Том приликом служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве. Епископу су саслуживали: игуман Сергије Карановић сабрат манастира Рмањ, пароси дрварски протонамјесници Саша Црљић и Синиша Сердар, јереј Милош Црепуља те ђакони Никола Перковић и Зоран Миловац. Свету Литургију пратила је пјевница умилних гласова под вођством епархијског хоровође епархијског хора Свети Роман Мелод протонамјесника Александра Рељића, пароха граховског. После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ се обратио присутним вјерницима бесједивши им на тему прочитану из Светог Јеванђеља. У кратком али врло јасном Јеванђељу Св. Лука даје нам не опис, него живу слику цијелога чудесног догађаја и све околности тако живо представља да одмах увиђамо и велику жалост удовице, и неограничену благост и милосрђе Спаситељево и знаменито чудно дјело његовог божанства.

У току Свете Литургије Епископ је рукоположио ђакона Зорана Миловца вјероучитеља средње школе „Дрвар“ у Дрвару у свештенички чин.

Након Свете Литургије услиједила је трпеза љубави за све присутне коју је припремила породица Миловац у част рукоположења њиховог сина Зорана у свештенички чин.

Протонамјесник Саша Црљић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

free movies. watch movies. last movies

Свеноћно Бденије завршено је Светом Литургијом којом је началствовао Епископ западно амерички Господин Максим уз саслуживање Епископа крушевачког Господина Давида.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Никола Адамовић

У четвртак, 18. октобра 2012. године, почео је четвородневни Интернационални симпосион о Светом Максиму Исповеднику у Београду. Свети Максим Исповедник један је од највећих синтетичара и теолога хришћанске Цркве; његова актуелност је све значајнија, пре свега, због његове савремености. Он Цркву и свет посматра из перспективе есхатологије и само стварање света види као стварање Цркве, где један Логос постају многи, а многи Логоси постају један, а не долази до пантеистичког стапања и ишчезнућа личности. Његова теологија чини га вечно савременим.

Епископ Порфирије Перић, модератор током другог дана Симпозијума, рекао је да је разговор о Светом Максиму Исповеднику значајан корак у продубљењу наше теолошке и не само теолошке, него егзистенцијалне мисли.

„Сви учесници Симпозијума били су креативни, као и сам Свети Максим Исповедник који је на нов начин обновио оригенистички проблем и поставио га православне основе. Веома ми је драго што је мој сабрат, епископ Игнатије Мидић, домаћин наших теолога и верног народа, јер управо је он стручњак за патристичку мисао, посебно Светог Максима Исповедника“, рекао је владика Порфирије, и нагласио:

„Поздрављам освећење прелепог храма и креативност која је изражена у овој епархији. Освећење храма је чин инкарнације Бога Логоса или, како то оригинално каже сабрат, сећање на будућност. Есхатолошка перспектива хришћанства даје нам наду у иначе разломљеном свету, како га и приказују осетљиви уметници.“

Трећег дана Симпозијума, у суботу, целебна рука Светог Максима Исповедника пренесена је у храм Светог Саве на Врачару да би верници целивали онога који је био усамљен носећи собом католичанску, саборну веру Христову, за кога је патролог Квастен рекао да је била католичанстка, саборна Црква. Ово је био духовни симпозијум на којем су велики стручњаци са различитих аспеката осветлили личност Светог Максима Исповедника.

Четвртог дана Симпосиона, у недељу, у саборном храму у Костолцу одслужена је света архијерејска Литургија у којој је началствовао Митрополит пергамски др Јован Зизјулас, један од највећих православних теолога данашњице. Гостопримство учесницима, гостима и верном народу указао је Епископ браничевски др Игњатије Мидић, такође један од великих познавалаца дела Светог Максима Исповедника данас.

Верници и гости су били задивљени византијском архитектуром православног храма у Костолцу, који је пројектовао архитекта проф. др Предраг Ристић, а живописао др Стаматис Клирис, најоригиналнији православни иконограф и теолог, иначе пријатељ многих наших епископа и професора београдског Богословског факултета.

