новокрштеној Селени нек’ је ова света тајна на духовни напредак и узрастање а њеном куму господину Сави Нешковићу из Семича, на радост.

Извор: Епархија горњокарловачка

Фуриозна девастација сакралних простора, гробоскрнављење, непостојање претходних истражовања о стручне и јавне расправе, одношење стећака у Цетиње, скривање документације и негодовање мјештана и културне јавности представља, у најкраћем, драму под насловом ”Лапидаријум у шест чинова”.

Узалуд сам ових дана покушавао да на сајтовима Министарства културе и Народног музеја пронађем Статут Народног музеја. Још узалудније сам покушавао да на сајту Владе пронађем Закључак бр. 06-997/3 од 17. маја 2012. године (не постоји податак да је Влада на 66. сједници од 17. маја ове године усвојила Закључак на који се позвао Народни музеј). Све то отвара бројна питања и недоумице, али и ствара сумњу о законитости поступка којим су, под плаштом наводне заштите, девастирани и локалитети и стећци у Бањанима и Пљевљима.

Више су него проблематичне јавне изјаве Павла Пејовића, директора Народног музеја, и Лидије Љесар, помоћника министра културе које су изнијели на састанку са мјештанима у Бањанима. Двоје државних функционера су се, иако немају никаквих стручних додирних тачака са правном струком, упустили у правна тумачења одлука и поступака Народног музеја и на тај начин су, заправо, оголили суштину ствари, тј. чињеницу да су током незаконитог измјештања стећака из Бањана и Пљеваља на основу погрешних премиса извучени погрешни закључци и извршене катастрофалне радње које не само да нису у складу са основним принципима заштитарске струке него и дубоко вријеђају вјерска осјећања грађана.

Пејовић наводи да ”стећци у Црној Гори немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Овдје се уочавају четири важна питања преко којих је пређено као да не постоје, а она су кључна за разматрање и решавање насталог проблема:

1) шта су стећци у смислу одредаба Закона о заштити културних добара?

2) да ли стећци спадају у покретне или непокретне ствари?

3) да ли стећци уживају правну заштиту?

4) да ли су стећци у државној својини?

СТЕЋЦИ ИЛИ КУЛТУРНА ДОБРА?

У Закону о заштити културних добара од 2010. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 49/2010) не постоји појединачно разврставање покретних и непокретних културних добара. Водећи се Пејовићевом логиком неко би могао да тврди да ни цркве и манастир и друга културна добра немају правну заштиту, јер нису појединачно набројана у Закону. А то, наравно, није тачно. Законом је уведена општа подела културних добара и то на: 1) непокретна и 2) покретна и нематеријална културна добра.

У непокретна културна добра спадају: културно историјски објекти; културно-историјске цјелине; локалитети или подручја (ст. 2. чл. 12.). У покретна културна добра спадају археолошки предмети на копну и под водом; антиквитети; покретни остаци архитектонских објеката; антрополошки, етнолошки, зоолошки, ботанички или геолошки премети или примјерци; предмети који су везани за историјске личности или значајне догађаје; обредни и предмети сакралног карактера; дјела ликовне или примијењене умјетности; рукописи, инкунабуле, књиге, публикације или документи; нумизматички и филателистички предмети; архивска, библиотечка или кинотечка грађа и музејски материјали и намјештај, музички инструменти и други предмети од посебног значаја (ст. 2. чл. 16.).

У нематеријална културна добра спадају: језик, говор, усмено предање, усмена књижевност или други усмени изрази; извођачка умјетност; обичаји, обреди и свечаности; знања или вјештине везане за природу и свемир; култна и знаменита мјеста и традиционални занати и вјештина (ст. 2. чл. 17.).

