Том приликом поред обиласка светих храмова подељена је и скромна помоћ најсиромашнијем делу становништва ове парохије – у Отишићу. Данас у Отишићу живи мали број Срба повратника, али их наша Црква не заборавља.

Поред тога Епископ Фотије је са пратњом обишао цркву свете Недеље у Маовицама и приложио нове иконе за иконостас – рад сестринства Тројеручице из Шибеника.

Није случајно речено да народ који заборави своје светиње, губи своју историју и своје постојање. Стога апелујемо на све наше Србе по свету из Врлике, Цетине, Отишића, Бителића и Сиња, да не забораве своје старе крајеве и помогну обнову својих цркава, јер је то гаранција нашега опстанка на овим просторима Далмације.

Извор

Авила је планина која се протеже дуж Каракаса, а њен највиши врх је на 2700 метара. Литургији су присуствовали већином спортисти рекреативци, који су се спонтано окупили и који се редовно пењу на ову прелепу планину. Апостол је прочитао господин Педро, који 26 година ради као чувар на Авили, а сабрани народ је одговарао и певао.

Сутрадан, у двадесету недељу по Духовима, у Недељу Светих Отаца Седмог Васељенског Сабора, који стадоше у одбрану светих икона, служена је Литургија у цркви Светог Ђорђа у Каракасу где се верни народ, предвођен оцем Александром, молитвено обратио једној од најчудеснијих икона Пресвете Богородице, која се налази у српском манастиру Хиландару на Светој Гори, хиландарској икони Тројеручици, да српски народ на просторима Латинске Америке одржи и да мисија Српске Православне Цркве буде благословена.

Извор: СПЦ

После трократног опхода око храма и освећења, Митрополит је служио свету Службу Божију, крстио малог Хуана и миропомазао сестру Монику. На крају свете Литургије, Митрополит је новим православним хришћанима и свима присутнима зажелио благослов Божији и снагу да иду Христовим путем.

Такође је објаснио значај Крштења у име Оца, Сина и Светога Духа, као и данашњег освећења храма и његове Свете Трапезе у коју је положио мошти новопројављених свештеномученика и мученика Момишићких, канонизованих на прољећном засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Позвао је све вјерне цркве у Венадо Туерту да, уз сарадњу са својим новим парохом презвитером Исајлом Марковићем, настављају да обнављају свој храм и унапређују свој парохијски и црквени живот.

У посљедњих два мјесеца храм је у потпуности окречен споља, а након што је недавно у Венадо Туерто дошло и звоно које је Митрополит обећао, подиже се и нови звоник испред храма. Планирано је и проширење просторија које се налазе уз храм у којима би боравио парох, као и уређење црквене порте.

На братској трпези код домаћина Митра Гвозденовића, коју је припремио заједно са својом породицом, Митрополит је у здравици похвалио његов труд и залагање у изградњи храма светог Архангела, али и напор свих овдашњих вјерника у очувању своје вјере и отачких предања. Овом приликом је и рекао да ће г. Митра предложити за одликовање орденом светог Петра Цетињског.

Митар Гвозденовић је рекао да му је част да већ неколико пута угошћава митрополита Амфилохија и заблагодарио Цркви за покретање интензивнијег црквеног живота међу овом заједницом, као и свима присутнима на присуству и одазивању на лијепе догађаје какав је био данашњи.

У свом поздравном писму, један од Митрових синова, Богдан Гвозденовић, предсједник Црквеног одбора у Венадо Туерту, који тренутно борави у Европи, којом приликом ће посјетити и Црну Гору, захвалио је Митрополиту, свештенству и свима присутнима на труду око ове заједнице и храма у Венадо Туерту, не заборављајући притом ни оца и сина, блаженопочившег свештеника Мигела Сабу и његовог сина оца Алехандра Сабу, који су се деценијама духовно старали о овој парохији. У писму које је прочитао његов брат Љубо, Богдан је такође изразио захвалност што је ова заједница добила сталног свештеника, који ће живјети са њом, и наду да ће вјерници сарађивати са свештеником на добро свих.

Овом посјетом Митрополит је завршио своју посјету Аргентини и Епархији за Јужну Америку. Обишао је заједнице у Аргентини, Бразилу, Перуу, Еквадору, Венецуели, Доминиканској Републици и Чилеу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископу Иринеју, који је на тај дан пре шест година устоличен у трон Архијереја Аустралије и Новог Зеланда, саслуживали су протојереји-ставрофори: Будимир Анђелић из Сан Франциска, Миодраг Перић - старешина сиднејског саборног храма, Раде Радан - директор Епархијске радионице "РИЗА", као и архиђакон Силуан (Мракић) и ђакони Немања Мрђеновић и Петар Мракић.

Чтеци који су прислуживали у олтару сабрали су се из свих намесништава Митрополије аустралијско-новозеландске, од новозеландског Окланда до Перта. Дивним појањем додатни печат свечаности дао је Лазарички хор под вођством Драгане Милановић.

Како се тог викенда у Сиднеју одржавала годишња скупштина Српске православне омладинске асоцијације "SOYA", храм је био испуњен српском омладином, која се из свих крајева Аустралије сабрала око свог Епископа. Специјални гост скупштине била је амбасадорка Србије у Аустралији г-ђа Неда Малетић, тако да се осетила синергија свих структура српског православног народа, која нам је тако потребна где год да се налазимо.

Шест година од устоличења Владике Иринеја у трон Епископа аустралијско-новозеландских, у име свештенства и верног народа, Епископу је честитао прота Миодраг Перић, који је заједно са оцем Радетом Раданом, уручио символичан поклон Владици Иринеју - дивну икону на којој су изображени ликови Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, заједно са Светим Иринејем Лионским и ликовима Светих Срба Светитеља и свих светитеља којима су посвећени храмови Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду.

Захваливши се на свему, Владика Иринеј је још једном подсетио на речи које је упутио блажене успомене Патријарху српском Павлу, по првом повратку у Београд након устоличења у Аустралији: Ваша Светости, хвала Вам што сте ми поверили и подарили тако диван народ као што су православни Срби у Аустралији.

За уздарје свом народу, Владика је позвао на амвон поред њега г-ђу Милку Милићевић, дугогодишњу учитељицу српског језика и песникињу из Сиднеја, као и г. Радивоја Мачковића, фотографа епархијског веб сајта, епархијског листа "Светосавски весник", "Српског гласа" и дугогодишњег трудбеника и међународно признатог уметника. Г-ђи Милки Милићевић уручен је орден светог Деспота Стефана, а г. Радивоју Мачковићу орден светог Петра Цетињског. Ово су први ордени ове врсте које је на препоруку Његовог Преосвештенства Владике Иринеја, верницима у Аустралији доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, у чије име је грамате о орденима потписао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској?

- Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској. Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине, али и наше слободе. Постоје добри законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пракси. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на овим просторима.

Из Хрватске стижу слике лепог Приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота. Има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима?

- Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и Богословију у Крки. Боримо се да опстанемо. Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са педесет активних свештеника и преко 120 ученика у Богословији «Света Три Јерарха». После овог несрећног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник у Епархији далматинској. Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у Далматинску епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. године и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша Богословија, Свети Сабор је, поред мене, изабрао и Епископа Герасима, рукоположили смо по десетак свештеника - и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. године, када се зауставио из економских разлога - људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима Далматинске епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за трајни повратак или ће, по најцрњем сценарију, те куће продати. Обновили смо више наших цркава и манастира, али нисмо задовољни бројем Срба повратника.

Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији?

- Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст, и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да то чине, јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са ових простора. Сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима.

Колико богослова похађа Богословију у Крки?

- Тренутно четрдесет пет редовних и петнаест ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све ни да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са простора Републике Српске и Словеније. Задовољни смо, јер овај стални интерес за богословије показује да наш народ има будућност, јер се у тој школи образују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад Богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на овом простору. Од 1615. године Богословија ради са малим прекидима - због ратова - до данас. Далматинска епархија је повезана са Богословијом - када се гасила Богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто.

Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот?

- Братство постоји у највећим манастирима - Крки, Крупи и Драговићу. Обновили смо братство у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у манастиру Оћестово још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја... Основали смо нови манастир посвећен Светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Ту уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и манастиру Крупи. Манастири су живи, имају своју мисију - што је у овим тешким условима веома значајно - и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ овде везује и долази на тзв. велике сајмове - саборе. Најпознатији сабор је у манастиру Крки за Преображење, када се окупи преко десет хиљада људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у манастир Крупу, као и у манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз ове саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се они вратити у своје куће у Далмацију.

Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара из Србије у Хрватску, која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене - коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника?

- То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе Далматинске епархије када се за то стекну услови, када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у манастиру Крки у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из петнаестог и шеснаестог века, портрети игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спасене од уништења током последњег рата. За ризницу манастира Крке се зна да има 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ и једна је од најбогатијих у СПЦ, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у Далматинску епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима.

Процењује се да је током последњег рата заувек нестало око седам хиљада икона и светиња у Хрватској.

- Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су за то надлежни. Политичари често не помињу нестанак старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо, јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири девастирани, па је много тога уништено и спаљено. Не можемо да нађемо наше матичне књиге крштених и упокојених, јер су и оне страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ове ратне трагедије. Али, потражујемо и обраћамо се надлежним институцијама. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо све иконе у парохијске цркве којима припадају или их задржати у ризници. Постоје спонтани случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку икона и блага путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји. Очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде вековима живео. Не можемо прихватити концепцију да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту, и то уз културна добра која смо вековима стварали. Неприхватљиво је да се врати културно благо а да ми Срби постанемо само музејска вредност на овим просторима. Православље у Далмацији је кроз историју непрестано било на распећу. Од Хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда, нити желимо да одемо из Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима који овде живе.

Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским Црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим Црквама?

- Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима Римокатоличке или Протестантске Цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом, а који сада исповедају другу веру. Упућени смо једни на друге, и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, а најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру и свој критеријум, а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога, пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу.

Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције?

- Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер тренутно нема инвестиција, које су услов за повратак наших људи. Пред Црквом је велика одговорност - да и даље сведочимо православну веру и свој православни опит пред људима са којима живимо, као и пред туристима из ЕУ који често долазе у последње време. Добронамерни од њих се изненаде када виде наше старе манастире и православно монаштво у Далмацији.

Славица Лазић,

Православље бр. 1089-1090, стр. 8

Извор: Епархија далматинска

Овај празник обележава догађај из 903. године када су се током опсаде Цариграда забринути грађани окупили у цркви Свете Марије Влахерне, молећи Богородицу да посредује у заштити од претеће опасности од освајача. Не само да је Богородица услишила молитве, већ се и појавила држећи њен вео над верницима као знак заштите од свих видљивих и невидљивих непријатеља. Од тог момента, људи су знали да могу да јој се обрате.

Слава је почела са светом Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Лонгин уз саслужење дванаест свештеника и три ђакона. Епархијски хор појао је под диригентском палицом Марије Савић-Миличић.

Потом је служен помен блаженопочившем Митрополиту Иринеју и свима онима који су помогли да се изгради овај храм. Након тога следило је сечење славског колача и трпеза љубави.

Извор: Епархија новограчаничка и средње-западно америчка

На основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа бачког и администратора Епархије аустријско-швајцарске Г. др Иринеја, на крају Свете Литургије, протојереј Петар Пантић, новопостављени архијерејски намесник за Аустрију, разрешио је дужности протојереја-ставрофора Сретоја Душанића, који је од 15. октобра 2012. г., на основу испуњења радног стажа, пензионисан.

Отац Петар Пантић је, такође на основу одлуке Преосвећеног Владике Иринеја, увео у дужност јереја Слађана Васића, који је тиме постављен за привременог пароха друге парохије при храму Успења Пресвете Богородице у Бечу.

У знак пажње и захвалности за досадашњи пастирски рад, отац Петар Пантић је предао оцу Сретоју Душанићу на поклон ручни сат, а отац Ђорђе Кнежевић, старешина храма, уручио му је монографију Светога Града Јерусалима.

Пригодним говорима прота Сретоје је захвалио на свему, а отац Слађан је истакао своју спремност да савесно служи на Њиви Господњој.

Протојереј-ставрофор Сретоје Душанић је до свог пензионисања служио у парохијама Маглаја, Љубљане, Београда, Диселдорфа и Беча.

Јереј Слађан Васић је рођен 24. јануара 1981. г. у Добоју. Основну и средњу Медицинску школу завршио је у Добоју, а 2000. г. уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког, која 2004. г. постаје Православни богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву. Дипломирао је 2005. г. са оценом 10 на катедри за Литургику код протођакона проф. др Прибислава Симића. После успешно завршених постдипломских студија, од Бискупске конференције Аустрије добио је стипендију за докторске студије и учење немачког језика у Бечу. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански г. Николај (Мрђа) у Бечу га је, на Митровдан 2008. г., рукоположио у чин ђакона, а следећег дана у чин презвитера. Отац Слађан Васић је свој магистарски рад посветио Петронију Трбојевићу, архимандриту манстира Шишатовац.

Миодраг Мецановић

Извор: СПЦ

Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Иринеј, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Ђуро Ђурђевић, старешине храма, и Бошко Матић, као и јереј Ђорђе Веселиновић, архиђакон Силуан (Мракић), протођакон Живота Петровић и ђакони Немања Мрђеновић и Петар Мракић.

Велики број верног народа сабрао се у храму Св. Георгија; као и обично, школска дечица дошла су да се причесте, а посебно се приметио велики број сестара.

Владика Иринеј се надахнуто обратио верном народу говорећи о празничном јеванђељу, хришћанској љубави и према непријатељима, све то илуструјући примерима празника Покрова Пресвете Богородице и Светог Романа Слаткопојца.

По завршетку богослужења прешло се у парохијску салу где су вредне сестре припремиле богати славски ручак за сав сабрани верни народ. Протојереј Ђуро Ђурђевић је поздравио све госте у сали, и представио др Мирољуба Јевтића, професора политикологије религије на Београдском универзитету, који је одржао краће предавање.

На крају је и Владика Иринеј захвалио, најприје Колу српских сестара на великом труду, али и свим гостима са професором Јевтићем и генералним конзулом Републике Србије г. Бранком Радошевићем.

Извор: Митополија аустралијско-новозеландска

Том приликом служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве. Епископу су саслуживали: игуман Сергије Карановић сабрат манастира Рмањ, пароси дрварски протонамјесници Саша Црљић и Синиша Сердар, јереј Милош Црепуља те ђакони Никола Перковић и Зоран Миловац. Свету Литургију пратила је пјевница умилних гласова под вођством епархијског хоровође епархијског хора Свети Роман Мелод протонамјесника Александра Рељића, пароха граховског. После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ се обратио присутним вјерницима бесједивши им на тему прочитану из Светог Јеванђеља. У кратком али врло јасном Јеванђељу Св. Лука даје нам не опис, него живу слику цијелога чудесног догађаја и све околности тако живо представља да одмах увиђамо и велику жалост удовице, и неограничену благост и милосрђе Спаситељево и знаменито чудно дјело његовог божанства.

У току Свете Литургије Епископ је рукоположио ђакона Зорана Миловца вјероучитеља средње школе „Дрвар“ у Дрвару у свештенички чин.

Након Свете Литургије услиједила је трпеза љубави за све присутне коју је припремила породица Миловац у част рукоположења њиховог сина Зорана у свештенички чин.

Протонамјесник Саша Црљић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

free movies. watch movies. last movies

Свеноћно Бденије завршено је Светом Литургијом којом је началствовао Епископ западно амерички Господин Максим уз саслуживање Епископа крушевачког Господина Давида.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Никола Адамовић

У четвртак, 18. октобра 2012. године, почео је четвородневни Интернационални симпосион о Светом Максиму Исповеднику у Београду. Свети Максим Исповедник један је од највећих синтетичара и теолога хришћанске Цркве; његова актуелност је све значајнија, пре свега, због његове савремености. Он Цркву и свет посматра из перспективе есхатологије и само стварање света види као стварање Цркве, где један Логос постају многи, а многи Логоси постају један, а не долази до пантеистичког стапања и ишчезнућа личности. Његова теологија чини га вечно савременим.

Епископ Порфирије Перић, модератор током другог дана Симпозијума, рекао је да је разговор о Светом Максиму Исповеднику значајан корак у продубљењу наше теолошке и не само теолошке, него егзистенцијалне мисли.

„Сви учесници Симпозијума били су креативни, као и сам Свети Максим Исповедник који је на нов начин обновио оригенистички проблем и поставио га православне основе. Веома ми је драго што је мој сабрат, епископ Игнатије Мидић, домаћин наших теолога и верног народа, јер управо је он стручњак за патристичку мисао, посебно Светог Максима Исповедника“, рекао је владика Порфирије, и нагласио:

„Поздрављам освећење прелепог храма и креативност која је изражена у овој епархији. Освећење храма је чин инкарнације Бога Логоса или, како то оригинално каже сабрат, сећање на будућност. Есхатолошка перспектива хришћанства даје нам наду у иначе разломљеном свету, како га и приказују осетљиви уметници.“

Трећег дана Симпозијума, у суботу, целебна рука Светог Максима Исповедника пренесена је у храм Светог Саве на Врачару да би верници целивали онога који је био усамљен носећи собом католичанску, саборну веру Христову, за кога је патролог Квастен рекао да је била католичанстка, саборна Црква. Ово је био духовни симпозијум на којем су велики стручњаци са различитих аспеката осветлили личност Светог Максима Исповедника.

Четвртог дана Симпосиона, у недељу, у саборном храму у Костолцу одслужена је света архијерејска Литургија у којој је началствовао Митрополит пергамски др Јован Зизјулас, један од највећих православних теолога данашњице. Гостопримство учесницима, гостима и верном народу указао је Епископ браничевски др Игњатије Мидић, такође један од великих познавалаца дела Светог Максима Исповедника данас.

Верници и гости су били задивљени византијском архитектуром православног храма у Костолцу, који је пројектовао архитекта проф. др Предраг Ристић, а живописао др Стаматис Клирис, најоригиналнији православни иконограф и теолог, иначе пријатељ многих наших епископа и професора београдског Богословског факултета.

Браничевска епархија је била обасјана торжественом светлошћу богословља и благословена мученичком руком Светог Максима Исповедника, јер исповест праве вере увек иде руку под руку са далекосежним страдањем по угледу на онога који је Пут, Истине и Живот, на Гопспода Исуса Христа. Браничевска епархија, позната по природним лепотама, у ово доба године дала је у природи сво оно обиље боја у коме видимо лепоту Божанског стварања из вечно присутне Књиге постања.

На самој свечаности Његово Преосвештенство Епископ Игнатије био је љубазан да нам пренесе мисли значајних теолога, посебно епископа Јована Зизјуласа.

„Храм посвећен Светом Максиму Исповеднику је храм који антиципира као икона преображену стварност коју Бог даје богоподобнима“, рекао је епископ Игнатије.

Леп сунчани дан је понео нешто од златне јесени, где је засјало и ордење свих оних људи који су и удовичином лептом помогли изградњу овог храма, а посебно изненађење био је за старешину овог храма, протојереја Александра, који је одликован напрсним крстом. Празнично освећење је текло спонтано, како је наче код епископа Игнатија, и било је круна најзначајнијег теолошког симпозијума одржаног на нашим просторима, на којем су учествовали и чији рад су пратили многобројни заинтересовани грађани, где је уложено много труда од стране Епископа западноамеричког г. Максима, и његових сатрудника и колега са Богословског факултета - посебно декана протојереја-ставрофора др Предрага Пузовића - да се реализује пројекат о можда најзначајнијој личности историје човечанства, Светом Макисму Исповеднику.

Горан Раденковић

Извор: СПЦ

У наставку Владика Теодосије је уз саслужење свештенства гњиланског архијерејског намесништва у препуној цркви служио Св. Литургију. У оквиру Св. Литургије Владика Теодосије је у чин ђакона рукооположио Александра Марковића из Ропотова. Након Св. Литургије празнична атмосфера настављена је у порти цркве где је приређен културно-уметнички програм и ручак.

Извор: Епархија рашко-призренска

Галерија слика

Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј Милорад Јовановић из Минхена, надлежни парох, протојереј Мићо Матић из Аугзбурга, протонамесник Маринко Радмило из Нирнберга, јереј Александар Перковић из Дортмунда и ђакон Златибор Којадиновић из Нирнберга.

Повод посете била је храмовна слава, Свети Стефан и Јелена Штиљановић. Нешто више о овом светитељима неаћи ћете ОВДЕ

Црквена општина у Аугсбургу основана је 1994. Године издвајањем из састава Црквене општине у Минхену. Црквена општина поседује свој храм посвећен Св. Стефану и Јелени (Штиљановић). Овај свети храм освећен је малим освећењем 2001. године. Поред надлежног Архијереја, Преосвећеног Епископа Г. Константина, у освећењу су узели учешћа и Преосвећена Господа Епископи тимочки Јустин и браничевски Игнатије.

Осим у Аугсбургу, Црквена општина располаже и једним филијалним богослужбеним местом у Ландсбергу. На територији Црквене општине борави око 5.000 припадника Српске православне цркве.

Извор: Епархија средњоевропска

Преосвећени Владика одликовао је јереја Митра Млађеновића правом ношења црвеног појаса.

„Браћо и сестре, благодарили смо данас Господу Богу и Пресветој Богородици на овоме прелијепом храму, овом извору духовности који су наши преци подигли у тешким временима. Када би човјек могао да сабере све уздахе који су проливени у слављењу Бога у овоме храму, када би могао да сабере све сузе које су проливене у овоме храму, видјели би да је овдје годинама било мјесто на коме су мир налазиле душе жедне Господа Свеблагог, Пресвете Богомајке и свих светих. Сјетили смо се данас свих градитеља, ктитора, приложника, чланова Црквених одбора, свештеника и свих слугу Божијег олтара који су дали допринос да овај храм буде овакакав какав јесте. Хвала вам вјерни народе на свему и нека Бог помогне да у српским домовима буде много плача дјеце у колијевкама јер то је најљепша пјесма слављења Господа Бога“, истакао је Владика Василије и додао:“ У војсци Босне и Херцеговине постоје православни свештеници и један од њих је јереј Митар Млађеновић. За његову досадашњу ревносну службу одликујем га правом ношења црвеног појаса. Нека ти ово признање оче Митре буде подстрекачка снага на још ревносније служење Богу и роду“.

Након Литургије услиједило је освећење Светосавског дома и свечана литија.

Кум цркве био је господин Јанко Петровић, кум иконостаса господин Рајко Драгичевић и кум Светосавског дома господин Вујадин Продановић.

Владика Василије уручио је златне епископске грамате признања господину Данету Лончаревићу, госпођи Милојки Остојић, господину Арсену Илићу, господину Мићи Гаврићу, господину Неђи Трнинићу и господину Рајку Драгичевићу.

Епископске грамате признања додјељене су господину Неђи Николићу, господину Видомиру Бандуки, господину Драгољубу Алемпићу, господину Нови Митрићу, господину Томиславу Живановићу, господину Драгану Савићу, господину Родољубу Милановићу и господину Милисаву Марјановићу.

Извор: Епархија зворничко-тузланска