Браничевска епархија је била обасјана торжественом светлошћу богословља и благословена мученичком руком Светог Максима Исповедника, јер исповест праве вере увек иде руку под руку са далекосежним страдањем по угледу на онога који је Пут, Истине и Живот, на Гопспода Исуса Христа. Браничевска епархија, позната по природним лепотама, у ово доба године дала је у природи сво оно обиље боја у коме видимо лепоту Божанског стварања из вечно присутне Књиге постања.

На самој свечаности Његово Преосвештенство Епископ Игнатије био је љубазан да нам пренесе мисли значајних теолога, посебно епископа Јована Зизјуласа.

„Храм посвећен Светом Максиму Исповеднику је храм који антиципира као икона преображену стварност коју Бог даје богоподобнима“, рекао је епископ Игнатије.

Леп сунчани дан је понео нешто од златне јесени, где је засјало и ордење свих оних људи који су и удовичином лептом помогли изградњу овог храма, а посебно изненађење био је за старешину овог храма, протојереја Александра, који је одликован напрсним крстом. Празнично освећење је текло спонтано, како је наче код епископа Игнатија, и било је круна најзначајнијег теолошког симпозијума одржаног на нашим просторима, на којем су учествовали и чији рад су пратили многобројни заинтересовани грађани, где је уложено много труда од стране Епископа западноамеричког г. Максима, и његових сатрудника и колега са Богословског факултета - посебно декана протојереја-ставрофора др Предрага Пузовића - да се реализује пројекат о можда најзначајнијој личности историје човечанства, Светом Макисму Исповеднику.

Горан Раденковић

Извор: СПЦ

У наставку Владика Теодосије је уз саслужење свештенства гњиланског архијерејског намесништва у препуној цркви служио Св. Литургију. У оквиру Св. Литургије Владика Теодосије је у чин ђакона рукооположио Александра Марковића из Ропотова. Након Св. Литургије празнична атмосфера настављена је у порти цркве где је приређен културно-уметнички програм и ручак.

Извор: Епархија рашко-призренска

Галерија слика

Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј Милорад Јовановић из Минхена, надлежни парох, протојереј Мићо Матић из Аугзбурга, протонамесник Маринко Радмило из Нирнберга, јереј Александар Перковић из Дортмунда и ђакон Златибор Којадиновић из Нирнберга.

Повод посете била је храмовна слава, Свети Стефан и Јелена Штиљановић. Нешто више о овом светитељима неаћи ћете ОВДЕ

Црквена општина у Аугсбургу основана је 1994. Године издвајањем из састава Црквене општине у Минхену. Црквена општина поседује свој храм посвећен Св. Стефану и Јелени (Штиљановић). Овај свети храм освећен је малим освећењем 2001. године. Поред надлежног Архијереја, Преосвећеног Епископа Г. Константина, у освећењу су узели учешћа и Преосвећена Господа Епископи тимочки Јустин и браничевски Игнатије.

Осим у Аугсбургу, Црквена општина располаже и једним филијалним богослужбеним местом у Ландсбергу. На територији Црквене општине борави око 5.000 припадника Српске православне цркве.

Извор: Епархија средњоевропска

Преосвећени Владика одликовао је јереја Митра Млађеновића правом ношења црвеног појаса.