Министарство културе и Народни музеј до дана данашњега нису дали одговор шта су стећци у правном смислу ријечи. Да ли стећци за њих представљају покретне или непокретне ствари по Закону о својинско-правним односима (”Службени лист ЦГ”, бр. 19/2009.) како би могли да утврдимо да ли је ријеч о евентуалним покретним или непокретним добрима свеукупне баштине Црне Горе. Судећи по ставу 3. члана 19. Закона о својинско-правним односима од 2009. године стећци спадају у непокретности, али то стручњацима из умјетничке струке није сметало да их незаконито сматрају покретним стварима и то само ради одвајања од земљишта са којим су трајно били спојени и одношења на Цетиње.

Ни од ранијег Републичког завода за заштиту споменика културе, а ни од садашње Управе за заштиту културних добара стећци на наведеним локацијама, ни поједично ни заједно, нису проглашени ни за покретна ни за непокретна културна добра нити су, пак, стављени под тзв. претходну заштиту. Очевидно је да стећци не представљају заштићена културна добра у смислу законских прописа. Из тога би се могао извући закључак да Министарство културе и Народни музеј нису прекршили Закон о заштити културних добара. Али, није тако. Прекршен је у једном дијелу не само тај закон него су драстично прекршене и одредбе других Закона и то првенствено Закона о својинско-правним односима, Закона о државној имовини, Закона о државном премјеру и катастру непокретности и други.

ДЕВАСТАЦИЈА УМЈЕСТО ПРЕТХОДНЕ ЗАШТИТЕ

Уколико су Министарство и Народни музеј сматрали да стећци представљају културна добра која је, ради јавног интереса, требало заштитити и очувати били су дужни да код Управе за заштиту културних добара иницијативом покрену поступак да се на стећцима на наведеним локацијама, и појединачно и заједно, успостави претходна заштита (чл. 20.), а ту иницијативу има право да поднесе свако правно или физичко лице (чл. 19.), а посебно државне институције о којима је ријеч. Они то нису урадили и у том дијелу су прекршили Закон о заштити културних добара. Такође, имали су могућност да се обрате и Центру за конзервацију и археологију како би се организовала истраживања локација са стећцима, али би заштита стећака могла бити само на лицу мјеста.

У Одлуци Владе Црне Горе о организовању ЈУ ”Народни музеј Црне Горе” од 7. јула 2011. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 44/2011) прописана је дјелатност те установе. Из те одлуке, као и након незаконитог одношења стећака у Цетиње, јасно се може закључити да управа Народног музеја стећке сматра ”музејским предметима”, а они то ниси и не могу бити ни по ком правном основу, а посебно не у цивилизацијском погледу.

И не само то. Павле Пејовић је изјавио да је ријеч о ”напуштеним стећцима”. Зна ли се ко их је и када напустио и како су се тек сада ”културни посленици” сјетили ”напуштених стећака? Одакле се, ако су стећци напуштени, у протесту због небивалог гробоскрнављења и пустошења стећака појавио народ из тих крајева који се буни против таквих поступака државних институција? То је нова, у читавом низу, увреда на рачун грађана.

Како су и чиме стећци ”девастирани”, како тврди Пејовић? Јавност није упозната да о томе не постоји званична студија нити је извршено стручно истраживање на основу којих би се могле износити такве тврдње. Девастација, и то најгрубља у многовјековној историји тих крајева и постојању тих стећака, извршена је, на жалост, од стране оних који су, искључиво у законским оквирима, дужни да воде бригу о култури у Црној Гори. Али, не скрнављењем њиховог култа, гробоскрнављењем, пустошењем и одношењем на Цетиње него пуном законском и стручном заштитом и то искључиво на лицу мјеста - у Бањанима и Пљевљима и то не од Музеја него првенствено и тек након одобрења од Управе за заштиту културних добара или Ценра за конзервацију и археологију. Музеј није имао законско право да односи стећке у Цетиње ”ради заштите” нити је, опет искључиво на основу важећих прописа, имао право да врши мјере заштите с обзиром да није ријеч о музејским предметима. С друге стране, јавна је чињеница да Музеј нема довољно стручних људи за предузимање таквих мјера.

