Уочи славе богослужено је празнично бденије које је предводио протојереј-ставрофор Мирко Шипка, парох србобрански, уз саслужење презвитера Бранислава Мркића, архијерејског намесника новосадског другог, протојереја Славка Обрадова, пароха бегечког, протопрезвитера Стевана Кувежданина, пароха болманског, протонамесника Ђорђа Ђурђева, пароха каћког, ђакона Ђорђа Стојисављевића сабрата Светоуспенске цркве у Новом Саду, и парохâ футошких.

Овогодишњи празник наших месних патрона светих Врачева Козме и Дамјана био је по свему посебан. Наиме, делић моштију светих Бесребреника и Чудотвораца донет је и трајно подарен нашој цркви која носи њихово свето име архијерејском десницом Епископа рашко-призренског Теодосија. Овим чином излила се благодат Светога Духа на наше богочувано место и обавезала све нас на одговорност и потребу да се поправљамо и будемо честитији. Убеђени смо да су сва поколења наших предака, која посветише храм светим Бесребреницима, данас неизмерно радосна, јер нам дођоше, не само у госте него да се трајно настане међу нама, Свети Врачеви. Радост наша је још и већа пошто смо свесни да ће нараштаји који долазе, у лицу светих Козме и Дамјана, имати не само заступнике пред Богом, него и неуморне учитеље вере и побожности.

Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Теодосије, Епископ рашко-призренски, уз саслужење Његовог Преосвештенства др Иринеја, Епископа бачког, архимандрита Јована Радосављевића, презвитера Бранислава Мркића, архијерејског намесника новосадског другог, протопрезвитера Славка Обрадова, пароха бегечког, протопрезвитера Стевана Кувежданина пароха болманског, јереја Бранислава Ђурагића, пароха ветерничког, јереја Александра Игњатова, пароха каћког, протонамесника Борислава Милића, пароха футошког, протонамесника Жељка Тешића, пароха футошког и настојатеља храма Светих Козме и Дамјана, протонамесника Миливоја Шемића, пароха футошког, протођакона Горана Ботошког и ђаконâ Драгана Радића, Ђорђа Стојисављевића, Леа Малешевића.

На крају свете Литургије подељене су Архијерејске захвалнице и грамате признања заслужним добротворима. Орден Светог Саве трећег степена, највише одликовање наше Свете Цркве, добио је Душан Антешевић, часник Црквене општине футошке, у знак признања за несебичну помоћ и пожртвовање које је скупа са својом благочестивом породицом чинио и чини светој Мајци Цркви.

За певницом је певао хор Школе појања из Новог Сада под руководством преподобног монаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Овогодишњи црквени кум г. Стојан Марић предао је своје кумство г. Душану Антешевићу.

• Беседе Преосвећених Епископа рашко-призренског г. Теодосија и Епископа бачког г. др Иринеја
  

Извор: Епархија бачка

Литургији у манастиру светих Влача у Зочишту присуствовало је око три стотине верника из свих крајева Косова и Метохије, међу којима је био и велики број деце. На крају Св. Литургије благословени су и преломљени славски колачи. Осим манастирског колача, колаче су принели овогодишњи домаћини славе Радмила Вулићевић из Приштине и Звонко Радовановић из Ораховца. У име радника Дома здравља Ораховац, који такође славе овај празник као своју славу, колач и жито је принео Милош Антић из Ораховца.

Манастир Светих Врача се налази у селу Зочиште, пет километара удаљеном од Ораховца. Манастир и село 1999. године су потпуно уништени. Братија се склонила најпре у Призрен, а после тога у Црну Реку. Монаси су се у Зочиште вратили тек 17. октобра 2004. године. Обновљени манастир освештан је 14. јула 2007. године. Манастир Зочиште посвећен је светим бесребреницима Козми и Дамјану и у њему се чува део светих моштију ових светитеља према којима и локални Албанци гаје поштовање и често га посећују тражећи исцелење и помоћ од Бога.

http://www.eparhija-...nastiru-zociste

На Литургији је беседио Епископ Јован Ћулибрк на тему из Јеванђеља, да би потом говорио о Св Краљу Милутину и његовом великом труду у подизању храмова и манастира. После Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је приређен и пригодан културно-уметнички програм.

http://www.eparhija-...nastiru-banjska

Митрополит Јован је срдачно позвао све вернике да се придруже промоцији књиге "Воња чини чуда" у епархијеском Музеју. У отпоздравном говору г. Радунковић је захвалио Високопреосвећеном на позиву и укратко се представио верницима.

