После Свете Литургије пререзан је славски колач, са поменом ктиторима и приложницима светог храма, али и свим невино пострадалим у последњем трагичном рату од 1991. до 1995. године и прогону српскога становништва из Далмације.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом пророку Илији и његовом чудесном житију и подвигу, нагласивши да треба сви да се угледамо на његову ревност у очувању вере. Преосвећени Владика се такође сетио свих пострадалих у последњем рату и да се њихове жртве никада не смеју заборавити. Његово Преосвештенство је поручио свим косовљанима, који се након егзодуса из Хрватске налазе по читавом свету, да не забораве свој родни крај и да повратак на вековна огњишта не сме бити прекинут, јер овде живота има и да се имају где вратити.

После Свете Литургије отац Станко Антић, надлежни свештеник, приредио је трпезу љубави за све госте у просторијама Ц.О. Марковац. За трпезом је Преосвећени Епископ још једном нагласио да локалне јединице власти морају помоћи Цркви и свим њеним верницима да поврате своју национализовану имовину и да сви они који су избегли морају да се врате како им имовина не би била опет одузета због не кориштења, али овај пут на легалан начин.

Извор: Епархија горњокарловачка

Фотогалерија

Отац Александар је своју беседу по прочитаном Јеванђељу базирао на тумачењу приче о исцељену болесног човека, као и на смислу опраштања грехова у контексту живота свете Марије Магдалине.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић

Беседа о. Александра Ерића по Јеванђељу

11:10 мин.

» Упутство за преузимање аудио фајла

Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Мића Ћирковић, Архијерејски намесник орашачки, протојереј Слободан Кеџић и протојереј Александар Марковић. Свечани тон богослужењу дао је хор Благовести из Рајковца под руководством диригента гђе Љиљане Миловић.

У својој беседи која је уследила након прочитаног Јеванђеља Владика је подсетио је на житије Светог деспота Стефана поучавајући верни народ да следи овакве личности наше историје. С обзиром да је у току Литургије обављено крштење Софије, кћерке младеновачког ђакона Марка и професорке Наташе Јефтић, Владика је нагласио важност активног живота у Цркви испуњеног Светим Тајнама. Истакао је да у Цркви морамо да се трудимо да узрастамо до мере раста Христовог, од тренутка крштења до краја овоземаљског живота. „Тај пут није лак, али је спасоносан“, рекао је епископ Јован.

После заамвоне молитве Преосвећени Владика је преломио славски колач. Након Литургије приређена је у конаку манастира Павловац заједничка трпеза љубави, коју је припремила блаочестива породица Николетић из Младеновца.

Извор: Епархија шумадијска

У суботу вече, 27. јула, испред храма је дочекан Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј. Осим српских свештеника, Владику су дочекали су и свештеници Грчке, Руске и Румунске Православне Цркве, па је кроз заједничко вечерње богослужење просијавало благољепије православног јединства.

Послије отпуста и подјеле петохљебнице, прешло се у велику салу, гдје је била уприличена свечана вечера, проткана садржајима који су призвали успомене на времена у којима је храм зидан и украшаван.

Велика радост било је и присуство негдашњих пароха ове богоспасаване парохије: протојереја ставрофора Чедомира Видеканића и протојереја ставрофора Рада Радана. Учешће у програму својим говорима, узели су и представници политичког и друштвеног живота Аделајда и Јужне Аустралије.

После програма присутни су, у добром расположењу, још дуго остали у сали разговарајући и присјећајући се успомена везаних за овај свети храм.

У недељу, 28. јула, Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење негдашњих пароха протојереја ставрофора Чедомира Видеканића и протојереја ставрофора Рада Радана , као и протојереја Страхиње Јањића.

Посебну радост својим присуством верном народу је учинио Његово Преосвештенство Епископ дорилеонски Никанор (грчки епископ са сталним сједиштем у Аделајду.) Да богослужења буду торжествена допринијело је и саслуживање ђакона Силуана и Петра Мракића, браће која су својим анђеоским гласовима дали посебан тон, не само богослужењу, него и свечаном програму.