Да ли су Управа за заштиту културних добара или Центар за конзервацију и археологију издали конзерваторско-рестаураторске услове? Наравно да нису. А због сличне ствари у Манастиру Морачи је управо прије само два мјесеца смијењена Сњежана Симовић, тадашња директорка Управе за заштиту културних добара. Подсјећања ради, апологетска перјаница и ударна песница те смјене је, опет и опет, била Лидија Љесар. Зашто сада не помиње конзерваторско-рестаураторске услове?

Једину активност коју је Народни музеј могао да предузме, а Министарство културе аминује, јесте покретање иницијативе за успостављање претходне заштите над стећцима код Управе за заштиту културних добара или код Центра за конзервацију и археологију. Међутим, то није учињено из јасних разлога: таква иницијатива би их омела у акцији девастације, пустошења и одношења стећака у Цетиње! А онда не би било ни пројекта ”Лапидаријум” за који су, по свему судећи, опредељена значајна новчана средства која, по старој пракси, у не малом износу припадају и ”извођачима радова” и великим стручњацима из области културе.

ДРЖАВНА ИЛИ ПРИВАТНА ИМОВИНА?

Имајући у виду изјаву мјештанина Велише Лалићевића да је неспорни власник парцеле са које су незаконито отуђени стећци онда никако не може стајати нити се као тачна може прихватити Пејовићева неутемељена тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту и да су у власништву државе”. Одакле онда Лалићевић са листом непокретности који је, на основу члана 53. Закона о државном премјеру и катастру од 2007 године (”Службени лист ЦГ”, бр. 29/2007. и 32/2011.) доказ о својинским правима на непокретности. Који је и какав лист непокретности имао Пејовић када је тврдио напријед изречено? Очигледно, никакав! И да ли се на основу мишљења директора Музеја, иначе по професији вајара, могу утврђивати, негирати или отимати својинска права грађана? У правној држави сигурно не, али некима још увијек није јасно да Црна Гора има своје законе који се, свиђало се то некоме или не, морају поштовати. Посебно је питање непоштовање законских прописа од оних који су дужни да штите законске одредбе. Посљедица таквог понашања је шира и заслужује не само најширу друштвену, моралну осуду него и покретање поступка за утврђивање кривичне или прекршајне, а обавезно и политичке одговорности.

Законом о државној имовини од 2009. године (”Службени лист ЦГ”, бр. 21/2009.) је тачно прописано шта спада у државну имовину. Имајући у виду да стећци са наведених локација не спадају у заштићена културна добра, као и чињеницу да је тачком 15. става 1. члана 13. тог Закона прописано да држава ”располаже културно- историјским добрима ако нису у својини других правних или физичких лица”, лако се може закључити да стећци нису у својини државе. На основу ког прописа Пејовић и истомишљеничка му дружина могу да тврде да је ријеч о државној својини?

ПРАВНА ЗАШТИТА СТЕЋАКА

С обзиром да не постоји успостављена претходна заштита стећака, а ни проглашење стећака за заштићена културна добра онда се са пуним правом може констатовати да се на стећке, који се налазе на парцелама у приватној својини, примењују правни прописи из других области. Отуда је, у најмању руку, небулозна Пејовићева тврдња да ”стећци немају никакву правну заштиту”. А још је небулознија тврдња Лидије Љесар да су се ”парцеле на којима се налазе стећци сматрале ничијим и свачијим”. Наравно, само су такве небулозне премисе могле да доведу до скандалозног пустошења, гробоскрнављења и девастације како стећака тако и локација на којим се они налазе.

Цивилизацијска су, а не само правна питања, о томе да ли данас у правном систему Црне Горе постоји нешто што не ужива никакву правну заштиту и да ли постоји нешто што је ”ничије и свачије”, а посебно када је ријеч о непокретним стварима? Како се истовремено за једну исту непокретну ствар може истовремено тврдити да је ”ничија и свачија” и да је ”у државној својини”? Ко је то, осим Музеја и Министарства, сматрао да је ријеч о ”ничијем и свачијем”? А ако је ”ничије и свачије” - онда како то може постати ”нечије”? Да ли су културни посленици сматрали да је довољно неку ствар сматрати ”ничијом и свачијом” и отуђити је без обзира на правне и друштвене посљедице таквог чина?