По завршетку Литургије, у Музеју Епархије одржана је промоција књиге г. Бранка Радунковића, којој је присуствовала и екипа Хрватске радиотелевизије на челу са г. Августином Башићем, главним уредником религијског програма.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Богослужењу су присуствовали римокатолички свештеник Мартин Тримпе и евангелички пастори Гримсман и Брунс. Повод посете била је слава овог богослужбеног места: свети арханђел Михаило. Након свете архијерејске Литургије преломљен је славски колач и освећено славско жито. Уследио је културно-уметнички програм у сали.

Капела у Лингену власништво је Црквене општине Оснабрик. Богослужи се два пута месечно: једном се служи света Литургија, а једном вечерње. Поред пароха Синише Вујасиновића, у капели у Лингену служи и месни парох Руске Православне Цркве. У Лингену живи двадесетак српских православних породица. Верни овога места могу оним данима када се у Лингену не служи учествовати на богослужењима у Оснабрику.

Година 1941. сматра се почетком организованог верског живота православних Срба у Оснабрику. У официрском логору Еверсбург налазило се за време Другог светског рата око 6.000 српских официра и војника. Заробљеници су имали покретни иконостас пред којим су се молитвено окупљали сваке недеље и празника. Током савезничког бомбардовања 6. децембра 1944. погинуло је 116 српских заробљеника, а изгорео је и покретни иконостас.

После рата, логор Еверсбург постао је сабирни центар за војнике из оближњих радних команди. Енглеска војна управа је одобрила коришћење једне просторије за верске потребе. Урађен је иконостас, а формиран је и хор. Године 1945. Србе у Оснабрику су посетили свети владика Николај (Велимировић) и Краљ Петар Други. Упркос исељавању Срба за Енглеску и друге земље, потреба за српском православном богомољом је постојала и даље. У једној стамбеној згради формирана је капела коју је 1960. године осветио руски загранични архиепископ Филотеј. Године 1964. добијена је дозвола за грађење новог храма. Приликом освећења земљишта, почасни гост и покровитељ је био Краљ Петар Други. Радови су завршени 1981. године, а 1982. храм је осветио Епископ Лаврентије, садашњи Епископ шабачки. Овом приликом управа града Оснабрика даривала је храм великим звонима, електричном инсталацијом и сумом од 30.000 немачких марака. Црквени дом осветио је 2003. године Епископ средњоевропски Константин. На територији Црквене општине Оснабрик борави око 5.000 припадника Српске Православне Цркве.

Извор: Епархија средњоевропска

Освајањима започетим већ у пролеће 1282. године, како наводи његов биограф архиепископ Данило II, Краљ Милутин "... узе у почетку доласка (на престо) оба Полога са њиховим градовима, и са облашћу и град славни Скопље, потом Овче Поље, Злетово и Пијанец". Мада се изричито не помиње, вероватно је и Врањска област била српска, а манастир је већ од 1282. године у саставу Милутинове Србије. За српску цркву време владавине краља Милутина је период изузетног просперитета, јер, како наводи архиепископ Данило II, краљ, одмах по доласку на власт "... поче зидати мноштво светих цркава, а многе ... старе обнови и укрепи". Подигао је, или обновио 40 цркава и манастира, захваљујући богатим приходима Краљевине од рударства и трговине. Мада извори тога доба не говоре о манастиру Светог Прохора Пчињског, у Карловачком Родослову, из 1503. године, стоји да краљ Милутин, поред осталих задужбина "сагради и цркву Пшинскому Прохору".

