Храм у Бабиној Луци, завичају великана српске историје и културе Петра Молера и Хаџи Рувима, који су и сами били сликари као Свети апостол Лука коме је ова светиња посвећена, и ове године био је место велике молитвене свечаности. Свету Архијерејску Литургију је служио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића и епархијског свештенства, као и појање Дечјег црквеног хора и хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић.

Данашње Свето јеванђеље, које је записао Свети апостол Лука (зачало 26) доноси нам поруку Господа Христа „да другима чинимо оно што бисмо волели да они нама чине“. То је златно правило и онај ко се њиме руководи, живи богоугодно. То обувата много већи избор дела која можемо да чинимо и подстиче нас да будемо делатни, рекао је Епископ Исихије у празничној беседи утемељеној на овом јеванђељском одломку. Такође, указао је он, Господ нас учи да волимо и оне који нас не воле, да дајемо и онда када знамо да ништа нећемо добити заузврат, чиме превазилази дотадашње моралне норме. То је етика заснована на љубави и само уз благодат Божју је могуће тако поступати.

Ако тако чинимо, добићемо то да ћемо бити синови Свевишњега. На овај начин се удостојавамо да будемо слични Богу, а не тек слуге и најамници, него синови. Само благодаћу Божјом ми смо усиновљени и можемо да се уподобљујемо Богу. Без ње, то је немогуће. Господ нам наизглед наређује нешто што је људски немогуће. Немогуће је само онима који се задовољавају палом људском природом. Ми смо створени по лику Божјем, али смо то добили као задатак – истакао је Епископ Исихије.

Благодат Божја нам омогућује да превазилазимо грех прародитеља и грех који свако од нас чини у неком тренутку свог живота.  Грех није само када чинимо нешто лоше, већ и одбијање благодати Божје, опредељење да се себично држимо својих ситних интереса и у њихово име искоришћавамо ближње и стављамо их испод себе. Благодат Божја нам помаже и Господ нас упућује да будемо милостиви и уподобимо се Њему, објаснио је Владика Исихије поруку коју носи парадокс из данашње јеванђељске приче, који је означио револуцију у дотадашњој људској мисли. Данас славимо Светог апостола Луку, који је ове речи записао. Он је, такође, записао благу вест коју је архангел Гаврило донео Пресветој Богородици о зачећу Спаситеља света, догађај Сретења Господњег и чувене речи Светог Симеона Богопримца:“Сад отпушташ у миру слугу свог, Господе…“

Много молитава и химни из јеванђеља Светог Луке певамо и данас на свим богослужењима, рекао је Владика Исихије у кратком осврту на житије великог мисионара, ученог Јелина, који је познавао правне и лекарске науке и све своје принео на службу Господу.

Он је велики узор за све нас и треба да се трудимо да своје квалитете, знања и способности умножимо творећи јеванђеље. Да, попут ових заповести, чинимо добро и онима који нас воле и онима који нас не воле, видећи у свима лик Божји који делимо са свим ближњима. Да у свима видимо браћу и сестре у Христу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се сви трудимо да подражавамо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског, кога такође данас празнујемо.

Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су сви парохијани бабинолучког храма, на челу са породицом Саве Јаковљевића, наставника веронауке у Пољопривредној школи Ваљево. Наредне године свечари ће такође бити сви овдашњи  домаћини, предвођени старешином храма јерејем Николом Петровићем. Приликом свечане трпезе, отац Никола Петровић захвалио је Владики Исихију на указаној части да предводи литургијско сабрање, свим својим парохијанима који су несебично помогли припрему славе и свим гостима, који су са њима поделили овај свечани тренутак. На његов предлог, Владика Исихије уручио је захвалницу Николи Спасојевићу из Бабине Луке, председнику Завичајног удружења „Хаџи Рувим“, благочестивом хришћанину који, помажући свима на разне начине, остварује подвиг љубави о коме нас учи Свето јеванђеље. Свечаност је заокружена музичким програмом, који је са пријатељима осмислила и извела презвитера Дајана Петровић, свестрана уметница која са супругом, оцем Николом, чини Музичку групу „Нектарија“ познату по ауторској духовној музици.

Извор: Епархија ваљевска

Светом заупокојеном Литургијом и монашким опелом, на празник Светог Лонгина Сотника, свештенство и монаштво Епархије ваљевске на челу са Преосвећеним Епископом ваљевским Г. Исихијем опростило се од мати Анисије, која се преставила Господу након шест деценија монашког служења.

Звучни запис беседе

Већи део скоро девет деценија дугог земаљског живота мати Анисија провела је у монаштву и била подвижница Христова, попут мудрих девојака из Светог јеванђеља, које са упаљеним лампама чекају свог женика.Зато је блажен пут којим је она данас кренула, јер то је пут у Царство небеско ка женику њеном, Ком је читавог живота стремила и за Кога се подвизавала, рекао је Епископ Исихије у опроштајној беседи од мати Анисије у манастирском храму у Лелићу где је, служећи Богу, провела последњих двадесет година.

Монах и монахиња повлаче се из овог света, из радости, погодности и удобности које пружа овај свет, али и из невоља световних. У монашком подвигу усредсређују се ка ономе што је најважније, а то је љубав према Господу и ближњем, јер љубав је та која употпуњује подвиг и чини га богоугодним. Зато, знамо и верујемо да данас, стојећи пред лицем Господа, мати Анисија Га препознаје као свог вољеног и одлази у Царство Божје – поручио је Владика Исихије.

Мати Анисија је сахрањена на монашком гробљу манастира Ћелије, где је и отпочела свој монашки пут и провела деценију и по крај великог теолога и молитвеника Преподобног Јустина Ћелијског.

Извор: Епархија ваљевска

Празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице вечерас, у навечерје празника Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, почела је прослава славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског.

Бденије је служио Његово преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског Порфирија, у молитвеном присуству Високопреосвећене господе митрополита: дабробосанског Хризостома и црногорско-приморског Јоаникија, Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила.

Сабраном вјерном народу се ријечима празничне бесједе поред моштију Светог Петра Цетињског обратио Митрополит Јоаникије који је честитајући празник у коме празнујемо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског Чудотворца, подсјетио да је данас вршен и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је слиједовао Светим апостолима и Светим оцима, те да у наставку празника славимо и спомен Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца за кога је народ одавно говорио свака му је света.

“Сви су имали пророчки дар. И наш блаженопочивши Митрополит када је изобличавао људска застрањења, неправде и све оно што се догађало у друштву када су правили фалсификате од Црне Горе, кад је он жестоко реаговао, то је заправо његов пророчки дух, који није могао да трпи обману и застрањења и то је била његова брига за људске душе.”

Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио браћи архијерејима који су као и ранијих година дошли поводом славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињскога, изражавајући посебну радост што је дошао као архијереј питомац ове богословије ─ нови епископ марчански који је викар Патријарха Порфирија тако да преко њега ово свето сабрање има и благослов Његове светости Патријарха српског.

Сабрање у којем су учествовала и ђаци, који се код ћивота Светог Петра Цетињског уче богословским наукама и спремају за будућу свету и узвишену свештеничку службу, благословио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански господин Хризостом, члан Светог синода СПЦ.

Честитајући навечерје великог празника, Митрополит дабробосански Хризостом је казао да је ово сабрање прилика да се сјетимо Светог Петра Цетињског, великог Божијег угодника, кога је Бог прославио, кога Црква и народ прославља, и да се пред њим поклонимо и помолимо, да се он који се тако храбро и одлучно борио, као некада Мојсије у Старом завјету или цар Давид за свој народ, и даље моли за нас иако можда нисмо достојни његове славе и имена.

“Да се увијек сјећа нас у својим молитвама, да Господ благослови управо оно што је он започео, да сачува јединство, слогу Цркве, народа, државе. Њега увијек видимо пред собом управо као једнога пророка”, казао је Митрополит и додао да је он у свим изазовима био неустрашив и да онда разумијемо што је био епископ Цркве Христове.

Како је казао, он није био само олтарски човјек, већ је био човјек свакодневног  живота, свих проблема сих људи, сваког племена, због чега је он увијек и инспирација да његов примјер буде свима на угледање:

“Прије свега нама које нас је Бог поставио као епископе, као јерархе, да стојимо пред народом, да видимо како је то Свети Петар радио, да и ми тако радимо одлучно, храбро уз све проблеме и изазове. Зато ми је драго да смо данас и вечерас овдје окупљени око његовог ћивота, његових светих моштију. Он је са нама, гледа и слуша, и он је ту са нама вечерас и заједно са нама хвали и слави Бога. И ова светиња ево стотине година наставља славље које започео Митрополит Данило када је подигао ову светињу па ево до дана данашњега. И то је тај велики капитал духовни, молитвени, литургијски који ми наслеђујемо. Можда га нисмо никада достојни, али по благости Божјој, милости Његовој јесмо ту гдје јесмо.”

Сагласио се са Митрополитом Јоаникијем да је добро што богословци под његовима омофором, поред његовог ћивота у његовом присуству се уче страху Божијем.

“Да се учимо сви страху Божијем јер је он почетак мудрости и гдје нема страха Божијега нема ни мудрости, нема ни врлине, нема ништа. Зато је управо дан успомена на Светог Петра Цетињског и Светог апостола Луке за нас веома битан дан и празник, не само за Митрополију црногорско-приморску него за цијелу Црну Гору. Јер овај празник сваког човјека Црне Горе, сваког Србина широм свијета, подсјећа на једну велику духовну борбу”, казао је и објаснио да се у историји обично пишу само физичке борбе, ратовања, али постоје духовне борбе које су веће и софистицираније, а које су водили светитељи као што је био Свети Петар, као што били сви митрополити Црне Горе до данас.

Подсјетио је и на борбе које је блажене успомене Митрополит Амфилохије водио од када је 1990. године дошао у Црну Гору па до задњега свога даха. “Водио је борбу за душу, за биће Црне Горе, за свакога човјека. Он се пророчки борио, некада је то било тешко и слушати, кад је проклињао, али тако су и пророци говорили против царева израиљских, против свих незнабожаца који су нападали народ Божији”, казао је Митрополит и поручио да нас ништа не смије одвући од те духовне борбе за свакога човјека, за све људе и Цркву Божију.

На крају је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом се помолио да Господ прихватио ово бденије као мали принос Њему, али и Светом Петру да сјутра прославимо празник у миру, слози и љубави, да благослови мир и слогу, коју је најтеже стећи, што је у Црној Гори најтеже одувијек било.

“Да Бог благослови да се управо у својим различитостима сви осјећамо комотни, али да будемо сложни и јединствени у једној вјери коју нам је Господ преко себе, своје Цркве дао у једној светој саборној Цркви. Улога и мјесто Митрополије црногорско-приморске је огромно и значајно не само за Црну Гору већ за цијелу Српску цркву, зато смо ми данас сви овдје дошли да се помолимо Богу, да нас Господ сједини, обожи, умножи, да будемо као што каже Свети владика Николај, свети Божији народ, Свети Божији људи.”

Прослава Светог Петра Цетињског биће настављена сјутра Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са више архијереја наше Цркве, и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ Сава: Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“.

Поводом годишњице упокојења блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, после свете заупокојене Литургије и помена на његовом гробу у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 30. октобра 2021. године, присутним архијерејима Српске Православне Цркве и верном народу обратио се изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава. Беседу владике Саве преносимо у целости:

Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, часни оци, богољубиво монаштво и богољубиви народе,

Дозволите ми да изразим радост што сам данас, на ваш позив и на вашу љубав, међу вама и што могу заједно са вама да узнесем молитве за покој душе блаженопочившег митрополита Амфилохија. Пре свега, преносим вам благослове и поздраве Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија. Преносим Вам његову љубав, Ваше Високопреосвештенство, Вашем клиру и благословеном народу и посебно свима вама који сте се данас сабрали у овом предивном храму, који је деценијама заједно са вама зидао блажене успомене митрополит Амфилохије и који је круна његовог тридесетогодишњег рада. Али његова круна није само у зидању храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божје, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, сабрала се под сводовима овога храма и многобројним храмовима и манастирима које је својим трудом и вашом помоћи обновио блаженопочивши Митрополит.

Пре свега да заблагодарим Богу за све и за свја, за сва добра која нам је Господ дао, да заблагодарим Богу за живот пре свега, за разум, за могућност да спознамо шта је Бог и који је Божји пут, да заблагодарим Богу за могућност крштења, чланства и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивања заједнице у љубави. Окупљамо се у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, на нашим крвним сродницима, али и на духовним сродницима и оним који нас духовно руководе и изграђују. Исто тако, данас смо се окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу дао архијереја у личности митрополита Амфилохија, јер је он васкрсао и духовно родио овај народ. Многе од вас крстио је својом руком, многи су крштени руком оних које је он поставио у духовну службу. Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“.

Ви сте имали архијереја који је као пророк, древни пророк из древних времена, водио изабрани народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овде на земљи предокушај Царства Божјег које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао верност и страх Божји, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: „Сећајте се ваших старешина, који вам проповедаше Реч Божју, гледајте на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову“. Свршетак живота митрополита Амфилохија био је благословен и за њега и за све вас, али вера његова, она вера коју је он утврдио, коју је проповедао, међу вама утврдио, међу вама оставио, јесте да смо сви рођени за Царство Божје и да је једини спас, како је   говорио и писао, у Јагњету, у Христу Господу нашем који се као јагње принео на жртву за свакога од нас, али који је истовремено и Пастир који брине о свакој души у Његовом стаду. Његову веру, дакле, у Христа Господа, кога треба волети, коме се треба молити и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима.

Још једном вам преносим благослове Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, који се данас заједно са целокупним свештенством Српске Православне Цркве и са свима нама моли за покој душе митрополита Амфилохија. да Господ настани његову душу у сабору светих, а да му међу нама буде вечна слава и вечан помен. Амин.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Навршила се година од земаљске кончине великог пастира, јерарха наше Цркве, једног од најзначајнијих теолога и личности нашега времена, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Прилог Радио-Светигоре

На годишњицу његовог упокојења, данас, 30. октобра, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Свету заупокојену литургију и помен на његовом гробу. Саслуживали су Преосвећена господа епископи: милешевски Атанасије, диселдорфски и све Њемачке Григорије, полошко-кумановски Јоаким,  рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, будимљанско-никшићки Методије, марчански Сава, викар Патријарха српског Порфирија, са свештенством и свештеномонаштвом из више епархија наше Цркве уз молитвено учешће вјерног народа.

У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Епископ рашко-призренски г. Теодосије је казао да нам Господ кроз Свето јеванђеље поручује: Ко слуша реч моју и вјерује у онога који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот те да је у овој реченици Господ рекао све што је потребно за наш живот и за наше спасење.

“Потребно је слушати ријеч Божију јер то није обична ријеч. У ријечи Божијој је сила Божија којом се ми освећујемо и спасавамо, а вјера је за нас потребна, јер то су двери нашега бића. Вјером ми отварамо своје срце, свој ум за Господа. Онај ко има вјере, он прима Господа и не живи он него живи Христос у њему”, бесједио је владика Теодосије.

Епископ рашко-призренски је објаснио да постоје двије смрти и два васкрсења: прва смрт је смрт душе, а друга је смрт тијела. Такође, како је казао, још у овоме свијету можемо васкрснути душом, а засигурно ћемо и васкрснути тијелом:

“Нови Адам Христос, који је истинити Бог и истинити човјек, он је побиједио и гријех и смрт и ђавола. Он је по свему био човјек, само не по гријеху. И зато што није згријешио, а живио је у овом свијету грешном, Њему је дат суд, да суди свима људима и овоме свијету. И сви ће васкрснути неминовно, али ће једни васкрснути за живот вјечни, а други ће васкрснути за суд. Онако како живимо у овом свијету и коме смо служили овдје у овом животу, тај удио ћемо добити и у вјечном животу.”

Подсјећајући да данас у овом Храму Васкрсења, који је плод љубави блаженог спомена нашег Митрополита Амфилохија, узносимо Господу молитве за спасење наших душа, за спасење цијелога свијета, за душу нашега Митрополита Амфилохија, владика Теодосије је казао да нас је наш Митрополит учио љубави Христовој не само ријечју, већ примјером и животом.

“Он је ходио путевима својих отаца и све што је наслиједио, он је то сачувао и надомјестио све што је недостајало, све у славу Божију, а за Цркву Божију и овај вјерни народ. А ми данас, благодарни Богу што смо имали учитеља, пастира, оца, слиједимо његов пут, настављамо његово дјело јер то је Божији пут који води у васкрсење и живот вјечни. Овај храм је нешто најљепше у овом граду, попут Соломоновог храма подигнут је у славу Божију, и слава Божија испуњава овај храм и освећује све нас који смо у њему, али овај храм је нама драг по томе што у њему почивају и мошти нашег драгог блажног спомена Митрополита Амфилохија. И ми се овдје сабирамо и цјеливајући његов гроб, ми цјеливамо самога Христа којим је он живио и за кога је живио”, закључио је у свом архипастирском слову Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

Након причешћа вјерних служен је парастос блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, послије којег се сабранима обратио Митрополит Јоаникије који је казао да се данас широм православне васељене, на годишњицу упокојења блаженопочившега Митрополита, у свим храмовима узносе молитве за покој његове душе, али да “исто тако осјећамо докле се молимо Богу за покој његове душе, да се и он моли за нас”.

Благослов Његове светости Патријарха српског г. Порфирија светоме сабрању пренио је владика мачвански Сава који је казао да смо се данас сабрали у храму који је деценијама заједно са својом паством зидао блажене успомене Митрополит Амфилохије, а који је круна његовог тридесетогодишњег рада:

“Али његовог рада не само у зидању овога и других храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божије, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, се сабира по сводовима овога и других многобројних храмова и манастира које је својим трудом, и вашом помоћу, обновио блаженопочивши Митрополит прије свега да заблагодари Богу за све и за сва, за сва добра која нам је Господ дао. Да заблагодари Богу за живот прије свега, за разум, за могућност да спознамо шта је то и који је Божији пут. Да заблагодаримо Богу за могућност крштења, чланства и живота и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивање заједнице љубављу.”

Владика Сава је казао да се окупљамо у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, крвним, али и духовним сродницима, и онима који нас духовно изграђују. Нагласио је да смо се данас окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу у ово вријеме дао личност, архијереја у личности, блажене упомене Митрополита Амфилохија, који је васкрсао и духовно родио овај народ:

“Зато браћо слободно можете поновити ријечи апостола Павла који је рекао: Такав нам архијереј требаше. Ви сте имали архијереја који је као древни пророк из древних времена водио народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу, која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овдје на земљи предокушај Царства небескога које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао ревност за дом Божији, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: Сјећајте се својих старјешина који вам проповиједаше ријеч Божију, гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову.”

Преосвећени владика мачвански Сава је подсјетио да је свршетак живота Митрополита Амфилохија био благословен, и за њега и за све нас, а да је вјера његова, коју је утврдио и проповједао и коју нам је оставио, да смо сви рођени за Царство Божије и да је једини спас, како је говорио и писао у Јагњету, у Христу Господу нашем, који се као јагње невино принио на жртву за свакога од нас:

“Али који је истовремено и пастир који брине о свакој души повјереног му стада. Његову вјеру, дакле у Христа Господа кога треба вољети, коме се треба молити, и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима. Још једном вам преносим благослове Његове светости Патријарха Порфирија који се данас заједно са цјелокупни свештенством наше Цркве моли за покој душе Митрополита Амфилохија, и са свима нама се моли да Господ настани његову душу у Сабору светих, а да му међу нама буде вјечна слава и хвала и вјечан помен”, поручио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског.

Митрополит Јоаникије је након тога се у свом обраћању подсјетио на ријечи нашега блаженопочившег Митрополита, који је чинио огромна, монументална, непрегледна дјела, да му је и васиона била мала и тијесан овај створени свијет.

“Од кад је прешао из овога свијета у нови живот, некако можда и још се више дивимо и његово дјело сагледавамо из неке нове необичне перспективе. Али оно што је ипак јасно, он је носио Господа Исуса Христа и благодат Његову и Дух Његов у своме срцу, и мудрошћу Божијом био је осјењен и сила ријечи Божије дјеловала је кроз његову ријеч. Имали смо архијереја који је био и остао сасуд благодати Духа Светога, човјека такве љубави и такве ревности да је свега себе принио на жртву Господу Исусу Христу, али то значи истовремено и своме народу и свакоме од нас појединачно. Он је тако и говорио да се кроз жртву достиже до љубави и да без жртве не можемо достићи смисао живота и да у сваком добром дјелу имамо садржану жртву, а то је заправо Христова голготска жртва”, бесједио је Митрополит Јоаникије.

Блаженопочивши Митрополит се често успињао на голготу Христово, и ту се, како је нагласио Високопреосвећени владика Јоаникије, осјећао најсигурнијим и тада је био најјачи јер је био са Христом:

“И није се одвајао од Њега ни у временима када је изгледало да је све мирно и лијепо, а посебно у оним временима када је трпио тешкоће и увреде. Други човјек, све ми се чини било ко од нас, да се нашао у ситуацији каквој је он био кад је дошао у Црну Гору, клонуо би духом колико је било препрека, колико мрежа лукавства, пакости и злобе, које су га одмах почеле ловити. Али су се грдно преварили. То је био Амфилохије који се није дао уловити па су се те мреже полако, али сигурно, распадале као паучина”, нагласио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Истакао је да је требала снага духа и огромна храброст и визија да се нешто уради од онако спепељене Црне Горе, али да је Митрополит Амфилохије осјећао онај огањ вјере који тиња, а који му је оставио његов претходник Митрополит Данило. По његовим ријечима он је дошао да разгори тај огањ вјере и да очисти, спали, све нечисто, а да још љепшим покаже оно што је здраво и чисто.

“Он је знао шта је Црна Гора и шта Црна Гора баштини, а знао је такође добро, и то је често говорио, шта није Црна Гора, шта је рђа коју треба склонити са лица Црне Горе. И он је у томе, као човјек који има свој животни вијек, у потпуности успио и свима нама показао. И вратио Црну Гору њој самој, вратио је Његошу, Светом Петру, Светом Сави, Светом Кирилу и Методију. Вратио је Христу, вратио је тамо гдје је она увијек и била, али понекад се нама тако учини да је она неђе отишла, као што многи и чине па бјеже и од себе и од својих предака, и од својих коријена и од својих светиња, и од своје вјере и своје браће, и од своје дјеце.”

Митрополит Амфилохије је као нови Свети Петар Цетињски, као нови Његош, као нови Марко Миљанов, оставио предубок траг и као архијереј, као пастир, као учитељ и просветитељ, као немар и објединитељ народа:

“Посебно као онај који је по угледу на Христа Господа претрпио премного увреда, оптужби, лажи, клевета, и трпи и дан данас. И дан данас неки би да узнемире његов гроб јер немају мира, толико је Амфилохије уздрмао све оно што је лажно и све оно што је вјештачко, и сваки фалсификат показао да је лажан”, рекао је и додао да у нашој историји имамо такве архијереје у чији ред је достојно стао наш блаженопочивши Митрополит.

Подсјетивши да се он упокојио уочи Светога Петра Цетињскога, а да је на дан Светога Петра био у Цетињском манастиру почивајући у своме кивоту, а на Његошев дан његово напаћено тијело предато мајци земљи, Митрополит Јоаникије је нагласио да се само по себи показало да имамо три света и велика архијереја. Како је објаснио због тога смо ове године имали и “Дане Митрополита Амфилохија”, као што смо ранијих година имали “Његошеве дане”, те да су то заправо једни те исти дани са којима ће се наставити.

Говорећи о Митрополитовом дару за људе, за свакога човјека, указао је на то да је он треперио пред тајном људског бића, зато што је треперио пред тајном Христа Бога живога, оваплоћенога и Спаситеља. Био је изврстан педагог, имао је велики дар за дјецу… и поред свих мука које је трпио носио је радост живота.

“Његово лице је сијало још овдје на земљи, али смо увјерени да ће засијати и у вјечности. Вјечан му спомен”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је своју бесједу завршио благодарношћу свима који су дошли, посебно званичницима Црне Горе, за које је казао да се још увијек нису одвојили од народа, те да се нада ће и остати заједно са својим народом: “Да ће испунити све оно што од њих народ очекује јер кроз све то некако гледамо и завјет нашега блаженопочившега Митрополита који нас је учио да се одрекнемо сваке себичности, да не будемо људи ограничени својим малим, ситним, земаљским интересима него да се жртвујемо једни за друге, да се жртвујемо за своју отаџбину, да се жртвујемо за будућност нашега народа и нашега потомства.”

По завршетку Свете службе Божије, архијереји, свештенство, драги гости, вјерни народ, сабрани у Христу помолили су се и на гробу нашег оца Митрополита Амфилохија и на тај начин окончали ову данашњу спомен службу.

Молитвеном сабрању присуствовали су предсједник Скупштине и Владе Црне Горе Александар Бечић и Здравко Кривокапић, министри и народни посланици, предсједници поједних општина и партија, многобројни представници јавног и културног живота.

“Дани Митрополита Амфилохија” биће настављени сјутра Светом литургијом у Цетињском манастиру и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић) уснуо је у Господу 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици.

Вјечнаја памјат нашем вољеном Митрополиту Амфилохију!

Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

У петак 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Митрополит црногорско-приморски  г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици.

Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског.  У помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, вјерни су у молитвеној тишини прилазили одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и Храму Христовог васкрсења, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за вољеног Владику.

Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу.

По сопственој жељи, Митрополит је сахрањен у гробу који је припремљен за његовог живота у крипти Саборног храма у Подгорици. Иако је величанствена подгоричка светиња саграђена првенствено његовом љубављу и жртвом па је њему као истинском ктитору припадало мјесто у централом дијелу храма, онако како се сахрањују велики и значајни људи, његова жеља је била другачија. Сахрањен је у најзабаченијем дијелу храма, који захваљујући њему постаје најпосећенији, и ново мјесто ходочашћа. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, вајар и аутор готово све орнаментике на Саборном храму, планирао је да уради један саркофаг, међутим Митрополит је желио да то буде скроман монашки гроб. И тако је отац Драган одрадио нацрт за гробну плочу, вајар Милија Стојановић све остало, а сам Митрополит од своје пензије је платио све трошкове. На гробној плочи су, осим имена и титула, у горњем дијелу, три розете – диоклијска, превлачка, одакле је и успостављена Зетска епископија, и морачка, као симбол мјеста духовног рођења Митрополита Амфилохија и манастира Мораче. У доњем дијелу су једноглави орао – симбол епископског достојанства – који раширеним крилима, кријепи и чува, повјерени му народ. У најдоњем дијелу гробне плоче је слика Небеског града Јерусалима, кога је Митрополит проповиједао, за кога је живио и за који је спремао и себе и упућивао све који су слушали његову ријеч – није битно у којем граду живимо него да се сви спремамо, да постанемо прави истински становници Небеског града Јерусалима.

Иако је гроб био озидан, Митрополит је рекао да у њему мора да буде земља  – „земља сам и у земљу ћу да идем”. Тако је по његовој жељи земља из родне Мораче насута у гробницу, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. 

Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он ДОСТОЈАН свога звања и призвања.

“Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – “ране наопаке”, бремените новим омразама, диобама и непочинствима…

Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога!

Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!”

Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра ЦГ, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио:

“Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!”

Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују.”

О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.”

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Срби не воле растанке, па чак ни оне краткотрајне, на дан, два, на мјесец или годину. Нарочито не воле када се на пут оде без поздрава, када неизмирени одступимо једни од других, када нас помрчина смрти трајно удаљи. Тада се преиспитујемо да ли смо могли другачије, боље, да ли је у нама превладала хришћанска љубав или горка сујета овога свијета? Тако размишљамо када смо суочени са одласком оних које волимо, али и оних које волимо нешто мање.

Ових дана навршава се годину дана од блаженог уснућа митрополита Амфилохија. Година је прошла као трен, као трептај ока. Чини се, само смо старији за једну годину, док је око нас све остало исто или бар слично. У сивилу суморне свакодневице, он – којег нема у нашем погледу, засијао је у нашој души, али сада као небески пастир који своје стадо сабира и са оне друге стране.

Без имало патетике у ријечима, с правом можемо рећи да нас митрополит Амфилохије и даље окупља као добри отац. Неки кажу да је Црна Гора незамислива без њега, али он, чврсто вјерујем, није ни напустио Црну Гору, већ је, као мудри отац, пустио своју дјецу да живе без његовог свакодневног надзора. Пустио је дјецу да одрасту, али и даље бдије над сваким њиховим кораком. У то сам сигуран, у то вјерујем и то знам, јер знам шта је он значио Црној Гори и шта је она значила њему.

Ипак, носећи у себи честитог Црногорца, митрополит Амфилохије надрастао је Црну Гору и својом личношћу освојио је сво српство, па и више од тога. И данас га помињу у Светој Гори и у Русији, у Грчкој и на Кипру, и ко зна гдје још?! Није митрополит био цвијет бесплодни, већ је његово духовно сјеме никло у душама многих, па га срећемо на лицима других и драгих људи, у којем видимо бар одсјај његовог небеског лика који, протоком временом, постаје све видљивији.

Отишао је без растанка, а његова дјеца и данас га дозивају, призивају, моле се за њега и моле се њему, обраћају му се, тражећи од њега очинску утјеху и савјет, питајући се на свакој од животних раскрсница: Шта би учинио Амфилохије?

Налазећи у себи мудрог митрополита, свако од нас хита својом стазом, борећи се са злом у себи и око себе, и никада не губећи лик онога коме је Лик Христов сада пред очима нетварним. То је наш Ђедо којег смо познавали, који нас је обогатио својим присуством у животу свакога од нас.

Са неким је провео многе године, а са неким је размјенио тек по коју ријеч, али је на свакога оставио утисак којег кише времена не могу испрати. Зна то вјерни народ, зна то и добри митрополит Јоаникије, којег нам је Ђедо оставио, да га одмјени у старости, онога трена кад вријеме замјени вјечношћу. У тој и таквој Црној Гори, која љуби своје митрополите, вриједи удисати ваздух, вриједи и живјети и умирати.

Година је прошла, а као да је прошао само један трен. Најприсутнији су управо оних којих нема међу нама, јер душа чезне за њима, јер нам недостају да их загрлимо, да их тварним очима видимо, да се у осмијеху препознамо, да се у молитви сјединимо. Зато сам, истовремено, и радостан и тужан, док оживљавам успомене на драгог митрополита који је у молитвама свагда присутан. Нека то његово небеско присустно оплемени свакога од нас, па и мене, да бисмо сачували у себи онај лик Христов по којем смо знали блаженопочившег митрополита Амфилохија.

Са чврстом надом и неупитном вјером да ћемо се поново срести, лицем к лицу, у Небеском Јерусалиму, молитвено га поздрављамо из мученичке Крајине, вапијући му да нас не заборави као што ни ми њега нисмо заборавили!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Преподобне матере наше Параскеве, 14/27. октобра 2021. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, Српска православна Црквена општина црвеначка организовала је молитвено сабрање поводом освећења темеља за будућу црквену дворану у порти храма Светог Саве у Црвенки.

Чин освећења и полагања камена темељца за црквену дворану извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после овог свечаног чина, Преосвећени владика Дамаскин је истакао: „Moja душа се данас радује што вас видим сабране на овоме месту, народ Божји овога места, представнике Црквеног одбора и децу, који су сви заједно дошли да поставимо камен темељац за дом овај, који треба да буде место где ће народ овога краја да се састаје после свете Литургије. Радујем се што се вас толико окупило данас овде, на овоме светоме месту, крај храма Светога Саве, јер чух како храм прославља празник Спаљивања моштију Светога Саве и заиста је то предивно, јер најлепши и највећи храм у нашем народу управо је посвећен Светоме Сави, на месту где су спаљене мошти Светога Саве, а управо и на празник свете Петке, која је најпоштованија светитељка у роду нашем. Нека лик Светога Саве и лик свете Петке буду узори у нашему животу; Светога Саве, који је свој читав живот посветио Богу и роду своме, и свете Петке, која је нарочито поштована у женскоме роду нашега народа. Управо она је читав свој живот посветила Богу, напустила све угодности овога света и отишла у Зајорданску пустињу да би тамо очистила своју душу и своје тело, да би се вратила у свој родни крај и тамо преминула. Али Господ не оставља оне који Њега прослављају током свог живота. Рекли бисмо да је света Петка умрла непримећена. Међутим, Господ ју је прославио толико да, хиљаду година после њене земаљске кончине, сви народи православни прослављају њу као једну од највећих светитељки. Нека би Господ благословио ваше добре намере са којима сте дошли овде. Нека вас у томе прати благослов Божји, благослов Светога Саве и свете Петке.ˮ

Презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, заблагодарио је Преосвећеном владици Дамаскину следећим речима: „Ваше Преосвештенство! Богу Тројици – Оцу, Сину и Светоме Духу – благодарим што сте дошли данас овде и благодарим такође свим парохијанима. Бог је погледао нас и нашу љубав удостојивши нас да можемо и после Литургије, како сте рекли, да наставимо наше литургијско битисање, на свој посебан начин. Желим вам добродошлицу у нашу Црвенку, надам се не први пут; надам се да је то само почетак и да ћете нам долазити по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја. Њему првенствено највише благодаримо што нам је дао благослов да можемо да започнемо ово дело, а вама такође благодарим што сте дошли да нас као епископ благословите и подарите нам благослов да можемо започето дело да завршимо.ˮ

После чина освећења, у  храму Преноса моштију Светога Саве, владика Дамаскин је још једампут поучио верни народ и рекао: „Надам се да ћете наставити у истом правцу да се крећете, да ће ово бити место у коме ће народ да се сабира, како недељом тако и празничним данима, место где ћете приступати светој Тајни Причешћа и осталим светим Тајнама, како бисте се истински оцрковили. Дуго времена је наш народ живео одвојено од свога Предања, одвојен од своје Цркве, одвојен од своје вере. Није могуће да се тако лако човек поврати, јер то преображење мора увек да буде повезано са покајањем, ако ће да буде истинско. Зато се од срца молим Богу и Светоме Сави и светој Петки да вам дају духовне снаге и духовне мудрости, да постанете деца наше Светосавске Цркве и да се у овоме дому и крштавате, венчавате и причешћујете.ˮ

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године,  свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке.

Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ

После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона.

Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Преподобне Мати Параскеве, у народу зване Света Петка, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије први пут је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Оца Николаја у Рабровици, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице под управом вероучитеља Владимира Ракића. Празник велике светитељке, чији је култ распрострањен широм православног света, као своју крсну славу прославило је Богомољачко братство при рабровичком храму, једној од најстаријих светиња Ваљевске епархије.

Према предању основано је у време Светог Владике Николаја, коме су на духовно вођство били поверени благочестиви хришћани срца испуњених вером у Христа Господа, вољни да реч Божју шире и духовно снаже своје савременике. Данас, братство при Храму Светог Оца Николаја у Рабровици окупља овдашње домаћине и, на челу са духовником протом Зораном Симићем, наставља традицију предака. Празник Свете Петке за њих је посебан дан и прилика да својој небеској заштитници принесу молитве и у радости дочекају све оне који су дошли да са њима прославе. Својим узорним хришћанским животом Света Петка наликује мудрим девојкама из јеванђељске приче Светог апостола Матеја, које су твориле дела љубави и милосрђа, те заслужиле Царство небеско.

Подсетивши на житије Преподобне Мати Параскеве, у раном детињству васпитане у хришћанском духу заједно са братом, потоњим Епископом Евтимијем, Владика Исихије је истакао да је она одговорила на Христов позив да свој крст понесе и то је чинила подвизавајући се у Јорданској пустињи.

Света Петка је са огромном љубављу кренула у пустињу да служи Богу, одрекавши се свих погодности. Да служи и из љубави према ближњем, јер Друга заповест Божја каже:“Љуби ближњег свога као себе самога…“ Она је на чудесан начин „додавала уље у лампу“ и зато је њена лампа светлела читав њен живот. Њене огромне молитве и монашки трудови узносили су се као жртва богоугодна Господу. Она је тако доприносила свом роду и свима који су заједно са њом припадали Светој Цркви – рекао је Владика Исихије.

При крају свог живота вратила се у родни град и као монахиња живела са својим ближњима. Нама је посебно важно, истакао је Владика Исихије, оно што се дешавало после њеног блаженог упокојења. Сахрањена је у свом крају. Мошти су јој боравиле у Цариграду, а потом у време турских освајања биле пренете у Трново (Бугарска), а на молбу царице Милице боравиле су у Београду, на утеху и охрабрење српском народу. Данас су у румунском граду Јашију, где сваке године долазе бројни поклоници да јој принесу молитве за заступништво пред Господом. То чинимо и ми у Цркви Свете Петке у Београду, где је она урезала печат у нашем бићу.

Подвижници се моле за читав свет и та молитва, ако се истински уподобљују Господу, остварују све дарове које је Господ дао и деле их са својим ближњима, рекао је Владика Исихије, нагласивши да у подвизима милосрђа и љубави сви треба да живимо. Да носимо крст једни других да бисмо сви са Светом Петком и мудрим девојкама ушли у Царство Оца и Сина и Светог Духа.

Након Свете Литургије, Владика Исихије је преломио славски колач са свечарима Миланом Милановићем и његовим синовима Живорадом и Владимиром из Лукавца, као и свим учесницима сабрања. За несебичну помоћ при обнови храма уручене су Архипастирске грамате. Ово признање постхумно је додељено угледном привреднику из Ваљева Владети Станковићу, у чије име га је примио унук Петар, предузећу „Кланица“ Дивци и власнику Жељку Симићу, као и Александру Срећковићу из Ваљевске Лознице. За трпезом љубави Владики Исихију, браћи свештеницима и свим гостима благодарје је упутио старешина рабровичког храма јереј Величко Илић. У знак сећања на прво служење у овој светињи, али и симболични јубилеј – четири месеца управљања Ваљевском епархијом, отац Величко Илић уручио је Владики Исихију дар својих парохијана – Саборник манастира српских у високостилском издању.

Свима који су допринели обнови храма и парохијског дома овог прелепог храма, споменика културе од великог значаја, Владика Исихије уручио је захвалнице.

Извор: Епархија ваљевска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је, поводом славе храма, свету архијерејску литургију на празник Свете Петке Параскеве у брчанском насељу Грчица

На духовну радост парохијана грчичких парохија, али и православног народа цијелог Брчког, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, богослужио је данас поводом храмовне славе у цркви Свете Петке Параскеве у брчанском насељу Грчица.

Свету архијерејску Литургију Преосвећени Владика је служио уз саслужење свештенства брчанског намјесништва: протојереја ставрофора Драгана Ћирковића, архијерејског намјесника брчанског и старјешине овог храма; протојереја ставрофора Драгана Јездића, јереја Драгана Поповића, јереја Кристијана Ђокића и ђаконâ Немање Спасојевића и Бошка Максимовића.

Светој Литургији, осим мноштва вјерника, присуствовали су и представници политичких власти и странака из реда српског народа у Брчком, на челу са господином Синишом Милићем, предсједником скупштине Брчко дистрикта.

У својој бесједи Преосвећени Владика је честитао братству овог храма и парохијанима ових парохија крсну славу свога храма, Преподобну мајку Параскеву, те је позвао на јединство читав српски народ, које је преко потребано нашем народу у овим тешким временима.

Овом приликом Владика Фотије је одликовао часног јереја Драгана Поповића чином протонамјесника, као признање оцу Драгану за дугогодишњи пожртвовани и беспрекоран труд на њиви Господњој и у мисији Цркве.

Након трократног опхода око светог храма одслужен је парастос војницима и војсковођама пострадалим у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату код споменика палим борцима у порти храма.

Преосвећени Владика је са кумом данашњег славља, господином Миланом Томићем, преломио славски колач и освештао славско жито, а уприличена је и трпеза љубави и послужење за све вјернике и званице.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

Манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису у четвртак, 14. октобра 2021. године, прославио је своју храмовну славу, Светом архијерејском Литургијом, коју је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки Г. Г. Дамаскин (Грабеж), викарни Епископ Преосвећеног Владике бачког Г. Г. Иринеја.

Тога дана имали смо част да у манастирском конаку разговарамо са Преосвећеним Епископом Дамаскином о његовом животу, монаштву и људима који су му били узор и подршка, а којих се Владика присетио и у својој приступној беседи у храму Светог Саве на Врачару, након хиротоније коју је извршио Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије у недељу, 19. септембра 2021. године.

Извор: Радио Глас

 

У уторак 26. октобра 2021. у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу слуга Божји протосинђел Јеротеј (Калуђеровић), настојатељ манастира Урошевица.

Свој монашки живот о. Јеротеј отпочео је у манастиру Бијела код Шавника, касније наставио у манастиру Мајсторовина и манастиру Ђурђеви Ступови. У манастиру Ђурђеви Ступови је примио монашки лик из руке Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногрско-приморског Г. Јоаникија тадашњег Епископа будимљанско-никшићког од стране којег је рукоположен за ђакона и јеромонаха. За усрдни труд у манастиру Ђурђеви Ступови и око обнове манастира Урошевица одликован је чином протосинђела. Отац Јеротеј се, са великом љубављу и подвигом, трудио приликом обнове манастира Светог архангела Михаила Урошевице, гдје је постављен за настојатеља овог манастира од стране Епископа Јоаникија ове године и гдје је провео своје последње монашке дане.

Свету заупокојену Литургију и монашко опијело служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, у манастиру Ђурђеви Ступови, у четвртак 28. октобра, са почетком у 9 часова. Сахрана ће се обавити на монашком гробљу манастира Ђурђеви Ступови.  

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије одржао је радни састанак  са проф. др Дубравком Ђукановић, директором Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, г. Драганом Давидовићем, директором Секретаријата за вјере Владе Републике Српске, г. Зораном Вапом, савјетником министра кулутуре Владе Републике Србије и г. Давором Стриком, директором музеја Републике Српске.

Темa сусрета је била наставак започетих активности на заштити културног, духовног и историјског насљеђа о коме се брине Епархија зворничко-тузланска. Договорени су наредни кораци на рестаурацији експоната и адаптирању простора са циљем отварања Музеја Епархије зворничко-тузланске. 

У сусрет прослави јубилеја 140 година од освећења Катедралног храма у Тузли вођени су разговори о уређењу истога и потребним пројектим. Било је ријечи и о започетој обнови манастира Папраће, а разговарало се о системским археолошким истраживањима и редослиједу обнове манастирског комплекса у шта се укључио и Републички завод за заштиту споменика културе Србије.

Извор: Епархија зворничко-тузланска