Делегацију Митрополије црногорско-приморске на храмовској слави у Враки чинили су директор Издавачког предузећа “Светигора”, шеф Кабинета митрополита црногорско-приморског и парох херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, Аполон Мишченко и Благоје Рајковић, професори Богословије “Светог Петра Цетињског” са Цетиња, као и теолог Александар Вујовић, уредник катихетског програма Радија “Светигора”.

Литургију са вјерним народом сабраним око цркве, благословима архиепископа тиранског и цијеле Албаније Анастасија Јанулатоса и архиепсикопа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, служио је прота Радомир Никчевић.

Литургијском бесједом вјерном народу обратио се отац Радомир, који је говорио о овом великом празнику и његовом значају за свеукупни људски род.

- И овај храм овдје у Враки посвећен је највећој и најсветијој тајни живота, Светој Тројици, од које је све настало, и која је међусобном љубављу Оца и Сина и Духа Светога, божанска родила и створила све што је створено, од видљивог до невидљивог свијета, до свакога човјека. Сваки човјек на свијету рођени јесте плод љубави. Зато Господ говори о љубави, апостоли говоре о љубави, ученици апостола говоре о љубави, Црква Христова вјековима говори о љубави, и све што се ствара, ствара се из љубави. Чак и биолошки свијет, и он се умножава и одржава у животу благодарећи љубави, а камоли ми људи. Онај ко воли тај и живи; онај ко не воли, који мрзи, он не живи, он умире – навео је у бесједи отац Радомир Никчевић.

Подсјетивши да Свето јеванђеље завршава ријечима “Ја сам свјетлост свијету, и ко у мене вјерује неће ходити у тами”, он је истакао да је суштина нашега живота и вјере “да онај који иде за свјетлошћу, он и сам постаје свјетлост, и то се остварује кроз вјекове”.

- Ако бисмо подијелили људе, и ако бисмо тражили најтачнију подјелу, онда бисмо рекли да постоје људу који се обасјавају свјетлошћу Христовом, који живе и ходе у свјетлости, и они који живе и ходе у мраку. Тако је било од синова Адамових, један је изабрао свјетлост, а други је изабрао мрак. Каин је изабрао мрак јер је убио брата свога, мало му је било пола земаљске кугле. И тако род људски, и сваки човјек појединачно бира или свјетлост или мрак – бесједио је отац Никчевић.

Он је окупљеним Врачанима и Скадранима на крају бесједе поручио да се и они, као и наши преци, и даље окупљају око својих храмова, и пренио поздраве и благослове митрополита Амфилохија.

Након причешћа пререзан је славски колач. Литургијском сабрању присуствовали су и амбасадор Србије у Тирани Мирољуб Зарић и његов савјетник Небојша Малевић.

Велики благослов на овогодишњем слављу у Враки било је присуство и професора Цетињске богословије Мишченка и Рајковића, који је, између осталог, рекао да је празник Силаска Светог Духа на Апостоле и рођендан наше Цркве, коју чине поред свештенства и вјерни народ.

- Драго ми је што вас видим да сте дошли у оволиком броју, желим вам свакога здравља, среће, напретка у своме раду, у својој мисији овдје међу другом браћом, и што сте ми живи и здрави на многаја љета – поручио је Благоје Рајковић и пренио поздраве ректора Богословије протојереја Гојка Перовића.

Послије службе и освештавања славског колача подијељени су и поклони за све присутне, као благослов митрополита Амфилохија.

Након литургијског сабрања, на свечаном ручку, делегација Митрополије састала са домаћинима: предсједником Православног братства и друштва “Светог Јована Владимира” у Скадру Симом Ајковићем, предсједником Удружења Срба и Црногораца у Скадру “Морача-Розафа” Павлом Брајовићем, вјерним народом, амбасадором Србије у Албанији Зарићем и његовим сарадницима.

Делегацију Митрополије поздравио је Ајковић, који је, између осталог, захвалио митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској у име Православног друштва “Светог Јована Владимира” што се брину о вјерном народу у Враки и Скадру.

- Та брига улива снагу да се и даље у што већем броју и што чешће окупљамо и славимо наше славе. Захваљујем од срца што сте се потрудили да дођете и оставите своје обавезе и будете данас са нама, да заједно славимо Свету Тројицу, а ми ћемо наставити да радимо и ширимо нашу љубав, наше православље које тече у нашим венама, и нашим потомцима преносимо га за вијек вјекова – рекао је Ајковић.

Делегацију Митрополије поздравио и Павле Брајовић-Јакоја који је казао да овај велики празник значи много у историји Враке и Врачана. Он се осврнуо и на обнову храма Свете Тројице.

- На Тројчевдан, како га ми зовемо у Враки, како су ми говорили стари, наши дједови, овдје је био велики сабор и велико славље, и ми ћемо, ако Бог да, овдје имати опет велике саборе и славља, јер овај дан није само велики дан за нас Врачане, него и за све Србе који живе на територији Албаније – казао је Брајовић.

Изразивши наду да ће Митрополит црногорско-приморски, уз подршку Архиепископа албанског Анастасија, ускоро поставити сталног пароха у храму Свете Тројице, он је истакао да ће то бити велики корак за вјернике у Скадру и Враки.

- Ми се надамо да ће митрополит Амфилохије, који је велики човјек, који воли Скадар и Скадране, који воли цијели Балкан и воли свакога човјека, поставити овдје свештеника, а ми ћемо му помоћи да сви заједно очувамо нашу свету традицију на овим просторима, а самим тим да очувамо и себе. И ја захваљујем свима који су данас били на овој нашој великој слави – казао је предсједник Удружења “Морача-Розафа” Павле Брајовић-Јакоја.

Благословима Архиепископа Анастасија Јанулатоса и митрополита Амфилохија, у току је и обнова цркве Пресвете Тројице у Враки, гдје свој велики материјални допринос пружа и Митрополија црногорско-приморска.

У току године требало би да се одржи освештавање ове цркве, која већ сија у свом пуном сјају, и сабира вјерне са свих крајева потврђујући на прави начин живо сабрање око светотројичне љубави Божије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У току бденија Епископ Пахомије је обавио чин монашења искушенице Јелене Вучковић, која је добила монашко име Ирина по светој мученици Ирини, девојчици од седам година, која је пострадала мученичком смрћу од стране Турака у Грчкој у XV веку.

Извор: Епархија врањска

- Света Литургија у цркви Лазарици у 08:00 на Видовдан. Свету Архијерејску Литургију служи Епископ ремезијански и викар Патријарха српског Господин Андреј (Ћилерџић). По завршетку Литургије поћи ће Литија из Лазарице до центра града Крушевца.

ДОБРОДОШЛИ

Време:

четвртак, јун 27. у 20. часова

Место:

Свечана сала Ваљевске гимназије

О Видовдану, његовом смислу и значају за српски народ говоре:

протонамесник Бранко Чолић, парох ваљевски

јереј Дејан Трипковић, испред Светосавске омладинске заједнице Епархије ваљевске

Душан Ђаковић, професор Богословије "Св. Кирила и Методија" у Призрену

У програму учествују:

Дечији хор "Хаџи Рувим"

своје песме о Видовдану чита

Дајана Петровић, песник и вероучитељ

гост вечери:

Асим Сарван, музичар

После свечаног дочека Његове Светости, у храм Свете Тројице унета је копија чудотворне иконе Достојно јест чији се оригинал чува у Саборном храму у Кареји - административном центру Свете Горе. Монаси Мојсеј и Епифаније, сабраћа манастира Ксенофонт, унели су чудотворну икону и поставили је на трон на средини храма. Икона носи име по познатој црквеној песми посвећеној Матери Божјој, јер је, према предању, Архангел Гаврило, ставши испред ове иконе, први пут отпевао ову песму која се данас свакодневно поје широм православне васељене, а сâм текст прстом је записао у камену који се и данас чува у Цариграду. У српску престоницу, са благословом Свештене Епистасије (Управе) Свете Горе, а добротом Балканско-светогорског друштва са седиштем у Софији, стигао је благослов Богородичине иконе Достојно јест.

Патријарх Иринеј се први уписао у књигу поводом доласка иконе Образа Пресвете Богородице Достојно јест: „Посебна част и радост је дочек иконе Мајке Божије, дар Балканско-светогорског друштва овом храму, Граду Београду и народу руском и српском, и целом роду православном.“

После свете Литургије о. Виталије је Његовој Светости упутио речи благодарности на благослову његовог присуства, посебно у овај велики и историјски дан, како за руски храм, тако и за целу престоницу и између осталог рекао:

Данашњи долазак Пресвете Богородице и њене иконе Достојно јест у наш храм јесте четврти светогорски благослов који се излио на Руску црквену општину у Београду. Није случајно што се на празник Свете Тројице 2013. објави и пројави Образ Пресвете Богородице са Свете Горе. У јуну и јулу доносиће се многе важне одлуке, оне које се тичу и судбине наших православних народа, како у Србији, тако и у Русији. И увек су нас наши честити преци упућивали на молитву: када треба нешто важно одлучивати, када се треба борити за опстанак не само физички и земаљски, него и духовни, увек је савет био и духовна препорука да се прво врши молитва, па тек онда да се приступа доношењу било којих решења, па и оних најважнијих...“

У име храма, у знак молитвене благодарности и на молитвено сећање на данашњи велики празник, Духовски понедељак, a поводом историјског дана приспећа светогорске иконе Достојно јест, Патријарх српски Иринеј примио је на дар панагију коју су у дуборезу израдили мајстори иконописачке радионице при храму Свете Тројице у Београду, док је схи-јеромонаху Мојсију, сабрату манастира Ксенофонта са Атонске горе, уручено крсно знамење у знак благодарности.

Председник Балканског светогорског друштва Андреј Кристов, који је, по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Господина Кирила, реализовао доношење ове свете иконе, добио је грамату благодарности Подворја Руске Православне Цркве у Београду. Исту грамату је добио и његов заменик Младен Стијовић - за сваки труд и рад у реализацији доласка иконе Достојно јест.

Са великом радошћу, у препуном храму верника, Патријарх српски Иринеј је захвалио светогорским монасима:

„... Богородица је увек са нама. Пристигао нам је благослов добром вољом Свете Горе атонске, где се свакодневно приноси молитва Господу, где је богослужење непрекидно, одакле се уздиже молитва народа Божјег у лицу монаха светогорских манастира. Кроз њих се показује милост Божја, и док је њих и њима сличних у свету, неће антихрист завладати светом. Сила Божја биће јача ...“

У наставку свете Литургије служен је први акатист испред ове чудотворне иконе. Света Литургија и акатист Пресветој Матери Божјој испред иконе Достојно јест биће служени свакодневно у овом светом храму .

По благослову његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, следеће суботе икона ће боравити у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Уочи Ивањдана икона ће бити пренета у манастир Ваведење.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

По сведочењу Његовог Преосвештенства, данашњи празнични дан представља чудесни почетак Новозаветне Цркве и јављање Бога у Три Лица на највеличанственији начин. Данас се остварује пророштво Господа Исуса Христа изговорено светим апостолима о доласку Духа Утешитеља, Духа Истине (Јн 16,7). Свака света Литургија је посадашњење празника Свете Педесетнице, јављање дејства Духа Светог у претварању дарова хлеба и вина у истинско Тело и Крв Господа Исуса Христа.

Празник Свете Педестнице је један од највеличанственијих хришћанских празника још из апостолског времена (Дап 2,1-22). У наставку свете Литургије на празник Свете Педесетнице служи се вечерње богослужење на коме се читају молитве светог Василија Великог у којима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Господ све удостоји Небеског Царства.

Праобразни смисао Свете Педесетницесе може увидети на основу догађаја који обележавају овај празник, а који сузабележени у Делима апостолским ( Дап 2). Управо,као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа,тако је и Новозаветна Педесетница рођендан Цркве Христове.

Преузмите звучни запис

Нови Сад, 23.06.2013 - Информативна служба Епархије бачке

По завршетку Свете Литургије, Епископ се пригодном беседом обратио верним, говоривши о данашњем празнику, рекавши да је он темељни догађај оснивања Цркве Божије.

Извор: Епархија горњокарловачка

Св. Литургију служио је јеромонах Петар Ројевић, а у Литургији је учествовало око 120 верника. Након Св. Литургије о. Петар преломио је славски колач са домаћином славе Славољубом Митићем, данашњим домаћином славе. За следећу годину славу је преузео Милорад Арсић из Мушутишта.

Непосредно пред оружани сукоб на Косову 1999. године у манастиру Свете Тројице је живело и Богу се молило осам монахиња, руковођених игуманијом Катарином Вујасин. Сестринство манастира и српско становништво села Мушутишта напустили су овај крај 12. јуна1999. године, како би се заштитили од албанских напада. Након упада припадника ОВК запаљено је цело село са древним храмом Богородице Одигитрије из 1315. године, а потом и сам манастир са храмом Св. Тројице.

Бранко Јанковић из села Љешане, који као расељено лице живи у Међулужју код Лазаревца није могао да обиђе своје село, јер свих ових година Срби тамо нису одлазили. Нада се да ће једног дана моћи да обиђе своје Љешане и гробове својих предака који су тамо закопани. “Добро је да сам ту, ово је наша главна црква, некад смо до ње ишли пешке. Једном сам био у селу са немачким новинарима, и то је све... Него, радујем се и да сам ту са својима”, прича Јанковић.

Поред расељених Суворечана, литургији су присуствовали и шеф Бироа Канцеларије за КиМ Бранимир Стојановић и начелник Косовског округа Владета Костић. „Осећања су помешана. Били смо срећни, али истовремено и тужни. Срећни зато што смо поново у Мушутишту на том прелепом месту где је некада био манастир, а тужни зато што данас нема манастира већ су ту рушевине“, изјавио је КИМ радију након литургије у Мушутишту Владета Костић.

Председник привременог органа општине Сува Река Александар Мицић који је јуче дочекао расељене Србе и заједно са њима провео дан казао је да му је било изузетно драго што је имао прилику да се види са људима овог краја који су отишли, али не и заборавили Мушутиште и Суву Реку. “Било је изузетно, људи су били срећни јер су поново у свом родном крају. Неки од њих су крштени управо у овом храму, овде су ишли у школу, неки од њих овде засновали породицу, добили децу. Пуни су успомена на догађаје које су у току протеклог викенда док су боравили овде поново обновили”, казао је Мицић.

Након литургије, послужења и одласка на манастирски извор расељени су обишли своја напуштена имања, где су некада биле куће у којима су живели. “Никако не могу да нађем место на ком је била чесма”, говори и иде по свом дворишту између остатка куће Дарко Николић из Мушутишта. Расељени су јуче обишли манастире Девич, Високе Дечане, Богородицу Љевишку и манастир Св. Врача.Аутобусе за њихов долазак обезбедила је Канцеларија за Косово и Метохију Републике Србије.

Извор: Епархија рашко-призренска

У манастиру Црна Река свечано је прослављен празник св. Петра Коришког Чудотворца. Свету Литургију служио је Епископ Рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије Рашко-призренске и у присуству верног народа који се окупио у црноречкој светињи. Након Св. Литургије Владика Теодосије је благословио славски колач и преломио га са игуманом манастира архимандритом Јованом. Црноречка братија су за све данашње госте приредили богату славску трпезу. Као и сваке године празник Св. Петра је прилика да се верници окупе око чудотворних моштију овог светитеља и у црноречкој пештери узнесу молитве Богу.

У понедељак 17. јуна 2013. године, навршило се 12 година од упокојења блажене успомене Епископа шумадијског Г. Саве (1930-2001.). Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу. О владики Сави, његовој огромној жртви коју је поднео служећи своме роду, говорио је његов наследник владика Јован. Циљ нашег живота на земљи јесте да целог себе принесемо Господу. Владика Сава показао је кроз тешку и одговорну Епископску службу како се долази до овога циља, имајући увек пред собом лик Живог и Васкрслог Христа, истакао је владика Јован.

Блаженопочивши Епископ шумадијски др Сава (у свету Светозар Вуковић) родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1958. године. Школску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи, у исто време, на докторској дисертацији Типик архиепископа Никодима код ментора професора др Лазара Марковића. На Богословском факултету у Београду докторирао је 15. маја 1961. године.

Патријарх српски Герман замонашио га је у манастиру Ваведењу у Београду 3. новембра 1959, а 4. децембра исте године рукоположио у чин јерођакона. За викарног Епископа моравичког изабран је 20. маја 1961. године. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна и произвео за протосинђела. У чин архимандрита произвео га је 24. јуна митрополит загребачки др Дамаскин (Грданички). За епископа моравичког хиротонисали су га, у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године, патријарх српски Герман, епископ бачки Никанор и епископ банатски Висарион.

Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године.

За епископа источноамеричког и канадског изабран је 1. јуна 1967. године и на овој катедри остао је до 13. септембра 1977. године. Свети архијерејски сабор изабрао га је за епископа шумадијског 21. маја 1977. године.

Као епископ шумадијски др Сава је представљао Српску православну Цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у дијалогу са Римокатоличком црквом (1980-1991). Учествовао је у раду више међуцрквених организација и скупова.

По жељи Светог архијерејског сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977-1978), Жичком (1978), Банатском (1980-1985), Темишварском (1980-1996), Средњезападноамеричком (1986-1988), Западноамеричком (1986-1988) и Бачком (1988-1990).

У Шумадијској епархији епископ Сава је започео градњу више од стотину нових храмова. Преко педесет нових цркава је осветио и данас су у богослужбеној употреби. Као личну задужбину подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље рудничко (XV век), Петковица у Страгарима (XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају (XV век) и Брезовац на Венчацу (XV век). Његовим залагање манастиру Каленићу враћен је репрезентативни конак који је држава национализовала после Другог светског рата. У овом манастиру основао је Епархијску ризницу и библиотеку. У Крагујевцу је подигао нови Епархијски центар.

Оснивач је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, за бригу о пензионисаним свештеницима. Дом за децу Светог Јована Крститеља (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд Човекољубље, само су неке од установа које су се под надзором епископа Саве, бавиле харитативним радом. У Крагујевцу је 1997. године, на његову иницијативу, основано одељење београдске Богословије, које је 2000. проглашено самосталном Богословијом Светог Јована Златоустог. У конаку манастира Јошанице радила је неколико година духовно-просветна установа, а у оквиру ње и летња школа црквеног појања Корнелију у спомен.

За време архипастирске службе у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир, а седиште Источноамеричке и канадске епархије пренео је из Кливленда у Еџворт.

Током шеснаестогодишњег администрирања Темишварском епархијом, која је увек заузимала врло високо место у црквеној организацији Срба северно од Саве и Дунава, и по томе што су на њеном челу биле угледан духовне старешине, епископ др Сава је основао више православних црквених општина (Дента, Рашица, Улбеч). Нарочито се старао о очувању и обнови чувених српских манастира Базјаш, Бездин, Златица, Кусић, Свети Ђурђе на Брзави. Поред тога што је рукоположио близу двадесет младих свештеника, обезбедио је богословско школовање и стипендирање за више од педест српских младића из румунског дела Баната.

Епископ др Сава почео је да се бави научним радом још као апсолвент теологије, и то из области Српске православне Цркве, литургике, химнографије. У расправама посвећеним историји Српске Цркве користио се грађом из Државног архива у Београду, Митрополијско-патријаршијског архива у Сремским Карловцима, документима Патријаршије и Музеја Српске православне цркве у Београду, Српске православне цркве у САД (Либертивил), Руске митрополије у Њујорку, Архива Српске академије наука и уметности у Београду. Радове из историје и литургике објављивао је у нашим и страним часописима и листовима. Дело Историја Српске православне Цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском), написао је на основу архивске грађе из домаћих и страних архива. Књига Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1996), најпотпунији је извор података о нашим архијерејима, а допуњена је књигом Гробна места српских архијереја објављеном 1999. године. Издао је и Писма Патријарха Георгија Бранковића са коментарима (1994).

Као епископ моравички био је покретач излажења часописа Српска православна црква - њена прошлост и садашњост / Serbian Orthodox Church - Its Past and Present, на српском и енглеском језику, као и новина Српске патријаршије Православље, чији је одговорни уредник био од првог до седмог броја, до одласка на нову дужност у САД. Глави уредник Гласника, службеног листа Српске православне Цркве, био је од јуна 1966. до јула 1967. године.

По доласку у Америку, 1. јануара 1968. године, покренуо је часопис Источноамеричке и канадске епархије Стаза православља, који је касније постао званични лист Српске православне Цркве у САД и Канади. Поводом 750 година самосталности Српске православне Цркве (1219-1969) уредио је споменицу под насловом Седам и по столећа Српске цркве, на српском и енглеском језику (Кливленд, Охајо). Две године касније уредио је Календар Српске православне Цркве у Америци и Канади за 1971. годину.

По доласку у Шумадијску епархију, покренуо је епархијски лист Каленић (1978), који и данас излази шест пута годишње. У овом листу објавио је многобројне ауторске, али и непотписане краће прилоге и преводе црквених песама и текстова са црквенословенског језика. Под именом Каленић основао је и Епархијску издавачку установу, која је за две деценије објавила преко 120 наслов, међу којима се налази дванаест Минеја, први пут штампаних код нас, затим Симфонија Старог и Новог завета, као и репрезентативна монографија манастира Каленића, аутора Драгиње Симић Лазар. Увео је и праксу (од 1997) да се повремено објављују потпуни епархијски шематизми.

Као администратор Епархија банатске и бачке обновио је некадашње часописе ових епархија, Банатски весник (1981) у Вршцу, након педест година, и Беседа (1989) у Новом Саду, после деветнаест година неизлажења.

По одлуци Светог архијерејског синода уредио је Цркву, календар Српске патријаршије за 1981, 1982. и за период од 1996. до 2001. године. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених Патријарху Арсенију III Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године и Спаљивању моштију Светог Саве. Као члан редакционог одбора и аутор прилога учествовао је у припреми и писању књиге Сто најзнаменитијих Срба. Радио је на организовању научног скупа посвећеног животу и делу Митрополита Михаила. Био је и главни и одговорни уредник Енциклопедије Српске православне цркве и Шематизма Српске патријаршије.

За дописног члана Српске академије наука и уметности Епископ др Сава (Вуковић) изабран је 1997. године.

Матица српска га за члана сарадника бира 1991. године, а стални члан постаје 1995. године. Био је члан Лексикографско-библиографског одељења и Темишварског одбора. Такође је био и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научноистраживачком пројекту Матице. Поред тога што је учествовао у формирању азбучника, допуни литературе новим изворима, редиговању припремљених одредница, сам је написао око девет стотина биографија. Помогао је више пројеката Темишварског одбора. Одричући се ауторских и уредничких хонорара, уписао се у ред Матичиних добротвора.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању 2001. године одликовао је епископа др Саву орденом Светог Саве I степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за четрдесетогодишње самопрегорно и успешно архијерејско служење Светосавској Цркви својој, као и за научни рад у духу православља којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте.

Умро је 17. јуна 2001. године. Сахрањен је у крагујевачкој Саборној цркви.

Извор: Епархија шумадијска

Огроман број верника из Торонта и околних парохија, заједно са својим свештеницима, похрлио је у храм да се поклони овој великој светињи.

Свештеници су одслужили Вечерњу и Молебан Пресветој Богородици док је народ побожно појао Пресвета Богородице спаси нас.

Курска икона Пресвете Богородице, звана „Знамење“, јавила се у Курску 8. децембра 1295. године, када је Бату-кан разорио град. Читаво опустошено место обрасло је густом шумом. Некакав ловац из суедног града Рилска угледа крај корена једног дрвета икону окренуту лицем ка земљи. Било је то 8. септембра 1295. године, на територији некадашњег Курска. Човек подиже икону, и – испостави се да је то икона Пресвете Богорице звана „Знамење“. Чим је ловац одиже са земљe, на месту где је лежала појави се извор.

Када до рилског кнеза Шемјаке стиже вест о икони, он нареди да је донесу у граду. Народ дочека икону са великим слављем и свечано, али кнез не хтеде да учствује у дочеку, због чега би кажњен слепилом. Када се ипак покајао и одслужио молебан пред иконом, вид му се поврати, и у знак захвалност за исцелење, он подиже у граду цркву Рођења Пресвете Богородице, у коју поставише чудотворну икону. Од тада се ова икона и празнује на дан када се јавила. Због места на коме је пронађена, икона је добила и назив Корјенаја.

Међутим, више пута је нестајала из храма, и увек су је налазили крај корења онога истог дрвета. Зато је народ овога краја подигао на том месту капелу и икону поставио у њу, а за вршење богослужења одређен је један свештеник из Рилска.

Године 1383. Курску област поново нападоше Татари. Наишавши у шуми на капелу, они заробише свештеника, а капелу хтедоше да запале. Али док се икона налазила унутра, то им никако није полазило за руком. Тада Татари изнесоше икону из капеле, расекоше је на пола, једну половину бацише у ватру, а другу гурнуше негде у страну. Доцније, када се свештенослужитељ ослободио из њиховог ропства, нашао је једну половину иконе на месту капеле, а другу у трави недалеко од ње; спојио их је, и оне се чудесно саставише.

Дознавши за ово чудо, становници Рилска три пута проношаху икону свечано кроз свој град, и постављаше је у цркву коју је подигао Шемјака; али она се сваки пут враћала на своје пређашње место у поново подигнутој капели. Најзад, икону ту и оставише, и она поче да чини чуда.

Вест о чудима пронесе се до самога цара Фјодора Јоановича, и он 1597. године нареди да му икону довезу у Москву. Царица Ирина Фјодоровна украси је том приликом скупоценом ризом. Затим је икона свечано била враћена натраг, а исте године на месту капеле подигунт је манастир. Када је пак, указом цара Фјодора Јоановича, насељен опустели град Курск, чудотворну икону пренеше тамо, а у пустињи, коју по икони почеше да називају Коренаја, оставише њену копију.

У гладне године, за време цара Бориса Годунова, Курск се спасао захваљујући Царици Небеској и молитвама пред Њеном чудотворном иконом. Године 1612, када је пољски војсковођа Жолкјевски са великом војском опседао Курск, Пресвета Богородица није оставила град без Своје помоћи. Грађани су неколико пута вршили опход око града са чудотворном иконом и заветовали се да ће, ако град буде ослобођен, подићи у њему манастир Богомајци, у коме ће поставити Њену икону. И непријатељ ускоро одступи са великим губитцима. Пољски заробљеници су причали да су на градским зидинама виђали Жену окружену некаквим светлим младићима, како им прети; а на самом почетку опсаде неки су грађани у облацима над Курском видели Пресвету Богородицу са двојцом светлих икона, како закриљује град. У знак захвалности својој Небеској Заступници, становници Курска подигоше манастир посвећен Њеној икони „Знамење“. Године 1618. пренеше тамо чудотворну икону. А године 1676. Курска икона је однета на Дон да благослови хравре Донце.

Године 1812. становници Курска су, по својој усрдности, послали копију ове чудотворне иконе на фронт, армији кнеза Голеншчева-Кутузова.

У знак сећања на чудесно јављање, света икона се сваке године, деветог по реду петка по васкрсу , испраћа у литургији из Курска у Коренују пустињу, и остаје тамо до 13. септембра.

Године 1898. збило се велико чудо ове иконе. Непријатељи Православља хтедоше да је униште и поставише под њом разорну мину. Али, на велику славу Православља и велико посрамљење његових непријатеља, икона оста потпуно неоштећена, док зид, врата и прозори цркве, па чак и кивот у коме је стајала, и гвоздене степенице под њом претрпеше штету.

Икона се празнује 21/8. септембра.

Пред овом иконом отпочинуо је свети Јован Шангајски. Чита се за исцељење од многих болести.

Прота Првослав Пурић

Извор: Епархија канадска

Беседу на светој Литургији произнео је Епископ крушевачки Господин Давид.

По завршетку свете Литургије присутним верницима обратили су се и Његово Високопреосвештенство Митрополит димитријадски Господин Игњатије и Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј.

Обележавање празника настављено је у Свеправославном центру преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, где се налази родна кућа преподобног Јустина, као и прва црква посвећена овом светитељу. Ту је извршено резање славских колача. После тога је Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије даривао иконе преподобног Јустина присутним епископима, уз жељу да се братски однос између Грчке и Српске Православне Цркве и надаље негује.

Заједно са Митрополитом димитријадским Игњатијем и Епископом бачким Иринејем, Епископ Пахомије уручио је награде ученицима веронауке основних и средњих школа, који су на епархијском такмичењу освојили прво, друго и треће место.

Празнична радост у храму Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског увећана је пригодним културно-уметничким програмом у коме су учествовали ансамбл Божури Царева града из Крушевца, ученици веронауке из гимназије Бора Станковић, чланови Јустинове омладине и монахиње манастира Светога Стефана из Горњег Жапског.

Овогодишњи кум славе приредио је послужење за све присутне вернике.

Прослава преподобног Јустина завршена је духовном академијом у Саборном храму Свете Тројице у Врању, на којој је беседу, поводом празника и 1700-годишњицеМиланског едикта, произнео Митрополит димитријадски Господин Игњатије.

Четири Архијереја Српске Цркве: Епископ осјечко–пољски и барањски Г. Лукијан, Епископ тимочки Г. Јустин, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије и Епископ брегалнички и мјестобљуститељ битољски Г. Марко; на позив надлежног Епископа ваљевског Господина Милутина, служили су Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење бројног свештенства, монаштва и верног народа, и пререзали славски колач на гробу Преподобног Аве Јустина.

Данас, у овај Богом даровани прелепи дан су и бројни поштоваоци Аве Јустина из свих крајева и народа, посебно свештенство и монаштво, дошли у великом броју да се поклоне овом Свеправославном светитељу.

Владика Марко у својој беседи изразио је радост што је имао прилику да први пут посети ово свето место и служи поред гроба Светога Јустина Ћелијског. Са акцентом на теологију и прогнање Светога Јустина од стране власти, подсетио је верни народ да он долази из Македоније као изасланик свога првопастира, Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Г. Јована, који је већ једанаесту годину прогањан и затваран од стране македонских власти.

На гробу Светитеља Ћелијског беседио је Епископ тимочки Господин Јустин који се најпре захвалио на позиву надлежном Епикопу ваљевском Господину Милутину, који због здравственог стања није био у могућности да заједно са својом браћом у Христу прослави овог светитеља.

Након Свете Литургије, испред ћелијског храма са три олтара, који се украшава како би се у њега пренеле мошти Преподобног Јустина, одржана је пригодна академија са културно-уметничким програмом. На академији се присутнима пригодним речима обратио Владика рашко-призренски и косово-метохијски Теодосије. После програма послужена је трпеза љубави, на којој се речима благодарности обратио Епископ осечкопољски и барањски Лукијан.

После одласка из Манастира Ћелије, Епископи су посетили и Манастир Лелић, где су се поклонили моштима Светог Николаја Српског.

Ово дивно собрање завршило се посетом гостујућих Епископа Српске Цркве брату у Христу, Епископу ваљевском Г. Милутину, који их је примио у својој резиденцији, где се опоравља од повреда задобијених у саобраћајној несрећи на ауто путу Ниш–Београд. Владика Милутин се браћи у Христу захвалио на пажњи коју су му указали, као и на томе што су на овај Празник Православља служили Архијерејску Литургију у Манастиру Ћелије.

Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеници и свештеномонаси Епархије далматинске. Епископ Фотије се обратио вјерницима пригодном бесједом и захвалио свима који су до сада помогли око обнове крова на цркви Светог Великомученика Георгија у Плавну и позвао све расејане плавањце да и даље наставе да помажу око обнове ове светиње.

У плану је да се ради на обнови унутрашњости храма за што нам је потрбна помоћ људи из дијаспоре. После Литургије припремљена је трпеза љубави за све госте коју је припремио надлежни парох плавањски протонамјесник Милорад Ђекановић уз помоћ људи из Завичајног друштва Плавно. Беседа

link for download:here