После свете Литургије епископ Фотије је извршио освећење обновљеног манастирског конака, где почев од храмовне славе, празника Свете Недеље, стално живи настојатељ манастира, јеромонах Херувим (Ђермановић). На крају је приређена трпеза љубави за све служашче свештенике и госте.

И овом приликом апелујемо на све благочестиве људе из Оћестова и книнскога краја да помогну даље радове на изградњи и обнови манастира Оћестово.

Извор: Епархија далматинска

Храм је грађен је око 20 година и подигнут на одувек поштованом светом месту, где су верници много пута добијали исцељење и били сведоци чудесних догађаја који су на духовну корист и утврђивање вере. Најпре је освештан иконостас, а потом служена света Литургија, на којој су саслуживали архијерејски намесник протојереј Владица Столић, старешина храма протојереј Миломир Глигоријевић, јереј Милан Бањац и ђакони Александар Николић и Андрија Јелић.

По отпусту пререзан је славски колач, а нешто касније освештан и новосаграђени конак. Учешће на светој Литургији узело је мноштво верног народа, међу којима и Њихове екселенције: министар Велимир Илић, градоначелник Ражња г. Добрица Стојковић и подпредседник општине Ражањ г. Саша Милосављевић, који су, између осталих, заслужних, награђени архијерејским граматама. Деца села Смиловца су Епископа и госте поздравили народним играма из Србије, а у наставку су присутни послужени за трпезом љубави.

Извор: Епархија крушевачка

Епископ је посетио и манастир Пресвете Богородице у Височкој Ржани, манастир светог пророка Илије у Рсовцима, свештени манастир Пресвете Богородице у Сукову, манастир светог Јована Богослова у Поганову, манастир светог Јована Крститеља у Крупцу, манастир у изградњи светог великомученика Георгија у селу Петрлаш код Димитровграда.

Извор: Епархија нишка

Кирик и Јулита, трогодишњи дечак и његова мајка, пострадали су у време Диоклецијанових гоњења хришћана. Сурови мучитељи су погубили мајку и сина 304. године. Њихове мошти су пронађене у време цара Константина и пренете у Рим, а један део се налазио и у манастиру Бешеново, где се пре Другог светског рата на њихов дан сабирао народ са свих страна. Манастир је разорен 1944.

Према предању манастир је основао српски краљ Драгутин крајем 13. века. Посвећен је Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу (8/21. новембар). Први званични подаци о постојању манастира су турски и потичу из 1545. године. По подацима с краја 18. века зна се да је манастирска црква већ дуго била озидана од цигле. Године 1783. први пут се спомиње звоник са капелом, посвећеној Светим Кирику и Јулити. Следећих деценија подизани су конаци, да би они у завршној фази били са два спрата и изграђени са три стране. Улаз у манастир био је западне, слободне стране.

Други подаци о оснивању доводе се у везу са половином XV века, кад се помиње 1467, записана на зиду као година осликавања манастирске цркве. Но, први сигуран податак о постојању манастира налази се у најстаријем турском попису Срема (1546), као и касније током XVI века.

Када је манастир Витовница код Пожаревца страдао од Турака, његови калуђери су са највреднијим литургијским предметима пребегли у манастир Бешеново. Међу тим предметима су били и Четворојеванђеље, које је 1557. оковао Кондо Вук, те сребрна чаша из 1662, дело кујунџије Луке (ове драгоцености чувају се у Музеју СПЦ у Београду). Цело XVII столеће карактеристично је по немаштини, о којој сведоче записи о одласцима бешеновачких калуђера у Русију ради прикупљања милостиње (1628, 1648, 1670, 1671). Године 1656. обновљене су келије и трпезарија. На основу визитацијског пописа из 1753, у којем је детаљно описана манастирска црква, зна се да је грађевина зидана од опеке, али се време изградње не помиње. У истом попису говори се и о пространим манастирским конацима, за које је наведено да су на јужној страни подигнути 1730. и да су грађени опеком, док се за конаке са северне и западне стране само каже да су стари. У попису је наведен и стари иконостас, који је 1770, по свему судећи, делимично замењен иконама Василија Романовича. Он је од 1907. до 1909. замењен иконостасом за који је иконе радио Стеван Алексић, који је у истом периоду радио и зидне слике у унутрашњости цркве.

Извор: Радио Епархије сремске Сион , СПЦ

Са Преосвећеним владиком Хризостомом саслуживали су: протојереј-ставрофор Славко Максимовић, архијерејски намјесник брчански, протосинђел Венијамин Ковачић, сабрат манастира Клисине из Епархије бихаћко-петровачке, протојереј Слободан Тошић, параох врањачки, јереј Никола Горановић, парох гаревачки и протођакон Жарко Мијатовић.

Испред манастирског саборног храма Св. кнеза Лазара, Преосвећеног владику Хризостома добродошлицом је поздравио јеромонах Максим Илић, сабрат и намјесник манастира.

На крају Свете Литургије Преосвећени владика г. Хризостом бесједио је о вјери и ревности за Бога Св. Пророка Илије, ревности која је овог Светог Пророка истакла међу пророцима и праведницима Старог завјета.

''... Због те своје чврсте и непоколебљиве вјере у једнога и истинитога Бога и због те његове бескрајне ревности и ревновања за своју вјеру и свога Бога, Бог га је удостојио те части и привилегије да не види смрти као сви ми људи већ да буде узнесен на Небеса...Посебно треба истаћи његово пророковање противу јудејског цара Ахава и његове безбожне жене Језавеље. Њих двоје не само да одбацише вјеру у једнога и истинитога Бога, већ пригрлише лажне богове и божанства и њима служише и жртве приносаше.

Али, ни то им није било довољно већ су и друге правовјерне синове Израиљеве приморавали да се одрекну Бога свога и да прихвате лажне богове и божанства. Због тог гријеха противу вјере и противу Бога, гријеха који се не може опростити, Св. Пророк Илија је прорекао да ће ''пси њихову крв лизати'' а што се убрзо и испунило. Били су кажњени злом смрћу каквом су и они друге мучили и убијали...

...Колико је био ''миљеник Божији'' најбоље се види из његове расправе са валовим жрецима на Кармилу. Бог његову жртву прими, као некада Авељову, а жртве безбожних жречева валових одбаци...Нека би нам Господ додао вјере и ревности Св. Пророка Илије, браћо и сестре, и нека би нас данас све окупљене у име Божије и његов спомен благословио....''

Након Свете Литургије обављен је трократни опход око светог храма, одслужен помен свим пострадалим у пробоју "коридора живота" 1992. године, благословљени славско кољиво и колач.

Након свега приређен је славски ручак за сво свештенство, драге кумове и госте – поклонике ове свете обитељи.

Сам почетак братских односа везан је за одлазак Драженка Рожића, садашњег Игумана Василија, у Манастир Ковиљ, гдје га је, по препоруци Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, примио Епископ јегарски Г. Порфирије, старјешина ковиљске Светоархангелске обитељи. Наиме, како у Епархији бихаћко-петровачкој, али и шире, није било већег мушког општежитељног манастира, Епископ Хризостом је сматрао да би за младог искушеника било најбоље да духовно сазријева крај Старца великих духовних вриједности, али и у великом манастиру, како би, касније, и у своју монашку обитељ пренио дух братске љубави и монашког подвига. Тако је и било. Духовно стасавајући уз Старца Порфирија, заједно са осталом ковиљском братијом, искушеник Драженко Рожић вратио се у новоосновани Манастир Клисину, гдје га је 29. октобра 2000. године у чин мале схиме замонашио Епископ Хризостом, давши му монашко име Василије. Од тада до данас непрекинуто трају братске везе два манастира, два братства, која у врло честом међусобном контакту размјењују искуства, савјете, али прије и изнад свега братску љубав, која преко Епископа Порфирија облагодаћује монаштво ова два манастира.

О томе колико је Епископ Порфирије утицао на духовни развој клисинских монаха сувишно је трошити ријечи, али би био учињен велики гријех када се не би поменуло да је Епископ Порфирије /кога из синовске љубави називамо Старац/ био уз Клисину када је било најтеже, пролазећи и сам кроз многобројна монашка искушења клисинских монаха, који су му на томе бескрајно захвални, јер се и у добру и у злу показао учитељем достојним сваке похвале. Због тога је Старац у Манастиру Клисина неко о коме се не расправља. Он је онај који се воли, који се поштује из љубави и чије се ријечи радо слушају. Због тога је сваки његов долазак у наш Манастир истински празник и неописива радост. Такав исти осјећај надвије се над Клисину када долази било ко из ковиљске обитељи, јер знамо да иза свега и иза свих својом љубављу стоји Старац Порфирије, који нас је и повезао Христовом љубављу, а на нама је света обавеза да је никад не прекинемо, већ да генерације нових монаха обавежемо на братску љубав два братска манастира.

Желећи да Светоархангелска и Светомаринска обитељ духовно узрастају у пуноћи мјере Његове, благодаримо Господу на дару ове бесцјене љубави, Којом нас је обилато даровао. Слава Богу!

Светомаринска обитељ Клисина

Извор: Манастир Клисина

Након свете Литургије и славске литије око храма благословен је и преломљен славски колач. За све присутне домаћин, игуман манастира јеромонах Фотије, приредио је славску трпезу.

Извор: Епархија рашко-призренска

Поздрављајући неколико стотина пристиглих верника са разних страна и педесетак учесника Мобе 2013, којима је икона Пресвете Тројеручице крсна слава, Преосвећени владика Лаврентије је, између осталог, казао:

„Ово село се зове Богоштица. Зашто су га тако наши преци назвали, не знам, али знам да име значи: ово је место где се поштује Бог – Богом поштована; или, пак, поштуј оца свога, Цркву своју.

Изгледа да су наши преци били такви молитељи, иако ми данас не личимо много на њих; наиме, многи остаци олтара по овим падинама и у овим долинама сведоче да се овде заиста поштовао Бог. Непун километар од манастира налази се једно место које народ зове Црквина, јер се у потоку налазе остаци цркве. На њеним темељима, сећам се још као дечак, за Спасовдан, када село преславља, резан је славски колач целога села и молитва се приносила. Ово је место било окићено олтарима Божјим, и наши преци су, изгледа, више живели о небу него о хлебу. Више су се Богу молили него што су мислили о земаљским бригама. Тако се и ми молимо за душе наших предака који су некада овуда ходили и који се данас радују што се неко сетио њих и наставља ту традицију. Наша генерација је наставила њихову молитву и веру - да Богоштица и убудуће буде Богоштица."

Многи су заслужни што се ова мала духовна оаза шири и што се заједничким трудом свештенства и монаштва с верним народом узносе молитве Господу, а црква са новим конаком окупља све, какав је случај био и данас.

У Соколу се окупила Православна омладина, која је данас у Богоштици, родном месту владике Лаврентија, прославила своју крсну славу.

За свој верни труд у служби Господу напрсним крстом су одликовани протојереј Миодраг Васиљевић, намесник крупањски и рађевички, протојереј Милош Мијаиловић и протосинђел Нифонт Павловић, старешина манастира у Богоштици, који је метох манастира Соко.

Само наизглед мала, Богоштица је посебна прича о сну једног дечака Живка Трифуновића, овде рођеног и касније школованог у богословији, кога је Господња рука водила до Београда, а затим до Аустралије и Западне Европе и вратила у Србију као Епископа шабачког.

Дечачки сан да своме месту подари много лепота и подигне задужбину, остварује владика Лаврентије дуги низ година неуморно стварајући са свештенством, монаштвом и верним народом.

Сан у туђем свету да српску децу окупља у Србији и упознаје православну омладину са Отаџбином остварио је Епископ шабачки Лаврентије у Соко Граду.

Окупљени после свете Литургије око трпезе љубави у Дому српске поезије, покрај чесме Десанке Максимовић, српске песникиње, наша су се деца поново осетила као у својој кући. Једна им је реченица заједничка: Ја волим Србију. Волим Соко Град и Мобу.Увек ћу се враћати у Србију.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Славске свечаности започете су уочи славе свечаним вечерњим богослужењем. Својим доласком и учешћем на овом молитвеном скупу парохију су почаствовали прота виндзорски Јовица Ћетковић и игуман манастира Светог Преображења у Милтону протосинђел Василије Гавриловић. И овом приликоm, сестре парохијског Кола послужиле су пригодну вечеру.

На дан славе, овој парохији приредио је велику част и радост Владика канадски г. Георгије. Он је црквеној заједници Светог архангела Гаврила даривао цијели свој дан. Прво је са протојерејима Милутином Вељком, Мирољубом Тодоровићем, Првославом Пурићем, Златибором Ђурашевићем, Јовицом Ћетковићем, Душаном Гњатићеми и протонамјесником Ђуром Самцем принијео Господу бескрвну жртву, а потом је учествовао на вечерњем богослужењу и акатисту Светом архангелу Гаврилу. На светој Литургији појали су проте Љубомир Рајић, Милојко Димитрић и мјесни парох, прота Василије Томић.

Прота Милојко Димитрић произнио је надахнуту бесједу о Светом архангелу Гаврилу и небеским силама анђелским. Ова бесједа Проте Милојка Димитрића би могла да послужи као узор како се једноставним, народским језиком, сажето и упечатљиво, исказују највеће истине наше свете вјере.

У току свете Литургије преломљен је славски колач овогодишњих кумова, угледне фамилије Драгана и Вере Павловић. Драган и Вера, заједно са синовима Марком и Станком, снајом Бојаном и унуком Мионом, поднијели су све трошкове славког ручка и вечере. Кумства славе за идућу годину примила се породица Душка Кнежевића, предсједника Парохијског управног одбора.

Сестре парохијског Кола приредиле су славски ручак и вечеру.

И ово славље придодало је вијенцу догађаја још једну перлу наде да ће, ако Бог да, кад се административне и друге препреке савладају, у овој парохији сјеверно од Торонта, засијати крст на врху цркве подигнуте у славу Господа и аАрхангела Његовог, Светог Гаврила.

Извор: Епархија канадска

Обнова цркве Светих архангела Михаила и Гаврила у манастиру Радовашници започета је, благословом Епископа шабачког Лаврентија, почетком априла 2011. године. Ктитор обновљене светиње је Милица (Абт), која је примила монашки постриг и постала још једна молитвеница пред Господом; данас је то сестра Евгенија. Светом Литургијом су началствовали Епископи: шабачки Лаврентије, сремски Василије, ремезијански Андреј, уз саслужење свештенства и монаштва епархија Шабачке, Сремске, Жичке, Архиепископије београдско-карловачке.

- Ово је велики дан за све нас и за ову светињу. Пре свега, благодарим Господу Богу што смо дочекали да после седамдесет година васкрсне ова наша највећа мученица међу светињама српским. Ниједан наш манастир, ниједна наша светиња није толико делила судбину са својим народом као Радовашница! Налазила се овде на удару непријатеља одакле год да је долазио, са севера или запада; била је неколико пута рушена до темеља, још од турског доба од времена Сулејмана Величанственог, па у Првом светском и Другом светском рату када је до темеља срушена. На жалост, чекала је седамдесет година као онај одузети у бањи Витезди да се нађе човек који ће воду да заталаса, да га спусти у воду и исцели - тако је она чекала ко ће ране да јој зацели. Окренули смо се нашој сиротињи, и ова светиња је и даље чекала да добра душа усталаса воду - нашла се наша добра и честита душа, данас мати Евгенија, казивао је владика Лаврентије.

Мати Евгенија (Милица Абт) је провела три деценије живећи и радећи у Швајцарској. У Базелу је, уз несебичну помоћ супруга, помагала на многобројне начине у српској цркви Свих Светих. Након упокојења супруга није имала недоумице у монашење; само је било питање где ће се замонашити. Господ јој је отворио путеве и усмерио је на ову светињу под Цером. Све богатство и уштеђевину подарила је несебична мати Евгенија српском народу и Српској Православној Цркви. - Мати Евгенија нас је својим светлим примером подсетила на богоугодна дела које можемо, према својим могућностима, у славу Господњу, а на корист свима, чинити и ми свакога дана, истакао је владика Лаврентије.

За допринос Цркви и Отаџбини Епископ шабачки Лаврентије је мати Евгенију одликовао орденом Светог Николаја Српског.

Орден Светог владике Николаја Српског примио је протојереј-ставрофор Драган Мицић из Линца за пожртвован рад и љубав према својој Цркви и делу Владике Николаја Српског. Прота Мицић је даровао своју уштеђевину за звонару поред цркве. Грамату за несебичну помоћ манастиру Радовашници добио је г. Петроније Тејић из Цириха.

Пристигле вернике са свих страна поздрављали су након свете Литургије наши епископи, свештенство и монаштво.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Ово је порука коју је, након Свете архијерејске литургије, служене поводом крсне славе овога храма у требињском насељу Хрупјела, вјерницима и јавности упутио еписакоп Захумско херцеговачки Григорије, додавши да је свакоме вјернику познато да се цркве поштују, а да се иконама не звижди.

Након литургије, коју је владика Григорије служио са владиком Липљанским Јованом, он је поручио да ни овај, ни други требињски храмови нису под хипотеком, већ су саграђени новцима саме Епархије и захваљујући вјерном народу Херцеговине.

“Саградили смо овај храм новцем наше епархије, не идући по сиромашним херцеговачким кућама да тражимо паре, јер боље од икога знамо да народ нема пара”, рекао је владика Григорије, објаснивши да је само кула на којој је храм саграђен била једно кратко вријеме под хипотеком, али је то ускоро ријешено.

Подсјетивши да је храм саграђен на аустроугарској кули, коју је Епархија добила у замјену за много скупоцјенији простор у приватном власништву у центру града, владика је нагласио да су се у цркви водили мишљу како управо на том мјесту треба нићи храм као симбол страдања требињских Срба под окупацијом Монархије која је само на једном мјесту, на данашњем Тргу слободе, повјешала бројне најугледније требињске домаћине.

Демантујући наводе о стављањима херцеговачких богомоља под хипотеке, владика Григорије је истакао да је ово почетак његове приче о лажима које изговарају, како каже, “они људи који ништа нису саградили осим себи неки станчић и неку малу кућицу троспратницу”.

“Иако смо ми христијанизовали овај град, са Црквином, са Кулом Светих архангела и са још двадесетак цркава и манастира у Требињу и око Требиња, видим да су данас наши најбољи пријатељи Турци, а најбољи пријатељ града Требиња један Турчин који се одавде одселио и који је овај град тужио”, ријечи су владике Григорија које су у цркви Светих архангела наишле на опште одобравање мјештана који су се, како су касније истицали, из његових ријечи докучили причу о бројним малверзацијама, заједно са милионском одштетом која је својевремено пресуђена Требињцу Салиху Алијагићу.

Сложили су се са владиком да је, заједно са Црквином, Тврдошем и бројним другим богомаљама, и овај храм који је пројектовао познати српски архитекта Пеђа Ристић, постао симбол Требиња, свједочећи о српској Голготи под окупаторима, али вјековној борби за слободу, међу којом је прва слобода вјероисповијести у њеном најчистијем и неокаљаном облику.

У томе је контексту владика Григорије поменуо и прошлогодишњу Славу Града Требиња, Свето Преображење, када су на Тргу слободе свечаност славља пиштаљкама нарушили до данас неоткривени хулигани.

“Приближава се Преображење, а они који су звиждали прошле године на овај празник, ако имају имало образа, не би требали да долазе ове године на Преображење. Нас није брига ко је на власти. Нас је брига да знамо чему се смије звиждати а чему не смије, а Цркви православној, иконама светим, Србин никада звиждао није”, казао је владика Григорије.

Подсјетивши да православну цркву клевећу многи, он је препоручио да то „не требамо бити ми сами“.

“Ми живимо, браћо и сестре, у вријеме лажи, у вријеме виртуелне стварности, гдје људи говоре да јесте оно што није и зато нам је толико важна црква, важан нам је живот у цркви, а то је оно што једино може да спасе Херцеговину, земљу Светога Василије и Светога Саве. Зато је важно да смо ми данас овдје заједно, да славимо и да се Богу молимо и да се никога и ничега не бојимо јер знамо у чијим је рукама правда, истина и милост”, поручио је владика херцеговачки.

Позивајући своје Херцеговце на милост и праштање, али и на покајање, јер се и он сам као предводник цркве Христове у Херцеговини за сва сагрешења своја каје, владика Григорије је додао да је довољно само погледати храм у коме је данас била служба, па схватити зашто он сам, како каже, са радошћу трпи свако пљување и сваку себичност која му се лажно приписује, а једна од њих је и та да је он саградио овај храм.

“Замислите какав би ја био идиот када бих сада рекао – Ја сам направио овај храм, јер православни човјек то никада неће рећи. Овај је храм направио Бог, милост и љубав према Богу и роду, јер је то једина сила која може да гради, а свако онај ко разграђује, ко се свађа и мрзи било кога, макар и непријатеља свога, он не мож да направи ништа, као што видимо, може само да разруши”, ријечи су владике Григорија који се на крају бесједце запитао, користећи мисли великогха Иве Андрића:

- Како је могуће да људи који нису спремни ништа да направе имају толико снаге и енергије да руше и да желе да разруше?

Иако календарски Св. Арханђел Гаврило пада дан прије, дакле 26. јула, Слава је прослављена 27. јула, у суботу, како би парохијани Св. Арханђела могли да у што већем броју узму учешћа у прослави, што се показало сврсисходним, јер не само Црква, већ су и тријем и плато око цркве били мали да приме све који су дошли да служе Богу овај дан. Послије читања Св. Јеванђеља присутним се бесједом обратио Владика Јован. Послије резања славског колача, вјерном народу бесједио је епископ Григорије. Након Св. Службе, домаћини су све присутне позвали на славску трпезу.

Извор: Епархија ЗХиП

У току Свете литургије Епископ Фотије је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога Драгана Зорицу, који ће од нове школске године 2013/2014. године бити професор у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки.

На крају Свете литургије Владика Фотије је пререзао славски колач поводом имендана високопреподобног игумана Никодима (Косовића).

У продужетку је припремљена трпеза љубави за све присутне госте на којој се пригодном беседом свима сабранима обратио Епископ Фотије, посебно честитајући новорукоположеном ђакону Драгану Зорици.

Након Св. Литургије, Владика Атанасије је благословио и преломио колач са игуманом манастира протосинђелом Михајлом који је потом за свештенство и верни народ приредио славску трпезу.

Данашњој свечаности у Светим Архангелима присуствовао је и директор канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију г. Александар Вулин са најближим сарадницима. У манастиру је тренутно у току обнова конака која се одвија захваљујући помоћи верника и Канцеларије за КиМ.

Извор: Епархија рашко-призренска