После Литургијског сабрања на коме је владика Иринеј све присутне вјернике поучио надахнутом бесједом и причешћа многобројног верног народа, нарочито деце, настављена је трпеза љубави у парохијској сали.

Уз трпезу и окрепљење, деца из Српске школе и Фолклорне групе Опленац извели су пригодан програм којим су они, иако још мали и нејаки, дали свој допринос и учешће у прослави двоструког јубилеја.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Фотогалерија

Свечаност је настављена уз поздраве проте Митра Јовића пароха богосавачког, а трпезу љубави спремиле су домаћице ове храмовне славе Станица Максимовић и Светлана Мојсиловић из Шапца, које су овом приликом добиле захвалнице Ц.О. Богосавац.

протонамесник Владимир Д.Матић

Епископа је дочекао велики број верника и свештенство храма. Саслуживали су протојереј Саша Јоловић, архијерејски намесник трнавски, архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесења, протојереј Голуб Митровић бивши парох атенички, јеромонах Герман игуман манастира Јежевица, свештеници и ђакони жичке и шумадијске епархије.

Ово је био велики дан и благослов за мештане Атенице који су у љубави и послушању дочекали свог Епископа.

Владика Јован је у својој веома надахнутој беседи поздравио народ и свештенство, посебно се осврнувши на улогу мучеништва у Цркви, саборност без које Цркве не би имала свој пуни смисао као и послушност Цркви без које нема спасења у Христу Господу.

Беседа епископа шумадијског и администратора жичког Г. Јована

После Свете Литургије уследила је литија око храма и освећење славског колача и жита. Храм у Атеници саграђен је и освештан 2006. године када је предат на употребу парохијанима прве и друге парохије у Атеници. Верници Атеници су дуго година чекали завршетак храма и са великом радошћу учествовали у његовој изградњи. Ово је седма година како храм богослужи и има свој литургијси смисао чија се пуноћа потврдила доласком нашег Епископа Јована.

Нека би Господ дао да још многе године истинујемо у љубави једни са другима и у заједници и благослову нашег Првојерарха!

јереј Богдан Митровић, старешина храма у Атеници

Литургијско славље је увеличано унапређењем протонамесника Душана Чавке у чин протојереја.

На крају свете Литургије Епископ сремски Г. Василије обратио се присутнима архипастирском беседом.

По завршетку свете Литургије у свечаној литији отишло се на темеље новог светог храма, где је Епископ Василије исте осветио. Први камен положио је кум Братислав Богатић из Кукујеваца.

Онима који су се нарочито истакли у овом Богу угодном делу додељене су архијерејске Грамате.

Овај историјски дан завршен је трпезом љубави у сали Месне заједнице у Кукујевцима.

Епархија сремска

Свету архијерејску Литургију су служили епископи Српске Православне Цркве као и епископи Јерусалимске Патријаршије и Руске Православне Цркве пристигли на прославу великог јубилеја. Богослужењем је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Литургији су, поред многобројног верног народа, присуствовали премијер Србије г. Ивица Дачић, министар просвете г. Жарко Обрадовић, министар културе и информисања г. Братислав Петковић, амбасадор Србије у Подгорици г. Зоран Лутовац, амбасадор Руске Федерације г. Андреј Нестеренко и амбасадор Украјине гђа Оскана Сљусаренко.

Након Литургије, у порти манастира одржан је пригодан уметнички програм.

Поводом прославе осам векова манастира Ђурђеви Ступови Патријарху српском г. Иринеју и председнику Владе Србије г. Ивици Дачићу уручена је медаља Светог Георгија првог реда.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Линк ка теми

Владика Атанасије је после Литургије, код моштију пребиловачких мученика које су смештене у некадашњој школи, служио помен за више од 4.000 Срба страдалих у долини Неретве од усташа у Другом свјетском рату. Владика је преломио крсни хљеб у славу ових мученика. На Литургији, на којој се сабрало више стотина вјерника, међу којима и Пребиловчани са свих страна свијета, присуствовао је и министар просвјете и културе Републике Српске г. Горан Мутабџија. Ове године навршавају се 72 године од страдања Срба у Пребиловцима, гдје је 6. августа 1941. године убијено 826 мјештана овог села, откуда је остао обичај да се помен даје прве суботе у августу.

