Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић

Интервју са г. Ненадом Андрејићем из организације "Градитељи мира" и о. Ненадом Драгичевићем, парохом мудраковачким

6:02 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-08-01_2-1.mp3

Одбор је издао и публикацију о цркви Светог Илије у Мркојевићима, за коју је текст написао археолог Младен Загарчанин:

Саборна црква Светог Илије у Мркојевићима

Југоисточно од Бара, на простору између стрмих обронака планина Лисињ и Можуре, простире се висораван Мркојевићи (Мрковићи, Марковићи), насељена истоименим племеном још у рановизантијско доба. У вријеме династије коју је установио Стефан Војислав (прва половина 11. вијека), овај простор је био познат под именом Прапратна. Писана свједочанства у Љетопису Попа Дукљанина наводе да је овдје постојао двор Војислављевића, у коме је, по свему судећи, био центар велике буне против Визaнтије, која је 1042. године захватила простор од Приморја до Средње Зете, а завршила се страшним поразом архонта града Драча, патрикија Михаила. Према византијским изворима, Михаило је изгубио у овој бици 40.000 војника и седам генерала.

Чини се да је већ од тада ова област постала мјесто изванредних ратника, али и бораца за вјеру и традицију. Након „Барске битке“, која се по свему судећи одиграла на простору Мрковског поља, и у кланцима који упиру према висовима Румије, створило се овдје једно јако ратничко упориште које је вјековима представљало страх и трепет како освајачима са Истока, тако и онима са Запада.

Мркојевићи се помињу први пут 1409. године као „народ који је жестоке нарави и који живи сиромашним и скромним пастирским животом“. Како су били у сталној завади са Сињоријом града Бара и барском комуном, почеле су да се испредају легенде о њиховој неустрашивости, али и мудрости. Њихов начин ратовања подразумијевао је све „герилске“ технике средњовјековног војевања. Вјешто баратање хладним оружјем, мачем, копљима и ножевима, а посебно стријелама које су биле натопљене отровним супстанцама, уздигло их је до нивоа страхопоштовања, због чега су их за најамнике хтјели и Османлије али и Венеција.

Ипак, њихова средњовјековна прича препуна „спартанског духа“, иако сада покривена велом заборава и замршених историјских процеса, не може без вјере, оне праве и истинске, коју су чували до задњег издисаја снаге пред надолазећим исламом и мудрим, да не кажемо лукавим, Западом. Бројни су путописци који су пролазили кроз ове крајеве, али је правих истраживања било мало. Ипак, до данас је побројано око 15 цркава које су саграђене у периоду од 11. до 16. вијека, а које су остале нијеми свједок о томе колико је православље било срж физичког очувања овог великог племена, и обрнуто. Цркве Светог Илије, Светог Николе (двије), Свете Катарине, Светог Јована, Светих Врачева, Светог Спаса, Светог Андрије, Свете Богородице (двије), Светог Александра и још неколико њих, данас мање или више видљивих, ипак су светилишта од изузетног значаја, а добар мрковски народ (иако сад друге вјере) још увијек чува традицију на њихове славне цркве и претке који су их подигли. О томе говори и чињеница да су они до скора славили славу (неки то раде и данас), као и да су палили Бадњак и прослављали остале хришћанске светковине, сами или са својим рођацима по крви који су остали хришћани.

Ипак, најважнија од свих, ако се тако може рећи, јесте саборна црква Светога Илије на брду Радомидо (Радомир) изнад Вељег Села. Овдје је у праисторији, у периоду гвозденог доба, па све до 168. године прије Христа, када су великаши Генцијеве илирске државе положили оружје пред римским конзулом Марком Анцијем, постојала велика праисторијска градина (праисторијско утврђење) од које се данас виде најмање два громадна „киклопска“ прстена, који су бранили широки плато на коме је касније саграђен средњовјековни храм. Археолошка свједочанства говоре о томе да је након илирске капитулације у Скадру овдје замро живот управо тада (о чему свједочи једна велика количина амфора типа Lamboglia 2). Одбрамбено мјесто против римских освајача, али свакако и мјесто са посебним култним значајем за околна илирска племена, остало је у свијести њихових предака у вријеме када је Рим загосподарио Мрковским пољем, и када је у том пољу постојала велика вила рустика економског карактера, негдје од 2. до 3. вијека.

Данашња црква је настала у касном средњем вијеку (XVI, почетaк XVII вијека), али је свакако обновљена на старијим темељима. Црква има основу неправилног правоугаоника (8,5 х 6 метара) са такође неправилном полукружном апсидом на источној страни (што иде у прилог тези да је направљена након неког страдања или рушења старије цркве). Зидана је од добро отесаних квадера ружичастог камена у правилним хоризонталним редовима. Спојнице су правилне и релативно уске. Унутрашње лице зидова (дебљина око 70 цм) је доста грубље зидано, са мањим комадима камена за изравнање редова и било је омалтерисано рустичним кречним малтером. Током радована на рестаурацији нијесу примјећени трагови живописа. Улаз је на западној фасади. Три уске прозорске нише освјетљавају унутрашњост цркве (двије су на бочним зидовима и једна у апсиди). Покривена благо преломљеним, подужним бачвастим сводом, који је по средини ојачан плитким лучним ребром које се ослања на два, такође плитка бочна пиластра. Преко свода положен је кровни покривач од ћерамиде, утопљен такође у кречни малтер. Свод је рађен од ужих квадера сиге, али су блокови доста неправилно слагани. У XIX вијеку је над западном фасадом саграђен нов звоник на преслицу, а тада је и настала дрвена олтарска преграда која се очувала све до земљотреса 1979. године.

Под цркве је од камених плоча постављених у два нивоа. Олтарски простор је незнатно уздигнут да би на њему била формирана олтарска преграда. Да се ради о великој реконструкцији у неком периоду говоре сљедеће чињенице: унутрашњост је поплочана каменим мраморовима (једна врста стећака) на којима се још увијек виде уклесани племићки грбови. То су једноставни штитасти хералдикуми са једном дијагоналном преградом која одваја два поља, свакако двије различите боје. Очувана су два таква у наосу цркве, а један дио племићког грба уграђен је на прочељу изнад портала. То је тзв. крст са расцвјеталим криновима који се спајају својим латима на крајевима.Такви кринови су познати на стећцима 15. вијека од Западне Херцеговине и Босне, Западне Србије и Сјеверне Црне Горе, па све до Приморја. Има их на Свачу, али и Дривасту и Пилоту. Те стећке, секундарно уграђене у обновљене зидове цркве, пратили су и надгробни ћирилични натписи, од којих су позната три, а данас сачуван само један. Налази се на неколико метара од улаза у цркву, рађен од монолитног комада црвенкастог кречњака. Натпис гласи: Сиа плоча Новака Игниатовића.

На платоу око цркве, на површини од око 800 м2, је велика некропола, формирана од камених плоча, од којих су неке квалитетније а неке лошије рађене. Ситуирано гробље је велике густине, што индицира на прилично дуготрајан период сахрањивања на овом мјесту. Сјеверно од цркве и гробља налазе се остаци неке правоугаоне грађевине (око 10 x 4 м) , која би могла да буде и остатак црквеног двора, конака или нечег сличног.

Може се претпоставити да је црква била активна до XVIII вијека, када су Мркојевићи промјенили вјероисповјест. О повременој активности и извјесном виду каснијег живота свједоче мање интервенције на црквеном објекту. До земљотреса 1979. стање цркве је било наизглед добро. Земљотрес је срушио више од половине објекта. Срушен је цио јужни зид, дио западне фасаде, дио апсиде, свод цркве и круна преслице. Кровни покривач је био такође потпуно уништен.

Археолошка наука претпоставља да је овдје веома рано, можда и у вријеме раног хришћанства, на мјесту храма Светог Илије подигнуто хришћанско светилиште, а затим и храм. Хришћански мисионари су тражили да своја светилишта подижу на оним мјестима гдје је претходно постојао јак пагански култ. Таквих примјера има доста у окружењу, а најзначајнији су: црквени олтар саграђен на праисторијском тумулу „Веља Могила“, олтар са часном трпезом посвећен Светом Петру на градини Петиљево изнад Шушања, хришћански олтар на тумулу названом “Могила од Крста“; црква Свете Тројице на врху Румије направљена је на великом тумулу, а хришћански карактер изношења крста Светог Јована Владимира замијенио је неки старији пагански култ. У Мркојевићима има још података о коришћењу праисторијских тумула, вјероватно као хришћанских светилишта. То су: „Маранова могила“ у селу Равањ, гдје су пронађени предмети III – IV вијека, „Могила Цурановића“, са налазима копче из IV вијека, бронзане Христове главе (одломак статуе) и комадa средњовјековне грнчарије. Света Катарина у селу Равањ је подигнута на тридесетак метара од тумула.

Простор око цркве Светог Илије још није археолошки испитан. Будућа истраживања ће пружити велики број података о овом мјесту која ће свакако ријешити низ питања која се тичу великог временског распона, од праисторије, преко Рима и раног хришћанства, до саборног храма са некрополом из времена велике славе мркојевићког племена.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа о. Илије (Бухе) по Јеванђељу

2:43 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-08-01_1-1.mp3

Нови Сад - Парохијани Саборног храма Светог великомученика Георгија у Новом Саду, предвођени својим Архијерејем, молитвено су прославили празник Светог пророка и Боговидца Илије Тесвићанина. Прослављање празника отпочело је свечаним празничним бденијем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Господин др Иринеј уз саслужење братства Саборног храма.

У петак 2. августа 2013. године, на сам дан празника, Евхаристијским сабрањем верног народа Божјег началствовао је високопречасни протојереј Станимир Поповић, који је и произнео беседу о старозаветним пророцима, посебно истакавши међу њима Светог пророка и Боговидца Илију Тесвићанина и његову борбу за чистоту вере у једнога Бога.

После отпуста је Епископ Иринеј поздравио верни народ, честитајући им данашњи празник, рекавши да је Свети пророк Илија био велики борац за правду Божју али му је Господ на тајанствени начин пројавио да Његова Правда, није Његова последња реч, него да је Његова последња реч Љубав. Верни народ је неизмерно благодарећи Свевишњем Богу, са великом радошћу у срцу, пошао својим домовима.

Јереј Горан Димић

Извор: Епархија бачка

Велики број верника из читаве Србије и Републике Српске је присуствовао Светој Литургији. Ктитор новог храма је сестра Милица Абт, која је после четири деценије проведене у Швајцарској и смрти супруга вратила се у завичај и започела обнову порушеног храма Светих Архангела Михаила и Гаврила. Занимљиво је напоменути да је дан пре освећења сестра Милица примила монашки чин и добила име Евгенија. Свечаност у Радовашници обогаћена је разноврсним културно – уметничким програмом, а свим гостима послужен је ручак,који је такође био намењен и корисницима народне кухиње у Шапцу и Бијељини.

Аца Гајић, протопрезвитер

У литургијској бесједи је свештеник Пламенац казао да, као што у јеванђељској причи данас прочитаној Царство небеско у нама узраста попут зрна горушичиног, најмањег од свих сјемана, које узрасте у велико дрво, тако је у својој слави узрасла Румијска црква након своје обнове и освештавања.

Румијску цркву су 31. јула 2005. године освештали Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ захумско-херцеговачки Григорије. Освештали су је као што је освештана и свака друга црква те намјене богослужбеним чином. Међутим, Румијска црква потом, као мало која у свијету, бива освештавана изнова и изнова. Оном љубављу којом су наши преци вјековима износили по камен на врх Румије, са вјером и надом да ће ту онда када се прикупи довољно камења црква бити обновљена, данашњи румијски ходочасници освештавају цркву Свете Тројице, у посљедње четири године чак редовном једномјесечном литургијском службом.

Али, Румијска црква бива, безмало без прекида, освештавана и кроз своје мучеништво, бива освештана сваким каменом којим је неко лупио по њој, сваким погрдним натписом којим је исписивана, али је кроз своје мучеништво освештана и сваком погрном ријечју коју су бацили на њу, свим тим измишљотинама, подвалама, буди-бог-с-нама конструкцијама које је прате свих ових осам година.

Црква Свете Тројице на Румији је тако постала својеврсна црногорска раздјелница добра и зла, „лакмус папир“ за идентификовање добра или зла, љубави или мржње у нама. Љубав, па и ова којом обливамо Румијску цркву, уводи нас у заједничарење са Богом, јер Он сам је Љубав (а што је друго Царство небеско, вјечни живот, него заједничарење с Богом). А мржња, она је бедем између нас и Бога, бедем којег не могу пробити ни топови ни атомске бомбе, бедем који може бити истопљен једино љубављу.

Бљујући отров „адске душе своје“ на Румијску цркву, кажу да је она пореметила барски међувјерски склад. Питамо их: колико је муслимана и римокатолика у Румијској литији 2004, 2003… године било више него 2006, 2007…? Што је то у присуству муслимана и римокатолика Румијској литији промијењено обновом цркве Свете Тројице 2005. године? Ми тврдимо, јер знамо, да ту ништа није промијењено. Нека докажу да јесте и нека им је све просто. Овако, функционишу на нивоу политичке шпекулације и патолошке мржње којима су посљедица лаж и управо ремећење барског међувјерског склада – казао је Пламенац.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У страдалној Србији 1999. године једна од верних копија ове иконе Тројеручице обилазила је храмове по Србији и пружала народу утеху у тешким тренуцима, па је тако и верни народ Тамнаве имао част и привилегију да пред њом принесе своје молитве. Управо на успомену на те дане боравка ове иконе у Убу, свештеници и верни народ благоизволели су посветити данашњем празнику Богородице Тројеручице прелепу црквицу у којој је, као и претходнох година, и данас служена света Литургија. Молитвено славље је започето дан раније, великим празничним бденијем које је служио отац Милан Ристивојчевић, начелник Канцеларије за веронауку Епархије ваљевске. Сутрадан је свету Литургију служио прота Митар Миловановић, архијерејски намесник тамнавски. За појање је био задужен убски црквени хор, на чијем челу је духовник хора протонамесник Станиша Ђокић, а, што је још битније, хор управо носи име "Пресвете Богородице Тројеручице", па је тако славље било још веће.

У проповеди је прота Митар, величајући име Пресвете Мајке Господа нашег Исуса Христа, нагласио да је у црквеном календару највише дана, после Господа Исуса Христа, посвећено Богомајци, јер је она највећа личност у историји спасења. И управо таква личност је била потребна да буде спона између Најузвишенијег и нас најгрешнијих, тј. да буде спона између земље и неба. Ова чудотворна икона представља велико духовно благо Србије, јер су нам преци, са Светим Савом и Светим Симеоном на челу, оставили непроцењиво благо, између осталог, и овај Тројеручни лик заштитнице Свете Горе, где се и налази светионик нашег духовног живота – манастир Хиландар.

После Литургије је обављен обред ломљења славског колача и освећење славског жита. Домаћин овогодишње славе ове мале цркве крстионице била је гђица Марија Близањац, професор разредне наставе из Уба. Део колача је узела протиница Слађана Ђокић и тиме преузела улогу домаћина за наредну годину. Као што је и обичај код Срба, после духовне хране уследила је трпеза љубави, тј. ручак за све који су присуствовали Светој Литургији.

Извор: Епархија ваљевска

Саслуживало је свештенство и монаштво, а црквено-народни сабор окупио је, као и претходних година, многобројан вјерни народ из више градова Црне Горе и сусједних херцеговачких општина. Сабраном народу бесједио је Преосвећени Епископ Григорије. Током богослужења вјерници су приступили светој тајни причешћа, а потом је освештан и преломљен славски колач.

Добродошлицу на братској трпези љубави пожелио је Миљан Алексић, предсједник Одбора за изградњу храма, иначе начелник општине Билећа. Бесједу је казао књижевник Милутин Мићовић истакавши да је прије 137 година овдје, на овим вучедолским просторима, одржана прва представа „Горског вијенца“ у којој су учествовали владике, кнезови народни, војводе и народ, сажет пламеном слободе.

Одржан је пригодан културно-умјетнички програм у којем су учествовали: КУД Зора Херцеговине из Билеће, КУД Зеленгора из Гацка, женска изворна група Василисе из Билеће, народни гуслар Ђоко Копривица, пјесници Трипко Драганић, Чедо Ковачевић, Аћим Вишњић, Божо Ђурановић, Наод Вуковић, Будо Новосел, Јован Делић, Драгутин Паповић, Радисав Гардашевић, Тијана Тркља и Спасоје Бајовић.

По завршетку Литургије обављена је литија око храма на којој је извршен чин благосиљања жита и славског колача. Верном народу се пригодном беседом обратио архимандрит Авакум подсетивши на важност прослављања Бестелесних небеских сила, као и молитвеног обраћања њима као брзопомагатељима и нашим заступницима пред престолом Божјим.

Потом се прешло у црквену салу где је уследио славски ручак, који је ове године припремио домаћин славе Драган Симић из Лазаревца са породицом. Током ручка присутнима се обратио архијерејски намесник II ваљевски протојереј Милован Теовановић, који је напоменуо да епископ Милутин из оправданих разлога није могао доћи, али да свакако дели са свима нама радост овог данашњег празника. На крају је отац Милован захвалио и домаћину славе брату Драгану Симић и његовој породици пожелевши свима мирне и благе наступајуће године.

Извор: Епархија ваљевска

После свете Литургије епископ Фотије је извршио освећење обновљеног манастирског конака, где почев од храмовне славе, празника Свете Недеље, стално живи настојатељ манастира, јеромонах Херувим (Ђермановић). На крају је приређена трпеза љубави за све служашче свештенике и госте.

И овом приликом апелујемо на све благочестиве људе из Оћестова и книнскога краја да помогну даље радове на изградњи и обнови манастира Оћестово.

Извор: Епархија далматинска

Храм је грађен је око 20 година и подигнут на одувек поштованом светом месту, где су верници много пута добијали исцељење и били сведоци чудесних догађаја који су на духовну корист и утврђивање вере. Најпре је освештан иконостас, а потом служена света Литургија, на којој су саслуживали архијерејски намесник протојереј Владица Столић, старешина храма протојереј Миломир Глигоријевић, јереј Милан Бањац и ђакони Александар Николић и Андрија Јелић.

По отпусту пререзан је славски колач, а нешто касније освештан и новосаграђени конак. Учешће на светој Литургији узело је мноштво верног народа, међу којима и Њихове екселенције: министар Велимир Илић, градоначелник Ражња г. Добрица Стојковић и подпредседник општине Ражањ г. Саша Милосављевић, који су, између осталих, заслужних, награђени архијерејским граматама. Деца села Смиловца су Епископа и госте поздравили народним играма из Србије, а у наставку су присутни послужени за трпезом љубави.

Извор: Епархија крушевачка

Епископ је посетио и манастир Пресвете Богородице у Височкој Ржани, манастир светог пророка Илије у Рсовцима, свештени манастир Пресвете Богородице у Сукову, манастир светог Јована Богослова у Поганову, манастир светог Јована Крститеља у Крупцу, манастир у изградњи светог великомученика Георгија у селу Петрлаш код Димитровграда.

Извор: Епархија нишка

Кирик и Јулита, трогодишњи дечак и његова мајка, пострадали су у време Диоклецијанових гоњења хришћана. Сурови мучитељи су погубили мајку и сина 304. године. Њихове мошти су пронађене у време цара Константина и пренете у Рим, а један део се налазио и у манастиру Бешеново, где се пре Другог светског рата на њихов дан сабирао народ са свих страна. Манастир је разорен 1944.

Према предању манастир је основао српски краљ Драгутин крајем 13. века. Посвећен је Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу (8/21. новембар). Први званични подаци о постојању манастира су турски и потичу из 1545. године. По подацима с краја 18. века зна се да је манастирска црква већ дуго била озидана од цигле. Године 1783. први пут се спомиње звоник са капелом, посвећеној Светим Кирику и Јулити. Следећих деценија подизани су конаци, да би они у завршној фази били са два спрата и изграђени са три стране. Улаз у манастир био је западне, слободне стране.

Други подаци о оснивању доводе се у везу са половином XV века, кад се помиње 1467, записана на зиду као година осликавања манастирске цркве. Но, први сигуран податак о постојању манастира налази се у најстаријем турском попису Срема (1546), као и касније током XVI века.

Када је манастир Витовница код Пожаревца страдао од Турака, његови калуђери су са највреднијим литургијским предметима пребегли у манастир Бешеново. Међу тим предметима су били и Четворојеванђеље, које је 1557. оковао Кондо Вук, те сребрна чаша из 1662, дело кујунџије Луке (ове драгоцености чувају се у Музеју СПЦ у Београду). Цело XVII столеће карактеристично је по немаштини, о којој сведоче записи о одласцима бешеновачких калуђера у Русију ради прикупљања милостиње (1628, 1648, 1670, 1671). Године 1656. обновљене су келије и трпезарија. На основу визитацијског пописа из 1753, у којем је детаљно описана манастирска црква, зна се да је грађевина зидана од опеке, али се време изградње не помиње. У истом попису говори се и о пространим манастирским конацима, за које је наведено да су на јужној страни подигнути 1730. и да су грађени опеком, док се за конаке са северне и западне стране само каже да су стари. У попису је наведен и стари иконостас, који је 1770, по свему судећи, делимично замењен иконама Василија Романовича. Он је од 1907. до 1909. замењен иконостасом за који је иконе радио Стеван Алексић, који је у истом периоду радио и зидне слике у унутрашњости цркве.

Извор: Радио Епархије сремске Сион , СПЦ

Са Преосвећеним владиком Хризостомом саслуживали су: протојереј-ставрофор Славко Максимовић, архијерејски намјесник брчански, протосинђел Венијамин Ковачић, сабрат манастира Клисине из Епархије бихаћко-петровачке, протојереј Слободан Тошић, параох врањачки, јереј Никола Горановић, парох гаревачки и протођакон Жарко Мијатовић.

Испред манастирског саборног храма Св. кнеза Лазара, Преосвећеног владику Хризостома добродошлицом је поздравио јеромонах Максим Илић, сабрат и намјесник манастира.

На крају Свете Литургије Преосвећени владика г. Хризостом бесједио је о вјери и ревности за Бога Св. Пророка Илије, ревности која је овог Светог Пророка истакла међу пророцима и праведницима Старог завјета.

''... Због те своје чврсте и непоколебљиве вјере у једнога и истинитога Бога и због те његове бескрајне ревности и ревновања за своју вјеру и свога Бога, Бог га је удостојио те части и привилегије да не види смрти као сви ми људи већ да буде узнесен на Небеса...Посебно треба истаћи његово пророковање противу јудејског цара Ахава и његове безбожне жене Језавеље. Њих двоје не само да одбацише вјеру у једнога и истинитога Бога, већ пригрлише лажне богове и божанства и њима служише и жртве приносаше.

Али, ни то им није било довољно већ су и друге правовјерне синове Израиљеве приморавали да се одрекну Бога свога и да прихвате лажне богове и божанства. Због тог гријеха противу вјере и противу Бога, гријеха који се не може опростити, Св. Пророк Илија је прорекао да ће ''пси њихову крв лизати'' а што се убрзо и испунило. Били су кажњени злом смрћу каквом су и они друге мучили и убијали...

...Колико је био ''миљеник Божији'' најбоље се види из његове расправе са валовим жрецима на Кармилу. Бог његову жртву прими, као некада Авељову, а жртве безбожних жречева валових одбаци...Нека би нам Господ додао вјере и ревности Св. Пророка Илије, браћо и сестре, и нека би нас данас све окупљене у име Божије и његов спомен благословио....''

Након Свете Литургије обављен је трократни опход око светог храма, одслужен помен свим пострадалим у пробоју "коридора живота" 1992. године, благословљени славско кољиво и колач.

Након свега приређен је славски ручак за сво свештенство, драге кумове и госте – поклонике ове свете обитељи.