Овим путем, Епископ Милутин се срдачно захваљује најпре Његовој Светости Патријарху српском Господину Г. Иринеју, затим својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву као и представницима власти на посети, разговору и подршци у току опоравка. Епископ се посебно захваљује лекарима и свом медицинском особљу Клиничког центра Србије на указној здравственој нези у току боравка у овој нашој врхунској установи здравствене заштите. Епископ Милутин се после успешног опоравка враћа својим редовним Архипастирским обавезама.

Инфо–служба Епархије ваљевске

Овим путем, Епископ Милутин се срдачно захваљује најпре Његовој Светости Патријарху српском Господину Г. Иринеју, затим својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву као и представницима власти на посети, разговору и подршци у току опоравка. Епископ се посебно захваљује лекарима и свом медицинском особљу Клиничког центра Србије на указној здравственој нези у току боравка у овој нашој врхунској установи здравствене заштите.

Епископ Милутин се после успешног опоравка враћа својим редовним Архипастирским обавезама.

Инфо–служба Епархије ваљевске

Чтецирали су Миро Роган из Сечња и Карађорђе Тривуновић из Александрова.На Литургији је одговарао хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина.Апостол је читао Ненад Тривуновић.

Чин протонамесника додељен је досадашњем јереју Бојану Кошанину.

Овогодишњи кум славе Раде Чанковић предао је кумство Радивоју Тривуновићу.

Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор у пригодној беседи похвали је ангажованост народа и чланова црквеног одбора на изградњи Храма Свих Светих у Бегејцима-Торку и пожелео им да исти што пре заврше.

Велики Пијесак се налази поред једне од важнијих римских комуникација кроз провинцију Превалис, а која је повезивала Салону, Нарону Акрувијум, Вицинум, Будву, Скадар и даље, Драч и Виа Егнацију. Овај пут је дијелом ишао данашњом старом цестом Бар–Улцињ, пролазећи кроз области Мркојевића и Анамала и избијајући на данашњу албанску границу. Осим за потребе трговине, овај правац је свакако кориштен и у војним експедицијама.

Тешко је оспорити мишљење и о проласку првих хришћанских учитеља, још од апостолских времена, кроз ове просторе, као и о њиховом веома раном присуству унутар градова и латифундијских имања који су се пружали дуж обале Превалиса. Прије Миланског едикта још у тајности, а након њега на већ неколико стољећа припремљеној основи, овдје настају епископије, а касније и митрополијска сједишта. Хришћанска заједница на Великом Пијеску саградила је, или адаптирала, кућу (домус еклесију, ораторијум) за своје вјерске обреде, већ крајем 3. вијека (свакако у првој половини 4. вијека). На њеним остацима подигнуте су двије цркве, од којих је она из 6. стољећа више пута обнављана, све до око 11. вијека.

Први који је писао о цркви на Великом Пијеску био је учитељ Љубомир Булатовић. Он је 1914. године спровео мања истраживања и објавио их је у тексту „Извјештај о стању цркава у Мркојевићкој капетанији“. О постојању остатака црквене архитектуре на овом мјесту писао је и Андрија Јовићевић. Црквиште на Великом Пијеску описао је и Ђурђе Бошковић у монографији „Стари Бар“, из 1962. године.

Током археолошких истраживања измeђу 2002. и 2005. године, које је организовала Барска црквена општина, откривено је да се не ради о временски јасно детерминисаном објекту, већ је постепено откопавање културних слојева показало комплексност градитељских фаза, које су се низале једна за другом у дугом временском периоду. Током ископавања, констатовано је постојање три главне фазе, као и неколико интервенција, презиђивања и преправки. Данас су видиви остаци велике цркве са полукружном апсидом, наосом и припратом, али се у маси откопаних зидова крију претходне фазе.

Издвојено је девет начина зидања, који одговарају одвојеним хронолошким фазама.

На почетку, био је саграђен правоугаони објекат, ораторијум. Касније фазе су настајале сукцесивно, дограђивањем уз централни простор, са западне и источне стране. Сјеверни и источни зидови ове фазе су скоро потпуно разграђени, што свједочи о насилном рушењу, док је остале дјелове могуће пратити на основу врло квалитетног зидања очуваног на појединим мјестима и до метар висине.

На темељима касноантичког здања сазидана је црква димензија 17,3 х 6,4 м, која је задржала претходну оријентацију. Градитељ је искористио постојеће зидове са јужне и западне стране, али је сузио храм за 1,8 м, што је урађено како због нове архитектонске концепције, тако и због статичких разлога.

Црква из 6. вијека је насилно порушена и њени архитектонски елементи су искориштени за обнову храма у 9. вијеку, или нешто касније.

Обновом олтарског простора јавила се потреба и за новом преградом. Међутим, у овој фази прилике су биле сиромашније, што се најбоље сагледава на основу реконструкције изгледа иконостаса, направљеног од лаке дрвене конструкције.

Пронађени експонати

Током истраживања црквишта на Великом Пијеску пронађен је извјестан број експоната који се хронолошки опредјељују у шири временски период, од 4. до 9. вијека и касније. Највећи број припада уломцима керамике пронађеним у простору припрате, наосу и у сондама око грађевине. Материјал је углавном веома уситњен, без могућности да се направи нешто шира типолошка слика. Ови налази могу се подијелити на: фрагменте амфора, финих посуда и фрагменте грубо рађених кухињских лонаца. Највише уломака, на које отпада 67% од укупног броја керамичких предмета, припада амфорама.

Пронађено је неколико ситних фрагмената жижака, карактеристичних за период 2–3. вијека.

Камена пластика на Великом Пијеску је оскудна и лоше очувана. Тако мали број комада каменог намјештаја указује да је одавде ипак однијето оно што је имало јасно клесане хришћанске мотиве.

Најзначајнији метални налази су гвоздени крстови. Крстови су откопани у линији испред олтара. Пронађен је и један минијатурни сребрни крст.

У гробу у припрати цркве пронађен је мали гвоздени нож.

У припрати је пронађен и добро очувани гвоздени косијер. Косијери се често јављају на рановизантијским локалитетима.

Стакло је веома ријетко; превлађују фрагменти кандила од полумутног жућкастог стакла.

Пронађено је четири комада касноантичког новца и један новчић који се веже за период владања византијског цара Јустинијана.

У слоју из IV вијека пронађен је римски жрвањ, са урезаним крстом. То је један од најзначајнијих хришћанских археолошких налаза у Црној Гори. Врло је могуће да се ради о најстаријем сакралном споменику културе на Истичном Јадрану, и једном од најстаријих на Медитерану.

Пронађено је и више гробова. Најзначајнији су, свакако, онај у олтару (мало је цркава у којима је неко сахрањен у олтару) и онај на којем је подигнут сјеверни зид цркве. Рани хришћани су цркве подизали над моштима мученика, и сасвим је извјесно да је и у гробу под зидом цркве на Великом Пијеску нама непознати мученик. Такође, и у олтару је, засигурно, сахрањена нека изузетно значајна личност Цркве тог доба, врло вјероватно нама непознати свештеномученик. У историји Цркве, многи светитељи су се пројављивали вјековима након своје земне кончине.

Уз сјеверни зид наоса пронађена је гробница са веома мало костију дјетета и старије особе. По свему судећи, ради се о секундарној сахрани, гдје су кости донешене са неког другог мјеста.

У сјеверозападном углу припрате откопан је гроб са тијелом дјечака, поред чије лијеве карличне кости је, окачен о каиш, пронађен мали гвоздени нож.

У југозападном дијелу наоса откривени су остаци правоугаоне конструкције. Све указује на могућност постојања неког надземног ктиторског гроба, можда саркофага.

Положај

Ранохришћански локалитет Вeлики Пијесак налази се на око 6 км јужно од Бара, испод магистралног пута који води према Улцињу. То је блага морска увала коју затварају два клинасто истурена рта: Мерет са јужне стране и већа кречњачка хрид Понтица са западне. На овом уском приобалном простору, са релативно плодним пољем окруженим суптропским растињем и оштрим кречњачким падинама, налази се увала и плажа Велики Пијесак, која је дугачка 298 и широка 28 метара, са укупном површином од 8.046 м². Плажа је настала абразијом бујичног потока Синтин (ријека од Синтине, од Свете Катарине – у атару Равањ, изнад увале Велики Пијесак, налази се православна црква Свете Катарине, по којој је овај поток добио име), чије је корито усјечено само неколико метара од локације археолошког локалитета, саграђеног на мјесту гдје се завршава кречњачка падина са југоистока. Данас је овај простор окружен новосаграђеним угоститељским објектима.

Само црквиште је код околних мјештана било познато под називом Рудине, које се изводи из веома старог и препознатљивог појма, увијек повезаног са рушевинама. У усменој традицији села Равањ, сачувано је вјеровање да је овдје постојало велико насеље, „са крововима који су се додиривали, тако да се могло прескакати са једног на други“.

Литургијска заједница и обнова храма Свих Светих

Од првог дана (15. јула 2002. године), када је Барска црквена општина организовала рашчишћавање терена на којем су остаци ранохришћанског храма на Великом Пијеску, ту се пројавила благодат која је окупљала и старо и младо, неријетко и по августовским врућинама, те киши и мразу, као у првим вјековима, када су организоване хришћанске заједнице дуж путева којима су пролазили апостоли и њихови ученици.

На крилима те исте благодати, од љета 2008. године на храму Свих Светих редовно се служи Литургија, прво на остацима храма, а када су почеле кише и хладноће, у оближњој бараци, коју су археолози током ископавањâ користили за чување алата и одлагање ископаног материјала.

Већ исте зиме, барака поред храма је преуређена у привремену цркву. У прољеће и љето 2012. године промијењен је кров на бараци, дограђени су јој звоник и припрата. Материјал је купљен прилозима вјерног народа, а све радове обавили су вјерници који редовно долазе на Литургију, а међу којима су инжењери и занатлије разних струка.

На храму Свих Светих се тако, спонтано, уобличила дивна литургијска заједница коју чине локални вјерници, вјерници из Бара и околине, али и туристи који јој се прикључују док су на Великом Пијеску. Посебну драж животу ове заједнице удахнули су Руси који живе у околини, као и они који ту дођу само љети. Духом словенског јединства одише и сама Литургија на храму Свих Светих.

Ускоро би требало да почне обнова старохришћанског храма на Великом Пијеску, који порушен лежи око хиљаду година.

http://www.mitropolija.com/slava-ranohriscanskog-hrama-svih-svetih-na-velikom-pijesku/

• Бој на Косову камен је међаш српске славе, највећи испит којим је српски народ показао да је хришћанство заиста продрло у његову суштину. Било је битака и пре и после газиместанске. Али, како је богомудри Ава Јустин знао рећи, ниједна није била стожер српске историје и будућности, једна је од порука трибине „Видовдан- Велики петак српског народа који траје“ коју је, у навечерје празника, у Ваљевској гимназији, са благословом Епископа ваљевског г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница.
  

Преткосовска Србија била је једна од рударских велесила Европе, територијално велика и богата земља чији су владари подизали задужбине- цркве и манастире којима се и данас дивимо и поносимо. Смрт цара Душана означава слом те снажне земље и њено распарчавање од бескрупулозних и личним интересима вођених великаша. А Турци османлије снажно су надирали. Свети кнез Лазар склапа савезе са обласним господарима и припрема земљу за одбрану. Није био ни најмоћнији, ни најспособнији међу великашима али га је красила хришћанска љубав и неизмерна побожност. Да је прихватио савез са Турцима био би богатији за многа земаљска добра. Али, шта би онда са нама било?

• Промисао Божја је била да кнез Лазар постане војсковођа. Турци би кад тад освојили Србију, али шта би било са нама да је на његовом месту био неко други? Наиме, кнез Лазар је урадио оно што прави хришћанин треба да уради. Успео је да окупи све и покаже да као први треба да се жртвује. Погинуо је са свим племићима за крст часни и слободу златну. Јер, човек не може бити икона Божја ако није слободан. Свети кнез Лазар оставио је „косовски завет“ да нас води и одржи кроз векове. Постоји неколико аналогија између Новог и „косовског завета“. Имамо Тајну вечеру и „кнежеву вечеру“, Христову жртву као праслику Лазареве, Јудино издајство као Вука Бранковића...- беседио је протонамесник Бранко Чолић, парох ваљевски. Видовданска епопеја одржала је Србе кроз векове турског ропства. Надахнути њоме, у 19. веку повратили су отето. Страдали су Срби и у Првом и Другом светском рату, али им ништа душу није убило. Од 1945. године, почиње духовно умирање нашег народа. Црне статистике од преко 200 хиљада абортуса узнемирују и опомињу. То је Видовдан који траје, истакао је о. Бранко Чолић. Године 1989. надали смо се васкрсењу српског народа а добили смо суноврат косовске идеје. Нико није говорио да само вером у Христа Срби опстају. Посегло се за средствима овог света и дошли смо до довде где смо данас. Али, нама хришћанима, након сваке муке, долази васкрсење, закључио је о. Бранко Чолић.
  

• Сећам се доласка моштију Светог Кнеза Лазара у покровску цркву. Било је то 1989. године. Друг и ја смо ишли да им се поклонимо. Мало сам о њему знао. У школи су нам причали углавном о партизанским офанзивама. Душе деце су троване. Бачени смо без корена у лажни национализам деведесетих. Дошло је време када смо могли са вером да се упознамо. Да мењамо себе јер само тако можемо променити породицу, град, земљу... Духовна револуција подразумева борбу против греха гордости из ког проистичу сви остали греси. Душу нам нико не може убити ако смо са Богом. Имамо Цркву, Свету литургију и причешће да се сабирамо и са Господом сјединимо- поручио је о. Дејан Трипковић.
  

Ваљевац Душан Ђаковић већ годину је професор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Призрену. Школе, која је изнедрила четири српска патријарха, међу њима и садашњег поглавара СПЦ Иринеја (Гавриловића). У Призрену је чудо васкрсења видљиво сваког дана, каже професор Ђаковић.

• Ја сам је уписао 1999. године али смо на школовање морали у Ниш, услед ратних околности. Почели смо тада да се поздрављамо са „догодине у Призрену“. Те речи за неке су биле идеологија, за нас молитва. Данас имамо обновљену школу, двадесетак ученика и професоре, некадашње призренске ђаке. Наше комшије Албанци и Турци нису веровали да ће се Срби икада вратити у Призрен као што ни апостоли нису били сасвим уверени у Христово васкрсење. Сила Божја се у немоћи показује. У Призрен се вратила и богословија и светотајински живот. Ко би помислио да ће се служити литургија у Богородици љевишкој? Ове године смо је служили три пута. У Храму Светог Ђорђа идемо сваки дан на јутрење и вечерње. Слободно шетамо, несвесни да смо у Призрену. Сви који дођу пријатно се изненаде кад виде да у Призрену нема страха, малодушја и очајања. Атмосфера је крстоваскрсна. Мене је, као Ваљевца, највише обрадовала посета Епископа Милутина. Често нас обилазе и помажу браћа и сестре из Црне Горе, као и мати Гликерија игуманија манастира Ћелије, отац Драган из Драчића... Највише се радујемо гостима и позивамо све да дођу у нашу кућу. Дакле, видимо се ове године у Призрену- дирљиво је завршио професор Душан Ђаковић који, са супругом Соњом, такође из Ваљева, живи у „царевом граду“.
  

У програму видовданског саборовања у Ваљевској гимназији учествовали су песникиња и вероучитељица Дајана Петровић, музичар Асим Сарван и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“.

Ј. Јанковић

Бој на Косову камен је међаш српске славе, највећи испит којим је српски народ показао да је хришћанство заиста продрло у његову суштину. Било је битака и пре и после газиместанске. Али, како је богомудри Ава Јустин знао рећи, ниједна није била стожер српске историје и будућности, једна је од порука трибине „Видовдан- Велики петак српског народа који траје“ коју је, у навечерје празника, у Ваљевској гимназији, са благословом Епископа ваљевског г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница.

На Литургији су певали свештеници из Белорусије, хор „Свети кнез Лазар“, дечији хор из Крушевца и појци Епархије крушевачке.

По Литургији се кренуло у Литију кроз град Крушевац по споменика Косовским јунацима где је служен помен свима који су живот свој положили бранећи Отаџбину и своју веру Православну. Потом се Литија вратила у Лазарицу где је Владика Андреј присутнима поделио нафору.

Овај предивни догађај је завршен је концертом свештеника из Белорусије (гродненска Епархија, близу границе са Пољском) и Трпезом љубави коју су припремили свештеници и народ цркве Лазарице.

Још слика на званичној Фејсбук страници Епархије крушевачке https://www.facebook.com/eparhija.krusevacka

СЛИКЕ СА ЛИТИЈЕ СУ НА ЛИНКУ:

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.585651591458079.1073741840.348864038470170&type=1

Концерт свештеника из Белорусије

http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-emisiji-ziva-istina/

Преосвећеном владици саслуживало је десет свештеника вишеградске и околних парохија Митрополије дабробосанске, као и тројица ђакона.

Владика Григорије је у бесједи истакао да ће овај храм бити „саборна црква овог дивног града и свједочанство да овдје има Лазаревих Срба и хришћана“. Он је храм, који је изграђен за само два мјесеца, назвао вишеградским Дечанима.

Владика Григорије нагласио је да је Видовдан празник за оне који виде и препознају Христа и Лазареве ратнике, који су се увијек борили за парче слободе, неба и земље. „Слобода је икона Божија у човјеку, то је највећа светиња и без ње је немогућ живот и самим тим и љубав“, нагласио је владика Григорије.

Према његовим ријечима, слобода је за Србе или видовданска или је нема, а до ње се долази само Лазаревим косовским путем. „Славити Видовдан је могуће само истински слободним људима, јер једино они имају праву љубав према Богу и човјеку“, рекао је владика Григорије.

Он је поручио да је Видовдан огледало које не лаже и у коме се свако лице открива у цијелости, у коме се разоткрива издаја, раздваја чистота од нечистоте, а човјек слика бојама истине.

У храму је за вријеме Свете архијерејске литургије изложена и Порт Артурска икона Богородице, коју су у Вишеград из Русије донијели чланови породица погинулих руских добровољаца.

Храм у Андрићграду висок је, са куполом и крстом, 26 метара и доминира над другим објектима у граду од камена. Смјештен је на новоизграђеном Тргу Његоша на ушћу Рзава у ријеку Дрину.

Епископ Григорије је на Видовдан поподне, приликом полагања ктиторске повеље у темеље новоподигнутог храма, рекао да су свјетлост и доброта данас облили Андрићград у којем је за нешто мало више од два мјесеца изграђена црква, толико лијепа као да је грађена читаву вјечност и истакао да би највише волио да ову цркву зову вишеградским Дечанима.

„Пут од уласка у Андрићград води у овај храм. Чему би био град, ако не води у храм и чему би био храм, ако не крунише град и чему би сви били овде ако не бисмо славили Христа Бога, Светог цара Лазара и косовске јунаке“, рекао је владика Григорије у обраћању.

Он је подсјетио да су у Андрићград, чији је идејни творац Емир Кустурица, много уложили и Република Српска и њен предсједник Милорад Додик.

„Позивамо све људе овдје у Вишеграду и свуда да дођу и виде, а кад виде обрадоваће се, биће им лијепо, схватиће да нема ништа теже на овој земљи него борити се против лијепога. То је увијек борба против доброга“, рекао је владика Григорије.

Владика Григорије је нагласио да се на Видовдан све види, јер овај празник служи као огледало. „Не можемо славити Видовдан, браћо и сестре, а да у нашим очима, у нашем слуху и срцу, не одјекује прича о вјери и вечери… Нека је благословен Видовдан, наш Крст и наш Васкрс“, рекао је владика Григорије.

У Андрићграду данас су поводом двије године од почетка његове изградње отворени Андрићев институт и пословна зграда предузећа „Хидроелектране на Дрини“.

Извор: Митрополија дабробосанска

Фотогалерија

Након свете архијерејске литургије коју је служио са бококоторским свештенством, митрополит црногорско-приморски Амфилохије на споменику испред манастира подигнутом 1992. године и споменику грбаљским добровољцима Балканских ратова служио је помен ратницима страдалим прије Косова, на Косову, по Косову и до данашњих дана. Митрополит Амфилохије је истакао да се „сваког Видовдана сјећамо оних који су прошли Голготу за вјеру и отачаство, од Зиданог и Везировог моста до Камника и који су остали без гробова,што не значи да су остали без вјечног живота“. Он је уручио и похвале за обнову цркве Светог Николе у Братишићима, Драгану, Николи и Жељку Ћетковићу. У име црквене општине грбаљске митрополиту и присутним вјерницима захвалио се предсједник, Пеко Мазарак. „Божјом вољом и хтијењем њихових потомака мученичке кости са стратишта пренијете су 1992. године овдје и почивају испред овог манастира“, нагласио је Мазарак.

Након помена, у свијетлу јубилеја 1.700 година Миланског едикта, монодраму „Царица Јелена“ посвећену мајци Цара Константина извела је цетињска глумица Јелена Иванишевић.

У својој бесједи митрополит Амфилохије је истакао се од Константинове епохе ништа није промијенило јер европски и амерички властродршци „настављају експанзију и повампирују древну римску паганску идеју да загосподаре свијетом“.

„Поново је стари Рим, стара римска идеја кроз Брисел и кроз Њујорк постала центар свијета. То је тежња да господаре свијетом на исти начин на који је је то радио Цезар у древна времена, на који је радио Цар Константин који је обједињавао, а послије њега цареви све до Карла Великог, Наполеона, Хитлера и Стаљина на истоку. То је римска идеја господарења и владања свијетом. Ово што се догађа у Сирији и оно што се са нама догодило 1990. Све је то када се дубље завири наставак константиновско-јеленинске приче. Сукоба између царства овога свијета, господарења и власти које се заснива на насиљу и тирјанству нарочито против Бога и Цркве и борбе за истинску слободу.

Великомученик цар Лазар није освајао, није вршио насиље него је бранио своју земљу, свој народ, вјеру, своје светиње и жртвовао се за њих. Тако је и Цар Константин на светом путу научио. Било би добро да у свјетлости Цара Констатина и Јелене и све послије што се догађало и што се догађа на тлу Европе посматрамо ова збивања. Прије 200 година овдје су вршили насиље Французи, онда Енглези, па Аустријанци и Њемци преко њих. Исти они данас заводе нови свјетски поредак. Није давно било кад су бомбе падале по Цетињу, Даниловграду и по Црној Гори. Да не говоримо о Косову. Те бомбе су прије тога падале 1995. године у нашем комшилуку у Босни и Херцеговини. Бомбе из истих центара су падале и 1944. и 1943, 1941. и 1914. Зато ја често кажем – никада ниједна бомба са ових простора није падала по Риму, Бечу. Ни на Лондон ни на Париз, ни на Загреб. А ми смо увијек варвари које треба дотјерати у ред“, нагласио је митрополит Амфилохије.

Осврћући се на свој помен Влади Србије приликом протеста у Београду, митрополит Амфилохије је рекао да то „није питање политике или власти ни граница државе већ бити или не бити“. „То је питање судбине народа и Цркве. Светиње над светињама. Ако Црква заћути камење ће проговорити“.

Он се осврнуо и на политику руководства Србије на путу ка ЕУ. „Све смо испунили што су тражили, зашто неће да нас приме? Вучић каже послије предаје Косова „отворила су нам се сва врата у Европи и Бриселу“. Рекао сам му „отворила су вам се врата јер сте легли на руду“. Није му било пријатно. Рекао ми је „Нијесам ја издајица“.

У манастиру Подластва митрополит Амфилохије је испричао и анегдоту са недавне сахране посмтрних остатака краља Петра II Карађорђевића на Опленцу.

„На литургији се три пута на црквенословенском, грчком и српском говори – „Господи, Господ призри, с небесни Вишњи посјети виноград свој“. Први пут је ту молитву изговорио на Опленцу патријарх, а онда је дао мени да ја на грчком изговорим. Био је ту неко поред нашег доброг Николића па је то чуо и рекао Дачићу. „Ево ти сад одржа четрдесетодневни помен“, испричао је митрополит Амфилохије додајући да „том духовном мртвилу треба одржати и четрдесетодневни и годишњи помен“.

Након Свете литургије обављено је сечење славског колача и литија око храма поводом храмовне славе манaстира.

У организацији Управе манастира Лазарице и СКД „Просвјета“ из Книна одржан је и културно уметнички програм у кругу манастира Лазарице. Данашњој свечаности били су присутни и г. Зоран Васиљевић, први савјетник амбасаде Републике Србије у Загребу, и г. Срђан Татић, генерални секретар СКД „Просвјета“ у Загребу. Беседа

link for download:here

Данас је дан када се Свети кнез, у име целог народа определио за Царство небеско, јер је земаљско царство за малена - за кратко време, а Небеско је вавек и до века (Преподобни ава Јустин Ћелијски).

По сведочењу Његовог Преосвештенства Епископа новосадско-бачког Господина Иринеја, све док будемо ходили том уском стазом која води у Царство Божје, којом су ходили и наши Свети преци, ништа неће моћи да нас одвоји од вечне заједнице са Богом.

После свете Литургије одслужен је парастос свима пострадалим на бранику вере и отаџбине, од Косовске битке до данашњега дана.

Преузмите звучни запис

Нови Сад, 28.06.2013 - Информативна служба Епархије бачке

Обиљежавање годишњице Косовског боја почело је Светом архијерејском литургијом у селу Доња Козица, Општина Оштра Лука.

Иначе црква у овом подгрмечком селу посвећена је косовским мученицима. Свету литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ Зворничко-тузлански г. Хризостом уз саслужење протојереја-ставрофора Младена Мајкића, јереја Алена Марића и ђакона Николе Перковића.

Након Св. Литургије служен је парастос косовским мученицима и страдалим војницима од Косова до наших дана. Ово село никада неће заборавити и хероје свога времена који су положили живот за стварање Републике Српске и очување својих вјековних огњишта.

У својој бесједи Владика Хризостом је истакао да се данас присјећамо догађаја који осликава идеју једног народа да очува своје достојанство, своју вјеру, свој идентитет и државност. Ова идеја проткана је кроз душу српског народа до данашњих дана.... То је важан датум у колективној свијести српског народа и један од темеља колективног идентитета, истакао је Владика Хризостом.

Централно обиљежавање Видовдана на Косову и Метохији организовано је у Грачаници.

Патријарх Српске православне цркве Иринеј и Епископ рашко-призренски Теодосије служили си Св. литургију у Грачаници, а потом су на Газиместану служили парастос српским ратницима страдалим у Косовском боју.

Порука Српског Патријарха са Газиместана је да Срби остану јединствени...

Обраћајући се присутнима Патријарх је рекао да се Срби на Косову не смију дијелити према политичким партијама већ да остану јединствени као једна велика "српска православна партија".

Он је подсјетио на рушење српских светиња и гробаља и позвао на њихову обнову. Расељене Србе је позвао да се врате својим домовима и православним светињама.

Посебан значај Видовдан је добио у вријеме стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500 година од Косовског боја. Као национални празник опстао је до краја Другог свјетског рата.

После Косовске битке тијело Св. кнеза Лазара (1329-1389) је сахрањено у манастиру Раваници, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. вијека пренијето је у фрушкогорски манастир Врдник. У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу косовске битке.

Ђакон Невен Маринковић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Видовдан је празник којим се српски народ и његова Црква сјећају косовских мученика и њихове жртве коју су принијели на олтар слободе, вјере и рода, и тиме се уписали у књигу бесмртника.

Због тога се сјећамо Видовдана, Косова, Газиместана, јер Косовска битка није ништа друго до наш свакодневни избор између земаљског и небеског, између пролазног и вјечног, између смрти и живота. И све док обиљежавамо Видовдан, као дан нашег националног сјећања на све погинуле јунаке од Косова до данас, ми се опредјељујемо за небеско и вјечно, за живот у Христу и за живот са Христом. Због тога је Свети Кнез Лазар угаони камен нашег народа са којим остајемо оно што јесмо и без којег постајемо оно што никада не бисмо требали бити. И крв светих мученика, косовских и послијекосовских, обавезује на памћење, на национални незаборав, на молитвено памћење. Јер, имајући пред очима душе жртву коју су они положили за све нас, не можемо залутати на друму живота којим ходимо.

Све док постоје Срби – постојаће и Косово, јер је оно у души свакога од нас, у срцу и у молитвама. Њему ходимо гдје год да кренемо и с њим живимо ма гдје се налазили. Због тога данас вапијемо:

Свети Великомучениче Кнеже Лазаре и сви свети мученици косовски, молите Бога за нас!

Игуман Василије (Рожић)

Извор: Манастир Клисина