Славске свечаности започете су уочи славе свечаним вечерњим богослужењем. Својим доласком и учешћем на овом молитвеном скупу парохију су почаствовали прота виндзорски Јовица Ћетковић и игуман манастира Светог Преображења у Милтону протосинђел Василије Гавриловић. И овом приликоm, сестре парохијског Кола послужиле су пригодну вечеру.

На дан славе, овој парохији приредио је велику част и радост Владика канадски г. Георгије. Он је црквеној заједници Светог архангела Гаврила даривао цијели свој дан. Прво је са протојерејима Милутином Вељком, Мирољубом Тодоровићем, Првославом Пурићем, Златибором Ђурашевићем, Јовицом Ћетковићем, Душаном Гњатићеми и протонамјесником Ђуром Самцем принијео Господу бескрвну жртву, а потом је учествовао на вечерњем богослужењу и акатисту Светом архангелу Гаврилу. На светој Литургији појали су проте Љубомир Рајић, Милојко Димитрић и мјесни парох, прота Василије Томић.

Прота Милојко Димитрић произнио је надахнуту бесједу о Светом архангелу Гаврилу и небеским силама анђелским. Ова бесједа Проте Милојка Димитрића би могла да послужи као узор како се једноставним, народским језиком, сажето и упечатљиво, исказују највеће истине наше свете вјере.

У току свете Литургије преломљен је славски колач овогодишњих кумова, угледне фамилије Драгана и Вере Павловић. Драган и Вера, заједно са синовима Марком и Станком, снајом Бојаном и унуком Мионом, поднијели су све трошкове славког ручка и вечере. Кумства славе за идућу годину примила се породица Душка Кнежевића, предсједника Парохијског управног одбора.

Сестре парохијског Кола приредиле су славски ручак и вечеру.

И ово славље придодало је вијенцу догађаја још једну перлу наде да ће, ако Бог да, кад се административне и друге препреке савладају, у овој парохији сјеверно од Торонта, засијати крст на врху цркве подигнуте у славу Господа и аАрхангела Његовог, Светог Гаврила.

Извор: Епархија канадска

Обнова цркве Светих архангела Михаила и Гаврила у манастиру Радовашници започета је, благословом Епископа шабачког Лаврентија, почетком априла 2011. године. Ктитор обновљене светиње је Милица (Абт), која је примила монашки постриг и постала још једна молитвеница пред Господом; данас је то сестра Евгенија. Светом Литургијом су началствовали Епископи: шабачки Лаврентије, сремски Василије, ремезијански Андреј, уз саслужење свештенства и монаштва епархија Шабачке, Сремске, Жичке, Архиепископије београдско-карловачке.

- Ово је велики дан за све нас и за ову светињу. Пре свега, благодарим Господу Богу што смо дочекали да после седамдесет година васкрсне ова наша највећа мученица међу светињама српским. Ниједан наш манастир, ниједна наша светиња није толико делила судбину са својим народом као Радовашница! Налазила се овде на удару непријатеља одакле год да је долазио, са севера или запада; била је неколико пута рушена до темеља, још од турског доба од времена Сулејмана Величанственог, па у Првом светском и Другом светском рату када је до темеља срушена. На жалост, чекала је седамдесет година као онај одузети у бањи Витезди да се нађе човек који ће воду да заталаса, да га спусти у воду и исцели - тако је она чекала ко ће ране да јој зацели. Окренули смо се нашој сиротињи, и ова светиња је и даље чекала да добра душа усталаса воду - нашла се наша добра и честита душа, данас мати Евгенија, казивао је владика Лаврентије.

Мати Евгенија (Милица Абт) је провела три деценије живећи и радећи у Швајцарској. У Базелу је, уз несебичну помоћ супруга, помагала на многобројне начине у српској цркви Свих Светих. Након упокојења супруга није имала недоумице у монашење; само је било питање где ће се замонашити. Господ јој је отворио путеве и усмерио је на ову светињу под Цером. Све богатство и уштеђевину подарила је несебична мати Евгенија српском народу и Српској Православној Цркви. - Мати Евгенија нас је својим светлим примером подсетила на богоугодна дела које можемо, према својим могућностима, у славу Господњу, а на корист свима, чинити и ми свакога дана, истакао је владика Лаврентије.

За допринос Цркви и Отаџбини Епископ шабачки Лаврентије је мати Евгенију одликовао орденом Светог Николаја Српског.

Орден Светог владике Николаја Српског примио је протојереј-ставрофор Драган Мицић из Линца за пожртвован рад и љубав према својој Цркви и делу Владике Николаја Српског. Прота Мицић је даровао своју уштеђевину за звонару поред цркве. Грамату за несебичну помоћ манастиру Радовашници добио је г. Петроније Тејић из Цириха.

Пристигле вернике са свих страна поздрављали су након свете Литургије наши епископи, свештенство и монаштво.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Ово је порука коју је, након Свете архијерејске литургије, служене поводом крсне славе овога храма у требињском насељу Хрупјела, вјерницима и јавности упутио еписакоп Захумско херцеговачки Григорије, додавши да је свакоме вјернику познато да се цркве поштују, а да се иконама не звижди.

Након литургије, коју је владика Григорије служио са владиком Липљанским Јованом, он је поручио да ни овај, ни други требињски храмови нису под хипотеком, већ су саграђени новцима саме Епархије и захваљујући вјерном народу Херцеговине.

“Саградили смо овај храм новцем наше епархије, не идући по сиромашним херцеговачким кућама да тражимо паре, јер боље од икога знамо да народ нема пара”, рекао је владика Григорије, објаснивши да је само кула на којој је храм саграђен била једно кратко вријеме под хипотеком, али је то ускоро ријешено.

Подсјетивши да је храм саграђен на аустроугарској кули, коју је Епархија добила у замјену за много скупоцјенији простор у приватном власништву у центру града, владика је нагласио да су се у цркви водили мишљу како управо на том мјесту треба нићи храм као симбол страдања требињских Срба под окупацијом Монархије која је само на једном мјесту, на данашњем Тргу слободе, повјешала бројне најугледније требињске домаћине.

Демантујући наводе о стављањима херцеговачких богомоља под хипотеке, владика Григорије је истакао да је ово почетак његове приче о лажима које изговарају, како каже, “они људи који ништа нису саградили осим себи неки станчић и неку малу кућицу троспратницу”.

“Иако смо ми христијанизовали овај град, са Црквином, са Кулом Светих архангела и са још двадесетак цркава и манастира у Требињу и око Требиња, видим да су данас наши најбољи пријатељи Турци, а најбољи пријатељ града Требиња један Турчин који се одавде одселио и који је овај град тужио”, ријечи су владике Григорија које су у цркви Светих архангела наишле на опште одобравање мјештана који су се, како су касније истицали, из његових ријечи докучили причу о бројним малверзацијама, заједно са милионском одштетом која је својевремено пресуђена Требињцу Салиху Алијагићу.

Сложили су се са владиком да је, заједно са Црквином, Тврдошем и бројним другим богомаљама, и овај храм који је пројектовао познати српски архитекта Пеђа Ристић, постао симбол Требиња, свједочећи о српској Голготи под окупаторима, али вјековној борби за слободу, међу којом је прва слобода вјероисповијести у њеном најчистијем и неокаљаном облику.

У томе је контексту владика Григорије поменуо и прошлогодишњу Славу Града Требиња, Свето Преображење, када су на Тргу слободе свечаност славља пиштаљкама нарушили до данас неоткривени хулигани.

“Приближава се Преображење, а они који су звиждали прошле године на овај празник, ако имају имало образа, не би требали да долазе ове године на Преображење. Нас није брига ко је на власти. Нас је брига да знамо чему се смије звиждати а чему не смије, а Цркви православној, иконама светим, Србин никада звиждао није”, казао је владика Григорије.

Подсјетивши да православну цркву клевећу многи, он је препоручио да то „не требамо бити ми сами“.

“Ми живимо, браћо и сестре, у вријеме лажи, у вријеме виртуелне стварности, гдје људи говоре да јесте оно што није и зато нам је толико важна црква, важан нам је живот у цркви, а то је оно што једино може да спасе Херцеговину, земљу Светога Василије и Светога Саве. Зато је важно да смо ми данас овдје заједно, да славимо и да се Богу молимо и да се никога и ничега не бојимо јер знамо у чијим је рукама правда, истина и милост”, поручио је владика херцеговачки.

Позивајући своје Херцеговце на милост и праштање, али и на покајање, јер се и он сам као предводник цркве Христове у Херцеговини за сва сагрешења своја каје, владика Григорије је додао да је довољно само погледати храм у коме је данас била служба, па схватити зашто он сам, како каже, са радошћу трпи свако пљување и сваку себичност која му се лажно приписује, а једна од њих је и та да је он саградио овај храм.

“Замислите какав би ја био идиот када бих сада рекао – Ја сам направио овај храм, јер православни човјек то никада неће рећи. Овај је храм направио Бог, милост и љубав према Богу и роду, јер је то једина сила која може да гради, а свако онај ко разграђује, ко се свађа и мрзи било кога, макар и непријатеља свога, он не мож да направи ништа, као што видимо, може само да разруши”, ријечи су владике Григорија који се на крају бесједце запитао, користећи мисли великогха Иве Андрића:

- Како је могуће да људи који нису спремни ништа да направе имају толико снаге и енергије да руше и да желе да разруше?

Иако календарски Св. Арханђел Гаврило пада дан прије, дакле 26. јула, Слава је прослављена 27. јула, у суботу, како би парохијани Св. Арханђела могли да у што већем броју узму учешћа у прослави, што се показало сврсисходним, јер не само Црква, већ су и тријем и плато око цркве били мали да приме све који су дошли да служе Богу овај дан. Послије читања Св. Јеванђеља присутним се бесједом обратио Владика Јован. Послије резања славског колача, вјерном народу бесједио је епископ Григорије. Након Св. Службе, домаћини су све присутне позвали на славску трпезу.

Извор: Епархија ЗХиП

У току Свете литургије Епископ Фотије је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога Драгана Зорицу, који ће од нове школске године 2013/2014. године бити професор у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки.

На крају Свете литургије Владика Фотије је пререзао славски колач поводом имендана високопреподобног игумана Никодима (Косовића).

У продужетку је припремљена трпеза љубави за све присутне госте на којој се пригодном беседом свима сабранима обратио Епископ Фотије, посебно честитајући новорукоположеном ђакону Драгану Зорици.

Након Св. Литургије, Владика Атанасије је благословио и преломио колач са игуманом манастира протосинђелом Михајлом који је потом за свештенство и верни народ приредио славску трпезу.

Данашњој свечаности у Светим Архангелима присуствовао је и директор канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију г. Александар Вулин са најближим сарадницима. У манастиру је тренутно у току обнова конака која се одвија захваљујући помоћи верника и Канцеларије за КиМ.

Извор: Епархија рашко-призренска

Уједно, овај празник је и слава појачкког друштва при Саборној цркви, те је Владика Давид по Литргији пресекао славски колач који је припремила госпођа Велинка Спасојевић са члановима појачког друштва. Овај предиван празнични дан завршен је Трпезом љубави на којој је дивно беседио Владика Давид о Свесветој Богородици.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић

Беседа о. Милана Алексића по Јеванђељу

4:26 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на крају Литургије

6:11 мин.

Беседа о. Ђорђа Милојковића на Трпези Љубави

6:15 мин.

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида на Трпези Љубави о Светој Богородици

8:49 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла

Његовом Преосвештенству Господину епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Недељко Пајић, сабрат манастира покрова Пресвете Богородице у Бишњи сиђел Нектарије Тешић, намјесник манастира Светог Николе у Бијељини јеромонах Николај Стаматовић, јереј Драгиша Томић из Требиња и протођакон Славољуб Милошевић. На Литургији се причестило много вјерних који су дошли да се поклоне Мајци Божијој. По завршетку Литургије обављен је опход око храма са иконом Мајке Божије. Затим је Преосвештени благословио славске колаче и поздравио окупљени народ упутивши им архипастирско слово честитавши свима празник са жељама и молитвама да Пресвета Богородица буде помоћница свакоме у свим добрим дјелима. Кумови овогодишње прославе су били господин Видо и госпођа Љиљана Бошњак из Бијељине.

Под сводовима ове Свете обитељи се чува вјерна копија, Хиландарске иконе Тројеручице, која је насликана на Светој Гори у Хиландарској Буразерској келији и која је предата вјером народу епархије на благослов 2001. године. Исте године икона је ношена у литији кроз сва намјесништва, гдје су јој се поклониле хиљаде вјерних из читаве епархије, а и шире, после чега је постављена у манастирски храм, гдје јој сваки дан многи долазе на молитвено поклоњење. У манастиру се сваког уторка чита акатист пред овом иконом.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Извор

Прослава манастирске славе настављена је потом евхаристиjским сабрањем којим је начслствовао Његово Преосвештенство Епископ далматински г.Фотије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобиског г. Давида ( Охридска Архиепископија ), Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима и више свештеника и ђакона из далматинске, бихаћко-петровачке и горњокарловачке епархије.

Поводом овог торжественог догађаја окупило се и много народа из: Републике Српске, Србије, Русије, Македоније, Словеније, Сирије и из свих крајева наше епархије.

Трпезом љубави која је уприличена захваљујући многим домаћинима и домаћицама и институцијама из околине али и шире и ове године прослављена је манастирска слава, посебно радосна што ће се убудуће на још једном жртвенику приносити Тијело и Крв Христова на спасење свих нас.

Ове године кум цркве је био др. Горан Талић из Бањалуке а орденом Светих Новомученика горњокарловачких одликовани су: г. Синиша Видовић из Бањалуке и г. Љубица Рокнић из Карловца а захвалницом г. Синиша Љубојевић из Огулина.

Извор и фотогалерија

Отац Владимир Живковић има 33 године и отац је троје деце, упућен је на лечење у Немачку крајем фебруара месеца услед обољења од акутне мијелидне леукемије. Обављена су два циклуса хемотерапије која на жалост нису дала жељене резултате, обезбеђен је и несродни давалац коштане сржи и 07. јуна трансплантација је извршена.

За хемотерапије и обезбеђивање услова трансплантације утрошено је 60.550,00 е, а за трансплантацију уплаћено је 96.550,00 е.

Као што је Чудотворна икона Богородице Тројеручице Хиландарске имала, и по предању и по историји, подстицајан утицај на Српску Цркву и њене најзначајније личности, тако је и празник када се прославља ова света слика (25. јул) вишеструко одређивао служење Богу и Цркви Његовог Преосвештенства г. Јована, Епископа шумадијског и администратора Жичке епархије: на дан када се Црква сећа чудотворне хиландарске иконе 1980. године постао је игуман студенички, а пре двадесет година, на исти празник постаје Епископ Цркве Божје на хиротонији у Студеници.

Ове године црквено празновање Хиландарске заштитнице било је посвећено у цркви Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, катедралном храму Епархије шумадијске, и молитвеном сећању на јубиларну годину посвећења сашњег шумадијског Владике за Епископа тетовског и викара Патријарха српског.

Служена је света архијерејска Литургија, на којој је началствовао Пресвећени Владика Јован, уз саслужење Епископа пожаревачког др Игнатија, Епископа никшићко-будимљанског Јоаникија, игумана студеничког Тихона и презвитера и ђакона Шумадијске и Жичке епархије и учешће народа Цркве Божје у Шумадији, међу којима су биле и одговорне личности јавног живота.

Након читања јеванђелског зачала, беседио је Епископ др Игнатије, чије речи на прави начин разјашњавају смисао епископске службе у Цркви, а у контексту прослављања јубилеја Владике Јована:

„Овог дана благодаримо Господу за велики дар епископства који је подарио пре двадесет година брату и саслужитељу Господину Јовану. То епископство које је дар Духа Светога није дошло тек тако, као да то ми хоћемо, већ је том епископству претходило више деценија монашког живота нашег драгог Владике, када је он рекао: Господе, нека буде воља твоја, а не воља моја, предајем се у руке Твоје. За то нису довољни наша воља и жеља. То је непрестана борба са страстима, са оним што нас одвлачи од Господа. Треба непрестано да потврђујемо да желимо да живимо са Њим. Данас посебно треба нагласити да Дух Свети сједињује нас са Господом, чини присутним Господа у лику свакога, али чини Господа присутним пре свега у лику Епископа. Зато су свети Оци, као на пример Свети Кипријан Картагински, говорили да ако нема епископа нема Цркве. То се потврђује у рукоположењима епископа. Тада се служи Литургија Педесетнице, а добро знамо да је Литургија Педесетнице рођење Цркве. Свако рукоположење епископа значи поновно рођење Цркве, поновно присуство Духом Светим Самога Господа међу нама.“

На крају проповеди владика Игнатије је, честитајући јубилеј Епископу шумадијском и пожелевши му свако добро од Господа, захвалио Богу што наша Црква у лику епископа Јована има једног јерарха који својим животом пројављује Духом Светим Самога Господа у Цркви Божјој која му је поверена, пројављујући истовремено своје дарове, који су истовремено и Божански и људски.

Након Литургијског сабрања, у Владичанском двору у Крагујевцу, у дому владике Јована, на свечаном ручку су се окупили драги гости који су дошли да свом Епископу честитају двадесетогодишњицу архијерејског служења. У име владичиних епархиота, захвалност за све добро што је учинио за Цркву и народ, а и наду да ће још дуго служити на спасење свих, изразио је Радиша Пљакић, потпредседник Епархијског савета. О владици Јовану, као драгом и важном сараднику на друштвеним и личним пословима, говорио је градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић. Колико је важно Епископово ангажовање у готово свим областима јавног живота истакао је ректор Универзитета у Крагујевцу проф. др Слободан Арсенијевић. Ректор крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог протојереј-ставрофор др Зоран Крстић свом архијереју упутио је честитке у име клира Шумадијске епархије, наглашавајући како је потпуна оданост Цркви епископа Јована драгоцена за међусобно поверење и за спасењску мисију свештенослужитеља ове Епархије. У име Жичке епархије, којом владика Јован администрира више од пола године, честитке је упутио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик.

Речи захвалности које је владика Јован изговорио пред учесницима прослављања две деценије његовог архијерејског служења биле су пре свега емотивне и садржале су све оно што га карактерише као угледну личност наше Цркве, а то је да све што постиже не зависи од његове воље већ од тога што непрекидно живи са Богом, служећи Литургију, служећи другом, дарујући свима љубав... Као оне који су му највише помогли да буде то што јесте, истакао је своје благочестиве родитеље, браћу и сестре, духовност Студенице, где је духовно узрастао и научио се животу у заједници, своје свештенство, верни и добри народ Шумадије. Нарочито топлим речима говорио је о својим најближим сарадницима, без којих не би могао да црквени поредак у Шумадијској епархији доведе на изузетно висок ниво, што је опште позната чињеница у нашој помесној Цркви.

Свештенство Шумадијске епархије, као знак оданости свом архијереју, а поводом двадесетогодишњице архијерејског служења, десетогодишњице владичанства у Шумадији и четири деценије од рукоположења у чин јеромонаха, припремило је изузетно богату књигу – споменицу Такав нам архијереј требаше у којој се речју и сликом сведочи о животу владике Јована у Цркви Божјој из које се заиста види да је овај Епископ до последњег свог дамара посвећем свим видовима црквене службе. Протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, уредник овог издања, који се до крајњих граница самопрегора ангажовао да ово аутентично сведочанство угледа светлост дана, одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог. За старање да ова књига изузетно ликовно и графички изгледа орденом Вожда Карађорђа одликован је Саша Ненадовић, власник крагујевачке штампарије Графостил, у којој је споменица штампана.

http://www.spc.rs/sr/dve_decenije_arhijerejske_sluzhbe_episkopa_shumadijskog_g_jovana

Владици су саслуживали протопрезвитер Дане Поповић из цркве Успења Пресвете Богородице у Сакраменту, отац Нектарије Розадиља из грчке парохије Светог Ђорђа у Редингу, јеромонах Пајсије (Бјерке) из манастира Светог Германа, отац Ђорђе Елиот и ђакон Филип Мејер из Српске православне цркве у Андерсону, као и отац Данило Мекеј из цркве Светог Јована у Јуџину.

Епископ Максим је служио обред устоличења новог игумана током Литургије.

У својој беседи Преосвећени владика Максим је нагласио да наша вера не подразумева само примање од Господа, већ подразумева и давање. Ми живимо као хришћани, што значи да треба да жртвујемо себе за Бога и наше ближње. У вези са постављањем новог игумана, он је посебно говорио о томе како духовни отац треба да се жртвује за своју духовна чеда, стављајући њихове потребе пре својих.

На крају Литургије, Епископ Максим, даривајући оца Дамаскина игуманским жезлом, додатно је појаснио да реч игуман потиче од грчке речи „игуменос“ – што значи „онај који предводи“. Прави вођа, казао је Владика, је онај који стоји испред свог стада. Тако и игуман треба да стоји испред војника Христових, спреман да положи свој живот за њих.

Отац Дамаскин је рођен 1961. године у породици која је пореклом из Скандинавије. У манастир Светог Германа Аљаског дошао је пре више од 25 година. Док је био на студијама на Санта Круз факултету Универзитета у Калифорнији, Џон Кристенсен се упознао са групом православних студената, преко којих је на једном предавању упознао оца Серафима Роуза, духовника светог живота који је касније веома утицао на њега. Отац Дамаскин је познат као аутор биографије Серафима Роуза.

Извор: Епархија западноамеричка

Епископу ће саслуживати Преосвећена Господа Архијереји браничевски Игнатије и будимљанско-никшићки Јоаникије, многобројно свештенство и монаштво шумадијске и жичке епархије.

Извор: Епархија шумадијска