То непобитно доказује и сама фасада цркве са уграђеном опеком на којој је крупно уписано име архиепископа Саве III у чије време је извршена обнова храма. Неоспорно, и историјски извори, и сама архитектура олтарског дела цркве са старијим живописом, потврђују да је у време краља Милутина, односно у време архиепископа Саве III (који је на трону српске православне цркве био од 1309. до 1316. године), извршена велика обнова и живописање манастирске цркве. И то већ у духу српског средњовековног стваралаштва, још увек чврсто ослоњеног на најбоље традиције византијске уметности и градитељства.

Извор: Епархија врањска

Његовом Преосвештенству су саслуживали: старешина храма протојереј-ставрофор Радомир Аћимовић, протојереј-стафрофор Милун Костић, протојереј Драган Лазић и протођакон Ђорђе Чекеревац, уз појање веома стручног храмовног хора.

При крају свете Литургије, владика Андреј се обратио многобројном верном народу пригодном проповеђу тумачећи јеванђелску причу о бесомучнима кроз призму савремених догађања у свету и историји. Имајући и сам лично искуство живота у расејању, Владика је нагласио јединство и духовну везу међу православним хришћанима у матици и расејању окупљених око своје Цркве, која не познаје географске границе и ствара једну у Христу сабрану духовну породицу. После свете литургије, Владика Андреј је сабраном народу пренео поздраве и очинске молитве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.

Иначе, Владика Андреј је, са благословом Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, претходног дана на српском гробљу у Бруквуду обавио и шестомесечни помен добротворима храма Светог Саве у Лондону, покојним Зори Гајић и њеном супругу Живану Гајићу, који су, као и многи Срби емигранти, сахрањени далеко од своје отаџбине, а за живота остали одани својој Цркви и своме роду.

Српско гробље у Бруквуду је основано пре 25 година и припада храму Светог Саве у Лондону. На њему је, међу многим нашим емигрантима, сахрањен и Миодраг Пурковић, познати српски историчар и секретар Црквене општине у Лондону. Његов гроб је поред гроба проте Милоја Николића, познатог лондонског пароха, који је у многоме допринео организовању Лондонске парохије и руководио духовним животом у храму Светог Саве после Другог светског рата.

Велелепни храм Светог Саве освештао је у Лондону 1952. године свети владика Николај Жички и од тада представља средиште духовног живота Срба у Лондону.

Извор: СПЦ

Епископу су саслуживали свештеници из наше епархије, али и гости из епархије горњо-карловачке протојереј-ставрофор Славиша Симаковић, парох карловачки; затим из епархије бањалучке протојереј Стојко Стрика, предратни парох бихаћки и протођакон Чедо Вранић. Да се Богу помоле и да са малим стадом Христовим у Бихаћу подјеле неизмјерну радост много је народа нашег православног пристигло из свих крајева наше богоспасаване епархије бихаћко-петровачке. Дошли су и Бишћани који данас живе у Бања Луци и Приједору, али и многи Бишћани свих вјероисповјести који данас живе у Бихаћу. Нарочито су нас својим доласком обрадовали Премијер Унско-санског Кантона г. Хамдија Липовача; директор републичког секретаријата за вјере Р. Српске г. Јово Турањанин; помоћник министра за људска права и избјеглице БиХ г. Драгомир Ковач; министар просвјете УСК г. Дарио Јурић, министар правде УСК г. Андреј Мамонтов, жупник бихаћки фра. Божо Блажевић и многи други нама увијек драги гости.

