“Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски г. др Амфилохије, који је началствовао литургијским сабрањем и предсједавао сједницом, поднио је извјештај о свом архијерејском служењу и пастирској мисији у 2012. години са посебним освртом на мисију администратора Епархије Буеносајреске и јужно-централно-америчке. Епархијски савјет и Епархијски управни одбор су усвојили Завршни рачун за 2012. годину и Предлог буџета Митрополије за 2013. годину. У току сједнице, поднијети су и прихваћени извјештаји о раду Правног савјета, Богословије Светог Петра Цетињског, Издавачко-информативне установе ”Светигора”, Добротвовне установе ”Човјекољубље”, Поклоничке агенције ”Одигитрија” и других установа Митрополије.

Чланови два највиша црквено-самоуправна тијела у Митрополији су са дужном пажњом разматрали питања и проблеме остваривања јеванђељске мисије у Црној Гори. Спасоносна мисија Цркве се, и поред бројних проблема, и у 2012. години обављала успјешно што је примјетно кроз број новокрштених, обновљених храмова и манастира, рукоположења и монашења, организовање вјерске наставе за дјецу при парохијама и црквеним општинама, а посебно кроз учешће вјерног народа на светим богослужењима. Са жаљењем је констатовано да се, злоупотребом људске слободе, у Црној Гори и даље увећава број мртвачких сандука у односу на број дјечијих колијевки. Родитељи су, пред Богом, својом савјешћу и лицем свијета, позвани и призвани на родитељство и на одговоран однос према васпитању и образовању своје дјеце. Са великом радошћу су поздрављени градитељски напори на завршетку Храма Светог Јована Владимира у Бару. Констатовано је да ће посебан догађај, од значаја не само за Подгорицу, Митрополију и Црну Гору, бити најављено освећење Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици које ће извршити више православних патријараха, архијереја и свештенослужитеља из наше и других помјесних Цркава.

Епархијски савет и Епархијски управни одбор је, као и током претходних година, констатовао да је неопходно да се од стране надлежних институција припреми и у Скупштини Црне Горе усвоји Закон о правном положају цркава и вјерских заједница и Закон о реституцији одузете црквене имовине. Наглашено је да ти законски прописи не треба да обезбјеђују посебне привилегије Цркви него да се њима, у складу са важећим међународним конвенцијама и начелом одвојености цркава и вјерских заједница од државе, нормира слобода вјероисповијести и уреди правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Констатовано је да се вјерска настава и даље не одржава у јавним школама у Црној Гори и наглашено да нико нема право да родитељима и њиховој дјеци угрожава загарантовано право на вјерско образовање.

Православни вјерници у Црној Гори су позвани да се током предстојећег васкршњег поста духовно укрепљују спасоносним постом и духовно изграђују и утврђују кроз пост, молитву, праштање, покајање, хришћанске врлине и причешће како би на тај начин превазилазили савремене проблеме и искушења, превазилазили постојеће подјеле и били свјетлост свијету.

У току свете литургије, Митрополит г. Амфилохије је, за вишегодишње вјерно и ревносно пастирско служење у Цркви Христовој, одликовао правом ношења напрсног Крста Протојереја Обрена Јовановића, секретара Епархијског управног одбора Митрополије”.

Избор: Светигора Прес

У своје слободно време ђаци богословије су се упутили према селу Кистању, а из супротног смера је наишло ауто које је ишло право на њих. Ђаци су успели да се измакну, а из аута су се чули повици увредљивог садржаја и претње. Потом се поменуто ауто удаљило у правцу манастира Крке, да би се затим после десетак минута вратило из правца манастира и препречило пут према Кистањама.

Потом су из аута изашла четири младића старости око петнаест година. Опет претећи и увредљиво узвикујући да наши ђаци не могу и да неће доћи данас до Кистања. Претили су богословима да ће позвати своје старије другове. Тако је и било. Из правца насеља Јањево дошли су момци старости око двадесет и пет година са бејзбол палицама и металним шипкама, те су физички насрнули на ђаке наше богословије.

Богослови су покушавали мирним разговором избећи сукоб, међутим један од нападача је бејзбол палицом ударио ученика богословије М.С. по лицу и нанео му теже телесне повреде, због чега је хоспитализован у хитној помоћи у Шибенику.

Након тога, избила је општа туча у којој је осам ђака богословије задобило лакше телесне повреде.

Управа богословије у Крки најоштрије осуђује овај немили догађај, јер он није ничим изазван.Овим бруталним нападом на крчке богослове је тренутно нарушена безбедност и нормалан рад наше богословије. Мотив за овај инцидент може бити и јесте једино и искључиво верска и национална мржња. Најискреније се надамо да ће надлежне државне институције Републике Хрватске починиоце овога небивалог злодела привести правди и адекватно казнити. Овај мартовски погром крчких богослова доживљавамо као велики крст и страдање, али се као православни хришћани морамо молити Богу за починиоце овога злог дела који Хрватску не води према Европи, него према најмрачнијим периодима људске цивилизације.

Епархија далматинска

Џомић је саопштио да је у образложењу пресуде, суд навео да МУП у рјешењу није навео ваљане и јасне разлоге због којих је одбијен његов захтјев.

“Суд је констатовао да је МУП само цитирао законске одредбе, али да оне нијесу доведене у везу са чињеничним стањем које би суд могао провјерити. МУП је само навео некакав акт са ознаком ”повјерљиво”, а у поступку ми као странци није омогућио да се изјасним о томе”, наводи се у изјави Џомића достављеној агенцији МИНА.

Он је казао да се према оцјени суда, МУП у рјешењу није изјаснио о чињеници да у Црној Гори са породицом борави више од 18 година, и да је констатовао да против њега никада није вођен било какав поступак због угрожавања националне безбједности.

“МУП се није изјаснио ни о мом праву на спајање породице што је од посебног значаја имајући у виду право на породични живот сходно члану 8. Европске конвенције о заштити основних права и људских слобода”, рекао је Џомић.

Он је оцијенио да је суд из тих разлога усвојио његову тужбу, поништио рјешење МУП-а и наложио понављање поступка.

Џомић сматра да ова пресуда Управног суда, као и претходна из априла 2012. године, само потврђују стравичну незаконитост и злоупотребу МУП-а од тадашњег министра Ивана Брајовића и његових, како је навео, послушника из Подручне јединици полиције у Подгорици.

“Њихова имена до сада нијесам помињао, али ћу, ако опет наставе, морати и то да учиним. Већ пуне двије године МУП, лидер Социјалдемократске партије Ранко Кривокапић и Брајовић говоре о наводном ”поштовању закона” у мом случају, а Суд сваки пут поништи њихова акта као незаконита”, додао је Џомић.

Он сматра да се ради о класичном покушају прогона уз лијепљење етикета грађанима које у Црној Гори нијесу виђене од 1948. године и резолуције Информбироа.

“МУП ми је у поновљеном поступку налагао немогуће обавезе и захтијевао да у року од осам дана прибавим дозволу за приступ тајним подацима при чему није навео који су то подаци, код ког државног органа, па чак нису навели ни број ни датум тих докумената”, рекао је Џомић.

Правно посматрано, како је казао, МУП је покушао да фингира и води виртуелни, а не управни поступак, “односно да јавност, а потом и суд, погрешно увјери да је у мом случају вођен законит поступак”.

“Хвала Богу, таква незаконитост, видљива и из свемира, није могла да прође на Управном суду који је, по ко зна који пут, био на висини задатка у одбрани права грађана од злоупотреба функционера попут Брајовића”, рекао је Џомић.

Он сматра да МУП, након нове пресуде, треба да донесе ново рјешење и поново спроведе поступак по његовом захтјеву за добијањем привременог боравка из 2011. године.

Џомић је рекао да од министра Рашка Коњевића очекује да обрати пажњу на његов случај, “и да наложи својим чиновницима да поновљени поступак воде у складу са законом”.

“Надам се да је Коњевићу након ове пресуде јасно да МУП мора да рјешава по закону и да буде сервис грађана, а не поприште незаконитих прогона и партијска прћија у коју га је претворио његов претходник”, казао је Џомић.

Извор: Светигора прес

Овај отаџбински дискурс, чији је домаћин била Ваљевска гимназија 13. марта 2013. године, јединствен је и вредан покушај дефинисања настанка, развоја и перспектива сложеног и, скоро нимало уобличеног, појма српске идеје који ће можда означити прекретницу у српској култури данашњице.

Векови славе предака, надахнуће долазећих дана

Слово о српској идеји, скоро неизговорено до пред крај прошлог века, одређено је простором и временом. Дотаћи га се у храму знања (Ваљевској гимназији) који је васпитао бројне припаднике српске елите, те у близини места Сече кнезова, на ком је пала крв и изникла слобода, а у тринаестом „календарском кораку“ будућности коју су призивали наши преци, велика је радост и обавеза. Храброшћу и талентима својим разумемо српску историју- ону која и данас треба да нас надахњује. Бисери духовности и архитектуре (Студеница, Жича, Хиландар, Дечани...), славом мучеништва овенчано страдање косовских витезова, обнова Пећке патријаршије, сеоба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, устаничка војевања за слободу и модерну српску државу, покушаји уједињења Срба и други предачки аманети броје векове. Где смо данас и шта ће поколења од нас баштинити, запитао се Драгослав Бокан, свестрани интелектуалац и посвећени борац за идеју очувања српског националног бића.

• Ми остављамо живот без државе, поверења, осећања и смисла за реалност нашег српског пута. Због чега смо у бесцење распродали све славно и вредно у својој прошлости, из раскоши отишли у сиромаштво? Суштина сваког претка који је војевао битке и градио манастире била је нада за вечност. Они су мерили време од празника до празника, од сећања на велике победе до слављења свеца заштитника. Вечношћу су давали снагу свом постојању. Иако већма неписмени, неговали су духовну културу у којој није најважније образвање већ знање шта је смисао живота. Дан су почињали и на починак ишли молитвом, на посао кретали уз песму а причајући с децом обраћали су се будућности. То су једнако имали и епископи, и племићи и обичан народ. Духовна култура је трајала и у време турског ропства, све до ослобађања Космета 1912. године- хронолошки је осврт Драгослава Бокана на драгоцене тековине српске прошлости. Духовну културу је почетком двадесетог столећа наследила тзв. „интелектуална култура“- знање и образовање. Њени створитељи су, оцењује Бокан, покушали да човека одвоје од Бога, унизе богочовечанско јединство, раздвоје народ на сталеже... Сем губитка вере и својеврсног укидања цркве, интелектуална култура не бележи друге резултате, мишљења је Бокан.
  
• Не можемо бити без идеје вечности, без оне Србије чији је пут оивичен елементима духовне културе. У Русији је она обједињена са интелектуалном. Зато су руски великани културе поуке тражили код светих стараца. Руски интелектуалци знају да бити образован није исто што и бити паметан и мудар, те нам могу бити пример у трагању за својом идејом. Српска идеја заправо је православље српског стила и искуства. Прави просветитељи су нам доступни, само треба да их чујемо. Да не личимо на гладне који седе крај обилне трпезе... Странци када дођу на литургију у наше храмове виде сјај и топлину, нешто узвишено. Наше рођено што ми не препознајемо. Зашто смо одбацили нашу цркву и писмо, идеју да је вера важнија од икаквог политичког савеза, а то нам омогућава да живимо без свакодневних брига?Никакав „датум“ не може учинити да живимо спокојно. Веза са прецима је та снага- поручује Драгослав Бокан у ретко надахнутом, мишљу и речју богатом излагању.
  

• Црква смо сви ми, народ Божји. То је основ духовне културе која нас је цивилизацијски узвисила. Црква је наша мајка. Не смемо говорити о њој при погледу на „паркинге“ јер тако не добијамо ништа. Постајемо судије уместо да тражимо спасење- саветује Драгослав Бокан.
  

Са представљања књиге “Мајке Хришћанке“ у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

Књига „Мајке Хришћанке“, чији је аутор ђаконица Оливера Балабан, предстаљена је у недјељу 10. марта 2013. године, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

У промоцији су учествовали: Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, Рајо Војиновић, новинар и народни гуслар, а на публици се обратила и Оливера Балабан, аутор дјела.

На радост и на духовну корист посјетилаца нашег сајта преносимо, интегрално, излагање Преосвећеног Епископа Јоаникија, поводом промовисања поменутог дјела.

“Земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – богоматеринства“

Ја сам ову књигу доживио као један лијеп подсјетник; без обзира што у овом дјелу, није казано све о материнству, нити о улози мајке у нашем народу, али је указано довољно на оне важне елементе у тајни материнства, укључујући улогу мајке у српском народу, свијести српског народа да је, заиста, милина читати. Овдје имамо имена која су нам позната, имена појединих личности које смо знали, а већим дијелом су заступљене личности мајки познатих из наше даље прошлости. Имена из новијег доба су освјежила наше памћење и ту тему. Видим да Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је написао лијеп предговор и дао подужи интервју о својој мајци Милеви, коју сам имао част да упознам, био сам на њеној сахрани и памтим њен царски лик, он је више пута понављао стих из поезије Тина Ујевића „Срце мајке је срце Богомајке“. Тиме је назначено да у садржају наше вјере православне има много тога што је, заправо, материнско начело, прије свега, најдубља тајна наше вјере везана је за материнство – оваплоћење Христово, рођење Христово одвило се кроз тајну материнства, које је, уједно, и богоматеринство, тако да је земаљско материнство символ овог најузвишенијег материнства – богоматеринства. У свим значајним светским религијама присутно је то начело мајчинства, на овај или онај начин, и код многих је уздигнуто до нивоа Божанске узвишености, а код оних примитивнијих облика религије није доспјело до Божанске узвишености.

Тајна материнства, свакако, крије много тајни, она је слојевита, дубока, кроз њу се пројављују тајне Неба и земље зато што је то, у суштини, тајна љубави. Лијепо се изразио у овој књизи Матија Бећковић о материнству, на себи својствен начин, кад каже „Ко има мајку има и оца и мајку, ко нема мајку нема ни оца ни мајку“. Кад видимо колико је он у својој поезији заступао тему очинства и земаљског очинства кроз личност његовог оца, кога је једва нешто мало запамтио и колико је стихова посветио оцу, своме оцу и тајни родитељства, ту би, свакако, нашли много и онога што се, на један фини начин, може односити и на мајку. Овдје, у овом интервјуу се Матија открио мало више. Иначе, интересантно је како је рекао да данас много проблема између родитеља и дјеце произлази из тога што родитељи желе да знају за све проблеме своје дјеце и што дјеца, мислим да говори о мало одраслијој дјеци, често оптерећују свим и свачим своје родитеље, а њему то није могло бити, јер да је откривао све проблеме, које је у животу имао, својој мајци не би она то могла преживјети, тако да је он имао тај осјећај за њену патњу, за њену пажњу, за њене молитве, за њене бриге, па је желио да је, колико је то могуће, поштеди, а заправо, ту се, кроз то неко ћутање, открила та дубока веза између мајке и сина.

Хтио бих да поменем да је мени, на религиозну суштину материнства први пут практично, указао један мој професор, стари професор Вујо Ћирковић, који је био врло интересантна личност. Предавао нам је граматику црквенословенског језика, што је мало досадно, али је он то знао да уљепша разним темама из живота, из историје, разним згодама и то је значајно професорско умијеће које није баш тако често, да професор на такав начин уводи дјецу у науку и заинтересује их за оно што им предаје. Говорио нам је: „Е, ви будући попови, шта ви мислите да ли је за дијете важнија улога оца или мајке?“. Неко од нас говори, углавном, ми мушкарци да је важнија улога оца, јер се код нас, у нашој патријархалној свијести, увијек мало потискивала улога мајке, а он каже: „Е, будући попови, нисте то добро схватили. Шта мислите, каже он, кад је човјек у невољи, хоће ли прије рећи „Помози ми оче“ или „Мајко мила, помагај“, чију ће помоћ најприје потражити. Наравно, каже професор, увијек ће се, то је тако свуда заступљено, прво сјетити мајке. На ова размишљања, на религиозну суштину материнства, ми је још више скренуо пажњу један руски писац, чијег се имена сада не сјећам, али знам да је био у оним Лењиновим и Стаљиновим логорима, дуго, преко 30 година. Био је, ваљда, непоправљив, нијесу га могли преваспитати и робијао је, скоро да се био навикао на робијање и те муке робијашке, али је редовно писао и биљежио. Кроз та страшна искушења, кроз која је пролазио под Стаљиновим режимом он је, будући одвојен од свог дома и својих родитеља, осјећао, а то је касније и посвједочио, да га прате и штите молитве његове мајке, која је била јако побожна и редовно се молила Богу. Он је то на крају исповиједио и уздизао врховну захвалност молитвама своје мајке, јер је, захваљујући њој, дочекао слободу и чак да касније буде афирмисани писац у Русији. Био је, чини ми се, јеврејског поријекла, али је био хришћанин.

Духовна суштина материнства

Нарочито је драгоцјено, по мом мишљењу, што ова књига указује да је и наша историја и наша национална култура, добрим дијелом ослоњена на тајну материнства, не само на тајну физичког материнства, оно је такође дубоко и значајно и за свако поштовање, али овдје се говори и о тајни духовног материнства. Кад погледамо мало у нашу историју од Светог Симеона Немање, па све до новијих времена, видимо једну галерију женских ликова, ликова мајки које су, уједно, биле и тјелесне и духовне мајке од Свете Анастасије, мајке Светог Саве, затим, овдје заступљене краљице Јелене Анжујске, царице Милице, односно кнегиње Милице, Јефимије и многих других. Не треба заборавити да је мајка првог Владике Петровића Данила под старост била монахиња, што значи да је она била и тјелесна и духовна мајка; звала се Ана. Кад помињемо ове велике личности из наше културне историје, скренуо бих нарочиту пажњу, рецимо, на царицу Милицу, како је наш народ зове, тај епитет њој и припада, и на Јефимију. Оне су те личности, те мајке које су оплемениле наш бол, наше губитке, наше трагедије, откриле духовну суштину не само материнства него и жртве, и страдања и имају значајну улогу у нашем утемељењу, да се одржимо као народ. У вријеме косовске и покосовске трагедије оне чувају наш дом, чувају нашу душу. Кнегиња Милица, касније монахиња Евгенија, зида манастир Љубостињу. Ту прима и монашки чин, код ње је дошла и Јефимија, која се, такође, замонашила, пјесникиња од које је остало неколико значајних пјесама. Једна од њих је извезена златним нитима, посвећена цару Лазару и, ако је неко успио да оплемени бол и да кроз своју поезију пројави племенитост душе и, заправо, надмоћ душе над трагедијом, то је онда Јефимија, ћерка господара драме, жена Угљеше, која је рано изгубила сина јединца и доживјела косовску трагедију, а свој живот завршила је као монахиња, посветивши се Богу и умноживши своје стваралачке таленте да, у том смислу, може служити свима за узор.

Скоро сам прегледао неке наше поменике, које сам налазио по манастирима, ово напомињем онако узгред, и видим помиње се много монахиња. Рецимо у поменику манастира Добриловине, а нарочито у поменику манастира Мораче, на десетине имена монахиња. Поставља се питање, гдје су те монахиње живјеле, јер се не назначује ниједан манастир из кога оне потичу, не припадају ни Морачи, ни Добриловини, а у добриловинском поменику говори се, рецимо, да су живјеле по селима, везане су за села. У кући кнеза Милике набрајају се чланови породице и помињу се монахиње Ана и Марија, која су најчешћа имена, а затим и монахиња Теофана, монахиња Марта, имена која су некако блиска нашим народним именима. Размишљао сам о чему се овдје ради, гдје су оне живјеле. Дошао сам до једне претпоставке, која се донекле потврђује, али још нисам сигуран, и овдје је износим као претпоставку – да су то биле удовице. Има неких назнака и у овом Матијином интервјуу, али на један другачији начин. Он говори како су живјеле те наше удовице све до скора, а таквих примјера је данас све ређе, таквих узвишених примјера честитости, жртвености, вјерности, мудрости, издржљивости и тако даље. Дошао сам до закључка да су то, дакле, биле удовице, које су у неком добу свог живота примале монашки чин или, наравно, неудате дјевојке, које су остајале, најчешће, код најстаријег брата и пазиле дјецу свог брата и имале, можда, најзначајнију улогу у васпитању дјеце. Не замјерите, поменућу нешто из наше породице. Честита ђаконица Оливера је у овој књизи објавила један интервју, који сам дао Светигори, о сјећањима на моју мајку Видосаву, али поменућу још један примјер. Наш покојни отац остао је рано без оца; баба удовица, исто оно што имамо код Матије, у суштини, се могло односити не само на моју бабу, него на многе и многе. Скоро све оне бабе које сам знао да су остале удовице, углавном су живјеле на такав начин, пазиле своју кућу, свој дом и дјецу, преузеле улогу и оца и мајке и часно то изнијеле, тако да не знам ниједан примјер да то није било тако. Било их је, наравно, али некако су упечатљивији ови позитивни примјери. У нашој кући била је бака Савица, која је преузела главну улогу у одржавању куће, преузела и мушке послове, вођење домаћинства, дјеца су била још мала а била је жива њена свекрва Стана, удовица, такође, и Стоја, неудата тетка мог оца по мушкој линији. Имам осјећај, с обзиром на то како је покојни отац помињао њих двије, ту баку и тетку, да су оне, заправо, васпитале мог покојног оца, више него мајка, јер је мајка морала да брине о кући, а нарочито та Стоја која је живјела, просто, као монахиња.

Дубље материнство упечаћује у личностима дјеце љубав, вјеру, молитву, честитост

Имао сам прилике да видим у једном дому, био сам мали, још памтим оне заједнице, задруге по нашим домовима гдје је живјело више чланова у породици, па су живјела по два брата заједно, поједини се никад нису ни дијелили, да уђем, да не помињем околности, у једну кућу, да обиђем све просторије, био сам мали, десетак година можда у оном периоду кад је дијете радознало да све види и да се свему диви. Ушли смо у један собичак и тамо осјетио један посебан мирис. Ту је живјела једна већ стара дјевојка, која је умјела да сабира оно пољско цвијеће и то је мирисало као тамјан. Једина је она била у тој кући побожна и знам, сигурно, било је доста дјеце, да је оставила најјачи печат на њиховим личностима управо зато што је била побожна. Пренијела им је своју љубав и своје молитве, а колико су они тога били свјесни говори то да су је вјечито са благодарношћу помињали. Ово помињем зато што хоћу да кажем да је материнство врло слојевито. Имамо лијепе случајеве да тјелесно материнство достиже или прелази степен духовног материнства и то су, заиста, лијепи примјери, али имамо и примјера да се све завршило на тјелесном материнству и то очигледно није довољно. Иако можемо говорити да и то материнство подразумијева и жртву и љубав, али да се уздигне до духовног материнства није баш тако лако и ту долази до изражаја вјера, која је много значајна, али имамо и други моменат. Ја не знам ниједну мајку, ако је посматрамо у односу са њеном дјецом, а да није побожна. Свака мајка страхује за своје дијете, ако је нормална личност, а то материнство је много значајно за остварење личности жене и то је толико раширена појава да, ако сагледавамо мајку у односу према дјеци, наћи ћемо неку дубинску религиозност и страх Божански и трепет и молитву за своју дјецу и спремност да све жртвује за своју дјецу. Међутим, ако остане на нивоу неких нагона то још није, заиста, довољно. Оне мајке, које могу да пројаве дубље материнство, доносе прави плод, упечаћују у личностима своје дјеце љубав, вјеру, молитву и честитост и то је нешто највеће што родитељ може да да свом дјетету.

Поменуо бих, овом приликом, једну мајку, коју ви многи знате, Јованка се звала, мајка Радована Караџића. Срео сам једном ту честиту мајку и мислим да је она свијетли примјер мајке хришћанке. Ево како смо разговарали. Ја сам је нешто тако питао, она је била стара жена, а била је заинтересована за разговор, и јадала ми се како долазе разни новинари; за Радована се није знало ни гдје је, ни шта је. Она као мајка, наравно, стрепи и тугује и пати, али прича своје муке: “Долазе, каже, ови новинари из свијета, па ме питају какав је био као дијете, какав је био као дјечак, као младић“. Хоће, отприлике, да испипају да ли је био геноцидан још од утробе мајке. А она каже: “Вазда ми је, дјецо, Бога ми, био добар. Вазда ми је доносио радост у кућу, вазда ми је доводио лијепо друштво, лијепо учио, лијепо се ишколовао“. “А, каже она, је ли ти тешко кад не знаш гдје је, па ти јављају можда је погинуо или ко зна како му је сада“. “Па јесте, каже, дјецо богоми, тешко ми је, како ми није тешко, али се, сјетим, каже, оних синова, оне омладине, оних момака који су изгинули под његовом командом, бранећи отаџбину, па немам право да се жалим, јер и њих су мајке рађале. Сјетим се како је њиховим мајкама, оним мајкама које су остале без синова, па немам разлога да се жалим. Само се молим Богу да издржи до краја, да сачува свој образ и да не изда српство“. Једна њежна душа каква је била та мајка Јованка. Коју годину пред смрт имала је тешке срчане сметње, али таква храброст и таква величина карактера, и последњом својом снагом укрепљује свог сина да издржи и да не поклекне. То је, заиста, за мене било нешто величанствено и жао ми је што нисам био у прилици да будем на њеној сахрани.

Кад сам говорио о монахињама хтио сам да кажем нешто о духовном материнству које није тјелесно, али има такође велики значај. Имамо честе примјере да, рецимо, нема крвне везе, али да је некоме толико нека мајка, усвојивши неко дијете или пак припазивши дијете од свог дјевера и слично, да, заправо, постане права мајка томе дјетету, да оно није лишено материнске љубави и да оно има доживљај мајке у пуноћи. Таквих примјера имамо, како би иначе настале те наше народне пјесме, које су дубоке и толико васпитне као што је пјесма “Јетрвица адамско кољено“ или многе друге у нашој култури, нашој писмености, а монахиње, оне које су, стварно, достигле тај квалитет духовности да могу позитивно да утичу на људе, могу бити духовне мајке и одраслим људима. Тако да многи и од монаха и од свештеника и од вјерника поједине монахиње, које су срели у одраслим годинама свог живота, који су имали, дакле, прилику да с њима разговарају, да се обогате њиховим духовним богатством, њих сматрају духовним мајкама. То што налазимо у нашим поменицима, а много тих свједочанстава је, на жалост, заувијек пропало, само је дио онога што свједочи о томе шта је држало наш народ те је показивао силу свог карактера и што га је оспособљавало да носи свој крст у својој мукотрпној историји.

Тему материнства не можемо гледати изоловано ван контекста Цркве, ван контекста вјере и ван контекста породице. У суштини, на исти или сличан начин могли бисмо говорити и о очинству, и оно је, такође, значајно. Улога оба родитеља за васпитање дјеце и за њихово напредовање, за духовно сазријевање је веома значајно. Не знам коме бих дао предност, мада, углавном, видимо да људи, ипак, више истичу улогу мајке. Међутим, иако је тачно да онај ко нема мајку он нема ни оца, ни мајку, јер мајку не може нико да замијени, али су, наравно, повезане те тајне – тајна очинства и тајна мајчинства и по самој природи, али и у духовном смислу.

Користим се приликом да захвалим Оливери Балабан што је уложила лијеп труд и овдје сабрала житија, која је и сама писала, и користила доста литературе, направила једну, заиста, интересантну књигу, од која човјек не може да се одвоји; од прве до посљедње странице све је лијепо, интересантно и веома поучно.

Извор: епархија Будимљанско-никшићка

http://www.eparhija.me/promocija-knjige-majke-hriscanke-niksic-2013

Звучни запис са промоције: http://www.svetigora.com/node/12509

Копијама икона и фресака сви заједно се подсећамо на погром Срба са тих простора у току којег је 17. марта 2004. године однето много живота, али је и и срушено много од онога што је вековима чувано и што је било вредно за српску духовну културу.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, ове године 17. марта у Светосавском дому на Врачару, студенти Академије под менторством мр Горана Јанићијевића излажу копије фресака српске владарскје лозе Немањића, која израста из равноапостолног цара Константина чији 1700-тогодишњи јубилеј од доношења Миланског едикта прослављамо. Са друге стране биће представљена сарадња и са Галеријом фресака Народног музеја чији ће директор мр Бојан Поповић изговорити приказ изложбе на свечаном отварању, које почиње у 18 часова.

Изложба ће трајати, као и сваке године, од 17. марта - почетка погрома - до 24. марта 2013. године - до датума када је НАТО алијанса почела са бомбардовањем Србије и Црне Горе 1999. године.

Модели музеолошке копистике као и реинтерпретације са креативним претпоставкама налазе заједничке циљеве у односу на споменичко наслеђе које, у нашем случају, представља средњовековно сликарство са подручја Косова и Метохије. Галерија фресака нам са својом импресивном збирком копија, у том смислу јесте храм памћења ове уметности и њених гносеолошких премиса. Висока школа – Академија СПЦ за уметности и консервацију, према природи едукативних својстава програмски обухвата поменуто наслеђе као основ његових реинтепретација. Одабрани радови излагани су редовно од 2005. на изложбама које су под насловом „Да се не заборави“ организоване у Галерији фресака, Народној библиотеци Србије и најчешће у Светосавском дому храма Светог Саве на Врачару. Када је ђакон Ивица Чаировић покренуо ову иницијативу, није се могло ни слутити да ће ово молитвено-уметничко сећање, кроз године које су долазиле, постати све актуелније и горуће питање нашег културног памћења.

Овогодишњу поставку у Галерији Светосавског дома на Врачару чине хетерогени циклуси радова јер су и њени различити циљеви обухваћени јединственом идејом сећања на мартовски погром и угроженост културног наслеђа. Чињеница да се одржава у време прославе 1700. годишњице Миланског едикта оправдана је излагањем реплика фресака са представама Светих Константина и Јелене из Грачанице и Дечана (Снежана Белић, Никола Ковачевић, Горан Јанићијевић и Миодраг Милутиновић) као и изванредном копијом Воздвижења часног крста из Грачанице рад Станислава Чавића, кописте и некадашњег предавача на Академији СПЦ. Овогодишња изложба је била и прилика да се сетимо и пионира музеолошке копистике који су рано делали на Косову и Метохији пре свега Зденка Живковић чији је рад такође уврштен у поставку. Не тако давно имали смо прилику да видимо радне копије које у Богородици Љевишкој радила са Браниславом Живковићем . Сећање на Зденку везано је, уз помоћ настављача њеног дела Станислава Чавића и Дејана Милосављевића и за копистичку радионицу у Сопоћанима кроз коју су прошли и студенти Академије СПЦ Драгана Рогић, Марија Дамјановић, Даница Јевтић Шишовић, Мирјана Нанут, Ивана Петровић и Сузана Парента.

Садашњи студенти Академије СПЦ определили су се за представљење ликова Светих Немањића чија је владарска иконографија настојала на основу идентификације са првим хришћанским владарем. Култура која је пре 1700. година утемељивана на Босфору имала је, благодарећи тежњама Царству Небеском код благочестивих српских владара, рефлексија у средњевековној култури која је настајала између токова Бистрице, Книна, Лаба, Ситнице, Ибра и Дрима. Да је уметност лек против заборава показује и овогодишње наше кососвско сабрање у Светосавском дому на Врачару.

Горан Јанићијевић

Извор: Висока школа Академија СПЦ за уметности и консервацију, СПЦ

После обнове порушеног храма светог Ђорђа и Богословије светих Кирила и Методија, данас их је преко 50.

Из црквеног дворишта, и после девет година, видљиви су трагови мартовског погрома из 2004. године. У Богословији, која је после 1999. године измештена у Ниш, па поново враћена у Призрен, уписана је друга генерација ученика.

Полазници Богословије немају слободу кретања кроз град, али, како кажу, могу да се кроз прозоре диве некада царском граду Призрену.

Станко Станић, ректор Универзитета у Бањалуци, са супругом стипендира четири ученика Призренске богословије, а владика рашко-призренски Теодосије каже да је њеном обновом учињено много за српски народ.

"Обновом Богословије ми дајемо нашем народу много. Овде се школују и васпитавају свештеници који ће бити пастири већином овде у овој Епархији", каже владика Теодосије.

Руском донацијом враћа се сјај и живопису Богородице Љевишке. Свештеник Слободан Ђорић каже да очекује да ће црква почети са радом ове године, иако су олтарски део и бочни бродови цркве и даље у гарежи.

• Прилог РТС
  

Извор: Епархија рашко-призренска

СПЦ

протопрезвитера-ставрофора Радивоја Круља, презвитера Бранимира Боровчанина и Марка Гојачића, и ђакона Бранислава Рајковића, а уз учешће многобројног вјерног народа.

Тумачећи свето Јеванђеље, Епископ Григорије је указао на значај међусобне братске љубави, пожеливши свима да се, њоме вођени, припреме за наступајући Часни пост.

Извор: Епархија захумско-херцеговгачка

СПЦ

У току Светог богослужења Митрополит Амфилохије је замонашио искушеницу ове свете обитељи којој је дао монашко име Пафнутија.

“У сваком човјеку који нам долази на врата нашега срца и нашега дома, са којим се срећемо, нарочито у оном човјеку који тражи од нас помоћ и утјеху, открива се сам Господ”, рекао је Владика у литургијској бесједи.

“И онај који покаже љубав своју према било ком човјеку, и пријатељу и непријатељу, уствари показује љубав према самом Господу који се кроз њега јавља”, објаснио је Владика.

Новопостриженој монахињи Пафнутији Владика је пожелио да као мјеру свога живљења узме примјер Светог Пафнутија “као узор свога живота, као образ њенога живота – великог Божјег угодника који је живио у древна времана, који је био учитељ и великог Атанасија Великога у Египатској пустињи”.

“Он је остао уписан у памћење Цркве Божије управо из разлога што је ходио за Господом и принио му се на жртву миомирну”, рекао је митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

СПЦ

Била је ово прилика да се сетимо преминулих емиграната, који су овде дошли после наше тужне историје, после Другог рата, као и свих преминулих слугу Божјих овде у Венецуели.

Сутрадан, у Месопусну недељу, служена је Света Литургија у цркви светог Георгија. Служили су јереј Александар Саша Ђурђевић и јереј Антонио Гарасиа. Наша црква у Каракасу је имала част да угости господина Милана Кнеселца, који тридесетак година живи и ради у Њујорку, машински је инжењер и главни човек за надзор и одржавање мостова у том граду. Оно што краси овог 67-ка јесте прврженост Цркви и свом народу. Како често путује, пише кратке приче и има објављених око седам књига, али пише и о нашим значајним људима у дијаспори. После Свте Литургије приређена је трпеза љубави.

Извор: СПЦ

У 9 ч. започела је Света Литургија коју је служио протојереј-ставрофор Ђорђе Теодоровић, парох пакрачки, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Антонића, пароха из Нове Градишке и ђакона Милана Томашевића. Појање цетињских богослова милозвучно је испуњавало сводове манастирске цркве.

У име Епископа славонског Саве присутне је поздравио отац Ђорђе, пожељевши им добродошлицу у Епархију славонску и у кратким цртама изложио историју Епархије и значају Јасеновца за Српску Православну Цркву. Будући да су исти дан и Задушнице, по отпусту свете Литургије одслужен је и парастос. По обиласку Меморијалног музеја заједно смо отишли до споменика гдје је одслужен мали помен. Нека и ова посјета будућим свештеницима, теолозима, вјероучитељима, буде на духовну корист, да спознаја Јасеновца живи у њиховим срцима и да увијек у молитви буду са новомученицима јасеновачким!

Дана 26. фебруара 2013. године Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Јован посјетио је Пакрац, сједиште Епархије славонске, и том приликом разгледао Саборни храм СветеТројице и Епископски двор. Високопреосвећеног Митроплита Јована пратио је протојереј-ставрофор Слободан Лалић, в.д. директора Српске православне гиманзије Кантакузина Катарина Бранковић. Уважене госте дочекали су протојереј-ставрофор Ђорђе Теодоровић , парох пакрачки, и протојереј-ставрофор Лука Босанац, парох даруварски.

Дана 3. фебруара 2013. г. навршило се пуне четири године од упокојења блаженопочившега архимандрита Амфилохија, који је преминуо од посљедице разорне експлозије плина у привременој резиденцији Епископа славонског Саве у Пакрацу. Тим поводом Епископ Сава је у пратњи неколико свештеника и ђакона Епархије славонске боравио 3. фебруара 2013. г. у манастиру Гргетегу на Фрушкој гори, гдје почивају земни остаци оца Амфилохија. Епископ Сава је служио свету архијерејску Литургију уз саслужење неколико свештеника Епархије славонске, а потом су настојатељ манастира Гргетега архимандрит Доситеј и сабрат манастира Гргетега протосинђел Григорије служили парастос оцу Амфилохију. Потом смо обишли и гроб оца Амфилохија, као и нови храм који се подиже на манастирском гробљу. Поч. јеромонаху Амфилохију нека је вјечан помен у рајском насељу, а оцу Доситеју, као и братству и сестринству манастира Гргетега велика хвала на указаној љубави и пожртвовности коју указују према нама свима, а највише што воде бригу око гроба нашега оца Амфилохија.

Извор: Епархија славонска

СПЦ

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина Светосавска омладинска заједница Епархије ваљевске, у циклусу "Православље и млади", позива Вас на предавање

"ПРОШЛОСТ И БУДУЋНОСТ СРПСКЕ ИДЕЈЕ"

отаџбински дискурс

Предавач:

Драгослав Бокан, редитељ

На овом предавању ће Драгослав Бокан по први пут у српској култури говорити о дефиницији, настанку, развоју и актуелним перспективама отаџбинске српске идеје. Биће оцртан истински животопис, историјско и есхатолошко житије српске идеје, са главним јунацима и најважнијим личностима њеног величанственог иконостаса. Говориће се о српском видовданском Начертанију, о нашој духовној култури, о дубоком смислу српске идеје-водиље у лику "Крста Часног и слободе златне", о епопеји српске идеје кроз векове (од светосавља и средњовековне симфоније Цркве и Отаџбине, прекомистичне "синаитске ренесансе" непосредно пре и после Косовске битке и српске престонице као "Новог Јерусалима" Деспота Стефана Лазаревића, па до нео-византијског препорода између два светска рата, мученичког сведочења јасеновачких светитеља и повратка, те поновног буђења кроз објављивање темељних дела руске идеје у нашем времену)...

Никада пре није ни покушана овако дубински прецизна и исцрпна хронологија, генеалогија и карактеризација једног код нас скоро некориштеног и неупотребљаваног појма какав је "српска идеја". Можда се тиме наговештава и будући процват аутентичне српске културе - и у духовном и у интелектуалном смислу.

Ово је други пут након обнове храма да непознати починиоци краду олуке са овог светог храма. Овај случај, као и многи други када је у питању пљачка и скврнављење православних храмова и гробаља у Епархији далматинској, показује да лоповима и криминалцима ни светиња дома Божијег не значи ништа. Бога се не боје, људи се не стиде, а закон им не стоји на путу. Да им је закон на путу бар један случај би био санкционисан и не би се увек говорило само о материјалној штети, извршеном полицијском увиђају и сачињеном записнику.

О овом догађају обавјештена је и надлежна полицијска управа у Шибенику чији су службеници изашли на терен, обавили увиђај и о томе начинили записник. Надамо се да на томе неће остати, већ да ће непознати починиоци постати познати и бити адекватно санкционисани.

Извор: Епархија далматинска