Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Неизмјерна радост прожима нас док приступамо најрадоснијем празнику, празнику свих радости, празнику избављења од смрти, празнику почетка спасења - празнику Рождества Христова, Божића славнога.

Рођење Богодјетета Христа Господа улива неисцрпну радост и наду, нарочито, како каже Св. Апостол Павле: „Када је дошло пуноћа времена посла Бог Сина свога који се роди од жене који би под законом“ (Гал 4, 4). Наду која нас изводи из безнађа; радост јер се Бог оваплоти и поче се збивати оно што пророци рекоше а што човјечанство чекаше. Бог се оваплоти, постаде човјек, близак нама у свему сем гријеха. Управо тај догађај представља, како примјећује велики Јован Дамаскин, једино ново под сунцем. Сви остали историјски догађаји, ма колико славни и узвишени били, представљају пролазну епопеју, непрестано сравњивану смрћу која хара свијетом и сваком тварју. Преузвишени догађај Оваплоћења Господа мијења тај циклусни бездан, смрт бива побијеђена кроз само ваплоћење и рођење Сина Божијег.

Није ли и основна заповијест Божија била о рађању, множењу, о испуњавању Закона божијег - настављању дјела Божијег које се рођењем набоље показује? Данас, када занемарујемо бригу о Божијој творевини и човјеку као круни створења, бринемо се само о овоземаљским стварима. Бринемо се колико је ова земља способна да отхрани, чини се све да се дјеца не рађају. Не говори ли нам то колико смо егоцентрични? Бог је, стварајући овај свијет, дао толику могућност – само када би човјек милостив и човјекољубив био – за преизобиље земаских добара. Христос, који са Неба долази, једина је гаранција истинског живота - живота у изобиљу.

Није Господ саздао свијет да би тај свијет нестао и престао, него да живот вјечни има. Зато је Господ Христос, благовољењем Оца Небеског, дошао у творевину, оваплоћен од Духа Светог и Марије Дјеве. Истинити Бог постаје истинити човјек. Наше недоумице рјешава једноставно: храни 5000 људи са пет хљебова, учи нас да тражимо „хљеб наш насушни данас”, а не за сутра, за прекосутра, за сто година. Ту сагледавамо савршену хармонију,Божију љубав према човјеку и човјечанству. А као поуку прихватамо дивну заповјест љубави према Богу и ближњему својему. Кад служимо једни другима, наша љубав постаје делатна. Зато, браћо и сестре, „не брините се шта ћете јести и шта ћете пити“. Не бринимода ли ћемо имати изобиља да нахранимо седам милијарди људи. Иима ко о томе да брине: Бог. Од нас се тражи да не прихватимо пролазни и јефтини, комерцијални, потрошачки систем овог вијека, него да се окренемо милосрђу Божијем.

Христос нам долази да нам покаже истинити пути да нас из безнађа врати у наду и поуздање.О овом Божићу, зато, присјетимо се слободе коју нам Христос рођењем својим даде. „Нема више роба ни слободна, мушког и женског, Грка ни Јеврејина, сви смо једно у Христу Господу“.Христос је дошао да испуни „оне који су под законом, да примимо усиновљење“. Тако смо и ми постали Синови Божији и наслиједници Царства небеског. Али и наслиједници закона Господњих. Два закона нам је Господ дао: Свој закон, вјечни савез Бога и човјека, и законе овоземаљске, који на поштовању тог првог закона почивају, почев од Миланског едикта, којим је 313. године, Цар Константин у историјској, земаљској димензији освојио слободу за Цркву Христову. Сјетимо се, зато, о овом Божићу, да слобода наша, коју нам Господ рођењем даде, и од поштовања закона Његових зависи.

Нека нас најрадоснији празник Рождества Богодјетета укријепи и сачува, умудри и поучи, да ходимо заповјестима Божијим, зарад наде у овом животу и радости у Вјечности.

Поздрављам вас најрадоснијим поздравом:

Извор: Епархија канадска

''Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља''(Лука 2,14), пјевају данас анђеоске војске; ликује са њима и хор старозавјетних пророка и праведника, који од памтивијека угодише Богу, и ријечи њихове богонадахнуте сливају се у дивно сазвучје са анђеоском пјесмом.

Чудо над чудима обистинило се - Дјева заче и роди Сина, и надјену му име Емануил, оствари се завјет Господа са Аврамом, Исаком и Јаковом и ''роди се дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мирни''(Ис. 9, 6). Зато похитајте анђели, принесите му пјесму; небо нека пошаље звијезду, земља нека уступи пећину, пустиња јасле, а род људски од себе даде - Мајку Дјеву!( Постање: 3, 19)

Ако се неко усуди да пита чему толика радост, у чему је смисао овог догађаја, одговорићемо другим питањем: да ли би свијет у коме живимо - свијет патње, страдања и смрти - имао смисла да се Бог не јави међу људима? Какав би био смисао постојања свијета, ако је свијет пука случајност, препуштен самоме себи; какав би смисао имао живот сваког човјека да Бог не постаде као један од нас? Свијет би био, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, само једна воденица смрти; воденица која меље крв и месо и кости људске; меље их и у прах претвара, јер човјек је прах и у прах се враћа. А ми знамо, и у свјетлости данашњег празника созерцавамо велику истину: ''Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега.''(Јн.3,16-17). Дошао је Господ, да спасе свијет од гријеха, јер је Он једини јачи од гријеха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. и нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човјек, могао је да из човјека истјера гријех, да истјера ту најстрашнију пријетњу која човјека баца у смрт. До доласка Богомладенца у овоме свијету царује смрт, а царује кроз гријех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз гријех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Исуса Христа у овај свијет представља објаву рата гријеху, смрти и ђаволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побјеђује и уништава и тако спасава човјека и дарује му живот вјечни.

Отуда и јесте најрадоснија вијест – благовијест за човјека и човјечанство, да је Он, Бог постао човјек. Јавио се Христос да сједини човјека са Богом, тако да Бог из човјека потисне сваки гријех, свако зло, сваки мрак, сваку таму, смрт и ђавола. Нема приснијег и ближег јединства у овоме свијету између било чега и било кога као што је јединство између Бога и човјека у Христу. Божић нам враћа људско достојанство. Он нас срођује и орођује са Богом, Творцем нашим и Оцем небеским. Рођење Христово враћа нас к себи, у Њему схватамо и спознајемо да смо створени по образу и по подобију Божијем, да је лик Божији утиснут и урамљен како у душу тако и у тијело човјека. То је празник исконске свјетлости која је засијала пастирима у оној витлејемској ноћи и кроз вијекове допрла и до нас данашњих хришћана, окупљених око наших храмова и манастира, око наших огњишта и наложених бадњака, гдје смо се и ове године окупили да поново дочекамо и прославимо долазак Богомладенца Христа на земљу. Као што нас Он духовном радошћу обасипа својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вјечну Истину, вјечну Правду, вјечну Љубав, вјечни Живот, и ми смо дужни, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Који су то дарови које ми можемо и треба да принесемо Њему – Богомладенцу? Шта је то што Бог од нас потребује и очекује? Има ли ишта што Њему недостаје а што ми људи имамо што му можемо поклонити? Шта ми имамо што нисмо добили Бога? Нема!!! Свe што смо и што имамо тијело, и душу, и ум, и срце и све наше способности, све је то дар Божији нама. Управо, Бог очекује да Му ми, као људи, узвратимо оним што нам је Он Сам даровао, јер ми ништа своје и немамо, сем гријехова наших. Па ипак, ми Богу можемо и треба да узвратимо вјером правом, вјером чистом и неисквареном, усрдном молитвом, љубављу према Богу и ближњему, нашим трудом на испуњавању Његових јеванђелских заповијести, постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Наравно, све то што Бог од нас очекује није потребно Њему већ нама, јер тим нашим трудом и добрим дјелима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове. Само тако можемо да се удостојимо да и ми са анђелима небеским запјевамо: „Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2,14). Анђели пјевају ове три величанствене објаве, па ипак велика већина људи, иако слави празник Рођења Христовог, не може да схвати значај анђеоске пјесме. Умјесто тога питају се да ли се Бог заиста слави данас или зашто се иначе Бог треба славити; или гдје се може распознати на земљи мир који је најављен, или зашто данашње човјечанство не живи са добром вољом? То је због тога што већина људи не слави Бога - било својим дјелима или ријечима. Многи од њих сумњају у само постојање Бога и у присуство Бога у њиховим животима. Такође, постоји много људи који приписују одговорност Богу за несрећне догађаје у њиховим животима. Међутим, они који гунђају против Бога гријеше дубоко, јер зло не потиче од Њега. Напротив, оваплоћење Божијег Сина и Ријечи, заједно са Његовим Распећем и Васкрсењем, преобликује људску личност до њене претходне љепоте, дајући вјечни живот и мир који превазилази сваку људску логику, уздижући људе у заједничке насљеднике небеског царства. Овај чин божанске снисходљивости, иако обухвата крајње понижење, само по себи може да глорификује и велича човјечанство. Дакле, чак и ако многи људи не успијевају да славе Бога у свом срцу, слава се узноси – са свим стварањем и свим стварима које се одвијају међу људима – к Њему који борави на небесима. Божија је заповијест да славимо Бога, а то може само онај који је открио дубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као дародавцу свих добара, то је већа човјекова животна радост, то је већа и његова спремност да слави Бога. Ми, такође, онда благодарно кличемо са Анђелима: "Слава Богу на висини," за величину Његових дјела и несхватљивост Његове љубави коју гаји према нама. Са друге стране, како можемо да причамо о миру на земљи када је скоро пола планете у рату или се припрема за рат? Сладак звук анђеоске објаве која се тиче “мира на земљи” је, прије свега, божанско обећање да, ако људи поштују пут на које је указало новорођено Дијете, они ће стећи унутрашњи мир и мирни саживот. Мир је Божије својство, њиме човјек постаје син Божији, по ријечи Христовој: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе наћи ће мир у својој души и тако постати истински миротворци. Њима је мир и на срцу и у говору, а онима који се не помире са Богом и са људима у уму и срцу, мир је на језику, а у срцу – рат и мржња.

Божански мир је онај за који Спаситељ каже својим апостолима: ''Мир вам остављам, мир свој дајем вам''(Јн.14,27), али одмах додаје – ''не дајем вам га као што свијет даје''. Мир Христов је смирење у нади на васкрсење и вјечни живот. Мир који је лишен страха, страха од посљедњег човјековог непријатеља, смрти; мир који произилази из дубоког увјерења и повјерења у спасоносно дјело Христово. Христов мир није мир који нам нуди савремена цивилизација, која покушава да ''утврди себи име'' градећи нове Вавилонске куле, проглашавајући примарним споредне разлоге постојања. Потомство савремене цивилизације слично је безумном богаташу из Јеванђелске приче, који рече души својој: ''Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај једи, пиј, весели се' (Лк. 12, 19), заборављајући да не живи човјек само о хљебу, да је слава овог свијета пролазна и да само Господу треба да се клањамо и Њему једином да служимо (Мт.4-11). Темељи аутентичне европске културе, којој и ми припадамо, свиђало се то некоме или не, почивају на мудрости и побожности. Нажалост, Европа се данас одриче својих коријена, изниклих на побожности и високим моралним вриједностима. Савремена ''хришћанска'' Европа проповиједа мир који није мир Христов, јер ''има изглед побожности, а силе се њене одрекла''(2 Тим. 3, 5). Под плаштом науке, демократије и борбе за људска права, као вриједност се намећу различите девијације људског тијела, ума и духа. Једнострана наука утемељена на недоказаним теоријама или чак заблудама ранијих времена, све чини да ''умири'' човјека, да скине са њега осјећај одговорности за сопствене поступке.

Пренимо се, браћо и сестре! Нема истинског мира без мира који нам Христос даје. Лажни мир који нам се нуди је антихристов ''мир''. Охладњела савјест, окорјелост у гријеху и отуђење стварају код савременог човјека илузију слободе и независности, а заправо се ради о ропству најтеже врсте, јер ко чини гријех роб је гријеха(Јн.8,34). Сви су покушаји да човјек нађе мир без Христа унапред пропали, јер без Христа је све осуђено на пропаст, на смрт.

С обзиром да је ово став савременог човјечанства у свјетлу мира који је понудио Господ, не изненађује чињеница да је добра воља ријетка међу људима. Добра воља се рађа из богољубља и човјекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца. Добра воља се рађа из љубави која се свему радује, свему се нада, све прашта, све милује својом добротом. Истинска љубав ништа не тражи за себе. Добра намјера Бога према човјечанству је загарантована, као што су повољне посљедице божанске љубави – у принципу – очигледне за сва људска бића, а посебно опипљиве за све оне који прихватају анђеоске поруке у своме живљењу. Насупрот томе, за оне који одбацују ове поруке, а који експлоатишу и узнемиравају друге, дешава им се да доживљавају посљедице попут кризе стреса и узнемирености, као и егзистенцијалну неизвјесност. Све објаве анђела током рођења Господњег су стварности које постоје и које се проживљавају данас у пуноћи оних који вјерују у Исуса Христа као Богочовјека Спаситеља свијета. Ове три основне животне истине откривају нам се у Божићу и у личности Богомладенца.

На Божић је сам Бог дошао међу нас људе, обасјао нас свјетлошћу богопознања, помирио нас са собом и уселио мир и добру вољу у дубине наше душе. Зато је Божићна порука мира, слоге и љубави као и свих других вриједности, била она која је храбрила људе кроз све њихове недаће и патње током двије хиљаде и више година, па нам је она пријеко потребна и у овом нашем времену када су обезвријеђене и релативизоване истинске вриједности. И данас се човјек са раслојеном душом лако хвата за лажне вриједности, за неистине и полуистине и све мање је способан да прихвати смисао и љепоту Божића. Међутим, нити је овај чудесни Божији свијет без смисла и без циља, нити смо ми људи и сав живот око нас постали случајно. Није Син Божији дошао у свијет узалудно. Из године у годину дочекујемо Божић испуњени бригама и тегобама, збуњени савременим кретањима, пријетњама миру и благостању. Зато прихватимо поруку из ноћи Богорођења. Свакога дана дајмо Славу Богу. Сјетимо се да је сунце које нас грије Његово сунце, да су дарови природе нама дати Његови дарови, и да је Он достојнији слављења него и највећи људи, како наше тако и ранијих епоха. Не заборавимо да нас Његово око види и прати, да нас Он опомиње и призива, као што родитељ призива и воли своје дијете. Криза је свуда, на све стране и у сва времена, али схватимо једном да су све кризе судови Божији. И сви поремећаји у свијету и код нас посљедица су кризе морала и отуђености која је захватила цијели свијет.

Покушајмо да уклонимо маске које нас отуђују и дијеле од Бога и Његовог људског лика. И нас нека употпуни наше угледање на Бога тако што би практиковали вјеру у Њега. Објавимо, такође, анђеоску пјесму човјечанству, које страда стравично и не може да открије Мир и Добру Вољу због тешких прилика у којима се налази. Једини начин за превазилажење немира и свих облика криза, као што је и данашња која мучи наш свијет, јесте Господ наш Исус Христос који нас је увјерио да је Он Пут, Истина и Живот. Стога, ми славимо Бога на небесима и Сина Његовог Господа нашег Исуса Христа који је благоизволио да живи међу нама. А ми објављујемо са Анђелима да је Мир доступан и да заиста постоји на земљи и у нашим срцима, јер смо се помирили са Богом кроз Његову добру вољу да преузме тијело својим рођењем у јаслама.

Стојећи на прагу Витлејемске пећине, поздрављамо вас радосним божићним поздравом и молимо се новорођеном Сунцу правде: нека нас, Господе, обасја свјетлост лица Твога, да у свјетлости сагледамо славу Твоју; да се светлост лица Твога разлије и на лица наша и да се свјетлост наших лица засија пред људима: да видјевши добра дјела наша сви прославе Оца нашега који је на небесима; да нас се на постидиш, Господе, када дођеш у Царству своме!

Са тим жељама и молитвама Богомладенцу Христу, Извору мира, радости и добре воље, позивамо вас да у миру и љубави са Богом и људима прославимо новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Извор: Зворничко-тузланска Епархија

Извор: Епархија ваљевска

Предавање је отворио Епископ крушевачки Господин Давид изрекавши неколике мисли које се тичу овог великог празника Рођења Богомладенца Христа. Након предавања оца Драгог присутни су постављали питања на које је одговарао отац Лазар Јовић.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: Миљан Милетић

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида

12:57 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-29_1-2.mp3

Предавање о. Драгог Вешковца

27:05 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-29_1-2.mp3

Питања и одговори

58:22 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-29_1-3.mp3

Линк ка сликама

Сутрадан, на сам дан празника, 30. децембра 2012. Љета Господњег, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом, а саслуживали су му: игуман Сергије, сабрат манастира Рмањ, протосинђел Варнава, намјесник манастира Трескавац, јеромонах Теофил, намјесник манастира Глоговац, јерођакон Дионисије, сабрат манастира Ковиљ, и ђакон Никола Перковић из Босанског Петровца. Манастирски храм Свете Великомученице Марине био је испуњен до посљедњег мјеста, а сви окупљени присуствовали су несвакидашњем чину монашења.

У току Свете Литургије, на малом входу, настојатељ манастира Клисина, игуман Василије, привео је манастирског искушеника Дарка Иваниша пред олтар Господњи, гдје је искушеника Дарка епископ Хризостом постригао у чин мале схиме, давши му монашко име Данило, по Светом Пророку Данилу, чији се молитвени спомен данас празнује. На овај свети и историјски дан, и за ову прилику, у манастир Клисину пристигли су монаси из манастира Рмња, Ковиља, Трескавца, Глоговца, монахиње из манастира Гомионице, игуманија са сестрама из манастира Дуљево, у Митрополији црногорско-приморској, те многи други, како би заједно са новопостриженим монахом Данилом, и његовим братством, подијелили ову велику духовну радост.

У бесједи, након прочитаног Јеванђеља, Епископ Г. Хризостом, поучио је новопостриженог монаха Данила и све окупљене, истичући важност врлинског живота и неопходност узрастања свих нас у Љубави Христовој, за коју и ради које монаси носе своје бреме са захвалношћу, ишчекујући блаженство Небеског Јерусалима. Истичући поједине моменте из живота старозавјетног Пророка Данила, Преосвећени Владика указао је на пут којим млади монах Данило мора поћи и на њему устрајати, све до часа сопствене смрти, у коју се монаштвом и погрузио, ради вјечног живота у Христу Исусу.

С обзиром да се Материце празнују двије недјеље пред празник Рођења Христовог, велики број окупљених вјерника причестио се Пречистима Тајнама Христовим, а већ по традицији манастирско братство припремило је за сву окупљену дјечицу пригодне пакетиће.

На овај велики празник мајки и жена, а у поводу монашења монаха Данила, манастир Клисина постао је богатији за реплику чувене светогорске иконе „Достојно Јест“, чији се оригинал чува у Протатској цркви у Кареји, а коју су нашем манастиру даривали пријатељи наше Свештене Обитељи, господа Зоран и Владица Лемић, из Бањалуке.

Након Свете Литургије у трпезарији манастирског конака приређен је празнични ручак.

Желећи новопостриженом монаху Данилу ревностан и подвигом испуњен живот, манастирско братство захваљује свима онима који су овом приликом били са нама, али и онима који су били спријечени да својим присуством увеличају нашу радост, а који су се радовали свим својим срцем.

Игуман Василије (Рожић)

Извор: Манастир Клисина

Беседа Епископа Хризостома на монашењу

Беседа Епископа Хризостома на Литургији

Остатак фотогалерије

У својој бесједи Епископ Фотије је растумачио јеванђељску причу о богатом младићу рекавши да ако заиста хоћемо да будемо савршени морамо не само да држимо старозавјетне законе, већ морамо и да оставимо све земаљско и да кренемо за Христом, јер једино тако можемо ући у Царство Небеско.

Након Свете Литургије припремљена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.

Извор: Епархија далматинска

После призива Светога Духа, кад су сва деца потврдили учешће речју Амин, прешло се у црквену салу на послужење.

Први часови веронауке и српске историје одржали су свештеници Петар Дамњановић и Владислав Шиповац, као и ђакони Дејан Милошевић и Веселин Сворцан. Радило се у три групе. Деца су упијала речи Светога и Божанскога Писма учећи о стварању света и човека, о Господу Богу који нас све воли и призива у Своју заједницу, тј. Цркву, као и о пророку Мојсију и десет Божјих заповести. Кроз дијалог са децом предавачи су пренели православно схватање живота где Господ Бог позива свакога човека да се придржава заповести Господњих ради вечнога живота и спасења.

Час српске историје је захватио светородну лозу Немањића и њен најлепши изданак - Светога Саву, првог српског архиепископа, коме је и храм у Гринзбари посвећен. Деца су изнела своја искуства у смислу да некад доживљавају тешкоће у свакодневном животу због лоше слике Срба у данашњем друштву, али су поносно кренули са часа са знањем да је српски народ имао многе великане и просветитеље који су ударили чврсте хришћанске темеље у српској историји.

Ручак и ужину су спремиле вредне чланице Кола српских сестара "Огњена Марија" - Гордана Станимировић, Весна Кашемовић и Невенка Шиповац, а помагали су им Недељко Божић и родитељи из Кизбаре и Рокбенка који су били са својом децом.

Многоочекивана радионица (Art & Craft) испунила је срца младих Срба и Српкиња који су бојили, цртали и украшавали иконе светитеља и светих догађаја из повести спасоносног живота Господа нашег Исуса Христа.

Под вођством спремне председнице Савеза кола Српских сестара, гђе Милице Козлине из Сиднеја, деца су показала добро познавање православне иконографије. Ореоли око светитеља били су златом украшени, светла боја одежди као и благи ликови светитеља задивили су и одрасле који су помагали. Инспирисани предивним живописом у самом храму Светога Саве, сва деца су положила свој први задатак. Не смемо изоставити чланицу СКСС Славицу Јеремић и младу чланицу СОYА-е, Радмилу Савић које су радиле са децом и обавиле регистрацију и вршиле надзор целога дана.

Дечјег летовалишта никада није било без песме и игре, а први дан Кампа је био спој српског и аустралијског. Наиме, деца су научила и отпевала прве строфе Светосавске химне "Ускликнимо с љубављу", као и божићну песму "Ој бадњаче, бадњаче". Млади гласови су се брзо претворили у мали дечји хор захваљујући труду сестре Милице Козлине.

А спорт? Ту су се деца вратила "домаћем" терену, играјући крикет на прелепој порти поред цркве. Час крикета је водио парох Владислав Шиповац, који је и сам некада играо овај "џентлменски" енглески спорт као дете у овој предивној земљи.

Пред растанак за први дан дечијег летовалишта, или летње школе, деца су своје радове представила једни другима и разишли се у миру, једва чекајуци да се поново састану у Кизбари, у храму светог архиђакона Стефана.

Светосавско летовалиште је настављено у цркви св. архиђакона Стефана у Кизбари, 25. децембра 2012.

Деца широм Мелбурна су прво упалили воштанице у светоме храму где је служен акатист Пресветој Богородици. Деца су „једним устима и једним срцем" одговарала на песме посвећене Богомајки речима Алилуја и Радујсја Невјесто неневјестнаја. Пре примања благослова од старешине храма, проте Чедомира Видеканића, предводник кампа, о. Владислав Шиповац је позвао децу да се поклоне икони Богородице, што је била припрема за данашња предавања која су била посвећена великом предстојећем празнику, Рођењу Христовом.

У три учионице деци је излагано о Рођењу Христовом, спасоносном догађају за цело човечанство, да је рођен у Витлејему, да су га мудри и прости људи дочекали у свет и да је Господ тај које је дошао у свет да донесе мир, радост и спасење. У наставку, деца су учила о древним божићним обичајима који су богати у српскоме народу, и притом им истакнуто да ми у Аустралији и даље можемо и морамо одржати ове обичаје наших предака, па и у врелој и сунчаној Аустралији. И овога пута предавачи су били о. Милић Ракић, о. Владислав Шиповац, ђакон Дејан Милошевић и његова супруга Нада, свршени педагог.

Радост на претходној радионици украшавања икона је била сенка радости данашње радионице када су деца узела да праве своје бројанице. Сестра Милица Козлина је свима објаснила да се бројанице праве са 33 свезака, на сећање на 33 године које је Господ Исус Христос провео на земљи, и онда предала деци да по своме избору украсе конце. Од велике помоћи су биле ђаконица Нада Милошевић и чланица СОЈЕ Горица Аврамовић. Нека ових неколико фотографија опише атмосферу деце учесника.

Пре и после радионице деца су вежбала божићне песме уз помоћ професионалног диригента хора "Корнелије Станковић", Сање Дрљача. Одмах се запазио напредак. Млађи су постали храбрији и гласнији, а старија деца им пружали подршку, све са надом да ће се први камповски концерт успешно да одржати у четвртак 27. децембра у цркви Свете Тројице у Брансвику.

Морамо похвалити вредне чланице КСС "Жене мироносице", под вођством протинице Ђује Видеканић, које су припремиле храну за децу, свештенство и остале.

И порука деце? "Оче, једва чекамо да стигне јутро да се окупимо у Рокбенку, новој светињи српској..."

Четврти и завршни дан Светосавског летовалишта за 2012. годину одржан је у мелбурншком Саборном храму Свете Тројице у Брансвику, 27. децембра 2012. Молитва благодарења је принесена Господу Богу, а деца су на молитве одговарали гласније и храбрије, што се дало видети из дана у дан.

Камп је настављен са часовима у три групе, где су предавачи,протојереји-ставрофори Мирослав Хаџи-Поповић и Петар Дамњановић и протонамесник Владислав Шиповац, говорили о Васкрсењу Христовом и о нашем учешћу на светој Литургији, и изнели резиме историје српскога народа у 20. веку и њиховог доласка у Аустралију.

Вредне сестре КСС "Мајка Јевросима" спремиле су посни ручак. Деца су имала прилику и да "на кашику" нешто поједу, неки први пут ван својих кућа. Посебну захвалност упућујемо гђи Бранки Лукић и сестрама, као и председнику ЦО Светозару Михајловићу који су неуморно радили око дочека и прихвата деце.

Радионица у Брансвику је деци поново пружила прилику да нешто корисно направе својим рукама. Тесто за славски колач и украсе за децу је припремила сестра Милица Козлина уз помоћ протинице Јелене Поповић, а затим су њих две показале како се праве и састављају разни мотиви за украшавање славског колача не изостављајући славски печат ИС ХР НИ КА. Пажљиво пратећи излагаче, деца су прионула на израду својих украса за славске колаче. Неки су украшавали крстове, неки српске грбове, девојчице су се трудиле око цветова и птичица као и плетеница. Сви су нешто допринели да се два славска колача украсе. Неколико фотографија славских "шара" наше деце дочараће атмосферу 4. дана Кампа. Поред сестре Милице Козлине, радионицу је водила и млада Горица Аврамовић из СОЈЕ, а присутни родитељи су прискочили да такође помогну.

После додатних вежби, деца су тачно у 16,30 ч. својим родитељима и пријатељима представил оно што су научилА на Летовалишту 2012. године. Позвали су све присутне да устану и очитају Оченаш. Онда је најмлађа група ученика отпевала песму "Кажи мени, ђаче учениче", а остали су одговарали на питања из веронауке која је постављао предводник Кампа о. Владислав Шиповац. Свима присутнима се обратила сестра Милица Козлина захваливши родитељима на поверењу, а за децу је рекла да су била добра и да ће, ако Бог да, бити будуће вође наше заједнице. Следиле су песме "Ој бадњаче, бадњаче" и "Божић, Божић, благи дан". Као деца Светога Саве и учесници Светосавског летовалишта, програм су завршила химном "Ускликнимо с љубављу".

Будући поздрављена бурним родитељским аплаузом, деца су примили своја сведочанства, а као поклон свима је уручена црквена књига, као и фотографије са сваког дана овогодишњег Кампа.

"Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно...", па настављамо и током године и догодине у ово доба.

Предавање Младена Спасића

У четвртак 20. децембра у сали ЦШО Свете Тројице у Брансвику омладина Мелбурна имала је изузетну прилику да присуствује предавању из историје младог наставника Младена Спасића. У организацији омладинског удружења "СОЈА", чији је и Младен члан, предавање је било насловљено "Српски идентитет и историјски смисао".

Предавање се састојало од дискусије у вези идентитета српског народа и како се тај идентитет развијао кроз историју, од критика претпоставки о српском идентитету и закључака о развојном процесу. Дефинисани су концепти идентитета, нације и историје и критички преиспитани како се ти појмови уклапају у наше историјске наративе, почев од 6. века и закључно са 19. веком.

протојереј-ставрофор Милан Милутиновић

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

http://www.spc.rs/sr/australija_srpska_crkva_mladi

Извор: Епархија крушевачка

Трибина "ЗАТИРАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ - ПЛАН ИЛИ СЛУЧАЈ" у Варварину

82:06 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-12-25_1-1.mp3

У протеклих неколико недеља у медијима, посебно на Интернету, поново се појављује мноштво непроверених, нетачних и често злонамерних текстова везаних за судски спор којим Српска Православна Црква у своје окриље враћа тренутно узурпирани манастир Нови Каленић код Канбере.

Тим поводом Митрополијски управни одбор Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве жели да нагласи следеће:

1. Управа Имовинског повереништва манастира Нови Каленић тврди да делује у име тзв. „Слободне српске православне цркве“ али нема апсолутно никакве везе са оригиналном Слободном српском православном црквом која је пре неколико деценија постојала као привремени плод несрећних времена и још несрећнијег раскола који је тада задесио Српску Православну Цркву.

Раскол је литургијски превазиђен на Сретење Господње, 15. фебруара 1992. године када су Литургију помирења заједно служили блаженопочивши Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј. Тиме је, уместо Слободнe српскe православнe црквe, настала Митрополија новограчаничка која се вратила у окриље Српске Православне Цркве.

2. Митрополија аустралијско-новозеландска Српске Православне Цркве је наследник бивше Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке и бивше Епархије аустралијско-новозеландске. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 10. маја 2011. године Митрополија аустралијско-новозеландска је установљена уместо тих бивших двеју паралелних епархијâ Српске Православне Цркве.

3. Управа Имовинског повереништва узурпиралa je манастир Нови Каленић и покушала да га oдвоји од Српске Православне Цркве и њених верника и уступи га јурисдикцији канонски непризнате тзв. „Истинске Православне Цркве Грчке“, у мору међусобно посвађаних фракција познатој као „Синод у опозицији“ и „Кипријановци“.

Та „црква“ створена је 1984. године у Грчкој када се једна група расколника одвојила од такође расколничке дружине тзв. „Авксентијеваца“ и основала „Синод у опозицији“, како се и данас званично представља у јавности. Ово тело није у јединству са Православном Црквом.

4. Управа Имовинског повереништва, под покровитељством те „Истинске Православне Цркве Грчке“, тј. „Синода у опозицији“, тј. „Кипријановаца“, најавила је недавно да намерава у храму Светог Саве у манастиру Нови Каленић, на сâм празник Светог Саве, за свог „Владику“ да устоличи извесног Енглеза, Амброза Баирда (Ambrose Baird), обраћеника у “православље“ из Лондона.

Митрополијски управни одбор још једном подвлачи да је Црква овај спор покренула тешка срца, након што је управа Имовинског повереништва одбацила обавезу да цркву Светог Саве у манастиру Нови Каленић држи у повереништву за верне Православне Србе. Митрополијски управни одбор подсећа да је са прошлогодишњег Сабора Митрополије аустралијско-новозеландске упућен јавни позив целој овој групи да се са покајањем врате Српској Православној Цркви која ће их са радошћу дочекати и примити.

Митрополија је захтевала да странке иду у процес „Судске медијације“ како би се спор разрешио. Управа Имовинског повереништва се опирала овој иницијативи. Суд је прихватио предлог Митрополије и наредио странкама да учествују у процесу медијације. Митрополија је учествовала у медијацији са директорима Имовинског повереништва у покушају да се спор разреши и парница оконча.

Нажалост, не само да су сви наши позиви на покајање, повратак и помирење са Црквом, били игнорисани и одбачени, него се овим сада најављеним ”устоличењем” господина Баирда за ”епископа”, уместо њиховог канонског српског Владике, коначно и јавно раскринкала намера да се манастир Нови Каленић трајно отме од српског народа и Српске Православне Цркве.

Ми и даље остајемо у нади да ће се планери и организатори овог бласфемичног скупа у међувремену дозвати памети и одустати од своје намере и даљег скрнављења манастира Нови Каленић, као и да ће се вратити Православној вери и Српској Православној Цркви. Но исто тако остајемо решени и да свим снагама бранимо и чувамо како имовину тако и углед Српске Православне Цркве и да се боримо за право да манастир који су подигли православни Срби остане светиња православних Срба.

у Сиднеју,

7. децембра 2012. године

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_mitropolije_australijskonovozelandske_0

У навечерје празника светог Спиридона Чудотворца (11/24. децембра), храмовне славе у Трсту, Епископ Иринеј се обратио Његовој Преузвишености Бискупу тршћанском, свештенству других Православних Цркава и присутном верном народу, као и представницима локалне и регионалне власти града Трста, тршћанске регије и свима присутнима.

Преузмите звучни запис

На дан празника светог Спиридона чудотворца, 12/25. децембра, Његово Преосвештенство Епископ бачки и администратор Епархије аустријско-швајцарске Господин др Иринеј рукоположио је ђакона Срђана Ћосића у чин презвитера. Ово је прво рукоположење у овом храму после двадесет година.

Свету архијерејску Литургију, на којој је ђакон Срђан Ћосић рукоположен у свети свештенички чин, служио је Преосвећени Епископ Иринеј, а саслуживали су: архимандрит Јован Радосављевић, свештеници: Владан Симић, Рашко Радовић, Тома Ћирковић, Миливоје Топић, Далибор Ђукић, Станко Марковић, Богољуб Поповић, Горан Ерић, Јеленко Стојановић, Владимир Минић, Ненад Стојшић, ђакони: Драган Радић и Далибор Брнзеј.

Преузмите звучни запис

На сам дан празника светог Спиридона епископа Тримитунтског, Чудотворца, 12/25. децембра 2012. године, када се прославља Рођење Господа Исуса Христа по григоријанском календару, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј, у пратњи високопреподобног архимандрита Јована Радосављевића, високопречасног протојереја-ставрофора Рашка Радовића, пароха тршћанског и ђакона Драгана Радића, присуствовао је вечерњем богослужењу у катедралном храму светога Јуста у Трсту. У овој предивној петобродној базилици византијског стила налазе се остаци пода из шестог века, као и предивни византијски мозаици у апсиди цркве из 14. века (1302-1320). Кардинал тршћански г. Ђампаоло Крепалди (Giampaolo Crepaldi) заблагодарио је Његовом Преосвештенству на посети.

Извор и фотографије: Беседа

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом Спиридону Чудотворцу, истакавши посебно његове врлине: смирење, чистоту срца и ревност за свето православље. Поред тога, Епископ Фотије је говорио и о потреби да се помогне довршење цркве Светог Спиридона у Скрадину, као и то да сви Срби треба да се врате не само у Скрадин, него и широм Далмације, како бисмо се очували као народ и да бисмо очували своје православне светиње.

После свете Литургије, пререзан је славски колач поводом храмовне славе у Скрадину, а за све госте је приређена трпеза љубави у просторијама Црквене општине Скрадин, трудом надлежног скрадинског свештеника Саве Миланковића.

Беседа

Извор: Епархија далматинска

После замвоне молитве, епископ Герасим је крстио Теодору, кћерку надлежног пароха перојског протојереја Горана Петковића. Након Свете Тајне Крштења на којој је кумовао протојереј-ставрофор Карађорђе Дерајић, Епископ Герасим је осветио и преломио славски колач са присутним верницима.

На крају Литургије Епископ Герасим је одржао пригодну беседу у част празника, говоривши о јеванђелском путу светог Спиридона, кога сви ми треба да следимо.

По завршеној Литургији за све верне је била припремљена и Трпеза Љубави, на којој је културно-уметничко друштво из Пероја, извело пригодан програм који је још више увеличао данашње славље.

Данас је Његово Преосвештенство Г. Герасим у Пероју посетио и секцију за очување културне и повесне баштине Пероја, која је организовала изложбу поводом 1700. година од миланског Едикта.

Извор: Епархија горњокарловачка

Разлог за посјету Владике Георгија јесте што је у сриједу 19. децембра 2012, Саборни храм Св. оца Николаја обиљежио своју храмовну славу, а у недељу 23. децембра 2012 ЦШО је приредила славски ручак.

Славље је започело дочеком Владике Георгија у порти цркве, а након тога Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Владика Георгије уз саслужење свештеника источноканадског намеснииштва; о. Душана Гњатића, о. Милоша Пурића, као и свештеника Саборног храма проте Милојка Димитрић и о. Ђуре Самца, као и ђакона Дамјана Радојичић.

Прота Љубомир Рајић је у својој бесједи указао на зачај да својим животом, вјером и добрим дјелима следујемо свијетлим примјерима наших славних предака, као нпр. Мати Ангелине, Јована Деспота и других из рода нашега.

Молитвеној атмосфери допринио је и наш Црквени хор Св. оца Николаја. Бројни вјерници приступили су Светој тајни причешћа, а посебно радује чињеница да је међу њима био велики број дјеце.

Након Свете службе Божије, вјерници су прешли у црквену салу гдје преломљен славски колач.

Све присутне су најпприје поздравили надлежни свештеници о. Милојко и о.Ђуро, а затим се присутнима обратио предсједник ЦШО Војислав Вуковић, који је у свом говору изразио захвалност свима онима који су помагали, изграђивали, унапређивали ову нашу заједницу и Саборни храм.

“Они су гледали далеко, а плодове те њихове визије ето уживамо ми данас. Поучимо се ми њиховим примјерима да и ми тако градимо и радимо и да оставимо, млађима који долазе, плодове нашег рада и љубави према нашој нацији и нашој Светој вјери православној. Посебно се радујем што је овдје међу нама наш Владика, увијек добро дошли Преосвећени Владико”, истакао је у своме говору предсједник Војо.

Присутне је поздравио и кум брат Бошко Митић, позвавши све Србе у Хамилтону на јединство и слогу, на љубав према Богу и ближњем своме.

Након тога ријеч је узео Његово Преосвештенство Владика Георгије, који је позвао све вјерне синове и кћери наше Свете цркве, који се окупљају под сводовима Саборног храма Светог оца Николаја, да дјела своја и цијели свој живот воде према вољи и законима Божијим:

“Нека вам све буде свето, честито и драгоме Богу приступачно”, истако је Владика.

Осврну се Владика и на чињеницу да је ето управо у овоме Саборном храму устоличен у трон епископа канадских пре скоро тридесет година, а исто тако и на чињеницу да ће овај Саборни храм прославити ускоро и педесет година свога постојања и да то окупљање нашег вјерног народа и прослављање оваквих и сличних јубилеја има дугу историју и традициију у нашем народу без обзира гдје живио, да ли овдје или на неком другом континенту. Позвао је све православне Србе, да чувају своје обичаје и своју традицију, коју су наши славни преци успијели сачувати у тешким данима страдања и искушења и нису никада били спремни да продају свој образ, своју вјеру и славно име Србиново за неке пролазне овоземаљске вриједности или што наш народ каже “да продају вјеру за вечеру”

Бурно поздрављен аплаузом од стране присутног народа, Владика Георгије се захвалио свима на љубави коју показују према својој Светој цркви.

Прослава је завршена молитвом и испраћајем Владике на пут у манастир Милтон.

Протонамесник Ђуро Самац

Извор: Епархија канадска