Својом Канонском посјетом ЦШО Св. Саве у Винипегу, владика нам је донио свеобухватну радост. Сунцем смо се огријали споља, али свој унутрашњи простор смо нахранили Архипастирским благословом. Вјерници Српске православне цркве на западним обронцима богомспасајеме Епархије канадске, почашћени су светом архијерејском Литургијом, у четврту недељу Великог поста – недељу Средопосну.

У овим данима поста, наш владика нас је поучио да смисао нашег уздржања није само одрицање од оних драгих ствари, или нечег према чему смо слаби. Пост није само оно због чега ћемо спутавати нека од својих тјелесних чула. Владика нам је у својој бесједи говорио о посту суштине. Објашњавао је својој духовној дјеци трајање поста кроз богослужбени круг. Говорио је о његовој форми и суштини, те основним вриједностима које нису једноставне. У говору страхопоштовања , пост није представљен као површни начин наших изражавања наших осјећања или доживљаја наше вјере. Пост је нешто много веће. Узимајући у обзир да је он за вјернике нешто по чему живе и то им је руководство, он је тиме узвишен и све друго са собом уздиже. У својој бесједи владика рече: „вријеме у којем живимо поклања различите ствари. Нуди много тога са привидним уживањем. Тек онда, када се успори или заустави трка понуђеног живота, схватимо да смо се уз такав начин много више изгубили, него што смо се добили. Са постом се одричемо некаквих ствари у себи, али себе не губимо, већ добијамо. Пост је наше једно крило, а молитва је друго. Уз њих можемо доспјети у висине Неба, и тамо остати вијечно спокојни, и блажени.“

Владика нас је на Литургији поучавао и причестио. Добили смо подстицај за врлине и благослов. У огледалу нашег сабрања око свог Епископа, угледали смо своју снагу и доживјели свој светосавски идентитет. Поносни смо таквом сликом и захвални на свакој ријечи поуке и савјета.

Након свете Литургије и свечаног ручка одржали смо Ванредну скупштину чланства ЦШО којом је предедавао Владика Георгије. Тражили смо начин којим бисмо узрастали као заједница. Чули смо све критике, све похвале и све савјете. Додирнуо нас је благослов у вези свих подухвата за напредак наше заједнице – Православних срба у Винипегу.

Кратко је наш владика боравио међу нама, у својој Канонској посјети. Осјетили смо га као што гости осјећају свога домаћина. Међу нама, он је био то. Не гост, већ домаћин. Његово преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије, посјетио нас је и отишао. Благослов је остао! Благослов светог Саве и јединство његове браће, кроза све вјекове, и сву вјечност. Амин.

У Винипегу 14. Априла 2013.

Јереј Александар Црногорац

Извор: Епархија канадска

• Један од најистакнутијих балканских интелектуалаца данашњице, изузетно теоријски и емпиријски утемељен лекар психијатар, књижевник и свестрани ерудита, проф. др Владета Јеротић био је гост трибине „Православље и млади“, приређене 11. априла ове године у ваљевском Центру за културу. Тема „Можемо ли учити да волимо?“, савременом човеку, чини се, нарочито атрактивна имајући у виду утицаје потрошачких култура те обезличење и све израженију отуђеност човека-
  

Шта је љубав- питање је за чијим се одговором трага од памтивека. Да ли је љубави и у ком облику било кроз историју човечанства? Великани старогрчке литературе Есхил, Софокле и Еврипид о њој су писали као трагедији. Дакле, и у претхришћанско време појмљена је љубав. Али, од Христа тек на прави начин.

Човек је дат и задат, указује на стару изреку академик Јеротић и објашњава:

• Човек је дат генетском структуром, пренаталним добом и васпитањем током прве три године живота у породици. Уколико је има, разуме се, будући да је данас све више деце без породица. Примера ради, у Европи данас 30 одсто људи живи ван брака. Иако у модерно доба масовно, отуђење није савремен појам. Дотиче га се и апостол Павле, говорећи о отуђењу од Бога које води и до отуђења од људи. Јер, кад нема Бога у људима, кога онда да волимо? Иако сам као лекар учио да памћење почиње од треће године живота, савремени научни истраживачи тврде да чак и фетус све памти јер има тзв. ћелијско памћење. Такође, и Свети оци су говорили женама да пазе шта чине током трудноће. Изгледа да су знали да фетус треба да буде сигуран и вољен. Наравно, учење да волимо почиње од љубави међу родитељима.
  

• Заљубљеност је осећање виђења Бога у другој особи. Ако у браку не прерасте у љубав, може се извргнути у мржњу. Руски свештеник Илија Шугајев тврди да се љубав у браку стиче. Лично, имао сам добар брак без деце. То је правило- бракови без деце или постају бољи од оних са децом, или се брзо растављају. Човек је духовно, интелектуално, емотивно и физичко биће. Нема идеалног брака. Али, добар је сваки у ком су бар два дела човековог бића испуњена. А то се постиже радом на себи, упознавањем и преправљањем сопствених мана. Кајањем и покајањем- метанојом, преображајем... Брак се мора неговати јер се јавља досада. Њу је најлакше победити посвећивањем духовном животу. Негујмо га кроз православље. Јер, колико год да одмакнемо у том процесу самоспознаја и самоостваривања, далеко смо од досаде јер он је неисцрпан- саветује профе. Владета Јеротић. Дух никада није стар и неспособан за промене. То је, заправо, та задатост човековог бића.
  

И муж и жена треба да желе дете. Има храбрих жена које рађају децу иако мушкарци неће брак. У својој психотерапеутској пракси, проф. Јеротић имао је случајева да деца одлазе чак у Америку у потрагу за очевима. То никако није добро јер оставља извесна емоционална оштећења. Такође, у новије време, бележи се пораст агресије међу супружницима те у многим градовима имамо сигурне куће за жене, у Нишу чак и за мушкарце. Спас од тога једино је у вери, наглашава искусни научник и терапеут. Уколико је, пак, растава брака неминовност, најбоље је да се она догоди када дете има највише три године и да родитељи убрзо потом ступе у нове брачне заједнице. У супротном, дете бива под великим утицајем родитеља са којим је остало да живи. Некада су то увек биле мајке, а данас је све чешћа појава да очевима припадне старатељство над сасвим малим дететом. Разводи никако нису добри у адолесцентском периоду детета, од дванаесте до осамнаесте године. Одговарајући на питања посетилаца, проф. Јеротић дотакао се све актуелније теме усвајања деце у хомосексуалним браковима. Појава склоности ка истом полу датира од древне сумерско- вавилонске цивилизације. Зачетник психоанализе Сигмунд Фројд сматрао ју је продуктом грешке у васпитању, док поједина истраживања показују да је она урођена код пет до седам одсто припадника. Истакавши да лично не би одобрио усвајање деце истополних партнера, проф. Јеротић рекао је да нека психолошка испитивања показују да деца одрасла крај „два оца“ или „две мајке“, иако воле своје „родитеље“, у пубертету већином показују склоности ка супротном полу. Дакле, оно природно у њима побеђује. Упитан да прокоментарише недавно масовно убиство у Великој Иванчи које је потресло Србију, проф. Јеротић је је објаснио да сви у себи носимо и Бога и ђавола, те да се никад не зна кад ће зло у нама да букне. Случај у младеновачком селу код нас је редак. У западном свету такви злочини се чешће збивају. Људи су узнемирени јер у свима провејава страх да ли би некад и сами могли исто учинити. Психичке болести могу бити генетске, али и стечене. Људи се боје лудила.

Гостовање академика Владете Јеротића изазвало је фантастично интересовање Ваљеваца, будући да је сала Културног центра била недовољно велика за посетиоце. У наставку трибина „Православље и млади“ које, благословом Епископа ваљевског г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница, гост ће поново бити Милица Новковић, ауторка „Породичног буквара“. Разлог томе, навео је јереј Дејан Трипковић, јесу бројни захтеви суграђана за упознавањем и применом стваралачких метода васпитања деце чији је заговорник Милица Новковић.

Јадранка Јанковић

Храм Сабора Српских Светитеља је у изградњи, 2004. године освештано је земљиште за Храм, 2007. изливени и освештани темељи, а од 06. фебруара 2011. године у богослужбеној употреби. При Храму су две парохије, а свештенослужитељи јереј Сретен Лазаревић и јереј Бранислав Мишковић.

У Храму се чува и део моштију св. Епифанија, св. Елефтерија, св. Јована Сучавског, св. Безсребреника и Исцелитеља Пантелејмона, и још петорице руских светитеља.

Епископ Милутин је најпре посетио манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана, Бањску, где га је дочекао игуман Димитрије који је укратко изнео историјат и садашње стање ове задужбине Светог краља Милутина. После кратког разговора о свакодневном животу и раду у овом манастиру, владика Милутин је наставио пут према манастиру Соколици, где га је са радошћу дочекао домаћин, Епископ рашко-призренски и косовско метохијски г. Теодосије.

Манастир Покрова Пресвете Богородице, Соколицу, краси чудотворна Мајка Божја Соколичка која, како сведочи игуманија Макарија са својим сестринством, свакодневно чудотвори и својим омофором чува ову светињу од „глади, природних непогода и најезде туђинаца“. Чудотворство ове светиње показује се не само на верним православним, већ и на свима другима који са искреном молитвом приступају овој светињи. И ми смо се помолили пред њом тражећи милост Божју за многострадални српски род и све људе добре воље. После тога смо посетили манастирску иконописачку радионицу и упознали се са радом мати Макарије и њених сестара.

На путу до свете Грачанице, епископи су накратко посетили и храм Светог великомученика Димитрија у Косовској Митровици, који се ових дана фрескопише и опрема како доликује да православни храм заблиста у благољепију. Речи добродошлице у име свештенства и верног народа Косовске Митровице и кратак историјат храма пренео нам је старешина храма протојереј-ставрофор Милија Арсовић. Епископ Милутин се посебно интересовао за стил и начин рада фрескописаца.

У вечерњим сатима смо пристигли у манастир Успенија Пресвете Богородице, Грачаницу, ктиторски бисер мађу бисерима Светог краља Милутина. Ту је епископе и пратњу дочекала настојатељица манастира, игуманија Ефросинија. Поклонили смо се светињи у којој су се вековима пре нас молили знани и незнани монаси и молитвеници, а чије молитве, чини нам се, и дан данас брује овим светим храмом.

Сутрадан, после свете Литургије и причешћа, као и окрепљења у манастирском конаку, настављамо путешествије према српском царском граду Призрену, у који стижемо пред обновљен Саборни храм Светог Георгија, вековно седиште Епископа рашко-призренских. У дворишту смо посетили недавно рестаурисану црквицу Светог Ђорђа са доста оштећеним фрескописом који је од силине огња изгубио пигмент и оскрнављеним гробом митрополита Јоаникија, који је служио верном народу ове епархије од 1771. до 1818. године“. Епископу Теодосију је овде обновљен и Епископски двор који је изгорео у мартовском погрому.

Шетајући кроз град Призрен поред реке Бистрице долазимо до Српске православне богословије Свети Кирило и Методије пред којом нас дочекује секретар Богословије, јеромонах Андреј, и нама ваљевцима добро познато насмешено лице професора Душана Ђаковића, дипломираног теолога, ваљевца и врло даровитог појца, за кога чујемо само речи хвале.

Пред обновљеном зградом Богословије насмешена лица ученика који у реду прилазе епископима за благослов. У богословској капели топле речи добродошлице владике Теодосија и одговор на те речи љубави епископа Милутина, који је похвалио изнад свега храброст и добро учење будућих проповедника Христове речи. Епископ је позвао богослове да буду свесни своје улоге у историји Српске Православне Цркве на овим просторима, али и на висини задатка служења Богу и свом народу.

Богослови су у својој учиноници почастили епископе и госте милозвучним певањем богослужбених, старих народних српских и руских песама. Дивно је било слушати пој ових младих соколића из гнезда старе призренске Богословије. Богослови су епископа Милутина даривали књигом о историји Богословије украшену својим и професорским потписима. У тренуцима док напуштамо Богословију још у нама одзвања пој многољествија из грла младих богослова. И ми њима кроз молитву упућујемо речи: На многаја љета!.

На кривудавом путу кроз кањон реке Бистрице у нашим очима засија се манастир Светих Архангела код Призрена, царска лавра Цара Стефана Душана. Окупана пролећним сунцем, ова вечно млада старина купа миомирисом тамјана околне стеновите стране кањона чувајући тајну опстанка и останка Србаља на овим просторима. Дочекује нас мио лик архимандрита Михаила, топао дочек људине који се и у овим тешким временима стара и чува Призренске Архангеле, а у томе га помажу Свети Архангели и све Силе Небеске. Велики је то подвиг, баш као и обнова и подизање конака са параклисом на темељима старих. „Молите се ви Богу за нас, а помозите колико можете, и Бог ће дати молитвама Светих Архангела да се још дуго овде састајемо и служимо Светињи и народу“, каже овај горостасни архимандрит.

Окрепљени снагом молитве на овом светом месту већ хитамо даље према Ђаковици и храму – манастиру Успенија Пресвете Богородице, у којој тихује мати Теоктиста са монахињом Јоаникијом и још две старице. Четири старице уз обилну помоћ Пресвете Богородице одолевају овоземаљској сили на овом „грдном судилишту“. Доживесмо да окусимо скромно, а, чини нам се, најслађе, послужење од срца оних које дочекују многе по старим хришћаниским обичајима, којих овде, у Ђаковици, више не би било да нема мати игуманије и њене три самолитвенице.

Касно пред вече епископи Милутин и Теодосије, уз звоњаву манастирских звона и пој монашког братства пристижу у манастир Дечане, где их дочекује архимандрит Сава са братијом јего. Царска лавра стоји постојано у славу Бога, а молитвама ктитора Светог Стефана Дечанског. Епископи су у храму целивали мошти светитеља и помолили се Светом Стефану да нас подржи код Господа да у вери останемо и опстанемо на овим просторима и свуда где православни Срби живе. Архимандрит Сава поздрави нас и дочека са надалеко познатом добродошлицом дечанског монаштва. Говори нам о животу и раду вредних монаха и житеља манастирских, о тежини постојања на Косову и Метохији данас, о плановима за будућност, о будућем трајању на овој свесрпској Голготи...

У прве знаке вечери враћамо се за Косовску Митровицу и манастир Бањску где се опраштамо од Епископа рашко-призренског Теодосија, захваљујући се на његовој доброти којом нас је обилато даривао у ова два дана колико смо боравили у његовој Епископије. Захваливши се Епископу ваљевском Милутину на помоћи која је већ достављена Богословији, владика Теодосије нас је отворена срца позвао да се опет нађемо на овој светој и крвљу мученика натопљеној српској земљи.

Пољубивши праг свете Грачанице изрекли смо данас најсветију српску молитву: „Ако те заборавим Косово и Метохијо, српска земљо, српских прадедова, нека и мене заборави и десница и левица и памет и све што је моје, јер без тебе ја ничег немам!“ Одлазећи из срца Србије волели би да са собом носимо и сву тугу и радост, сву тежину и благодат, све сузе и смех, сву доброту и страхоту, свих добрих људи са Косова и Метохије...

Извор: Епархија ваљевска

На преко 10.500 хиљда страница први пут сабрана дела Владике Николаја. Тринаест томова од којих је сваки том 700-1000 страницеа, у еко кожи са златотиском. Први пут велика биографија Владике Николаја у луксузном издању, са фотографијама у колору које прате живот и дело владике Николаја....

Промотивна и мисионарска цена комплета од 13 томова са монографијом на поклон је 50 Еура у динарској противвредности.

Више информација на телефон: 015-349-309 и мобилни умрежени број: 066-800-56-35

Додатне информације на интернет страници: http://www.glascrkve.com

Продајна места Гласа Цркве: Милоша Обили 10 15000 Шабац и

Чумићево сокаче 28 11000 Београд

У ово, по наш народ, изузетно тешко време када су негативни притисци на народну душу све већи, а на његову територију доживљавају своју кулминацију, велика је радост била видети толики број верника који су својим доласком у Ћелије и песмом Богу живоме показали да за наш народ има наде и да ће Срби на овим просторима опстати само ако буду уз своју Православну веру која се потврђује кроз Свету Литургију.

Празнично прослављање овог, по речима Епископа Атанасија, четворопразника: Недеље (Васкрсења Христовог), Благовести, Крстопоклоне недеље и Преподобног Јустина Новог Ћелијског почело је служењем празничног бденија. По благослову Епископа Ваљевског Господина Милутина, који је овом приликом био у посети многострадалном народу српском на Косову и Метохији и који је уручио хуманитарну помоћ сакупљену од верног народа ваљевског краја ученицима и професорима Призренске богословије, празнично бденије служио је Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) уз саслужење свештенства Епархије Захумско-херцеговачке и Епархије Ваљевске, а уз молитвено појање сестара манастира Ћелије.

Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ умировљени Захумско-херцеговачки Господин Атанасије уз саслужење свештенства Митрополије Црногорско-приморске, Епархије Захумско-херцеговачке и Епархије Ваљевске, а уз молитвено појање ћелијских сестара и богослова Епархије Ваљевске. У последње две деценије велику радост је причињавало присуство игумана манастира Дајбабе архимандрита Луке, који је увек на празник Благовести доводио велики број верника из Црне Горе, међутим ове године наш отац Лука се преселио у Царство Небеско, али верници који су годинама са њим долазили поново су учествовали у Литургијској прослави овог великог хришћанског празника. Нарочиту радост у прослави овог празника чинило је учешће великосхимника Симеона (Крајиновића), светогорског монаха из Каруље, који је родом из ваљевског краја.

У току Свете Литургије са Косова и Метохије је пристигао и Епископ Ваљевски Господин Милутин у пратњи Архијерејског заменика Архимандрита Петра доносећи благослове из највећих српских светиња. Епископ Атанасије је позвао сво свештенство које му је саслуживало да приђе да узме благослов од Епископа Милутина који долази са мученичке земље српске.

По прочитаном Светом Јеванђељу окупљеном народу својом беседом обратио се Епископ Атанасије. Он је нагласио да је наша вера крсно-васкрсна вера, а да је овај празник четороструки празник када прослављамо и оца Јустина, благовесника и поклоника Свете Тројице који је посведочио и благовестио о Светој Тројици, о Христу Богочовеку и о Пресветој Богородици. Отац Јустин је данас знак Божији међу нама, не само у манастиру Ћелије, него и у целом српском народу... он је ватрени бранилац крсно-васкрсног народа српског, речи су Владике Атанасија. „Он је за Косово и Метохију лио сузе, а верујемо да то и данас пред престолом Божијим чини. Данас има и новомученика Косовских као што су монаси Харитон и Стефан“ подсетио је Владика и нагласио да српски народ није народ култа мртвих, него је народ култа живих, зато што је наш народ народ срца и када укључи срце, а не разум онда спознаје истину, док га западни просветитељи увек уче да свет поима само разумом.

„Српски народ данас је побожан, он верује срцем које није само емоција него је срце цео човек, а уместо речи емоција много је лепше користити реч осећање. Наш народ је дубок народ, али није непогрешив, не треба обожавати народ... Највећи критичар јеврејског народа је Мојсије који га је критиковао јер га је волео, а исто тако код нас највећи критичари српског народа су Свети Николај и Свети Јустин... Народ треба волети, с народом састрадавати, с народом опстајати и остајати. Треба се молити за народ на Косову. Наш и Ваш драги Владика Милутин био је синоћ до поноћи на Косову ишао је и носио помоћ и хвала му. И браћа Грци помажу наш народ доле који ће сигурно опстати.... „Жив је Бог и жива ће бити душа наша“ говорили су пророци у најтежа времена. Ми живимо вером, живимо надом, живимо љубављу. Вера је по речима Апостола Павла као котва коју бацаш са обале бурнога мора, али ова котва вере досеже до трећега неба, досеже до камена, а камен наше вере је Христос. Човеку није природно да мрзи, јесте да тугује, да жали, па и да се жали, али да буде човек пре свега. Тако су гајили и васпитавали Србе Николај и Јустин. Окупљамо се овде у Светињи која је испуњена његовим молитвама и његовим сузама и његовим уздасима. Говорио је Свети Божији угодник: „Држимо се неба, макар сузом, макар уздахом, макар вапајем то је јаче него било шта у свету“. Владика је позвао да се молимо Богу и за Православне у Сирији који данас много страдају. Отац Јустин је говорио да овај свет има спасења, јер има Спаситеља. Бог је дошао у телу, стардао је у телу, издржао и васкрсао. Наш је пут ка небу. Човек је небо-земно биће. Земљом ходи, а неба се држи, то је оно чега треба да се држимо. Ми да имамо наде, истрајности, трпељивости. Треба плакати, али не треба кукати. По народној песми: „Кад јунак плаче и небо се тресе“. Треба ићи по оном народном трокорачном Јеванђељу: „Треба стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Молимо се Богу за нашу браћу и сестре и децу на Косову и Метохији, а сви смо мање више на Косову и Метохији. Ми смо народ вере, народ Васкрсења, народ Крста, народ Благовештења. Хвала Владики Милутину на овом благослову, а још више хвала му што је био на Косову и Метохији и што ће опет сигурно ићи“ Поручио је Владика Атанасије и на крају захвалио игуманији манастира Ћелије мати Гликерији и свима што долазе у манастир Ћелије и поручио је да је Српска Православна Црква последњи стуб одбране Косова и Метохије. Своју беседу завршио је речима о Пресветој Богородици: “ Богородица је нас са Богом сродила, ородила, сјединила, она је земљу онебесила, а небо оземљила, Бог се оземљио, оматеријализовао, јер је постао тело , зато га и сликамо. Томина сумња у Васкрсење је била побуда за нову веру у Васкрсење онда када је хтео да опипа да види те ране. Христос је допустио да те ране опстану и по Васкрсу. Не боји се наша вера провере. Достојевски је говорио да је његова вера прошла кроз огањ сумње и постала је светија и крепкија-прекаљена. Немојмо се бојати искушења која долазе.„С Нама је Бог разумите народи“ певамо ових дана. Бог је Емануил-с нама је Бог. Богу нашем у Тројици дивном, смиреном Богу, Богу љубави, дуготрпљења, Богу Судији Оцу, Сину и Духу Светоме слава сада и увек и у векове векова. Амин.“

На гробу Преподобног Јустина Новог Ћелијског верном народу обратио се Епископ Ваљевски Господин Милутин. Он је окупљеном народу поручио да је о Косову тешко говорити овде, али да је лако ако човек оде тамо и увери се у чињенично стање. Владика је сабраном народу говорио о његовом сусрету са Богомудром игуманијом манасатира Грачанице која му је приликом добродошлице поручила: „Добро дошао Владико на Косову и Метохију, али добро сте се сетили да дођете“. Владика је рекао да су му ове речи игуманије Грачаничке од великог значаја и да су опомена и њему и свима нама да чешће посећујемо Косово и Метохију које ни географски није далеко. Он је додао да је Косово и Метохија на Крсту, али да без Крста нема ни Васкрсења. У Призрену Епископ Милутин је посетио Богословију „Светих Кирила и Методија“ која има 28 ученика којима је упутио речи Оца Јустина: “ Ви сте драги ученици исповедници вере Христове“. „Мисио сам да су тужни и у страху, али нисам био у праву. Та деца су певала и на својим инструментима свирала лепе песме са Косова и Метохије. Више се пева тамо него овде. Они су певали црквене песме када смо кренули из Призрена иако је ту било пуно Шиптара“ речи су Владике Милутина. Он је такође посетио и четири старице у Ђаковици где се задивио њиховој вери и радсти која се тешко може наћи овде у Србији. Оне су поручиле Епископу: „Ми се не бојимо, ми ћемо опстати овде“. Владика је посетио и манастир Дечане који по његовим речима сведочи да је Црква Христова непобедива. Такође Владика Милутин је свима поручио: „Међу нашим народом тамо нема страха. Помолимо се Господу благом за наш народ српски на Косову и Метохији. Речи нашег народа са Косова и Метохије су речи оптимизма“. Он се овом приликом захвалио Валадики Атанасију што га је заменио да служи Свету Литургију, јер је гледао да што дуже остане на Косову и Метохији, јер сваки тренутак проведен тамо је од непроцењивог значаја. „Косово је на Крсту, али Васкрсење долази“ поручио је Епископ Милутин.

Јереј Дејан Трипковић

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника, истакавши да су Благовести почетак нашега спасења, јер се Пресвета Богородица удостојила да од овога празника постане Мајка Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа.Трећа недјеља Васкршњега поста је посвећена часном и животворном Крсту, те је преосвећени владика истакао значај и важност Часног Крста у икономији нашега спасења, истакавши да су Благовијести почетак икономије спасења , а животворни Крст и трећа недјеља која је посвећена животворном Крсту даје нам укрепљење, да истрајемо у подвигу поста. Беседa

link for download: here

После прочитаног Јеванђеља, прота Драгић је изговорио веома надахнуту беседу говорећи о празнику Благовести, који се такође прослављао. Прота Драгић, који је веома познат и као историчар и летописац наше Цркве, није пропустио прилику да се дотакне у својој беседи и историјских чињеница везаних за празник Благовести, живота Господа Исуса Христа, као и историсјког контекста прослављања Благовести у нашем народу.

Извор: Епархија крушевачка

Беседа о. Драгића Илића по Јеванђељу

12:51 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла

Животворни Крст Господњи коме је посвећена ова, средишња недеља свете Четрдесетнице, по речима Његовог Преосвештенства подсећа нас да смисао нашег подвига у време Часног поста није само у одрицању од одређене врсте хране, него је смисао нашег подвига, првенствено гледање и угледање на највеличанственију жртву, крсну жртву Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа из које ми и црпимо животну снагу за сваки наш подвиг Богу угодан.

Празник Благовести Пресвете Богородице, је у мноштву лоших вести времена у коме живимо, прави лек за душу по сведочењу Његовог Преосвштенства, једина истинска вест, увек актуелна, вест која доноси непролазну радост вечног живота у заједници са Господом, које су нажалост лишени они који Господа не прихватају за свога Оца, а Цркву за Мајку своју.

Преузмите звучни запис

Извор: Епархија бачка

После прочитаног Јеванђеља Епископ је упутио сабраном народу речи поуке. На Светој Литургији владика је рукоположио чтеца Славка Обрадовића службеника Централног магацина у чин ђакона. Литургијско сабрање настављено је трпезом љубави у сали поред Храма.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. др Јован

Download

Извор: Епархија нишка

Програм посете Његовог Преосвештенства Владике Давида предвиђа:

недеља 07. април – саборни храм ''Св. великомученик Кнез Лазар'' у Александрији: БЛАГОВЕСТИ и Трећа недеља Великог поста

10:00 часова – Св. Архијерејска Литургија и Слава Братства Светог Аве Јустина.

18:00 часова – Великопосно вечерње у храму Светог Архиђакона Стефана у Рути Хилу.

среда 10. април – храм ''Св. Апостол и Јеванђелист Лука'' у Ливерпулу:

18:00 часова – Св. Литургија пређеосвећених дарова.

четвртак 11. април – историјски саборни храм ''Св. великомученик Георгије'' у Кабрамати: 09:00 часова – јутрење Након јутрења прво предавање Њ.Пр. Епископа крушевачког Давида на тему „Есхатолошка свест ране Цркве (два еона) - омаж протопрезвитеру Николају Афанасјеву"

Након ручка друго предавање Њ.Пр. Епископа крушевачког Давида на тему „Смисао љубави и њена веза са правдом у јеванђелској проповеди светог апостола Павла"

18:00 часова – вечерње.

петак 12. април – храм ''Св. Архиђакона Стефан'' у Рути Хилу: 09:00 часова – јутрење

17:00 часова – Великопосни часови и исповест свештенства; и

18:00 часова – Св. Литургија пређеосвећених дарова.

субота 13. април – саборни храм ''Св. великомученик Кнез Лазар'' у Александрији:

09:00 часова – јутрење и исповест свештенства; и

10:00 часова – Св. Архијерејска Литургија.

недеља 14. април – про-катедрални храм ''Св. Сава'' у Мона Вејлу:

Четврта недеља Великог поста

10:00 часова – Св. Архијерејска Литургија.

Cаборни храм "Св. великомученик Кнез Лазар" у Александрији:

18:00 часова - Великопосно вечерње а затим свеправославни концерт црквених хорова поводом 20. годишњице оснивања хора сиднејске Лазарице.

11. априла 2013. године у Ваљеву академик Владета Јеротић одржаће предавање на тему "Можемо ли учити да волимо?".

О. Алексеј већ дуже времена није у послушању свом надлежном Епископу и без благослова служи и борави ван Епархије, због чега му је Епископ Теодосије након више опомена наложио да се причисли манастиру Св. Архангела код Призрена и врати у послушање Цркви. О. Алексеј је одбио да прихвати одлуку Епископа, након чега је, у складу са канонским предањем и правилима Цркве, стављен под забрану свештенодејства и причешћа до покајања.

ПРИЛОЗИ:

1. Одлука Епископа о премештају с. Алексеја у манастир Св. Архангели код Призрена, 26. фебруар

2. Одлука Епископа о забрани свештенодејства с. Алексеју због неканонског понашања, 21. март

Епархија рашко-призренска

Из неких од њих и данас се могу видети кошаре које су преко чекрка (каруља – чекрк) и канапа спуштене до мора. У њима се налазе монашке рукотворине за путнике пролазећих бродића који заузврат у кошару стављају нешто од хране или новац.

На Каруљи има десетак станишта, углавном комбинација дозиданог дела уз неку пећину, мада је често и читава келија једна пећина. У једној од оваквих келија живи Србин великосхимник отац Симеон (Крајиновић) који је на дан светих Хрисанта и Дарије, 01. априла 2013. године био у посети Епископу ваљевском Господину Милутину. Отац Симеон, који је родом из Причевића код Ваљева, већ 40 година живи и подвизава се на стенама Каруљским приносећи Господу молитве за српски род и за цео свет. Приликом његове посете и разговора са Епископом Милутином осећала се велика радост и монашка једноставност која краси светогорске монахе. Отац Симеон је својим присуством пренео делић светогорског амбијента у нашу Епархију. Посебно нас је задивила радост коју отац Симеон шири око себе певајући и плачући у исто време.

Он се у Епархијском дому, у капели Светог Јована Крститеља, поклонио чудотворној икони Светог Нектарија Егинског, а претходни дан је посетио светиње Епархије ваљевске: манастире Ћелије, манастир Лелић и манастир Јовању.