На основу чега је Љесарева могла да тврди да је ријеч о ”ничијем и свачијем” ако то није утврђено у листу непокретности и ако, како је признала, ”није контактирано са мјештанима и власницима имања”. А зашто би контактирала са власницима имања ако је ријеч о ”ничијем и свачијем”?

ТРГОВИНА НАД СТЕЋЦИМА

Надгробни споменици, а и стећци као такви, спадају у ствари res sacra (сакралне ствари) и res extra commercium (ствари изван промета). Народни музеј и Министарство су им, мимо законске и правне логике, промијенили намјену не само тиме што су их насилно одвојили од цјелине и гробова које вјековима обиљежавају него и тиме што су их прогласили за res in commercio (ствари у промету). Од незаконито отуђених стећака су формирали ”Лапидаријум” у оквиру сталних музејских поставки. За пројекат формирања ”Лапидаријума” од стећака који нису у својини државе и Музеја су издвојена одређена новчана средства и она се, дакле, реализују на основу туђих, тј. неовлашћено отуђених ствар. Затим, грађани Црне Горе и страни посјетиоци ће морати да плаћају улазнице за посјету ”Лапидаријуму” и та средства ће, на основу незаконите употребе туђих ствари, бити уплаћивана Народном музеју. Ријеч је о својеврсном стицању новчаних добара на туђим стварима на незаконит начин посебно уколико се има у виду древно правило, важеће и данас, ex iniuria ius non oritur (из неправа не може настати право).

ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ?

Лидија Љесар је изјавила да ”стећци могу бити враћени једино ако се докаже да су на мјестима са којих су однијети биле гробнице”. Прво, да Љесарова ишта зна о стећцима онда не би саопштавала такве глупости. Нема стећака без гробова. Нећу да вјерујем да је под гробницама подразумијевала ове које се у савременим условима граде на Чепурцима. С друге стране, зашто брижни чувари баштине прво нису испитали шта се налази испод стећака, па тек након тога приступили пустошењу стећака? А и да су утврдили - опет не би могло по Закону, јер је ријеч о приватној својини. Чак и да је државна својина - опет пустошење не би било изводљиво по принципима заштитарске струке? Ко Пејовићу и Љесаревој даје право да народ Бањана лишава њихове баштине? А они које интересују стећци имају најлакше решење - умјесто пут под ноге, па у цетињски ”Лапидаријум” треба само промијенити правац, тј. пут под ноге, па у Бањане и Пљевља.

Решење проблема који је направљен и који је попримио размјере скандала чији су главни актери они који Цркву годинама оптужују за ”девастацију” може бити веома једноставно ријешен и то само по законским прописима Црне Горе. Власници парцела, као и мјештани Бањана и Пљеваља, од Народног музеја имају право да захтијевају да се стећци у најкраћем року врате на своја вишевјековна мјеста. У захтијеву морају навести рок до када стећци морају бити враћени. У супротном, власници парцела имају право да покрену својинске спорове пред надлежним судом са захтјевом за изрицање привремене мјере: забрану презентације стећака у ”Лапидаријуму”.

Такође, против одговорних у Народном музеју и Министарству културе и то Павла Пејовића, Бранислава Мићуновића, Лидије Љесар и НН лица из Министарства и Народног музеја треба поднијети кривичну пријаву због отуђења имовине. Неминовна је и политичка одговорност: смјена Пејовићеве и Љесареве.

И, трећа, да власници и мјештани на основу члана 19. Закона о заштити културних добара покрену иницијативу за успостављање претходне заштите стећака на наведеним локацијама и њихово проглашење за заштићена културна добра која ће бити заштићена не само појединачно него и са припадајућом околином.

Протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Повод посете Преосвећеног Владике је Слава овог богослужбеног места.

Извор: Епархија средњоевропска

Прослави је присуствовало око 100 верника. На Литургији је певао дечији хор при храму Светог Јована Богослова. По Литији и резању славског колача, приређен је и славски ручак. Овогодишњи домаћини су били запослени вртића „Бамби“ из Сочанице, а за наредну годину су се пријавили запослени из основе школе „Вук Караџић“.

Извор и фотографије: Епархија рашко-призренска

Тиме је умножено и оснажено младо братство ове древне лавре чије је темеље поставила света мајка Ангелина 1509. године. У току петовековне историје овај знаменити духовни и народни центар српског народа имао је, као и многе друге светиње, времена процвата али и времена страдања и разарања од непријатеља.

У наше дане, током последње две деценије трудом еписксопа Василија и богољубивих душа, духовном и материјалном обновом враћа се сјај и достојанство манастира Крушедола, који и приличе овом духовном камену станцу српског народа у благословеној војвођанској равници.

Извор: СПЦ

Састанку је, поред житеља Почековића, њиховог правног заступника, те директора ЈУ “Народни музеј Црне Горе“, под чијим руководством се спроводи овај пројекат и помоћника министра културе из области културне баштине, присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Он је осудио поступак одношења дијела стећака из Кленка и Почековића, који је урађен без сагласности и претходног разговора са житељима поменутих мјеста, а будући и сам поријеклом из Бањана, тачније из Приградине, гдје се у порти цркве Светог Архангела Михаила, такође, налази репрезентативна скупина сличних надгробних споменика, који плијене својом величином и љепотом израде, Преосвећени владика Јоаникије је, обраћајући се представницима надлежних институција, казао:

“Овдје је направљен велики гријех. Најприје сте стећке однијели на хајдучки начин, па тек сад желите да разговарате. Знате ли да су овдје повријеђена осјећања људи? Мало је рећи да је направљена девастација, учињен је велики гријех. Народ овдје зна своју историју, има своје памћење и дубоке коријене и са њим је немогуће манипулисати. Бањани су вјековима били препознатљиви по овом обиљежју“, истакао је Његово Преосвештенство.

У разговору са мјештанима учествовао је и професор Павле Пејовић, директор ЈУ “Народни музеј Црне Горе“. Он је казао да стећци у Црној Гори немају никакву правну заштиту и у власништву су државе, а не нечије приватно власништво. Пројекат измијештања једног броја стећака на Цетиње Пејовић је образложио потребом да се они, на неки начин, обезбиједе и заштите од даље девастације.

“Стећци које смо допремили на Цетиње биће обрађени, конзервирани и заштићени и имаће третман културног добра Црне Горе. Из тог разлога је и потписана одлука о преношењу стећака са ових некропола, која је усвојена на сједници Владе Црне Горе од 17. маја ове године “, рекао је Пејовић.

Житељи Почековића и Кленка, али и Враћеновића, Ријечана, Броћанца и Велимља у којима постоје сачувани стари средоњовјековни надгробни споменици, а који су планом овог пројекта такође требали бити измјештани, револтирани су и неће одустати од захтјева да стећци буду враћени на локалитете на којима су вјековима постојали.

“Гробље је овдје постојало вјековима. Пролазиле су овим крајем бројне војске, али никоме није на памет пало да дира гробове, небитно да ли су оронули или не, јер под тим плочама почивају нечије кости“, казао је Велиша Лалићевић, један од житеља овог краја са чијег имања су стећци однесени, а да га, како каже, нико није питао за дозволу.

Током разговора са мјештанима, помоћник министра културе за област културне баштине Лидија Љесар је потврдила да нико из надлежних установа није конктактирао житеље и власнике имања, сматрајући да су парцеле на којима се налазе стећци „свачији и ничији, баш као и стећци“ који су пренијети на Цетиње.

“Брига према њима није била на таквом нивоу да смо могли закључити да иза те бриге стоји власник коме тај стећак значи, па је то био разлог што смо их измјестили. Нијесмо дислоцирали надгробне споменике, већ само стећке, што значи да нијесмо оскрнавили ничији гроб. Уколико се догоди да смо приликом дислоцирања направили штету било ком власнику спремни смо да то надокнадимо“, поручила је Љесар, чија изјава да стећци могу бити враћени једино уколико се докаже да су на мјестима са којих су однијети била гробна мјеста, а што ће бити доказано на основу остатака костију и комплетне презентације и истраживања, је изазвала нарочити протест и љутњу присутних житеља.

Епископ нишки Господин др Јован 10. октобра посетио је обретене гробнице Хришћана који су се спасавали на овим просторима, Ниш је по сличним ископинама већ надалеко познат, али и ове најновије ископине непрестано указују на дубину бразде заоране вером Христовом,на корен вере који се није дао и неће се дати исчупати до свршетка века и света.

У припремном периоду велике прославе 2013. у Нишу ово црквено-археолошко богатство даје снагу и мотивацију за што бољи и ревноснији рад.

Истога дана Господин Епископ посетио је и манастир светог Онуфрија где је искушеника Мирослава обукао у подрасник, након обиласка ових живописних крајева Преосвећени Владика обишао је и манастир светог Георгија у Темској где је са игуманијом Ефросинијом разгледао радове на обнови старог манастирског конака.

Извор и фотографије: Епархија нишка

Чувши прошле године о присуству наших исељеника у Републици Доминикани, што је потврдила и Амбасада Републике Србије на Куби, Митрополит Амфилохије је, и поред згуснутог распореда, овога пута успио да посјети Доминикану, у пратњи протођакона Игора Балабана.

Република Доминикана има двије мисионарске парохије Руске Заграничне Цркве, али се из године у годину указује потреба, као и свуда у Јужној и Централној Америци, за снажнијим присуством Православне Цркве на овом простору. Главни разлог је присуство много туриста православне вјере, нарочито из Русије, али и неколико стотина православних вјерника са простора бивше Југославије, који су дошли у ову предивну земљу углавном у посљедњих петнаестак година.

Митрополит се овом приликом у мјесту Ла Романа сусрео са петнаестак представника наше емиграције из свих крајева Доминиканске Републике и основао Црквени одбор Преображења Христовог, који је одмах покренуо идеју о изградњи храма у Доминикани.

Приликом доласка, на аеродрому је Митрополита сачекао и Рамон де ла Роћа, почасни конзул Републике Србије у Републици Доминикани, који је понудио своју помоћ у пословима око организовања парохије. У организацији ове посјете су највише помогли Синиша Бијељић и Ален Трокић, који живе у Доминикани.

Митрополит је током свог боравка обавио и вјенчање једног брачног пара.

Република Доминикана, са својих десет милиона становника, биљежи посљедњих година, највише захваљујући туризму, значајан напредак у квалитету живота, што, поред природних љепота и тропске климе, привлачи многе младе и амбициозне људе из цијелог свијета да свој живот вежу за ову земљу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Такође Епископ Герасим са групом поклоника присуствовао је на пријему код патријарха светог града Јерусалим, Његове Светости г. Теофила III.

Боравећи у Египту у манастиру свете Екатерине, епископа Герасима и поклонике који су дошли из разних српских крајева, примио је и архиепископ синајски г. Дамјан.

Извор и фотографије

архимандрита Гаврила (Вучковића), настојатеља манастира Лепавине, јеромонаха Василија (Србљана), сабрата лепавинске св. обитељи, јереја Радована Димитрића, пароха копривничког, јереја Александра Тарабића, пароха великопоганачког, ђакона Ненада Радаковића из Пожаревца и ђакона Бранимира Јокића из Загреба.

детаљније.....

извор: сајт Манастира Лепавине

Владици је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво Манастира, а литургијском сабрању присуствовао је, у великом броју, вјерни народ беранског краја. Њима се архипастирском поуком обратио Преосвећени Епископ Јоаникије говорећи о сили животворног Крста Христовог и догађајима који се празнују на дан Воздвижења Часног Крста, великог празника Свете Цркве Православне. И цијела недјеља послије Крстовдана обиљежава се и прославља у знаку и слави Крста Господњег са којим је повезано не само страдање и смрт Христова него и Његово свеславно тридневно васкрсење.

“Крст је постао знак не само Христових страдања, него и Христове побједе, Његовог славног васкрсења из мртвих, односно, знак цјелокупног Његовог дјела спасења рода људског, Његовог Јеванђеља, а тиме и наше свете вјере. Зато крстом знаменујемо свете храмове, украшавамо књиге и иконе и крстимо се кад год је за то прилика. Када се год молимо, крстимо се са великом пажњом и удубљивањем у тајне наше свете вјере“.

“Крст Господњи пројављује своју силу, односно Христово страдање са којим се крст поистовјећује, већ на Велики петак, али не само на Велики петак него кроз сва времена, кроз сву историју Цркве, а тако ће то бити до скончанија свијета и вијека, и приликом скончанија овог свијета и настанка царства Небеског. По Јеванђељу Божијем, прво ће се појавити знак Сина човјечијег на небу како би хришћани знали да је прошло вријеме овог свијета и да настаје вјечност и вјечни живот у Царству небеском“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

Слава Крста Христовог из оног свијета, из царства Небеског, према ријечима Његовог Преосвештенства, пројављивала се у овом свијету много пута. У Цркви се, нарочито, помиње појављивање Крста Христовог на небу када је цар Константин, до тада незнабожац уочи битке са својим супарником Максенцијем, узурпатором царске власти, видио знамење Крста Христовог на Небесима на коме је писало “Овим побјеђуј“.

“Знамење крста се до тада поимало као знак срама, страдања, понижења и ужаса јер је у римској империји распеће на крст било предвиђено за злочинце и најстрашнију смрт, за оне који су се огријешили о римску царевину, а немају достојанство римског грађанина. Једно такво ужасно знамење се Христовом жртвом претворило у знамење славе и силе, побједе, избављења и искупљења, Дух Свети је подејствовао на душу Светог цара Константина и он је постао православни хришћанин, прихватио знамење крста којим је побиједио свог противника. Послао је, послије тога, своју побожну мајку Свету царицу Јелену у Свету Земљу да тражи Крст Господњи. Света царица Јелена је организовала, такорећи, археолошко ископавање, па се она може сматрати првим хришћанским археологом, и то највећим и најзначајнијим. Нашла је Крст Господњи и одмах се пројавила сила Крста Христовог – велике хришћанске светиње од које су почели да васкрсавају мртви, да бјеже демони и да се исцјељује свака немоћ и болест у народу.

По угледу на тај догађај, у чију славу се патријарх јерусалимски попео на узвишено мјесто и, подигавши високо крст, њиме закрстио све стране свијета и ми данас у саборним храмовима држимо обичај да уочи Крстовдана вршимо службу воздвижења Часног и животворног крста Господњег.“

“Велики је значај овог празника, драга браћо и сестре, који је установљен поводом налажења Крста Господњег, али и још једним другим поводом. Када је Крст Христов био заплијењен од незнабожаца и однијет у Персију, па је византијски цар Ираклије повео војску, побиједио Персијанце и вратио свечано Крст Господњи у Јерусалим и то баш на овај дан. Више догађаја и више пројава силе Часног Крста празнујемо приликом овог празника, који се празнује по неколико дана прије и послије самог датума. И ова недјеља, послије Крстовдана, такође се прославља и обиљежава у знаку и слави Крста Господњег“.

“Нека сила, дејство, моћ и слава Часног Крста буде са свима вама, са свим православним хришћанима, са овим свијетом који је Крстом Господњим искупљен, крвљу Христовом, жртвом Христовом искупљен, васкрсењем Његовим обновљен, прослављен и спашен“, поручио је, благосиљајући сабрани народ, Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка