Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

са почетком у 08.30 часова уз пратњу црквеног хора.

У Дому културе у 17.00 биће приређена изложба резбарених крстова; ручни рад Епископа Јустина .

У наставку следи Духовна академија са почетком у 18.00 часова.

После богатог културног програма Коло српских сестара приређује у холу Дома културе донаторско вече уз послужење. Скупљени прилог биће намењен најугроженијм у општини Неготин.

Добродошли!

У име Епархије бачке и Црквене општине у Новом Саду, протонамесник Владан Симић изразио је радост што је обновљен рад Одбора које је од 2006. године био расформиран. „Драго ми је што имамо заједничке ставове и заједнички приступ поштовању жртаваНовосадске рације, а нарочито ми је драго што је ове године, Епархији бачкој као најзаслужнијем чувару сећања на жртве Рације и већинској Цркви у нашем граду и нашој земљи, поверена организација овог догађаја”, рекао је отац Владан и објаснио је шта је то било спорно током протеклих година када је у питању обележавање Новосадске рације.

Преузмите звучни запис

Задовољство поводом заједничког обележавања Новосадске рације изразио је и г. Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад. „Овакав Одбор у ком се налазе представници Града Новом Сада, Српске Православне Цркве и Јеврејске општине Нови Сад гарантује да ће коначно обележавање годишњице Новосадске рације бити јединствено и да ће сви грађани Новог Сада, све верске заједнице изаћи ове године заједно на новосадски Кеј, а не као што је то био случај ранијих година, одвојено“.

Према речима председника Организационог одбора, програм обележавања 71. годишњицеНовосадске рације почеће 23. јануара, у 12 часова, на Кеју жртава рације, емитовањем духовне музике, а пола часа касније присутнима ће се обратити градоначелник Новог Сада г. Милош Вућевић који ће присутне позвати да минутом ћутања одају пошту жртвамаНовосадске рације. Потом ће у име Јеврејске заједнице Новог Сада помен служити рабин Исак Асиел. У 13 часова ће, како је најавио и протонамесник Владан Симић, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј, у име Српске Православне Цркве, служити помен на Кеју жртава рације, уз саслужење неколико Архијереја наше помесне Цркве, новосадског свештенства и ђаконства.

Први потпредседник Владе Републике Србије г. Александар Вучић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, представник Ромске заједнице и представник Јеврејске општине спустиће венац у Дунав, са брода Речне флотиле. Уследиће полагање венаца на споменик „Породица”. Цвеће ће положити делегација Града Новог Сада, Амбасадор државе Израел у Републици Србији, делегација Мађарске, Јеврејска општина Нови Сад, Савез јеврејских општина Србије, Матица ромска као и делегација потомака жртава Рације. После тога, присутни ће се упутити ка новосадској плажи „Штранд“ где ће бити откривена спомен-плоча жртвама Рације.

Подсећамо да је решењем градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића, после седам година, поново формиран Организациони одбор за обележавање годишњице Новосадске рације а Епархији бачкој је, као најзаслужнијем чувару сећања на жртве Рације, поверена организација овог догађаја.

Епархија бачка

Одговор: Епископ средњоевропски г. Константин је одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве стављен под суспензију, о чему је Свети Синод благовремено и јасно обавестио јавност. Суспензија подразумева да је епископу привремено одузето право на управљање епархијом до коначне одлуке коју ће донети Свети Архијерејски Сабор.

Питање: С обзиром на то да је он још службеник СПЦ, медији су спекулисали да се налази у "кућном притвору", што сте демантовали. Али, има ли он слободу кретања, где се, рецимо, тренутно налази, сме ли разговарати са медијима?

Одговор: Називати епископа Цркве Божје ,,службеником СПЦ“ је неприхватљиво. У том смислу Вам срдачно препоручујем да се пре постављања питања мало боље упознате са бићем Цркве и њеном унутрашњом организацијом. Ипак, ради читалаца ,,Политике“, одговорићу на ово питање. Колико је потписнику ових редова познато, епископ Константин се налази у седишту Епархије средњоевропске у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру у Немачкој и, разуме се, потпуно је слободан. Спекулације о наводном укидању његових основних људских права су потпуне неистине и злонамерне измишљотине.

Питање: Можете ли, такође, да опишете, на који начин су данас организоване епархија средњоевропска и Епархија аустријско-швајцарска?

Одговор: Епархија средњоевропска и Епархија аустријско-швајцарска су, као и остале епархије Српске Православне Цркве, организоване у складу са свештеним канонима Цркве и Уставом Српске Православне Цркве. Дакле, у њима постоје надлежни епископи и сва друга епархијска тела чији је основни задатак да помогну епископу у обављању његових дужности. Једина разлика која постоји, а и она је предвиђена канонским одредбама и Уставом, јесте да обема епархијама, привремено, управљају епископи администратори. Одлукама Светог Архијерејског Синода као извршног органа Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве - Сабора у малом - Eпархијом средњоевропском тренутно управља Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, а Епархијом аустријско-швајцарском, до избора новог епархијског архијереја, управља Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј.

Питање: Да ли су надлежне службе у СПЦ откриле и доказале новчане и остале малверзације које су наведене у разлозима за суспнезију владике Константина и да ли се у даљој истрази, дошло до нових открића?Како се, иначе, спроводе истраге у сличним прекршајима епископа? Можете ли нам описати хијерархијску надлежност и начин попступања?

Одговор: Поступак о коме је реч још увек траје и док Свети Архијерејски Сабор не донесе одлуку није могуће износити у јавност било какве информације у вези са истражним поступком и његовим резултатима. То правило важи у свим уређеним друштвима и организацијама, а важи и у Цркви.

У свим поступцима који се тичу основане сумње у канонску одговорност епископа у првом степену је надлежан Свети Архијерејски Синод који је властан да суспендује епископа и спроведе истражни поступак, а резултате поступка достави на даљу надлежност Светом Архијерејском Сабору који доноси коначну одлуку.

Питање: Да ли су, такође, тачне спекулације да ће као могућег новог епископа средњоевропског СПЦ поставити Андреју Ћилерџића, патријарховог викарног епископа и шефа кабинета његове светости.

Одговор: Постављањем овог питања Ви сте на себе преузели улогу Светог Архијерејског Сабора јер сте унапред осудили епископа Константина и прејудицирали одлуку о његовој смени, што је у потпуности неприхватљиво. Пре евентуалног избора новог епископа, Свети Архијерејски Сабор најпре треба да одлучи да ли постоји канонска одговорност епископа Константина. Сачекајмо да се поступак оконча и да Свети Архијерејски Сабор донесе свој коначан суд. Уосталом, и сами кажете да су у питању спекулације, тако да даљи коментар није потребан.

Протонамесник Владан Симић

Факсимил чланка објављеног у листу "Политика", страна 7, 18.01.2013

Извор

Предавач је био Архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, који је говорио о православном храму.

Након излагања оца Ђорђа присутни су добили прилику да постављају питања на која су свештеници одговарали. На крају се окупљенима обратио владика Давид који се надовезао на предавање оца Ђорђа говорећи о храму као освештаном богослужбеном простору у коме непрестано узносимо молитве Господу, у коме Га непрестано прослављамо и пред Њим се смиравамо. Том приликом владика се осврнуо и на сва она питања која су током предавања била постављена.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Никола Адамовић

предавање оца Ђорђа Милојковића

34:36 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-01-05_2-1.mp3

Питања и одговори

46:39 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-01-05_2-2.mp3

реч Eпископа крушевачког Г. Давида

47:52 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-01-05_2-3.mp3

"Све ове ријечи добијају пуноћу и истински смисао само уколико покажемо разумијевање, љубав и пажњу за другог, за своју браћу и сестре. А, као што нас учи Јеванђеље, наша браћа и сестре су сви људи и припадници других националности и конфесија", рекао је владика Григорије.

Он је нагласио да Божић, као најрадоснији хришћански празник подсјећа на важност заједништва и заједнице – који су залог ове државе и народа који у њој живе.

"Нека домови свих оних који се данас радују обасја свјетлост Христовог рођења. Мир Божији – Христос се роди!“ - рекао је епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.(Срна)

Тонски запис: Божићна порука Владике Григорија

Богу хвала што смо и ове године дочекали светле дане Христовог Рођења. На овај дан Бог нам је послао Сина Свога да бисмо и ми могли, кроз Њега, следећи Његов пут, ходити према Небесима. Тај пут је тесан и узак, али је зато и благословен, јер је то пут Сина Божијега, који је по речима светих отаца постао човек да би људи могли постати богови по благодати, браћа Његова. Христос је на Божић постао један од нас да бисмо се ми у Богу усиновили.

Божић је тако Празник саборности, Празник који позива и сабира породицу и људе у заједницу љубави. Зато је рођење Христово објављено не једном човеку већ тројици мудраца, сабору пастира и целом људском роду (Мт 2, 1-2; Лк 2, 8-12). Кроз саборност Цркве ми постајемо једно са Богом и једно са другима, то јест, остварујемо смисао и циљ свога постојања. Саборност Цркве је њено својство да у себи и собом сабира све и сва у једно. Она чини да кроз Цркву постајемо једно тело са свима и са онима који су ту, поред нас, и са онима који су одсутни, и са онима који још лутају десно и лево тражећи пут. А тај пут нам открива рођење Христово, Божић, јер се у том догађају остварила пуноћа времена када је Бог Отац Сина свога Јединородног дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3, 16).

Својим рођењем Христос је одговорио на вечно питање смисла и цича човековог живота. Зато преподобни Јустин Ћелијски каже:Човек је питање – Богочовек је одговор, а Свети Атанасије Велики поучава: Бог се рађа као човек, да би човек постао Бог, док Свети Григорије Богослов додаје: Христос се оваплотио, да би човек утолико постао Бог, уколико је Бог постао човек.

Поставши човек Христос је дао циљ човеку; ушавши у тело Христос је дао циљ телу; ушавши у материју Христос је дао циљ материји. Поставши човек Христос је осмислио све што је човечије и рађања и живот и смрт. До Њега – све је било бесмислено; од Шега – све је постало смислено. Спасити људе од греха и смрти – то је циљ Христовог доласка који славимо и коме се радујемо.

Божић је нарочито време, када особито Црква, силно и моћно славослови ту благу вест спасења у речима: Данас Бог на земљу дође и човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће. Рађајући се Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост, и зато Црква призива не само људе, већ и сву твар да се радује.

Христово рођење анђели су поздравили песмом: Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Та анђеоска песма остаје животни мото вере и покреће човека на стваралаштво. Подиже нас из пасивности у стваралачку динамику живота у вери. У исто време, ова анђеоска песма уједно је и позив упућен свима људима да славимо Бога на висини али и да на земљи ширимо мир, а не мржњу. То је позив и да учинимо све што до нас стоји да међу људима буде добра воља. То је данас у овим смутним временима преко потребно како појединцу тако и друштву, како у селу тако и у граду, како у држави тако и у Цркви. Да би то остварили потребна нам је милост Божија и благодат Божија, али је потребан и наш труд и жеља и воља да чинимо и другима и себи добро. Зато увек треба бдити над собом, непрестано силазити у дубине свога бића и исправљати све лоше навике. Стражити над собом, а не надобудно посматрати шта други чине и једва чекати грешку и промашај другога.

Није мало оних који данас мисле да је ово немогуће, да су Христов пут и Његове заповести тешке и неоствариве. Нису оне тешке, тешко је само одрећи се себе, одрећи се својих лоших навика, страсти и сласти. А када се њих одрекнемо онда се у нама показује милост Божија, благодат Божија и љубав Божија. Зато, волимо и љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Духа Светога, Бога љубави! Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада (1. Кор 13, 7) а која се објави у овај Божићни дан.

Порука Божића обавезује нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек заборави свој призив, па почне бежати од других, затварати се у своју крхку тврђаву, и тако изгубљен постаје немоћан и паралисан за сваки добар и поштен рад. Ми се зато о Божићу поздрављамо: Мир Божији – Христос се роди! Дакле, не колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, него мир Божији, мир који значи помирење са Богом и помирење једних са другима, мир у савести, оно истинско осећање мира као испуњење воље Божије, и миротворства међу људима, као свете обавезе човекове.

Немир који је захватио савременог човека последица је његове духовне празнине, живота лишеног истинске радости која једино долази од Божије љубави и Божије близине. На ту љубав нас обавезује и овај велики Празник: Јер је Бог толико заволео свет да је и Сина свог Јединородног дао да свако ко верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3, 16).

Само онај који је задобио љубав, задобио је Бога, јер Бог је љубав (1. Јн 4, 16). Онај који је од љубави отуђен, отуђен је од Бога. Расте ли вера наша у Господа истовремено расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави. А ко је укорењен и утемељен у љубави Христовој, он вером расте у меру раста висине Христове (Еф 4, 13), у човека савршена и постаје живи храм Пресвете Тројице, јер Христос обитава у срцима верујућих који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему. У подвигу вере и љубави човек никад није сам, већ увек у друштву са свима светима. Чинећи тако постајемо кадри да се придружимо анђеоском хору и славослову: Слава Богу на висини, а на земљи мир међу људима добра воља (Лк 2, 14).

Зато оци и браћо и децо Свете Православне Цркве Божије у Шумадији, позивамо вас да будете истински исповедници Христа, позивамо вас да вашу веру покажете и пред Богом и пред људима. Богу Ћете ту веру показати ако Га прослављате вашим светим животом и добрим делима; а људима, ако им Христа проповедате љубављу, миротворством и добром вољом. Запамтите да православни прослављају Бога на висини када шире мир и добру вољу међу људима на земљи. Јер, само људи мирољубиви и испуњени добром вољом – истински православно славе Бога, истински су миротворци, јер су истински борци против сваког греха и зла у себи и у свету око себе.

На Божић, Бог се сјединио и помирио са људима. На Божић, Бог је позвао људе да међу њима влада добра воља, мир и јединство. Тај позив важи и за сва људска поколења укључујући и ово наше и за сва времена укључујући и ово у коме ми живимо. Да би међу нама било мира, љубави и добре воље, потребно је да се наше стране учинимо све што је до нас да се у нама роди Христос и са Њиме наш мир. Потребно је да отворимо своје душе да би постале колевке новорођенога Христа.

Ако нам је целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у њему, јер славимо рођење највеће Радости, појаву Бога у лику човека, Исуса Христа. Ако су нам целе године мржња, гордост и злоба тровали срце избацимо данас отров из њега, јер славимо рођење небеске љубави оваплоћене у људској природи.

Нека овај Божић, децо наша духовна, унесе у ваше домове, мир, љубав, слогу, радост и благослов у све дане вашег живота. Нека нам новорођени Младенац Христос подари покајање и спремност на праштање. Уколико међу вама и данас има оних који су у свађи позивамо их да у Божићној радости једни од других затраже опроштај, муж од жене и жена од мужа, деца од родитеља и родитељи од деце, комшија од комшије. Морамо затражити опроштај једни од других, ако хоћемо да будемо Божији и да нам Божић буде радостан, срећан и благословен и ми у Њему.

Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу желимо вам свако истинито добро у Новој 2013. години, поздрављајући вас радосним Божићним поздравом који у себи носи слављење Бога на небу, на земљи мир а међу људима добру вољу.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ !

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ !

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2013. година.

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом

Епископ шумадијски

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Неизмјерна радост прожима нас док приступамо најрадоснијем празнику, празнику свих радости, празнику избављења од смрти, празнику почетка спасења - празнику Рождества Христова, Божића славнога.

Рођење Богодјетета Христа Господа улива неисцрпну радост и наду, нарочито, како каже Св. Апостол Павле: „Када је дошло пуноћа времена посла Бог Сина свога који се роди од жене који би под законом“ (Гал 4, 4). Наду која нас изводи из безнађа; радост јер се Бог оваплоти и поче се збивати оно што пророци рекоше а што човјечанство чекаше. Бог се оваплоти, постаде човјек, близак нама у свему сем гријеха. Управо тај догађај представља, како примјећује велики Јован Дамаскин, једино ново под сунцем. Сви остали историјски догађаји, ма колико славни и узвишени били, представљају пролазну епопеју, непрестано сравњивану смрћу која хара свијетом и сваком тварју. Преузвишени догађај Оваплоћења Господа мијења тај циклусни бездан, смрт бива побијеђена кроз само ваплоћење и рођење Сина Божијег.

Није ли и основна заповијест Божија била о рађању, множењу, о испуњавању Закона божијег - настављању дјела Божијег које се рођењем набоље показује? Данас, када занемарујемо бригу о Божијој творевини и човјеку као круни створења, бринемо се само о овоземаљским стварима. Бринемо се колико је ова земља способна да отхрани, чини се све да се дјеца не рађају. Не говори ли нам то колико смо егоцентрични? Бог је, стварајући овај свијет, дао толику могућност – само када би човјек милостив и човјекољубив био – за преизобиље земаских добара. Христос, који са Неба долази, једина је гаранција истинског живота - живота у изобиљу.

Није Господ саздао свијет да би тај свијет нестао и престао, него да живот вјечни има. Зато је Господ Христос, благовољењем Оца Небеског, дошао у творевину, оваплоћен од Духа Светог и Марије Дјеве. Истинити Бог постаје истинити човјек. Наше недоумице рјешава једноставно: храни 5000 људи са пет хљебова, учи нас да тражимо „хљеб наш насушни данас”, а не за сутра, за прекосутра, за сто година. Ту сагледавамо савршену хармонију,Божију љубав према човјеку и човјечанству. А као поуку прихватамо дивну заповјест љубави према Богу и ближњему својему. Кад служимо једни другима, наша љубав постаје делатна. Зато, браћо и сестре, „не брините се шта ћете јести и шта ћете пити“. Не бринимода ли ћемо имати изобиља да нахранимо седам милијарди људи. Иима ко о томе да брине: Бог. Од нас се тражи да не прихватимо пролазни и јефтини, комерцијални, потрошачки систем овог вијека, него да се окренемо милосрђу Божијем.

Христос нам долази да нам покаже истинити пути да нас из безнађа врати у наду и поуздање.О овом Божићу, зато, присјетимо се слободе коју нам Христос рођењем својим даде. „Нема више роба ни слободна, мушког и женског, Грка ни Јеврејина, сви смо једно у Христу Господу“.Христос је дошао да испуни „оне који су под законом, да примимо усиновљење“. Тако смо и ми постали Синови Божији и наслиједници Царства небеског. Али и наслиједници закона Господњих. Два закона нам је Господ дао: Свој закон, вјечни савез Бога и човјека, и законе овоземаљске, који на поштовању тог првог закона почивају, почев од Миланског едикта, којим је 313. године, Цар Константин у историјској, земаљској димензији освојио слободу за Цркву Христову. Сјетимо се, зато, о овом Божићу, да слобода наша, коју нам Господ рођењем даде, и од поштовања закона Његових зависи.

Нека нас најрадоснији празник Рождества Богодјетета укријепи и сачува, умудри и поучи, да ходимо заповјестима Божијим, зарад наде у овом животу и радости у Вјечности.

Поздрављам вас најрадоснијим поздравом:

Извор: Епархија канадска

''Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља''(Лука 2,14), пјевају данас анђеоске војске; ликује са њима и хор старозавјетних пророка и праведника, који од памтивијека угодише Богу, и ријечи њихове богонадахнуте сливају се у дивно сазвучје са анђеоском пјесмом.

Чудо над чудима обистинило се - Дјева заче и роди Сина, и надјену му име Емануил, оствари се завјет Господа са Аврамом, Исаком и Јаковом и ''роди се дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мирни''(Ис. 9, 6). Зато похитајте анђели, принесите му пјесму; небо нека пошаље звијезду, земља нека уступи пећину, пустиња јасле, а род људски од себе даде - Мајку Дјеву!( Постање: 3, 19)

Ако се неко усуди да пита чему толика радост, у чему је смисао овог догађаја, одговорићемо другим питањем: да ли би свијет у коме живимо - свијет патње, страдања и смрти - имао смисла да се Бог не јави међу људима? Какав би био смисао постојања свијета, ако је свијет пука случајност, препуштен самоме себи; какав би смисао имао живот сваког човјека да Бог не постаде као један од нас? Свијет би био, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, само једна воденица смрти; воденица која меље крв и месо и кости људске; меље их и у прах претвара, јер човјек је прах и у прах се враћа. А ми знамо, и у свјетлости данашњег празника созерцавамо велику истину: ''Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега.''(Јн.3,16-17). Дошао је Господ, да спасе свијет од гријеха, јер је Он једини јачи од гријеха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. и нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човјек, могао је да из човјека истјера гријех, да истјера ту најстрашнију пријетњу која човјека баца у смрт. До доласка Богомладенца у овоме свијету царује смрт, а царује кроз гријех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз гријех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Исуса Христа у овај свијет представља објаву рата гријеху, смрти и ђаволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побјеђује и уништава и тако спасава човјека и дарује му живот вјечни.

Отуда и јесте најрадоснија вијест – благовијест за човјека и човјечанство, да је Он, Бог постао човјек. Јавио се Христос да сједини човјека са Богом, тако да Бог из човјека потисне сваки гријех, свако зло, сваки мрак, сваку таму, смрт и ђавола. Нема приснијег и ближег јединства у овоме свијету између било чега и било кога као што је јединство између Бога и човјека у Христу. Божић нам враћа људско достојанство. Он нас срођује и орођује са Богом, Творцем нашим и Оцем небеским. Рођење Христово враћа нас к себи, у Њему схватамо и спознајемо да смо створени по образу и по подобију Божијем, да је лик Божији утиснут и урамљен како у душу тако и у тијело човјека. То је празник исконске свјетлости која је засијала пастирима у оној витлејемској ноћи и кроз вијекове допрла и до нас данашњих хришћана, окупљених око наших храмова и манастира, око наших огњишта и наложених бадњака, гдје смо се и ове године окупили да поново дочекамо и прославимо долазак Богомладенца Христа на земљу. Као што нас Он духовном радошћу обасипа својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вјечну Истину, вјечну Правду, вјечну Љубав, вјечни Живот, и ми смо дужни, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Који су то дарови које ми можемо и треба да принесемо Њему – Богомладенцу? Шта је то што Бог од нас потребује и очекује? Има ли ишта што Њему недостаје а што ми људи имамо што му можемо поклонити? Шта ми имамо што нисмо добили Бога? Нема!!! Свe што смо и што имамо тијело, и душу, и ум, и срце и све наше способности, све је то дар Божији нама. Управо, Бог очекује да Му ми, као људи, узвратимо оним што нам је Он Сам даровао, јер ми ништа своје и немамо, сем гријехова наших. Па ипак, ми Богу можемо и треба да узвратимо вјером правом, вјером чистом и неисквареном, усрдном молитвом, љубављу према Богу и ближњему, нашим трудом на испуњавању Његових јеванђелских заповијести, постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Наравно, све то што Бог од нас очекује није потребно Њему већ нама, јер тим нашим трудом и добрим дјелима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове. Само тако можемо да се удостојимо да и ми са анђелима небеским запјевамо: „Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2,14). Анђели пјевају ове три величанствене објаве, па ипак велика већина људи, иако слави празник Рођења Христовог, не може да схвати значај анђеоске пјесме. Умјесто тога питају се да ли се Бог заиста слави данас или зашто се иначе Бог треба славити; или гдје се може распознати на земљи мир који је најављен, или зашто данашње човјечанство не живи са добром вољом? То је због тога што већина људи не слави Бога - било својим дјелима или ријечима. Многи од њих сумњају у само постојање Бога и у присуство Бога у њиховим животима. Такође, постоји много људи који приписују одговорност Богу за несрећне догађаје у њиховим животима. Међутим, они који гунђају против Бога гријеше дубоко, јер зло не потиче од Њега. Напротив, оваплоћење Божијег Сина и Ријечи, заједно са Његовим Распећем и Васкрсењем, преобликује људску личност до њене претходне љепоте, дајући вјечни живот и мир који превазилази сваку људску логику, уздижући људе у заједничке насљеднике небеског царства. Овај чин божанске снисходљивости, иако обухвата крајње понижење, само по себи може да глорификује и велича човјечанство. Дакле, чак и ако многи људи не успијевају да славе Бога у свом срцу, слава се узноси – са свим стварањем и свим стварима које се одвијају међу људима – к Њему који борави на небесима. Божија је заповијест да славимо Бога, а то може само онај који је открио дубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као дародавцу свих добара, то је већа човјекова животна радост, то је већа и његова спремност да слави Бога. Ми, такође, онда благодарно кличемо са Анђелима: "Слава Богу на висини," за величину Његових дјела и несхватљивост Његове љубави коју гаји према нама. Са друге стране, како можемо да причамо о миру на земљи када је скоро пола планете у рату или се припрема за рат? Сладак звук анђеоске објаве која се тиче “мира на земљи” је, прије свега, божанско обећање да, ако људи поштују пут на које је указало новорођено Дијете, они ће стећи унутрашњи мир и мирни саживот. Мир је Божије својство, њиме човјек постаје син Божији, по ријечи Христовој: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе наћи ће мир у својој души и тако постати истински миротворци. Њима је мир и на срцу и у говору, а онима који се не помире са Богом и са људима у уму и срцу, мир је на језику, а у срцу – рат и мржња.

Божански мир је онај за који Спаситељ каже својим апостолима: ''Мир вам остављам, мир свој дајем вам''(Јн.14,27), али одмах додаје – ''не дајем вам га као што свијет даје''. Мир Христов је смирење у нади на васкрсење и вјечни живот. Мир који је лишен страха, страха од посљедњег човјековог непријатеља, смрти; мир који произилази из дубоког увјерења и повјерења у спасоносно дјело Христово. Христов мир није мир који нам нуди савремена цивилизација, која покушава да ''утврди себи име'' градећи нове Вавилонске куле, проглашавајући примарним споредне разлоге постојања. Потомство савремене цивилизације слично је безумном богаташу из Јеванђелске приче, који рече души својој: ''Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај једи, пиј, весели се' (Лк. 12, 19), заборављајући да не живи човјек само о хљебу, да је слава овог свијета пролазна и да само Господу треба да се клањамо и Њему једином да служимо (Мт.4-11). Темељи аутентичне европске културе, којој и ми припадамо, свиђало се то некоме или не, почивају на мудрости и побожности. Нажалост, Европа се данас одриче својих коријена, изниклих на побожности и високим моралним вриједностима. Савремена ''хришћанска'' Европа проповиједа мир који није мир Христов, јер ''има изглед побожности, а силе се њене одрекла''(2 Тим. 3, 5). Под плаштом науке, демократије и борбе за људска права, као вриједност се намећу различите девијације људског тијела, ума и духа. Једнострана наука утемељена на недоказаним теоријама или чак заблудама ранијих времена, све чини да ''умири'' човјека, да скине са њега осјећај одговорности за сопствене поступке.

Пренимо се, браћо и сестре! Нема истинског мира без мира који нам Христос даје. Лажни мир који нам се нуди је антихристов ''мир''. Охладњела савјест, окорјелост у гријеху и отуђење стварају код савременог човјека илузију слободе и независности, а заправо се ради о ропству најтеже врсте, јер ко чини гријех роб је гријеха(Јн.8,34). Сви су покушаји да човјек нађе мир без Христа унапред пропали, јер без Христа је све осуђено на пропаст, на смрт.

С обзиром да је ово став савременог човјечанства у свјетлу мира који је понудио Господ, не изненађује чињеница да је добра воља ријетка међу људима. Добра воља се рађа из богољубља и човјекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца. Добра воља се рађа из љубави која се свему радује, свему се нада, све прашта, све милује својом добротом. Истинска љубав ништа не тражи за себе. Добра намјера Бога према човјечанству је загарантована, као што су повољне посљедице божанске љубави – у принципу – очигледне за сва људска бића, а посебно опипљиве за све оне који прихватају анђеоске поруке у своме живљењу. Насупрот томе, за оне који одбацују ове поруке, а који експлоатишу и узнемиравају друге, дешава им се да доживљавају посљедице попут кризе стреса и узнемирености, као и егзистенцијалну неизвјесност. Све објаве анђела током рођења Господњег су стварности које постоје и које се проживљавају данас у пуноћи оних који вјерују у Исуса Христа као Богочовјека Спаситеља свијета. Ове три основне животне истине откривају нам се у Божићу и у личности Богомладенца.

На Божић је сам Бог дошао међу нас људе, обасјао нас свјетлошћу богопознања, помирио нас са собом и уселио мир и добру вољу у дубине наше душе. Зато је Божићна порука мира, слоге и љубави као и свих других вриједности, била она која је храбрила људе кроз све њихове недаће и патње током двије хиљаде и више година, па нам је она пријеко потребна и у овом нашем времену када су обезвријеђене и релативизоване истинске вриједности. И данас се човјек са раслојеном душом лако хвата за лажне вриједности, за неистине и полуистине и све мање је способан да прихвати смисао и љепоту Божића. Међутим, нити је овај чудесни Божији свијет без смисла и без циља, нити смо ми људи и сав живот око нас постали случајно. Није Син Божији дошао у свијет узалудно. Из године у годину дочекујемо Божић испуњени бригама и тегобама, збуњени савременим кретањима, пријетњама миру и благостању. Зато прихватимо поруку из ноћи Богорођења. Свакога дана дајмо Славу Богу. Сјетимо се да је сунце које нас грије Његово сунце, да су дарови природе нама дати Његови дарови, и да је Он достојнији слављења него и највећи људи, како наше тако и ранијих епоха. Не заборавимо да нас Његово око види и прати, да нас Он опомиње и призива, као што родитељ призива и воли своје дијете. Криза је свуда, на све стране и у сва времена, али схватимо једном да су све кризе судови Божији. И сви поремећаји у свијету и код нас посљедица су кризе морала и отуђености која је захватила цијели свијет.

Покушајмо да уклонимо маске које нас отуђују и дијеле од Бога и Његовог људског лика. И нас нека употпуни наше угледање на Бога тако што би практиковали вјеру у Њега. Објавимо, такође, анђеоску пјесму човјечанству, које страда стравично и не може да открије Мир и Добру Вољу због тешких прилика у којима се налази. Једини начин за превазилажење немира и свих облика криза, као што је и данашња која мучи наш свијет, јесте Господ наш Исус Христос који нас је увјерио да је Он Пут, Истина и Живот. Стога, ми славимо Бога на небесима и Сина Његовог Господа нашег Исуса Христа који је благоизволио да живи међу нама. А ми објављујемо са Анђелима да је Мир доступан и да заиста постоји на земљи и у нашим срцима, јер смо се помирили са Богом кроз Његову добру вољу да преузме тијело својим рођењем у јаслама.

Стојећи на прагу Витлејемске пећине, поздрављамо вас радосним божићним поздравом и молимо се новорођеном Сунцу правде: нека нас, Господе, обасја свјетлост лица Твога, да у свјетлости сагледамо славу Твоју; да се светлост лица Твога разлије и на лица наша и да се свјетлост наших лица засија пред људима: да видјевши добра дјела наша сви прославе Оца нашега који је на небесима; да нас се на постидиш, Господе, када дођеш у Царству своме!

Са тим жељама и молитвама Богомладенцу Христу, Извору мира, радости и добре воље, позивамо вас да у миру и љубави са Богом и људима прославимо новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Извор: Зворничко-тузланска Епархија

Извор: Епархија ваљевска

Предавање је отворио Епископ крушевачки Господин Давид изрекавши неколике мисли које се тичу овог великог празника Рођења Богомладенца Христа. Након предавања оца Драгог присутни су постављали питања на које је одговарао отац Лазар Јовић.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида

12:57 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-29_1-2.mp3

Предавање о. Драгог Вешковца

27:05 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-29_1-2.mp3

Питања и одговори

58:22 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-29_1-3.mp3

Линк ка сликама