„Браћо и сестре, благодарили смо данас Господу Богу и Пресветој Богородици на овоме прелијепом храму, овом извору духовности који су наши преци подигли у тешким временима. Када би човјек могао да сабере све уздахе који су проливени у слављењу Бога у овоме храму, када би могао да сабере све сузе које су проливене у овоме храму, видјели би да је овдје годинама било мјесто на коме су мир налазиле душе жедне Господа Свеблагог, Пресвете Богомајке и свих светих. Сјетили смо се данас свих градитеља, ктитора, приложника, чланова Црквених одбора, свештеника и свих слугу Божијег олтара који су дали допринос да овај храм буде овакакав какав јесте. Хвала вам вјерни народе на свему и нека Бог помогне да у српским домовима буде много плача дјеце у колијевкама јер то је најљепша пјесма слављења Господа Бога“, истакао је Владика Василије и додао:“ У војсци Босне и Херцеговине постоје православни свештеници и један од њих је јереј Митар Млађеновић. За његову досадашњу ревносну службу одликујем га правом ношења црвеног појаса. Нека ти ово признање оче Митре буде подстрекачка снага на још ревносније служење Богу и роду“.

Након Литургије услиједило је освећење Светосавског дома и свечана литија.

Кум цркве био је господин Јанко Петровић, кум иконостаса господин Рајко Драгичевић и кум Светосавског дома господин Вујадин Продановић.

Владика Василије уручио је златне епископске грамате признања господину Данету Лончаревићу, госпођи Милојки Остојић, господину Арсену Илићу, господину Мићи Гаврићу, господину Неђи Трнинићу и господину Рајку Драгичевићу.

Епископске грамате признања додјељене су господину Неђи Николићу, господину Видомиру Бандуки, господину Драгољубу Алемпићу, господину Нови Митрићу, господину Томиславу Живановићу, господину Драгану Савићу, господину Родољубу Милановићу и господину Милисаву Марјановићу.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Прве недеље по Покрову по традицији се одржава сабор у Бителићу у народу познат као „Рижарице“ када се на Свету Литургију сабира пуно православног народа, али и римокатолика из сињског краја.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају личности Пресвете Богородице у икономији спасења нагласивши потребу да сви верујући треба да живе у складу са вољом Божијом, јер је то пут који нам је показала Пресвета Богородица.

После Свете Литургије Епископ Фотије је због великих заслуга при обнови цркве и парохијског дома у Бителићу одликовао орденом др Никодима Милаша г. Божу Буловића из Сиња, док су граматом признања Ц.О. Бителић одликовани начелник општине Хрваце г. Динко Бошњак и приложник г. Дражан Ђапић.

На крају је за сво свештенство и госте приређена трпеза љубави залагањем надлежног свештеника о. Бориса Медака у дому г. Илије Борковића у Бителићу.

Извор: Епархија далматинкса

Након молебана венце су крај споменика стрељаним ђацима и професорима положили ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Републике Србије Томислав Николић, градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић, председник Скупштине града Саша Миленић, потпредседник Скупштине Србије Константин Арсеновић, министар просвете Жарко Обрадовић, министарка енергетике Зорана Михаиловић, министар културе Братислав Петковић, делегације Скупштине Србије, министарства одбране и спољних послова, амбасадори Палестине, Немачке, Словачке, Белорусије као и делегације градова пријатеља и побратима. У Спомен парку Шумарице одржан је Велики школски час, јединствена антиратна манифестација на којој је изведена поема ''Они су ушли у дом наш'' аутора Јована Зивлака из Новог Сада. Ове године 21. октобар први пут је обележен као државни празник, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Велики школски час одржава се од 1944. године и у почетку је имао локални карактер. Од 1971. године утврђује се његова концепција и тада прераста у уметничку манифестацију. За свако извођење написано је оригинално књижевно и музичко дело. До данас је изведено 28 поема, два драмска дела и 33 оригиналних музичких дела, а учествовало преко 50 хиљада извођача.

Антиратну поруку извођењем поеме ''Они су ушли у дом наш'' из крагујевачких Шумарица послали су великани нашег глумишта Марко Николић, Горица Поповић, Дејан Цицмиловић, Надица Јуришић, Саша Пилиповић, Миодраг Пејковић, Ненад Вуловић, Алдин Салиховић и други. Музику је компоновао Мирослав Штаткић, режирао Божидар Димитријевић, а сценографију урадио Миливоје Штуловић.

Галерија слика

Саопштење је потписао Протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног Одбора Епархије будимљанско-никшићке.