Храм Св. Тројице у Бихаћу првобитно је подигнут 1867. године у насељу Језеро. Доласком Аустроугара у Босну и Херцеговину храм је 1879. године у мјесецу марту из Језера пресељен у уже језгро града. Будући да је нова локација на којој се црква налазила био градски бедем, који се почео урушавати, Земаљска влада Босне и Херцеговине је додјелила нову локацију у непосредној близини старе цркве. На новој локацији је започета градња новог храма, те је 1894. године на празник Св. Тројице освећен камен темељац. Четири године касније 1898. године на спомен св. великомученика Пантелејмона од митрополита Николаја Мандића освећен је и сам храм, да би 1923. године постао катедрални храм новоосноване Епархије бихаћке. Нажалост, његова љепота није опстала дуже од половине једног вијека. У мрачном периоду новије људске историје храм је страдао заједно са својим народом као прва срушена црква у НДХ. Послије Другог свјетског рата општинска власт је рјешењем бр. 1178/59 од 25.10. 1959. године одузела земљиште на којој је био храм и на њеном мјесту се данас налази зграда општине Бихаћ. Од 1941. године до данас у Бихаћу и његовој околици не постоји освећен храм Српске православне Цркве. Осамдесетих година прошлог вијека започета је градња новог храма Св. Тројице на потпуно новој локацији, поново у насељу Језеро. Због протеклог рата градња је обустављена и храм је као зидина стајао пуних двадесет година. Највише заслугама, залагањем и молитвама нашег Владике Хризостома ове године је настављена градња храма и скоро приведена крају.

free movies. watch movies. last movies

У суботу 10. новембра након пуних седам деценија Црква у Бихаћу је добила велелепни храм Св. Тројице, који још није завршен и за који планирамо да буде освећен наредне и јубиларне 2013. године, када ћемо са освећењем цркве објединити и прославу Миланског едикта. У току свете Литургије служен је и помен за све уснуле у Господу парохијане бихаћке парохије. Борба да се очува спомен на све оне православне Србе који су некада живјели у Бихаћу и својим животима градили мир и сретно друштво још увијек траје. Овај свети храм је подсјетник на све њих, порука обнове и добра које је било убијено у ратовима, како рече Преосвећенио Владика. На крају св. Литургије, у бесједи, Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом је поздравио присутни народ и госте и захвалио се поименице свима онима који су дали свој допринос да се црква сагради и догодине освети. Овом приликом и ја се у име свих парохијана бихаћке парохије захваљујем свима онима који су помогли и који ће да помогну наставак градње храма, а нарочито се захваљујем Преосвећеном Владици на свему оном што је за ову парохију и наш народ учинио, знајући и цијенећи то да није било Њега ова, а и многе друге цркве у овој нашој напаћеној Крајини још увијек би само зидине биле.

протонамјесник Далибор Ненић

БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКОГ ХРИЗОСТОМА

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Свету архијерејску Литургију, на којој је ђакон Славиша Божић рукоположен у свети свештенички чин, служио је Преосвећени Епископ Иринеј, а саслуживали су: архимандрит Јован Радосављевић, свештеници: Александар Лапин, Петар Пантић, Драго Вујић, Драган Бирташевић, Слађан Васић, Мирослав Чолаковић, Милош Стојановић, Ненад Стојшић, протођакон Дамјан Божић, ђакони: Драган Петровић, Милош Ждралић и благочестиви народ.

У својој поучној проповеди Епископ Иринеј је рекао:

Када нисмо са Богом или на путу ка Богу, онда смо на путу ка нечастивом, јер човек није статичан, него динамичан. Подсетио је и на мисао нашег заборављеног филозофа Божидара Кнежевића који је рекао: Човек може, ако добро употреби своју слободну вољу, да се попне до Божанске висине, али може и да се спусти до самог дна, где ће га се и сам нечастиви застидети. Зато увек бирајмо пут живота, а никада пут греха, закључио је у својој беседи Преосвећени Епископ Иринеј.

Јереј Славиша Божић рођен је 04.11.1983. године у Брчком (БиХ), а одрастао је у селу Сандићи код Брчког, у породици која је привржена Цркви и која је дала неколико монахиња и свештенослужитеља, од којих је свакако најзначајнија игуманија Пећке Патријаршије Февронија.

У сеоској школи завршио је први разред и други до полугодишта, пошто је тада, услед грађанског рата, почетком 1992. године морао да избегне са мајком и братом код оца у Ојгендорф (Eugendorf) код Салзбурга, где је завршио остале разреде основне школе. Са благословом Епископа Константина 1998. године уписао је четвероразредну београдску Богословију. Почетком школовања у Богословији, октобра 1998. године упокојила му се мајка Драгица. Богословију је завршио 2002. године и тада се, такође са благословом надлежног Епископа Константина, уписује на Богословски институт при Богословском факултету на коме је дипломирао 2005. године. После је наставио студије на Богословском факултету Универзитета у Београду.

Од септембра 2007. године почео је да ради као вероучитељ у Бечу, а јула месеца 2008. године ступио је у брак са Добрилом (Мирковић) Божић. Уочи Велике Госпојине 2008. године, у бечком храму Светог Саве надлежни Епископ Константин га је рукополажио у ђаконски чин и поставио за парохијског ђакона при истоме храму. Ћерка Драгица рођена је 7.11.2009. године.

У јуну 2012. године Епископ бачки Иринеј, администратор Епархије аустријско- швајцарске поставио га је за вршиоца дужности секретара Црквеног суда новоосноване Епархије.

Беч, Аустрија, 12.11.2012 - Информативна служба Епархије бачке

Галерија слика

Истога дана парохија у Каселу одржала је и дан отворених врата.

Након Богослужења, отац Јустин одржао је пригодно предавање, а пријатељи из Руске православне цркве појали су неколико руских црквених песама. У програму је такође учествовала и српска фолклорна група из Диселдорфа.

На дану отворених врата је учествовала и једна представница помесне евагеличке цркве која је и председница каселске Радне групе хришћанских цркава (АЦК).

Епархија Средњоевропска

На крају Литургије Епископ Јоаникије је благословио и преломио славски колач, а потом је за све госте игуманија манастира мати Февронија са сестрама приредила славски ручак, после кога је присутним поклоницима музички програм извела група „Кимвал“ из Фоче. Данашњем слављу у Пећкој Патријаршији присуствовало је око 150 верника већином из Београда, Црне Горе и Републике Српске. Домаћин данашње свечаности био је градоначелник Фоче у Републици Српској г. Здравко Крсмановић. Епископи Теодосије Шибалић и Јован Пурић, као и цетињски богословци и г. Крсмановић су у поподневним часовима посетили и манастир Високи Дечани.

Св Арсеније је наследио „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио се три године доцније. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи, а мошти му данас почивају у манастиру Ждребаоник.

О Св. Архиепископу Арсенију, чланак из „Православља“:

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1065-1066/tekst/sveti-arsenije-sremac-drugi-arhiepiskop-srpski-1233-1263/

Извор: Епархија рашко-призренска

У својој беседи Епископ Фотије је позвао све људе пореклом из Цетине и Цетинске Крајине да помогну обнову цркве Вазнесења у Цетини.

После Свете Литургије одржан је мали помен ктиторима цетинске цркве Марку и Јелени Четник.

На крају је за све госте приређена трпеза љубави у просторијама парохијског дома у Врлици трудом надлежног свештеника врличког Бориса Медака.

Беседа

Извор: Епархија далматинска

У својој беседи Високопреосвећени Митрополит Јован је говорио о величини Божјој и величанствености славе Његове: „Ко је велик као Бог наш? Ти јеси Бог Који чиниш чудеса! Драга браћо и сестре, ми имамо разлога за духовну радост, да посматрајући овај свет око себе са царем Давидом величамо име Божје. Ко је тако велик као Бог наш, Он је Бог Који ствара и чини чудеса. Таква мисао у нашој вери даје нам духовне снаге и одговоре на многа питања која постављамо у нашем животу…“

Високопреосвећени Митрополит Јован је током своје проповеди верницима окупљеним у манастирском храму представио господина Бранка Радунковића, који је заједно са њим, као Митрополитов гост, стигао у манастир Лепавину: „Данас осећамо посебну радост да у нашој средини имамо драгог пријатеља и великог мисионара у нашем народу, господина Бранка Радунковића и његову супругу Јованку.

Он није први пут овде у манастиру Лепавини, он у овом манастиру био од првих дана кад сам ја ступио на службу као владика лепавински. У тим успоменама он се сећа како је тада било много света, много наших верника… Без обзира што смо овако далеко од наше Патријаршије, од Пећке патријаршије, од наших манастира, Жиче, Студенице и других, али душом и срцем својим везани смо за те светиње које душу нашу подижу Богу и које нас подстичу да што више у своме животу будемо ревносни хришћани, да будемо богати добрим делима, богатством које има вредност на Небу, пред очима Божјим… Многи можда и не знају за господина Бранка, али има их који га добро познају, не само овде у родном крају, него и у Србији и преко граница Србије. Он са оним даром који му је Бог дао, пре свега кад говори, говори о науци Божјој као мисионар. Његово искуство и његова вера може да послужи многима за пример и за утеху…“

После Митрополита Јована, реч је узео Бранко Радунковић: „Толико је Господ велик да нема слова и речи којима се може описати његова величина, Његова доброта и љубав. Шта ја то да причам епископу, архимандриту, монасима, вама, браћо и сестре, који верујете? Ви то сами знате… Ја сам данас изузетно срећан. Ја сам уствари увек срећан, али сам посебно срећан да сам након 22 године поново у светом манастиру Лепавини, пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске.

Пре 22 године сам био на Велику Госпојину и проповедао на вечерњем богослужењу, овде са амвона. Неки ме се сећају, а онда је било много света, неколико хиљада, како сам рекао: дајте да ја пишем прилоге за обнову манастира. И онда вичем, како ко наиђе: дај за десет цигли, толико можеш! Угради душу своју у манастир Лепавину, тако сам викао. И онда зубима уписивао свакога од приложника. Због тога сам радостан. А онда сам тужан, зато што нас је све мање. Али колико год да нас јесте, Господ је рекао: Не бој се, стадо мало, Ја сам победио свет, Ја сам са вама до свршетка века. И нема страха… Ако човек има Бога (у себи), он ће здраво размишљати, здраво расуђивати, здраво доносити одлуке, и сви ће му се дивити. Ако не размишља добро, него накарадно, он ће чинити зло, и по томе ће бити познат. И ту нема филозофије, драга браћо и сестре. У нашој хришћанској, православној Цркви нема филозофије: ако се удаљујемо од ватре, тамо је хладније, ако се удаљујемо од светлости, тамо је тама, ако се удаљујемо од истине, тамо је лаж, ако се удаљујемо од правде, тамо је неправда, ако се удаљујемо од љубави, тамо је мржња, ако се удаљимо од Господа, ближе смо сатани.

И постајемо слуге сатани, и Господ онда каже: Ето, нека ти плату даје онај коме служиш. А ми опет на крају окривимо Бога! Зашто, Господе, то мени, зашто си ми дао највећи крст на свету? Није Господ такав крст дао никоме, није никоме дао крст који човек не може понети. Мени мој није претежак, мада сви кажу да је претежак. И никада ми није био… Господ нам је дао све. Кад ја кажем да је мени дао највише на свету, онда се људи згражавају, како то може казати. Знам ја да је дао другима, знам да је дао свима, али ја осећам да је мени дао највише на свету. Дао ми је здрав разум, здрав дух, дао ми је да умем да певам, да плачем, да се радујем и тугујем са ближњима својима. Ко је тај ближњи? Свако добронамеран. Ако је Бог створио и мене и тебе и овога и онога, онда нам је Он – Отац Небески, а ми смо браћа…“ рекао је између осталог г. Бранко Радунковић.

По завршетку Свете литургије сви верници су позвани на послужење, а потом је молитве за здравље испред чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске читао отац Гаврило.

Уследила је трпеза љубави у манастирској трпезарији, после које се верницима још једном утешном и поучном беседом обратио господин Бранко Радунковић.

извор: сајт Манастира Лепавине

Прaвoм нoшeњa нaпрснoг крстa влaдикa Дaвид je oдликoвao прoтoпрeзвитeрa Ђoрђa Mилojкoвићa, стaрeшину Сaбoрнe црквe Светог Ђoрђa у Крушeвцу.

Нaкoн Свeтe Литургиje пригoтoвљeнa je Tрпeзa Љубaви.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по Јеванђељу

19:44 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на крају Литургије

8:20 мин.

Беседа о. Драгише Јовановића на Трпези Љубави

9:15 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла