У својој беседи Епископ Фотије је говорио о Светом Јовану Крститељу, нагласивши да је Свети Јован Крститељ учитељ покајања, не само у оно време када је он проповедао, него и у наше време у којем ми живимо. Свима нам је потребно покајање, од јерархије па до последњег верника у цркви и за свакога онога који жели да живи по законима вере и законима Светог Јеванђеља.

После Свете Литургије извршено је резање славскога колача и мали помен за ктиторе и приложнике светога храма у Баљцима. Потом је протојереј ставрофор Здравко Тепић прочитао списак свих приложника и захвалио се свима онима који су до сада помагали обнову светога храма и обнову порте храма и парохијске куће. Треба напоменути да је један од првих и највећих приложника овога светога храма у Баљцима прослављени кошаркашки ас г. Драган Тарлаћ који је пореклом из Баљака.Потом је приређена трпеза љубави за све госте у кући угледног домаћина из Баљака г. Смиљана Џалете.

Градња храма Рођења светог Јована Крститеља почета је 1817.године да би чин освећења 1823. године обавио Митрополит зворнички Гаврило „Хроми“.

У присуству великог броја вјерника Свету Литургију, на празник Рођења светог Јована Крститеља-Ивањдан, служили су архијерејски намјесник зворнички протојереј-ставрофор Видоје Лукић, синђел Георгије Станковић, јеромонај Максим Илић, јеромонах Павле Тица, јереј Милош Тришић и ђакон Марко Данојловић.

Након Литургије, литије и ломљења славског колача уприличено је послужење за вјерни народ.

Кум овогодишње славе био је Начелник Зворника господин Зоран Стевановић.

ђакон Марко Данојловић

Извор: Епархија зворничко-тузланска

На сам дан празника Преосвећени Епископ Јован је посетио манастир Јашуњу крај Лесковца и у тамошњем светојовановском храму поводом манастирске славе, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије нишке, служио Свету Архијерејску Литургију. После Литургије пререзан је скавски колач, а потом је уследила трпеза љубави.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. др Јован

Download

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. др Јован

Download

Извор: Епархија нишка

Отац Владимир Живковић има 33 године и отац је троје деце, упућен је на лечење у Немачку крајем фебруара месеца услед обољења од акутне мијелидне леукемије. Обављена су два циклуса хемотерапије која на жалост нису дала жељене резултате, обезбеђен је и несродни давалац коштане сржи и 07. јуна трансплантација је извршена.

За хемотерапије и обезбеђивање услова трансплантације утрошено је 60.550,00 е, а за трансплантацију уплаћено је 96.550,00 е.

Линк ка теми

Након Литургије је постављена свечана трпеза љубави. У Цркви Светог Јована Крститеља у Маракају у другу недељу по Духовима и рођење Светог Јована Крститеља, Ивандан, Свету Литургију служио јереј Александар Саша Ђурђевић. Верни народ је певао литургијске химне а по заамовној молитви освећени су жито и колач у част Светог Јована Крститеља, патрона Цркве у Маракају. После литургије приређена је свечана трпеза љубави.

Поделите и ви догађаје из Ваше цркве са најмање 100,000 дневно!

Црква Христова у темељу свог учења има истину да се сви људи у свим народима, временима и на свим континентима рађају слободни и једнаки пред Богом. Отуда Свето Јеванђеље као темељ хришћанског учења и понашања православних хришћана кроз вјекове и све до данас представља, слободно се може рећи, први међународни и свевременски документ против дискриминације пошто, по ријечима Светог Апостола Павла, „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28-29). Управо Црква Божија, која од свог постанка проповиједа слободу и једнакост људи пред Богом и међу собом, представља прву антидискриминациону институцију људског рода и вјековима се, иако је безброј пута кроз историју са својим вјерним народом била не само дискриминисана него и најстравичније гоњена, бори против свега што унижава људско достојанство и спутава слободу која почива на одговорности.