• Владика Атанасије: Пребиловачки мартирологиј (pdf)
  

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Фотогалерија

"Ево је поново сија својом првобитном љепотом и поново обједињује око себе и исток и запад. Обједињује све нас и буди у нама то саборно исконско памћење које смо живјели и на коме смо створили све што смо створили и постали оно што јесмо и што постојимо", рекао је митрополит Амфилохије.

Домаћин академије Његово Преосвештенво епископ будимљанско-никшићки Јоаникије подсјетио је да је осмовјековни јубилеј манастира Ђурђеви ступови, задужбине жупана Првослава, лијепа прилика да се осврне на протекла времена и да се у свјетлости литургијских и других свечаности сагледа смисао догађања и свештене биографије ове светиње.

У манастиру Ђурђеви ступови у недјељу 4. августа на празник Преподобве Марије Магдалине, поводом 800 година постојања ове светиње у Беранама, служена света архијерејска литургија којом је наћалствовао Његова светост партијарх српски Иринеј са Архијерејима и свештенством Српске, Руске и Јерусалимске цркве.

Патријарх Иринеј је у пригодној бесједи истакао да је манастир Ђурђеви ступови свесрпска светиња, коју је Господ сачувао од потпуног уништења у мирним, али и злим временима кроз које су она и њен народ пролазили.

"Молимо се Господу да овај славни манастир светосавски и трон Епархије будимљанске буде и остане духовни светионик који ће осветљавати, обасјавати и просвећивати садашње и будуће потомство и да будемо у заједничком духовном и културном простору ових светих Ђурђевих ступова", рекао је патријарх.

Његова светост патријарх српски Иринеј пожелио је да се у српском народу обнове и утврђују слога и љубав.

"Нека се обнове породице и домови, волимо и поштујмо једни друге, чувајмо светиње и не одвајајмо се од њих. Нека међу нама буде више чојства и јунаштва, на шта нас упућује и позива Марко Миљанов. Сјетимо се Његоша и његове косовске мисли и држимо се косовског завјета", поручио је патријарх Иринеј.

http://www.svetigora.com/audio/download/13302/04.08.2013_Akademija-Stupovi.mp3

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић

Интервју са г. Ненадом Андрејићем из организације "Градитељи мира" и о. Ненадом Драгичевићем, парохом мудраковачким

6:02 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-08-01_2-1.mp3

Одбор је издао и публикацију о цркви Светог Илије у Мркојевићима, за коју је текст написао археолог Младен Загарчанин:

Саборна црква Светог Илије у Мркојевићима

Југоисточно од Бара, на простору између стрмих обронака планина Лисињ и Можуре, простире се висораван Мркојевићи (Мрковићи, Марковићи), насељена истоименим племеном још у рановизантијско доба. У вријеме династије коју је установио Стефан Војислав (прва половина 11. вијека), овај простор је био познат под именом Прапратна. Писана свједочанства у Љетопису Попа Дукљанина наводе да је овдје постојао двор Војислављевића, у коме је, по свему судећи, био центар велике буне против Визaнтије, која је 1042. године захватила простор од Приморја до Средње Зете, а завршила се страшним поразом архонта града Драча, патрикија Михаила. Према византијским изворима, Михаило је изгубио у овој бици 40.000 војника и седам генерала.

Чини се да је већ од тада ова област постала мјесто изванредних ратника, али и бораца за вјеру и традицију. Након „Барске битке“, која се по свему судећи одиграла на простору Мрковског поља, и у кланцима који упиру према висовима Румије, створило се овдје једно јако ратничко упориште које је вјековима представљало страх и трепет како освајачима са Истока, тако и онима са Запада.

Мркојевићи се помињу први пут 1409. године као „народ који је жестоке нарави и који живи сиромашним и скромним пастирским животом“. Како су били у сталној завади са Сињоријом града Бара и барском комуном, почеле су да се испредају легенде о њиховој неустрашивости, али и мудрости. Њихов начин ратовања подразумијевао је све „герилске“ технике средњовјековног војевања. Вјешто баратање хладним оружјем, мачем, копљима и ножевима, а посебно стријелама које су биле натопљене отровним супстанцама, уздигло их је до нивоа страхопоштовања, због чега су их за најамнике хтјели и Османлије али и Венеција.

Ипак, њихова средњовјековна прича препуна „спартанског духа“, иако сада покривена велом заборава и замршених историјских процеса, не може без вјере, оне праве и истинске, коју су чували до задњег издисаја снаге пред надолазећим исламом и мудрим, да не кажемо лукавим, Западом. Бројни су путописци који су пролазили кроз ове крајеве, али је правих истраживања било мало. Ипак, до данас је побројано око 15 цркава које су саграђене у периоду од 11. до 16. вијека, а које су остале нијеми свједок о томе колико је православље било срж физичког очувања овог великог племена, и обрнуто. Цркве Светог Илије, Светог Николе (двије), Свете Катарине, Светог Јована, Светих Врачева, Светог Спаса, Светог Андрије, Свете Богородице (двије), Светог Александра и још неколико њих, данас мање или више видљивих, ипак су светилишта од изузетног значаја, а добар мрковски народ (иако сад друге вјере) још увијек чува традицију на њихове славне цркве и претке који су их подигли. О томе говори и чињеница да су они до скора славили славу (неки то раде и данас), као и да су палили Бадњак и прослављали остале хришћанске светковине, сами или са својим рођацима по крви који су остали хришћани.

Ипак, најважнија од свих, ако се тако може рећи, јесте саборна црква Светога Илије на брду Радомидо (Радомир) изнад Вељег Села. Овдје је у праисторији, у периоду гвозденог доба, па све до 168. године прије Христа, када су великаши Генцијеве илирске државе положили оружје пред римским конзулом Марком Анцијем, постојала велика праисторијска градина (праисторијско утврђење) од које се данас виде најмање два громадна „киклопска“ прстена, који су бранили широки плато на коме је касније саграђен средњовјековни храм. Археолошка свједочанства говоре о томе да је након илирске капитулације у Скадру овдје замро живот управо тада (о чему свједочи једна велика количина амфора типа Lamboglia 2). Одбрамбено мјесто против римских освајача, али свакако и мјесто са посебним култним значајем за околна илирска племена, остало је у свијести њихових предака у вријеме када је Рим загосподарио Мрковским пољем, и када је у том пољу постојала велика вила рустика економског карактера, негдје од 2. до 3. вијека.

Данашња црква је настала у касном средњем вијеку (XVI, почетaк XVII вијека), али је свакако обновљена на старијим темељима. Црква има основу неправилног правоугаоника (8,5 х 6 метара) са такође неправилном полукружном апсидом на источној страни (што иде у прилог тези да је направљена након неког страдања или рушења старије цркве). Зидана је од добро отесаних квадера ружичастог камена у правилним хоризонталним редовима. Спојнице су правилне и релативно уске. Унутрашње лице зидова (дебљина око 70 цм) је доста грубље зидано, са мањим комадима камена за изравнање редова и било је омалтерисано рустичним кречним малтером. Током радована на рестаурацији нијесу примјећени трагови живописа. Улаз је на западној фасади. Три уске прозорске нише освјетљавају унутрашњост цркве (двије су на бочним зидовима и једна у апсиди). Покривена благо преломљеним, подужним бачвастим сводом, који је по средини ојачан плитким лучним ребром које се ослања на два, такође плитка бочна пиластра. Преко свода положен је кровни покривач од ћерамиде, утопљен такође у кречни малтер. Свод је рађен од ужих квадера сиге, али су блокови доста неправилно слагани. У XIX вијеку је над западном фасадом саграђен нов звоник на преслицу, а тада је и настала дрвена олтарска преграда која се очувала све до земљотреса 1979. године.

Под цркве је од камених плоча постављених у два нивоа. Олтарски простор је незнатно уздигнут да би на њему била формирана олтарска преграда. Да се ради о великој реконструкцији у неком периоду говоре сљедеће чињенице: унутрашњост је поплочана каменим мраморовима (једна врста стећака) на којима се још увијек виде уклесани племићки грбови. То су једноставни штитасти хералдикуми са једном дијагоналном преградом која одваја два поља, свакако двије различите боје. Очувана су два таква у наосу цркве, а један дио племићког грба уграђен је на прочељу изнад портала. То је тзв. крст са расцвјеталим криновима који се спајају својим латима на крајевима.Такви кринови су познати на стећцима 15. вијека од Западне Херцеговине и Босне, Западне Србије и Сјеверне Црне Горе, па све до Приморја. Има их на Свачу, али и Дривасту и Пилоту. Те стећке, секундарно уграђене у обновљене зидове цркве, пратили су и надгробни ћирилични натписи, од којих су позната три, а данас сачуван само један. Налази се на неколико метара од улаза у цркву, рађен од монолитног комада црвенкастог кречњака. Натпис гласи: Сиа плоча Новака Игниатовића.

На платоу око цркве, на површини од око 800 м2, је велика некропола, формирана од камених плоча, од којих су неке квалитетније а неке лошије рађене. Ситуирано гробље је велике густине, што индицира на прилично дуготрајан период сахрањивања на овом мјесту. Сјеверно од цркве и гробља налазе се остаци неке правоугаоне грађевине (око 10 x 4 м) , која би могла да буде и остатак црквеног двора, конака или нечег сличног.

Може се претпоставити да је црква била активна до XVIII вијека, када су Мркојевићи промјенили вјероисповјест. О повременој активности и извјесном виду каснијег живота свједоче мање интервенције на црквеном објекту. До земљотреса 1979. стање цркве је било наизглед добро. Земљотрес је срушио више од половине објекта. Срушен је цио јужни зид, дио западне фасаде, дио апсиде, свод цркве и круна преслице. Кровни покривач је био такође потпуно уништен.

Археолошка наука претпоставља да је овдје веома рано, можда и у вријеме раног хришћанства, на мјесту храма Светог Илије подигнуто хришћанско светилиште, а затим и храм. Хришћански мисионари су тражили да своја светилишта подижу на оним мјестима гдје је претходно постојао јак пагански култ. Таквих примјера има доста у окружењу, а најзначајнији су: црквени олтар саграђен на праисторијском тумулу „Веља Могила“, олтар са часном трпезом посвећен Светом Петру на градини Петиљево изнад Шушања, хришћански олтар на тумулу названом “Могила од Крста“; црква Свете Тројице на врху Румије направљена је на великом тумулу, а хришћански карактер изношења крста Светог Јована Владимира замијенио је неки старији пагански култ. У Мркојевићима има још података о коришћењу праисторијских тумула, вјероватно као хришћанских светилишта. То су: „Маранова могила“ у селу Равањ, гдје су пронађени предмети III – IV вијека, „Могила Цурановића“, са налазима копче из IV вијека, бронзане Христове главе (одломак статуе) и комадa средњовјековне грнчарије. Света Катарина у селу Равањ је подигнута на тридесетак метара од тумула.

Простор око цркве Светог Илије још није археолошки испитан. Будућа истраживања ће пружити велики број података о овом мјесту која ће свакако ријешити низ питања која се тичу великог временског распона, од праисторије, преко Рима и раног хришћанства, до саборног храма са некрополом из времена велике славе мркојевићког племена.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа о. Илије (Бухе) по Јеванђељу

2:43 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2013-08-01_1-1.mp3