Историја

Бројни истраживачи и путописци који су током 14. и 17. века пролазили кроз град светог Прокопија нису забележили ништа о прокупачкој цркви. Тек по ослобађању Топлице од Турака (1877), када расте интересовање за старине, јављају се и прва писана сведочанства. Та сведочанства, међутим, нису била више од нагађања. Тако, на пример, аустријски илустратор и путописац Феликс Каниц прокупачку цркву проглашава римском , енглески научник Ходинот (Hoddinott) је датује у 5/6. век , а српски писац и политичар Мита Ракић тврди да је настала за Турака . Најзад, Летопис цркве прокупачке, објављен 1930. године, подизање цркве ставља у време Самуилове државе, 934. године . Ова сведочанства, међутим, не пружају никакве одговарајуће аргументе, те се треба прво ослонити на резултате археолошких и архитектонских истраживања предузетих крајем 20. и почетком 21. века.

Археолошким истраживањима на локалитету цркве св. Прокопија је константовано постојање пет археолошких слојева , односно три средњовековне градитељске фазе, са тим да језгро грађевине чини тробродна базилика изграђена у 9. или 10. веку . Подигнута је, по свој прилици, у време византијске превласти од стране грчких ктитора . Доцније је била у саставу Самуилове државе, тј. Охридске архиепископије и отуда произилази њена сличност са храмовима св. Софије у Охриду и св. Аила на Преспанском језеру . Од 12. до 14. века о њој су се старали српски владари, али коме је тада била посвећена, којим поседом је располагала и како се звао град у коме се налазила, данас није познато. Тек по турском освајању Ниша (1386), када су мошти св. Прокопија пренети у цркву, добија данашњу посвету, а град се, како сведочи повеља кнегиње Милице, назива град светог Прокопија .

Током свог дугог постојања, прокупачка црква је више пута разарана и обнављана. Највећа оштећења претрпела је у време сеоба Срба 1690, затим, за аустро-турских ратова и најзад, у време Првог српског устанка (или 1806. када српски хајдук Станоје Главаш ослобађа Прокупље или 1807. када ју је наводно спалио лесковачки Шашит-паша) [5]. У периоду после Првог српског устанка било је више обнова цркве, на пример, 1847 – 1857. и 1906. Године 1934. одржана је велика прослава поводом хиљаду година њеног постојања. Данас представља споменик културе од великог значаја и налази се под заштитом Републике Србије, а радови на њеном даљем истраживању тек предстоје.

Архитектура

Црква светог Прокопија разликује три средњовековне градитељске фазе. Првој припада тробродни храм са краја 10. века, од кога су данас остали само зидови; другој градитељској фази припада базиликални облик цркве из прве половине 11. века, а трећа градитељска фаза се датује у 14. век .

Прокупачка црква данас представља петобродну базилику са три апсиде на истоку. Централни део цркве чине тробродни наос и припрата. На северној страни овог простора придодат је брод са крстионицом (1847 – 1857), познат као туторско одељење и звонара (1906), а на југу гробница св. Прокопија и скривница . Сама гробница се састоји из три мање засведене просторије, а претпоставља се да је изграђена на месту античке гробнице . Под у цркви је састављен од камених плоча, а црква је зидана од опеке и ломљеног камена, са тим да је споља омалтерисана и окречена .

Унутрашња декорација

Претпоставља се, на основу карактеристика фрагмента фреске сачуваног на источној страни, а који приказује стојећу фигуру светог ратника, да је црква била живописана још у 10. веку. Постојеће фреске на своду средњег брода, као и на улазу у туторско одељење, међутим, потичу тек из 18. и 19. века и по оцени стручњака незнатне су уметничке вредности . Иконостас, коме Каниц придодаје епитет шарени , потиче из 1847. године, а израдио га је зограф Коста Накица из Велеса . Иконе су из 18, 19. и 20. века [1], а позната је једна већих димензија рађена на платну, тзв. Јерусалимска из 1847. године .

У цркви се чува и мали дрвени кивот са моштима св. Ђорђа (живео у 3. веку као римски војник цара Диоклецијана), које су наводно у 19. веку пренете са Косова и дате на чување прокупачкој цркви .

Археолошки налази

Током археолошких истраживања вршених почетком 21. века у дворишту цркве откривени су остаци римских терми (јавних купатила), које су, по свој прилици, биле део урбане сгруктуре античког Hammeum-a. Претпоставља се да је део терми у порти прокупачке цркве око 4. века претворен у цркву .

Наравно, опет се није запитао над чињеницом да правни положај Цркве није био угрожен (у смислу оспоравања постојања) ни у вријеме, Цркви ненаклоњене, најблаже речено, комунистичке власти. Од доношења Закона о правном положају вјерских заједница (1974) ниједна црногорска власт није отишла тако далеко да би тврдила да Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Православне цркве у Црној Гори (које су вијековима органски дио Пећке, данас, Српске Патријаршије) дјелују нелегално и ван законских оквира. Такав идеолошки, неправни став су заузели неки министри из редова његове партије и њихови истомишљеници из других структура власти и друштва тек од прије неку годину, и почели да га спроводе у својим државним ресорима. Колико је такав став неодржив, говори и то да су многе њихове одлуке (нпр. она о прогонству свештеника ако случајно немају држављанство Црне Горе) биле и јесу предмет судских и управних спорова у којима се, до сада, већином даје за право Митрополији и Цркви, а не идеолошкој конструкцији антицрквене групе која покушава да понизи и оклевета Цркву.

Дакле, Црква има не нелегалан него неправичан статус пред органима које контролише предсједник Скупштине зато што се ти органи понашају нелегално и неодговорно, што се доказује и надамо се, наставиће да се доказује пред надлежним институцијама Црне Горе. Срећом по Цркву и по част и достојанство Црне Горе, огромна већина људи запошљених код највећег црногорског послодавца – државе, ипак има границе које не жели да пређе и поред незаконитих притисака појединаца из врха власти. Жалосно је да је данас, у појединим институцијама, храброст ако се заложите, не за повлашћени, већ за законит и равноправан статус Цркве у друштву. Захваљујемо свим појединцима и институцијама који Цркви покушавају да обезбиједе такав положај. Такође је жалосно да су највиши државни функционери, као што је предсједник Скупштине директно одговорни за такав положај Цркве, и то тако што су је сваком приликом клеветали и из идеолошких разлога проглашавали за непријатеља читавог народа и државе. Нису у томе, Богу хвала, успјели, али су код једног мањег броја људи, који немају директан контакт са Црквом и њеним истинским животом, успјели да наметну лажну ружну слику о њој.

Ријечи предсједника Скупштине „Црква мора да зна да је дио државе”, ако су коректно пренијете, само свједоче о слабом, или идеолошком, разумијевању Цркве, које је у његовој и у свијести његових истомишљеника. Не, Црква није дио државе, јер је, у онтолошком и сотириолошком смислу, па и институционално, шира и надилази оквире сваке државе, али живи у људском друштву и стога је дужна да поштује земаљске и људске законе у мјери у којој се не дотичу њених фундаменталних учења (не може суштински, својевољно поштовати уређење Енвер Хоџине Албаније у којој је свака религија била забрањена или идеолошка и псевдоисторијска тумачења предсједника Кривокапића о Православној Цркви у Црној Гори). Предсједник Скупштине би очито волио да Митрополит црногорски буде државни = његов чиновник, ако не формално, а оно фактички, те да, сагласно пролазним идеологијама и политикама и њиховим носиоцима, уподобљава Цркву у Црној Гори дневно-политичким и тзв. стратешким интересима (који су толико стратешки да се мијењају сваких пар година, а понекад и чешће). Ни Митрополит ни Црква не могу и неће бити морални и духовни покровитељ оног што не сматрају истински здравим и корисним за црногорско друштво. А кад већ помиње Европу, предсједник Кривокапић треба да зна да је и у тој и таквој Европи, која се у посљедње вријеме, одриче свог хришћанског утемељења, Црква у потпуности аутономна у погледу својих учења и устројства, које он упорно жели да промијени и учини подобним својој идеолошкој матрици, и то Цркви која је родила Црну Гору, тиме упорно и незаконито негирајући унутрашњу аутономију Српској Православној Цркви у Црној Гори.

Цетиње, 15. јул 2013.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/07/15/саопштење-за-јавност-поводом-интервј-2/

Какав светац, такав и тропар!

Какав суд, таква и одлука!

Очигледно је да су у босанско-херцеговачком рату постојали ратни злочини свих сукобљених страна, а да се само Србима приписује „геноцидна намера”. Шта би се, сходно овој логици, могло рећи о намерама демократских земаља Запада у земљама Блиског и Средњег Истока са већинским муслиманским становништвом? Ту, дабоме, важе нека друга мерила, други „стандарди”.

Анонимна изјава на коју се позива „хашка правда” мени изгледа као историјски истинита изјава усташког министра Миле Будака из 1941. године коју неко сада – а лако је досетити се ко – жели да припише босанским Србима. Више него провидно!

Епископ бачки Иринеј

http://www.eparhija-backa.rs/novosti/episkop-backi-dr-irinej-jos-o-haskoj-pravdi

Сама црква се налази у живописном окружењу и до цркве води сеоски пут.

Свету Литургију је служио Епископ крушевачки Давид уз саслужење преко 60 свештенослужитеља Епархије крушевачке. Велики број мештана кукљинске парохије и учествовао у Литургији. Владика је пароха кукљинског протојереја Далибора Милошевића одликовао напрсним крстом за његов труд и залагање на парохији и Епархији крушевачкој.

По Литургији је одржан и пригодан уметнички програм који су приредили чланови КУД-а "Ивица Јеремић - Шицер" из Кукљина. Свечаност је окончана Трпезом љубави и беседом оца Вукмана Петровића - намесника жупског, који је говорио о личности Светог цара Константина Великог, његове мајке Свете Јелене и значају Миланског едикта.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић, презвитер Милан Антонијевић

Беседа о. Ђорђа Марјановића по Јеванђељу

2:16 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по давању напрсног крста о. Далибору Милошевићу

3:07 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на крају Литургије

7:25 мин.

Беседа o. Вукмана Петровића о Миланском едикту

20:11 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла

Ове недеље се по традицији у Далматинској Епархији прославља света великомученица Недеља и многи верници долазе управо на овај дан да одају своје поштовање и упуте своје молитве Богу и светој Недељи.

У својој беседи Епископ Фотије је посебно нагласио подвиге и мучеништво које је претрпела света Недеља због чега је била удостојена да јој се јави сам Христос Господ и укрепи је да издржи своје мучеништво до краја.

После Свете Литургије извршено је резање славскога колача и трократни опход око светога храма са иконом свете великомученице Недеље коју су по традицији носиле девојке из Оћестова обучене у традиционалну далматинску одећу. Треба напоменути да ће од данашње славе манастир Оћестово имати своје братство на челу са настојатељем јеромонахом Херувимом (Ђермановићем) и да ће се у Оћестову почети свакодневно приносити молитва Богу и светој Недељи.

На крају је приређена трпеза љубави за све госте и служашче свештенство у манастирском конаку.

Новоподигнути храм је саграђен у српско византијском стилу. Пластична декорација, стубићи и розете урађене су по узору на орнаменте са средњевековних српских манастира. Преосвештени Епископ је у својој беседи нагласио да је Богоугодно што се крсно знамење поставља на овај храм баш у време када се прославља 1700. година од издавања Миланског едиката јер је и благоверни цар Константин видевши крсно знамење на небу победио идолопоклонике и хришћанима подарио слободу. У име Црквене општине и верног народа Преосвештеном Епископу се захвалио надлежни парох протојереј Драгољуб Савић.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. др Јован Извор: Епархија нишка

Свету архијерејску Литургију су служили Епископи зворничко-тузлански г. Хризостом, средњезападноамерички г. Лонгин, врањски г. Пахомије, рашко-призренски г. Теодосије и умировљени средњоевропски г. Константин.

Седиште православних српских епископа за крајеве северне и североисточне Босне налази се у граду Тузли (старим Солима) почевши од 1852. године, када је Митрополит зворнички Агатангел прешао из Зворника и почео изградњу новог епископског двора. Од тада ова црквена јединица носи назив Митрополије, односно Епархије зворничко-тузланске. Ратна дејства и атмосфера нестабилности (1992-1995) утицала је на премештање седишта богомчуване Епархије зворничко-тузланске у град Бијељину, где се у манастиру Светог Василија Острошког налазе канцеларије епархијских тела и органа, Црквеног суда и администрације.

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, као изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и члан Светог Архијерејског Синода, увео је трон Епископа зворничко-тузланских епископа Хризостома Јевића. Овом значајном догађају и свечаности за Српску Православну Цркву присуствовали су представници политичких власти Федерације Босне и Херцеговине и других верских заједница са којима српски народ дели историјску судбину и у комуникацији са којима гради свој историјски идентитет. Чину устоличења Епископа зворничко-тузланског г. Хризостома у Катедралном храму у Тузли присуствовали су господа: Светозар Пударић, потрепдседник Федерације Босне и Херцеговине; Денис Бећировић, председавајући Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине; Сеад Чаушевић, премијер Тузланског кантона; Јасмин Имамовић, градоначелник града Тузле; др Хамдија Липовача, премијер Унско-санског кантона; Јово Турањанин, директор Секретаријата за вјере Владе Републике Српске; фра Марио Дивковић, гвардијан фрањевачког самостана Светих Петра и Павла у Тузли; као и хафиз Ахмед ефендија Хускановић, главни имам меџлиса Исламске заједнице Тузле и Хасан ефендија Спахић, муфтија тузлански, председник меџлиса Исламске заједнице Тузле. Све званице су срдачно и искрено поздравиле долазак епископа Хризостома пожелевши му успеха у његовом архипастирском раду.

Радован Пилиповић,

фото: Р. Радановић, Р. Каришић

Извор: СПЦ

Линк на теми

Обред увођења у трон, то јест светотајинско предавање пуноће епископске власти (свештенослужења, учитељства и управљања) извршио је поглавар наше помесне Цркве, предавањем архијерејског жезла новоизабраном епископу, уз присуство седамнаест епископа Српске Православне Цркве.

Црквену пуноћу (плирому) су на свечаној архијерејској Литургији остварили верни народ Бијељине, Семберије и других крајева богомспасаване Епархије зворничко-тузланске, али и других епархија из Републике Српске и окружења, заједно са свештенством и свештеномонаштвом, а под духовним старањем и предстојатељством Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и служашчих Епископа: сремског Василија, шумадијског Јована, тимочког Јустина и рашко-призренског Теодосија.

Досадашњи администратор Епархије зворничко-тузланске Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем дочекао је на вратима Саборног храма у Бијељини патријарха Иринеја са речима да је његов долазак повезан са похођењем и духовним укрепљивањем верног народа Републике Српске, али и са спровођењем нарочите црквене мисије која се односи на испуњавање одлуке протеклог редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве који је на његов предлог једногласно изабрао за епископа зворничко-тузланског владику Хризостома Јевића.

Овој духовној радости и торжеству Епархије зворничко-тузланске, која је по својој древној историји и пореклу заправо средњовековна епархија наше светосавске Цркве у Републици Српској, допринело је и присуство следећих архијереја: Њихових Високопреосвештенстава Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Митрополита дабробосанског Николаја, затим Њихових Преосвештентава Епископа: бањалучког Јефрема, шабачког Лаврентија, средњезападноамеричког Лонгина, банатског Никанора, бачког Иринеја, врањског Пахомија, будимљанско-никшићког Јоаникија, бихаћко-петровачког Атанасија, Епископа брегалничког Марка из аутономне Православне Охридске Архиепископије, викарног моравичког Антонија и умировљеног епископа Константина.

Предајући жезал новом епископу Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј подсетио је да је његов претходник у управи Епархијом зворничко-тузланском владика Василије Качавенда, обновио у априлу свој захтев да буде разрешен дужности епархијског архијереја из здравствених разлога, па је ова славна и историјски значајна епархија остала упражњена. Сабор је једногласно за новог Епископа звроничко-тузланског као човека са довољно мудрости и искуства у вођењу епархијских послова изабрао епископа Хризостома, послератног обновитеља духовног лика Босанске Крајине, који је управљао Епархијом бихаћко-петровачком пуне 22 године (1991-2013).

Након свете архијерејске Литургије и обреда устоличења организована је трпеза љубави и послужење у Етно-селу Станишићи која је окупила представнике политичког, културног и јавног живота Републике Српске, Србије, Босне и Херцеговине и земаља у окружењу. Овом важном догађају су присуствовали председник Владе Републике Српске Милорад Додик, председник Народне скупштине Игор Радојчић, премијер Унско-санског кантона др Хамдија Липовача, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Милета Радојевић, градоначелник града Бијељине Мићо Мићић, као и представници других верских заједница. Тако је испред Римокатоличке цркве изасланик био помоћни бискуп Марко Семрен, а испред Јеврејске заједнице Дарио Атијас. Сви они су новом Епископу зворничко-тузланском г. Хризостому пожелели многа и блага љета, као и мирну управу над повереном му епархијом.

Радован Пилиповић,

фото: Р. Радановић, Р. Каришић

Извор: СПЦ

Мноштво вернога народа, како у препуној цркви исто тако и толико и под сводом небеским око светиње, у исти глас мољаше Свевишњег и пред Њиме заступнике да у љубави измоле спасење роду нашему свеколикому, све време сведочећи сопствено узрастање у покајању и спреми на путу како личном тако и свеукупном нам преображењу.

После славске литије око храма и читања Јеванђеља, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је благословио славски колач, који заистинитом жртвом у молитвеном труду као овогодишњи домаћим приреди православна нам сестра у Христу госпођа Ана Пајук из Пољске, а за којом би ако Бог да догодине домаћинство наставила др Гордана Аничић.

Извор: СПЦ

Један од параклиса у Крки посвећен је данашњем празнику светом апостолу Павлу који је са својим ученицима Титом и Ермијем просветио Далмацију Јеванђељем Христовим и основао Цркву на овим просторима. Томе сведоче и ранохришћанске катакомбе које се налазе у крипти цркве у манастиру Крки. Данас се празнују и дванаесторица и седамдесеторица светих апостола који су својом проповеђу извели читаву васељену из мрака идолопоклонства на светлост јеванђељског учења. Они су своју верност Христу посведочили не само својим животом и учењем, него и својом мученичком смрћу, пошто је већина од апостола увенчана венцем мучеништва.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.

Након тога кренула је традиционална литија од цетињског манастира до цркве на Ћипуру гдје се првобитно налазио манастир који као задужбину Господу и пресветој Богородици принио господар Црне Горе Иван Црнојевић. Ту је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије пререзао славски колач.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Велико вечерње је служио намјесник манастира Рмања, високопреподобни архимандрит Серафим (Кужић), уз саслужење протојереја Милана Перковића, пароха другог петровачког, презвитер Здравка Богојевића, пароха трећег петровачког и ђакона Николе Перковића. По отпусту, на крају вечерњег богослужења присутном народу обратио се отац Серафим пригодном бесједом, поучавајући их о смислу празновања славе и говорећи им о томе како и ми угледајући се на свете апостоле тереба да будемо тврди у вјери да би достигли Вјечни живот. Не крају бесједе отац Серафим скренуо је вјерном народу на неке моменте који се тичу понашања у хрму Божијем, истичући да је храм првенствено дом молитве и да ми цијелим бићем треба да стремимо и да се вјежбамо да у храм улазимо са страхом и да се молимо Богу у миру. По завршетку богослужења за све присутне била је уприличена трпеза љубави.

На сам дан успомене на Свете и Свехвалне апостоле Петра и Павла Свету литургију су служили презвитер Здравко Богојевић, парох тећи петровачки, презвитер Бојан Митрић, парви парох петровачки и ђакон Никола Перковић. По резању славског колача, отац Здравко Богојевић честитао је вјерном народу Петровца храмовну славу и пожелио да у већем броју и следећих година славимо, на многаја и благаја љета!

Старјешина храма Светих апостола Петра и Павла,

Протојереј Милан Перковић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Прије почетка Литургије Епископ Герасим је у први степен свештенства постригао: Драгана Марчића, Добрислава Раденовића и Димитрија Поповића, клирике наше епископије.

Посебна радост је била што је ове 2013. године, храм у Будачком обиљежио 50 година од освећења као и присуство протојереја-ставрофора Душана Пушкара, који је те давне 1963. године трудио се и радио и саградио садашњи храм.

Након благосиљања колача и опхода око храма, епископ Герасим се обратио вјерницима говорећи о светим апостолима, њиховом, животу, раду и дјелима.

Послије Литургије гости и вјерници су се окријепили за трпезом љубави.

Извор: Епархија горњокарловачка