Из појединих одредаба Нацрта закона могло би се закључити да нису у довољној мјери заштићени ни вјерници, ни атеисти с обзиром да се, према релевантним тумачењима оквира слободе вјероисповијести, њоме подједнако користе вјерници, атеисти и људи других увјерења. Остаје да се нагађа да ли је то, заправо, и био прави циљ носилаца законске иницијативе.

Из тих разлога, Митрополија Црногорско-Приморска се противи члану 6. Нацрта закона којим се члан 17. Закона којим је прописана забрана дискриминације по основу вјере или увјерења у потпуности мијења. Довољно је да се зна да и постојеће црногорско законодавство, на примјер члан 159. Кривичног законика, прави разлику између расе и вјероисповијести. Неприхватљиво је, а и нетачно је да се под расном дискриминацијом подразумијева и дискриминација по основу вјероисповијести. Немамо ништа против да се у нови законски текст унесе још једна одредба о забрани расне дискриминације, али предлажемо да члан 17. важећег Закона остане те да му се додају и став 2. и 3. сљедеће садржине:

”Не сматра се дискриминацијом поступање свештеника и вјерских службеника које је у складу са вјерским учењима, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница.

Државни органи су дужни да поштују обавезу непристрасности према црквама и вјерским заједницама”.

Прилика је да се измијени и члан 10. Закона, који се тиче дискриминације у коришћењу објеката и површина у јавној употреби. Тумачењем овог члана стиче се утисак да ниједна јавна површина, па чак ни школе, дјечији вртићи, старачки домови, храмови и друге богомоље и њихово достојанство, као и достојанство оних који у њима раде, живе или их посјећују, нису законом заштићени и изузети од јавног манифестовања увјерења која су у апсолутној супротности са вјером, доктрином, образовним системом и начином живота у њима. Из тог разлога, став 2. члана 10. важећег Закона треба допунити тако да гласи:

”Право на коришћење објеката и површина у јавној употреби може бити ограничено само законом и то у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала, ради заштите права, слобода и угледа других, а посебно дјеце, као и институција које се налазе у непосредној близини јавних објеката и површина чије коришћење затражи лице или група лица”.

Ни питање дискриминације у области рада као један од посебних облика дискриминације није постављено на адекватан начин с обзиром да нису прописани изузеци од дискриминације у области рада. Државе у окружењу су прописале да се под дискриминацијом не подразумијева различито поступање „при заснивању радног односа, укључења у чланство те у дјеловању које је у складу са науком и послањем цркве и вјерске заједнице уписане у Евиденцију вјерских заједница у Републици Хрватској, те друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са Уставом и законима, ако тако захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви“ (ст. 5. чл. 9 Закона о сузбијању дискриминације у Републици Хрватској, „Народне новине“, бр. 85/08); „када је засновано на разликовању, искључивању или давању предности у вези са запошљавањем као члана особља институције које се обавља у складу са доктринама, основним поставкама, догмама, вјеровањима или учењима конкретне вјероисповијести или вјере, с обзиром да је разликовање, искључење или давање предности извршено савјесно како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника те вјероисповијести или те вјере“ (чл. 5. Закона о забрани дискриминације Босне и Херцеговине, „Службени гласник“, бр. 59/09) и „када приликом заснивања радног односа, укључују у чланство, те у дјеловању које је у складу са науком и пословањем регистрованих цркава и вјерских заједница у БиХ, као и друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са уставом и законима, ако то захтијевају вјерске доктрине, увјерења и циљеви“ (исто) и да се „не сматра дискриминацијом поступање свештеника, односно вјерских службеника које је у складу са вјерском доктрином, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница уписаних у регистар вјерских заједница, у складу са посебним законом којим се уређује слобода вјероисповијести и статус цркава и вјерских заједница“ (Закон о забрани дискриминације, „Службени гласник“, бр. 22/09). Није потребно наглашавати у каквом се положају, без овакве законске заштите, могу наћи традиционалне цркве и вјерске заједнице које се пред државом, између осталог, јављају као правна лица – послодавци свештеницима и вјерским службеницима.

Из тих разлога предлажемо да се и члан 16. важећег Закона допуни ставом 4. који би гласио:

”не сматрају се дискриминацијом случајеви заснивања радног односа лицâ чија су увјерења и начин понашања у супротности са науком и мисијом цркве или вјерске заједнице ако то захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника цркве или вјерске заједнице која дјелује у складу са Уставом и законима“.

Више је него забрињавајућа нова дефиниција родног идентитета из члана 8. Нацрта закона коју је радна група дефинисала као ”сопствени родни доживљај који не мора зависити од оба пола који је прописан рођењем” и по којој се ”родни идентитет тиче сваког лица и подразумијева само бинарни концепт мушког или женског”. Поставља се питање: који то још полови, од кад је свијета и човјека, постоје на земљи? Да ли је радна група која је предложила овакво законско решење свјесна своје моралне одговорности, као и посљедица које у црногорском друштву могу да произведу овакве одредбе? Да се оваквим дефинисањем родног идентитета врши радикална дискриминација става и учења, заснованог на Божанском и природном људском праву, не само великих монотеистичких религија (хришћанство, ислам, јудејство), него свих религија свијета – о томе и да не говоримо. Стиче се утисак да су измјене и допуне Закона о забрани дискриминације заправо и инициране ради оваквих будућих решења.

Митрополија Црногорско-Приморска сматра да је у Црној Гори неопходно да се, поред Закона о измјенама и допунама Закона о забрани дискриминације, управо ради спрјечавања дискриминације што прије донесе и Закон о правном положају цркава и вјерских заједница. На тај начин би се, између осталог, спрјечавала дискриминација грађана по основу вјероисповијести и дискриминација Цркве и вјерских заједница којима ти грађани припадају. Ретроградност важећег социјалистичког Закона о правном положају вјерских заједница од („Службени лист СРЦГ“, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, „Службени лист РЦГ“, бр. 27/94 и 36/03) је управо произвела читав низ системских и систематских дискриминација вјерника, држављана Црне Горе, као и Митрополије Црногорско-Приморске као канонски и законски легитимног представника Православне Цркве у Црној Гори.

Такође, указујемо и на дискриминацију Православне Цркве, али и других традиционалних вјерских заједница, у погледу реституције неправедно одузете имовине Цркве и вјерских заједница за вријеме једнопартијског комунистичког система. Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 21/04) и Закон о измјенама и допунама закона о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 49/07) су, на жалост, дискриминаторни правни акти који су Цркву и вјерске заједнице, које потражују одузету имовину, заправо искључили из процеса реституције.

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

др А м ф и л о х и ј е

http://www.mitropolija.com/primjedbe-mitropolita-amfilohija-na-nacrt-zakona-o-izmjenama-i-dopunama-zakona-o-zabrani-diskriminacije-integralno-pismo/

У акцији часописа Светосавско Звонце, који су ученици Веронауке добијали ове године као донацију наше општине, а на позив Вероучитеља, прикуппљено је око 8000 динара помоћи.

Како ова школа носи име управо једнога од посланика на њиви Господњој осетили смо се позванима да се прикључимо овој хуманитарној акцији.

Надамо се да смо овим скромним даром помогли и позивамо и друге да нам се придруже у чињењу добрих дела и помоћи свима којима потребује, љубави ради.

Овим путем, Епископ Милутин се срдачно захваљује најпре Његовој Светости Патријарху српском Господину Г. Иринеју, затим својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву као и представницима власти на посети, разговору и подршци у току опоравка. Епископ се посебно захваљује лекарима и свом медицинском особљу Клиничког центра Србије на указној здравственој нези у току боравка у овој нашој врхунској установи здравствене заштите. Епископ Милутин се после успешног опоравка враћа својим редовним Архипастирским обавезама.

Инфо–служба Епархије ваљевске

Овим путем, Епископ Милутин се срдачно захваљује најпре Његовој Светости Патријарху српском Господину Г. Иринеју, затим својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву као и представницима власти на посети, разговору и подршци у току опоравка. Епископ се посебно захваљује лекарима и свом медицинском особљу Клиничког центра Србије на указној здравственој нези у току боравка у овој нашој врхунској установи здравствене заштите.

Епископ Милутин се после успешног опоравка враћа својим редовним Архипастирским обавезама.

Инфо–служба Епархије ваљевске

Чтецирали су Миро Роган из Сечња и Карађорђе Тривуновић из Александрова.На Литургији је одговарао хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина.Апостол је читао Ненад Тривуновић.

Чин протонамесника додељен је досадашњем јереју Бојану Кошанину.

Овогодишњи кум славе Раде Чанковић предао је кумство Радивоју Тривуновићу.

Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор у пригодној беседи похвали је ангажованост народа и чланова црквеног одбора на изградњи Храма Свих Светих у Бегејцима-Торку и пожелео им да исти што пре заврше.

Велики Пијесак се налази поред једне од важнијих римских комуникација кроз провинцију Превалис, а која је повезивала Салону, Нарону Акрувијум, Вицинум, Будву, Скадар и даље, Драч и Виа Егнацију. Овај пут је дијелом ишао данашњом старом цестом Бар–Улцињ, пролазећи кроз области Мркојевића и Анамала и избијајући на данашњу албанску границу. Осим за потребе трговине, овај правац је свакако кориштен и у војним експедицијама.

Тешко је оспорити мишљење и о проласку првих хришћанских учитеља, још од апостолских времена, кроз ове просторе, као и о њиховом веома раном присуству унутар градова и латифундијских имања који су се пружали дуж обале Превалиса. Прије Миланског едикта још у тајности, а након њега на већ неколико стољећа припремљеној основи, овдје настају епископије, а касније и митрополијска сједишта. Хришћанска заједница на Великом Пијеску саградила је, или адаптирала, кућу (домус еклесију, ораторијум) за своје вјерске обреде, већ крајем 3. вијека (свакако у првој половини 4. вијека). На њеним остацима подигнуте су двије цркве, од којих је она из 6. стољећа више пута обнављана, све до око 11. вијека.

Први који је писао о цркви на Великом Пијеску био је учитељ Љубомир Булатовић. Он је 1914. године спровео мања истраживања и објавио их је у тексту „Извјештај о стању цркава у Мркојевићкој капетанији“. О постојању остатака црквене архитектуре на овом мјесту писао је и Андрија Јовићевић. Црквиште на Великом Пијеску описао је и Ђурђе Бошковић у монографији „Стари Бар“, из 1962. године.

Током археолошких истраживања измeђу 2002. и 2005. године, које је организовала Барска црквена општина, откривено је да се не ради о временски јасно детерминисаном објекту, већ је постепено откопавање културних слојева показало комплексност градитељских фаза, које су се низале једна за другом у дугом временском периоду. Током ископавања, констатовано је постојање три главне фазе, као и неколико интервенција, презиђивања и преправки. Данас су видиви остаци велике цркве са полукружном апсидом, наосом и припратом, али се у маси откопаних зидова крију претходне фазе.

Издвојено је девет начина зидања, који одговарају одвојеним хронолошким фазама.

На почетку, био је саграђен правоугаони објекат, ораторијум. Касније фазе су настајале сукцесивно, дограђивањем уз централни простор, са западне и источне стране. Сјеверни и источни зидови ове фазе су скоро потпуно разграђени, што свједочи о насилном рушењу, док је остале дјелове могуће пратити на основу врло квалитетног зидања очуваног на појединим мјестима и до метар висине.

На темељима касноантичког здања сазидана је црква димензија 17,3 х 6,4 м, која је задржала претходну оријентацију. Градитељ је искористио постојеће зидове са јужне и западне стране, али је сузио храм за 1,8 м, што је урађено како због нове архитектонске концепције, тако и због статичких разлога.

Црква из 6. вијека је насилно порушена и њени архитектонски елементи су искориштени за обнову храма у 9. вијеку, или нешто касније.

Обновом олтарског простора јавила се потреба и за новом преградом. Међутим, у овој фази прилике су биле сиромашније, што се најбоље сагледава на основу реконструкције изгледа иконостаса, направљеног од лаке дрвене конструкције.

Пронађени експонати

Током истраживања црквишта на Великом Пијеску пронађен је извјестан број експоната који се хронолошки опредјељују у шири временски период, од 4. до 9. вијека и касније. Највећи број припада уломцима керамике пронађеним у простору припрате, наосу и у сондама око грађевине. Материјал је углавном веома уситњен, без могућности да се направи нешто шира типолошка слика. Ови налази могу се подијелити на: фрагменте амфора, финих посуда и фрагменте грубо рађених кухињских лонаца. Највише уломака, на које отпада 67% од укупног броја керамичких предмета, припада амфорама.

Пронађено је неколико ситних фрагмената жижака, карактеристичних за период 2–3. вијека.

Камена пластика на Великом Пијеску је оскудна и лоше очувана. Тако мали број комада каменог намјештаја указује да је одавде ипак однијето оно што је имало јасно клесане хришћанске мотиве.

Најзначајнији метални налази су гвоздени крстови. Крстови су откопани у линији испред олтара. Пронађен је и један минијатурни сребрни крст.

У гробу у припрати цркве пронађен је мали гвоздени нож.

У припрати је пронађен и добро очувани гвоздени косијер. Косијери се често јављају на рановизантијским локалитетима.

Стакло је веома ријетко; превлађују фрагменти кандила од полумутног жућкастог стакла.

Пронађено је четири комада касноантичког новца и један новчић који се веже за период владања византијског цара Јустинијана.

У слоју из IV вијека пронађен је римски жрвањ, са урезаним крстом. То је један од најзначајнијих хришћанских археолошких налаза у Црној Гори. Врло је могуће да се ради о најстаријем сакралном споменику културе на Истичном Јадрану, и једном од најстаријих на Медитерану.

Пронађено је и више гробова. Најзначајнији су, свакако, онај у олтару (мало је цркава у којима је неко сахрањен у олтару) и онај на којем је подигнут сјеверни зид цркве. Рани хришћани су цркве подизали над моштима мученика, и сасвим је извјесно да је и у гробу под зидом цркве на Великом Пијеску нама непознати мученик. Такође, и у олтару је, засигурно, сахрањена нека изузетно значајна личност Цркве тог доба, врло вјероватно нама непознати свештеномученик. У историји Цркве, многи светитељи су се пројављивали вјековима након своје земне кончине.

Уз сјеверни зид наоса пронађена је гробница са веома мало костију дјетета и старије особе. По свему судећи, ради се о секундарној сахрани, гдје су кости донешене са неког другог мјеста.

У сјеверозападном углу припрате откопан је гроб са тијелом дјечака, поред чије лијеве карличне кости је, окачен о каиш, пронађен мали гвоздени нож.

У југозападном дијелу наоса откривени су остаци правоугаоне конструкције. Све указује на могућност постојања неког надземног ктиторског гроба, можда саркофага.

Положај

Ранохришћански локалитет Вeлики Пијесак налази се на око 6 км јужно од Бара, испод магистралног пута који води према Улцињу. То је блага морска увала коју затварају два клинасто истурена рта: Мерет са јужне стране и већа кречњачка хрид Понтица са западне. На овом уском приобалном простору, са релативно плодним пољем окруженим суптропским растињем и оштрим кречњачким падинама, налази се увала и плажа Велики Пијесак, која је дугачка 298 и широка 28 метара, са укупном површином од 8.046 м². Плажа је настала абразијом бујичног потока Синтин (ријека од Синтине, од Свете Катарине – у атару Равањ, изнад увале Велики Пијесак, налази се православна црква Свете Катарине, по којој је овај поток добио име), чије је корито усјечено само неколико метара од локације археолошког локалитета, саграђеног на мјесту гдје се завршава кречњачка падина са југоистока. Данас је овај простор окружен новосаграђеним угоститељским објектима.

Само црквиште је код околних мјештана било познато под називом Рудине, које се изводи из веома старог и препознатљивог појма, увијек повезаног са рушевинама. У усменој традицији села Равањ, сачувано је вјеровање да је овдје постојало велико насеље, „са крововима који су се додиривали, тако да се могло прескакати са једног на други“.

Литургијска заједница и обнова храма Свих Светих

Од првог дана (15. јула 2002. године), када је Барска црквена општина организовала рашчишћавање терена на којем су остаци ранохришћанског храма на Великом Пијеску, ту се пројавила благодат која је окупљала и старо и младо, неријетко и по августовским врућинама, те киши и мразу, као у првим вјековима, када су организоване хришћанске заједнице дуж путева којима су пролазили апостоли и њихови ученици.

На крилима те исте благодати, од љета 2008. године на храму Свих Светих редовно се служи Литургија, прво на остацима храма, а када су почеле кише и хладноће, у оближњој бараци, коју су археолози током ископавањâ користили за чување алата и одлагање ископаног материјала.

Већ исте зиме, барака поред храма је преуређена у привремену цркву. У прољеће и љето 2012. године промијењен је кров на бараци, дограђени су јој звоник и припрата. Материјал је купљен прилозима вјерног народа, а све радове обавили су вјерници који редовно долазе на Литургију, а међу којима су инжењери и занатлије разних струка.

На храму Свих Светих се тако, спонтано, уобличила дивна литургијска заједница коју чине локални вјерници, вјерници из Бара и околине, али и туристи који јој се прикључују док су на Великом Пијеску. Посебну драж животу ове заједнице удахнули су Руси који живе у околини, као и они који ту дођу само љети. Духом словенског јединства одише и сама Литургија на храму Свих Светих.

Ускоро би требало да почне обнова старохришћанског храма на Великом Пијеску, који порушен лежи око хиљаду година.

http://www.mitropolija.com/slava-ranohriscanskog-hrama-svih-svetih-na-velikom-pijesku/

• Бој на Косову камен је међаш српске славе, највећи испит којим је српски народ показао да је хришћанство заиста продрло у његову суштину. Било је битака и пре и после газиместанске. Али, како је богомудри Ава Јустин знао рећи, ниједна није била стожер српске историје и будућности, једна је од порука трибине „Видовдан- Велики петак српског народа који траје“ коју је, у навечерје празника, у Ваљевској гимназији, са благословом Епископа ваљевског г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница.
  

Преткосовска Србија била је једна од рударских велесила Европе, територијално велика и богата земља чији су владари подизали задужбине- цркве и манастире којима се и данас дивимо и поносимо. Смрт цара Душана означава слом те снажне земље и њено распарчавање од бескрупулозних и личним интересима вођених великаша. А Турци османлије снажно су надирали. Свети кнез Лазар склапа савезе са обласним господарима и припрема земљу за одбрану. Није био ни најмоћнији, ни најспособнији међу великашима али га је красила хришћанска љубав и неизмерна побожност. Да је прихватио савез са Турцима био би богатији за многа земаљска добра. Али, шта би онда са нама било?

• Промисао Божја је била да кнез Лазар постане војсковођа. Турци би кад тад освојили Србију, али шта би било са нама да је на његовом месту био неко други? Наиме, кнез Лазар је урадио оно што прави хришћанин треба да уради. Успео је да окупи све и покаже да као први треба да се жртвује. Погинуо је са свим племићима за крст часни и слободу златну. Јер, човек не може бити икона Божја ако није слободан. Свети кнез Лазар оставио је „косовски завет“ да нас води и одржи кроз векове. Постоји неколико аналогија између Новог и „косовског завета“. Имамо Тајну вечеру и „кнежеву вечеру“, Христову жртву као праслику Лазареве, Јудино издајство као Вука Бранковића...- беседио је протонамесник Бранко Чолић, парох ваљевски. Видовданска епопеја одржала је Србе кроз векове турског ропства. Надахнути њоме, у 19. веку повратили су отето. Страдали су Срби и у Првом и Другом светском рату, али им ништа душу није убило. Од 1945. године, почиње духовно умирање нашег народа. Црне статистике од преко 200 хиљада абортуса узнемирују и опомињу. То је Видовдан који траје, истакао је о. Бранко Чолић. Године 1989. надали смо се васкрсењу српског народа а добили смо суноврат косовске идеје. Нико није говорио да само вером у Христа Срби опстају. Посегло се за средствима овог света и дошли смо до довде где смо данас. Али, нама хришћанима, након сваке муке, долази васкрсење, закључио је о. Бранко Чолић.
  

• Сећам се доласка моштију Светог Кнеза Лазара у покровску цркву. Било је то 1989. године. Друг и ја смо ишли да им се поклонимо. Мало сам о њему знао. У школи су нам причали углавном о партизанским офанзивама. Душе деце су троване. Бачени смо без корена у лажни национализам деведесетих. Дошло је време када смо могли са вером да се упознамо. Да мењамо себе јер само тако можемо променити породицу, град, земљу... Духовна револуција подразумева борбу против греха гордости из ког проистичу сви остали греси. Душу нам нико не може убити ако смо са Богом. Имамо Цркву, Свету литургију и причешће да се сабирамо и са Господом сјединимо- поручио је о. Дејан Трипковић.
  

Ваљевац Душан Ђаковић већ годину је професор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Призрену. Школе, која је изнедрила четири српска патријарха, међу њима и садашњег поглавара СПЦ Иринеја (Гавриловића). У Призрену је чудо васкрсења видљиво сваког дана, каже професор Ђаковић.

• Ја сам је уписао 1999. године али смо на школовање морали у Ниш, услед ратних околности. Почели смо тада да се поздрављамо са „догодине у Призрену“. Те речи за неке су биле идеологија, за нас молитва. Данас имамо обновљену школу, двадесетак ученика и професоре, некадашње призренске ђаке. Наше комшије Албанци и Турци нису веровали да ће се Срби икада вратити у Призрен као што ни апостоли нису били сасвим уверени у Христово васкрсење. Сила Божја се у немоћи показује. У Призрен се вратила и богословија и светотајински живот. Ко би помислио да ће се служити литургија у Богородици љевишкој? Ове године смо је служили три пута. У Храму Светог Ђорђа идемо сваки дан на јутрење и вечерње. Слободно шетамо, несвесни да смо у Призрену. Сви који дођу пријатно се изненаде кад виде да у Призрену нема страха, малодушја и очајања. Атмосфера је крстоваскрсна. Мене је, као Ваљевца, највише обрадовала посета Епископа Милутина. Често нас обилазе и помажу браћа и сестре из Црне Горе, као и мати Гликерија игуманија манастира Ћелије, отац Драган из Драчића... Највише се радујемо гостима и позивамо све да дођу у нашу кућу. Дакле, видимо се ове године у Призрену- дирљиво је завршио професор Душан Ђаковић који, са супругом Соњом, такође из Ваљева, живи у „царевом граду“.
  

У програму видовданског саборовања у Ваљевској гимназији учествовали су песникиња и вероучитељица Дајана Петровић, музичар Асим Сарван и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“.

Ј. Јанковић

Бој на Косову камен је међаш српске славе, највећи испит којим је српски народ показао да је хришћанство заиста продрло у његову суштину. Било је битака и пре и после газиместанске. Али, како је богомудри Ава Јустин знао рећи, ниједна није била стожер српске историје и будућности, једна је од порука трибине „Видовдан- Велики петак српског народа који траје“ коју је, у навечерје празника, у Ваљевској гимназији, са благословом Епископа ваљевског г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница.