Смрт се топи на живоме Богу

• Један од несумњиво најблагороднијих пастира Српске православне цркве новијег доба, глагољиви беседник дубокоумних поука, састрадалник српског и несрпског народа на босанскохерцеговачким стратиштима, мисионар плодоносног литерарног дара (књиге, часопис „Српски Сион“, радио емисије)- прота Милорад Голијан, пензионисани парох из Сремске Митровице био је гост трибине „Православље и млади“, у Ваљевској гимназији 28. марта ове године, коју је, благословом Епископа ваљевског г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница. Добро познат и радо виђен у граду на Колубари захваљујући учешћима саборовања у организацији манастира Ћелије, прота Милорад Голијан казивао је бројним Ваљевцима „о значају литургије у време поста“.
  

Тема, увек актуелна. Нарочито у данима Часног поста када се, вежбајући и узрастајући у врлинском животу, припремамо да у Светој Евхаристији прославимо празник Васкрсења Господњег- камен темељац вере наше. Празник који најексплицитније сведочи љубав Бога према човеку јер управо у њему садржана је симболика крсне смрти Сина Божјег- дара нам вечног живота.

• Бог је слободно и умно биће које воли, а ми смо по наличју му створени. Наши прародитељи Адам и Ева у Рају имали су све. Само да „дрво познања“ односно „дрво слободе“ не дирају. Нису послушали, јели су с њега и удаљили се од Бога. Спознали су да су голи. Како то раније нису видели? А на оку им је било све у Рају- дрвеће, цвеће, животиње... Нису, јер је светлост Бога Логоса била у њима. Били су обучени у бесмртност, збринути као дете у утроби мајке. Јели су и „постали“ голи и, оставши без Бога, примили зло света- говорио је прота Голијан о грехопаду.
  

• На Светој Литургији, приликом епиклезе, призивамо Духа Светога да освети Часне дарове. Јер, Дух је сила и дише где хоће. Он својом снагом размакне време и простор од часа и места страдања Христовог до „нашег часа“. Да на Литургији сабрани приђемо Христу и видимо крв Његову која се пролива на отпуштење грехова наших. Смрт се топи на живоме Богу, а лаж нестаје у крви Сина Божјег у којој нема никаквог зла. Сатана је кнез овога света и зато у њему има зла (ратова, глади...). Он јуриша непрестано, али зло неће победити невино проливену крв Христову. Та борба ће трајати док се сви не спасемо и не завредимо Царство небеско. Треба живети литургијским животом. Јер, само вођени Духом Светим можемо остварити напредак у породици, науци, школи и другим пољима живота. Доста је било грађења богомоља. Српски народ је у очајању. Храмови се у душама људи морају подизати- поручио је прота Милорад Голијан.
  

Српска православна црква украшена је низом предивних светитеља- учењака, владара и војника бранитеља светиње православља и мученика. Они су наша „леђа“. Док је њих, и у нама ће снаге бити, закључује прота Голијан.

Посредством видео линка, у програм трибине укључили су се јереј Саша Ђурђевић, парох у Каракасу и идејни творац трибина „Православље и млади“и јеромонах Андреј, професор Призренске богословије и сабрат манастира Дечани. Свештенство Епархије сремске упутило је апел за помоћ тешко оболелом свештенику Владимиру Живковићу из Бечмена, којем је неопходна трансплантација костне сржи. Саборовање је својим анђеоским гласом украсила ученица ваљевске музичке школе Теодора Рафаиловић.

Циклус трибина „Православље и млади“ 11. априла 2013. године у сали Вишег тужилаштва наставиће предавање „Можемо ли се учити да волимо“ проф. др Владете Јеротића, најавио је јереј Дејан Трипковић. Након тога, према његовим речима, у плану је трибина посвећена одумирања српских села. О овом изузетно великом а, чини се, системски нимало решаваном проблему, говориће аутор популарног серијала „Задња кућа Србија“ новинар истраживач Милан Поповић.

Јадранка Јанковић

- 1. фебруара 2012. године (Протокол ЕУО бр. 57.) разрешен је дужности дотадашњи Управник Централног магацина (А.К.), а постављен нови (С.И.),

- 1.марта 2012. године (ЕУО бр. 80.) разрешен је дужности дотадашњи рачуноиспитач Епархијског управног одбора (С.П.), а постављен нови рачуноиспитач свештеник (С.И.);

- 29. јуна 2012. године (ЕУО бр. 244.) формирана је Комисија за проверу рада врањске канцеларије Човекољубља, добротворне фондације Српске Православне Цркве, а која је утврдила низ неправилности;

- 12. децембра 2012. године (ЕУО бр. 429.) донета је одлука о трајном прекиду рада Одбора Добротворне фондације Човекољубља, односно њене организационе јединице у Врању (дужност шефа канцеларије обављао свештеник И.Ј.);

- 15. јануара 2013. године (ЕУО бр. 5.) донета је одлука о формирању Комисије која има задатак да детаљно прегледа материјално-финансијско пословање Црквених општина Врање, Шапранце и Собина, у периоду од 1. јануара 2006. године до 31. децембра 2010. године. Комисија је прекинула рад због болести једног члана 22. јануара 2013. године;

- 11. фебруара 2013. године (ЕУО бр. 81.) руководилац магацина Епархијског управног одбора подноси извештај Епархијском управном одбору о неправилностима рада и проневери од стране магационера Н.И.;

- 11. фебруара 2013. године, на својој редовној седници Епархијски управни одбор (ЕУО бр. 81/2.) је донео одлуку којом се разрешава дужности магационер Епархијског управног одбора Епархије врањске Н.И., с тим да одлука ступа на снагу 13. фебруара 2013. године (12. фебруар - Света три Јерарха);

- 13. фебруара 2013. године, магационер не долази да преда магацин по горе наведеној одлуци (због боловања од 12. фебруара 2013. године);

- 13. фебруара 2013. године Епархијски управни одбор, због одсуства магационера, доноси одлуку (ЕУО бр. 81/2-I) о формирању Комисије да, ради нормалног функционисања магацина ЕУО-а, изврши попис свећа, тамјана, икона и осталога у магацину;

- 20. фебруара 2013. године магационер је поднео пријаву ПУ Лесковац (извор Новине врањске, објављено 21.03.2013. године);

- 22. фебруара 2013. године Комисија завршава рад и подноси извештај Епархијском управном одбору (ЕУО бр.81/3.) у коме је константован велики мањак и велики број неправилности у раду магационера, због чега се доноси одлука (ЕУО бр. 81/4.) да се од стране рачуноиспитача ЕУО-а изврши контрола пословања магацина Епархијског управног одбора у односу на све црквене јединице за 2012. годину - контрола је у току;

- 21. марта 2013. године Епархијски управни одбор, пошто је један члан Комисије формиране 15. јануара 2013. године и даље на боловању (од 22. јануара), формирао је нову Комисију (ЕУО бр. 220.) која је имала за задатак да преконтролише материјално-финансијско пословање Црквене општине Свете Петке на Шапраначком гробљу у Врању. Комисија је поднела извештај Епархијском управном одбору 23. марта 2013. године, у коме се износе многи недостаци у пословању цвећаре на Шапраначком гробљу. Као пример наводимо само један извештај о пословању са једном фирмом, где се појављују фиктивни рачуни на износ од 2.025.100,00 динара;

- 21. марта 2013. године, Новине врањске објављују текст „Агонија дуга девет година“. У том тексту, бивши магационер Епархијског управног одбора Епархије врањске изјављује да је имао подршку и разумевање једног свештеника;

-25. марта 2013. године, Епархијски управни одбор Епархије врањске подноси кривичне пријаве, код Основног јавног тужилаштва у Врању против једног свог радника (бившег магационера) – на основу извештаја комисије ЕУО бр. 81/3. од 22. фебруара 2013. године и сукцесивног извештаја рачуноиспитача ЕУО-а, због продуженог кривичног дела проневере и злоупотребе службеног положаја, као и код Вишег јавног тужилаштва против бившег старешине цркве Свете Петке на Шапраначком гробљу у Врању – на основу извештаја комисије ЕУО бр. 220/1. од 23. марта 2013. године, због продуженог кривичног дела проневере и фалсификовања службене исправе.

http://www.eparhijavranjska.org/Newsview.asp?ID=920

Епископу су саслуживали свештеници, свештеномонаси и ђакони Епархије ваљевске, а такође и гости: јереј Ален Вукашин парох батајнички - Епархија сремска и Слободан Пејовић ђакон у Љигу – Епархија жичка. У току Свете Литургије Преосвећени Епископ Милутин је рукоположио протођакона Дејана Трипковића, секретара Епархије ваљевске, у свештени чин презвитера. Овим светотаинским чином наша Црква је постала богатија добивши још једног служитеља олтара Божијега. Нека би дао Господ да отац Дејан сачува и умножи благодат и дар Духа Светога које је рукоположењем примио, а у служби на коју је призван да се радује на многаја љета. Ово духовно сабрање је завршено трпезом љубави коју је, за присутне вернике, с љубављу приредио нови јереј, отац Дејан Трипковић у просторијама црквено-парохијског дома.

http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php?id=vesti/2013/2013-03-24-001v

Ради истинитог информисања јавности, Епархијски управни одбор православне Епархије врањске, поводом текста објављеног 21. марта 2013. године у Новинама врањским, саопштава јавности следеће:

Епархијски управни одбор, као извршно тело Епархијског савета Епархије врањске, надгледа и води рачуна о имовини и материјално-финансијском пословању црквених јединица на подручју Епархије врањске.

Извршавајући своје редовне обавезе из делокруга контроле материјално-финансијског пословања црквених јединица Епархије врањске, Епархијски управни одбор је увидео пропусте у раду врањске канцеларије Човекољубља, добротворне фондације Српске Православне Цркве, као и у пословању црквених општина врањске и шапраначке, односно Саборног храма Свете Тројице у Врању и храма Свете Петке на Шапраначком гробљу у Врању, као и у раду магацина Епархијског управног одбора, и сходно томе донео следеће одлуке:

• одлуку ЕУО бр. 429 од 12. децембра 2012. године о трајном прекиду рада Одбора Добротворне фондације Човекољубље, односно њене организационе јединице у Врању (дужност шефа канцеларије обављао свештеник И.Ј.);
  
• одлуку ЕУО бр. 5 од 15. јануара 2013. године, којом се налаже детаљан преглед материјално-финансијског пословања црквених општина Врање, Шапранце и Собина, у периоду од 1. јануара 2006. године до 31. децембра 2010. године;
  
• одлуку ЕУО бр. 81/2 од 11. фебруара 2013. године, којом се разрешава дужности магационер Епархијског управног одбора Епархије врањске Н.И. и
  
• одлуку ЕУО бр. 81/4 од 13. фебруара 2013. године, о контроли пословања магацина Епархијског управног одбора Епархије врањске у односу на све црквене јединице за 2012. годину.
  

Ове одлуке Епархијског управног одбора – чији је председник, по Уставу Српске Православне Цркве, надлежни Епископ врањски – узрок су нових неистина о „агонији извесног Немање С. и поверљивог му свештеника“, изречених у циљу прејудицирања или обезвређивања резултатâ до којих може доћи комисија чији је рад у току.

По завршетку рада комисије, који ће бити заснован на доказима,а не на сумњама, резултати ће бити саопштени јавности, а уколико исти покажу да је постојала проневера црквеног новца, против одговорних особа биће предузете одговарајуће мере пред надлежним црквеним и државним органима.

Извор: Епархија врањска

Парох плашчански Горан Славнић рекао је агенцији Срна да се то догодило у протеклих десетак дана, али да се није могло уочити због великог снијега, те да је јутрос (20. марта) затекао оскрнављен гроб.

"Затекли смо ископану рупу дубине око 1,5 метара, дужине и ширине од по метар, земља је бачена са стране. Није се видио никакав траг костију", испричао је парох Славнић.

Свештеник је рекао да су општинске власти наредиле да све поново буде затрпано, иако се он томе противио. "Иако сам ја тражио да гробно мјесто још једно вријеме буде отворено, да би се могло провјерити да ли се ту налазе земни остаци владике, они нису то дозволили и рекли су да ће довести полицију ако се ја супротставим томе", додао је парох Славнић.

Он не очекује да ће овај случај бити истражен и истиче да је штета више духовна, него материјална. "Због немилих ситуација и свега бићемо присиљени да пребацујемо своје мртве на једно мјесто, како бисмо их могли сачувати", рекао је свештеник и додао да ће земни остаци владике Теофана Живковића бити пренесени у манастир Доњи Будачки на Кордуну.

Он је додао да је и раније било провокација, да се дешава да разбијања прозора на цркви, увредљивих добацивања, пјевања усташких пјесама.

Плашки је, како је рекао, насеље које је до хрватске војно-полицијске акције "Олуја" било 99 одсто српско, а сада ту живи око 40 одсто Срба и 60 одсто Хрвата, који су доселили из БиХ.

Свештеник Славнић је напоменуо да је прије неколико година на том подручју "основано фашистичко-усташко удружење хрватских православаца, које на својој интернет адреси атакује на црквену општину Плашки и на Гомирје", да су се због тога жалили хрватским властима, али да се ништа не предузима по том питању. "На тој страници су чисте усташке, профашистичке ријечи, таква је и организација сама", рекао је парох плашчански.

Славнић је рекао да је о скрнављењу гробног мјеста Владике Теофана разговарао и са владиком горњокарловачким Герасимом.

Владикан Теофан родио се у Сремским Карловцима 1825. године. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима, а богословију у Сегедину. Права је учио у Београду. Касније је завршио и Карловачку богословију. Замонашен је 1853. године, 1874. изабран је за епископа горњокарловачког. Владика Теофан био је надарен проповиједник. Владика Теофан живио је једноставно. Умро је на Аранђеловдан 1890. године, а по сопственој жељи сахрањен је на гробљу у Плашком.

До данас се не зна за гроб владике горњокарловачког Саве Трлајића, убијеног у љето 1941. године. Заједно са 72 свештенослужитеља Српске православне цркве убијен је на подручју комплекса логора смрти Госпић - Јадовно - Паг.

Извор: Епархија горњокарловачка

После недељног немилог догађаја и напада на наше богослове у Кистању обавештавамо јавност, а посебно родитеље и пријатеље наших ученика да је настава у крчкој богословији данас (19. 03. 2013. год.) поново почела са радом, по устаљеном програму Светог Синода.

Сви повређени ученици су добро, осим једног који је због теже повреде упућен на кућно лечење. Осим њега, сви други нападнути ученици ће од данас опет бити на часовима.

Захваљујемо свима који су ових дана дали подршку богословији, нашим ученицима, а посебно онима који су ни криви ни дужни нападнути у Кистањама. Нападнути су од оних који желе у Републици Хрватској ширити међуверску и међунационалну мржњу. Ми се молимо Богу за њих, да одврати гнев њихов уперен на нас и управи их на пут достојанственог и културног живота.

Захваљујемо надлежним државним институцијама и Министарству унутрашњих послова Р. Хрватске на брзој и ефикасној интервенцији, надајући се да ће овај случај бити доведен до краја и да ће починиоци овог гнусног дела бити санкционисани.

Хрватска је на прагу уласка у Европску унију, а оваква недела представљају тамне мрље, које иду на штету свима, осим онима који на злу и туђој невољи виде могућност за своју промоцију – промоцију зла и насиља. Ми се искрено надамо да такви неће постати никакви јунаци и да ће њихова недела бити од надлежних државних институција адекватно санкционисана.

Недела, као ово недељно у Кистању, су претња свим грађанима, без обзира на њихову верску и националну припадност, па су претња и европској будућности Хрватске. О томе би надлежне државне институције на време требале повести рачуна зарад свих и на добро свих.

Епархија далматинска

“Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски г. др Амфилохије, који је началствовао литургијским сабрањем и предсједавао сједницом, поднио је извјештај о свом архијерејском служењу и пастирској мисији у 2012. години са посебним освртом на мисију администратора Епархије Буеносајреске и јужно-централно-америчке. Епархијски савјет и Епархијски управни одбор су усвојили Завршни рачун за 2012. годину и Предлог буџета Митрополије за 2013. годину. У току сједнице, поднијети су и прихваћени извјештаји о раду Правног савјета, Богословије Светог Петра Цетињског, Издавачко-информативне установе ”Светигора”, Добротвовне установе ”Човјекољубље”, Поклоничке агенције ”Одигитрија” и других установа Митрополије.

Чланови два највиша црквено-самоуправна тијела у Митрополији су са дужном пажњом разматрали питања и проблеме остваривања јеванђељске мисије у Црној Гори. Спасоносна мисија Цркве се, и поред бројних проблема, и у 2012. години обављала успјешно што је примјетно кроз број новокрштених, обновљених храмова и манастира, рукоположења и монашења, организовање вјерске наставе за дјецу при парохијама и црквеним општинама, а посебно кроз учешће вјерног народа на светим богослужењима. Са жаљењем је констатовано да се, злоупотребом људске слободе, у Црној Гори и даље увећава број мртвачких сандука у односу на број дјечијих колијевки. Родитељи су, пред Богом, својом савјешћу и лицем свијета, позвани и призвани на родитељство и на одговоран однос према васпитању и образовању своје дјеце. Са великом радошћу су поздрављени градитељски напори на завршетку Храма Светог Јована Владимира у Бару. Констатовано је да ће посебан догађај, од значаја не само за Подгорицу, Митрополију и Црну Гору, бити најављено освећење Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици које ће извршити више православних патријараха, архијереја и свештенослужитеља из наше и других помјесних Цркава.

Епархијски савет и Епархијски управни одбор је, као и током претходних година, констатовао да је неопходно да се од стране надлежних институција припреми и у Скупштини Црне Горе усвоји Закон о правном положају цркава и вјерских заједница и Закон о реституцији одузете црквене имовине. Наглашено је да ти законски прописи не треба да обезбјеђују посебне привилегије Цркви него да се њима, у складу са важећим међународним конвенцијама и начелом одвојености цркава и вјерских заједница од државе, нормира слобода вјероисповијести и уреди правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Констатовано је да се вјерска настава и даље не одржава у јавним школама у Црној Гори и наглашено да нико нема право да родитељима и њиховој дјеци угрожава загарантовано право на вјерско образовање.

Православни вјерници у Црној Гори су позвани да се током предстојећег васкршњег поста духовно укрепљују спасоносним постом и духовно изграђују и утврђују кроз пост, молитву, праштање, покајање, хришћанске врлине и причешће како би на тај начин превазилазили савремене проблеме и искушења, превазилазили постојеће подјеле и били свјетлост свијету.

У току свете литургије, Митрополит г. Амфилохије је, за вишегодишње вјерно и ревносно пастирско служење у Цркви Христовој, одликовао правом ношења напрсног Крста Протојереја Обрена Јовановића, секретара Епархијског управног одбора Митрополије”.

Избор: Светигора Прес

У своје слободно време ђаци богословије су се упутили према селу Кистању, а из супротног смера је наишло ауто које је ишло право на њих. Ђаци су успели да се измакну, а из аута су се чули повици увредљивог садржаја и претње. Потом се поменуто ауто удаљило у правцу манастира Крке, да би се затим после десетак минута вратило из правца манастира и препречило пут према Кистањама.

Потом су из аута изашла четири младића старости око петнаест година. Опет претећи и увредљиво узвикујући да наши ђаци не могу и да неће доћи данас до Кистања. Претили су богословима да ће позвати своје старије другове. Тако је и било. Из правца насеља Јањево дошли су момци старости око двадесет и пет година са бејзбол палицама и металним шипкама, те су физички насрнули на ђаке наше богословије.

Богослови су покушавали мирним разговором избећи сукоб, међутим један од нападача је бејзбол палицом ударио ученика богословије М.С. по лицу и нанео му теже телесне повреде, због чега је хоспитализован у хитној помоћи у Шибенику.

Након тога, избила је општа туча у којој је осам ђака богословије задобило лакше телесне повреде.

Управа богословије у Крки најоштрије осуђује овај немили догађај, јер он није ничим изазван.Овим бруталним нападом на крчке богослове је тренутно нарушена безбедност и нормалан рад наше богословије. Мотив за овај инцидент може бити и јесте једино и искључиво верска и национална мржња. Најискреније се надамо да ће надлежне државне институције Републике Хрватске починиоце овога небивалог злодела привести правди и адекватно казнити. Овај мартовски погром крчких богослова доживљавамо као велики крст и страдање, али се као православни хришћани морамо молити Богу за починиоце овога злог дела који Хрватску не води према Европи, него према најмрачнијим периодима људске цивилизације.

Епархија далматинска

Џомић је саопштио да је у образложењу пресуде, суд навео да МУП у рјешењу није навео ваљане и јасне разлоге због којих је одбијен његов захтјев.

“Суд је констатовао да је МУП само цитирао законске одредбе, али да оне нијесу доведене у везу са чињеничним стањем које би суд могао провјерити. МУП је само навео некакав акт са ознаком ”повјерљиво”, а у поступку ми као странци није омогућио да се изјасним о томе”, наводи се у изјави Џомића достављеној агенцији МИНА.

Он је казао да се према оцјени суда, МУП у рјешењу није изјаснио о чињеници да у Црној Гори са породицом борави више од 18 година, и да је констатовао да против њега никада није вођен било какав поступак због угрожавања националне безбједности.

“МУП се није изјаснио ни о мом праву на спајање породице што је од посебног значаја имајући у виду право на породични живот сходно члану 8. Европске конвенције о заштити основних права и људских слобода”, рекао је Џомић.

Он је оцијенио да је суд из тих разлога усвојио његову тужбу, поништио рјешење МУП-а и наложио понављање поступка.

Џомић сматра да ова пресуда Управног суда, као и претходна из априла 2012. године, само потврђују стравичну незаконитост и злоупотребу МУП-а од тадашњег министра Ивана Брајовића и његових, како је навео, послушника из Подручне јединици полиције у Подгорици.

“Њихова имена до сада нијесам помињао, али ћу, ако опет наставе, морати и то да учиним. Већ пуне двије године МУП, лидер Социјалдемократске партије Ранко Кривокапић и Брајовић говоре о наводном ”поштовању закона” у мом случају, а Суд сваки пут поништи њихова акта као незаконита”, додао је Џомић.

Он сматра да се ради о класичном покушају прогона уз лијепљење етикета грађанима које у Црној Гори нијесу виђене од 1948. године и резолуције Информбироа.

“МУП ми је у поновљеном поступку налагао немогуће обавезе и захтијевао да у року од осам дана прибавим дозволу за приступ тајним подацима при чему није навео који су то подаци, код ког државног органа, па чак нису навели ни број ни датум тих докумената”, рекао је Џомић.

Правно посматрано, како је казао, МУП је покушао да фингира и води виртуелни, а не управни поступак, “односно да јавност, а потом и суд, погрешно увјери да је у мом случају вођен законит поступак”.

“Хвала Богу, таква незаконитост, видљива и из свемира, није могла да прође на Управном суду који је, по ко зна који пут, био на висини задатка у одбрани права грађана од злоупотреба функционера попут Брајовића”, рекао је Џомић.

Он сматра да МУП, након нове пресуде, треба да донесе ново рјешење и поново спроведе поступак по његовом захтјеву за добијањем привременог боравка из 2011. године.

Џомић је рекао да од министра Рашка Коњевића очекује да обрати пажњу на његов случај, “и да наложи својим чиновницима да поновљени поступак воде у складу са законом”.

“Надам се да је Коњевићу након ове пресуде јасно да МУП мора да рјешава по закону и да буде сервис грађана, а не поприште незаконитих прогона и партијска прћија у коју га је претворио његов претходник”, казао је Џомић.

Извор: Светигора прес

Овај отаџбински дискурс, чији је домаћин била Ваљевска гимназија 13. марта 2013. године, јединствен је и вредан покушај дефинисања настанка, развоја и перспектива сложеног и, скоро нимало уобличеног, појма српске идеје који ће можда означити прекретницу у српској култури данашњице.

Векови славе предака, надахнуће долазећих дана

Слово о српској идеји, скоро неизговорено до пред крај прошлог века, одређено је простором и временом. Дотаћи га се у храму знања (Ваљевској гимназији) који је васпитао бројне припаднике српске елите, те у близини места Сече кнезова, на ком је пала крв и изникла слобода, а у тринаестом „календарском кораку“ будућности коју су призивали наши преци, велика је радост и обавеза. Храброшћу и талентима својим разумемо српску историју- ону која и данас треба да нас надахњује. Бисери духовности и архитектуре (Студеница, Жича, Хиландар, Дечани...), славом мучеништва овенчано страдање косовских витезова, обнова Пећке патријаршије, сеоба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, устаничка војевања за слободу и модерну српску државу, покушаји уједињења Срба и други предачки аманети броје векове. Где смо данас и шта ће поколења од нас баштинити, запитао се Драгослав Бокан, свестрани интелектуалац и посвећени борац за идеју очувања српског националног бића.

• Ми остављамо живот без државе, поверења, осећања и смисла за реалност нашег српског пута. Због чега смо у бесцење распродали све славно и вредно у својој прошлости, из раскоши отишли у сиромаштво? Суштина сваког претка који је војевао битке и градио манастире била је нада за вечност. Они су мерили време од празника до празника, од сећања на велике победе до слављења свеца заштитника. Вечношћу су давали снагу свом постојању. Иако већма неписмени, неговали су духовну културу у којој није најважније образвање већ знање шта је смисао живота. Дан су почињали и на починак ишли молитвом, на посао кретали уз песму а причајући с децом обраћали су се будућности. То су једнако имали и епископи, и племићи и обичан народ. Духовна култура је трајала и у време турског ропства, све до ослобађања Космета 1912. године- хронолошки је осврт Драгослава Бокана на драгоцене тековине српске прошлости. Духовну културу је почетком двадесетог столећа наследила тзв. „интелектуална култура“- знање и образовање. Њени створитељи су, оцењује Бокан, покушали да човека одвоје од Бога, унизе богочовечанско јединство, раздвоје народ на сталеже... Сем губитка вере и својеврсног укидања цркве, интелектуална култура не бележи друге резултате, мишљења је Бокан.
  
• Не можемо бити без идеје вечности, без оне Србије чији је пут оивичен елементима духовне културе. У Русији је она обједињена са интелектуалном. Зато су руски великани културе поуке тражили код светих стараца. Руски интелектуалци знају да бити образован није исто што и бити паметан и мудар, те нам могу бити пример у трагању за својом идејом. Српска идеја заправо је православље српског стила и искуства. Прави просветитељи су нам доступни, само треба да их чујемо. Да не личимо на гладне који седе крај обилне трпезе... Странци када дођу на литургију у наше храмове виде сјај и топлину, нешто узвишено. Наше рођено што ми не препознајемо. Зашто смо одбацили нашу цркву и писмо, идеју да је вера важнија од икаквог политичког савеза, а то нам омогућава да живимо без свакодневних брига?Никакав „датум“ не може учинити да живимо спокојно. Веза са прецима је та снага- поручује Драгослав Бокан у ретко надахнутом, мишљу и речју богатом излагању.
  

• Црква смо сви ми, народ Божји. То је основ духовне културе која нас је цивилизацијски узвисила. Црква је наша мајка. Не смемо говорити о њој при погледу на „паркинге“ јер тако не добијамо ништа. Постајемо судије уместо да тражимо спасење- саветује Драгослав Бокан.
  

Са представљања књиге “Мајке Хришћанке“ у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

Књига „Мајке Хришћанке“, чији је аутор ђаконица Оливера Балабан, предстаљена је у недјељу 10. марта 2013. године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

У промоцији су учествовали: Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, Рајо Војиновић, новинар и народни гуслар, а на публици се обратила и Оливера Балабан, аутор дјела.

На радост и на духовну корист посјетилаца нашег сајта преносимо, интегрално, излагање Преосвећеног Епископа Јоаникија, поводом промовисања поменутог дјела.

“Земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства“

Ја сам ову књигу доживио као један лијеп подсјетник; без обзира што у овом дјелу, није казано све о материнству, нити о улози мајке у нашем народу, али је указано довољно на оне важне елементе у тајни материнства, укључујући улогу мајке у српском народу, свијести српског народа да је, заиста, милина читати. Овдје имамо имена која су нам позната, имена појединих личности које смо знали, а већим дијелом су заступљене личности мајки познатих из наше даље прошлости. Имена из новијег доба су освјежила наше памћење и ту тему. Видим да Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је написао лијеп предговор и дао подужи интервју о својој мајци Милеви, коју сам имао част да упознам, био сам на њеној сахрани и памтим њен царски лик, он је више пута понављао стих из поезије Тина Ујевића „Срце мајке је срце Богомајке“. Тиме је назначено да у садржају наше вјере православне има много тога што је, заправо, материнско начело, прије свега, најдубља тајна наше вјере везана је за материнство – оваплоћење Христово, рођење Христово одвило се кроз тајну материнства, које је, уједно, и богоматеринство, тако да је земаљско материнство символ овог најузвишенијег материнства – богоматеринства. У свим значајним светским религијама присутно је то начело мајчинства, на овај или онај начин, и код многих је уздигнуто до нивоа Божанске узвишености, а код оних примитивнијих облика религије није доспјело до Божанске узвишености.

Тајна материнства, свакако, крије много тајни, она је слојевита, дубока, кроз њу се пројављују тајне Неба и земље зато што је то, у суштини, тајна љубави. Лијепо се изразио у овој књизи Матија Бећковић о материнству, на себи својствен начин, кад каже „Ко има мајку има и оца и мајку, ко нема мајку нема ни оца ни мајку“. Кад видимо колико је он у својој поезији заступао тему очинства и земаљског очинства кроз личност његовог оца, кога је једва нешто мало запамтио и колико је стихова посветио оцу, своме оцу и тајни родитељства, ту би, свакако, нашли много и онога што се, на један фини начин, може односити и на мајку. Овдје, у овом интервјуу се Матија открио мало више. Иначе, интересантно је како је рекао да данас много проблема између родитеља и дјеце произлази из тога што родитељи желе да знају за све проблеме своје дјеце и што дјеца, мислим да говори о мало одраслијој дјеци, често оптерећују свим и свачим своје родитеље, а њему то није могло бити, јер да је откривао све проблеме, које је у животу имао, својој мајци не би она то могла преживјети, тако да је он имао тај осјећај за њену патњу, за њену пажњу, за њене молитве, за њене бриге, па је желио да је, колико је то могуће, поштеди, а заправо, ту се, кроз то неко ћутање, открила та дубока веза између мајке и сина.

Хтио бих да поменем да је мени, на религиозну суштину материнства први пут практично, указао један мој професор, стари професор Вујо Ћирковић, који је био врло интересантна личност. Предавао нам је граматику црквенословенског језика, што је мало досадно, али је он то знао да уљепша разним темама из живота, из историје, разним згодама и то је значајно професорско умијеће које није баш тако често, да професор на такав начин уводи дјецу у науку и заинтересује их за оно што им предаје. Говорио нам је: „Е, ви будући попови, шта ви мислите да ли је за дијете важнија улога оца или мајке?“. Неко од нас говори, углавном, ми мушкарци да је важнија улога оца, јер се код нас, у нашој патријархалној свијести, увијек мало потискивала улога мајке, а он каже: „Е, будући попови, нисте то добро схватили. Шта мислите, каже он, кад је човјек у невољи, хоће ли прије рећи „Помози ми оче“ или „Мајко мила, помагај“, чију ће помоћ најприје потражити. Наравно, каже професор, увијек ће се, то је тако свуда заступљено, прво сјетити мајке. На ова размишљања, на религиозну суштину материнства, ми је још више скренуо пажњу један руски писац, чијег се имена сада не сјећам, али знам да је био у оним Лењиновим и Стаљиновим логорима, дуго, преко 30 година. Био је, ваљда, непоправљив, нијесу га могли преваспитати и робијао је, скоро да се био навикао на робијање и те муке робијашке, али је редовно писао и биљежио. Кроз та страшна искушења, кроз која је пролазио под Стаљиновим режимом он је, будући одвојен од свог дома и својих родитеља, осјећао, а то је касније и посвједочио, да га прате и штите молитве његове мајке, која је била јако побожна и редовно се молила Богу. Он је то на крају исповиједио и уздизао врховну захвалност молитвама своје мајке, јер је, захваљујући њој, дочекао слободу и чак да касније буде афирмисани писац у Русији. Био је, чини ми се, јеврејског поријекла, али је био хришћанин.

Духовна суштина материнства

Нарочито је драгоцјено, по мом мишљењу, што ова књига указује да је и наша историја и наша национална култура, добрим дијелом ослоњена на тајну материнства, не само на тајну физичког материнства, оно је такође дубоко и значајно и за свако поштовање, али овдје се говори и о тајни духовног материнства. Кад погледамо мало у нашу историју од Светог Симеона Немање, па све до новијих времена, видимо једну галерију женских ликова, ликова мајки које су, уједно, биле и тјелесне и духовне мајке од Свете Анастасије, мајке Светог Саве, затим, овдје заступљене краљице Јелене Анжујске, царице Милице, односно кнегиње Милице, Јефимије и многих других. Не треба заборавити да је мајка првог Владике Петровића Данила под старост била монахиња, што значи да је она била и тјелесна и духовна мајка; звала се Ана. Кад помињемо ове велике личности из наше културне историје, скренуо бих нарочиту пажњу, рецимо, на царицу Милицу, како је наш народ зове, тај епитет њој и припада, и на Јефимију. Оне су те личности, те мајке које су оплемениле наш бол, наше губитке, наше трагедије, откриле духовну суштину не само материнства него и жртве, и страдања и имају значајну улогу у нашем утемељењу, да се одржимо као народ. У вријеме косовске и покосовске трагедије оне чувају наш дом, чувају нашу душу. Кнегиња Милица, касније монахиња Евгенија, зида манастир Љубостињу. Ту прима и монашки чин, код ње је дошла и Јефимија, која се, такође, замонашила, пјесникиња од које је остало неколико значајних пјесама. Једна од њих је извезена златним нитима, посвећена цару Лазару и, ако је неко успио да оплемени бол и да кроз своју поезију пројави племенитост душе и, заправо, надмоћ душе над трагедијом, то је онда Јефимија, ћерка господара драме, жена Угљеше, која је рано изгубила сина јединца и доживјела косовску трагедију, а свој живот завршила је као монахиња, посветивши се Богу и умноживши своје стваралачке таленте да, у том смислу, може служити свима за узор.

Скоро сам прегледао неке наше поменике, које сам налазио по манастирима, ово напомињем онако узгред, и видим помиње се много монахиња. Рецимо у поменику манастира Добриловине, а нарочито у поменику манастира Мораче, на десетине имена монахиња. Поставља се питање, гдје су те монахиње живјеле, јер се не назначује ниједан манастир из кога оне потичу, не припадају ни Морачи, ни Добриловини, а у добриловинском поменику говори се, рецимо, да су живјеле по селима, везане су за села. У кући кнеза Милике набрајају се чланови породице и помињу се монахиње Ана и Марија, која су најчешћа имена, а затим и монахиња Теофана, монахиња Марта, имена која су некако блиска нашим народним именима. Размишљао сам о чему се овдје ради, гдје су оне живјеле. Дошао сам до једне претпоставке, која се донекле потврђује, али још нисам сигуран, и овдје је износим као претпоставку – да су то биле удовице. Има неких назнака и у овом Матијином интервјуу, али на један другачији начин. Он говори како су живјеле те наше удовице све до скора, а таквих примјера је данас све ређе, таквих узвишених примјера честитости, жртвености, вјерности, мудрости, издржљивости и тако даље. Дошао сам до закључка да су то, дакле, биле удовице, које су у неком добу свог живота примале монашки чин или, наравно, неудате дјевојке, које су остајале, најчешће, код најстаријег брата и пазиле дјецу свог брата и имале, можда, најзначајнију улогу у васпитању дјеце. Не замјерите, поменућу нешто из наше породице. Честита ђаконица Оливера је у овој књизи објавила један интервју, који сам дао Светигори, о сјећањима на моју мајку Видосаву, али поменућу још један примјер. Наш покојни отац остао је рано без оца; баба удовица, исто оно што имамо код Матије, у суштини, се могло односити не само на моју бабу, него на многе и многе. Скоро све оне бабе које сам знао да су остале удовице, углавном су живјеле на такав начин, пазиле своју кућу, свој дом и дјецу, преузеле улогу и оца и мајке и часно то изнијеле, тако да не знам ниједан примјер да то није било тако. Било их је, наравно, али некако су упечатљивији ови позитивни примјери. У нашој кући била је бака Савица, која је преузела главну улогу у одржавању куће, преузела и мушке послове, вођење домаћинства, дјеца су била још мала а била је жива њена свекрва Стана, удовица, такође, и Стоја, неудата тетка мог оца по мушкој линији. Имам осјећај, с обзиром на то како је покојни отац помињао њих двије, ту баку и тетку, да су оне, заправо, васпитале мог покојног оца, више него мајка, јер је мајка морала да брине о кући, а нарочито та Стоја која је живјела, просто, као монахиња.

Дубље материнство упечаћује у личностима дјеце љубав, вјеру, молитву, честитост

Имао сам прилике да видим у једном дому, био сам мали, још памтим оне заједнице, задруге по нашим домовима гдје је живјело више чланова у породици, па су живјела по два брата заједно, поједини се никад нису ни дијелили, да уђем, да не помињем околности, у једну кућу, да обиђем све просторије, био сам мали, десетак година можда у оном периоду кад је дијете радознало да све види и да се свему диви. Ушли смо у један собичак и тамо осјетио један посебан мирис. Ту је живјела једна већ стара дјевојка, која је умјела да сабира оно пољско цвијеће и то је мирисало као тамјан. Једина је она била у тој кући побожна и знам, сигурно, било је доста дјеце, да је оставила најјачи печат на њиховим личностима управо зато што је била побожна. Пренијела им је своју љубав и своје молитве, а колико су они тога били свјесни говори то да су је вјечито са благодарношћу помињали. Ово помињем зато што хоћу да кажем да је материнство врло слојевито. Имамо лијепе случајеве да тјелесно материнство достиже или прелази степен духовног материнства и то су, заиста, лијепи примјери, али имамо и примјера да се све завршило на тјелесном материнству и то очигледно није довољно. Иако можемо говорити да и то материнство подразумијева и жртву и љубав, али да се уздигне до духовног материнства није баш тако лако и ту долази до изражаја вјера, која је много значајна, али имамо и други моменат. Ја не знам ниједну мајку, ако је посматрамо у односу са њеном дјецом, а да није побожна. Свака мајка страхује за своје дијете, ако је нормална личност, а то материнство је много значајно за остварење личности жене и то је толико раширена појава да, ако сагледавамо мајку у односу према дјеци, наћи ћемо неку дубинску религиозност и страх Божански и трепет и молитву за своју дјецу и спремност да све жртвује за своју дјецу. Међутим, ако остане на нивоу неких нагона то још није, заиста, довољно. Оне мајке, које могу да пројаве дубље материнство, доносе прави плод, упечаћују у личностима своје дјеце љубав, вјеру, молитву и честитост и то је нешто највеће што родитељ може да да свом дјетету.

Поменуо бих, овом приликом, једну мајку, коју ви многи знате, Јованка се звала, мајка Радована Караџића. Срео сам једном ту честиту мајку и мислим да је она свијетли примјер мајке хришћанке. Ево како смо разговарали. Ја сам је нешто тако питао, она је била стара жена, а била је заинтересована за разговор, и јадала ми се како долазе разни новинари; за Радована се није знало ни гдје је, ни шта је. Она као мајка, наравно, стрепи и тугује и пати, али прича своје муке: “Долазе, каже, ови новинари из свијета, па ме питају какав је био као дијете, какав је био као дјечак, као младић“. Хоће, отприлике, да испипају да ли је био геноцидан још од утробе мајке. А она каже: “Вазда ми је, дјецо, Бога ми, био добар. Вазда ми је доносио радост у кућу, вазда ми је доводио лијепо друштво, лијепо учио, лијепо се ишколовао“. “А, каже она, је ли ти тешко кад не знаш гдје је, па ти јављају можда је погинуо или ко зна како му је сада“. “Па јесте, каже, дјецо богоми, тешко ми је, како ми није тешко, али се, сјетим, каже, оних синова, оне омладине, оних момака који су изгинули под његовом командом, бранећи отаџбину, па немам право да се жалим, јер и њих су мајке рађале. Сјетим се како је њиховим мајкама, оним мајкама које су остале без синова, па немам разлога да се жалим. Само се молим Богу да издржи до краја, да сачува свој образ и да не изда српство“. Једна њежна душа каква је била та мајка Јованка. Коју годину пред смрт имала је тешке срчане сметње, али таква храброст и таква величина карактера, и последњом својом снагом укрепљује свог сина да издржи и да не поклекне. То је, заиста, за мене било нешто величанствено и жао ми је што нисам био у прилици да будем на њеној сахрани.

Кад сам говорио о монахињама хтио сам да кажем нешто о духовном материнству које није тјелесно, али има такође велики значај. Имамо честе примјере да, рецимо, нема крвне везе, али да је некоме толико нека мајка, усвојивши неко дијете или пак припазивши дијете од свог дјевера и слично, да, заправо, постане права мајка томе дјетету, да оно није лишено материнске љубави и да оно има доживљај мајке у пуноћи. Таквих примјера имамо, како би иначе настале те наше народне пјесме, које су дубоке и толико васпитне као што је пјесма “Јетрвица адамско кољено“ или многе друге у нашој култури, нашој писмености, а монахиње, оне које су, стварно, достигле тај квалитет духовности да могу позитивно да утичу на људе, могу бити духовне мајке и одраслим људима. Тако да многи и од монаха и од свештеника и од вјерника поједине монахиње, које су срели у одраслим годинама свог живота, који су имали, дакле, прилику да с њима разговарају, да се обогате њиховим духовним богатством, њих сматрају духовним мајкама. То што налазимо у нашим поменицима, а много тих свједочанстава је, на жалост, заувијек пропало, само је дио онога што свједочи о томе шта је држало наш народ те је показивао силу свог карактера и што га је оспособљавало да носи свој крст у својој мукотрпној историји.

Тему материнства не можемо гледати изоловано ван контекста Цркве, ван контекста вјере и ван контекста породице. У суштини, на исти или сличан начин могли бисмо говорити и о очинству, и оно је, такође, значајно. Улога оба родитеља за васпитање дјеце и за њихово напредовање, за духовно сазријевање је веома значајно. Не знам коме бих дао предност, мада, углавном, видимо да људи, ипак, више истичу улогу мајке. Међутим, иако је тачно да онај ко нема мајку он нема ни оца, ни мајку, јер мајку не може нико да замијени, али су, наравно, повезане те тајне – тајна очинства и тајна мајчинства и по самој природи, али и у духовном смислу.

Користим се приликом да захвалим Оливери Балабан што је уложила лијеп труд и овдје сабрала житија, која је и сама писала, и користила доста литературе, направила једну, заиста, интересантну књигу, од која човјек не може да се одвоји; од прве до посљедње странице све је лијепо, интересантно и веома поучно.

Извор: епархија Будимљанско-никшићка

http://www.eparhija.me/promocija-knjige-majke-hriscanke-niksic-2013

Звучни запис са промоције: http://www.svetigora.com/node/12509