Нови Сад - Парохијани Саборног храма Светог великомученика Георгија у Новом Саду, предвођени својим Архијерејем, молитвено су прославили празник Светог пророка и Боговидца Илије Тесвићанина. Прослављање празника отпочело је свечаним празничним бденијем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Господин др Иринеј уз саслужење братства Саборног храма.

У петак 2. августа 2013. године, на сам дан празника, Евхаристијским сабрањем верног народа Божјег началствовао је високопречасни протојереј Станимир Поповић, који је и произнео беседу о старозаветним пророцима, посебно истакавши међу њима Светог пророка и Боговидца Илију Тесвићанина и његову борбу за чистоту вере у једнога Бога.

После отпуста је Епископ Иринеј поздравио верни народ, честитајући им данашњи празник, рекавши да је Свети пророк Илија био велики борац за правду Божју али му је Господ на тајанствени начин пројавио да Његова Правда, није Његова последња реч, него да је Његова последња реч Љубав. Верни народ је неизмерно благодарећи Свевишњем Богу, са великом радошћу у срцу, пошао својим домовима.

Јереј Горан Димић

Извор: Епархија бачка

Велики број верника из читаве Србије и Републике Српске је присуствовао Светој Литургији. Ктитор новог храма је сестра Милица Абт, која је после четири деценије проведене у Швајцарској и смрти супруга вратила се у завичај и започела обнову порушеног храма Светих Архангела Михаила и Гаврила. Занимљиво је напоменути да је дан пре освећења сестра Милица примила монашки чин и добила име Евгенија. Свечаност у Радовашници обогаћена је разноврсним културно – уметничким програмом, а свим гостима послужен је ручак,који је такође био намењен и корисницима народне кухиње у Шапцу и Бијељини.

Аца Гајић, протопрезвитер

У литургијској бесједи је свештеник Пламенац казао да, као што у јеванђељској причи данас прочитаној Царство небеско у нама узраста попут зрна горушичиног, најмањег од свих сјемана, које узрасте у велико дрво, тако је у својој слави узрасла Румијска црква након своје обнове и освештавања.

Румијску цркву су 31. јула 2005. године освештали Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ захумско-херцеговачки Григорије. Освештали су је као што је освештана и свака друга црква те намјене богослужбеним чином. Међутим, Румијска црква потом, као мало која у свијету, бива освештавана изнова и изнова. Оном љубављу којом су наши преци вјековима износили по камен на врх Румије, са вјером и надом да ће ту онда када се прикупи довољно камења црква бити обновљена, данашњи румијски ходочасници освештавају цркву Свете Тројице, у посљедње четири године чак редовном једномјесечном литургијском службом.

Али, Румијска црква бива, безмало без прекида, освештавана и кроз своје мучеништво, бива освештана сваким каменом којим је неко лупио по њој, сваким погрдним натписом којим је исписивана, али је кроз своје мучеништво освештана и сваком погрном ријечју коју су бацили на њу, свим тим измишљотинама, подвалама, буди-бог-с-нама конструкцијама које је прате свих ових осам година.

Црква Свете Тројице на Румији је тако постала својеврсна црногорска раздјелница добра и зла, „лакмус папир“ за идентификовање добра или зла, љубави или мржње у нама. Љубав, па и ова којом обливамо Румијску цркву, уводи нас у заједничарење са Богом, јер Он сам је Љубав (а што је друго Царство небеско, вјечни живот, него заједничарење с Богом). А мржња, она је бедем између нас и Бога, бедем којег не могу пробити ни топови ни атомске бомбе, бедем који може бити истопљен једино љубављу.

Бљујући отров „адске душе своје“ на Румијску цркву, кажу да је она пореметила барски међувјерски склад. Питамо их: колико је муслимана и римокатолика у Румијској литији 2004, 2003… године било више него 2006, 2007…? Што је то у присуству муслимана и римокатолика Румијској литији промијењено обновом цркве Свете Тројице 2005. године? Ми тврдимо, јер знамо, да ту ништа није промијењено. Нека докажу да јесте и нека им је све просто. Овако, функционишу на нивоу политичке шпекулације и патолошке мржње којима су посљедица лаж и управо ремећење барског међувјерског склада – казао је Пламенац.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У страдалној Србији 1999. године једна од верних копија ове иконе Тројеручице обилазила је храмове по Србији и пружала народу утеху у тешким тренуцима, па је тако и верни народ Тамнаве имао част и привилегију да пред њом принесе своје молитве. Управо на успомену на те дане боравка ове иконе у Убу, свештеници и верни народ благоизволели су посветити данашњем празнику Богородице Тројеручице прелепу црквицу у којој је, као и претходнох година, и данас служена света Литургија. Молитвено славље је започето дан раније, великим празничним бденијем које је служио отац Милан Ристивојчевић, начелник Канцеларије за веронауку Епархије ваљевске. Сутрадан је свету Литургију служио прота Митар Миловановић, архијерејски намесник тамнавски. За појање је био задужен убски црквени хор, на чијем челу је духовник хора протонамесник Станиша Ђокић, а, што је још битније, хор управо носи име "Пресвете Богородице Тројеручице", па је тако славље било још веће.

У проповеди је прота Митар, величајући име Пресвете Мајке Господа нашег Исуса Христа, нагласио да је у црквеном календару највише дана, после Господа Исуса Христа, посвећено Богомајци, јер је она највећа личност у историји спасења. И управо таква личност је била потребна да буде спона између Најузвишенијег и нас најгрешнијих, тј. да буде спона између земље и неба. Ова чудотворна икона представља велико духовно благо Србије, јер су нам преци, са Светим Савом и Светим Симеоном на челу, оставили непроцењиво благо, између осталог, и овај Тројеручни лик заштитнице Свете Горе, где се и налази светионик нашег духовног живота – манастир Хиландар.

После Литургије је обављен обред ломљења славског колача и освећење славског жита. Домаћин овогодишње славе ове мале цркве крстионице била је гђица Марија Близањац, професор разредне наставе из Уба. Део колача је узела протиница Слађана Ђокић и тиме преузела улогу домаћина за наредну годину. Као што је и обичај код Срба, после духовне хране уследила је трпеза љубави, тј. ручак за све који су присуствовали Светој Литургији.

Извор: Епархија ваљевска

Саслуживало је свештенство и монаштво, а црквено-народни сабор окупио је, као и претходних година, многобројан вјерни народ из више градова Црне Горе и сусједних херцеговачких општина. Сабраном народу бесједио је Преосвећени Епископ Григорије. Током богослужења вјерници су приступили светој тајни причешћа, а потом је освештан и преломљен славски колач.

Добродошлицу на братској трпези љубави пожелио је Миљан Алексић, предсједник Одбора за изградњу храма, иначе начелник општине Билећа. Бесједу је казао књижевник Милутин Мићовић истакавши да је прије 137 година овдје, на овим вучедолским просторима, одржана прва представа „Горског вијенца“ у којој су учествовали владике, кнезови народни, војводе и народ, сажет пламеном слободе.

Одржан је пригодан културно-умјетнички програм у којем су учествовали: КУД Зора Херцеговине из Билеће, КУД Зеленгора из Гацка, женска изворна група Василисе из Билеће, народни гуслар Ђоко Копривица, пјесници Трипко Драганић, Чедо Ковачевић, Аћим Вишњић, Божо Ђурановић, Наод Вуковић, Будо Новосел, Јован Делић, Драгутин Паповић, Радисав Гардашевић, Тијана Тркља и Спасоје Бајовић.

По завршетку Литургије обављена је литија око храма на којој је извршен чин благосиљања жита и славског колача. Верном народу се пригодном беседом обратио архимандрит Авакум подсетивши на важност прослављања Бестелесних небеских сила, као и молитвеног обраћања њима као брзопомагатељима и нашим заступницима пред престолом Божјим.

Потом се прешло у црквену салу где је уследио славски ручак, који је ове године припремио домаћин славе Драган Симић из Лазаревца са породицом. Током ручка присутнима се обратио архијерејски намесник II ваљевски протојереј Милован Теовановић, који је напоменуо да епископ Милутин из оправданих разлога није могао доћи, али да свакако дели са свима нама радост овог данашњег празника. На крају је отац Милован захвалио и домаћину славе брату Драгану Симић и његовој породици пожелевши свима мирне и благе наступајуће године.

Извор: Епархија ваљевска

После свете Литургије епископ Фотије је извршио освећење обновљеног манастирског конака, где почев од храмовне славе, празника Свете Недеље, стално живи настојатељ манастира, јеромонах Херувим (Ђермановић). На крају је приређена трпеза љубави за све служашче свештенике и госте.

И овом приликом апелујемо на све благочестиве људе из Оћестова и книнскога краја да помогну даље радове на изградњи и обнови манастира Оћестово.

Извор: Епархија далматинска

Храм је грађен је око 20 година и подигнут на одувек поштованом светом месту, где су верници много пута добијали исцељење и били сведоци чудесних догађаја који су на духовну корист и утврђивање вере. Најпре је освештан иконостас, а потом служена света Литургија, на којој су саслуживали архијерејски намесник протојереј Владица Столић, старешина храма протојереј Миломир Глигоријевић, јереј Милан Бањац и ђакони Александар Николић и Андрија Јелић.

По отпусту пререзан је славски колач, а нешто касније освештан и новосаграђени конак. Учешће на светој Литургији узело је мноштво верног народа, међу којима и Њихове екселенције: министар Велимир Илић, градоначелник Ражња г. Добрица Стојковић и подпредседник општине Ражањ г. Саша Милосављевић, који су, између осталих, заслужних, награђени архијерејским граматама. Деца села Смиловца су Епископа и госте поздравили народним играма из Србије, а у наставку су присутни послужени за трпезом љубави.

Извор: Епархија крушевачка

Епископ је посетио и манастир Пресвете Богородице у Височкој Ржани, манастир светог пророка Илије у Рсовцима, свештени манастир Пресвете Богородице у Сукову, манастир светог Јована Богослова у Поганову, манастир светог Јована Крститеља у Крупцу, манастир у изградњи светог великомученика Георгија у селу Петрлаш код Димитровграда.

Извор: Епархија нишка

Кирик и Јулита, трогодишњи дечак и његова мајка, пострадали су у време Диоклецијанових гоњења хришћана. Сурови мучитељи су погубили мајку и сина 304. године. Њихове мошти су пронађене у време цара Константина и пренете у Рим, а један део се налазио и у манастиру Бешеново, где се пре Другог светског рата на њихов дан сабирао народ са свих страна. Манастир је разорен 1944.

Према предању манастир је основао српски краљ Драгутин крајем 13. века. Посвећен је Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу (8/21. новембар). Први званични подаци о постојању манастира су турски и потичу из 1545. године. По подацима с краја 18. века зна се да је манастирска црква већ дуго била озидана од цигле. Године 1783. први пут се спомиње звоник са капелом, посвећеној Светим Кирику и Јулити. Следећих деценија подизани су конаци, да би они у завршној фази били са два спрата и изграђени са три стране. Улаз у манастир био је западне, слободне стране.

Други подаци о оснивању доводе се у везу са половином XV века, кад се помиње 1467, записана на зиду као година осликавања манастирске цркве. Но, први сигуран податак о постојању манастира налази се у најстаријем турском попису Срема (1546), као и касније током XVI века.

Када је манастир Витовница код Пожаревца страдао од Турака, његови калуђери су са највреднијим литургијским предметима пребегли у манастир Бешеново. Међу тим предметима су били и Четворојеванђеље, које је 1557. оковао Кондо Вук, те сребрна чаша из 1662, дело кујунџије Луке (ове драгоцености чувају се у Музеју СПЦ у Београду). Цело XVII столеће карактеристично је по немаштини, о којој сведоче записи о одласцима бешеновачких калуђера у Русију ради прикупљања милостиње (1628, 1648, 1670, 1671). Године 1656. обновљене су келије и трпезарија. На основу визитацијског пописа из 1753, у којем је детаљно описана манастирска црква, зна се да је грађевина зидана од опеке, али се време изградње не помиње. У истом попису говори се и о пространим манастирским конацима, за које је наведено да су на јужној страни подигнути 1730. и да су грађени опеком, док се за конаке са северне и западне стране само каже да су стари. У попису је наведен и стари иконостас, који је 1770, по свему судећи, делимично замењен иконама Василија Романовича. Он је од 1907. до 1909. замењен иконостасом за који је иконе радио Стеван Алексић, који је у истом периоду радио и зидне слике у унутрашњости цркве.

Извор: Радио Епархије сремске Сион , СПЦ

Са Преосвећеним владиком Хризостомом саслуживали су: протојереј-ставрофор Славко Максимовић, архијерејски намјесник брчански, протосинђел Венијамин Ковачић, сабрат манастира Клисине из Епархије бихаћко-петровачке, протојереј Слободан Тошић, параох врањачки, јереј Никола Горановић, парох гаревачки и протођакон Жарко Мијатовић.

Испред манастирског саборног храма Св. кнеза Лазара, Преосвећеног владику Хризостома добродошлицом је поздравио јеромонах Максим Илић, сабрат и намјесник манастира.

На крају Свете Литургије Преосвећени владика г. Хризостом бесједио је о вјери и ревности за Бога Св. Пророка Илије, ревности која је овог Светог Пророка истакла међу пророцима и праведницима Старог завјета.

''... Због те своје чврсте и непоколебљиве вјере у једнога и истинитога Бога и због те његове бескрајне ревности и ревновања за своју вјеру и свога Бога, Бог га је удостојио те части и привилегије да не види смрти као сви ми људи већ да буде узнесен на Небеса...Посебно треба истаћи његово пророковање противу јудејског цара Ахава и његове безбожне жене Језавеље. Њих двоје не само да одбацише вјеру у једнога и истинитога Бога, већ пригрлише лажне богове и божанства и њима служише и жртве приносаше.

Али, ни то им није било довољно већ су и друге правовјерне синове Израиљеве приморавали да се одрекну Бога свога и да прихвате лажне богове и божанства. Због тог гријеха противу вјере и противу Бога, гријеха који се не може опростити, Св. Пророк Илија је прорекао да ће ''пси њихову крв лизати'' а што се убрзо и испунило. Били су кажњени злом смрћу каквом су и они друге мучили и убијали...

...Колико је био ''миљеник Божији'' најбоље се види из његове расправе са валовим жрецима на Кармилу. Бог његову жртву прими, као некада Авељову, а жртве безбожних жречева валових одбаци...Нека би нам Господ додао вјере и ревности Св. Пророка Илије, браћо и сестре, и нека би нас данас све окупљене у име Божије и његов спомен благословио....''

Након Свете Литургије обављен је трократни опход око светог храма, одслужен помен свим пострадалим у пробоју "коридора живота" 1992. године, благословљени славско кољиво и колач.

Након свега приређен је славски ручак за сво свештенство, драге кумове и госте – поклонике ове свете обитељи.

Сам почетак братских односа везан је за одлазак Драженка Рожића, садашњег Игумана Василија, у Манастир Ковиљ, гдје га је, по препоруци Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, примио Епископ јегарски Г. Порфирије, старјешина ковиљске Светоархангелске обитељи. Наиме, како у Епархији бихаћко-петровачкој, али и шире, није било већег мушког општежитељног манастира, Епископ Хризостом је сматрао да би за младог искушеника било најбоље да духовно сазријева крај Старца великих духовних вриједности, али и у великом манастиру, како би, касније, и у своју монашку обитељ пренио дух братске љубави и монашког подвига. Тако је и било. Духовно стасавајући уз Старца Порфирија, заједно са осталом ковиљском братијом, искушеник Драженко Рожић вратио се у новоосновани Манастир Клисину, гдје га је 29. октобра 2000. године у чин мале схиме замонашио Епископ Хризостом, давши му монашко име Василије. Од тада до данас непрекинуто трају братске везе два манастира, два братства, која у врло честом међусобном контакту размјењују искуства, савјете, али прије и изнад свега братску љубав, која преко Епископа Порфирија облагодаћује монаштво ова два манастира.

О томе колико је Епископ Порфирије утицао на духовни развој клисинских монаха сувишно је трошити ријечи, али би био учињен велики гријех када се не би поменуло да је Епископ Порфирије /кога из синовске љубави називамо Старац/ био уз Клисину када је било најтеже, пролазећи и сам кроз многобројна монашка искушења клисинских монаха, који су му на томе бескрајно захвални, јер се и у добру и у злу показао учитељем достојним сваке похвале. Због тога је Старац у Манастиру Клисина неко о коме се не расправља. Он је онај који се воли, који се поштује из љубави и чије се ријечи радо слушају. Због тога је сваки његов долазак у наш Манастир истински празник и неописива радост. Такав исти осјећај надвије се над Клисину када долази било ко из ковиљске обитељи, јер знамо да иза свега и иза свих својом љубављу стоји Старац Порфирије, који нас је и повезао Христовом љубављу, а на нама је света обавеза да је никад не прекинемо, већ да генерације нових монаха обавежемо на братску љубав два братска манастира.

Желећи да Светоархангелска и Светомаринска обитељ духовно узрастају у пуноћи мјере Његове, благодаримо Господу на дару ове бесцјене љубави, Којом нас је обилато даровао. Слава Богу!

Светомаринска обитељ Клисина

Извор: Манастир Клисина

Након свете Литургије и славске литије око храма благословен је и преломљен славски колач. За све присутне домаћин, игуман манастира јеромонах Фотије, приредио је славску трпезу.

Извор: Епархија рашко-призренска

Поздрављајући неколико стотина пристиглих верника са разних страна и педесетак учесника Мобе 2013, којима је икона Пресвете Тројеручице крсна слава, Преосвећени владика Лаврентије је, између осталог, казао:

„Ово село се зове Богоштица. Зашто су га тако наши преци назвали, не знам, али знам да име значи: ово је место где се поштује Бог – Богом поштована; или, пак, поштуј оца свога, Цркву своју.

Изгледа да су наши преци били такви молитељи, иако ми данас не личимо много на њих; наиме, многи остаци олтара по овим падинама и у овим долинама сведоче да се овде заиста поштовао Бог. Непун километар од манастира налази се једно место које народ зове Црквина, јер се у потоку налазе остаци цркве. На њеним темељима, сећам се још као дечак, за Спасовдан, када село преславља, резан је славски колач целога села и молитва се приносила. Ово је место било окићено олтарима Божјим, и наши преци су, изгледа, више живели о небу него о хлебу. Више су се Богу молили него што су мислили о земаљским бригама. Тако се и ми молимо за душе наших предака који су некада овуда ходили и који се данас радују што се неко сетио њих и наставља ту традицију. Наша генерација је наставила њихову молитву и веру - да Богоштица и убудуће буде Богоштица."

Многи су заслужни што се ова мала духовна оаза шири и што се заједничким трудом свештенства и монаштва с верним народом узносе молитве Господу, а црква са новим конаком окупља све, какав је случај био и данас.

У Соколу се окупила Православна омладина, која је данас у Богоштици, родном месту владике Лаврентија, прославила своју крсну славу.

За свој верни труд у служби Господу напрсним крстом су одликовани протојереј Миодраг Васиљевић, намесник крупањски и рађевички, протојереј Милош Мијаиловић и протосинђел Нифонт Павловић, старешина манастира у Богоштици, који је метох манастира Соко.

Само наизглед мала, Богоштица је посебна прича о сну једног дечака Живка Трифуновића, овде рођеног и касније школованог у богословији, кога је Господња рука водила до Београда, а затим до Аустралије и Западне Европе и вратила у Србију као Епископа шабачког.

Дечачки сан да своме месту подари много лепота и подигне задужбину, остварује владика Лаврентије дуги низ година неуморно стварајући са свештенством, монаштвом и верним народом.

Сан у туђем свету да српску децу окупља у Србији и упознаје православну омладину са Отаџбином остварио је Епископ шабачки Лаврентије у Соко Граду.

Окупљени после свете Литургије око трпезе љубави у Дому српске поезије, покрај чесме Десанке Максимовић, српске песникиње, наша су се деца поново осетила као у својој кући. Једна им је реченица заједничка: Ја волим Србију. Волим Соко Град и Мобу.Увек ћу се враћати у Србију.

Зорица Зец

Извор: СПЦ