Још једно реаговање поводом одлуке Европског суда за људска права

Будући да заступник Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру г. Зоран Пажин наново покушава да исконструише једно специфично виђење стварности и наметне га јавности, принуђени смо да реагујемо.

Иако тврди да „као правник воли да се држи чињеница“, тешко је одупријети се искушењу и не примијетити да уваженом заступнику није јасно ко му је била противничка страна у спору. Наиме, Република Србија није учествовала као тужилац у спору против Црне Горе, већ је од самог Суда позвана да му помогне како би сагледао све релевантне моменте овог случаја без стављања на неку од страна у спору. Поред тога, Епархија будимљанско-никшићка није организациона јединица Митрополије црногорско-приморске, како произлази из Пажинових навода, већ сусједна епископија.

Европска комисија је претходне године, у свом извјештају о напретку Црне Горе, указала на апсолутну пасивност црногорских државних органа у погледу повраћаја неправедно одузете црквене имовине послије 1945. године. Тако овом одлуком Европског суда за људска права није, нити је могло бити, укинуто право Цркве на повраћај њене имовине неправедно одузете послије Другог свјетског рата. Стављајући ван снаге прописе о повраћају имовине црквама и вјерским заједницама још прије више од седам година, Црна Гора није нашла за сходно да ово питање регулише и омогући дјелотворно остваривање овог права. Супротно досадашњој пракси, Европски суд је проглашавајући тужбу Епархије будимљанско-никшићке недопуштеном, пропустио да примијети да је у том смислу одговорност на Црној Гори, а не на подносиоцу захтјева.

Из горенаведеног, јасно је да у доживљају стварности г. Пажина ипак доминира политика над правом, и да се поред свих нестварних конструкција можемо сложити у једном: ова одлука ће имати далекосежне посљедице за Црну Гору, али с напоменом да она остаје у обавези да регулише своје односе са Српском Православном Црквом, у истом обиму права како је то већ учинила са Римокатоличком Црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, као и да неправедно одузету имовину у најскоријем року врати свим црквама и вјерским заједницама, исправљајући тако више од пола вијека нанесену неправду.

Конференција је разматрала најважније актуелности у животу православне Цркве свих јурисдикција у Аустралији. Ових дана очекује се и званично саопштење са овог скупа а како Српски глас ексклузивно сазнаје, велика пажња посвећена је питању организације прославе 1700. годишњице Миланског едикта у Сиднеју.

Такође, разговарало се и о проблемима и могућим решењима и другим заједничким акцијама како би верни народ што боље и јасније осећао наше јединство у светој православној вери. Поводом тога, како смо сазнали, ускоро ће се појавити и веб сајт ове конференције тако да ће њен рад бити интевизиран и систематичан. На овом веб сајту посетиоци ће моћи да виде заједничке ставове свих православних цркава о разним друштвеним питањима попут актуелног о легализацији истополних заједница у Аустралији, или донацији органа и ткива. Такође, на овом веб сајту биће објављени и каталози канонских свештеника и парохија као и оних који то нису, односно који нису у заједници православних Цркава, нити их Православље признаје а они се тако представљају.

Епископи су одлучили и да пошаљу подршку Његовом високопреосвештенству Архиепископу Јовану охридском који се налази у затвору БЈР Македоније, као и јавни захтев властима БЈРМ да одмах ослободе Архиепископа Јована и прекину прогон Његовог преосвештенства, његове породице као и других архијереја, свештенства и верника Охридске архиепископије.

фото: Радивој Мачковић "Српски глас"

Извор: Митополија аустралијско-новозеландска

поводом храмовне Славе, Св. Стефана и Јелене Штиљановић.

Извор: Епархија средњоевропска

Госте из Америке је примио у својој резиденцији Епископ ваљевски Господин Милутин који је заједно са архијерејским замеником архимандритом Петром показао леп пример српског гостољубља. Сусрет са игуманијом Теодором био је прилика да се размене лична искуства о монашком животу и да се упореде различите православне традиције. Кроз пријатан разговор и поуке, које ће игуманија заједно са светињом понети у свој манастир, дат је леп пример српског монаштва и гостољубља.

Захвалност, мир и радост на лицу игуманије Теодоре није могла да се сакрије када је у своје руке примила делић светитељевих моштију. Речи више од тога нису могле да кажу. Поуке више нису биле потребне.

Одлазећи са даром за који нема видљивог начина да се захвали, игуманија Теодора је само рекла да је овиме Епископ Милутин постао ктитор румунског манастира у Америци. А ми можемо додати да је то са њим постала и цела Србија.

Извор: Епархија ваљевска

Поред овога, речена новинарка, веома тендециозно и некоректно, Цркву ставља у контекст саучесника у безакоњу, а самим тим и учесника у међусобном сукобу Управе Српског народног позоришта и власника Клуба Стерија. Као неписану потврду своје измишљене конструкције догађаја, И. Брцан наводи да "Црква ћути" јер она није успела да добије коментар који је телефонским путем покушала да тражи у Епархији бачкој.

Због свега наведеног и због истинитог информисања јавности, Управа Светоуспенског храма у Новом Саду принуђена је да демантује наводе из поменутог текста.

1. Власник Клуба Стерија обратио нам се са молбом да им помогнемо јер из техничких разлога имају проблем са струјом у свом објекту и да им током викенда "позајмимо" електричну енергију из нашег храма. Будући да већ годинама уназад имамо добре комшијске односе са запосленима у овом Клубу, одлучили смо да из најдобронамернијих разлога помогнемо, уз њихову обавезу да плате утрошену електричну енергију. С тим у вези, пре преузимања струје, очитано је стање електричног бројила у Светоуспенском храму.

Приликом овог разговора није било никаквог помена проблема са електричним инсталацијама, судског процеса са Српским народним позориштем или било чега другог што би видно утицало на нашу одлуку и жељу да помогнемо нашим првим комшијама које су, важно је рећи, до сада увек излазиле у сусрет потребама нашег храма и верника јер, нажалост, Светоуспенски храм нема потребне помоћне просторије, а у Граду, до сада, није било слуха за наше молбе и захтеве да у порти храма изградимо објекте који су нам неопходни.

Дакле, наша жеља је била да помогнемо онима који су у невољи и да се макар мало одужимо за љубав и пажњу која је нашим верницима и нама учињена од стране запослених лица у Клубу Стерија.

Посебно је морбидна изјава ове назови новинарке да су наведеним гестом Управе Успенске цркве сви гости клуба стављени у ризичну позицију због неисправних инсталација! Одлучно одбацујемо овакве и сличне конструкције и неистине и сматрамо да је право питање како је могуће да такав објекат уопште ради и како је могуће да се о ризику боравка у овом објекту говори тек када се отвара згодна прилика да Црква буде мета, а сâм Клуб тек колатерална штета? Драго нам је што госпођа Брцан брине о општој безбедности грађана, али се питамо како је месецима уназад тај Клуб радио ако се знало да има неисправне инсталације? Или, како је могуће да су инсталације неисправне ако је позориште недавно реновирано? Зар за последње три године реновирања Српског народног позоришта нису извршене провере и замена електричних инсталацијâ? Овде ћемо застати са постављањем питањâ јер бисмо отишли далеко, а можда и предалеко.

У сваком случају, Управа нашег храма не може бити одговорна за несавесно пословање градских инспекција и других надлежних служби као ни за односе између Српског народног позоришта и Клуба Стерија. Напротив, Црква позива на бригу о човеку и на савестан однос према раду.

2. Колико је нама познато Клуб Стерија није ноћни клуб, ма шта то значило, јер је његово радно време до 23.00 часа, али се питамо зашто се ова формулација користи у контексту комшијских односа са храмом? Очигледно, само да би се дошло до спектакуларне вести или можда до неког скандала, како је овај догађај и назван од стране актуелног управника Српског народног позоришта. Не желимо да будемо ничији адвокат, али здрав разум намеће основно питање: како је могуће да се ноћни клуб са неисправним инсталацијама и нередовним измиривањем обавеза према закуподавцу налази и функционише у тако значајној културној установи града Новог Сада као што је Српско народно позориште и ко је за то одговоран?

3. У тексту госпође Брцан посебно је истакнуто да по овом питању Црква ћути. Новинарка је, како сама пише, телефоном позвала Епархију бачку али се нико није јављао на телефон. Она је то преточила у транспарент и поднаслов црква ћути, а није јој пало на памет да је звала у недељу и да тог дана у епархијској канцеларији нема никога ко би одговорио на позив. Да је била добронамерна и истинољубива, И. Брцан би дошла у Успенску цркву у Новом Саду и на лицу места добила све одговоре и разјашњења. Али њена намера је била да оптужи и покуша да укаља углед Цркве и њеног свештенства. Спорадичне инсинуације и лош хумор у њеном тексту су најбољи доказ овог тврђења.

4. Уместо што се уважена новинарка бавила, како сама каже, рубриком "веровали или не’’, боље би било да је писала о реалним и животним проблемима који нас окружују. Ако је хтела да пише о Цркви и да написано стави у поменуту рубрику, могла је, на пример, да напише да у центру Новог Сада, веровали или не, постоји црква Успења Пресвете Богородице којој су 1975/6. године порушили ограду, прекопали порту и гробље, срушили парохијски дом и хиљаде људи који током седмице посете храм оставили без воде и просторија за основне физиолошке потребе. Могла је да пише и о скандалу да у данашње време, и поред важећег закона, Црква не може да врати неправедно одузету имовину и да је принуђена на дуге судске процесе који се стално одлажу — ваљда у интересу странâ у спору од којих, по правилу, само Црква трпи огромну штету —, и чиме се омогућава да они који су отели црквену имовину још увек могу да је бесплатно и несметано користе. Уместо што је покушала да Цркву увуче у спор између Српског народног позоришта и Клуба Стерија, могла је мирне душе и савести да пише о предугачком судском спору Црквене општине новосадске против књижарске задруге Љубитељи књиге који годинама бесплатно и безаконито експлоатишу црквену имовину у Змај-Јовиној улици бр.4. Али уважена новинарка сматра да је овај случај незанимљив новосадској јавности иако је дуг према Црквеној општини три пута већи него дуг према Српском народном позоришту.

На крају, сматрамо да је текст новинарке И. Брцан на првом месту неистинит, а поред тога је тендециозан, злонамеран и антицрквен јер се њиме читаоцу намеће сулуд закључак да свештенство Успенског храма сарађује са нечасним људима који атакују на културни живот нашег града, да су њихови потези непромишљени и да представљају опасност по општу безбедност грађана и да се Управа храма директно меша у судски спор између Српског народног позоришта и Клуба Стерија, стављајући се на страну оних који врше безакоње и директно угрожавају живот наших суграђана. Да није жалосно, било би заиста смешно! {jathumbnail off}

Управа Светоуспенске цркве у Новом Саду

Извор: Епархија бачка

Некада је Епархија темишварска била, по добром појању и још бољим појцима, славна и на далеко позната.Данас на нашу општу и велику жалост не поседује више такав богат појачки кадар као некада. Просто се човекодушеви и срце му од радости заигра у грудима када му се укаже несвакидашња и све ређа прилика да чујепесму благодарности небеском Творцу из грла физички изнемоглих појаца по нашим српским парохијама.Слушајући искрено појање, простодушних и, за наше прилике, изузетно-талентованих појаца из Нађфале,мислима се враћамо у славну и незаборавну прошлост нашег народа, када се испевана молитва у свакој однаших парохијских цркава разлегала истом лепотом, простосрдношћу, готово без икакве разлике, од Дунава пасве до Мориша. У покушају да се на неки начин стане на пут и превазиђе феномен нестајања добрих појаца иизађе из стања једноставно – пасивног констатовања неизбежних чињеница, покре- нута је иницијативаразвијања црквеног појања и оспособљавања квалитетног појачког кадра. С тим циљем, већ неколико годинаСрпска православна Епархија темишварска одржава појачки курс у Манастиру Светог Георгија зазаинтересоване кандидате. Богу хвала, након стидљивих и скромних почетака овог Течаја, сада је већ цифразаинтересованих у сталном порасту. Ова је иницјатива наишла на позитиван одјек и ширег православногживља (Србија и Мађарска). Као и обично, и ове 2012. године течај је одржан у току месеца августа. Свој радШкола је практично започела 05.08.2012.године окупљањем предавача и ученика и договарањем о раду,поделом ученика по групама и одређивањем предавача за сваку од њих. Предавачи су били свештеници: Бошко Тикартић,Јоца Несторовић, Саша Јашин и Иван Попов. Директор Школе је био као и ранијих година протојереј-ставрофор др__ Бранислав Станковић, а духовникпротојереј Александар Петровић. Предавања је слушало укупно 12 кандида који су били подељени у три радне групе и подела је учињена сходномогућностима сваког кандидата понаособ, те на основу раније стеченог искуства из црквеног појања. У покушају да се одређено време за одржавање овогкурса што боље искористи, радило се понајвише црквено појање, затим ствари из богослужбене праксе (Типик, упознавање са богослужбеним књигама итд.).Што се тиче пређеног градива, оно се своди на предавање лакших ствари почетницима

(одговарања, Литургија, празнични тропари итд.), док за је оне напредније предавано из осмогласног, празничног и пригодног појања. Другим речима радисе о ономе што би сваки парохијски појац требао да зна. Са кандидатима који су брже и боље савладавали пређено градиво, радило се посебно. За сваку јепохвалу да кандидати показују све веће интересовање за црквено појање, те и задовољавајуће савлађују градиво. То се најбоље могло констатоватиприликом испитивања сваког кандидата понаособ пред испитном Комисијом која је радила у саставу од: Архијерејског заменика, протојереја- ставрофораМаринка Марковог, протојереја-

ставрофора

ставрофора др Бранислава Станковића, Директора Школе појања и духовника, протојереја Александра Петровића. Испит је одржан 16.08.2012. године упросторијама конака манастира Св. Георгија. Сви испитани кандидати су успешно положили испит, а трочлана Комисија је у свом записнику, кога јепроследила Управи Епархије темишварске, детаљније образложила о испитивању сваког кандидата понаособ. Сутрадан, 17.08.2012. године као круназавршнице ове Школе одслужена је Архијерејска Литургија, којом је началствовао високи гост, Њ.П. Епископ банатски Г. Никанор уз саслужење протојерејаАлексанра Петровића, јеромонаха Никона (Корићанца) и ђакона Игора Станковића. У току малог входа, Епископ Никанор је по благослову надлежног Епископа Лукијана, за вишедеценијски предани рад на Њиви Господњој у повереним му парохијама као и за допринос раду Школе појања, наградиопротојереја Александра Петровића, привременог пароха у Мачевићу, правом ношења напрског крста. Након Литурије, у присуству видљиво узбуђених родитеља и пријатеља, Епископи су се обратили својим беседама, после којих су полазницима подељене дипломе о овогодишњем положеном течају. Била јеово још једна прилика да заједно научимо како се треба обратити Творцу кроз певану молитву. Она треба да је као један букет најмириснијег и предивногцвећа, кога умилним славопојем узносимо пред наднебесним и преузвишеним Престолом Господа Славе за здравље наших најближњих, али и за покој иолакшање оних који су се из ововремености преселили у вечност.

«

«Појте Богу нашему појте, појте цареви нашему појте».

Амин.

јереј Јоца Несторовић

Извор: Епархија банатска