Обилазак српских светиња, пријатељи из Русије започеће посетом Светоархангелском манастиру у Ковиљу где ће их дочекати Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Порфирије.

Наредног дана, у недељу 21. јула, организатори Удружења, васпитачи и омладина узеће учешће у светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, коју ће служити Епископ јегарски Господин Порфирије, пошто је Епископ Иринеј, као члан званичне делегације Српске Православне Цркве, заједно са Патријархом Иринејем у Русији.

Из Новог Сада, гости ће отпутовати у Ниш, на конференцију поводом 1700 година од Миланског едикта. Према плану Агенције православне Епархије бачке за поклоничка путовања Светињама у походе руска омладина ће посетити манастире на Косову и Метохији и у Црној Гори. Млади људи из Удружења православне омладине Русије, сваке године бораве у посети некој од помесних православних Цркава.

http://beseda.rs/portal/novosti/vesti/spc/4538-clanovi-udruzenja-pravoslavne-omladine-iz-rusije-posetice-novi-sad.html

На сам празник свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење: архимандрита Михаила, протојереја-ставрофора Јеленка Стојановића, протојереја Радослава Анђелића, јереја Николе Малобабића и ђакона Предрага Сушића.

По заамвоној молитви пререзан је славски колач и освећено славско жито. У својој бесједи владика је говорио о животу, раду и примјеру св. Саве Горњокарловачког.

Након Литургије у манастирској трпезарији за све вјернике припремљена је трпеза љубави.

Извор: Епархија горњокарловачка

Тим поводом, у присуству благочестивог народа из Допсина и из шире околине, Свету литургију служили су протојереј-ставрофор Бранко Роган, парох допсински, и протојереј Миладин Спасојевић, парох трећи боровски. После канона Свете евхаристије, пригодном беседом присутним верницима обратио се прота Бранко, честитајући празник те пожелевши свима што чешћа оваква молитвена собрања, испуњена радошђу и љубављу. По завршетку Свете литургије обављен је трократни молитвени опход - литија око Светог храма. По повратку у Свети храм освећени су славски колач, славско жито, као и јабуке ''петроваче''. Поводом Храмовне славе кумовала је госпођа Славна Прекодравац из Осијека, а у знак кумовања приложила је Светом храму владичански трон, који ће красити ову древну светињу. По завршетку славског обреда, у парохијском дому, уследила је трпеза љубави за све присутне.

Извор: Епархија осјечкопољска и барањска

На сам дан прослављања ових Светих првоврховних апостола служена је Света Литургија и освећено славско жито и колач. Другог дана, у суботу послије вечерњег Богослужења у манастирској порти је одржан културно-умјетнички програм. У програму су учествовали фолклорне групе из Челинца и Бранешаца, народни гуслар Васо Драшковић из Бања Луке, етно група Жубор из Котор Вароши, као и здравичар др. Радован Братић из Бања Луке.

Централна прослава почела је, у недељу по Петровдану, Светом архијерејском Литургијом, коју су служили Њихова Преосвештенства епископи бањалучки Господин Јефрем и новоизабрани бихаћко-петровачки Господин Атанасије уз саслужење свештеника и свештеномонаха из Архиепископије београдско-карловачке и Епархија бањалучке и бихаћко-петровачке. У току Свете архијерејске Литургије руком Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Господина Јефрема рукоположен је у чин презвитера (свештеномонаха) сабрат манастира јерођакон Георгије. Мноштво вјерника се причестило Светим Тијелом и Крвљу Господњом. Уз велико присуство благочестивог народа из бањалучке и сусједних епархија по завршетку Свете Литургије приступило се празничном весељу.

Извор: Манастир Ступље, СПЦ

Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Иринеј уз саслужење високопречасног протојереја-ставрофора Петра Дамњановића, високопречасног протонамесника Милић Ракића, пречасних јереја Дејана Милошевића и Веселина Сворцана и високопреподобног архиђакона Силуана (Мракића).

У својој беседи Владика Иринеј се обратио сабраним верницима пожелевши свима срећну и благословену храмовну славу, да Божија благодат молитвама светих првопрестолних апостола Петра и Павла, донесе мир, љубав и слогу у њиховој, односно нашој заједници. Као истински архипастир и духовни отац свих православних Срба у Аустралији који припадају канонској Српској Православној Цркви, Владика Иринеј је изразио забринутост за оне који се удаљише од своје Свете Цркве.

Говорећи о различитим карактерима Светог Петра и Павла, Владика Иринеј је описао светог Петра као човека који је по својој природи био експлозиван посебно у почетку и пре његовог одрицања Христа. Међутим, ипак имајући чврсту веру, убрзо се покајао и покајањем добивши опроштај и благодат Светог Духа постао је истински теолог без теолошког образовања, јер га је сам Дух Свети учио и водио проповедајући Христа по целом тадашњем свету. Свети Петар који се првобитно звао Симон, добио је име Петар (што на Грчком значи стена или камен) јер је он први који је открио и препознао да је Исус дуго очекивани Христос, истински Спаситељ, Месија и сам Бог којег су старозаветни пророци најављивали стотинама година пре његовог доласка у свет. Због тог откровљења Господ Исус Христос даје Симону име Петар, говорећи да ће да на таквом темељу засновати своју Цркву и предати му кључеве раја, оно што завеже биће завезано у рају и оно што одреши биће одрешено у рају. Овим речима Господ указује да улогу апостола и њихових свештено наследника, све до нас данас где смо ми наследници и носиоци те свете традиције Апостолског прејемства или наследства. По свом карактеру Свети Петар подсећа на нас Србе који у већини носимо такву оштру али у суштини гостопримљиву природу.

Свети Павле је био високо образован човек, познавајући и право и религију био је жестоки бранилац Јудеизма и сам је прогонио Хришћане. Учествовао је у каменовању светог првомученика архиђакона Стефана. Ипак Божијом промислом и милошћу сам Христос му се јавио на путу за Дамаск и позвао га да проповеда и сведочи Христа. Свети Павле се тада звао Савле и био је заслепљен тим сусретом са Христом. По свом крштењу он поново добија вид, духовни препород и ново име Павле. Иако је Свети Петар био сушта супротност Светом Павлу они су управо због својих разлика допуњавали један другог и тако, Христа ради, били на корист свима који су примали Хришћанску веру.

У наставку Свете Литургије следила је литија око Светог Храма и резања славског колача. Наставило се за гозбом љубави у црквеној сали, коју припремише вредни вернице ове Црквене општине, као прави пример трпезе љубави и слоге.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Преосвећеном Епископу саслуживало је свештенство Епархије славонске, изузев протосинђела Дамаскина (Ђурића) који је богослужио у Слатини и јереја Јовице Гачића у Катинцу, будући да су храмови у тим местима такође посвећени Светим апостолима Петру и Павлу.

Са благословом Епископа славонског Саве, а на молбу верника који су редовно долазили на Литургије и богослужења која је вршио блаженопочивши патријарх Павле у патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог и другим храмовима у Архиепископији, у организацији Вазнесенске цркве из Београда група од четрдесет поклоника кренула је у Кућанце на славу храма Светих апостола Петра и Павла.

Храм у коме је крштен патријарх Павле срушен је до темеља 1991. године, иако на тим просторима није било ратних дејстава. Пре четири године је отпочела обнова храма, а пре две године почела су богослужења. За пароха је постављен млади свештеник Драган Гаћеша, пун жеље да, уз благослов и помоћ свога Епископа, са верним народом обнови ову светињу. Планирано је да највећи део обнове буде завршен до славе храма идуће године, када се навршава сто година од рођења патријарха Павла.

Очигледно је да ова многострадална епархија тешко може да сама обнови храм и родно имање патријарха Павла. Зато су они којима је блаженопочивши патријарх Павле у срцу и коме се свакодневно обраћају за молитвено заступање, кренули да помогну. Могућности нису велике, али је жеља огромна. Сваке године од упокојења патријарха Павла, вредне сестре скупљају прилог за обнову храма и родног имања. Други пут су имале прилику да свој прилог уруче у Кућанцима како би указали другима колико је важно да се ова светиња обнови и негује спомен на Патријарха, кога су многи још за живота сматрали светим. Својим примером желе да помогну и да се подиже "жива црква" саздана од верујућег народа.

После читања светог Јеванђеља вернима се обратио протојереј-ставрофор Ђорђе Теодоровић, честитајући празник, говорио је о значају светих Апостола, а нарочито о блаженопочившем патријарху Павлу и његовом делу за наш народ и Епархију славонску. Више од половине присутних приступило је светој тајни причешћа.

По заамвоној молитви прочитана је молитва за болесне, одслужен мали помен блаженопочившем патријарху Павлу и осталим упокојенима, а потом је Епископ преломио славски колач.

Пред свету Литургију у храму је крштен дечак Милош. Колико симболике! Навиру снажна осећања и помисли да се управо ту крстио вољени Патријарх. Новокрштени Милош Радановић пријавио се да следеће године, на стогодишњицу рођења патријарха Павла, буде кум храмовне славе. А онда још једно крштење: крштен је и млади Јован Бошњак.

После свете Литургије приређена је заједничка трпеза љубави.

Многи су више пута улазили на родно имање патријарха Павла распитујући се код мештана и сродника за детаље из његовог живота. Мештани су групе поклоника уводили у своје куће и служили на празник Светих апостола Петра и Павла. Овог дана њихова врата су за све отворена, рођаке и пријатеље који су се иселили, комшије и посетиоце.

Верници из Београда су обећали да ће редовно посећивати Кућанце и Епархију славонску. Спремају се да ове године трећи пут заредом присуствују светој Литургији у Јасеновцу на Свете Новомученике Јасеновачке, који се прослављају 13. септембра/31. августа. Са Епископом, свештенством, верним народом Епархије славонске, верницима из Бања Луке и са других простора, који су у последњих неколико година почели редовно да долазе, труде се да ово велико страдалиште и светилиште буде што посећеније на овај дан.

"Чини ми се да је свако од нас кренуо пут Кућанаца са истом жељом, не само по благослов, него и да осети дух блаженопочившег патријарха Павла и ходи путевима којима је Он ходио. А о том путу сам заправо размишљала пролазећи кроз сва та страдална места и све више схватала колико је и пут нашег упокојеног патријарха био страдалан. Смењивале су ми се емоције. Прожимала ме је сета, али и неописива радост. Као оног дана, након упокојења Његове Светости, у мимоходу према Саборној цркви у којој је било изложено Његово, усуђујем се рећи, свето тело. Нећу износити хронологију путовања, већ имам потребу да вам пренесем лични утисак и само једну у низу доживљених емоција, јер свако од нас носи свој лични доживљај. Док смо ишли ка имању на којем је одрастао блаженопочивши патријарх Павле, присећала сам се стихова песме "МАЈКА" Матије Бећковића, коју сам први пут прочитала у културном додатку "Политике", објављеној још за живота Његове Светости. Када сам прошла кроз капију и ногом стала на земљу по којој је још као дете ходио Патријарх,у глави ми је одзвањало само неколико стихова те песме, из средине и с краја мајсторског рукописа: "... а тетка ми је Мајка, која ме подигла од колевке кад се преудала она што ме родила ... и сад ја мислим кад променим светом како ћу прво тетку да видим којој сам се највише ужелео ... Видећу и мајку, ако Бог да, и ако ме позна."

И обузела ме је некаква студен и на лицу осетих грч. Али, срећом, брзо се окретох пут бунара, једине аутентичне грађевине из доба одрастања Његове Светости и кренух ка њему. Ка том непресушном извору живота. А бунар прекрила јабука. Старо стабло, крхке гране, а род чини ми се, с једног изданка, никао у гроздовима, сваки плод ситан а здрав.

Боже, помислих, колико ово дрво подсећа на патријарха Павла. Колико је симболике у овом стаблу, у овом дрвету спознања. И обузе ме некаква неописива топлина и неста грча са лица мога. И погледах, поред мене стајаше, баш она која треба, сестра Мара која је бдела над патријархом Павлом док је био у болничкој постељи, и имаше осмех исто као и ја...", казује драмски уметник, Биљана Ђуровић, једна од поклоника путовања.

Обузети радошћу што су били у Кућанцима, осетили љубав и топлину наших домаћина, али и са сетом због околности у којима живе наши сународници са својим свештенством, поклоници су кренули за Београд. У повратку су посетили манастир Свете Петке у Беркасову код Шида, присуствовали празничном бденију и разговарали са оцем Гаврилом, духовним чадом патријарха Павла, кога је патријарх замонашио у Дечанима и који је педесет година службовао у Америци.

Настојатељица мати Анисија са сестринством приредила је послужење и упутила позив свима да ускоро поново посете овај манастир, који се такође обнавља.

Зорица Зе

Извор: СПЦ

Историја

Бројни истраживачи и путописци који су током 14. и 17. века пролазили кроз град светог Прокопија нису забележили ништа о прокупачкој цркви. Тек по ослобађању Топлице од Турака (1877), када расте интересовање за старине, јављају се и прва писана сведочанства. Та сведочанства, међутим, нису била више од нагађања. Тако, на пример, аустријски илустратор и путописац Феликс Каниц прокупачку цркву проглашава римском , енглески научник Ходинот (Hoddinott) је датује у 5/6. век , а српски писац и политичар Мита Ракић тврди да је настала за Турака . Најзад, Летопис цркве прокупачке, објављен 1930. године, подизање цркве ставља у време Самуилове државе, 934. године . Ова сведочанства, међутим, не пружају никакве одговарајуће аргументе, те се треба прво ослонити на резултате археолошких и архитектонских истраживања предузетих крајем 20. и почетком 21. века.

Археолошким истраживањима на локалитету цркве св. Прокопија је константовано постојање пет археолошких слојева , односно три средњовековне градитељске фазе, са тим да језгро грађевине чини тробродна базилика изграђена у 9. или 10. веку . Подигнута је, по свој прилици, у време византијске превласти од стране грчких ктитора . Доцније је била у саставу Самуилове државе, тј. Охридске архиепископије и отуда произилази њена сличност са храмовима св. Софије у Охриду и св. Аила на Преспанском језеру . Од 12. до 14. века о њој су се старали српски владари, али коме је тада била посвећена, којим поседом је располагала и како се звао град у коме се налазила, данас није познато. Тек по турском освајању Ниша (1386), када су мошти св. Прокопија пренети у цркву, добија данашњу посвету, а град се, како сведочи повеља кнегиње Милице, назива град светог Прокопија .

Током свог дугог постојања, прокупачка црква је више пута разарана и обнављана. Највећа оштећења претрпела је у време сеоба Срба 1690, затим, за аустро-турских ратова и најзад, у време Првог српског устанка (или 1806. када српски хајдук Станоје Главаш ослобађа Прокупље или 1807. када ју је наводно спалио лесковачки Шашит-паша) [5]. У периоду после Првог српског устанка било је више обнова цркве, на пример, 1847 – 1857. и 1906. Године 1934. одржана је велика прослава поводом хиљаду година њеног постојања. Данас представља споменик културе од великог значаја и налази се под заштитом Републике Србије, а радови на њеном даљем истраживању тек предстоје.

Архитектура

Црква светог Прокопија разликује три средњовековне градитељске фазе. Првој припада тробродни храм са краја 10. века, од кога су данас остали само зидови; другој градитељској фази припада базиликални облик цркве из прве половине 11. века, а трећа градитељска фаза се датује у 14. век .

Прокупачка црква данас представља петобродну базилику са три апсиде на истоку. Централни део цркве чине тробродни наос и припрата. На северној страни овог простора придодат је брод са крстионицом (1847 – 1857), познат као туторско одељење и звонара (1906), а на југу гробница св. Прокопија и скривница . Сама гробница се састоји из три мање засведене просторије, а претпоставља се да је изграђена на месту античке гробнице . Под у цркви је састављен од камених плоча, а црква је зидана од опеке и ломљеног камена, са тим да је споља омалтерисана и окречена .

Унутрашња декорација

Претпоставља се, на основу карактеристика фрагмента фреске сачуваног на источној страни, а који приказује стојећу фигуру светог ратника, да је црква била живописана још у 10. веку. Постојеће фреске на своду средњег брода, као и на улазу у туторско одељење, међутим, потичу тек из 18. и 19. века и по оцени стручњака незнатне су уметничке вредности . Иконостас, коме Каниц придодаје епитет шарени , потиче из 1847. године, а израдио га је зограф Коста Накица из Велеса . Иконе су из 18, 19. и 20. века [1], а позната је једна већих димензија рађена на платну, тзв. Јерусалимска из 1847. године .

У цркви се чува и мали дрвени кивот са моштима св. Ђорђа (живео у 3. веку као римски војник цара Диоклецијана), које су наводно у 19. веку пренете са Косова и дате на чување прокупачкој цркви .

Археолошки налази

Током археолошких истраживања вршених почетком 21. века у дворишту цркве откривени су остаци римских терми (јавних купатила), које су, по свој прилици, биле део урбане сгруктуре античког Hammeum-a. Претпоставља се да је део терми у порти прокупачке цркве око 4. века претворен у цркву .

Наравно, опет се није запитао над чињеницом да правни положај Цркве није био угрожен (у смислу оспоравања постојања) ни у вријеме, Цркви ненаклоњене, најблаже речено, комунистичке власти. Од доношења Закона о правном положају вјерских заједница (1974) ниједна црногорска власт није отишла тако далеко да би тврдила да Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Православне цркве у Црној Гори (које су вијековима органски дио Пећке, данас, Српске Патријаршије) дјелују нелегално и ван законских оквира. Такав идеолошки, неправни став су заузели неки министри из редова његове партије и њихови истомишљеници из других структура власти и друштва тек од прије неку годину, и почели да га спроводе у својим државним ресорима. Колико је такав став неодржив, говори и то да су многе њихове одлуке (нпр. она о прогонству свештеника ако случајно немају држављанство Црне Горе) биле и јесу предмет судских и управних спорова у којима се, до сада, већином даје за право Митрополији и Цркви, а не идеолошкој конструкцији антицрквене групе која покушава да понизи и оклевета Цркву.

Дакле, Црква има не нелегалан него неправичан статус пред органима које контролише предсједник Скупштине зато што се ти органи понашају нелегално и неодговорно, што се доказује и надамо се, наставиће да се доказује пред надлежним институцијама Црне Горе. Срећом по Цркву и по част и достојанство Црне Горе, огромна већина људи запошљених код највећег црногорског послодавца – државе, ипак има границе које не жели да пређе и поред незаконитих притисака појединаца из врха власти. Жалосно је да је данас, у појединим институцијама, храброст ако се заложите, не за повлашћени, већ за законит и равноправан статус Цркве у друштву. Захваљујемо свим појединцима и институцијама који Цркви покушавају да обезбиједе такав положај. Такође је жалосно да су највиши државни функционери, као што је предсједник Скупштине директно одговорни за такав положај Цркве, и то тако што су је сваком приликом клеветали и из идеолошких разлога проглашавали за непријатеља читавог народа и државе. Нису у томе, Богу хвала, успјели, али су код једног мањег броја људи, који немају директан контакт са Црквом и њеним истинским животом, успјели да наметну лажну ружну слику о њој.

Ријечи предсједника Скупштине „Црква мора да зна да је дио државе”, ако су коректно пренијете, само свједоче о слабом, или идеолошком, разумијевању Цркве, које је у његовој и у свијести његових истомишљеника. Не, Црква није дио државе, јер је, у онтолошком и сотириолошком смислу, па и институционално, шира и надилази оквире сваке државе, али живи у људском друштву и стога је дужна да поштује земаљске и људске законе у мјери у којој се не дотичу њених фундаменталних учења (не може суштински, својевољно поштовати уређење Енвер Хоџине Албаније у којој је свака религија била забрањена или идеолошка и псевдоисторијска тумачења предсједника Кривокапића о Православној Цркви у Црној Гори). Предсједник Скупштине би очито волио да Митрополит црногорски буде државни = његов чиновник, ако не формално, а оно фактички, те да, сагласно пролазним идеологијама и политикама и њиховим носиоцима, уподобљава Цркву у Црној Гори дневно-политичким и тзв. стратешким интересима (који су толико стратешки да се мијењају сваких пар година, а понекад и чешће). Ни Митрополит ни Црква не могу и неће бити морални и духовни покровитељ оног што не сматрају истински здравим и корисним за црногорско друштво. А кад већ помиње Европу, предсједник Кривокапић треба да зна да је и у тој и таквој Европи, која се у посљедње вријеме, одриче свог хришћанског утемељења, Црква у потпуности аутономна у погледу својих учења и устројства, које он упорно жели да промијени и учини подобним својој идеолошкој матрици, и то Цркви која је родила Црну Гору, тиме упорно и незаконито негирајући унутрашњу аутономију Српској Православној Цркви у Црној Гори.

Цетиње, 15. јул 2013.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/07/15/саопштење-за-јавност-поводом-интервј-2/

Какав светац, такав и тропар!

Какав суд, таква и одлука!

Очигледно је да су у босанско-херцеговачком рату постојали ратни злочини свих сукобљених страна, а да се само Србима приписује „геноцидна намера”. Шта би се, сходно овој логици, могло рећи о намерама демократских земаља Запада у земљама Блиског и Средњег Истока са већинским муслиманским становништвом? Ту, дабоме, важе нека друга мерила, други „стандарди”.

Анонимна изјава на коју се позива „хашка правда” мени изгледа као историјски истинита изјава усташког министра Миле Будака из 1941. године коју неко сада – а лако је досетити се ко – жели да припише босанским Србима. Више него провидно!

Епископ бачки Иринеј

http://www.eparhija-backa.rs/novosti/episkop-backi-dr-irinej-jos-o-haskoj-pravdi

Сама црква се налази у живописном окружењу и до цркве води сеоски пут.

Свету Литургију је служио Епископ крушевачки Давид уз саслужење преко 60 свештенослужитеља Епархије крушевачке. Велики број мештана кукљинске парохије и учествовао у Литургији. Владика је пароха кукљинског протојереја Далибора Милошевића одликовао напрсним крстом за његов труд и залагање на парохији и Епархији крушевачкој.

По Литургији је одржан и пригодан уметнички програм који су приредили чланови КУД-а "Ивица Јеремић - Шицер" из Кукљина. Свечаност је окончана Трпезом љубави и беседом оца Вукмана Петровића - намесника жупског, који је говорио о личности Светог цара Константина Великог, његове мајке Свете Јелене и значају Миланског едикта.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић, презвитер Милан Антонијевић

Беседа о. Ђорђа Марјановића по Јеванђељу

2:16 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по давању напрсног крста о. Далибору Милошевићу

3:07 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на крају Литургије

7:25 мин.

Беседа o. Вукмана Петровића о Миланском едикту

20:11 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла

Ове недеље се по традицији у Далматинској Епархији прославља света великомученица Недеља и многи верници долазе управо на овај дан да одају своје поштовање и упуте своје молитве Богу и светој Недељи.

У својој беседи Епископ Фотије је посебно нагласио подвиге и мучеништво које је претрпела света Недеља због чега је била удостојена да јој се јави сам Христос Господ и укрепи је да издржи своје мучеништво до краја.

После Свете Литургије извршено је резање славскога колача и трократни опход око светога храма са иконом свете великомученице Недеље коју су по традицији носиле девојке из Оћестова обучене у традиционалну далматинску одећу. Треба напоменути да ће од данашње славе манастир Оћестово имати своје братство на челу са настојатељем јеромонахом Херувимом (Ђермановићем) и да ће се у Оћестову почети свакодневно приносити молитва Богу и светој Недељи.

На крају је приређена трпеза љубави за све госте и служашче свештенство у манастирском конаку.

Новоподигнути храм је саграђен у српско византијском стилу. Пластична декорација, стубићи и розете урађене су по узору на орнаменте са средњевековних српских манастира. Преосвештени Епископ је у својој беседи нагласио да је Богоугодно што се крсно знамење поставља на овај храм баш у време када се прославља 1700. година од издавања Миланског едиката јер је и благоверни цар Константин видевши крсно знамење на небу победио идолопоклонике и хришћанима подарио слободу. У име Црквене општине и верног народа Преосвештеном Епископу се захвалио надлежни парох протојереј Драгољуб Савић.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. др Јован Извор: Епархија нишка

Свету архијерејску Литургију су служили Епископи зворничко-тузлански г. Хризостом, средњезападноамерички г. Лонгин, врањски г. Пахомије, рашко-призренски г. Теодосије и умировљени средњоевропски г. Константин.

Седиште православних српских епископа за крајеве северне и североисточне Босне налази се у граду Тузли (старим Солима) почевши од 1852. године, када је Митрополит зворнички Агатангел прешао из Зворника и почео изградњу новог епископског двора. Од тада ова црквена јединица носи назив Митрополије, односно Епархије зворничко-тузланске. Ратна дејства и атмосфера нестабилности (1992-1995) утицала је на премештање седишта богомчуване Епархије зворничко-тузланске у град Бијељину, где се у манастиру Светог Василија Острошког налазе канцеларије епархијских тела и органа, Црквеног суда и администрације.

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, као изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и члан Светог Архијерејског Синода, увео је трон Епископа зворничко-тузланских епископа Хризостома Јевића. Овом значајном догађају и свечаности за Српску Православну Цркву присуствовали су представници политичких власти Федерације Босне и Херцеговине и других верских заједница са којима српски народ дели историјску судбину и у комуникацији са којима гради свој историјски идентитет. Чину устоличења Епископа зворничко-тузланског г. Хризостома у Катедралном храму у Тузли присуствовали су господа: Светозар Пударић, потрепдседник Федерације Босне и Херцеговине; Денис Бећировић, председавајући Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине; Сеад Чаушевић, премијер Тузланског кантона; Јасмин Имамовић, градоначелник града Тузле; др Хамдија Липовача, премијер Унско-санског кантона; Јово Турањанин, директор Секретаријата за вјере Владе Републике Српске; фра Марио Дивковић, гвардијан фрањевачког самостана Светих Петра и Павла у Тузли; као и хафиз Ахмед ефендија Хускановић, главни имам меџлиса Исламске заједнице Тузле и Хасан ефендија Спахић, муфтија тузлански, председник меџлиса Исламске заједнице Тузле. Све званице су срдачно и искрено поздравиле долазак епископа Хризостома пожелевши му успеха у његовом архипастирском раду.

Радован Пилиповић,

фото: Р. Радановић, Р. Каришић

Извор: СПЦ

Линк на теми

Обред увођења у трон, то јест светотајинско предавање пуноће епископске власти (свештенослужења, учитељства и управљања) извршио је поглавар наше помесне Цркве, предавањем архијерејског жезла новоизабраном епископу, уз присуство седамнаест епископа Српске Православне Цркве.

Црквену пуноћу (плирому) су на свечаној архијерејској Литургији остварили верни народ Бијељине, Семберије и других крајева богомспасаване Епархије зворничко-тузланске, али и других епархија из Републике Српске и окружења, заједно са свештенством и свештеномонаштвом, а под духовним старањем и предстојатељством Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и служашчих Епископа: сремског Василија, шумадијског Јована, тимочког Јустина и рашко-призренског Теодосија.

Досадашњи администратор Епархије зворничко-тузланске Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем дочекао је на вратима Саборног храма у Бијељини патријарха Иринеја са речима да је његов долазак повезан са похођењем и духовним укрепљивањем верног народа Републике Српске, али и са спровођењем нарочите црквене мисије која се односи на испуњавање одлуке протеклог редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве који је на његов предлог једногласно изабрао за епископа зворничко-тузланског владику Хризостома Јевића.

Овој духовној радости и торжеству Епархије зворничко-тузланске, која је по својој древној историји и пореклу заправо средњовековна епархија наше светосавске Цркве у Републици Српској, допринело је и присуство следећих архијереја: Њихових Високопреосвештенстава Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Митрополита дабробосанског Николаја, затим Њихових Преосвештентава Епископа: бањалучког Јефрема, шабачког Лаврентија, средњезападноамеричког Лонгина, банатског Никанора, бачког Иринеја, врањског Пахомија, будимљанско-никшићког Јоаникија, бихаћко-петровачког Атанасија, Епископа брегалничког Марка из аутономне Православне Охридске Архиепископије, викарног моравичког Антонија и умировљеног епископа Константина.

Предајући жезал новом епископу Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј подсетио је да је његов претходник у управи Епархијом зворничко-тузланском владика Василије Качавенда, обновио у априлу свој захтев да буде разрешен дужности епархијског архијереја из здравствених разлога, па је ова славна и историјски значајна епархија остала упражњена. Сабор је једногласно за новог Епископа звроничко-тузланског као човека са довољно мудрости и искуства у вођењу епархијских послова изабрао епископа Хризостома, послератног обновитеља духовног лика Босанске Крајине, који је управљао Епархијом бихаћко-петровачком пуне 22 године (1991-2013).

Након свете архијерејске Литургије и обреда устоличења организована је трпеза љубави и послужење у Етно-селу Станишићи која је окупила представнике политичког, културног и јавног живота Републике Српске, Србије, Босне и Херцеговине и земаља у окружењу. Овом важном догађају су присуствовали председник Владе Републике Српске Милорад Додик, председник Народне скупштине Игор Радојчић, премијер Унско-санског кантона др Хамдија Липовача, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Милета Радојевић, градоначелник града Бијељине Мићо Мићић, као и представници других верских заједница. Тако је испред Римокатоличке цркве изасланик био помоћни бискуп Марко Семрен, а испред Јеврејске заједнице Дарио Атијас. Сви они су новом Епископу зворничко-тузланском г. Хризостому пожелели многа и блага љета, као и мирну управу над повереном му епархијом.

Радован Пилиповић,

фото: Р. Радановић, Р. Каришић

Извор: СПЦ